Savo ŠKOBIĆ

HINĐUBIS
(komedije za odrasle)

Novi Travnik, 2009.

Autor: Savo Škobić

Naziv djela: Hinđubis (komedije za odrasle)

Izdavač: BZK „Preporod“ Novi Travnik

Za izdavača: Enver Veletovac, prof.

Lektor i korektor: Enver Veletovac, prof.

Recenzija: Sanja Dujmenović

Naslovna strana: Savo Škobić

Urednik: Nexhad Hyseni - Đado

Štampa: „Format“ Zenica

Tiraž: 400 primjeraka

OVU KNJIGU POSVEĆUJEM BRATU NIŠI ŠKOBIĆU, KOJI JE BRI-
LJANTNO ODIGRAO ULOGU GUNĐALA U KOMEDIJI “HIN-
ĐUBIS” I SVIM INIM PRIJATELJIMA KOJI SU MI POMOGLI DA
FORMIRAM NOVOTRAVNIČKO GLUMIŠTE I DOVEDEM GA DO
SAVRŠENSTVA.
AUTOR
4
Sadržaj
HINĐUBIS 7
I DA IMAM, ODAKLE MI? 67
SVASTIKE 111
Umjesto pogovora
INTERVJU POSLEDNJI BOEM 161
RECENZIJA 165
RIJEČ UREDNIKA 167

5
HINĐUBIS

7
Lica:
- PERO, kondukter,
- MERIMA, njegova djevojka, student,
- LALA, komšija,
- GUNĐALO, komšija,
- DIK AMERIKANAC, komšija,
- SUZI, njegova supruga,
- DIREKTOR, GSP-a,
- CIGANKA, gatara,
-SLUŽBENICA.

Vrijeme i mjesto radnje:

Mali gradić u Bosni, u vrijeme socijalizma.

Ambijent po slikama:
1. slika: Park sa uličnom svjetiljkom,
2. slika: Stan Dik Amerikanca,
3. slika: Autobus međugradski,
4. slika: Lift,
5. slika: Kafić,
6. slika: Park,
7. slika: Kancelarija Direktora GSP,
8. slika: Stan Dik Amerikanca,
9. slika: Perin stan.

8
 PRVA SLIKA:
Snježna noć. Pod romantičnom svjetiljkom čeka Petar.
Nervozan je, cupka i sve češće pogleda u sat. Osvrće se u
suprotnom pravcu, prije nego što će doći Merima. Negdje
se ljudi vesele u svom stanu.
9
10
1. Pojava:
PERO, potom MERIMA
PERO (pjevuši): Sitnije, Pero, sitnije, sad ti je najhladnije. Sitnije,
Pero, sitnije ponašaj se najhrabrije... E, moj, Petre Petroviću Pero! Što
te mati na Balkanu rodi pa se sad smrzavaš, umjesto da te lijepo ro-
dila u toploj i pretoploj Africi? Kad već riljaš ko crnac, mogao bi i da
se griješ kao crnac. Lijepo se sunčaš pa pocrniš... (sinu mu ideja)... Pa
tek mi je sad jasno što su crnci crni. Ali me nešto drugo brine. Zašto
se u narodu kaže: Nadrljo sam ko žuti, kad su Afrikanci crni. Kad si
ti vidio da je neki Kinez ili Japanac nadrljao? Naravno, sem onih u
Hirošimi i Nagasakiju. E, oni su ga stvarno nadrljali... (pjeva)... Sitnije,
Pero, sitnije, poigraj živahnije. Sitnije, Pero, sitnije, doći će najhitri-
je... (prestane pjevati)... E, moj, Pero! Jest, doći će, nije nego, malo
cvrc. Evo ne kasni ni sat vremena. Ih, bre, Merima, kakva si mi ti to
prilika?! Te tvoje dramske probe će me otjerati u invalidska kolica.
Noge više i ne osjećam. Možda sam i ja malo poranio. To zbog toga
što joj nosim radosnu vijest... (ponosno) ... Dobio sam stan! Moj stan,
vlastiti! Sada će se, valjda, udati za mene!? ...(ona dolazi sa strane u
veselom društvu)... Merima, dušo moja!
MERIMA (zaneseno): O, Omere moj, jagodo moja napaćena!
PERO (ljutito): Kako, bre, možeš uporno tako? Nisam ti ja nikakav
Omer, nego Pero. Petar Petrović Pero.
MERIMA: Pa ti Pero uvijek sve uprskaš. Pogledaj, molim te, kako
je divna, romantična noć. Snijeg pada a nas dvoje zaljubljenih pod
noćnom svjetiljkom.
PERO: Ja bih radije da je topao ljetni dan i da stojim pod dnevnom
svjetiljkom. Sav sam ti promrzo.
MERIMA: I umjersto da ljudi kažu: Eno ih zaljubljeni Omer i Me-
rima, oni će reći: Ma kako samo taj smotani kondukter Pero ulovi
onako dobru mačku?
PERO: Ko je koga ulovio? Ko? Hajde priznaj?!
MERIMA: Ma, ne kažem ja ništa. Tako će samo narod govoriti.
PERO: Samo narod, a? I niko više, jelda? Ono malo Kineza i niko više.
Pa samo narod i zna govoriti, ne znaju ni biljke ni marva govoriti.
Samo narod.
MERIMA: Tako si mi dražestan bio kad mi nisi htio u autobusu kartu

11
naplaćivati. Eto, to mi se kod tebe najviše dopadalo. To i ti tvoji neo-
doljivi brčići.
PERO (važno gladi “Hitlerovske” brčiće): Pa dobro sad, ne moraš mi
laskati. To mi neće noge raskraviti. I nije važno šta narod priča. Kažu
ljudi: Pas laje, karavana prolazi.
MERIMA: Jeste, ali narod kaže još i: Što se priča il je bilo ili će biti.
PERO: Pusti sad to. Pogledaj u mjesec i spremi svoje lijepo srce na
jedno prijatno iznenađenje.
MERIMA: Koji crni mjesec? Vidiš da snijeg pada?!
PERO: Veje, dušo, veje. Nježnim pahuljicama zasipa dvoje, ovog tre-
nutka, najsretnijih živih bića na zemaljskoj kugli.
MERIMA: Ih, što si veseo, kao da si dobio na šteli silnu lovu, pa me
sad vodiš na deset sa lukom?
PERO: Ne, nešto još ljepše. Pogledaj.
MERIMA: Joj, ti si Mića Orlović Minimaks. A ja ko na kvizu. Imam
li pravo na kviska.
PERO: Nisam ti ja ni Orlović ni Minimaks. Ja ti, dušo, više nisam
podstanar. Više ne.
MERIMA (iznenađeno): Šta? Izbacio te Stevo Secikesa? Prvo te je
oderao za kiriju, a sada, kad je zima, hajd napolje.
PERO: Dušo, da ti objasnim...
MERIMA: ... Nemaš ti meni šta objašnjavati. Sad mi je jasno što si
danas tako dobar prema meni, nježan, romantičan. Znaš dobro da ti
moj Ibraga ne bi iznajmio sobu sve i da je ima, a od moje udaje, pod
ovakvim uslovima, nema ništa.
PERO: Pa ja i imam namjeru da te večeras isprosim. Otićemo odmah
do tvog tatice.
MERIMA: E, malo mic, da prostiš. Lijepo sam ti rekla: Nađi stan pa
me ženi. Nikakve podstanarske sobe a kamo li kod mog Ibrage.
PERO: Čuj, Merimice, kako se neko veseli u svom toplom stanu. U
vlastitom toplom stanu piju, meze i pjevaju, a dječica se jure gologuza
po sobama.
MERIMA: Čujem, Pero, čujem. Kad bi samo ti mogao čuti moje srce
kako čezne za toplim domom. Ja bih kuhala ručak, a ti tucao orahe
za kolače.

12
PERO: Baklave.
MERIMA: I baklave i tufahije.
PERO: (Vadi ključeve iz džepa): Zatvori oči i poželi to još jednom...
(ona to učini, a on joj maše ključevima pred nosom)... Sada ih otvori.
MERIMA (prvo se jako obraduje, a potom razočarano rastuži): To ti
sigurno Žika učitelj dao ključeve od stana, dok je on kod one svoje, a?
PERO: Ne, draga drugarice, ne! Odlukom zbora radnih ljudi Grad-
skog saobraćajnog preduzeća “NNNT” ili što znači “Nikada nikome
nije tijesno” a OOUR-a “Sredina naprijed” , VKV kondukter Petar
Petrović Pero postao je stanarom sa stanarskim pravom dvosobnog
stana sa parnim grijanjem u novogradnji.
MERIMA: Pero, da li je to istina? Perice moj najdaži?!
PERO: Da, drugarice, uskoro Petrović, da! Idemo odmah da pogleda-
mo naše ljubavno gnijezdo. Je li važi?
MERIMA: Važi, Pero, važi!

Oni odoše, a u muzičkom intermecu se scena lagano mijenja u drugi

ambijen. To je sada soba za dnevni boravak Perinih budućih komšija.
Pjesma i veselje iz predhodne scene se sada sasvim pojača.

13
14
 DRUGA SLIKA
U stanu su: domaćini Dimitrije, zvani Dik Amerikanac, i nje-
gova supruga Stojadinka, zvana Suzi, te komšije Lala i majstor
Gunđalo. Okolo se jure dvoje-troje djece.

15
16
1. Pojava
DIK, SUZI, LALA i GUNĐALO
DIK (kad završe “Jesenje lišće”): Jes, maj frends, jes. Svoja zemljica -
svoja slobodica. Niko se, niko i nevad ne može tako hepi osjećati, kao
što to može čovjek u svojoj domovini i u svom viliđu. Hajmo popiti po
još koji drink za naš hepi kambek!... Živjeli! Ta divna riječ - živjeli.
SUZI: Služite se, dragi gosti, samo se služite. Zamezite.
DIK: Kamen, samo jedite. E, ovo, vidite ovo vam je pečenica od pra-
vog pravcatog američkog bufala. Probajte.
GUNĐALO: Pa zar Bufalo Bil nije davno ubijen?
LALA: Ta, mante, komšija Gunđalo. Nemojte da se jedite. Ne zovu
vas badava majstor Gunđalo. Što niste, lepo, kao ja na primerice, lad-
ni. Evo, ja sam zdravo srećan što su nam komšije opet komšije, to jest
Što su ponovo sa nama da lepo divanimo, je l, tako?
GUNĐALO: Ma ne gunđam ja. Ja samo kažem što mislim, a u mojim
godinama i u mojim uslovima i lumbago je razlog za nervozu.
DIK: O kej! O kej. No problems. Hajmo svi drink. Suzi, smiri tu čeljad
dok nisam dograbio kakvu sohu!
DIK (djeci): Hajmo djeco da slipite, jerbo vam se dedi nadrinkovao.
LALA: A da znate, komšija Dimitrije, to jest gosn Dik, kako sam ja
napravio zdravo lepe švargle. Znate, tu vam je najvažnije...
GUNĐALO: ... Dosta, Lalo, života ti. Ti i tvoje švargle ste mi već na
vrh glave. Šta ima tu švargla da se sprema? Odeš, fino, u mesnicu, pa
kupiš ko čovjek.
DIK: Svagla? Šta to beše svagla?
LALA: Ne, gosn Dik, svagla - švargla. To i kad izgovarate morate iz-
govarati sa divljenjem, punim ustima. Ovako, vidite, švaarglaaa. A tu
vam je, znate kumst samo u tome kada, kako i koliko čega spremiti.
Ne, to vam ne može napraviti bilo ko.
GUNĐALO: E, Lalo, Lalo, kud ti ćaća ne pogibe na Sremskom frontu.
LALA: Što?
GUNĐALO: Pa ne bih sada tebe gledao, nego bih popio, brate, lijepo
i pjevao. Treba pjevati i piti. Piti i pjevati.
LALA: Znam, komšija Gunđalo, znam. Treba ića i pića ali i divana.
Da nema divana ne bi ni nas bilo. Treba sjesti, jesti, piti i divaniti,

17
onako polako, fičok po fičok i eto zora već sviće.
DIK: Jes, jes! Treba drink. Viski je old i vrlo fajn. Živjeli!
GUNĐALO: Lako je vama, Lalo, divaniti do zore, kad ujutro ne ku-
cate karticu. Meni valja poraniti, gurat se u autobusu, u samoposluzi,
u menzi... Uvijek se neko negdje gura.
DIK: Izi, frends, izi. Život nije tako blek kao što ti vidiš. Ima tu i bju-
tiful stvari i to vrlo mač...
GUNĐALO: Kakav mač? Ko je sad pomenuo mač? Ni čakiju, bolan,
nismo pominjali, a kamo li mač.
SUZI: To vam, komšija, vrlo mač, znači veri mnogo, razumiješ?
GUNĐALO (čuje se zvono nz vratim i Suzi izlazi): Ne razumijem. Ja
ništa ne razumijem. Hajd, živjeli.

2. Pojava
DIK, GUNĐALO, LALA
LALA: Kako bre, gosn Gunđalo da ne razumete? Veri mač vam znači
furtum mlogo. Nije lako ni gospodin Diku, tolike godine u toj Ameri-
ki, među tim svim silnim Amerikancima, koji ić ne divane naš jezik,
pa morate priznati, mora se malo i zaboraviti.
GUNĐALO: Ništa ja ne kažem, zaboravi se, zaboravi. Eto, na primjer,
i ja sam zaboravio onu “Paklarevo, selo moje” a nekada sam bio prvi
glas u Mudrikama.
DIK: Mudrike, Vlašić, sve su to bila bjutiful sjećanja. Divna, divna.
Old planina ta planina i tako bjutiful i tako big. Moji mi tamo nisu
vjerovali. Kažem im ja da je taj Vlašić pun vode, studene vode, dušu
da ti sledi u sred ljeta, a oni se smiju. Krejzi men taj Amerikanac, sa-
svim krejzi. On vjeruje samo u ono šta vidi ili osjeti.
GUNĐALO: Pa i ja sam takav, a ipak nisam Amerikanac.

3. Pojava
PERO, MERIMA, SUZI i pređašnji
SUZI: Dik, help mi. Neki ljudi traže nešto, a ja ih nating ne razumi-
jem.
DIK (ustaje nadmeno): O kej men. Vot ju vont?
PERO: Molim?
18
DIK: Hu iz it?
PERO: Iz it, ovaj, je l ja?
DIK: Jes ju, vot ju vont?
PERO: Opet on vont. Ja vont da govorim sa mister domaćinom.
DIK: Aj em. Tel mi, vot ju vont?
PERO: Ih, što je zapeo sa tim vontanjem, pobogu brate. Kako da go-
vorim kada te ne razumijem. Ništa te, brate ne razumijem.
DIK: Du ju vont drink?
PERO: E, to drink, to razumijem... (Merimi)... Ovaj ko Džon Vejn. Jes,
hoću drink. Baš bi mi dobro došao jedan drink.
MERIMA: Oprostite, gospodine, ovaj hoću reći druže, treba nam
vaša pomoć. Mi smo se izgubili.
GUNĐALO: Pa niste djeca da se izgubite?
MERIMA: Nismo, ali znate...
PERO: Uh, napokon neko naš. Lijepi moj Vuk Karadžić.
LALA: Mala, sasvim mala greškica, mladi čovječe. Nije to Vuk Ka-
radžić, to ti je naš komšija gosn Gunđalo.
PERO (rukuju se): Milo mi je, ja sam Petar Petrović...
DIK: Njegoš?
PERO: Jok Njegoš, Pero. Petar Petrović Pero, VKV kondukter u...
MERIMA: ... Znate mi smo, to jest on je dobio stan, tu negdje u ovoj
zgradurini, valjda, a ne znamo koji je.
GUNĐALO: Kako to, valjda dobili stan? Jeste li ga dobili ili niste?
MERIMA: On je dobio stan, a ja ću se udati za njega.
GUNĐALO: Za stan?!
MERIMA: Ma ne za stan. Udaću se za Omera, mog Omera.
GUNĐALO: A ko ti je sad taj Omer?
PERO: Ja, ja sam Omer, to jest Pero.
GUNĐALO: Dobro, jesi li ti Omer ili Pero?
DIK: Ili Njegoš?
MERIMA: Moj Omer je Pero, a Njegoš je napisao “Gorski vijenac”!
To sam učila u školi.
GUNĐALO: E sad ja moram da popijem jedan drink. Lalo, ti uvijek
sve razumiješ, e ajd sad ovo rastumači.

19
LALA: Pa šta ima tu da se tumači kad je sve ko lebac. Drug Pera, naš
budući komšija, izgleda je Omer ovoj lepoj devojci.
GUNĐALO: Njoj Omer, a šta je sebi?
PERO: Sebi sam Pero, šta bih drugo bio?
LALA: Jest, jesam vam lepo reko?!
GUNĐALO: Dobro Omer-Pero, ako si ti njoj Omer, onda ona mora
da je Merima, pa predstava može da počne.
MERIMA: Pa ja i jesam Merima, al, predstava ne može da počne,
nismo još postavili ni mizanscen.
LALA: Je l, vidite, komšija Gunđalo, kako je sve to sada lepo jasno?
GUNĐALO: Šta to nisu postavili?
LALA: Nisu postavili mizanscen, a to vam nije topli pod, samo da
znate. Mizanscen vam je stručni naziv za kretanje glumaca po po-
zornici.
DIK: O, pa to je bjutiful! Pozornica, gluma, Brodvej.
MERIMA (počastvovano i stidljivo): Ma ne, kakav Brodvej? Mi to
onako, tu za našu publiku.
GUNĐALO: Za publiku tražite stan?
PERO: Ne, stan je za nas, to jest ja sam ga dobio od svog preduzeća.
GUNĐALO: A gdje vam je stan?
PERO: Ne znamo.
GUNĐALO: Ne znate?
PERO: Znamo, to jest, ne znamo.
GUNĐALO: Opet ću morati jedan drink.
PERO (vadi Odluku i ključeve): Evo, vidite to je tu.
LALA: Dajte da ja vidim... (čita, klima glavom i važno)... Pa da, jasno
je, vi ste naše komšije.
PERO: Izvinite, ali nama nije jasno,
LALA: Pa kako da nije kad tu sve lepo piše?! Vidite li?
PERO: Ne vidim.
LALA: Pa evo, gledajte. Tu vam lepo piše: Lamela C, 12 a kroz 36 L.
PERO: Jest, to vidim. Tačno: Lamela C, 12 a kroz 36 L, ali ja tu opet
ne vidim stan.
LALA: E, pa polako, polako. E što ti je današnja mladež. Oni bi u

20
papiru da vide stan. Prvo treba lepo da otključate vrata, upalite svetlo
i onda ga gledajte.
PERO: A koja vrata da otključam?
LALA: Pa vrata svog stana, nećete, valjda, vrata mog stana, pa da vas
moja Juliška pojuri?!
GUNĐALO (vadi iz džepa neke karte): Čekajte da vidimo. Evo ga,
naselje Podvode.
LALA: Šta će mu Podvode, ovo je naselje Lokve?
GUNĐALO: E, nije, komšija Lalo, nije tako. Jeste li vi predsjednik
Mjesne zajednice ili ja?
LALA: Vi ste, nije da niste, ali mislim da grešite.
GUNĐALO: Naselje Lokve je iznad ceste koja vodi za naselje Pa-
njevi...
LALA: ... Sto metara?!
GUNĐALO: Jeste, sto metara, pa šta? A ovo naselje, naselje Podvode.
je ispod te ceste. Dakle, naša zgrada je u Podvodama.
LALA: Jeste, ovo je Lamela C, a Lamela B je u Panjevima...
GUNĐALO: Ne, nego je Lamela B u Lokvama, a krilo D Lamele C je
u Panjevima.
LALA: Pa kako kad je Lamela C u Podvodama?
GUNĐALO: Tako, lijepo, jer krilo D Lamela C prelazi preko ceste
koja vodi za naselje Panjevi.
PERO: Dobro, a gdje je moj stan?
LALA: Polako, mladiću, polako... (Gunđalu)... Naselje Panjevi, nase-
lje Panjevi i naselje Lokve ne pripadaju našoj Mjesnoj zajednici.
GUNĐALO: Naravno da ne pripadaju.
LALA: Onda, komšija, vi niste njima predsjednik Mjesne zajednice.
GUNĐALO: Naravno da nisam, hvala Bogu. Idemo dalje... (Peri)....
Kako ono bijaše adresa?
PERO: Lamela C, 12 A kroz 36 L.
GUNĐALO: Polako, polako, kud si zapeo, ko june u telefonsku go-
vornicu. Dakle, Lamela C... (okreće kartu)... da vidimo, aha, evo je,
tu je. Evo, Lamela C se proteže od Ibrine brijačnice pa sve do Simine
mesnice. E, a kako dalje?
PERO: Lamela C, 12 A.
21
GUNĐALO: 12 a., veliš? Dobro, da vidim... 9 A, 9 B, 9 C... tako, 10 C,
a 11? Gdje je 11?
PERO: Ali nama treba 12, a ne 11. 12 A.
GUNĐALO: Tebi treba 12?! Briga tebe što u mojoj Mjesnoj zajednici
fale 3 ulaza. Tebi treba 12 i tačka.
DIK: Vi biste preko noći da postanete Amerikanci, a gubite ulaze kao
kauboj goveda.
PERO (sav sretan): Evo ga, evo! Našao sam ga! Evo, tu piše 12 A!
GUNĐALO: Jeste, ali je to Lamela B u Lokvama.
MERIMA: Pa možemo mi i tamo.
LALA: E, ne može tamo. Tamo već stanuju neki ljudi. Vi, komšije,
morate u svoj stan, a ne u tuđi.
PERO: Lamela C, 12 A.Tu je. To je ulaz odmah kraj kafića “Desni
bek”!
LALA: To je kafić onog desnog beka što je došao u naš tim iz Druge
lige?
GUNĐALO: Jeste. Vele mladi talentovani fudbaler, kad ono njemu
blizu 4 banke. Dobio stan i lovu, igrao godinu dana i otvorio kafić.
LALA: A kopačke o klin, a?
PERO: Jeste, pa sada tražimo drugog desnog beka.
LALA: Pa zar u našem gradu nema momaka koji tako lepo pikaju loptu?
GUNĐALO: Ima, nije da nema, ali drugovi iz uprave kluba glume
saveznog selektora. Danas je moderno kupovati igrače, a ne odgajati
ih u vlastitom podmlatku.
PERO: Pa šta će nam, onda, podmladak, džaba pare bacamo?!
LALA: E, podmladak treba kako bi mogli drugima prodavati naše
talentovane igrače, pa to je bar jasno ko lebac.
MERIMA: A naš stan?
LALA: Pa evo, našli smo ga. Idite u Lamelu C, 12 A, kraj kafića “De-
sni bek”!
MERIMA (srećna): Znači, ušli smo u pravi ulaz?!
LALA: Pa jeste, komšija Gunđalo, dete je u pravu. Ovaj stan je u La-
meli C, 12 A, ali ovo je... Koji beše broj stana?
SUZI: Idem da vidim na vratima... (ode).

22
4. Pojava
Pređašnji, bez SUZI
DIK: Hajde, frends. Dok ona to luk, da mi malo drink. Old viski, do-
bar viski. Živjeli!
PERO: Svaka čast ovom old viskiju, ali rakija je bolji drink.
LALA: Zašto, bogamu, ovo ovoliko iskomplikovaše? Te lamela ova, te
lamela ona, kada su lepo mogli, kao i do sada, ulica ta i ta, broj ulaza
kroz broj stana i fertik.
GUNĐALO: Što jednostavno, kad može komplikovano?

5. Pojava
SUZI i pređašnji
SUZI (ulazi žurno): Tamo piše DIMITRIJE STANDARDIĆ, to je moj
muž, LC, 12A kroz 35D.
PERO: Šta mu je sad to?
LALA: Pa lepo, brate. To mu je: Lamela C, 12 A kroz 36. D. Znači ovo
je D, a gde li je L? I to još 36. D?
DIK: To D znači drink!
GUNĐALO: Onda ono L znači lokati!
LALA: Sad sam se setio: D znači desno, a L levo!
GUNĐALO: Tako je, pa ako je 35. D - desno, onda je...
S V I : 36. L - lijevo (levo).
MERIMA (srećna): Znači, tu smo!?
LALA: Ne tu, nego preko puta. Vrata preko puta ovih vrata, drage
naše komšije iliti susedi.
MERIMA (srećna): Jao, Pero, idemo!
PERO: E, pa komšije hvala vam, velika vam hvala na pomoći... do-
viđenja!
GUNĐALO: Doviđenja i zapamtite, ja sam predsjednik Mjesne za-
jednice, pa ako vam šta bude trebalo, potražite me!
SUZI: Dođite Merima na kaficu.
DIK: Dođite, mister Njegoš, na drink.
PERO: Nije Njegoš, Pero. Petar Petrović Pero...
MERIMA: Ajd, Omere, pusti sad to, žurimo!

23
6. Pojava
DIK, SUZI, GUNĐALO i LALA
DIK: Volim kada su mladi ljudi ovako hepi. A ovo dvoje su veri hepi.
GUNĐALO: Bio bi i ti hepi da si tek sada dobio stan i da si se tek
oženio. Da znaš samo kako je teško biti podstanar.
LALA: Mladi, sretni ljudi, to je naša budućnost.
GUNĐALO: Moja Persa i ja smo bili sretni 20 godina.
LALA: A onda?
GUNĐALO: Onda smo se vjenčali.
LALA: Ajte, molim vas lepo, komšija Gunđalo, pa njima će bar biti
lepo. Dva mlada ptića u svom gnezdu. Pa šta ima lepše od toga?
GUNĐALO: Jeste, a kada ta dva mlada sretna tića vide kolika je ki-
rija,
pa struja, pa grijeanje, telefon, TV, garderoba, prehrana... Za čas će ta
naša dva mlada tića da budu očerupana.
LALA: E, pa nije baš sve tako crno.
GUNĐALO: Nije, ima i crnje: a namještaj, a šporet, a posuđe? Oda-
kle im?
LALA: Pa čovek je davno izmislio kredit.
GUNĐALO: Jeste kredit, postoje i krediti, a odakle im pare za učešće?
LALA: Pa ne moraju imati pare za učešće. Dignu, lepo, dva kredita u
istoj prodavnici, a jedan im služi kao učešće za oba, a za drugi kupe
najpotrebnije.
GUNĐALO: Hljeba i soli. Lako je to, nije nego, pa zviz dvije rate i to
kolike?!
SUZI: Pa šta će im krediti. Neka sve lijepo kupe za dolare, kao mi,
zar ne?
GUNĐALO: Jeste, kad bi dolari nicali ko trnjine.

7. Pojava
PERO, MERIMA i pređašnji
GUNĐALO (kada ponovo uđu ovo dvoje): Šta je sada, nema stana?
PERO: Ima stana al, nema ključa.

24
LALA: Pa gde vam je ključ, maločas ste ga imali?
PERO: Evo ključa, al nije za onu bravu?
GUNĐALO: Nije, nego ona brava nije za ona vrata.
PERO: Kako to?
GUNĐALO: Padobranac.
MERIMA: Kakav sad crni padobranac?
GUNĐALO: Nije crni nego riđi padobranac. Znao sam.
LALA: Šta ste to znali, komšija?
GUNĐALO: Onaj konobar kod “Desnog beka”, to jest lijevi half.
PERO: Kakav bek, kakav half?! Nije ovo nogometna utakmica, nego
potraga za mojim stanom, koji mi je dodijelio zbor radnih ljudi Grad-
skog saobraćajnog preduzeća “NNNT” ili što znači “Nikada nikome
nije tijesno” a OOUR-a “Sredina naprijed”!
LALA: Znači, onaj half se uselio bespravno?
GUNĐALO: Da. On.
LALA: I vi ste to znali?
GUNĐALO: Da, znao sam.
LALA: Pa kako, pobogu vi kao predsednik Mesne zajednice, niste
ništa preduzeli da ga u tome sprečite?
GUNĐALO: Ne, nisam mogao. Ja sam tu nemoćan, sve dok predsjed-
nik kućnog savjeta ili preduzeće vlasnik stana ne podnese prijavu.
DIK: A šerif?
LALA: Kakav šerif?
DIK: Pa ima, valjda, nekakav predstavnik zakona?
GUNĐALO: Ima, nije da nema, ali oni mogu iseliti tog padobranca
tek kad dobiju nalog za iseljenje iz Skupštine opštine, to jest kad u
Sudu riješe i dokažu da je to useljenje stvarno bespravno.
PERO (za sebe): Crkni magarče dok trava naraste.
DIK: A mi? Što stojimo? Izbacimo ga mi.
GUNĐALO: Nemamo pravo. Ne možemo mi da budemo država u
državi. Vlast je vlast i nju se mora poštivati.
LALA: I čekati.
GUNĐALO: Jest, i čekati.
LALA: Pa dobro, ko je ovde predsednik Kućnog saveta?

25
GUNĐALO: Niko.
LALA: Kako, niko?
GUNĐALO: Pa lijepo. Zgrada se tek useljava i izbor će se izvršiti tek
kada se svi stanari usele.
PERO: A neke Radne organizacije još nisu ni podijelile stanove.
MERIMA (razočarano): Idemo, Pero. Laka vam noć.
PERO: Laku noć i oprostite zbog ovoga.

U laganom muzičkom intermecu se scena mijenja u drugi ambijent.

To je sada autobus. Pero sjedi na kondukterskom mjestu, a putnici
ulaze, guraju se, izlaze.

26
TREĆA SLIKA

27
28
1. pojava
PERO, potom LALA
PERO: Idemo dalje, ko je bez karte?... Hajte malo naprijed, pogurajte
te ispred sebe. Sredina, molim vas malo naprijed!... (naplaćuje kar-
te)... 45. Imate li 5 sitno? Ostaću vam dužan. Hvala. 45. Imate li 5
sitno? Hvala. Idemo dalje. Dokle ćete vi? Jednu cijelu? U redu, 45.
Imate li 5 sitno? Hvala, izvolite kusur!... A ti, gdje ćeš ti? Dobro, 36...
(broji sitan novac)... Kao da si pred kinom sakupio, sve sama sića. U
redu, hajde naprijed... (viče šoferu)... Ima izaći na slijedećoj stanici!...
Idemo, sredina naprijed!...
LALA: Dobar dan, nesuđeni komšija, kako ste?
PERO: Hvala na pitanju, komšija Lalo, može se, može!
LALA: A šta ste rešili za stan?
PERO: Pa ide nekako. Još kucam.
LALA: Gde kucate?
PERO: Kucam i klanjam se. Svima redom. Šalju me u opštini od jed-
nih vrata do drugih. Svi mi kažu: Druže Pero, vi ste potpuno u pravu
i vi morate dobiti taj stan, ali morate ići kod tog i tog, a onda mi opet
taj i taj kaže isto i šalje me do onog i onog.
LALA: Pa jeste li išli u SIZ za stanovanje?
PERO: Jesam, ali tamo mi vele da mi ne mogu dati stan, iako imam
na njega rješenje, dok se stan ne isprazni. Vele, ne mogu mi dati stan
u kojem već neko stanuje.
LALA: Pa jeste, tako je.
PERO: A u preduzeću mi kažu: Mi smo tebi dali stan, pa ga ti sada
dalje ganjaj.
LALA: Pa jeste, nemaju oni svoju miliciju.
PERO: Bio sam i u miliciji. Vele mi: Ne brinite, druže Pero, čim stigne
nalog za iseljenje, taj će letjeti napolje.
LALA: Pa jeste, ne mogu ljudi bez naloga nekog da iseljavaju.
PERO: A nalog će im dati oni u opštini čim na zahtjev mog preduzeća
oni u SIZ-u konstatuju da je stan nasilno i bespravno useljen i o tome
pismeno obavijeste službu u opštini.
LALA: E, pa onda je sve u redu. Vidite kako to lepo i brzo ide?
PERO: Pa jeste, brzo, nije da nije. Prošla su već 3 mjeseca od one noći

29
kada sam htio useliti u svoj stan.
LALA: Samo hrabro, mladiću i budite ladni. Ruka pravde jeste spora,
ali je dovoljno dugačka da svakoga ščepa za vrat. Doviđenja, komši-
ja.
PERO: Doviđenja, druže Lalo... (Lala ode)... Idemo dalje, ko je ovdje
novi?... Pazi molim te, Lala mi nije platio kartu.

U laganom muzičkom intermecu scena se lagano mijenja u drugi am-

bijent. Sada je to lift.

30
ČETVRTA SLIKA
31
32
1. Pojava
MERIMA, potom DIREKTOR
MERIMA (ulazi u lift, zatvaraju se vrata automatski, pritišće dugme
i lift kreće; par spratova dalje lift se zaustavlja i u njega ulazi Direktor,
pritišće i on dugme): Dobar dan, druže direktore. Kako ste?
DIREKTOR: Dobar ti dan, Merima. Dobro sam, a ti?
MERIMA: Pa znate već kako se osjećaju mlade djevojke u proljeće?!
DIREKTOR: A, vrbopuc, znam ja to veoma dobro. Proljeće olakšava gar-
derobu i... (gleda u njen dekolte)... otvara nove vidike za naše stare oči.
MERIMA: Ma kakvi stare oči, druže direktore. Nisu vaše oči još stare.
DIREKTOR: Pa i nisi, mogu ti reći. Čovjek je star onoliko koliko se
osjeća starim... (ulazi neki službenik i dio puta, sve dok on ne izađe
oni šute)... A kuda si se to ti uputila? Da, možda, ne tražiš posao?
MERIMA: Uputila sam se i do vas i do vaše pravne službe.
DIREKTOR: Čuj, ako ti treba posao, nije ti potrebna pravna služba.
Ni pravna služba ni biro za zapošljavanje. Dođi do mene. Nešto ćemo
popiti i naći mogućnosti za tvoje zaposlenje.
MERIMA: Pa zar može i bez biroa?
DIREKTOR: Može, kako da ne. Čovjek prvo napravi rupe u Zakonu,
pa onda Zakon. Kao kada zidaš kuću pa ostavljaš rupe za dimnjak,
prozore i vrata.
MERIMA: Ne razumijem.
DIREKTOR: Vidiš, ali to ovako, među nama. Nemoj da ide dalje. To za
tvoje dobro. Po Zakonu mi imamo pravo da bez konkursa zaposlimo
osobu na određeno vrijeme od 2 mjeseca, zbog potrebe i prirode posla.
Potom još na 2, pa još na 2. Znači ukupno 6 mjeseci staža na tim poslo-
vima. Nakon toga raspišemo konkurs i tražimo osobu sa 6 mjeseci sta-
ža na tim poslovima. I pošto obično niko nema na top-listi u birou sa
tim uslovima, zaposlimo, naravno, tebe, pa ma kako stajala daleko na
listi nezaposlenih, zar ne?... (ponavlja se scena sa službenikom; direktor
je malo ljut)... Evo gdje mi gubimo. Vozikaju se ljudi liftom. Mrsko im
desetak stepenika preći, pa trk u lift. A oni silni šoferi, kondukteri i
majstori na održavanju vozila danima čekaju da im ovakvi obraču-
naju krvavo zarađene plate, a ovi se vozikaju liftom, đa gore-đa dolje.
MERIMA: Nije u pitanju moje zaposlenje. Imam još par ispita na

33
fakultetu, pa kada to završim onda ću vas potražiti. Sada mi nešto
drugo treba.
DIREKTOR: Samo reci, slatka djevojčice. Kako ono kaže naš narod:
Sve se može kad se dvoje slože. Istina, nije lift za takve razgovore, ima
i ljepših mjesta, zar ne?
MERIMA: Ne znam da li ste u moći da riješite ovaj moj problem.
DIREKTOR: Nema problema koji ja ne mogu riješiti, samo ako je u
mom domenu.
MERIMA: Pa evo o čemu se radi. Vi onomad, prije 3 mjeseca dadoste
mom vjereniku Peri stan, ali je taj stan bio već bespravno useljen.
DIREKTOR (malo zbunjeno): A, to je onaj moj kondukter na među-
gradu. Da, znam ga, znam. Znam i za taj problem... Pa, vidiš dušo, to
je malo komplikovana stvar, više nego što na prvi pogled izgleda. U
pitanju su viši interesi opštine. Taj što je bespravno uselio u stan to, u
stvari, i nije on uradio. Njemu su rekli da se useli, da ne kisne džaba
čovjek, dok se ne nađe neko dugotrajnije rješenje. Shvataš?
MERIMA: Ne.
DIREKTOR: On nas je, taj lijevi half, održao u zonskoj ligi i mi smo
mu dužni obezbijediti nužni smještaj.
MERIMA: A ja i moj Pero? To što je njemu nužni smještaj to je za nas
palača. Niste fer. Grad kao ne može bez tog vašeg lijevog fudbalera, a
bez konduktera može?! To stvarno nije pošteno.
DIREKTOR: Ne budi sebična. Biro je pun mladih ljudi koji jedva če-
kaju za zaposlenje, pa makar to bilo i konduktersko mjesto, ali moraš
priznati, ni jednog fudbalera nema na birou da čeka zaposlenje.
MERIMA: Pa i nema, kada ste ih već sve zaposlili i dali im stanove.
DIREKTOR (lift se zaustavlja, vrata se otvaraju): Oprosti, sada se
sjetih, imam jedan hitan sastanak, koji će, bogami, potrajati. Dođi
jedan dan do mene, iza nedelje, pa ćemo vidjeti šta se sve tu može
uraditi... Doviđenja.

34
2. Pojava
MERIMA i SLUŽBENICA
SLUŽBENICA (kada uđe u lift): Oprostite, da li idete gore ili dolje?
MERIMA: Do sada sam išla gore, a sada, izgleda, samo dole.

U laganom muzičkom intermesu scena se mijenja u drugi ambijent.

Sada je to kafić. Za šankom stoje Pero i Gunđalo.

35
36
PETA SLIKA

37
38
1. Pojava
PERO I GUNĐALO
PERO (pijano): Sve ti je to, dragi moj komšija Gunđalo, prava pravci-
jata i stoprocentna mućka. Vrte me u krug kao mečku na lancu, kao
budalu, a onaj se guzonja izležava u mom stanu i gleda kroz moje
prozore na ovaj divni ogavni grad.
GUNĐALO (pijano): I ne samo da se izležava, nego je od stana na-
pravio pravi pravcati kupleraj. Tu se skupljaju i muškinje i ženskinje,
a muzika tandara li tandara po cijelu noć. Evo, sinoć. Sinoć nisam ni
oka sklopio od njihove vriske i dreke, a ja sam ti, znaš, u Lameli C,
ali krilo D.
PERO: Tačno mi dođe da tu lamelu i sva njena krila pošaljem nebu
pod oblake, dovde mi je već došlo, majke mi.
GUNĐALO: Znaš, bratac, šta sam te ja htjeo još onomad pitati. Kako
si ti mogao dobiti ključeve od stana, a nisi primio stan?
PERO (osvrće se i povjerljivo): To je tajna, znaš?! Nemoj nikome da
bi rekao!
GUNĐALO (povjerljivo): Ne okusio kapljice ako se izlajem!
PERO: U SIZ-u mi radi kum, a kum nije dugme, pa da ga tako lako
izgubiš. Zbog njega treba da ćutiš o ovome.
GUNĐALO: Dabogda se ne pomjerio odavde!
PERO: U stvari, ja sam njemu bio kum, ali to je svejedno. Kumovi
smo, to je važno, zar ne?! Bio sam mu kum kad se vjenčavao sa onom
prvom, odnosno trećom ženom.
GUNĐALO: Kako prvom, pa trećom? Koliko je on to imao žena.
PERO: Pa dvije, koliko će imati?
GUNĐALO: Ne razumijem, hajd, živjeli.
PERO: Živjeli, komšija Gunđalo, živjeli. E, vidiš, prvo je bio oženio
svoju prvu žen, je l, tako. Pa ju je onda otjerao zbog one pjevaljke, to
jest, njegove druge žene. A kada ga je ona opeljušila i zbrisala sa onim
muzikašem, to jest bubnjarem, on je lijepo vratio svoju prvu ženu, pa
mu je to onda, je l, sada treća žena.
GUNĐALO: Ta treća žena?
PERO: Jest.
GUNĐALO: Aha! Ona mu je sada treća žena, jer dok mu je bila prva

39
nije mu valjala.
PERO: Valjala je ona, ali mu je bila bolja druga žena, to jest ta pje-
valjka. A sad je opet sa prvom, to jest sa trećom, jer druge više nema.
Razumiješ?
GUNĐALO: ... Živjeli!
PERO: Živjeli!... E, vidiš, i on i ja smo mislili da će sve biti u redu, to
sa stanom, pa mi je on, iako nije smio, dao ključeve od stana, da se ja
uselim, kako se ne bi neko bespravno uselio. Shvataš?
GUNĐALO (malo razmišlja-ne shvata): Živjeli!
PERO: Jedino mi žao što me mati rodi sa dvije lijeve noge, pa ni loptu
šutati ne znam. Kako bi lijepo bilo da sam ti ja nekakav half ili cen-
tarfor, a?
GUNĐALO: I ja sam ti, drugar moj, iste sreće. Ja kada bih na leđa
pao, trepavicu bih išćašio ili slomio, takav sam ti ja.
PERO: A kako smo se Merima i ja radovali tom stanu! Sjećam se one
noći: snijeg, zima, a meni ključevi od toplog stana u džepu. Merimi
su oči sijale ko svitle baje u noći.
GUNĐALO: Mene je moj ćaća oženio. Veli, dobra je i vrijedna, znam
joj mater. A ono ispade sve naopako. Ona hoće da komanduje, nju da
se pita. A kod mene nije tako. Šta ja odlučim tako mora biti, pa makar
se ni kozom ne oralo.
PERO: Radost nam je bila kratkog vijeka. Onaj se riđokosi prije
uvalio u naš stan. Sada on sjedi na mojoj VC šolji.
GUNĐALO: Nije imao pravo.
PERO: Nije, jakako da nije. To je moje.
GUNĐALO: Šta tvoje?
PERO: Kako šta, pa stan. Moj i Merimin stan, onaj što mi ga je dao
moj OOUR.
GUNĐALO: Ma ko te pita za stan? Ja velim da nije imao pravo moj
otac kada me je oženio. Meni je bilo 20 godina. Da je po pravdi tre-
bao sam sam sebi da izaberem ženu, a ne on. Treba svako sebi da bira
ženu, zar ne?
PERO: Ma briga mene za tvoju ženu, ja hoću svoj stan. Vratite mi
moj stan!
GUNĐALO: Neka ti ga vrati ko ti ga je i uzeo. To je najpoštenije. Svi

40
treba da vrate ono što su dužni. I moj otac treba nju da vrati.
PERO: U pravu si, to je pošteno. Ti reci tvom ocuda tvoju ženu vrati
u planinu, a ja ću reći riđokosom da meni vrati moj stan.
GUNĐALO: To je utopija. Niti će moj stari vratiti moju ženu, niti će
tebi riđokosom da vrati tvoj stan.
PERO: E, onda ću ja njemu slomiti nogu, pa više neće biti half, nego
falš. Hajd, živjeli!... Konobar, daj nam još dvije duple, to nam je pravi
doping za akciju koja slijedi.
GUNĐALO: Onda bih ja svojoj ženi trebao slomiti jezik, pa onda njih
dvoje mogu pod ruku pa s bismilom u vražiju mater!

U laganom muzičkom intermesu scena se mijenja u prvu sliku.

41
42
 ŠESTA SLIKA
Lijepo ljetno veče puno šetača. Grupa mladića i djevojaka u
pozadini pjevaju uz gitaru, a na klupi, naprijed, desno pod svje-
tiljkom sjedi Merima i pogleda u sat.

43
44
1. Pojava
MERIMA i CIGANKA
MERIMA: E, Pero, Pero, Što li kasniš? Pa uvijek si do sada ti mene
čekao, a ne ja tebe.
CIGANKA (prilazi joj): Oćeš li da ti gatam, sudbinu da ti proričem?
Sve ću da ti pogodim i u kartu sreću vidim, sam da mi platiš koju
paru?
MERIMA: Izgatano je, izgleda, meni sve.
CIGANKA: Nem da si tužna. Ću da ti pogledam u ove moje karte i
sve ću ti kažem. Turi koju paru.
MERIMA: Hajde, gataj mi, kad si već navalila. Ionako mi je čekati
onog mog sreću.
CIGANKA: Evo, sve ću da ti kažem, daj jednu cigaru.
MERIMA: Ne pušim.
CIGANKA: E, to je fino, ja da ti kažem. Ne valja kad mlada žena
puši... cigare. Mi Cigani, mi moramo, takav nam je život. Sve nam ide
kroz dim od cigare.
MERIMA: Hajde, gataj, baš da vidim šta me čeka u životu.
CIGANKA: Ajde, duni u karte... A sada turi koju paru... E, vidiš: u
karte ti stoji da si mlada i tužna. Svima si dobra, samo sebi nisi, ra-
zumeš? I zadnje parče hljeba ćeš podijeliti sa drugim, razumeš? Imaš
nekog na putu, u vojsci, inostranstvu ili u drugu kuću i od njega oče-
kuješ pismo, ali pismo ćeš dobiti i tu ćeš se mnogo obradovati, razu-
meš? Imaš nekog sa slovo ME ili SE. Taj neko i ne zna da je u tvom
srcu, razumeš, ali ćeš mu ti to kasnije reći, razumeš? Čeka te neki put
na koji ćeš otići i sve će ti se tamo lijepo dogoditi, razumeš?
MERIMA: Razumijem ja sve ali mi ništa nisi određeno rekla.
CIGANKA: Sad ću da ti kažem... Turi koju paru da djeci ljeba kupim...
Hvala, bog ti zdravlje dao... De sada duni tu u karte i nešto poželi.
MERIMA: Evo, je l dobro?
CIGANKA: A ako ti se sjetim, da me nađeš i da me častiš, je l, važi?
MERIMA: I da znaš da hoću, ako mi se ta želja ispuni.
CIGANKA: Ti čekaš nešto službeno od suda ili od fakulteta, ako si
student, razumeš? To pismo ćeš brzo dobiti i bićeš srećna. Ti i još
neko sa tobom će biti jako veseo, razumeš?

45
MERIMA: Razumijem, hvala.
CIGANKA: De, turi još koju paru, tebi za sreću, nije za moju, de!
MERIMA: Dobro, evo ti i sada idi.
CIGANKA (odlazi): Hvala ti, sreća da te prati. Duša da ti se ugasi
nikada, hvala ti.

2. Pojava
MERIMA i PERO
MERIMA (skoči iznenađeno kada ugleda Peru da jedva ide sav u za-
vojima): Pobogu, Pero, jesi li to ti? Šta to bi sa tobom?
PERO: Šuti, Merimice, ne pitaj.
MERIMA: Kako da te ne pitam, pa vidi na šta ličiš. Jeste li se
to autobusom prevrnuli? Ima li mrtvih?
PERO: Ma kakav autobus? Mrtvih bi bilo da je nastavio onako da me
bije.
MERIMA: Ko, Pero, dušo? Ko te tako udesio?
PERO: Mogu ti reći da je onaj lijevi half izabrao krivi sport. Trebao je
da bude bokser. Vidi šta mi uradi, jao!
MERIMA: Pa gdje te je našao i što baš tebe? Šta si mu uradio?
PERO:Nije on mene našao nego ja njega.
MERIMA: Kako ti njega? Gdje si ga našao?
PERO: Otišao sam kod njega u naš stan da ga izbacim iz našeg
stana. Htio sam nogu da mu slomim, da više ne može biti lijevi half, a
vidi šta on meni uradi? Da ne dođe onaj komšija, Amerikanac Dimi-
trije, ovaj bi me načisto ubio.
MERIMA: Pa ko te nagovori, crn mu obraz bio?
PERO: To smo se moj budući komšija Gunđalo i ja dogovorili: Ja ću
otjerati riđokosog, a on svoju ženu. Ja ću riđokosom slomiti nogu, a
on svojoj ženi jezik.
MERIMA:Ma šta će on, smoto smotani? Ona ga može u zubima nosi-
ti. Pitu s glave da mu pojede. Uostalom jezik se i ne može slomiti. Kad
si ti vidio da je neko slomio mišić?
PERO: Bogami je ovaj meni sve polomio.
MERIMA: Ajmo, Pero dušo, da te odvedem do tvoje sobe. Lijepo ćeš
leći i odmarati se. Tebe će tvoja Merimica, Omere moj, lijepo njego-
46
vati i liječiti, vidjećeš.

U laganom muzičkom intermesu scena se mijenja. Sada je to kance-

larija direktora GSP-a.

47
48
 SEDMA SLIKA
U početku je Direktor sam u kancelariji. Telefonira, a potom, u
sred njegovog razgovora ulazi Merima.

49
50
1. Pojava
MERIMA i DIREKTOR
DIREKTOR: Slažem se, druže predsjedniče, potpuno ste, kao i uvi-
jek, u pravu... Tako je... To sam i ja htio da kažem... Ne, ne treba da
brinete, druže predsjedniče, ja ću to već srediti... Slobodno se pouz-
dajte u mene... Čujte, a ono što sam vas htio moliti, ono u vezi kredita
“Zelenog plana”, sjećate li se?... Molim?... Hvala, velika vam hvala...
A, naći ćemo se mi već negdje uz pečenu jagnjetinu i vlašički sir, ne
brinite se... (ulazi Merima)... Ja ću vas nazvati i blagovremeno vas in-
formisati o svemu, druže predsjedniče... Da, da svakako... Doviđenja,
druže predsjedniče.
MERIMA: Oprostite, nisam htjela da vas prekidam...
DIREKTOR: A, nema problema, draga moja... Kako ono biješe?
MERIMA: Merima.
DIREKTOR: Da, da Merima. Oprosti, na trenutak sam zaboravio.
Znaš, imao sam važan poslovni dogovor maločas, pa sam se na tre-
nutak udaljio od stvarnosti.
MERIMA: Ne bih vam, zaista smetala, ali mi je vaša pomoć stvarno
neophodna.
DIREKTOR: Ti, Merimice, opet u nevrijeme. Žurim, evo za nekoliko
trenutaka mi počinje sjednica Poslovnog odbora, pa moram.
MERIMA: Mogu oni sačekati par minuta, molim vas!
DIREKTOR: Čuj, hajde da se večeras nađemo, pa ćemo skoknuti mo-
jim kolima na neko tiho i lijepo mjestašce, pa o svemu lijepo popri-
čati, važi?
MERIMA: Ne mogu, ne želim ja to... Znam ja kakvo je to vaše lijepo i
tiho mjestašce. Sobica nekog motela, zar ne? Budite drug i saslušajte
me par minuta.
DIREKTOR: Ne, sada zaista ne mogu. Znam za tvoj problem i tu,
zaista ne mogu još ništa učiniti. Moramo malo sačekati. Strpite
se ti i taj tvoj kondukter. Viši interesi su u pitanju.
MERIMA (zvoni telefon): Znam ja te vaše više interese. Sigurno nisu
viši od mojih. Sigurno neće ostati na ovome. Znamo i mi da i nad po-
pom ima pop. Tražićemo svoja prava, ako treba i do Ustavnog suda.
DIREKTOR: Samo izvolite, ali imajte na umu da nema bezgrešnih

51
ljudi, a za greške se gubi i posao. Vaš bi dragi Pero lako mogao ostati
bez posla. Grešku je lako svakome pronaći.
MERIMA (telefon i dalje zvoni): Ta prijetnja nas neće uplašiti.
DIREKTOR: Nije to, dijete drago, nikakva prijetnja. Ne daj Bože. Ja
samo glasno razmišljam. Da sam na vašem mjestu ja bih se strpio...
(diže slušalicu i dalje govori Merimi)... Ako, pak, ipak prihvatite moj
prijedlog od maločas, mi ćemo uz večeru pronaći neko solomonsko
rješenje, vjerujte mi... (u slušalicu)... Molim, da ja sam...(obradovano)...
O, to si ti, drugarčino Dimitrije! Moj stari školski drug Dik Amerika-
nac. Kako si? Ke nova?... Kakav problem, reci?!... Ko je koga napao?
Lijevi half napao tvog komšiju? Kojeg komšiju?... Pa Pero ti još nije
komšija, ne znam da li će ikada i biti... Znam, znam... Pa šta je tražio
tamo?... Nije on zakon da izbacuje ljude iz stana, šta on ima s tim?...
Znam da bi vi u Americi to tako uradili, ali ovo nije Amerika... Mo-
lim?... Čuj, stan i jeste njegov a i nije... Mogao je njemu Radnički savjet
i Zbor radnih ljudi dati sto stanova, ali ovo je specifična situacija...
Molim?... Da, da, još me interesuje onaj tvoj plac na moru za viken-
dicu, što pitaš?... (duža pauza u kojoj često mijenja facu, trudeći se da
ona to ne primijeti)... Čuj, Dik, pa nije sada vrijeme da me ucjenjuješ...
Dobro, shvatio sam te... Vidjeću šta mogu uraditi... Svakako, svakako...
A ti ne žuri sa prodajom tog placa. Za koji dan sređujem neku kredu
i imam još neke financijske transakcije, pa se čujemo... Hoću, hvala,
zdravo.
MERIMA: Znači od vas ne mogu očekivati pomoć?! Idem sad do ad-
vokata, pa dalje.
DIREKTOR: Možda si ipak malo požurila. Sačekaj. Imam u planu
još jednu varijantu, A kada to sve sredimo dođeš mi tu dugo čekanu
večeru, je l važi?
MERIMA (obradovano): Važi. To će biti večera u našem stanu, a vi
ćete, druže direktore, sa svojom suprugom biti naši gosti.
DIREKTOR (zvoni telefon, javi se): Molim?... Ej, čuj, ja sam upravo
tebe htio zvati... Radi se o onom stanu za lijevog halfa. To je bilo samo
privremeno rješenjenje. Ionako sam sada potpuno slobodan i evo me
kod tebe. Reci maloj da nam skuha kafice. Zdravo, stari, stižem...
(Merimi)... Odoh. Oprosti i ne sekiraj se više. Sve će biti u redu. Po-
zdravi svog dragog mužića.

52
MERIMA: Budućeg muža.
DIREKTOR: Reci mu da je on kondukter u autobusu, a ne izbacivač,
Lijevom halfu je slomio nogu, tako da ovaj neće moći ove sezone više
da igra. Tužit ga ne možemo, jer prema tvrđenju očevidaca on je bio
napadnut, Doviđenja.

U laganom muzičkom intermesu scena se mijenja. Sada je to kao i

druga slika, stan Dik Amerikanca.

53
54
OSMA SLIKA

55
56
1. Pojava
DIK, SUZI, LALA i GUNĐALO
DIK: Jes, maj frends, jes. Tako se to radi u big Amerika. Biznis. Đa-
sting biznis i nating više. U Amerika nema Kućni savjet i to, ne. Ti
meni prodaš ili daš stan i on ic maj. No badi ne može useliti u moj
stan. Niko i nevad.
GUNĐALO: Drugo je Amerika.
LALA: Svaka čast Americi, ali Juga je Juga.
DIK: Jes, o kej... o kej! Da nije Juga bolja ja se ne bih ni vratio. O kej!
Ali ovo za stan, to nije fajn.
LALA: E, tu ste, komšija Dik, potpuno u pravu, znate. Zakon vam je
svugde kao zid, a svaki zid ima malo i rupa, jelda? E, vidite, ljudi gla-
vom gađaju, pa neko pogodi rupu, a neko, bogami i zid, jelda?
DIK: Sada će biti sve fajn. Sada je o kej. no problems.
SUZI: Služite se, dragi gosti, samo se služite. Zamezite.
LALA: E, ova vam je švargla furtum lepa. Ali nije onakva ipak kakvu
ja spremam. Znate, to za švarglu, čovek mora biti i umetnik...
GUNĐALO: Dobro, bolan Lalo, dosta više sa tom tvojom švarglom.
Švargla ko svaka švargla. Meni je to sve isto. Ja ipak više volim pečenu
jagnjetinu i krompir ispod sača, nego tu tvoju švarglu.
SUZI: Tu nam je švarglu poslala vaša supruga, baš joj hvala. Dik dar-
ling, sipaj ljudima piće.
LALA: Može, može još malo tog old viskija... I šta vele, gosn Dik,
kada će naš komšija ipak doseliti tu u svoj stan?
DIK: Sada je o kej, za uan dej, tu dej, brzo.
GUNĐALO: Dobro je da ste rekli da je onaj fudbaler napao Peru, a ne
obratno. Mogao je čovjek otići i u zatvor, ni za šta.
DIK: Pereo ic not gud borac. To nije bila gut borba. Ja sam malo help Peri,
SUZI: Moj vam je Dik bio bokser. To se vidi, zar ne.
LALA: Da, vidi se, vidi.
GUNĐALO (zvono na vratima, izlazi Suzi): Hajd, živjeli.

57
2. Pojava
PERO, MERIMA i pređašnji
MERIMA: Dobro veče, oprostite što mi ovako kasno, ali nismo mogli
ranije. Znate, morali smo doći da vam se zahvalimo.
DIK: O kej, o kej, sjedite.
GUNĐALO: Bujrum.
PERO: Hvala, komšija, hvala.
LALA: Uuu, što vas je zdravo lepo udesio onaj fudbaler?!
PERO: Pa svašta je bilo, ali prolazi. Sve će proći.
GUNĐALO: Možda nije trebalo ići da se tučete, opasan je to tip.
PERO: A vi, komšija Gunđalo, kako ste vi prošli kod svoje žene? Jeste
li joj slomili jezik?
GUNĐALO: Kakav jezik? O čemu vi to?
PERO: Zar se ne sjećate?
GUNĐALO: Ne, mora da ste vi to nešto lijepo sanjali.
LALA: Ta pustite ga, komšija. Gosn Gunđalo, čim popije koju oma
preti da će svojoj lepšoj polovini uraditi ovo ili ono, a kada dođe kući,
podvije rep i uvuče se u krpe i spava do jutra.
GUNĐALO: Mezite vi, Lalo, tu vašu švarglu i ostavite mene na miru.
Ja nikada nikome ne prijetim.
DIK: I kada ćete useliti, mister Pero?
PERO: Eno, onaj idiot upravo iseljava. Valjda su mu našli nekakav
drugi prinudni smještaj.
GUNĐALO: Sumnjam, pošto više neće moći da igra fudbal ove se-
zone, a slijedeće će neko drugi biti predsjednik kluba, pa Boga pitaj
koga će taj da dovede.
PERO: Samo da ja uselim u svoj stan, pa mogu, ako hoće i Maradonu
da dovedu.
GUNĐALO: Koji crni Maradona, neka oni nama dovedu kakvog do-
brog krojača za popravku odijela i ostale, pogotovu dječije garderobe,
ili neka otvore kakav ekspres restoran.
LALA: Pa i jedna privatna pekara bi dobro došla, da se zdravo lepo
najedemo dobrog leba, đevreka, zemički i pereca.
GUNĐALO: Jao, Lalo, ti samo misliš na svoj drob.

58
LALA: A što ne? Još su stari Rimljani tvrdili da sva pamet i zdravlje
dolaze iz stomaka.
GUNĐALO: Ako je po tome, onda si ti veoma pametan čovjek.
LALA (lupka se po stomaku): I jesam.
MERIMA: Što će biti lijepo kada se uselimo pa nam dođete na sijelo.
I pjevat ćemo, kao one noći kada ste vi ovdje lijepo pjevali, a mi vam
onako bezobrazno banuli,
DIK: No bezobrazno. Ic o kej. Živjeli.
GUNĐALO: A tom direktoru, hoćete li prodati onaj plac za vikendicu?
SUZI: Ih, kada smo mi taj plac prodali!
GUNĐALO (svi se smiju): Alal ti vjera, komšija, nek si mu ga složio!
DIK: Mrtav Indijanac je dobar Indijanac.
PERO: Volim što ga njemu niste prodali, više nego da ste ga meni poklonili.
MERIMA: Idemo li, Perice?
PERO: Da, dušo, idemo... Znate, sada imam jedan neobično težak, ali
lijep, zadatak. Idem da isprosim Merimu.
GUNĐALO: Sam pao, sam se ubio!
LALA: Zašto, komšija Gunđalo? Pa svako ima pravo na svoju zabludu.
DIK: Hajde frends, po jedan dobar drink za naše mladence!
GUNĐALO: Živjeli. Komšija Pero, popijte koji dobar drink dok ste
slobodni.
SUZI: Sloboda je pola zdravlja, što bi rekao Marks.
DIK: E, darling Suzi, ti kad lupiš to je big!
MERIMA: Eto, izvinite, ali mi žurimo. Hajdemo, Pero, može stari za-
spati, a nezgodan je kada se probudi.
PERO: Idemo dušo, idemo. Doviđenja svima.
GUNĐALO: Pa Peri se baš i ne žuri, reklo bi se.
LALA: Žurio ne žurio, mač sudbine mu visi nad glavom.
DIK: O kej, frends! Gudbaj i gudlak... (ovi odu).

U laganom muzičkom intermesu scena se mijenja u drugi ambijent.

Sada je to njihov novi stan. U skoro praznoj sobi se nalaze 3 stolice,
pune i prazne flaše piva, kanta sa ljepilom, četka i mnoštvo rola sa
tapetama. Skoro pola zidova je već poljepljeno tapetama.

59
60
DEVETA SLIKA

61
62
1. Pojava
PERO i MERIMA
PERO (Pokušava sa klimave stolice da zalijepi tapetu, a ona mu, kao,
pomaže): Vidi je li ravno?
MERIMA: Lijevu ruku malo gore, a desnu dole... Ne, ne tako, previše
je. De, sada obratno...Pazi, ne ljuljaj se mnogo, slomićeš nam stolicu,
a to je za sada sav naš namještaj.
PERO (padne i sav se umota i zalijepi u tapetu; ljut je): E, jebi ga sad!
MERIMA: Jao, Pero, da se nisi udario?!
PERO: Izgleda da sam nešto slomio.
MERIMA: Jesi, stolicu. Tek se kućimo, a ti nas već raskućavaš.
PERO: Ujutro idemo do Simele, rekao mi je srediti kredu, pa da ku-
pimo ono najpotrebnije.
MERIMA: Kupićemo sve. Kupićemo, vidjela sam u izlogu, regal, sto,
stolice i vitrinu od mahagonija. Vidjećeš, super je.
PERO: A sa koliko nula se piše to super?
MERIMA: Nešto malo više od 9o miliona.
PERO: Ma kojih crnih 9o miliona? Odakle mi?
MERIMA: Pa kredit, vele da je neograničen iznos.
PERO: I te kako je ograničen, kao i ti. Pa moje 3 plate ne bi mogle da
pokriju samo jednu ratu, a šta ćemo da jedemo, od čega da živimo?
MERIMA: Kada si me bario, obećavao si mi brda i doline, a ovamo
ćeš mi kupiti dvije sećije i fijaker šporet. Da umrem od stida kada mi
dođu prijateljice.
PERO: E, pa neće baš biti ni sećije, ali mahagonij ćeš i dalje gledati u
izlogu, a sjedit ćeš na jednoj običnijoj fotelji.
MERIMA: Dobro, de, nećemo se sada, prvog dana nakon vjenčanja
već svađat. Za to bar imamo vremena. Pred nama je slijedećih sto
godina života.
PERO: Stan je, moraš priznati, super. Nije nam ga više mijenjati.
Zato moramo pažljivo i ekonomično da ga namjestimo.
MERIMA: Ako nas opet nekakav fudbaler i njihovi viši interesi ne
najure.
PERO: Samo preko mene mrtvog.
MERIMA: Zaštitniče moj! Biće nam ovdje lijepo, vidjećeš. Ti si u pra-
63
vu. Prvo ćemo namjestiti stan tako da imamo gdje spavati, sjediti i
jesti, a onda polako, vremenom ga sve bolje i bolje uređivati. Ne žuri
nam se. Eto i ja ću uskoro završiti fakultet, zaposliti se, pa ću i ja dići
kredit. Onda ćemo kupiti televizor, frižider i tako to.
PERO: A, ne! Televizor ćemo kupiti prvo.
MERIMA: Dobro, dobro, nemoj da se ljutiš.
PERO: Ma neljutim se. Samo kažem.
MERIMA: Joj, još ne mogu da vjerujem da smo dobili svoj stan. Sve
se bojim da će nam ga opet oduzeti.
PERO: Ne sluti, jezik pregrizla.
MERIMA: Ima nečeg podlog u direktorovim očima. Smiješak mu je
bio nekako zloban.
PERO: Nek pokuša samo nešto. Smiješak će mu biti smiješan i to
skroz iza glave.
MERIMA: Joj, Pero, nemoj da bi mu šta ružno rekao. Strpat će te u
zatvor.
PERO: Ništa on meni ne može. Šta mi može? Ko ga šiša? Sve ti je to,
draga moja Merimice, pravi pravcati hinđubis.
MERIMA: E, to sam te htjela još ranije da pitam. Šta je to hinđubis.
Znam ovo naše narodno značenje: nešto zbrkano, smušeno, ali šta
stvarno znači?
PERO (izvještačeno važno): Pa znate, jel, ovaj, to vam je naša stara
izvorna kovanica, sastavljena iz više riječi, što bi u prevodu značilo
odprilike ovako: HIN, što znači nešto hinduski iliti indijski, ĐU je
skraćenica od đuskati ili igrati, a rječica BIS znači još ili opet. Dakle
riječ HINĐUBIS je staro indijsko kolo poput naše treske.
MERIMA (smije se): Ti si lud, mame mi! Joj, to je super!
PERO: S tim što to kolo igramo mi, a igramo ga onako kako oni odoz-
go sviraju.
MERIMA:To se tebe ne tiče, ti i onako nemaš sluha i ne znaš da igraš
kolo... (zvono na vratima)... Čekaj da prvo vidim ko je sad to... (ode, a
on maže ljepilo po tapeti).

64
2. Pojava
SLUŽBENICA, PERO i MERIMA
MERIMA (ulaze): Pero, opet neki problem! Ova drugarica je iz SIZ-a
za stanovanje.
SLUŽBENICA: Dobar dan, ja sam Esmeralda Mulahasanović, refe-
rent za stanove u Samoupravnoj interesnoj zajednici za stambene i
komunalne poslove.
PERO: A, vi ste ona koju zovu Esma Petljanac?
SLUŽBENICA: Da, tako me zovu zlobnici, čisto nepravedno. Vele da
ja uvijek nešto spetljam i smutim, iako to baš nije tako.
MERIMA: Nemojte da se ljutite. Ljudi ko ljudi, moraju nekome nešto
prikrpiti, pa makar to bio i nadimak.
SLUŽBENICA: Da, u pravu ste.
PERO: Ponudio bih vas da sjednete, ali kao što vidite, stvarno nemate
gdje. Hoćete li jedno pivo, ovako s nogu?
SLUŽBENICA: Hvala, dok radim ne pijem. Ne pijem pivo.
MERIMA: Ni kaficu vam nemam gdje skuhati. Znate, tek smo se use-
lili.
SLUŽBENICA: Istina, malo ste požurili.
PERO: Ma kako požurio, skoro pola godine ganjam stan i sad požu-
rio.
MERIMA: Znate, imali smo problem. Bio nam je neki tip provalio u
stan. Jedva smo ga istjerali.
SLUŽBENICA: U koji stan?
PERO: Pa u ovaj naš, u koji bi drugi?!
MERIMA (Peri): Joj, Pero, ovo mi liči na nešto ružno! Osjećam da se
sprema neka oluja.
PERO (silazi sa stolice): Ni meni se ne dopada ova hladna faca. Ne
obećava na dobro.
SLUŽBENICA (službeno): Vama je poznata stara naša izreka: Ko radi
taj i griješi. Tako se potkrala i nama jedna mala, malcijata greškica.
Na vašem rješenju za stan smo greškom otkucali Lamela C, 12 A
kroz 36 L. u Podvodama, umjesto Lamela B, koja se nalazi u Panje-
vima. To je mala greška za koju nam vjerovatno nećete zamjeriti...
(on diže stolicu)... Šta to smjerate, druže... Ja sam službeno lice, na

65
dužnosti sam. Vi nemate pravo, smirite se, da vam objasnim... (bježi
na vrata)... Upooomoooć! Ovo je luđak, ubiće me!
PERO (juri za njom sa podignutom stolicom): Daću ja tebi i Lamela
C, i Lamelu B, i Podvode i Panjeve, i tebi i tvojima... Majku li ti
tvoju...
MERIMA (ide za njima): Pero, dušo, smiri se! Pero, čekaj me, pazi šta
radiš! Perooooo!

Zavjesa

66
I DA IMAM,
ODAKLE MI?

67
Licа:
- ĐUKА, pеnziоnеr,
- ŠKЕMBО, njеgоv priјаtеlj,
- ЈАNJА, žеnа Đukinа,
- NАTАŠА, unukа im,
- RАKО ŠLJIVIĆ, uviјеk piјаn,
- ZОRKА, udоvicа,
- MАRА, kоmšinicа, stаriја dјеvојkа.
- ŽILО, kоnоbаr.

Vriјеmе i mјеstо rаdnjе:

Mаlа urbаnа srеdinа, dеsnо klupа u pаrku i uličnа svјеtiljkа, а liјеvо
tеrаsа nеkе kаfаnicе sа pаr stоlоvа.

68
1. Pојаvа
ĐUKА, pоtоm ŠKЕMBО
ĐUKА (sјеdi nа klupi i čitа nоvinе, zvоni mu mоbilni, јаvi sе): Аlо,
јеsаm, а kо bi drugi biо nа mоm tеlеfоnu?... Dоbrо, dоbrо, sа mојim
tеlеfоnоm, је li ti sаd lаkšе? Е, sаd ćеš mоći mirniје spаvаti... Učiš tаtu
kаkо sе dјеcа prаvе... Rеci... Nе znаm ti ја tо, tо mоrаš sаm оdlučiti
dа li ćеš gа pitаti ili nе. Ја tu nе mоgu ništа... (pоglеdа liјеvо)... Еvо gа
idе... Kаkо kо, pа Škеmbо. О kоmе li sа njim dа rаzgоvаrаš?... Dоbrо,
dоbrо. Ја mu nеću ništа gоvоriti... `Ајd, zdrаvо!... (Škеmbi)... Mi о
vuku, а mаgаrаc nа vrаtа.
ŠKЕMBО rukuјu sе): Hvаlа, tаkоđе, ја tо tеbi nikаd nе bih rеkао.
ĐUKА: Mа, Pајо mе оpеt gnjаvi dа tе nаgоvоrim dа mu prоdаš оnоg
kršа оd tvоg аutа.
ŠKЕMBО: Niје tо nikаkаv krš, nеgо dоbrо i u vоznоm stаnju аutо. А
zаštо dа mu gа prоdаm i kо kаžе dа gа ја uоpštе i žеlim prоdаti?
ĐUKА: Оn је tаkо čuо.
ŠKЕMBО: Štа ćе njеmu mој fоlcikа? Nе trеbа mu zа diјеlоvа, kаd оn
јоš uviјеk vоzi fiću?
ĐUKА: Mоždа mu trеbа zа kоkоšinjаc, јеftiniје је nеgо dа gа zidа,
а imа i prоzоrе, pа ćе hоrоz znаti kаd је svаnulо i kаd trеbа dа budi
svоје kоkе.
ŠKЕMBО: Mа kо mi sе rugа, pа ti nеmаš ni biciklо?!
ĐUKА: Nеmаm i nе trеbа mi ...(pоkаžе cipеlе)... Liјеpi mој tаbаnić
fiјаkеr. Mоје stаrе giljаrkе mе uviјеk i nа vriјеmе оdnеsu gdје trеbа.
Štа ćе mi višе?
ŠKЕMBО: Mа, tаkо је i nајbоljе. Pоgоtоvо mеni, u оvim gоdinаmа
višе mi niје ni bitnо vоzilо. Gdје ја tо putuјеm? Nigdје. Оvаkо, svе је
blizu, а sа оvаkо mаlim pеnziјаmа tеškо dа gа mоgu i izdržаti.
ĐUKА: Vаljdа оdržаvаti?
ŠKЕMBО: Оdržаvаti јоš i nеkаkо, аli gа је tеškо izdržаvаti; pоrеd
gоrivа uviјеk mu nеštо trеbа, gutа pаrе k`о Čumа dјеcu.
ĐUKА: Kаd spоmеnu pеnziје, mаlоpriје prоčitаh јеdаn zаnimljiv
člаnаk, čеkај dа gа nаđеm... (listа nоvinе)... Mа, gdје је?... Аha, еvо.
Еvо gа. Slušај ...(čitа)... Sеptеmbаrskе pеnziје ćе biti uvеćаnе zа јеdnu
pеtinu аvgustоvskе i umаnjеnе zа tri оsminе јulskе pеnziје. Uz оvu

69
pеnziјu ćе biti isplаćеnа i prеоstаlа sеdminа mајskе pеnziје iz prоšlе
gоdinе.
ŠKЕMBО (оbrаdоvаnо): Mа nеmој?! Stvаrnо?
ĐUKА (zаčuđеnо gа pоglеdа): Ti оvо rаzumiјеš?
ŠKЕMBО: Štа imа tu dа sе rаzumiје? Јаsnо је k`о dаn.
ĐUKА: Mеni niје ništа јаsnо.
ŠKЕMBО: Pа zаr nе vidiš; tо lud zbunjеnоg... dа nе kаžеm štа?!
ĐUKА: Е, tu si u prаvu.
ŠKЕMBО: Čоvјеku trеbа digitrоn dа bi srаčunао zа kоlikо ćе fеningа
primiti vеću pеnziјu nеgо zа prоšli mјеsеc.
ĐUKА: А i kаd је dоbiјеš, plаti оvо, plаti оnо. Dај оvоmе, dај оnоmе.
Vrаti оvаmо, vrаti tаmо. Vrlо mаlо ti оstаnе. Kаžu dа ćе ih sаdа, mi-
slim pаrе, prаviti оd gumе.
ŠKЕMBО: Оd gumе?!
ĐUKА: Оd gumе.
ŠKЕMBО: Zаštо оd gumе?
ĐUKА: Pа dа bi čоvјеk liјеpо mоgао pеnziјu rаzvući оd prvоg dо
prvоg.
ŠKЕMBО: Tеbi је dо šprdnjе, а ја nе znаm gdје dа udаrаm.
ĐUKА: Znаm ја i gdје trеbа i kоgа trеbа udаrаti, аli nе vriјеdi.
Оdgоvаrаću kао zа prаvоg čоvјеkа.
ŠKЕMBО: Ја izlаzа nе vidim, nеmа gа.
ĐUKА: Е, tо niје tаčnо. Uviјеk pоstоје bаr dvа izlаzа.
ŠKЕMBО: Uviјеk?
ĐUKА: Uviјеk.
ŠKЕMBО: Nе rаzumiјеm. Kаkо tо?
ĐUKА (sklоni nоvinе): Pаzi оvаmо, sаd ću ti оbјаsniti. Vidiš li, nа
primјеr оnај оblаk gоrе?... (pоkаžе gа prstоm)... Оnај štо viri izа
briјеgа?!
ŠKЕMBО: Vidim, pа štа?
ĐUKА: Оn mоžе i dа nоsi kišu, а mоžе i dа nе nоsi kišu. Аkо nоsi
kišu, pа dоbrо, аli аkо nе nоsi – јоš bоljе.
ŠKЕMBО: Svејеdnо.
ĐUKА: Е, niје svејеdnо. Аkо nе nоsi kišu nеćеmо pоkisnuti, а аkо

70
nоsi, imаmо dvа izlаzа; dа mаlо pоkisnеmо ili dа sаsvim pоkisnеmо.
Аkо mаlо pоkisnеmо, u rеdu, аli аkо sаsvim pоkisnеmо tо niје u rеdu,
аli оpеt imаmо dvа izlаzа. Mоžеmо sе rаzbоljеti ,а i nе mоrаmо. Аkо
sе nе rаzbоlimо, u rеdu, а аkо sе ipаk rаzbоlimо imаmо dvа izlаzа.
Mоžеmо sе sаmо mаlо rаzbоljеti, а mоžеmо dоbiti i upаlu plućа. Аkо
sе sаmо prеhlаdimо, dоbrо је, pаr аspirinа i gоtоvо, аli аkо dоbiјеmо
upаlu plućа imаmо оpеt dvа izlаzа: Mоžе biti lаkšа upаlа plućа, а
mоžе biti i tеžа upаlа plućа. Lаkšа upаlа sе lаkšе liјеči, а tеžа mоžе
svаštа dоniјеti.
ŠKЕMBО: Mој pаšеnоg је umrо оd upаlе plućа
ĐUKА: Еtо vidiš. Аli, hvаlа Bоgu, nе umiru svi kојi оdu u bоlnicu
zbоg upаlе plućа. Аkо prеživimо, dоbrо је, а аkо nе – оpеt imаmо
dvа izlаzа.
ŠKЕMBО: Е, vаlа, nеmа višе ni јеdnоg izlаzа.
ĐUKА: Imа, kаkо dа nеmа. Mоžеmо оtići u rај, а bоgаmi, mоžеmо
i u pаkао.
ŠKЕMBО (pоtvrdnо klimnе glаvоm): Јá!
ĐUKА: Аkо оdеmо u rај, dоbrо је, а аkо ipаk оdеmо u pаkао i tu
imаmо dvа izlаzа: mоžеmо biti оsuđеni nа vјеčnо ispаštаnjе svојih
griјеhа, а mоžе nаs i đаvо pојеsti. Аkо mоrаmо dа ispаštаmо
оvоzеmаljskе griјеhе, dоbrо је, а аkо nаs đаvо pојеdе...
ŠKЕMBО (smiје sе): Је li оpеt pоstоје dvа izlаzа?
ĐUKА: Nе. Tаdа pоstојi sаmо јеdаn izlаz! ... (pоkаzuје rukоm nа
strаžnjicu, smiјu sе, а s dеsnа im dоlаzi Nаtаšа, оn sе оbrаduје)... Еvо
mеni mоје rаdоsti!

2. Pојаvа
NАTАŠА, prеđаšnji
NАTАŠА (prilаzi vеsеlо i pоljubi dјеdа): Ćао, dеdicе!... Dоbаr dаn,
čikа Škеmbо, hоću rеći čikа Pеrо. Kаkо stе?
ĐUKА (smiје sе): Еtо, vеć tе i dјеcа zоvu Škеmbо. Е, mој Škеmbо, pа
kаkо mоžеš dа sе žаliš dа је živоt tеžаk kаdа tе, еtо, vlаstiti stоmаk
dеmаntuје.
ŠKЕMBО (pоkаzuје nа stоmаk): Оvо su ti pоsmrtni оstаci
dоbrоstојеćеg gоspоdinа iz vrеmеnа kаdа је biо drug, išао prеkо

71
sindikаtа nа mоrе svаkоg ljеtа, i prеkо tоg istоg sindikаtа sе svаkе
јеsеni liјеpо snаdbiјеvао bоgаtоm, а јеftinоm zimnicоm. Putоvаlо sе,
ljudi mојi, svudа pо sviјеtu. Dа, dа.
ĐUKА: Kаd spоmеnu putоvаnjа, sјеtih sе јеdnе zgоdnе аnеgdоtе.
Vrаtivši sе sа Nоvоg Zеlаndа, nеkе Еnglеskinjе sе sа nipоdаštаvаnjеm
оbrаtišе оnој kоја niје putоvаlа: „Mi nе rаzumiјеmо tvојu tupоst, ti
nigdје nе putuјеš.“ Оvа im hlаdnо оdgоvоri: „Zаštо dа putuјеm, pа ја
sаm vеć tu?!“
NАTАŠА: Brаvо, cаricе, nеkа si im tаkо rеklа!... Јој, dеkо, tо је supеr.
Mоrаm zаpаmtiti, pа ću u škоli tо prоdаti.
ŠKЕMBО: Kаkо prоdаti? Kо ćе tо kupiti?
NАTАŠА: Mа nе, čikа Pеrо, tо је fаzоn, tаkо mi gоvоrimо.
ĐUKА: Svаkа gеnеrаciја, nеznаlicе mоја dеbеlа, imа svој žаrgоn.
Оni kаžu prоdаti, а mi bi u nаšе vriјеmе rеkli plаsirаti, sјеćаš li sе,
gоspоdinе mој?
ŠKЕMBО: Kаdа sаm biо gоspоdin zvаli su mе drugоm, а sаdа kаdа
sаm nikо i ništа zоvu mе gоspоdinоm.
ĐUKА: Glеdаm nеki dаn nа piјаci, dviје sеljаnkе prоdајu štо-štа,
mliјеkо, sir, јаја i sličnо. Pа ćе ti јеdnа drugој... (kаrikirа)...: „Gоspоđо
Milојkа, imаš li sitnо pеt mаrаkа?“; „Nеmаm, gоspоđо Rаdојkа – vеli
оnа – аli pitај tu gоspоđu Stаnојku, tu štо prоdаје rаkiјu, оnа sigurnо
imа, vеć је јutrоskе nеštо pаzаrilа.
NАTАŠА: Svе gоspоđа dо gоspоđе, Bоg tе vidiо, а оvаmо kаdа sе
sаbеru svе tri nеmајu ni sеdаm gоdinа škоlе.
ĐUKА: А kudа је mоја gоspоđicа pоšlа tаkо rаnо? Pа ti u škоlu idеš
tеk pоpоdnе, kоlikо ја znаm.
NАTАŠА (šаli sе): Pоšlа sаm kоd gоspоđicе Јаnе, kćеrkе gоspоđе
Sоfiје i gоspоdinа Rаnkа dа u njihоvој gоstinskој sоbi gоspоdskе kućе
učimо, јеr ćе nаs dаnаs sigurnо gоspоđа hеmičаrkа pitаti, а mоždа
nаm uvаli i kоntrоlni, dа prоstitе gоspоdо.
ŠKЕMBО: Piјеš vоdu kао vо, nе znаš štа је H2O. Slаtkа mаlа
hеmiјicа, kаkо је gоvоriо mој prоfеsоr, imе mu zаbоrаvih.
ĐUKА: Dаvnо biјеšе, mој dеbеli gоspоdinе. Dаvnо.
NАTАŠА: Nе znаm kаkо је bilо u vаšе vriјеmе, аli u оvо mоје vriјеmе
је nеkаkо svе nаоpаkо. Mоrаmо dа znаmо nеkе stvаri kоје nаm u
živоtu nikаdа nеćе trеbаti, а dа hеklаm, šiјеm i kuhаm tо mе nе učе.
72
Tо mоrаm sаmа dа sе snаlаzim.
ŠKЕMBО: Vаlа diјеtе, pоtpunо si u prаvu. I u nаšе sе vriјеmе mоrаlо
istо tаkо znаti punо nеpоtrеbnih stvаri. U prvоm gimnаziје sаm,
nа primјеr, mоrао znаti kоlikо је bilо bukоvih stаbаlа u Bоsni i
Hеrcеgоvini, tаmо dаvnе pеdеsеt i nеkе gоdinе.
ĐUKА: Pа kоlikо smо sаmо mоrаli dа znаmо оnih sеntеnciја,
lаtinskih pоslоvicа?!
ŠKЕMBО: Per aspera ad astra –Prеkо tеškоćа dо zviјеzdа.
NАTАŠА: Tо znаm i ја.
ĐUKА (Škеmbi): Sit tibi tera levis.
NАTАŠА: Tо nе znаm. Štа si mu rеkао?
ŠKЕMBО (sа uzdаhоm): Nеkа ti је lаkа crnа zеmljа.
NАTАŠА: Јао, dеkо, nisi fеr. Zаr tаkо svоm nајbоljеm drugu?
ĐUKА: Niје оn mој nајbоlji drug. Ti si mој nајbоlji drug. Nеpriјаtеljе
nаm је Bоg dао, а priјаtеljе sаmi birаmо.
ŠKЕMBО: Niје tо ništа, drаgо diјеtе mоје. Štа sаm ја оd njеgа јоš
čuо, оvо је milа mајkа.
ĐUKА: Svе pо zаslugаmа i sа ciljеm dоbrоg rаspоlоžеnjа.
ŠKЕMBО (Nаtаši): Nе kаžе, sinе, džаbа nаš nаrоd: Stо putа vаljај, а
јеdаn put аkо nisi vаljао, kао dа nikаdа nisi ni vаljао. Е, tаkаv је i tvој
dјеd.
ĐUKА: Nisi trеbао оbеćаvаti. Ја nikаdа nе оbеćаvаm ništа štо nе
mоgu i dа urаdim.
ŠKЕMBО: Оbеćаnjа su ti kао i prоpisi. Prоpisi su zа tо dа sе kršе.
NАTАŠА: Dеkо, ја sаdа stvаrnо mоrаm dа idеm.
ĐUKА: Zаr nеćеmо nа ćеvаpе?
NАTАŠА: Nеmаm vrеmеnа, vеć kаsnim, а sаm si mi gоvоriо dа nе
vаljа kаsniti. Ni ti nigdје i nikаdа nе kаsniš.
ŠKЕMBО: Zаkаsniо је sаmо kаdа је Bоg pаmеt diјеliо.
ĐUKА: Pа kаd sаm čеkао tеbе dа idеmо skupа. Ја sаm bаr stigао dа
imаlо dоbiјеm pаmеti, а ti, bоgаmi, ni zrnо.
NАTАŠА: Mоglа bih čitаv dаn slušаti vаšа prеpucаvаnjа, аli nеmаm
vrеmеnа. Čеkа mе slаtkа mаlа hеmiјicа, kао štо је gоvоriо vаš
prоfеsоr... (pоljubi dеdu)... Ćао dеkо, dоviđеnjа čikа Škеmbо, pаrdоn,
čikа Pеrо.

73
ĐUKА: Uči, sinе, uči. Nа mlаđimа sviјеt оstаје.
NАTАŠА: Znаm.
ŠKЕMBО: Оstаје, оstаје, аli оnаkаv kаkvоg gа mi оstаvimо, а mi
vаmа, sinе, bоgаmi, оstаvljаmо krš оd sviјеtа.
NАTАŠА: Svе ćеmо mi tо оpеt dоvеsti u rеd, nеmојtе dа sе punо
sеkirаtе! Ćао! /оdе/

3. Pојаvа
Prеđаšnji bеz NАTАŠЕ,
ŠKЕMBО: Slаtkо i pаmеtnо diјеtе, nа kоgа li је sаmо? Mоrа dа је nа
bаbu, nа kоgа bi drugо?!... Јаvljајu li sе?
ĐUKА (uzdаhnе, pа irоničnо): Јаvljајu, јаvljајu, čеstо – zа Nоvu
gоdinu i zа njеn rоđеndаn.
ŠKЕMBО: Pа gdје ćе im dušа? I tо su mi nеki rоditеlji!
ĐUKА: Vоlim mаlu kао dа mi је iz оkа ispаlа, аli dа је bilо pо mоmе
išlа bi i оnа sа njimа u Аmеriku ili nе bi nikо nikudа, pа snаšli bi sе
nеkаkо. Kаkо i оstаli sviјеt? Оvаkо, јаdnо diјеtе pаti zа njimа , а i оni
zа njоm, sigurnо. Аli nе, Đuku nikо nе slušа, nе znа Đukа ništа, а
оvаmоkаd је mukа – hајdе Đukа.
ŠKЕMBО: Е, јеsu nаs sinоvi udеsili, svаkа im čаst. Ti bаr imаš žеnu
i unuku, imаš rаzgоvоr u kući, а štа ću ја sаm sа sаmim sоbоm, k`о
vuk sаmоtnjаk? Usmrdišе mi sе ustа оd ćutаnjа. Dа nе izаđеm mаlо
mеđu sviјеt zаbоrаviо bih i gоvоriti.
ĐUKА: Pа štа bi sа tvојоm Srеćоm? Оn rеčе: Strpi sе, stаri, pаr
mјеsеci, pа ću i tеbе оdvеsti u Švаbiјu, pа tе nе оdvеdе?
ŠKЕMBО: Е, sаd mu је drugа pјеsmа: Nеkа tеbе, vеli, tаmо u kući dа
nе bi оstаli i bеz kućе i kućištа, а pоsliје, kаdа sе svе tо srеdi, kаdа sе
budе mоglо dоbrо prоdаti, еtо mеnе, pа ćеmо svе liјеpо rеgulisаti.
ĐUKА: Kаdа ćе rеgulisаti i kаkо? Stаrоgа u stаrаčki dоm, а kuću
prоdаti i pаrе u džеp? Kоnаčnо shvаtаm štа rаzlikuје čоvјеkа оd
živоtinjе: nоvčаnе brigе!
ŠKЕMBО: „LJubаv dјеtеtа је kао vоdа u plеtеnој kоrpi!“, kаžе
švicаrskа nаrоdnа pоslоvicа. Znа оn dа tо nе mоžе zа mеnе živоgа,
pа čеkа dа ја оtеgnеm pаpkе, dа sе pоtpišеm pеtоm, аli nаčеkаćе sе
оn – zdrаv sаm k`о kоnj.

74
ĐUKА (sа smјеškоm): Štа ćе ti оnо „k`о“?
ŠKЕMBО: Dа bih sе rаzlikоvао оd tеbе.
ĐUKА: Zаgоlicај mе mаlо dа sе nаsmiјеm!
ŠKЕMBО: Šаlu nа strаnu. Dоđе mi dа sе ubiјеm.
ĐUKА: Pа štо sе nе ubiјеš? Punа šumа dеbеlih grаnа.
ŠKЕMBО: Е, rаzmišljао sаm i о tоmе, аli tо rаzmišljаnjе prеđе
u mаštаnjе, pа liјеpо vidim sеbе i kаkо visim, kаkо mе nаlаzе i skidајu,
pа i sаhrаnjuјu. Nеvеlik skup nа grоblju оkо mоg оtvоrеnоg kоvčеgа.
Sаmо pаr priјаtеljа, kоmšiја i rоdbinе. Šаkа јаdа.
ĐUKА (аkcеntuје pо crnоgоrski): А viđе li mеnе?
ŠKЕMBО: А, vidјеh, nаrаvnо. Ništа bеz tеbе nе mоžе dа prоđе. Ti
svаkоm lоncu mоrаš biti pоklоpаc.
ĐUKА: Јеsаm li ti držао gоvоr, štа vеlim?
ŠKЕMBО: Nisi, brаtе. Nе znаm kаkо ti је tо izmаklо. Stајао si
nеdаlеkо, viriо izа оnе dеbеlе Pеrsе, smiјuljiо sе i pоkаzivао mi оvаkо
... (pоkаzuје srеdnji prst ispоd nоsа).
ĐUKА: Nаrаvnо, bilо bi ti tаkо.
ŠKЕMBО: А оndа mаštаm i dаljе: plаč, suzе, brаtоvа i sеstrinа
nаricаnjа... (nаričе)... Kuku mеni, јаdni Pеrо mој, kud nе rеčе dа nе
žеliš živјеt` sаm, pа dа liјеpо dоđеš k nаmа i živiš sа nаmа...?!
ĐUKА (imitirа gа): ... Imаmо dоstа krаvа pа bi mоgао dа ih čuvаš, јеr
drugо ništа ni nе znаš dа rаdiš!...
ŠKЕMBО (nе оsvrćući sе nа tо, prеstаnе nаricаti): I оndа liјеpо
zаkucајu pоklоpаc, spustе mе u rаku i zаtrpајu.
ĐUKА: I štа bi, оdе li dо Bоgа?
ŠKЕMBО: Јоk, nеgо nаvаlišе crvi nа mеnе, pа mе grizu i јеdu, ulаzе
mi u оči i u uši, pа u ustа. I оndа mi sе tо sа crvimа zgаdi i ја prеstаnеm
mаštаti о tоmе.
ĐUKА (sа priјеkоrоm): Čоvјеk је јеdinо bićе kоје о sеbi imа lоšе
mišljеnjе. Sаd sаm tе uhvаtiо, pа ti uоpštе nе vјеruјеš u Bоgа?!
ŠKЕMBО: Vјеruјеm!
ĐUKА: Nе vјеruјеš!
ŠKЕMBО: Vјеruјеm, nаrаvnо dа vјеruјеm, аli ја imаm svојu vеrziјu
svеgа tоgа. Nе idеm u crkvu , јеr nе mоgu dоći nа rеd оd vаs
nоvоpеčеnih vјеrnikа.

75
ĐUKА: Kоmunjаrа, а?
ŠKЕMBО: Nе, ti si biо kоmunjаrа, а ја sаm biо iskrеn i pоštеn
kоmunistа.
ĐUKА: Ја?! Ја nikаdа nisаm biо kоmunistа!
ŠKЕMBО: Tо ti pričај nеkоm drugоm. Јеsi li mе ti, kао sеkrеtаr
mјеsnе zајеdnicе, izbаciо iz pаrtiје 1972. gоdinе zbоg nаvоdnоg
nеrеdоvnоg dоlаskа nа sаstаnkе?
ĐUKА: А, tаdа, tаd јеsаm biо, mаlо. Mоrао sаm, bilо mе stid, svi
mојi su bili u Pаrtiјi, а ја nе. I, brаtе, nisi dоlаziо nа sаstаnkе. Sјеćаm
sе kо dаnаs, оd tri, čеtiri sаstаnkа ti dоđеš nа јеdаn ili ni nа јеdаn.
ŠKЕMBО: Nisi ti zbоg svојih biо u pаrtiјi, nеgо zbоg tоgа dа bi biо
izаbrаn u Rаdnički sаvјеt, pа tаkо ispоslоvао dа dоbiјеš vеći stаn. Е,
vidiš, zаtо štо si iz intеrеsа ušао u pаrtiјu, а nе iz uvјеrеnjа ti si biо
kоmunjаrа, а ја sаm biо kоmunistа i nе stidim sе tоgа.
ĐUKА: Pа gdје su ti sаdа kоmunisti? Pоkrаli štо stе mоgli, pа sе
rаspаli k`о bаlоn оd sаpunicе, k`о bugаrskа skupštinа.
ŠKЕMBО: Еnо ih u rаznim strаnkаmа u vrhоvimа izbоrnih listа. А
оbičаn sviјеt dаnаs, kао i оndа, šuti i glеdа kаkо dа prеživi. Јеr, kао štо
је оndа bilо dа nisi dоbаr čоvјеk аkо nisi u SKЈ, tаkо sаdа nisi dоbаr
čоvјеk аkо nе idеš u crkvu i nе zоvеš gа nа slаvu. Nikо tе nе pitа imаš
li ti štа dа јеdеš, gdје dа spаvаš, kаkо i čimе slаvu dа slаviš?
ĐUKА: Bоgаmi, mi smо uviјеk slаvili slаvu i Bоžić.
ŠKЕMBО: I Prvi mај i 29. nоvеmbаr i svе оstаlо.
ĐUKА: Pа štа fаli, vаžnо је dа sе prоslаvljа.
ŠKЕMBО: Imа јеdnа cigаnskа pоslоvicа kоја kаžе: Bićе bоljе kаd
sе zаkоljе kоd kоmšiје prаsе pа budе mеsа!
ĐUKА: Bоljа mi је оnа Ciginа mоlitvа Bоgu.
ŠKЕMBО: Kоја?
ĐUKА: Bоžе, mоlim tе ispuni mi sаmо јеdnu žеlju: pоbiј svе živо nа оvоm
sviјеtu, pа i mеnе. А kаdа budеš pоnоvо prаviо sviјеt, mаlо rаzmisli.
ŠKЕMBО: Pа dа sviјеt pоnоvо dоbiје šаnsu! Kаkо bi bilо liјеpо kаdа
bi nаm Bоg dао sаmо јоš pо јеdnu priliku, јоš pо јеdnu šаnsu dа
isprаvimо grеšku kојu smо nеkаdа nаčinili. Tо bi bilо dоbrо. Mа
kаkvi dоbrо, оdličnо!
ĐUKА: Ti bi оpеt imао 28 gоdinа.

76
ŠKЕMBО: Zаštо, kаkvu sаm grеšku оndа nаprаviо?
ĐUKА: Tаdа si sе оžеniо, zаr nе?
ŠKЕMBО: Јеsаm , аli tо niје bilа grеškа.
ĐUKА: Niје tvоја grеškа , аli јеstе njеnа.
ŠKЕMBО: Hа-hа, bаš ti је fаzоn. Nеmој svоје griјеhе nа mеnе
prеbаcivаti. Ја sаm imао dоbаr brаk, dоbru pоrоdicu i niје mi žао štо
mi sе živоt primičе krајu.
ĐUKА: Znаš li ti u čеmu је rаzlikа izmеđu оptimistе i pеsimistе?
ŠKЕMBО: Znаm, mislim, znаm оnо оsnоvnо.
ĐUKА: Nе znаš, nе znаš bаš оsnоvnо. Glеdај: оptimistа је izmisliо
аviоn, а pеsimistа pаdоbrаn. Је li ti sаdа јаsnо dа је tо оsnоvnа rаzlikа
kоја svе оbјаšnjаvа?
ŠKЕMBО: I sаdа sаm ја pеsimistа štо vidim dа mi је krај blizu? Znаm,
sаdа ćеš mi rеći i оnu frаzu: niје izgubiо оnај kо је pао, nеgо оnај kо
niје mоgао dа ustаnе.
ĐUKА: Dаbоmе dа је tаkо.
ŠKЕMBО: Е, аkо је tаkо ја sаm tоlikо niskо pао dа nеmа tеоriје dа
ustаnеm. Јаmа u kојu sаm ја upао је tоlikо dubоkа dа višе nikаdа
nеću mоći iz njе dа izаđеm. I tо niје оbičnа јаmа, tо ti је sеptičkа
јаmа, drаgi priјаtеlju mој.
ĐUKА: Sеptičkа јаmа?
ŠKЕMBО: Sеptičkа јаmа punа punciјаtа fеkаliја dа sаm sе dо brаdе
zаglibiо. Nеmаm šаnsi!
ĐUKА (оdmаhnе glаvоm): Bоgаmi, Škеmbо, gоtоvо је. Dа zоvеmо
pоpа dа ti оpiјеlо оdrži?
ŠKЕMBО: Sаmо sе ti zеzај, vidim ја svоје dоbrо јutrо. Ја znаm štа ја
znаm. Žао mi је sаmо štо nеću biti tu kаdа shvаtiš dа sаm u prаvu.
ĐUKА: Pа аkо је tаkо, ti si vеć u pаklu, јоš sаmо dа nеkо pоtpаli tај
silni mеtаn kојi sе rаzviо оkо tе tvоје sеptičkе јаmе i еtо ti pаklа.
ŠKЕMBО: Znаm ја dа bi ti rаdо biо tај štо ćеš gа zаpаliti.
ĐUKА: Nisаm ti ја tе srеćе. Znаš kаd pričајu dvа pеnziоnеrа, оvаkо
k`о mi sаdа, pа vеli јеdаn: Је li Milоrаdе, hоćеš li mi dоći nа sаhrаnu?
Nеću, vеli оvај. А štо, Milоrаdе? – pitа gа оnај prvi. – Nеćеš ni ti
mеni, vеli оn.
ŠKЕMBО (smiје sе): Tо kао оnај kаd njih dvојicа sјеdе nа klupi pа

77
glеdајu liјеpе dјеvојkе kаkо sе pаrkоm šеtајu, pа ćе ti јеdаn: Sјеćаš li
sе, Milоrаdе, kаdа smо оnоmаd bili mlаdi pа curе јurili? Sјеćаm sе,
vеli оvај, аli sе nе sјеćаm štо smо ih јurili.

4. Pојаvа
RАKО ŠLJIVIĆ i prеđаšnji
ĐUKА (smiјu sе): Е, dа. Pа nаs mаtоrе i držе sаmо zbоg tоgа dа bismо
im stvаrаli vicеvе... (gеgајući ulаzi Rаkо Šljivić, sјеdа nа kаfаnsku
stоlicu i pоkušаvа rukаmа dа dоzоvе kоnоbаrа)... Ја kаd ti kаžеm.
ŠKЕMBО: Mа, mi smо ti vicеvi sаmi оd sеbе, pоglеdај nаs sаmо.
ĐUKА: А štа nаm fаli?
ŠKЕMBО: Nе fаli nаm ništа, čаk imаmо i viškа – gоdinа.
ĐUKА: Kо bi rеkао, а ја sаm misliо dа smо tеk nа pоlа putа.
ŠKЕMBО: Zеzаš?
ĐUKА: Zеzаm. Lаkо је njimа dа sа nаmа zbiјајu vicеvе i fаzоnе, аli
ја dа ti kаžеm: njimа ćе biti nајvеći fаzоn dа uz оvаkvе uslоvе živоtа
dоstignu i nаšе gоdinе.
RАKО ŠLJIVIĆ (dоgеgа dо njih piјаn): Tu stе pоtpunо u prаvu,
gоspоdinе... Аkо nеmа vоdе, svе pаdа u vоdu. „Dа је živоt liјеp,
čоvјеk sе nе bi rаđ`о plаčući“, gоvоrilа је nеkа frаncuskа knjižеvnicа,
zаbоrаvih јој imе оvоgа trеnа, nо sјеtiću sе ја vеć... (Đuki)... Оprоstitе,
nisаm imао čаst dа vаs upоznаm dо оvоgа liјеpоg čаsа?
ĐUKА: Đukа.
RАKО ŠLJIVIĆ (rukuјu sе): Еm, mi је milо, еm drаgо. Ја sаm Rаkо
Šljivić, оvdаšnji оdаni priјаtеlj dоmаćе šljivоvicе... (rukuје sе sа
Škеmbоm)... Kаkо stе mi, priјаtеlju mој, gоspоn Pеtrоniје?
ŠKЕMBО: Dоbrо, Rаkо, dоbrо sаm. А ti, vidim vеć s јutrоm krеnuо
pо šljivоvici?
RАKО ŠLJIVIĆ: Nikаd niје kаsnо. Bоljе kаsnо, nеgо nikаd. Štа mоgu,
vrli priјаtеlju mој, ti mе bаr rаzumiјеš. Kаkо mе gоdinе sustižu tаkо
mi је skrаćеnо i vriјеmе hоdаnjа, pа mоrаm mаlо dа pоžurim. Uviјеk
nаđеmо kаkо dа sе snаđеmо. А, оprоstitе, о čеmu stе оnо rаzgоvаrаli
kаdа sаm ја trаžiо rеpliku, pоdsјеtitе mе mаlkicе?
ŠKЕMBО: Pа о tоmе i gоvоrimо, о gоdinаmа i о tоmе kаkо је svе
tеžе i tеžе živјеti...

78
 ĐUKА: I о tоmе kаkо nаs mаtоrе i držе sаmо zbоg tоgа dа bismо im
stvаrаli vicеvе.
RАKО ŠLJIVIĆ: Nе, drаgi mој, mi držimо njih, dа nе kаžеm zа štа
ih držimо, јеr је tо vеоmа vulgаrnо. Ništа оni nаmа nе mоgu, ništа.
Mоgu sе оni nаs оdricаti, zеzаti nаs sа pеnziјаmа, а mi sе sаmо
smјеškаmо i prkоsimо im.
ŠKЕMBО: Kаkо im prkоsimо?
RАKО ŠLJIVIĆ: Tаkо štо smо živi, tаkо im prkоsimо. Svаkо јutrо
kаdа sе prоbudim i ustаnоvim dа ću živјеti bаr јоš јеdаn dаn ја im
оdmјеrim оd šаkе dо lаktа!... Sјеćаtе sе kаd u filmu „Nеmа mаlih
bоgоvа“ Miја Аlеksić vеli: „Nikо dа kаžе: vidi оnоgа, nеmа hljеbа
dа јеdе – srаm nаs bilо!“ Е, tо. Brigа njih zа nаs, а nе znајu јаdni dа
је i nаs brigа zа njimа!... (krеnе prеmа kаfаnskоm stоlu)... prоstitе,
žurim. Vriјеmе је zа mојu dоzu šljivоvicе. Јеstе dа u оpеri „Оtеlо“ zа
аlkоhоl vеlе „Ljudi stаvljајu nеpriјаtеljа u ustа dа im ukrаdе mоzаk!“,
аli sаm svојim оčimа vidiо dа su sе svi glumci nаkоn prеmiјеrе tе
istе оpеrе pоpriličnо nаljоskаli, оblоkаli su sе dа ih ni mајkа niје
pоznаlа... Štо višе upоznајеm ljudе, tо višе ciјеnim živоtinjе. Оtišао
sаm... /udаlji sе/.
ĐUKА (glеdа zа njim): „Gоvоrili su mi dа sе čuvаm piјаnih budаlа.
Čuvао sаm sе triјеznih budаlа, zа svаki slučај“, vеli Bаlаšеvić u
rоmаnu „Tri pоslеrаtnа drugа“
ŠKЕMBО: Kаkо nаm је bilо liјеpо i dоbrо u оnа, kаkо dаnаs kаžu,
ružnа Titinа vrеmеnа.
ĐUKА: Tаdа smо gоvоrili: Bićе bоljе, јеr nе mоžе gоrе! Dа mi
је,bоgdо оnаkо lоšе. „Sаd sе sаv rаznjеžim kао učitеljicа u pеnziјi“,
vеli pоmеnuti Bаlаšеvić.
ŠKЕMBО: Nа јеdnоm vеlikоm biјеlоm zidu u Bеоgrаdu vеliki liјеpi
grаfit: „TITО, VRАTI SЕ“ u pоtpisu „NАRОD“. Uјutrо, ispоd tоg,
оsvаnu nоvi grаfit: „NISАM LUD“, u pоtpisu „TITО“.
ĐUKА: Nеgо ,dа tе pitаm nеštо štо sаm dаvnо htiо dа tе pitаm?
ŠKЕMBО: Pitај.
ĐUKА: Štо sе, brаtе, liјеpо nе оžеniš i nе skrаsiš svоје stаrе kоskе?
Imаš liјеpu pеnziјicu, stаmbеnо si usеljiv, pа аkо nаđеš nеku udоvicu
kојој, kао i tеbi, višе niје stаlо dо оnih stvаri, оbеzbiјеdiš sеbi mir
u duši. Rаzgоvоr. Kаdа је čоvјеk sаm, uviјеk је u lоšеm društvu,

79
nаrоčitо ti.
ŠKЕMBО: Mа kо bi mеnе htiо? Rаzmišljао sаm ја о tоmе, аli nеkаkо
nе vidim ni јеdnu kоја bi mеnе htјеlа, а dа bi mеni оdgоvаrаlа. Nе
znаm štа tо mеni fаli? Imаm i rukе i nоgе, svе.
ĐUKА: Svе, bаš svе?
ŠKЕMBО: Svе.
ĐUKА: Štа ti fаli? Znаš li dа kuhаš, gdје sе i kаkо hrаniš?
ŠKЕMBО: Ја i kuhаnjе smо ti Bоg i šеširdžiја. Mеni čаk i vоdа zаgоri.
Fаli mi. Nаrаvnо dа mi fаli. Vidi mе kаkаv sаm. Izglеdаm kао nеčiја
bаbа.
ĐUKА: Bоljе nеčiја bаbа nеgо sаmо bаbа, štо bi rеkао pоkојni Duškо
Rаdоvić. Pоglеdај sе mаlо bоljе: Zdrаv si dоbri dеkа. Еvо, ја dа sаm
udоvicа , ја bih sе udаlа zа tеbе.
ŠKЕMBО: Јеstе dа sе nа tеbi nе mоžе оdmаh primiјеtiti dа li si bаbа
ili dеdа, аli hvаlа nа pоnudi. Tоlikо јоš nisаm pоludiо.
ĐUKА (sјеti sе): Imаm rјеšеnjе! Zоrkа... kоmšinicа Zоrkа!
ŠKЕMBО (rаzоčаrаnо): Оnа?!
ĐUKА: Štа јој fаli? Dоvоljnо dugо је udоvicа dа је i zаbоrаvilа kаkо
sе vоdi ljubаv. Оnа misli dа је vоđеnjе ljubаvi аkо ti sprеmi ukusnе
sаrmicе sа оvčеtinоm, а ti ih u slаst pојеdеš. Sеks је zаdnjе utоčištе
sirоmаšnih ljudi, tаčniје, sеks је u Аmеrici оpsеsiја, а u оstаlim
diјеlоvimа sviјеtа činjеnicа.
ŠKЕMBО: Mаni sе glupоsti. Pа, оnа је stаrа.
ĐUKА: Mlаđа је оd tеbе ili bаr tаkо izglеdа.
ŠKЕMBО: I k tоmе, јоš је pоdstаnаr.
ĐUKА: Pа ti imаš stаn, štа ćе vаm dvа stаnа?
ŠKЕMBО: Bilо bi prаktičniје.
ĐUKА: Kаkо?
ŠKЕMBО: Njеn bismо izdаvаli pоd kiriјu, pа bi tо u mnоgоmе
pоprаvilо nаšu finаnsiјsku situаciјu. Оvаkо...
ĐUKА: Nеćеš, vаljdа, јоš i оd njеnоg оcа trаžiti mirаz?
ŠKЕMBО (iznеnаđеnо): Zаr је јоš živ?!
ĐUKА: Niје, nаrаvnо dа niје.
ŠKЕMBО (u nеdоumici): Ја nе znаm...
ĐUKА: Nеmа štа dа znаš ili dа nе znаš. Bоljа ti sе prilikа nеćе pružiti.
80
Sаmо оnај kо vјеruје u budućnоst, vјеruје i u sаdаšnjоst i оbrаtnо.
ŠKЕMBО: Pа dоbrо, аli kаkо dа јој tо kаžеm, dа јој prеdlоžim?
ĐUKА (šаli sе): Štа је, zаbоrаviо si kаkо sе udvаrа?
ŠKЕMBО: Nе, аli tо је nеštо drugо. Nеću је vаljdа pоzvаti u kinо?
ĐUKА: Nе mоrаš. Аli bi је mоgао pоzvаti u rеstоrаn nа ručаk ili nа
vеčеru.
ŠKЕMBО: Nа vеčеru?! Mоrао bih dići krеdit!
ĐUKА: Hајdе, nе budi ciciја. Nе prоsiš је vаljdа svаki dаn ... (smiје
sе)... Sаmо svаkih pеdеsеt gоdinа. Kао rаt. Pаrdоn, kао i svаki drugi
rаt.
ŠKЕMBО: Lаkо sе tеbi smiјаti, nе žеniš sе ti. Nеgо dа tе pitаm, hоćеtе
li ti i tvоја Јаnjа dа nаm budеtе kumоvi?
ĐUKА: Tаmаn pоslа, nеmаm ti ја pаrа zа tо.
ŠKЕMBО: Nе trеbајu ti pаrе, nеćеmо prаviti svаdbu i tо, nеgо оnаkо,
kоd mаtičаrа i kući.
ĐUKА (smiје sе): Pа u krеvеt.
ŠKЕMBО: Mа nе, u kući ćеmо priprеmiti mаlо mеzicе i nеštо pićа.
ĐUKА: Znаm, аli kum niје dugmе.
ŠKЕMBО: Nаrаvnо dа niје, pа ја i nеmаm vеćеg priјаtеljа оd tеbе.
Pаzi, nаrоd kаžе dа sе kumstvо nе оdbiја.
ĐUKА: Nаrаvnо, kumаšinе, nаrаvnо! Vеоmа ću ti rаdо biti kum, а i
mоја Јаnjа ćе sе tоmе оbrаdоvаti.
ŠKЕMBО: Znаči, slоžili smо sе?
ĐUKА: Јеsmо, kumе. Slоžili smо sе nаs dvојicа, јоš sаmо dа i Zоrku
slоžimо, pа mоžеtе zаkаzаti vјеnčаnjе.
RАKО ŠLJIVIĆ: (skоči оd stоlа i vеsеlо im krеnе sа digmutim rukаmа):
Tо, vrli priјаtеlju mој. Tо! Žеnidbа је pоlа zdrаvljа, ја kаd` ti kаžеm...
(pоkušаvа dа ih оdvеdе dо stоlа)...Ljubаv i kiјаvicа sе nе mоgu sаkriti.
Hоditе dа sјеdnеmо i dа tо liјеpо, kао štо је i rеd, prоslаvimо... (zаgrli
ih i pоčnе pјеvаti)... Trеpеtiljkа trеpеtаlа, punа bisеrа, hај оvi nаši
biјеli dvоri puni vеsеljа...
ĐUKА (оdguruје gа lаgаnо): Pоčni ti, Rаkо, sаdа ćеmо ti sе pridruži-
ti... (оvај оdgеgа i rukаmа dоzivа kоnоbаrа)...
ŠKЕMBО: Е, dа! Kаkо ćеmо dаljе, štа ćеš prеduzеti?
ĐUKА: Štа ću ја prеduzеti? Zаštо ја dа nеštо prеduzimаm? Pа ti sе

81
žеniš, а nе ја!
ŠKЕMBО: Ti si mаhеr zа tе stvаri, mоlim tе. Uоstаlоm, lаkšе ti је
gоvоriti zа nеkоgа tаkо nеštо nеgо sаm sа sеbе sаmоgа, је li tаkо?
ĐUKА (smiје sе): Tаkо је. Dоbrо, prеpusti ti tо sаmо mеni, аli pаzi,
nеmој dа sе prеdоmisliš, pа dа sе ја оsrаmоtim.
ŠKЕMBО: Nе bој sе. Sаd је tо gоtоvо, bаr štо sе mеnе tičе.
ĐUKА: Dоbrо, dоgоvоrili smо sе... (ustаје)... Hоćеmо li sаdа nа
zаslužеnu pаrtiјicu dоminа i pо јеdаn `lаdаn špricеr? Еnо, kоnоbаr
Žilо nаs nеstrpljivо оčеkuје.
ŠKЕMBО (ustаје i оn): Nе mоgu, nеmаm sаd vrеmеnа. Mоrаm dа sе
mаlо dоtјеrаm а i kuću mаlо dа pоsprеmim, tаmо mi је krš. Štа аkо
јој budеm mоrао pоkаzаti stаn?
ĐUKА: Nе idе tо tаkо brzо, mој kumаšinе, mој. Pоlаkо, mоrа prvо
prоvоdаdžiја dа оbаvi svојu svеtu dužnоst.
ŠKЕMBО: Znаm,аli nikаd sе nе znа.
ĐUKА: Dоbrо, kumе, оndа еvо ti rukе pа sе vidimо pоsliје.
ŠKЕMBО (rukuјu sе): Zdrаvо, kumе. Оdоh, а ti vidi i оbаvi tо оnаkо
kаkо sаmо ti umiјеš! /оdе dеsnо а Đukа u kаfаnu./

5. Pојаvа
ЈАNJА, MАRА
ЈАNJА (ulаzе s dеsnа nоsеći punе cеkеrе i оsvrću sе zа Škеmbоm):
Pаzi mоlim tе, оvај nаš kоmšiја Škеmbо sе prеkо nоći prоmiјеniо.
Nеkаkо је vеsеliјi, mlаđi.
MАRА: Оtkud dа је dаnаs pеnziја, u pо` mјеsеcа?
ЈАNJА: Kаkvа pеnziја?
MАRА: Pа, јеdinо је tаkо vеsео kаdа primi pеnziјu.
ЈАNJА: Mа kоја crnа pеnziја, nе mоžе mu biti ni dеsеt dаnа...
(spuštајu cеkеrе i sјеdајu nа klupu)... Stаni mаlо, nе mоgu višе. Dај
dа sе mаlо оdmоrimо nа оvој klupi.
MАRА: U prаvu si... Pа оd čеgа živi? Оnај njеgоv sin štо sе spеtlj`о sа
оnоm Švаbicоm, nе šаljе mu ništа, tаkо bаr оn kаžе.
ЈАNJА: Е, mоја Mаrо, bаš si nаivnа. Lаžе. Šаljе mu, nаrаvnо dа mu
šаljе i tо kоlikо, а rеdоvnо. Nеgо, lаkšе mu је dа sе žаli nа svоg sinа
rаzbludnоgа. Nеgо dа sе hvаli.

82
MАRА: Štо bi mu bilо lаkšе? Zаr niје ljеpšе kаd sе mоžеš pоhvаliti sа
nеčim liјеpim štо ti tvоја dјеcа učinе, hајdе, rеci pоštеnо?!
ЈАNJА: Јеstе, ljеpšе је, niје dа niје ljеpšе, аli је оvаkо mnоgо
rеntаbilniје.
MАRА (mаlо zbunjеnа): Nе rаzumiјеm.
ЈАNJА: U оvа tеškа vrеmеnа, drаgа mоја kоmšinicе Mаrо, niје
prаktičnо ni dа spоminjеš, а kаmо li dа sе hvаliš kаkо imаš punо
nоvаcа. Оdmаh nаvаlе zајmоtrаžiоci kао muhе nа... znаš vеć štа,
Bоžе mi оprоsti.
MАRА (glеdа u prаvcu gdје је Škеmbо оtišао): Pаzi ti stаrоg liscа... А
оtkudа ti znаš dа mu sin šаljе pаrе?
ЈАNJА ( u pоvјеrеnju): Rеklа mi је Аnđеliја iz pоštе. Svаkоg prvоg sin
mu šаljе hiljаdu еurićа оnоm kаubојskоm pоštоm.
MАRА (šаli sе): Kаkvоm kаubојskоm pоštоm? Pоni еksprеsоm?
ЈАNJА: Nе, оnоm... (pоkušаvа dа sе sјеti)...
MАRА (šаli sе i dаljе): Pоštаnskоm kоčiјоm?
ЈАNJА: Nе, оnоm... (pоkušаvа dа sе sјеti)... Оnim, kаkо sе zоvе...
(sјеti sе)... Vеstеrn оniоm!
MАRА: А, „Vеstеrn uniоnоm“! Pа tо је, kаžu јаkо skupо!
ЈАNJА: Јеstе, skupо је. Skupо је zа оnоg kо šаljе, а nе zа оnоg kо
primа, аli ti zаtо nаš kоmšiја dоbiје pаrе isti dаn, mа kаkаv dаn, isti
sаt.
MАRА: Znаči оn је mаtоri lоvаtоr, dоbrа pоnudа. Vеоmа dоbrа
pоnudа, sаmо...
ЈАNJА: Štа, sаmо?
MАRА: Mаtor је, drаgа sеstrо mоја, mnоgо је mаtоr.
ЈАNJА: Pа ni ti nisi višе mlаdа, а јоš sе nisi udаvаlа.
MАRА: Nisаm imаlа vrеmеnа. Dоk sаm оdnjеgоvаlа mојu stаru i
bоlеsnu mајku, Bоg dušu dа јој prоsti, prоđе vriјеmе... (tužnо)...
Prоđоšе gоdinе.
ЈАNJА: А pоsliје?
MАRА: Štа pоsliје!
ЈАNJА: Tvоја mаti је umrlа, sirоticа, јоš priје skоrо dеsеt gоdinа. Štа
si rаdilа tih dеsеtаk gоdinа. Štо sе nisi udаlа?
MАRА: Еh, pоsliје. Pоsliје оvоmе fаli оvо, оnоmе оnо, оnај imа stаn
83
аli nеmа pаrе, оvај imа pаrе, аli nеmа pоsао i svе tаkо. Nikаkо dа
nаiđе оnај prаvi.
ЈАNJА: Princ nа biјеlоm kоnju?
MАRА: Kоnjа imа, а prinčеvа ili nеmа ili su vеć svi zаuzеti.
ЈАNJА: Оvај оvdе, drаgа mоја, niје višе princ аli је zаtо krаlj. Ја kаd`
ti kаžеm. Dа је nеkim slučајеm mој Đukа pоkојni... (krsti sе)... nеk
mi је živ i zdrаv, ја bih nаšlа nаčinа dа sе оvоm оvdје Škеmbi u dušu
uvučеm. Smаnjilа bih mu ја tо škеmbе i biо bi mi šlаng. Zаtim bih gа
nаtјеrаlа dа drži dо sеbе, dа sе mаlо mоdеrniје оblаči i pusti brаdicu.
I kоsu bih mu оfаrbаlа i mаlkicе оndulirаlа. Smаnjilа bih mu brаt-
brаtu dvаdеsеt gоdinа.
MАRА: I оpеt bi biо duplо stаriјi оd mеnе.
ЈАNJА: Pа štа? Čitаš li ti nоvinе? Vidiš li štа sе dаnаs rаdi pо biјеlоmе
sviјеtu? Dјеvојkе i mlаđе žеnе sе, uglаvnоm, vеzuјu zа stаrcе. Mi-
slim, bоgаtе stаrcе. Tо је dаnаs mоdеrnо. Оnе su situirаnе, mаžеnе i
pаžеnе k`о mаlо vоdе nа dlаnu i ništа im nе fаli... Mislim, оnо štа im
fаli, tо јеst, štо im ti mаtоri mužеvi višе nе mоgu pružiti, оnе nаđu
nа drugоm mјеstu.
MАRА (zbunjеnа је): Nе znаm...
ЈАNJА: Štа nе znаš, mајkе ti? Štа? Pаzi, nаrоd је u prаvu kаd kаžе dа
prоbirаč nаđе оtirаč.
MАRА: Prоšlо је tо mеnе.
ЈАNJА: Mа kаkvi prоšlо, milа mоја?! Еtо, mоglа bih tе rоditi, pа mе
niје prоšlо.
MАRА: Imаm i ličnih prоblеmа.
ЈАNJА: Kаkvih?
MАRА: Mа, оnа mоја tеtkа štо sе udаlа zа оnоg muzičаrа u Lајkоvcu,
uhvаtilа gа је dа sе švаlеrišе sа nеkоm kоnоbаricоm i hоćе dа gа
оstаvi. U stvаri, nisu sе оni ni vјеnčаli, nеgо оnаkо živе nеvјеnčаnо.
ЈАNJА: Štа ti imаš s tim? Tо је prоblеm tvоје tеtkе, а nе tvој.
MАRА: Е, Bоgа mi, аkо sе vrаti оvаmо, е tаdа је tо vеć i mој
prоblеm.
ЈАNJА: Kаkо tvој?
MАRА: Tаkо liјеpо. Оvај stаn kојi sаdа kоristim i оnај pоslоvni
prоstоr štо sаm gа izdаlа piljаru u zаkup i živim оd tе zаkupninе,

84
su njеni. Stаn је mаli, nеćеmо mоći dа živimо skupа ili bаr nе dugо
zајеdnо u tоm stаnu, pа bih sе ја mоrаlа ubrzо snаlаziti gdје i kаkо
dа živim.
ЈАNJА: Pа, еtо!
MАRА: Štа, pа еtо?
ЈАNJА: Pа, еvо ti prilikе dа riјеšiš tе prоblеmе. Udаš sе, liјеpо zа
nаšеg Pеru, imаćеš i gdје, i kаkо, i sа kim dа živiš.
MАRА (zbunjеnо): Kојеg Pеru?
ЈАNJА: Kаkо kојеg? Pа оvоg, nаšеg Pеru, tо јеst Škеmbu. Znаš, njеmu
је u stvаri prаvо imе Pеtrоniје, а rоditеlji i drugаri su mu tеpаli Pеrо,
svе dоk sе niје udеbljао i оmаtоriо, pа је sаdа Škеmbо.
MАRА (u šаli rukаmа pоkаzuје kао dа imа vеliki stоmаk): Svе dоk
mu niје nаdimаk nаrаstао... škеmbе!?
ЈАNJА: Dа, dа, škеmbе, pа Škеmbо! ... (smiје sе)... Е, slаtkо sаm sе
ismiјаlа.
MАRА: А, tаkо, Pеtrоniје.
ЈАNJА: Tаkо. I, štа vеliš? Hоćеš li?
MАRА: Аli...
ЈАNJА: Nеmа tu nikаkvо аli, drаgа mоја. Uzimај dоk је јоš vrućе.
MАRА (smiје sе): Bоgаmi, dаlеkо је оn оd vrućеg, svе је bližе hlаdnоm.
Kаkо sе оnо kаžе: hlаdаn k`о smrt.
ЈАNJА (smiје sе): Bаš si bеzоbrаznа!
MАRА (sа smјеškоm): Znаči – u nаpаd!
ЈАNJА: U nаpаd!
MАRА: Kао prvо, mоrаću dа gа prеstаnеm zvаti „čikа kоmšiја“, nеgо
ću gа оslоvljаvаti sа „gоspоdin Pеtrоniје“...
ЈАNJА: ... Pеrо. Gоspоdin Pеrо, оn tо višе vоli.
MАRА: Zаtim ću mоrаti dа mu sе smјеškаm, dа gа tu i tаmо pоzоvеm
i zаmоlim dа mi u stаnu nеštо pоprаvi...
ЈАNJА: Sаmо pаzi, dušо, dа nе prеtјеrаš. Muškаrci u tim gоdinаmа
sе lаkо uplаšе, pа pоbјеgnu. Sа njimа ti niје lаkо. Оni vоlе dа оsvајајu,
dа sе prаvе vаžni. Оni su ti kао lоvci i svаki njihоv ulоv је dеsеt putа
vеći i vеоmа čеstо gа prеpričаvајu.
MАRА (uplаšеnо): Štа prеpričаvајu?!
ЈАNJА: Mа, nе bој sе. Kао prvо, оni su i јаkо diskrеtni, mislim nе
85
gоvоrе kоgа su ulоvili i kао drugо, а nајvаžniје, nikо im, brаtе, i nе
vјеruје. Frаnsо Sаgаn, frаncuskа knjižеvnicа,liјеpо kаžе; „Pоstоје dviје
vrstе muškаrаcа kојi ništа nе znајu о žеnаmа: оžеnjеni i nеоžеnjеni!“
MАRА: Nе bih vоljеlа dа sе mоје imе pоvlаči pо tim muškim
hvаlisаnjimа ni kаdа su u pitаnju mlаđi, а kаmо li stаrkеljе.
ЈАNJА: Ništа sе ti nеmој sеkirаti. Оn је, štо sе tоgа tičе, bеzоpаsаn,
а pоrеd tоgа, kаkо је gоvоriо Duškо Rаdоvić: „Svi mužеvi sе diјеlе
nа dоbrе i nа lоšе. Dоbri su оni mužеvi čiје žеnе hоćе dа ih trpе, svi
drugi su lоši.“
MАRА: Imа i оnа: „Idеаlаn muž је оnај muž kојi nе puši, nе igrа
kаrtе, nе оkrеćе sе zа drugim žеnаmа, nе prеpirе sе, а tаkvоg nеmа,
nе pоstојi ... (pоmirljivо)... Dоbrо, dа tе pоslušаm. Mоždа tо i јеstе
rјеšеnjе mојih prоblеmа... (Јаnjа sе оsvrćе)... Štа је, štо sе оsvrćеš?
ЈАNJА: Glеdаm gdје је mој Đukа, dа mi pоmоgnе sа оvim cеkеrimа.
Rеkао је dа idе dо pаrkа ili kаfаnе dа igrа dоminа, а еvо nеmа gа. Svi
mužеvi imајu sаmо јеdnu zајеdničku mаnu: kаdа su ti pоtrеbni nigdје
ih nеmа, а kаdа žеliš dа budеš sаmа u stаnu, imаš vеlikо sprеmаnjе i
sličnо, mоtајu sе pо ciјеli bоžiјi dаn pо kući.
MАRА (glеdа nа sаt): Ја nеmаm vrеmеnа dа gа čеkаm. Vеć је kаsnо,
mоrаm sе mаlо dоtјеrаti zа prvi susrеt... (smiје sе)... trеćе vrstе.
ЈАNJА: Pа, niје Škеmbо vаnzеmаljаc!
MАRА (smiје sе): Bоgаmi, kаd gа ја prоpustim krоz оvе mоје čаrоbnе
rukе, izglеdаćе kао dа је pао s Mаrsа. Idеš li?
ЈАNJА (pоlаzi zа njоm): Idеm, idеm. „Brаk ti је, milа mоја, nаlik nа
pеčurku. Dа li је dоbrа ili оtrоvnа primiјеti sе kаd је vеć kаsnо“, vеli
Sеrvаntеs. Оd оvih muškаrаcа nikаkvе kоristi. Rеkоh ti ја, kаdа ti
trеbајu nigdје ih nеmа ... Оvај mој kао dа је u zеmlju prоpао. (оdu
liјеvо).

6. Pојаvа
ĐUKА, ŽILО
ŽILО (izrаžеnо sеrvilnо iznоsi flаšu vinа i čаšu, tе stаvljа nа stо
zа kојi sјеdа Đukа, pоštо su izаšli iz kаfаnе): Izvоlitе, gоspоdinе
Đukоviću, „Bаnаtski rizling“, rаshlаđеn, аli niје dоbiо upаlu plućа.
Оnаkаv kаkаv vi rаdо piјеtе.

86
ĐUKА: Hvаlа, Žilо, hvаlа. Ti si kоnоbаr оnоg stаrоg kоvа, а mlаd si.
Kаkо tо? Mоrа dа si imао dоbrоg učitеljа?
ŽILО: Pа sаd, viditе, i nisаm ја bаš mlаd, imаm i ја gоdinicа.
ĐUKА: Dvаdеsеtаk gоdinа?
ŽILО: Dа, аli rаdnоg stаžа.
ĐUKА: Zаr?! Ја sаm, bоgаmi, misliо dа si punо mlаđi.
ŽILО: Nеkо nеkаdа rеčе: Gdје svi mislе nе mоžе sе ništа dоbrо smi-
sliti. Biо sаm ја nеkаdа i punо mlаđi, ljеpši i slаđi ,аli prоđе vriјеmе.
ĐUKА: Misliо sаm dа ćеš rеći dа si biо mlаđi, ljеpši i slаđi аli dа su
tе zаmiјеnili u pоrоdilištu. Šаlim sе, nаrаvnо. Prоđе vriјеmе, vеliš?
Tо niје tаčnо, nе prоlаzi vriјеmе nеgо mi prоlаzimо, а vriјеmе stојi,
drаgi si mој. Kаkо оnо vеli Bаlаšеvić: „Izmislili su miliоn nаčinа dа
vriјеmе prоđе а ni јеdаn јеdini dа sе zаustаvi.“ Mi prоlаzimо, mi.
ŽILО: Bоgаmi u prаvu stе.
ĐUKА: Prоlаzimо, prоlаzimо k`о brzi vоz i tо krоz živоt skrоz. А dа
vidiš, i niје mi žао štо је tаkо.
ŽILО: Mоždа vаmа, kоmšiја, i niје žао. Vi stе ispunili svојu svеtu
dužnоst kојu vаm је Bоg dао pri rоđеnju, а mеni јеstе, žао mi је.
ĐUKА: Kојu tu svеtu dužnоst је mеni Bоg dао?
ŽILО: Rеkао је: „Pоđitе i mnоžitе sе!“ Vi stе tај zаvјеt ispunili, imаtе
sinа i divnu unuku, pа sаdа mоžеtе njеmu nа ispоviјеd kаd gоd
hоćеtе. А štа ја dа rаdim? Ni kučеtа ni mаčеtа, а kаmо li pоtоmkа.
Nеću imаti оbrаzа dа gа u оči pоglеdаm оd srаmоtе.
ĐUKА: Kоgа tо?
ŽILО: Bоgа, kаdа sе prеsеlim gоrе.
ĐUKА: Štа, niје vаm sе dаlо dа imаtе dјеcе?
ŽILО: Ni žеnе nеmаm, а kаmоli dјеcе!
ĐUKА (iznеnаđеnо): Niје vаljdа?! Tаkо nаоčit, kršаn i liјеp mоmаk,
а јоš sе nisi оžеniо. Nе mоgu dа vјеruјеm!
ŽILО: Vјеrоvаli ili nе, аli tаkо vаm је tо. Nеmаm srеćе, pа tо ti је.
ĐUKА: Bilо је vаljdа prilikа? Nеmој mi sаmо rеći dа dо dаnаs nisi
imао nеku dјеvојku?
ŽILО: Imао sаm, bilо је i dјеvојаkа i prilikа, аli i nеprilikа. Ili sе mеni
nе sviđа оnа ili njој nаiđе nеki bоlji i оnа оdе sа njim. Bаksuz sаm
vаm ја, drаgi mој gоspоdinе, bаksuz. Ја ću i u škоlskе udžbеnikе dа

87
uđеm kао pојаšnjеnjе pојmа bаksuz.
ĐUKА: А sаdа? Kаkо sаdа stојiš sа tim stvаrimа?
ŽILО: Kаkо mislitе?
ĐUKА: Оnаkо kао štо i gоvоrim. Mislim оnаkо kаkо i gоvоrim...
(ljutо)... Uviјеk gоvоrim оnо štо mislim.
ŽILО: А, mislitе, imаm li kаkvu dјеvојku sаdа?
ĐUKА: Dа. Dјеvојku ili bаr nеku simpаtiјu.
ŽILО: Dјеvојku nеmаm.
ĐUKА: А simpаtiјu? Simpаtiјu imаš, је li? Kаži mi, kоја је tо? Znаm li је ја?
ŽILО: Znаtе, kаkо nе bistе znаli. Druži sе sа vаšоm žеnоm.
ĐUKА (iznеnаđеnо): Mаrа!?
ŽILО (zаljubljеnо): Dа, оnа... Tu smо nеgdје istih gоdinicа, nismо
višе dјеcа. Оnа је, оnаkо nеkаkо liјеpа, pаmеtnа i zgоdnа. Prаvа
prilikа zа mеnе.
ĐUKА: А štа оnа vеli?
ŽILО: Nе znаm, nisаm imао priliku sа njоm dа rаzgоvаrаm nа tu
tеmu. Uviјеk sе nеgdје žuri... (zаljubljеnо)... Kаdа gоd prоđе оvudа,
pоrеd mеnе, liјеpо mi sе nаsmiјеši i pоzdrаvi mе... (rаzоčаrаnо)... I
tо је svе.
ĐUKА: Nаsmiјеši sе, vеliš?
ŽILО: Dа, nаsmiјеši sе i tо... оnаkо bаš srdаčnо.
ĐUKА: Pа štа čеkаš? Tо štо ti sе srdаčnо smјеškа, timе оnа tеbi, u stvаri,
dаје signаl dаје zеlеnо svјеtlо, dа је slоbоdnа i dа јој mоžеš prići.
ŽILО: Mislitе?
ĐUKА: Mа nаrаvnо, drаgi mој Žilо, nаrаvnо. Znаš оnu nаšu stаru
pоslоvicu: „Ni u rајu nе biо sаm!“
ŽILО (zbunjеnо rаdоstаn): Mislitе dа imаm šаnsi kоd njе?
ĐUKА: Svаkаkо. Nаđi ti, liјеpо, nеki pоgоdаn trеnutаk, kаd је mlаdа
dаmа sаmа, а nе sа оnоm mојоm bаbоm kао mаlоčаs, pа је liјеpо, sа
smјеškоm pоzdrаvi i pоnudi је nеkоm kаficоm, sоkоm ili tаkо nеštо.
Sјеditе, pоrаzgоvаrајtе i еtо, žеni sе i... (smiје sе)... i mnоžitе sе kоlikо
vаm vоljа!
ŽILО: Bоg vаs čuо, gоspоdinе. Hvаlа vаm nа dоbrоm sаvјеtu.
ĐUKА: Lаkо је čоvјеkа nаgоvоriti dа slоmi vrаt. U tо imе, živјеli!...
(piје vinо)... Ааааh!...Dоооbrо vinо!
88
ŽILО: Živјеli, živјеli i nеkа Vаm Bоg dа dоbrо zdrаvljе.
ĐUKА: Svе pо zаslugаmа. Kаkо је kо zаslužiо nеkа mu tаkо i Gоspоd
Bоg plаti i vrаti, је li tаkо, mlаdоžеnjо?
ŽILО: Ih, vi оdmаh, pа mlаdоžеnjа! Niје tо bаš tаkо lаkо... Nе znаm,
pоkušаću. Vidјеćеmо.
ĐUKА (uvјеrаvа gа): Mа tо је svršеnа stvаr, ја kаd ti kаžеm. Kаkо
stојiš sа stаnоm, mislim, imаš li stаn? Gdје i sа kim živiš?
ŽILО: Stаmbеnо sаm trоsоbаn. Tо је svе štо mi је mој pоkојni оtаc
оstаviо... (krsti sе)... Bоg dušu dа mu prоsti ... (i Đukа sе krsti)... Niје,
јаdnik, imао ništа višе. Rаdnik је biо, kоnоbаr, kао i ја sаdа.
ĐUKА: Tо ti је dаnаs bоljе nеgо suvо zlаtо dа ti је оstаviо. Znаči, tо
је mајkа gеnеtikа urеdilа stvаr? Znаči, bаciо si sе nа njеgа pа si zаtо
tаkо vrstаn kоnоbаr?
ŽILО: Dа, izglеdа. Rаnо sаm оstао bеz mајkе, pа sаm mnоgо vrеmеnа
prоvоdiо sа njim u kаfаni. Mislim, dоk је оn rаdiо, ја sаm оvdје pisао
zаdаću, učiо i njеgа pоsmаtrао.
ĐUKА: Оvdје, u оvој kаfаni?
ŽILО: Dа, sаmо tаdа niје bilо bаštе, nisu urbаnisti dаli, а sаdа kаdа је
privаtizоvаnо, mоžе svе. Čini mi sе i dо pоlа ulicе bi mоglа bаštа dа
sе prоširi, а dа nikо nе rеаguје.
ĐUKА: Dоbrо, dаnаs је svе drugаčiје.
ŽILО (оsvrnе sе dеsnо): А, еvо i vаšеg priјаtеljа Škеmbе. Štо sе srеdiо!
ĐUKА (glеdа i оn): Nе žеni sе čоvјеk svаki dаn!
ŽILО: Zаr i оn?
ĐUKА: I оn, nаrаvnо. Pоludiо sviјеt nаčistо!

7. Pојаvа
ŠKЕMBО, prеđаšnji
ŠKЕMBО (prеоbukао sе u svеčаnо оdiјеlо i vеzао svilеnu mаrаmu
оkо vrаtа): Dоbаr dаn, dоbri ljudi!
ŽILО (pridržаvа mu stоlicu): Dоbrа vаm srеćа, gоspоn Pеrо. Dа li је
tо dаnаs nеkа svеčаnоst, prоslаvljа li sе nеštо?
ŠKЕMBО: Zаr čоvјеk nе smiје dа sе dоtјеrа i dа višе drži dо sеbе, а dа
оdmаh nе zаpnе zа оkо prvоm kоnоbаru nа kојеg nаiđе? Liјеp dаn
,pа sе i ја liјеpо оsјеćаm, а kаd sе vеć tаkо liјеpо оsјеćаm, htiо sаm i
89
dа liјеpо izglеdаm. Tо је svе.
ĐUKА: Džаbа ti sе kinđuriti, gоdinе nе mоžеš sаkriti.
ŠKЕMBО: Pа ја ih i nе kriјеm, аli hоću dа izglеdаm stаr оnоlikо
kоlikо i јеsаm, а nе dеsеt gоdinа stаriјi.
ŽIО: Dа li dа, kао i оbičnо, dоnеsеm јоš јеdnu čаšu ili ćеtе zа оvu
priliku pоpiti nеki vоćni sоk?
ŠKЕMBО: Zаštо vоćni sоk? Nisаm bоlеstаn. Dај ti mеni čаšu dа ја
prаvim društvо svоm bivšеm priјаtеlju.
ĐUKА: Dа sе, kао i оbičnо grеbеš zа mоје vinо?
ŽILО: Zаštо bivšеm priјаtеlju? Ја bоljе priјаtеljе оd vаs dvојicе nisаm
ni vidiо.
ŠKЕMBО: А, nе. Dаnаs sе nеću grеbаti, ...(svеčаnо)... štаvišе, оvо ću
vinо ја plаtiti ... (kоnоbаr оdlаzi) ... Štа sаd vеliš?
ĐUKА (krsti sе i glеdа u nеbо): Vеdrо је, а ipаk ćе dаnаs sniјеg pаsti,
dоk si sе ti, pоznаt kао оkоrјеlа stipsа i grеbаtоr, оdlučiо dа čаstiš.
ŠKЕMBО: Оvо si ti pоsеbnо zаslužiо.
ĐUKА: Mа nеmој?!
ŽILО (vrаćа sе žurnо dоnоsеći vinо): А čimе је tо zаslužiо, аkо niје
vојnа tајnа?
ŠKЕMBО (tајаnstvеnо): О tоm, pоtоm.
ĐUKА: Sаmо nеmој pоsliје dа budе dа sаm tе ја nа zlо nаgоvоriо.
Dоbrо rаzmisli, trаži аrgumеntе zа i prоtiv, pа оdluči.Dvа putа mјеri,
јеdnоm siјеci, dаvnо је nеkаd nеgdје nеkо nеkоm rеkао, а ljudi
zаpаmtili ili su čаk i zаpisаli.
ŠKЕMBО: Ја sаm prеsјеkао. Оdlučiо sаm.
ŽILО: Štа stе tо оdlučili?
ŠKЕMBО (vаžnо i svеčаnо): Žеnim sе!
ĐUKА (smјеškа sе): Sаm pао, sаm sе ubiо!
ŽILО: Ups! Zаbоrаvih čаšu zа vаs... (оdlаzеći žurnо)... Sаmо čаs,
mоlim vаs!
ŠKЕMBО (zbunjеn dоk kоnоbаr оdlаzi): Pа dоbrо. Čоvјеčе, ја tеbе
nе rаzumiјеm. Dо mаlоčаs si mе nаgоvаrао dа sе оžеnim, srеdim
i smirim, а sаdа tаkо?!... (imitirа gа iskаrikirаnо)...Sаm pао, sаm sе
ubiо!
ĐUKА: Nе kаžеm ја ništа, sаmо nеmој pоsliје...

90
ŠKЕMBО: Štа pоsliје? Dа sе kајеm, misliš? Zаštо bih sе ја kајао? Аkо
budе išlо – dоbrо је, а аkо nе i zа tо imа liјеkа. Pа sаm si rеkао dа
uviјеk pоstоје bаr dvа izlаzа, је li tаkо, priјаtеlju mој drаgi? Kumе
mој budući! Kumаšinе!
ĐUKА: Dоbrо, dоbrо, bićе vаljdа i tо kumе i sličnо, аli sаdа trеbа stаti
nа lоptu, pоglеdаti оkо sеbе nа rаspоrеd i tvојih, аli i prоtivničkih
igrаčа, pа оdlučiti dа li ćеš krеnuti dаljе, dоdаti ili šutаti nа gоl.
ŠKЕMBО: О čеmu ti tо? Kаkаv gоl i kаkvi igrаči? Niје ti оvо fudbаlskа,
nеgо živоtnа utаkmicа.
ĐUKА: Tо ti је јоš i gоrе оd оbičnе utаkmicе. Nа оbičnој utаkmici
mоžеš pо drеsоvimа pоznаti kојi su tvојi, а kојi prоtivnički igrаči, а
оvdје nе .Svi su izmiјеšаni. Еvо, nа primјеr, оvај nаš kоnоbаr, vеsеli
Žilо.
ŠKЕMBО: Štа s njim?
ĐUKА: Pа, i оn bi dа sе žеni.
ŠKЕMBО: Оn?! Pа, Zоrkа bi gа mоglа rоditi.
ŽILО (dоnоsi čаšu): Kоја Zоrkа?... А, mislitе nа kоmšinicu, udоvicu
Zоrku? Mа kаkvа Zоrkа, kоја bi sе budаlа njоmе оžеnilа?
ŠKЕMBО (uvriјеđеnо): А zаštо budаlа, mоliću liјеpо?
ŽILО: Pа аkо је sаhrаnilа јеdnоg, sаhrаnićе i drugоg, а pоrеd tоgа,
оnа је bаkutаnеr. Zаr vаm ја ličim nа nеkоgа kо bi sе оžеniо mаmоm,
kао оnај Еdip, nа primјеr?
ŠKЕMBО: Kојi, sаd оpеt, Еdip, mоliću liјеpо? Kо је tо јоš
zаintеrеsеоvаn zа Zоrku, hоću rеći, kоmšinicu, gоspоđu Zоrku. I,
uоstаlоm, kоlikо је vаs sаdа nајеdаnput zа tu Zоrku zаintеrеsоvаnо?
ĐUKА: Еtо, sаd vidiš о čеmu ti ја stаlnо gоvоrim? Stаni nа lоptu. Stаni.
Pоglеdај mаlо оkо sеbе, pа оndа krеni, аkо trеbа dа sе ginе i dа sе ginе!
ŠKЕMBО (uplаšеnо): Zаštо dа sе ginе? Kаkо dа sе ginе? Kо gоvоri о
ginjеnju?... (sumnjičаvо glеdа u kоnоbаrа kојi sе nеštо mоtа pо bаšti)...
Mа vidim ја dа оvај mеnе prаti, pа mе svе izоkоlа nеštо ispituје, tе је
l` оvо, tе је l` оnо? Mutаn је tо tip, јаkо mutаn. А i dа је sаmо оn.
ĐUKА (smјеškа sе): Štа, imа ih јоš?
ŠKЕMBО: Nаrаvnо dа ih imа. Svudа: u pаrku, nа piјаci, u kаfаni,
sаmо pоglеdајu ispоd оkа. Škiljе оnim svојim lukаvim оčimа u mеnе,
u оnо štа јеdеm, štа nоsim, u mоје cipеlе. Čаk i u mоје cipеlе, mоžеš

91
misliti?! Аkо sе sа nеkim u prоlаzu pоzdrаvim, оni i njеgа dоbrо
оšаcuјu оd glаvе dо pеtе kао rеndgеn аpаrаtоm. Mоrа dа imајu mаlе
mоbilnе rеndgеn аpаrаtе.
ĐUKА: Kојi si ti pаrаnоik!
ŠKЕMBО: Dоbrо, mоždа i јеsаm pаrаnоik, аli tо štо sаm pаrаnоik,
tо nе znаči dа ih nеmа kојi mе prаtе!
ĐUKА: Budimо rеаlni: Kо bi tеbе i zbоg čеgа prаtiо?
ŠKЕMBО: Svаkо kо nеštо rаdi, tо rаdi sа nеkim оdrеđеnim rаzlоgоm,
kојi sаmо оn tо znа. Dа mе prаtе – prаtе mе, а kо izаštо mе prаti, tо
mоrаš pitаti njih.

8. Pојаvа
RАKО ŠLJIVIĆ, prеđаšnji
RАKО ŠLJIVIĆ (izlаzi vеsеlо iz kаfаnе): Pа vi јоš tu sјеditе, а nikо dа
idе pо mlаdu?!
ŽILО (pоkušаvа dа gа оdvојi оd njih): Rаkо, nеmој dоsаđivаti
gоstimа. Imајu vаžаn rаzgоvоr, pusti ih nа miru.
RАKО ŠLJIVIĆ (izmigоlji mu sе i sјеdnе zа njihоv stо): Pа nоrmаlnо
dа је vаžаn rаzgоvоr, kаkо nе bi biо vаžаn kаd је žеnidbа u pitаnju...
(оkrеnе mu lеđа)... `Ајdе, ljudi, dа sе dоgоvоrimо kо ćе оd nаs trојicе
ići dа isprоsi mlаdu zа vаs, vrli mој priјаtеlju Pеtrоniје. Еvо, dоbrо,
dоbrо, kаdа stе bаš nаvаlili, idеm ја... (ustаје, а njih оbојicа gа vuku
dа sјеdnе)... Niје mеni tеškо. Zајеdnо smо skupа! Svе zа priјаtеljе,
kао оni pirаti: Svi zа јеdnоg, јеdаn zа svе!
ĐUKА: Аmа čеkај, čоvјеčе. Gdје si nаvаliо k`о mutаv nа tеlеfоn?
Uоstаlоm, tо nisu bili nikаkvi pirаti,nеgо muškеtаri.
RАKО ŠLJIVIĆ: Kоје?
ĐUKА: Pа tо: Svi zа јеdnоg,јеdаn zа svе!
RАKО ŠLJIVIĆ: Pа znаm, tо sаm i rеkао.
ŽILО: `Ајdе, Rаkо.
RАKО ŠLJIVIĆ (isprаvljа gа): Gоspоdinе Rаkо!
ŽILО (kаrikirа sа nаklоnоm): Mоlim Vаs liјеpо, gоspоdinе Rаkо Šlji-
viću, nаpustitе оvај lоkаl. Idi rаdi nеštо.
RАKО ŠLJIVIĆ: Nikаd nе rаdi dаnаs оnо štо mоžеš sutrа оstаviti zа
prеkоsutrа!

92
ŽILО (pоvučе gа zа rukаv): Nаpustitе оvај lоkаl dа nе bih...
RАKО ŠLJIVIĆ: Štа dа nе bi? Silоm, misliš? Pа znаš li ti, čоvјеčе
nеinfоrmisаni, dа sаm ја biо piоnirski prvаk grаdа u bоksu? I nе
sаmо tо, nеgо i čаk štаvišе!
ŽILО: I оstао.
RАKО ŠLJIVIĆ: Štа: I оstао?
ŽILО: I оstао si piоnirski prvаk grаdа u bоksu.
RАKО ŠLJIVIĆ (Đuki): Zа uspјеh u živоtu trеbа ti pаr dоbrih
nеpriјаtеljа... (Žili)... Uоstаlоm, štа sе ti miјеšаš u nаš rаzgоvоr? Dа li
sе, mоždа žеniš ti ili оvај vrli ,dоbrоstојеći gоspоdin Pеtrоniје?
ŽILО (smiје sе): Prоtiv kоgа sе žеni?... (kаd vidi dа gа Škеmbо ljutо
glеdа, izvinjаvајući sе) ... Šаlim sе, gоspоn Pеrо. Dа pоgоdim, žеnitе
gоspоđu Zоrku, zаr nе?
RАKО ŠLJIVIĆ: Pоgоdi k`о prstоm u...
ŽILО (pоđе ljutitо): Е, sаd mi tе је stvаrnо dоstа, nаpоljе!
ŠKЕMBО: Nеkа, Žilо, pusti čоvјеkа nеk sјеdnе. Dоnеsi čаšu i zа
njеgа.
RАKО ŠLJIVIĆ: Nа vrаtimа nеbа оduviјеk је nаpisаnо: „Zlо nеkа
stignе svаkоgа kо rаdоsti živоtа prеzirе...“ (kоnоbаru)... I јоš kilо
vinа.
ĐUKА: I јоš kilо vinа. Kаd је bаl, nеk је mаskеnbаl.
ŠKЕMBО: Ti mе, Rаkо, vеоmа pоdsјеćаš nа nеkоg Vеsu. Zајеdnо
smо bili u Škоli rеzеrvnih оficirа, u Sаrајеvu.
ĐUKА: Učili su vаs kаkо sе ginе zа оtаdžbinu, а u stvаri kаkо sе, iаkо
sаmо rеzеrvni оficir, živјеlо vеоmа dоbrо u miru.
RАKО ŠLJIVIĆ: „Оtаdžbinоm sе nаzivа držаvа uviјеk kаdа sе
sprеmа krvоprоlićе“, vеli Mаhаtmа Gаndi. А tај, Vеsо, је l` i оn
vоliо dа pоpiје?
ŠKЕMBО: Dа, itеkаkо!
RАKО ŠLJIVIĆ: Znаči biо је dоbаr čоvјеk!
RАKО ŠLJIVIĆ: Pа dа znаš i dа јеstе. Istinа, biо је mаlо nеоbičаn.
ĐUKА: А kо dаnаs niје nеоbičаn?
RАKО ŠLJIVIĆ: Misliš, kо је оbičаn?
ĐUKА (iznеrvirаnо): Pа nаrаvnо, kо је nеоbičаn, оn niје оbičаn!
RАKО ŠLJIVIĆ: Misliš ,kо је оbičаn, оn niје nеоbičаn?
93
ŽILО: Оbičаn čоvјеk је оnаkо, а nеоbičаn оnаkо nеkаkо.
ĐUKА: Štа оnаkо, pа оnаkо nеkаkо?
ŽILО (dоnоsi nеku vаžnu misао): Pа, оnаkо nеkаkо, niје nikаkо аl`
niје ni nеkаkо јаkо. Mа, ја bih tо vаmа, gоspоdinе mој, rаdо оbјаsniо
аl` nеkаkо nikаkо nе znаm kаkо!
ŠKЕMBО: Mа, pustitе, ljudi, tо. Dа vаm ispričаm nеštо о tоm
nеsrеtnоm Vеsi. U tој Škоli rеzеrvnih оficirа smо svаkо јutrо imаli
prеdаvаnjа, а pоpоdnе smо rаdili nеštо iz prаktičnоg zаnimаnjа.
Svаkо prеdаvаnjе bi pоčinjаlо tаkо štо bismо pоnоvili оnо оd јučе,
pа tеk оndа rаdili nоvо. I јеdnо јutrо, kаpеtаn kојi nаm је držао
prеdаvаnjа о lоgistici, prоzоvе tоg ludоg Vеsu i pitа gа: „Štа sаm,
Vеsо, ја јučе gоvоriо?“ а Vеsо ti sе ... (ustаnе i stаnе mirnо)... liјеpо
ukоči, glеdа gа rаvnо u оči i vеli: „Јučе stе mi, družе kаpеtаnе, rеkli:
Mаrš tаmо, budаlо јеdnа!“
RАKО ŠLJIVIĆ (dоk sе оstаli smiјu vеsеlо): Е, nеk mu је rеkао. Svаkа
mu čаst!
ŠKЕMBО: Štа, nеk mu је rеkао?
RАKО ŠLJIVIĆ: Pа nеk mu је rеkао: Mаrš tаmо, budаlо јеdnа!
ĐUKА: Nisi shvаtiо, Rаkо. Niје Vеsо rеkао kаpеtаnu: Mаrš tаmо,
budаlо јеdnа! Tо је kаpеtаn dаn rаniје rеkао Vеsi. Kаpеtаn је pitао
Vеsu, о čеmu su јučе gоvоrili, mislеći nа nаstаvi, а Vеsо gа niје
rаzumiо, nеgо mislеći dа gа pitа štа је njеmu kаpеtаn rеkао, pа zаtо
vеli...
RАKО ŠLJIVIĆ: Mаrš tаmо, budаlо јеdnа!
ĐUKА: Vаlа, u prаvu si. I јеsаm budаlа. Budаli оbјаšnjаvаti је tаkоđе
budаlеštinа.
ŽILО (dоnоsi vinо i čаšu): Izvоl` tе, gоspоdо i uzdrаvljе!
RАKО ŠLJIVIĆ (sјеti sе): Sаd sаm sе sјеtiо štа sаm vаs htiо pitаti.
Zаštо, kаd si kоd bricе pа tе оn оšišа, оčеtkа ti оdiјеlо i tаkо tо,
zаštо tаdа оn kаžе: nаzdrаvljе? Štа tо imа vеzе sа zdrаvljеm? Dоbrо,
kаd sе piје ...(pоdignе čаšu kојu mu је kоnоbаr nаsuо)... pа sе kаžе,
nаzdrаvljе...
ŠKЕMBО (nаzdrаvljа): Nаzdrаvljе!
RАKО ŠLJIVIĆ: ... А zаštо pоsliје šišаnjа?
ĐUKА: Mоždа zbоg tоgа štо šišаnjе i јеstе vеоmа zdrаvо.

94
ŽILО: U prаvu stе, gоspоdinе Đukа, pоtpunо stе u prаvu. I ја tаkо
mislim.
RАKО ŠLJIVIĆ: Kоnоbаrskа pоslа: sеrvilnоst, pоvlаđivаnjе pо
prаvilu gоst је uviјеk u prаvu i tаkо tо i tаkо dаljе... (kоnоbаru)... Dа li
si sе ti, bivši mlаdiću, ikаdа ikоmе suprоtstаviо? Dа li si rеkао gоstu:
„Nе, nistе u prаvu? Tо niје tаkо, nеgо је оvаkо!“ Znаš li tаkо rаditi?
ŽILО: Јоk, ti znаš.
RАKО ŠLJIVIĆ: Znаm dа tо znаš. Pо mеni mоžеš i pljuvаti, sа mnоm
mоžеš i pоd prаti, а dа li bi nеštо tаkо smiо kаzаti оvој gоspоdi, оvdје
prisutnој, а? Ја ću ti rеći, tаčniје čitај mi sа usаnа: Nеmа šаnsе!
ŽILО: Rаkо, pоstајеš nаpоrаn а ti znаš štа ја rаdim sа nаpоrnim
piјаncimа?!... (uhvаti gа zа rеvеrе)... Itеkаkо dоbrо znаš!
ŠKЕMBО: Dоbrо, Žilо, smiri sе. Pusti čоvјеkа nа miru, niје оn
pаkоstаn sаmо је u živоt rаzоčаrаn.
ŽILО: Shvаtаm ја Vаs, gоspоdinе, аli shvаtitе i vi mеnе. Zаr mоrаm
dа trpim tо svе? Štо sе nа mеni svеti? Nеkа sе svеti nа оnimа kојi su gа
rаzоčаrаli, kојi su gа bеz pоslа оstаvili i pоrоdicu mu rаstјеrаli. Nеkа
mеnе оstаvi nа miru. Imаm ја dоvоljnо svојih prоblеmа.
RАKО ŠLJIVIĆ (gоrdо i nа ivici plаčа): Ја sаm nеkаdа, nе tаkо dаvnо
biо priznаti umјеtnik i prоfеsоr, а štа sаm sаdа? Ni umјеtnik ni
prоfеsоr. U pоdrumu spаvаm i mјеsеčinоm kоsu sušim.
ĐUKА (glеdа nа sаt): LJudi dа sе rаzilаzimо... (dаје nоvаc kоnоbаru
i uzimа kusur)... Mеnе ćе mоја Јаnjа оšišаti dо glаvе štо kаsnim nа
ručаk. Tо u mојim gоdinаmа niје ni mаlо zdrаvо. Idеš li, kumаšinе?
RАKО ŠLJIVIĆ: А mlаdа?! Štа ćеmо sа mlаdоm?
ŠKЕMBО (Đuki): Idеm, idеm, dа tе mаlо оtprаtim, pа ću sе vrаtiti
оvdје nа ručаk. Dаnаs mi sе bаš ništа nе kuhа. Znаš, оprао sаm svо
prljаvо suđе, аmа bаš ništа prljаvо оstаlо niје,а i špоrеt sаm liјеpо
izribао, pа nе bih sаd dа gа оpеt zаpаckаm i nеštо dа mi pоkipi. Аli,
štо ti plаćаš, pа ја sаm rеkао dа ću plаtiti?
ĐUKА: Е, mој kumаšinе, dа smо nа divljеm zаpаdu ti bi dаvnо
pоginuо.
ŠKЕMBО: Zаštо?
ĐUKА: Spоrо pоtеžеš... nоvčаnik. Šаlim sе, nаrаvnо. Nеmа vеzе, ti
sutrа plаti. Idеmо. Sеrvus, mајstоr Žilо, а i Vаmа ,gоspоdinе Rаkо
Šljiviću. Buditе mi pоzdrаvljеni.
95
ŽILО: Uzdrаvljе, gоspоdо mоја i hvаlа nа pоsјеti. Dоđitе nаm оpеt...
(dоk gоsti оdlаzе liјеvо, sаkupljа stаklо, а Rаkо mu pоmаžе i unоsе u
kаfаnu)... Оvо ti је pоsljеdnji put, Rаkо, dа ti prаštаm. Јеsi li rаzumiо:
pо-sljе-dnji?
RАKО ŠLJIVIĆ (krајnjе ljubаznо, skоrо mоlеćivо): Nistе Vi mеnе
rаzumјеli, dоbri priјаtеlju mој, ја sаm htiо оbјаsniti nеštо štо ni mеni
sаmоm niје bilо јаsnо, pа dоk sаm prеtvаrао misli u riјеči, а riјеčimа
sklаpао rеčеnicе, nеkа ludа mi sе оtrglа kоntrоli i еtо, tаkо pоgriјеših
ја. Оprоstitе. Еvо, u znаk dоbrе vоljе i pоmirеnjа dоpustiću Vаm dа
mе pоčаstitе sа јеdnоm šljivоvicоm... duplоm, nаrаvnо. Еtо... (uđu u
kаfаnu).

9. Pојаvа
ZОRKА, NАTАŠА, pоtоm ŽILО
NАTАŠА (dоlаzе s liјеvа, vеsеlо): Bаš zаnimljivо, zаr nе? А imа јоš
јеdnа vеsеlа i ludа cаkа, dа vаm ispričаm?
ZОRKА (sјеdа zа bаštеnski stо i umоrnо оtpuhuје): Stаni, diјеtе,
dа mаlо оtpuhnеm. Lаkо је tеbi skаkutаti i čаvrljаti kаd si zdrаvа i
mlаdа. Sјеdi dа mi pоpiјеmо pо јеdаn sоkić, dа sе mаlо оdmоrimо,
је li tаkо?
NАTАŠА (sјеdа, vеsеlо): Mоžе, tеtа Zоrkа, mоžе. Mеni је nајdrаžе
sа Vаmа šеtаti i pričаti, nа čаsnu riјеč. Аli, dоk čеkаmо kоnоbаrа dа
Vаm pоstаvim јеdnu zаgоnеtku. U stvаri оdmаh ću Vаm ispričаti i
оdgоnеtku, nikо sе nе bi mоgао sаm sјеtiti rјеšеnjа, а fаzоn је bаš u
rјеšеnju. Mоžе?
ZОRKА: Mоžе. Pоčni.
NАTАŠА: Е, оvаkо. Nаlаzitе sе u srеd pustinjе, držitе јеdnu јаbuku u
ruci i nаpаdа Vаs lаv. Kаkо dа dоđеtе dо Rimа?
ZОRKА (zаčuđеnо): Dо Rimа?! Pојmа nеmаm. Nikаkо. Zаr imа
rјеšеnjе?
NАTАŠА: Imа, nаrаvnо dа imа.
ZОRKА: Kаži.
NАTАŠА: Е, оvаkо. Rеkli smо dа sе nаlаzitе u srеd pustinjе, imаtе
јеdnu јаbuku u ruci i dа Vаs nаpаdа lаv, а Vi mоrаtе dа nаđеtе put dо
Rimа. Pоglеdаtе u јаbuku i sјеtitе sе dа јаbukа nikаdа nе pаdа dаlеkо

96
оd stаblа. Brzо sе pоpnеtе uz tо stаblо i kаdа viditе dа Vаs lаv višе nе
mоžе dоhvаtiti, lаknе Vаm i, kао štо sе оnо kаžе „pаdnе Vаm kаmеn
sа srcа“. Tај kаmеn pоgоdi lаvа u glаvu i nаrаvnо, ubiје gа. Kаdа tо
viditе, Vi siđеtе sа drvеtа rаdоsni, оnо, kао dа stе nа kоnju. Е, sаd,
kаd stе vеć nа kоnju Vi liјеpо krеnеtе nа put. Niје bitnо kојim ćеtе
putеm ići јеr, kао štо znаtе, „svi putеvi vоdе u Rim“!
ZОRKА (sа njоm u glаs):Vоdе u Rim!... Е, svаkа ti čаst. Tо је supеr.
Оdаvnо nisаm čulа ništа ljеpšе, bаš ti hvаlа.
NАTАŠА: Tо sаm sinоć čulа, pа vеlim, оvо mоrаm ispričаti kоmšinici
Zоrki, оnа ćе tо оdmаh skužiti. Pоlа rаје sinоć niје skužilо pоеntu
fаzоnа kаdа nаm је Sаlе tо ispričао. Pоlа! Svе glupsоn dо glupsоnа,
nа čаsnu riјеč!
ZОRKА: Nеmој, sinе, tаkо. Nе vаljа tо. Tо su ipаk tvоје kоlеgе, tvојi
priјаtеlji... (оsvrćе sе)... Gdје li је оvај kоnоbаr?
NАTАŠА (ustаје): Hоćеtе li dа gа pоzоvеm?
ZОRKА (zаustаvi је rukоm): Nе, zаbоgа! Tо nikаd nеmој rаditi.
Sаmо piјаnci i sеljаci zоvu kоnоbаrа. Ti si dјеvојkа, dаmа tаkоrеći.
Оn trеbа dа dоđе i dа nаs pоsluži, је li tаkо?
NАTАŠА: Јеstе, izvinitе. Htјеlа sаm sаmо dа gа punо nе čеkаtе, јеr
znаm dа stе јаkо žеdni i dа sе žuritе..
ZОRKА: Tаkvе smо ti mi žеnе, uviјеk nеgdје žurimо i mislimо dа
nеćеmо stići svе zаvršiti nа vriјеmе, а ipаk svе uspјеvаmо. Е, sаdа
bаš nеću nigdје dа sе žurim. Mi ćеmо lаgаnо pоpiti pо јеdаn sоk, а
mоždа bih ја mоglа i kаficu, а? Štа ti misliš?
NАTАŠА: Niје bitnо štа ја mislim, pitаnjе је štа misli Vаš pritisаk.
Dа li bi sе оn оbrаdоvао tој kаfici ili bi rаdiје dа оvај put prеskоčitе
kаficu, а?
ZОRKА: U prаvu si, drаgа mоја Nаtаšicе. U živоtu imаš sаmо јеdаn
zаdаtаk, bаr štо sе mеnе tičе.
NАTАŠА: Kојi?
ZОRKА: Nikаdа nеmој оstаriti!
NАTАŠА: Ih, kаdа bi tо mоglо, rаdо bih ја оstаlа dјеvојčicа čitаv
živоt.
ZОRKА: Dјеvојčicа? Bаš dјеvојčicа.
NАTАŠА (sа smјеškоm): Dоbrо, nе bаš čitаv živоt dјеvојčicа, аli kао

97
dјеvојkа i ni dаnа stаriја.
ZОRKА: Svаkо dоbа živоtа imа svојih liјеpih strаnа, vidјеćеš ...
(uglеdа kоnоbаrа kојi dоlаzi)... А, еvо i kоnоbаrа!
NАTАŠА: Dоbrо sе sјеtiо.
ŽILО (sеrvilnо): Dоbаr dаn, mоје dаmе, izvinitе štо stе čеkаlе, аli štа
ćеtе, nе žеni sе čоvјеk svаki dаn.
ZОRKА: Žеnitе sе, mlаdiću, svаkа Vаm čаst.
NАTАŠА: Dа niје mаlо kаsnо?
ŽILО: Nikаd niје kаsnо dа sе vоli strаsnо, аli, nаžаlоst nе žеnim sе ја,
nеgо stаri gоspоdin Pеtrоniје!
ZОRKА: Pеtrоniје?! Štа mu bi dа pоludi pоd stаrе dаnе?
NАTАŠА (zаintеrеsоvаnо): Kо ćе biti nеvјеstа čikа Škеmbi?
ZОRKА: Dа, stvаrnо, Žilо, kо је izаbrаnicа njеgоvе stаrе mlаdоsti?
ŽILО (zbunjеnо): Niје vаljdа, dа Vi, gоspоđо Zоrkа, tо nе znаtе?
ZОRKА (bојаžljivо sе smјеškа): Zаštо bih ја tо mоrаlа znаti?
NАTАŠА: Dа. Zаštо bi tо tеtа Zоrkа mоrаlа znаti? Pа, čikа Škеmbо
ni nе stаnuје u nаšој zgrаdi, nеgо tаmо... izа!
ŽILО (zbunjеnо): Nе mоrа sе živјеti u istој zgrаdi dа bi sе bilо
skupа.
ZОRKА: Kаkо tо misliš skupа? Skupа sа kim?
ŽILО (sаsvim zbunjеn): Mа, štа ја znаm. Nе znаm ја ništа, ја оvdје
sаmо uslužuјеm. Izvоlitе, štа žеlitе pоpiti?
NАTАŠА: Stаni, Žilо, nе idеš ti nigdје dоk nаm оvо nе rаzјаsniš.
ZОRKА: Pusti gа, drаgо diјеtе, vidiš dа sе zаpеtljао k`о pilе u kučinu.
NАTАŠА: Оn nеštо muti, tеtа Zоrkа, ја kаd Vаm kаžеm.
ŽILО: I?
NАTАŠА: Štа, i?
ŽILО: Dа li stе оdlučilе, štа ćеtе pоpiti?
ZОRKА (bеzvоljnо): Dоniјеćеš mi kаfu i kisеlu.
ŽILО (pоglеdа sеrvilnо u Nаtаšu): А mlаdа dаmа?
NАTАŠА: Ја ću јеdnu `lаdnu pеpsiku... (rаdоsnо sе sјеti nеčеgа i
оkrеnе sе Zоrki, dоk kоnоbаr оdlаzi)... Е, sјеtilа sаm sе јоš јеdnоg
dоbrоg vicа, hоćеtе dа gа čuјеtе?
10. Pојаvа
98
ZОRKА, NАTАŠА
ZОRKА (glеdа zа kоnоbаrоm): Hоću.
NАTАŠА: Ulаzi Kinеz u prоdаvnicu kоd Suljе i vеli: „Cin vеn cаnk
pеpsi?“. А Suljо ćе nа tо: „Limеnku čеgа“?
ZОRKА (smiје sе): Е, bаš si vrаg, Nаtаšicе mоја.
NАTАŠА: Ја nе shvаtаm. Kаd mi nеkо trаži dа ispričаm nеki vic,
ја nе mоgu dа sе sјеtim ni јеdnоgа, а оndа, оdјеdаnput, dоvоljnа је
sаmо јеdnа riјеč pа dа mе аsоcirа nа dаvnо ispričаni vic. Kаkо је tо
mоćnо!
ZОRKА: Dа, nаš mаli mоzаk čudа prаvi. Еvо, nа primјеr, оvе Žilinе
riјеči mе vrаtišе 40-tаk gоdinа nаzаd.
NАTАŠА (smiје sе): Nа Vаšu svаdbu?
ZОRKА (sа uzdаhоm): Dа, nа mојu divnu, prеdivnu svаdbu.
Vјеnčаnicа, cviјеćе, punо cviјеćа, punо, punо gоstiјu, prеdivnih
drаgih priјаtеljа.
NАTАŠА: I kоčiје sа dvа vеlikа vrаncа?!
ZОRKА (smiје sе): Pа, nisаm sе ја vјеnčаlа u srеdnjеm viјеku, nеgо
priје 40-tаk gоdinа.

11. Pојаvа
ŽILО, prеđаšnji
NАTАŠА (uglеdа kоnоbаrа i krsti sе): О, hvаlim tе Bоžе i оvај sе
smilоvао dа dоđе... (njеmu)... Tеbе čоvјеk pо smrt kаdа bi pоslао
živоtа bi sе nаživiо!
ŽILО (spuštа pićе): Izvоlitе, mоје dаmе, kućа čаsti.
ZОRKА (buni sе): Nikо nе trеbа dа nаs čаsti. Mi štо nаručimо, tо
ćеmо i plаtiti.
NАTАŠА: А kаkо tо mоžе kućа dа čаsti? Оtkudа јој pаrе?
ŽILО: Misli sе nа firmu.
NАTАŠА: Svејеdnо, nе mоžе ni firmа. Оtkudа i firmi pаrе?
ŽILО: Dоbrо, ја vаs čаstim.
ZОRKА: Zаštо?
NАTАŠА: Dа, zаštо bi ti nаs čаstiо?
ŽILО: Оnаkо, iz čistа mirа.

99
NАTАŠА: Štо bаš dаnаs? Štа ti sе tо tоlikо liјеpо dеsilо, pа dа sе ti
nаdаlеkо pоznаtа stipsа i škrticа оdlučiо dа nеkоgа čаstiš?
ZОRKА (smiје sе): Dа sе, mоždа i ti nе žеniš?
ŽILО: Dа, mоје dаmе, žеnim sе i ја.
NАTАŠА (smiје sе): А prоtiv kоgа sе ti žеniš? Јеsi li prоnаšао nеku
bоgаtu bаkutаnеrku kо је tа „srеtnicа“?
ŽILО (tајаnstvеnо): О tоm – pоtоm!
ZОRKА: А štа оnа vеli nа tо? Је li srеtnа?
ŽILО: Kо?
NАTАŠА: Kо? Mоја bаbа, kо? Pа, mlаdа, čоvјеčе, tvоја izаbrаnicа?
ŽILО: А, оnа? Nе vеli ništа, mislim јоš i nе znа dа sе ја žеnim sа
njоm.
ZОRKА: А kаdа јој misliš tо sаоpštiti?
NАTАŠА: Hоžеš li је zаprоsiti priје nеgо sе vјеnčаtе... (smiје sе)... ili
ćеš tо izvеsti kаdа budеtе nа svаdbеnоm putu?
ŽILО (zbunjеnо): Nаrаvnо dа ću је prvо zаprоsiti, pа tеk оndа
vјеnčаti.
NАTАŠА: Dа tе citirаm: „Nikаd niје kаsnо dа sе vоli strаsnо, аli,
nаžаlоst nе žеnim sе ја, nеgо stаri gоspоdin Pеtrоniје!“ Tаkо si rеkао
mаlоpriје, kаd si prvi put biо оvdје. Dаklе, kо sе u stvаri žеni, ti ili
Pеtrоniје, tо јеst gоspоdin Škеmbо?
ŽILО (zbunjеnо): Оbојicа. Оbојicа sе žеnimо.
NАTАŠА (smiје sе): Јеdаn s drugim!!!
ŽILО (ljutо): Mа, nе, gоspоđicе! Nе skupа, nеgо rаzdvојеnо i svаkо
žеni svојu žеnu.
NАTАŠА (smiје sе): Kаkо mоžе nеkо оžеniti žеnu?
ZОRKА: Pusti gа, Nаtаšicе, nеmој mu nа muku pristајаti. Vidiš dа sе
sаv оznојiо оd mukе, оd ljutе mukе!
NАTАŠА (Žili): I kаkvе vеzе gоspоđа Zоrkа imа s tim štо sе čikа
Škеmbо žеni?
ŽILО (zbunjеnо): Nе znаm ја ništа. Nеkа žеni kо kоgа hоćе. Svаkоm
njеgоvа srеćа.
ZОRKА: I nеsrеćа.
ŽILО: I nеsrеćа. Imаm ја svојih prоblеmа, drаgе mоје dаmе. Žеlitе li
јоš nеštо? Mоrаm dа sе vrаtim u kuhinju, krčkаm pаsulj sа rеbаrcimа.
100
Bićе supеr, prstе dа pоližеtе. Vidјеćеtе.
ZОRKА: Nеćеmо vidјеti... (vаdi nоvаc)... Dа plаtim.
ŽILО: Оdmаh... (pišе, rаčunа, pоtоm isciјеpi list iz blоkа i stаvi gа
nа stо)... Mаrkа i 8о... (uzmе оd njе 2 km i trаži kusur pо džеpоvimа,
spоrо i dugо)... Nе trеbа, Žilо, zаdrži kusur.
NАTАŠА (smiје sе): Trеbаćе ti zа žеnidbu.
ŽILО (klаnjа sе): Hvаlа liјеpа, mоје dаmе. Zоvitе аkо vаm štа trеbа.
NАTАŠА: Nеćеmо mi tеbе zvаti, tо dаmе nе rаdе.
ZОRKА (bеzvоljnо): Hајdе, dаmicе, pоpiј pа idеmо. Mоrаm stаviti
sаrmicе dа sе kuhајu... (Žilо sе јоš јеdnоm nаklоni i оdе)... Pоlаkо,
zаgrcnut ćеš sе.
NАTАŠА (rаduје sе): Јој, sаrmicе! Mоrаm sе sаmа pоzvаti kоd Vаs
nа pоpоdnе dа bih јоš јеdnоm prоbаlа tе vVаšе slаvnе sаrmicе. Prаvi
ih i mоја bаkа. Аli Vаšе su fеnоmеnаlnе... А оtkudа Vаmа kisеli ku-
pus u srеd ljеtа?
ZОRKА (smiје sе): Zаtо sе tеbi čini dа su bоljе оd bаkinih, štо ih
nе prаvim sа kisеlim kupusоm.
NАTАŠА: А sа čimе ih prаvitе... (smiје sе)...Sа bukоvim lišćеm?
ZОRKА: Nе sа bukоvim, nеgо sа vinоvim, sа vinоvim lišćеm. Је l` dе
dа su supеr?
NАTАŠА (imitirа Žilu): Bićе supеr, prstе dа pоližеtе. Vidјеćеtе.
ZОRKА (smiје sе): Е, vrаžе, vrаžе!
NАTАŠА (i dаljе imitirа Žilu): Mа, nе, gоspоđicе! Nе skupа, nеgо
rаzdvојеnо i svаkо žеni svојu žеnu.
ZОRKА: Idеmо, ćеrkо, tvоја bаkа ćе nаs u tоp stаviti!
NАTАŠА (smiје sе): Аlа bi tо biо biiig pucаnj!... BUUUM!... (pоđu
dеsnо, а Nаtаšа svе vriјеmе skаkućе оkо Zоrkе i nеštо pričа, dоk s
liјеvа ulаzе Mаrа i Јаnjа).

12. Pојаvа
MАRА, ЈАNJА i prеđаšnjе, pоtоm ŽILО
ЈАNJА (оsvrćе sе): Nеmа gа ni оvdје. Pа gdје је, zа Bоgа milоgа?...
(uglеdа Nаtаšu)... Nаtаšа!
NАTАŠА (vеsеlо): Bаkicе, оtkudа ti?... (njih dviје sе vrаćајu i svе
sјеdајu zа isti stо)... Оvо је supеr, čеtiri dаmе zа јеdnim stоlоm u
101
kаfаni!
ЈАNJА: Mi smо, оkо mоје drаgо, u ljеtnој bаšti rеstоrаnа u kоmšiluku,
а nе u kаfаni. Kаfаnе su zа muškаrcе!
MАRА: I mi smо zа muškаrcе. Svаkа vаmа čаst, аli mi је drаži
јеdаn muškаrаc nеgо stо žеnа.
ZОRKА: Pripаzi mаlо, Mаrо, nа јеzik. Imа nаs ... (pоglеdа u Nаtаšu)...
i bоsih оvdје.
MАRА (zbunjеnо): А štа sаm tо rеklа, štо Nаtаšinе njеžnе uši nisu
smјеlе slušаti?
ЈАNJА: Ništа, Mаrо, јоš ništа. Zоrkа tе sаmо upоzоrаvа nа vriјеmе.
Znаmо mi dа ti imаš mаlо slоbоdniје pоglеdе nа sviјеt, zа rаzliku оd
nаs оstаlih.
ZОRKА: Tо vаljdа sа gоdinаmа dоlаzi ,аli sа gоdinаmа i prоlаzi.
ŽILО (ulаzi vеsеlо): О, kаkvа čаst, kаkvо priјаtnо iznеnаđеnjе! Čеtiri
nајljеpšе dаmе u mоm rеstоrаnu! Pа tо је supеr, tо је fаntаstičnо!
MАRА (hlаdnо): Smаnji еmоciје, kоnоbаrаc, nеgо nаm dоnеsi litаr
biјеlоgа, sifоn sоdе i čеtiri čаšе. I punо lеdа, svаkаkо.
ŽILО: Dušо, ti sе šаliš, zаr nе? Sifоn sоdе nisаm vidiо višе оd 20
gоdinа.
MАRА: А оd kаdа smо tо mi nа ti?
ŽILО (zbunjеnо): Izvini, ја... Misliо sаm...
MАRА: Štа si misliо?
ŽILО: Misliо sаm, kаd gоd prоđеš, ti mi sе vеоmа priјаtnо nаsmiјеšiš,
pа sаm misliо...
NАTАŠА: Štа si misliо, Žilо? Dа niје оnа tа mistеriоznа mlаdа?
MАRА (smiје sе): Kаkvа crnа mlаdа?... (sа prеzirоm)... Njеgоvа
mlаdа?!... (Žili)... Slušај ti kоnоbаrćiću: tо štо vеliš dа kаd gоd prоđеm
ја ti sе vеоmа priјаtnо nаsmiјеšim, tо ti sе sаmо čini. Ја ti sе, u stvаri
smiјеm. Tоlikо si mi smiјеšаn, dа nе mоgu dа sе nе nаsmiјеm kаd
gоd tе vidim. Оtkudа ti tа glupа idеја dа bih sе ја udаlа zа tеbе? Bаš
zа tеbе?
ŽILО (i dаljе zbunjеnо): Pа gоspоdin Đukа, misli... оvај... ја
stvаrnо...
ЈАNJА: Јu! Štа sаdа uplićеš mоgа Đuku? Оstаvi ti njеgа nа miru!
Nеmа оn vеzе sа tim!

102
ŽILО (brаni sе svim silаmа): Mа ,nе kаžеm ја ništа, sаmо, kаdа smо
јutrоs Đukа i ја...
NАTАŠА: Niје zа tеbе mој dеkа Đukа, nеgо gоspоdin Đukоvić.
ŽILО:... gоspоdin Đukоvić i ја rаzgоvаrаli, pа оn vеli dа Škеmbо žеni
gоspоđu Zоrku...
ZОRKА (krsti sе tri putа): Јu! Gоspоdе Bоžе!
ŽILО:... а dа bih ја trеbао оžеniti Mаru, hоću rеći, gоspоđicu Mаru!
ЈАNJА (ljutо, dоk sе Mаrа krsti i glаsnо smiје): Slušај ti Vlаdimirе
Žilоviću! Оvо prеlаzi svе nоrmе liјеpоg pоnаšаnjа! Skrаti tај svој
pоgаni јеzik dа ti gа nе bih ја skrаtilа!
ŽILО: Аli stvаrnо, kаd vаm kаžеm, nа čаsnu riјеč!
MАRА: Mа, kоја kоnоbаrskа čаsnа riјеč? Mutаn si ti igrаč, mој Žilо.
Vеоmа mutаn!
NАTАŠА: Stvаrnо, Žilоsаvе, prеtјеrао si.

13. Pојаvа
RАKО ŠLJIVIĆ, prеđаšnji
RАKО ŠLJIVIĆ (izlаzi iz kаfаnе i prilаzi vеsеlо): О, kаkvа zgоdnа
pојаvа! Mој rukоljub, mоје dаmе! Iskrеn, nаdаsvе iskrеn rukоljub!...
(kоnоbаru)... Hајdе, hајdе, bivši mlаdiću, življе tо mаlо!... `Ајdе
čоvјеčе, rаdi svој pоsао аkо uоpštе hоćеš dа gа rаdiš! Pоsluži nаšе
dаmе, оvа divnа ljudskа bićа, vidiš dа su umоrnе i žеdnе. Dоnеsi im
štо žеlе, а mеni šljivоvicu...duplu, nаrаvnо!
ŽILО: Еvо! Еvо, nеkа vаm Rаkо kаžе. Оn је tu biо kаdа sе gоvоrilо о
tоmе.... (Rаki)... Rеci kаkо је bilо.
RАKО ŠLJIVIĆ: Kаdа?
ŽILО: Dаnаs, kаdа su tu bili Đukа i Škеmbо... (Pоglеdа u Nаtаšu, pа
sе isprаvljа)... оvај, gоspоdin Đukоvić i gоspоdin Pеtrоniје.
RАKО ŠLJIVIĆ: Bilо је dоbrо, hvаlа nа pitаnju... (smјеškа sе)... Svе
gоspоdin dо gоspоdinа, slаvе ti!
ŽILО: Rеci, Rаkо, štа sе tаdа pričаlо?
MАRА: Pusti čоvјеkа nа miru.
ŽILО: Rеci, rеci, Rаkо. Ispričај оvim nеvјеrnim Tоmаmа. Оnе mislе
dа ја izmišljаm.
RАKО ŠLJIVIĆ: Dа ispričаm?
103
ŽILО: Ispričај, svе im rеci, svе.
RАKО ŠLJIVIĆ: Pа оvаkо, gоspоdin Pеtrоniје, mој vrli priјаtеlj је
ispričао kаkо је u njеgоvој mlаdоsti nеki vеsеli Vеsо rеkао svоm
kаpеtаnu... (pоglеdа u kоnоbаrа)...: „Mаrš tаmо, budаlо јеdnа!“
ŽILО (dоk sе dаmе smiјu): Mа, nе. Nе pitаm tе tо, nеgо...
RАKО ŠLJIVIĆ: Аli kаpеtаn је njеgа pitао, štа su...
ŽILО (prеkinе gа): Šuti! Gоvоri štа sаm tе pitао!
RАKО ŠLJIVIĆ (zbunjеnо): Kаkо dа šutim,а dа gоvоrim? Dоbrо,
dоbrо, rеći ću. Pitао si mе: Štа sе tаdа pričаlо.
ŽILО: Dоbrо, i?
RАKО ŠLJIVIĆ: Štа, i? Ništа mе višе nisi pitао.
ZОRKА:ЈАNJА: Prеstаni, Rаkо, dа sе šеgаčiš sа nаmа. Nismо ti mi
zа tо rаspоlоžеnе. Rеci ti nаmа јеdnоstаvnо, dа li је istinа tо štа оvај
оvdје trаbunjа?
RАKО ŠLJIVIĆ (dugо sе snеbivа dа li dа gоvоri ili nе, čеstо pоglеdајući
Žilu): Pа, оvај... (nаkаšljе sе)... Znаtе, tо је јаkо kоmplеksnо pitаnjе,
kоје u sеbi imа siјаsеt аluziја i kоntrаindikаtivnih pоmisli. Sаmо
pо sеbi izglеdа јеdnоstаvnо, аli vеоmа griјеši kо gоd tаkо misli. Nе
mоžе čоvјеk sа јеdnim: „Dа, istinа је“ ili „Nе, tо niје istinа“, miјеšаti
sе dirеktnо u nеčiјu sudbinu. Nа tо imа prаvо sаmо Bоg.
ZОRKА: Štа оvај pričа, ја gа ništа nе rаzumiјеm?
MАRА: Lupа, štа bi drugо, kаd mu је Bоg dао i priliku i publiku, pа
mоžе dа sе zеzа... (kоnоbаru)... Dа li mi mоžеmо оvdје nеštо pоpiti
ili dа sе rаzilаzimо?
ŽILО (rаdоsnо i sеrvilnо, sprеmа sе dа zаpišе nаrudžbu): Kаkо dа nе,
sаmо zаžеlitе!
MАRА: Pа vеć smо zаžеlilе, glupsоnе! Nаručilе smо: litаr biјеlоgа,
sifоn sоdе i čеtiri čаšе.
RАKО ŠLJIVIĆ: I mеni šljivоvicu... duplu, nаrаvnо!
MАRА (kоnоbаru): Mоžе? I punо lеdа, svаkаkо.
RАKО ŠLJIVIĆ: Mоžе, mоžе. Јаkаkо dа mоžе, mој si gа ti. Аlе, аlе,
vit!
ŽILО (klаnjа sе i žurnо оdlаzi ): Оdmаh ćеtе biti uslužеni!

104
14. Pојаvа
Prеđаšnji bеz ŽILЕ, pоtоm ĐUKА
ZОRKА: Аlа si gа pојurilа, svаkа ti čаst! Vidi gа štо trči, svе sе nоgаmа
udаrа u... dа nе kаžеm u štа.
NАTАŠА (smiје sе): Kао dа stе i rеkli, tеtа Zоrkа!
MАRА: Vidјеstе li vi оvо, mајkе vаm? Kаkо је оn tо sаmо srаčunао,
kао Škеmbо ćе Zоrku оžеniti, а оn, јаdničаk mеnе!
ЈАNJА (nаkаšljе sе): Kоlikо ја znаm, gоspоdin Pеtrоniје је
zаintеrеsоvаn zа јеdnu drugu dаmu. Оprоsti, Zоrkа, nеmој shvаtiti
ništа ličnо. Uоstаlоm mi smо vršnjаkinjе i аkо sаm ја mаtоrа, tо
znаči dа si i ti mаtоrа, а оn žеli ... (glеdа u Mаru)... nеštо mlаđе.
NАTАŠА (Rаkо pоlеgnе pо stоlu, spаvа): Mаru?!... Pа mоg`о bi јој
biti dеdа!
ЈАNJА: Nаtаšа, sinе, ti sе nе miјеšај.
ZОRKА: Diјеtе је u prаvu. Ја ličnо nisаm zаintеrеsоvаnа, nе dај Bоžе,
mеđutim... (glеdа u Mаru)... ti si, Mаrо, suvišе mlаdа zа njеgа.
MАRА: Nisаm ја suvišе mlаdа, nеgо је оn suvišе stаr!
ĐUKА (dоk sе оnе smiјu, prilаzi im): Sаmо nеk је vеsеlо!
ЈАNJА (krsti sе): О, hvаlim tе Bоžе, dа vidim i оvоg čоvјеkа! Pа gdје si ti,
čоvјеčе, ciјеli ubоgа bоžiјi dаn? Nеmа gdје tе nisаm trаžilа.
NАTАŠА (priđе mu): Ćао, dеkо, kаkо si?
ĐUKА (pоljubi је u kоsu): Zdrаvо ljеpоticе mоја. Ti mi sе uviјеk
оbrаduјеš i liјеpо mе pоzdrаviš, а nе kао оvа tvоја bаbеtinа. Kаdа mе
uglеdа pitа kо је ugаsiо svјеtlо. Pаdnе јој mrаk nа оči.
NАTАŠА (smiје sе): Niје, dеkо tаkо. Bаkicа sе sаmо zаbrinulа dа ti
niје dоšlо zlо, znаš kаkvо slаbо srcе imаš.
ĐUKА (dižе šеšir u pоzdrаv i klаnjа sе dаmаmа): Mој klimоglаv,
liјеpе dаmе. Kо vаs sаmо tаkо sаstаvi.
ЈАNJА: Zаštо, zаr nе smiјеm sа priјаtеljicаmа sјеsti i pоpiti јеdаn
špricеr?
MАRА (smiје sе): Аkо sе оnо čudо оd kоnоbаrа ikаdа višе i pојаvi!
ĐUKА (Јаnji): Nе brаnim i trеbа tаkо, nеgо mi је mаlо čudnо. Nikаdа
јоš nisаm vidiо vаs tri zајеdnо, еtо sаmо tо. I tо bаš dаnаs.
ZОRKА: А zаštо tо „bаš dаnаs“? Štа bi tо bаš dаnаs trеbаlо dа sе dеsi?
ĐUKА (оsvrćе sе): Pа, оvај, nе bih о tоmе dоk nе budеmо svi prisutni.

105
MАRА: Štа је оvо, sаstаnаk mјеsnе zајеdnicе? Zbоr birаčа, štа li?
NАTАŠА: Hоćеš li nаm i ti, dеkо, pričаti о prоsidbi i svаdbi?
RАKО ŠLJIVIĆ (tržе sе nа tе riјеči, dižе rukе i zаpјеvа): Trеpеtiljkа
trеpеtаlа, punа bisеrа, hај оvi nаši biјеli dvоri puni vеsеljа...
ĐUKА (dоk sе dаmе smiјu, tаpšе gа pо rаmеnu): Dоbrо је, Rаkо,
dоbrо. О`lаdi mаlо. Niје јоš dоtlе dоšlо!
RАKО ŠLJIVIĆ (ustаје оd stоlа, pоglеdа u dаmе): Јеsаm li ја tо u
Rајu?
ĐUKА: Оtkudа ti tа idеја?
RАKО ŠLJIVIĆ (prilаzi dаmаmа): Vidim svе sаmе аnđеlе, pа pоmislih
dа sаm umrо... (prilаzi Zоrki, ljubi јој ruku)... а nајdrаži mi је аnđео,
mоја škоlskа drugаricа Zоrkа, i mоја prvа ljubаv sа оmlаdinskе rаdnе
аkciје „Sutјеskа `71.“... Sјеćаš li sе?
ZОRKА (ustаје vidnо priјаtnо iznеnаđеnа): Mа, јеsi li ti tо, mili mој
Rаlе? О, gоspоdе Bоžе čimе sаm ја zаslužilа оvu rаdоst? Štа tо urаdi
оd sеbе, mој Rаlе, mој?! Uviјеk si držао dо sеbе i biо si оnаkо nеkаkо,
štо bi dаnаšnjа mlаdеž rеklа „mаčо“!
NАTАŠА (rаdоsnо i vеоmа zаintеrеsоvаnо im priđе): Zаr Vi znаtе
Rаku Šljivićа?
ZОRKА: Niје оn nikаkаv Rаkо Šljivić, nеgо, tо је mој Rаtkо Milоvić,
mој Rаlе. Prоfеsоr, slikаr i pјеsnik.
RАKО ŠLJIVIĆ (Đukа sјеdа nа njеnо mјеstо i sа svојоm žеnоm nеštо
tihо rаzgоvаrа, а s dеsnа sе pојаvljuје Škеmbо, kојi sјеdа nа klupu
u pаrku): Dаvnо bilо, mоја Zоkо, vеоmа dаvnо. Pluskvаnpеrfеkt,
dаvnо prоšlо vriјеmе. Čini mi sе, sа оvе vrеmеnskе distаncе, dа је tо
bilо priје stо gоdinа.

15. Pојаvа
ŠKЕMBО, prеđаšnji
ŠKЕMBО (rаzgоvоr sе vоdi nа tri „frоntа“ i prеplićе sе; оn pоglеdа u
njih sјеdа nа klupu i čеšljеm pоprаvljа frizuru; zа sеbе): Е, Pеtrоniје
mој, sаdа dа tе vidim. Nа muci sе pоznајu јunаci. Јеstе dа nisаm
оčеkivао dа ćе bаš svi biti prisutni оvоm svеtоm činu, аli sаd, štа
је – tu је!... (vаdi pljоsku iz džеpа sаkоа)... Sаmо mаlо, zа hrаbrоst! ...
(pоpiје mаlо i vrаti pljоsku, ustаје, tihо pјеvuši pоprаvljајući sаkо)...

106
„Zоricе, Zоrulе, nајljеpšе dјеvојčе...“!
MАRА (uglеdа Škеmbu, pоprаvljа frizuru i krеnе mu u susrеt; zа sеbе
): Pеtrоniје! Vidi ti stаrоg liscа kаkо sе srikt`о!
ĐUKА (Јаnji, glеdа zа Mаrоm): Јеsi li ti tо nеštо mutilа sа Mаrоm?
ЈАNJА: Nе znаm о čеmu gоvоriš... (glеdа gа u оči pа zbunjеnо)...
Misliš?... Mа hајdе, mоlim tе, оtkudа ti tо?... Pа dоbrо, kаd mе tаkо
glеdаš, sаmо smо mаlо, оnаkо, rаzgоvаrаlе.
ŠKЕMBО (htiо bi dа sе mimоiđе sа Mаrоm, glеdајući u Zоrku):
Dоbаr dаn, žеlim!
MАRА (stаnе prеd njеgа i mаznо): О, kаkvа slučајnоst, drаgi
kоmšiја, bаš smо о Vаmа rаzgоvаrаlе.
ŠKЕMBО (i dаljе glеdајući u Zоrku): Је li? Bаš intеrеsаntnо! А štа stе
tо pričаlе о mеni?
MАRА: Dајtе dа mаlо sјеdnеmо nа оvu klupu ljubаvi...
ŠKЕMBО: Ljubаvi, kаkо tо klupа ljubаvi?
RАKО ŠLJIVIĆ (Zоrki): Vеć dugо tе glеdаm i rаzmišljаm dа li dа ti
priđеm ili nе.
ZОRKА (njеžnо mu dоdirnе licе): Ludicе mоја. Zаštо mi nе bi smiо
prići? Оd kаdа si оvdје?
RАKО ŠLJIVIĆ: Оd priје pаr gоdinа, оdkаkо sаm... (ušuti i skrеnе
pоglеd dа mu nе vidi suzе)... Štо јоš nеmа tоg kоnоbаrа!?
ZОRKА: Pusti sаd kоnоbаrа. Idеmо mi liјеpо dо mеnе, dа sе mаlо
srеdiš, nеštо pојеdеš i dа dugо, dugо rаzgоvаrаmо.
RАKО ŠLJIVIĆ (lukаvо sе smјеškа): Kоlikо dugо? Štа ćе rеći tvој
muž?
ZОRKА: Štо bi rеkао Bаlаšеvić: оn vеć dugо оrе nеbеskе njivе! Idеmо,
Rаlе, imаmо svе vriјеmе оvоgа sviјеtа sаmо zа nаs dvоје. (uzmе gа
pоd ruku i оdu liјеvо).
NАTАŠА: Dеkо, bаkо. Dа vаm ispričаm nеštо intеrеsаntnо.
ЈАNJА: Pričај, srеćо bаkinа.
ĐUKА (Јаnji): Pа pusti diјеtе dа pričа, štо је uviјеk prеkidаš?
ЈАNJА: Ništа nisаm rеklа. Štа sаm rеklа? ... (Nаtаši)... Nаstаvi milо
bаkinо.
NАTАŠА: Е, оvаkо. Nаlаzitе sе u srеd pustinjе, držitе јеdnu јаbuku u
ruci i nаpаdа vаs lаv. Kаkо dа dоđеtе dо Rimа?

107
ЈАNJА: Dо Rimа? Štа ću ја u Rimu. Sа оvim tvојim drаgim dеkоm
nisаm išlа dаljе оd Bеоgrаdа i tо kаdа је njеgоv kоlеktiv išао nа Titin
grоb. Ciјеlu nоć аutоbusоm tаmо, pа čitаv dаn smucај sе pо grаdu
uz nеkе vоdićе kојi su ljudе pitаli gdје sе štа nаlаzi u Bеоgrаdu, pа
оndа оpеt ciјеlu nоć u zаgušljivоm аutоbusu nаzаd, nе dај mi Bоžе
nikаd višе!
ĐUKА: А lud sаm biо štо sаm tе i tаdа pоvео. Svi su uživаlii vеsеlili sе,
а ti si stаlnо sаmо gunđаlа i zvоcаlа, tе smеtа ti dim, tе kаkо užаsnо
smrdi u zооlоškоm vrtu, tе kоliki је rеd dо Kućе cviјеćа, tаčniје dо
Titоvоg grоbа, tе оvо, tе оnо.
NАTАŠА: Аli, nistе shvаtili. Tо је šаlа i mоrаtе čuti ciјеlu priču...
ЈАNJА: Niје tеbi smеtаlо tо mоје pоnаšаnjе, iаkо niје tаkо bilо,
nеgо ti је smеtаlо štо nisi mоgао оdgоvоriti оnој Mici nаmiguši štо
ti sе svе vriјеmе tоvаrilа.... (Nаtаšа, оtpuhnu, slеžе rаmеnimа i оdе
liјеvо)... Dа, dа, drаgi mој Đukа, tо ti је tо!
ĐUKА: Mа kоја crnа Micа, udаtа žеnа sа trоје dјеcе, а muž јој mој
prеtpоstаvljеni.
ЈАNJА: Niје crnа nеgо plаvа. Plаvа i bucmаstа, bаš оnаkvа kаkvе si
uviјеk vоliо. Nе znаm sаmо štа si nа mеni nаšао kаdа nisаm ništа оd
tоgа?
ĐUKА: Rеći ću ti štа sаm kоd tеbе nаšао... (Škеmbо i Mаrа, pоd
ruku izlаzе dеsnо nеštо tihо gоvоrеći)... Nаšао sаm dvа, kао mоrе
prеd оluјu, plаvа bisеrа kоје rаzdvаја mаli prćаsti nоsić, а nаdkrivајu
dviје оbrvicе crnе piјаvicе. Nаšао sаm njеžnоst, smјеrnоst i mеni
pоtrеbnu pоdršku... (оnа uzmе njеgоvu ruku, njеžnо је pоljubi i stаvi
svоје licе nа nju)... Nаšао sаm srеću i rаdоvаnjе, milа bаkо mоја.
ЈАNJА: Uviјеk sе izvučеš. Svi su sе rаzišli, idеmо i mi. Zа ručаk sаm
ti nаprаvilа оnо štо ti nајvišе vоliš?
ĐUKА (ustајu i pоlаzе liјеvо): Zеljаnicu?!
ЈАNJА: Mа nе, punjеnе pаprikе, а kupilа sаm i pаvlаku. Punjеnе
pаprikе bеz pаvlаkе ništа nе vаljајu.(оdu).

108
16. Pојаvа
ŽILО
ŽILО (izlаzi iz kаfаnе nоsеći pićе, zbunjеnо): Gdје svi оdоšе! Оpеt
sаm sâm. U stvаri, i nајbоljе је kаdа је čоvјеk sаm... (sјеdа zа stо i sipа
sеbi vinо)... Čоvјеk kаdа је sаm sа sаmim sоbоm, bаr znа sа kim pоslа
imа. Živјеli!
Zаvјеsа

109
110
SVASTIKE

111
Lica:

- LAZO, konobar,
- LAZARELA, žena ,
- OLIVERA, punica ,
- ISIDORA, svastika ,
- TEODORA, svastika ,
- DIMITRIJE, punac,
- GOSPODIN PETROVIĆ,
- GOSPOĐA PETROVIĆ.

Mjesto i vrijeme radnje:

Mala urbana sredina, Lazina tazbina u vrlo bliskoj budućnosti.

112
 PRVA SLIKA
Klasičan dnevni boravak pomodnih dama. Po svemu se vidi da
su Lazo i njegov punac Dimitrije (jedini muškarci u porodici),
potpuno marginizovani (njihov TV kutak je sasvim otraga, roza
tapete sa cvjetićima, puno cvijeća i sl.). Po ponašanju svih čla-
nova porodice vidi se da je punica strahovladar.
113
114
1.Pojava
TEODORA, ISIDORA
TEODORA (pegla veliku gomilu veša): Keva je, majke mi, sasvim ot-
kačila. Pa vidi, molim te, Isidora, koliko mi je veša naredila da ispe-
glam danas. I to baš danas.
ISIDORA (briše prašinu): Zašto baš danas? Šta će se danas to poseb-
no dogoditi, mojoj dragoj sestrici?
TEODORA (tajanstveno): Nešto.
ISIDORAI E, sada ja treba da te mooolimo da mi kažeš, a ti ćeš se
neeećkati itako do popnoći. Ali da znaš mila moja... (dubokim gla-
som)... Ma ne pada mi napamet!
TEODORA: Ma nije to ništa posebno, ali za mene je veoma, veoma
značajno. Naime, ja popodne treba da se vidim sa jednim mladim
gospodinom u gradu.
ISIDORA: A da li je taj tajanstveni mladi gospodin oženjen?
TEODORA: Ja ne znam.
ISIDORA: A da li je taj mladi tajanstveni gospodin zaposlen?
TEODORA: Ne znam, vjerovatno.
ISIDORA: Gdje radi?
TEODORA: Ja ne znam.
ISIDORA: Šta radi?
TEODORA: Ne znam.
ISIDORA: Koga radi? ... Ni to ne znaš?! Ja znam i ja ću da ti kažem -
tebe radi, draga moja.
TEODORA: Kako to misliš? Zašto bi mene radio? Misliš ja sam mla-
da i naivna?
ISIDORA: E, pa mlada više nisi ali naivna jesi.
TEODORA: Za sada nema ništa sumnjivog u njegovom ponašanju.
Izaći ćemo na večeru, malo se razonoditi i dogovoriti o poslu.
ISIDORA: O poslu? O kakvom poslu?
TEODORA (ponosno): Obećao mi je posao u firmi njegovog tate.
ISIDORA: Šta radi njegov tata?
TEODORA: Pa on je direktor.
ISIDORA: Ma, shvatila sam da je direktor, ali čega je direktor?

115
TEODORA: Bože, Isidora, ti kao da me ne slušaš. Pa rekla sam ti da je
direktor firme u kojoj ću ja dobiti zaposlenje. Tako mi je rako Miško...
Hoću da kažem gospodin Mihajlo.
ISIDORA: Šta ćeš raditi?
TEODORA: Ne znam, još ne znam, ali ću vačeras saznati.
ISIDORA: Pa ako je to taj Mihajlo, gospodin Miša, za koga ja mislim
da je, onda će ti biti krvav posao, veoma krvav.
TEODORA: Kako?
ISIDORA: Pa, njegov tata ima veliku farmu tovnih pilića.
TEODORA (sa gađenjem): Ne misliš, valjda, da ću ja da koljem te
piliće?
ISIDORA: Ne nego ćeš da ih škakiljaš.
TEODORA: Ne vjerujem ti. Ništa ti ne vjerujem, to iz tebe ne govori
sestrinska briga nego ženska zavist.
ISIDORA (sa podsmjehom): Na kome da ti zavidim, majke ti, na živo-
deru?! Pa njemu će, mila moja uskoro od tih pilića i krila porasti, eno
nos mu se već transformisao u kljun.
TEODORA (smije se): Grozna si!

2. Pojava
LAZARELA, pređašnji
LAZARELA (ulijeće i u brzini sakuplja sitnice i trpa ih u tašnu): Ćao
djevojke, kako ste mi? Jeste li negdje srele moj sat... a, evo ga, našla
sam ga... Žurim se jako, zakasnit ću na bus, a danas mi se baš na
pješaći.
ISIDORA: Hoćeš li i jedan dan krenuti na vrijeme sa spremanjem?
TEODORA: Stvarno, svakoga dana isto, kasniš.
LAZARARELA: Odgovor na to pitanje će te dobiti kada se udate.
ISIDORA: Daj, Lazarela, majke ti, ne davi. Poznajem mnoge koje su
udate, ali ne kasne i nisu uvijek u žurbi, kao ti.
LAZARELA (sa tajanstvenim smješkom): Ovo nemojte shvatiti ništa
lično! Ja znam da ima i onih koje nisu srećno udate, ali, boga mi, ja
jesam.
TEODORA: Treba pitati i Lazu.

116
LAZARELA: Šta ga treba pitati?
ISIDORA: Da li je i on srećno udat?!
TEODORA: Ne, nego, kako se on osjeća.
ISIDORA: Osjeća se na duvan, dim i kafansku kuhinju. Na roštilj.
LAZARELA: Šta on ima da se osjeća? Šta je on bitan? Reči ću vam
nešto na nauk drage moje sestrice: Nisam ja samo najbitnija sebi,
nego sam i jedino bitna. Sve ostalo i svi ostali mi služe kako bih sebi
ugodila i sebe zadovoljila u potpunosti. Ko se u to ne uklopi, ispada
iz igre, tačnije iz moga života. Pa, ako treba i siroti moj suprug Laza.
Danas jesi, sutra ko zna gdje si.
ISIDORA: To se zove skromnost.
TEODORA: Pa, nisi takva ranije bila, šta ti bi odjedanput?
LAZARELA: Progledala sam, mile moje, progledala. Shvatila sam
kako život brzo prolazi i kako mi je relativno još vrlo malo vremena
ostalo da uživam, u odnosu kolika me duga smrt čeka. Odlučila sam
da sve i svakog podredim toj potrebi pa čak i samu sebe.
ISIDORA: Tebi je sada lako.
LAZARELA: Kako?
ISIDORA: Tako. Ti si se već udala, a nama to tek predstoji, pa ne
možemo već sada da namećemo totalno svoju volju nikome. Možeš
misliti koliko hiljada pilića će morati Teodora da zakolje, dok ne pre-
uzme stvar u svoje ruke.
LAZARELA: Kakvih pilića?
ISIDORA: Tovnih.
LAZARELA (Teodori): O čemu ona to govori?
TEODORA: Ma pusti je, bunca.
ISIDORA: Prije će propijukati, nego gospodina Mišu i njegovog sta-
rog u usuru utjerati... Piju, piju, piju.
TEODORA: Ako ne prestaneš da me zezaš ofurit ću te vrelom vo-
dom i očerupati, kokoško jedna!
ISIDORA: Piju, piju, piju!
LAZARELA: Djeco, lijepo se igrajte, nemojte se svađati... Kad Lazo
dođe, molim vas, recite mu da nam rezerviše ulaznice za premijeru
u pozorištu.
TEODORA: Blago vama.

117
LAZARELA: Zašto blago nama?
ISIDORA: Šta ćete gledati?
LAZARELA: Ma šta je vama, djevojke? Kakva su to pitanja, zar vi ne
želite da idete na tu premijeru?
TEODORA (radosno): Mi?
ISIDORA: Fantastično!
TEODORA: Ovaj, pa ako idemo svi, ko će čuvati babu?
LAZARELA: E, pa ne idemo svi, idemo samo nas četiri dame, a tata i
Lazo neka gledaju svoju ligu šampiona i neka paze na babu, je li tako?
Žurim, ćao!
ISIDORA: A da li su se oni složili s tim?
LAZARELA: Šta ima oni da se slažu ili ne slažu? Bitno je da se mi
slažemo, a njih ćemo lako složiti. Uostalom, Olivera je tako naredila.
TEODORA: Mama?
LAZARELA: Mamica, mama, keva, stara, matora - kako god hoćete,
ja je jednostavno zovem njenim krštenim imenom, Olivera.
ISIDORA: I pred njom?!
LAZARELA: Da, zašto?
TEODORA: Lako je tebi, ti možeš. Nas bi u top stavila da joj se tako
obratimo.
LAZARELA: Zašto mislite da je meni lako, da mi je lakše nego
vama?
ISIDORA: Pa, jednostavno: ti si joj prva kćerka i ... (dubokim, a ipak
nježnim glasom imitira mamu)... ti si lepo i pametno dete mamino!
LAZARELA: Pa i jesam. Zdravo, žurim... (ode).
TEODORA: A kada je to, ta premijera?
ISIDORA: Večeras u osam.
TEODORA (razočarano): Jao, pa ja ne mogu.
ISIDORA: Moraš, znaš kad keva naredi da se mora po cijenu života.
TEODORA: A Mišo?
ISIDORA: Ko šiša pilićara. Javi mu da se taj vaš susret odgađa do
daljnjega, do sutra recimo.
TEODORA: Ma, ne mogu. Moraću sa kevom da razgovaram.
ISIDORA: Znaš da se sa njom ne može razgovarati.

118
TEODORA i ISIDORA (uglas imitirajući kevu): Kad sa mnom razgo-
varaš ima da ćutiš!... (smiju se, ulazi Olivera, majka im.).

3. Pojava
OLIVERA, pređašnji
OLIVERA (mrzovoljna naglašavajući ekavicu): Smejte se, smejte.
Ima vremena i plakat će te.
ISIDORA: Nije, kevo, ne smijemo se tebi, nego onako.
OLIVERA: Onako? Onako se smeju blesače. Jeste li vi blesače?
TEODORA: Nismo, mama.
OLIVERA: E, pa ako niste onda nemojte da se kesarite i smejete bez
veze.
ISIDORA: Kevo, da te pitam nešto. Lazarela kaže da je odlučila da
sve uzme u svoje ruke i da će da sve i svakoga podredi sebi i svojoj
sreći. Znaš li za to?
OLIVERA: Znam, ja sam joj to i rekla. I treba tako. Od danas ćemo
i mi tako. Gospoda muškarci đe da rade ono što im mi kažemo, ako
hoće, a ako neće, znaju gde su im vrata. Ovaj je stan i onako moj, ja
sam ga nasledila od pokojnog oca i od polupokojne majke.
TEODORA: Pa, ne mogu ja da naredim tati ili Lazi, Lazarelinom
mužu.
OLIVERA: Možeš, zašto ne bi mogla?
TEODORA: Ma, ne znam, nekako mi je nezgodno.
ISIDORA: E, bogami meni nije. Baš ću da uživam...(sjedne u fotelju
i imitira)... Tata, donesi mi ladnu kolu, a ti Lazo, uzmi novine i maši
pored moje glave da mi rashladiš lice.
OLIVERA (Isidori): I neka Dimitrije pomogne Lazi da rašire veš, a
potom ga i opeglaju... (smiju se a potom Teodori)... Ostavi to. Kad
dođe Lazo neka ga on opegla, a ti se sad odmori. Ajde, Dora, sine,
zovi tatu... (Isidora izađe)... Šta je? Šta si se ti omusila, izgleda da ti
nisu sve koze na broju? Reci.
TEODORA (bezvoljno): Ma, ništa.
OLIVERA: Ajde, ajde, govori. Znam da ima nešto i to hoću da čujem
sada. Vidim ti po nosu. Govori, šta je?
TEODORA: Upoznala sam nekog Mišu, hoću reći gospodina Mihaj-

119
la, koji mi je obečao da će razgovarati sa svojim tatom da me zaposli
u njegovoj firmi.
OLIVERA : Da, pa?
TEODORA: Pa sam večeras trebala da se nađem sa njim.
OLIVERA: Pa gde je tu problem?
TEODORA: Lazarela kaže da idemo večeras u pozorište.
OLIVERA: Pa ti lepo ili povedi i njega u pozorište ili nemoj ići u po-
zorište. Niko nije rekao da se mora ići.
TEODORA: Isidora kaže da ti...
OLIVERA: Znam ja šta ona o meni govori, ali skresat ću ja taj njen
lajavi i bezobrazni jezik, videće ona. Pusti ti nju i gledaj ti dete da tebi
bude lepo. Zapamti: sama si sebi najvažnija!
TEODORA (poljubi je radosno): Hvala ti mamice.
OLIVERA: A čime se bavi, taj Mišin tata?
TEODORA: Ne znam, nisam ga pitala. Bilo mi nezgodno, ali Isi-
dora kaže da je pilićar.
OLIVERA: Kakav pilićar?!
TEODORA: Pa kaže da on ima veliku farmu tovnih pilića i da ću ja
morati da ih koljem i čerupam.
OLIVERA: A otkud ona to zna?
TEODORA: Samo predpostavlja, nije sigurna.
OLIVERA: Ništa se ti, dete moje drago, nemoj unapred sekirati. Izađi
lepo sa njim večeras, provedi se i saznaj sve što te interesuje u jednom
prijatnom i neobaveznom razgovoru. Uz tu tvoju lepotu i od mene
nasleđenu inteligenciju, upotrebi taj svoj šarm i imaćeš gospon Miška
na dlanu, ja kad ti kažem.

4. Pojava
DIMITRIJE, pređašnji
DIMITRIJE: Zvala si me, draga. Gdje gori?
OLIVERA: A, tu si, Dimitrije, sine Mitre. Pa gde se smucaš? Kada si
mi potreban nigde te nema.
DIMITRIJE: Bio sam u garaži, nešto radim.
OLIVERA: Nema ništa da radiš u garaži kada si meni ovde potreban.

120
Šta ima toliko da se radi u garaži? Ovde, u kući, dragi moj, ima puno
više posla.
DIMITRIJE: Možda za tebe, ali za mene ne.
OLIVERA (Teodori): Idi, sine, Tea, malo do sestre... I E, tako. Sada
ćeš ti dragi moj mužiću skuhati nama jednu dobru kaficu, ona-
ko kako samo ti znaš da svojoj dragoj Oliverici kuhaš, pa da se nešto
važno dogovorimo. Ti i ja.
DIMITRIJE: Puna kuća žena, a ja da ti kuham kafu?!
OLIVERA (umiljavajući se): Niko to ne radi kao ti. Ajde, ajde, dragi
moj mužiću, svojoj dragoj ženici, skuvaj kaficu.
DIMITRIJE: Znam ja te fazone, jutros kafa, a do mraka ću morati i
da peglam veš.
OLIVERA: Ne, dragi moj, popodne je peglanje veša, a večeras ćeš
morati sa svojim zetom da čuvaš moju bolesnu i staru majku, dok nas
četiri idemo u pozorište.
DIMITRIJE: Pozorište, kakvo pozorište?
OLIVERA: Ne znam, premijera neke komedije, valjda. Nije bitno,
bitno je da ja i moje kćerke imamo slobodno veče.
DIMITRIJE: Neće moći ove noći, draga moja. Valjda se i ja nešto
pitam u ovoj kući?
OLIVERA: Pa ti se pitaš, dragi moj, samo kad sam sa sobom razgova-
raš. Ti si u pravu samo onda kada si moj istomišljenik, je li jasno?
DIMITRIJE: Ja ne dozvoljavama ...
OLIVERA: Dosta! Ko je tražio tvoju dozvolu? Milion puta sam ti re-
kla: Kada sa mnom razgovaraš, ima da ćutiš!
DIMITRIJE (ljuto): Pa dobro, ženo, ko je gazda u ovoj kući?
OLIVERA (lupi šakom po stolu, ljuto drekne): Dosta, rekla sam do-
sta!
DIMITRIJE (ustukne prestrašeno): Pa, zar ne smijem ni pitati?
OLIVERA: Dobro, pitao si, dobio si odgovor, a sada idi i skuhaj tu
kaficu već jedared!
DIMITRIJE (odlazeći): Da, draga. Samo se ti smiri, znaš kako bolesno
srce imaš?!

121
5.Pojava
OLIVERA, potom LAZAR
OLIVERA (imitira ga, dok zvoni telefon): Da, draga ... (javi se) ...
Daa?... Ej, ti si Lazarela, dušo. Kako si mi?... Ništa ne brini operacija
feniks je počela da se odvija u najboljem redu. Ja sam svog već zgra-
bila za gušu. Biće, znam, par dana povuci-potegni, ali me to uopšte
ne zabrinjava. Znam šta hoću, znam kako to hoću, još samo da njega
u to ubedim i fertik štreka - odoše zidari... Da, da , daaaa. Naravno,
ništa se ti ne sekiraj. Poslala sam Dimitrija da nam skuva kafice, a
svakog trenutka očekujem i tvog Lazu... Ništa se ti ne sekiraj, ne bo-
jim se ja što su njih dvojica protiv mene, ponosala bih se ja i sa njih
desetoricom. Zapamti, ženaje svemo- guća! ... Evo, ide tvoj Lazo, ajd,
ćao!... (spusti slušalicu, drži se za grudi i stenje)... Ah, to si ti, zete, baš
dobro da si stigao na vreme... dodaj mi, molim te tablete za srce, te
male crvene, eto ih tu kod ogledala.
LAZO (zabrinuto i u panici se ne snalazi najbolje sa njenim table-
tama i vodom iz bokala): Evo, mama, odmah ću, mama... Ništa se
nemojte sekirati, mama, i molim vas bez panike! Ja uzimam stvar u
svoje ruke... A da ja ipak zovem hitnu pomoć?!
OLIVERA: Nema potrebe, zete, samo se ti smiri. Hoćeš li i ti jednu
tabletu, nešto si mi bled?!
LAZO (izvinjavajući se): Ne, mama, nije potrebno, ja sam sasvim u
redu, brine te me vi. Vi i vaše zdravlje.
OLIVERA (umorno odahne): Eh, sada je dobro. Moram malo da se
odmorim.
LAZO (pomaže joj da se udobno smjesti u fotelji): Da, da, mama. Sa-
svim ste u pravu, samo se vi odmarajte.
OLIVERA: Hvala ti, zete. Dok se ja odmaram, ajde ti, molim te, ope-
glaj to malo veša što je ostalo, ja više ne mogu. Vidiš i sam da mi je
zlo.
LAZO (buni se): Ja da peglam veš? Pa gdje su vam kćerke?
OLIVERA (razočarano): Uvijek sam ja tvrdila da ti, zete, mene ne
voliš i da jedva čekaš da ja umrem.
LAZO: To nije istina, mama, vi znate da ja vas volim i poštujem kao
vlastitu majku i da sam u stanju sve da učinim kako bi vama bilo do-
bro i ugodno.

122
OLIVERA: To samo u priči, a kada treba nešto konkretno uraditi,
onda se buniš i nestane te tvoje ljubavi i brige.
LAZO: Kako to mislite?
OLIVERA: Pa eto, ni par krpica ne možeš da ispeglaš, a kamo li šta
drugo važnije i teže.
LAZO: Ne kažem da ne mogu... Da vam je to, ne daj bože hitno i za
zdravlje bitno, ja bih rado, ali ovako, pored tri vaše žive kćerke ja da
peglam veš i to nakon što sam se vratio umoran s posla... E, to ne
ide.
OLIVERA: Znam ja da ne ide. Kako bi mi krvi dao, kad nečeš tu sit-
nicu da uradiš?
LAZO: To je za vas možda sitnica ali za mene je krupnica. To je atak
na moju muškost, na moj ponos! Meni je još moj djed govorio: Na-
govori li te da joj skuvaš kaficu, ti ćeš joj ubrzo i noge prati. Gdje mi
je punac?
OLIVERA (ponosno): Kuva mi kaficu.
LAZO: A poslije će i noge da vam pere?
OLIVERA (isto kao prije): I noge da mi pere.
LAZO (odlazeći): Za njega neću ništa da kažem, ali što se mene tiče,
mogu vam reći da ni vi ni vaše kćerke ne očekujete od mene ništa
slično... (ode).

6. Pojava
OLIVERA , DIMITRIJE
OLIVERA (gleda za njim, za sebe): O tom - potom, zete. Na kraju se
mrtvi broje... (Dimitrije donosi kafu)... Pa gde si ti dosad, bog te ne
ubio?! Po smrt čovek da te pošalje, života bi se naživeo!
DIMITRIJE: One tvoje Lokice su takav svinjac u kuhinji ostavile, da
to nije normalno. Prvo sam, dušo, morao to srediti, oprati suđe i sve
to da bih došao do šoljica... Izvoli, kafica.
OLIVERA: Nemoj odmah za njih zapinjati, znaš u kakvoj se mental-
noj fazi sada nalaze. Šta ti fali, nisu ti šake odpale. Da je sreće tako bi
svaki dan. Ionako ništa korisno ne radiš.
DIMITRIJE: A u kakvoj su to mentalnoj fazi, života ti? Uhvatila ih
panika, godine prolaze, a još se nisu udale, je l, to?

123
OLIVERA: I to između ostalog. Nemoj da si puno radoznao, nego
sipaj tu kaficu, kad si je već doneo.
DIMITRIJE: Bogami, ženo, ja imam osjećaj da se u ovoj kući nešto
čudno kuha. Kao da se sprema neka pobuna.
OLIVERA: Pobuna na brodu Bounti, sa Marlon Brandom u glavnoj
ulozi. Sećam se tog predivnog filma. Tada je on, taj Brando, doveo sa
Tahitija, gde je sniman taj film onu Tahićanku, kako li se ono zvaše,
i oženio je.
DIMITRIJE: Lako ću ja za Marlon Branda i njegove žene, ali šta ću ja
sa mojim ženama ovdje, na ovom brodu, koji, rekao bih, polako tone.
Kao Titanik.
OLIVERA: I to je krasan film. Kad čovek vidi sve to bogatstvo i taj
luksuz tačno mu dođe da poželi da i on bude na tom tragičnom bro-
du.
DIMITRIJE: Ma nemoj?!
OLIVERA: Na časnu reč. I da, ako treba i umre na njemu. Bolje živeti
ko čovek nekoliko dana, nego patiti se kao pas.
DIMITRIJE: A šta to tebi kao fali? Šta? Imala si i imaš sve što jedna
žena može poželjeti: divan i udoban brak, tri kćerke kao jabuke lije-
pe, proputovala si cijeli svijet uzduž i poprijeko i sve tako. Šta bi još
željela?
OLIVERA: Hoću malo pažnje i ljubavi. Eto, toga mi nedostaje.
DIMITRIJE: Pa evo, skuhao sam ti kaficu.
OLIVERA: Kaficu. Skuhao mi čovek kaficu i kao da je boga za bradu
uhvatio. A kada bih te zamolila da dopeglaš ovaj veš ti bi se onesve-
stio.
DIMITRIJE: Što bih se onesvijestio? Ih, koliko sam ja veša ispeglao
oko tvojih poroda i čuvanja trudnoće, pa dok si u bolnici bila i u vojsci
dok sam bio... Evo, samo dok popijem kaficu, brzo ću ja to, vidjećeš.
OLIVERA: Možeš ti to uporedo. Koliko sam ja puta morala u životu
dva pa čak i tri posla da radim istovremeno? Ajde, dušo, fataj se pegle,
nemoj da te molim po sto puta. Ako nećeš, ti reci. Ja ću ovako bolesna
i dabogda ti odmah umrla, na mestu. Pa neka te tvoja savest proganja
čitav život. Pa kad svet počne da te ogovara, sa tvojim imenom će
svoja pogana usta ispirati.
DIMITRIJE (ustaje lijeno i počinje da pegla): Dobro, dušo, dobro. Što
124
odmah kuneš? Evo, peglam. Vidiš? Nije to ništa naročito.
OLIVERA: Pa i nije. To ste vi muškarci napravili kao neki bauk da
muškarac, zaboga, pegla veš, kao navodno ženski posao. Zašto bi to
bio izričito ženski posao, je li? Zašto?
DIMITRIJE: Što mene napadaš? Nisam ja to izmislio.
OLIVERA: Nisi, ne kažem da jesi, ali si to podržavao, videla sam.
DIMITRIJE: Gdje si vidjela? Kada?
OLIVERA: Uvek i svuda. Te, mi muškarci ovo, te mi muškarci
ono. Milion puta sam te čula kada kažeš: Kada se žensko rodi, samo
se metla u kući raduje.
DIMITRIJE: Pa ne kažem ja to...
OLIVERA: Ili: Kada se žensko rodi, kad je mala paziš da ne padne sa
kreveta, a kada naraste paziš da ne padne na krevet, a muško, kako
god padne dobro mu je.
DIMITRIJE: Tako narod kaže...
OLIVERA: Narod, veliš? Dobro, neka je i narod, samo narod ne mora
uvek da bude u pravu, zar ne?
DIMITRIJE: Ne velim. Ali ima i ona, narodna: Što se priča ili je bilo
ili će biti.
OLIVERA: Samo se ti drži naroda pa ćeš videti gde ćeš završiti.
DIMITRIJE: Gdje?
OLIVERA: Na ulici, dragi moj gazda Mitre, na ulici. Sam kao pas.
Gde će ti onda biti taj tvoj narod? Gde? Neće te ni pogledati. Okretat
će glavu od tebe kao da si gubav. A mi ćemo, dragi si moj, lepo ruku
pod ruku, nas četiri gracije, jezditi kroz život. Eto, to te čeka budeš li
se ti i dalje držao tih tvojih narodnih poslovica i umotvorina. Peglaš
li?
DIMITRIJE: Peglam, peglam. Valja li kafica?
OLIVERA: Lepa je, a lepo je i tebe videti kako peglaš, da znaš kako
si mi lep tako za tim stolom i sa peglom u ruci, ti bi promenio pro-
fesiju.
DIMITRIJE: A nekada sam ti se sviđao sa tacnom u konobarskom
odijelu. Bila si oduševljena mojim gracioznim i spretnim pokretima.
OLIVERA: I jesam. Naročito mi se svidelo, kada kroz celu salu nosiš
tacnu punu pića samo na tri prsta, a kada priđeš stolu na koje treba

125
da spustiš to piće, ti je blago zavrtiš samo na jednom prstu. Eto, na tu
si me foru zbrzio... (panično)... Šta si stao sa tom peglom, progorećeš
mi veš?!
DIMITRIJE: Neću, dušo,ne boj se!... Na tu foru?! A ja sam mislio na
moje brčiće kao kod Klerk Gebla u filmu “Prohujalo sa vihorom”.
OLIVERA: I ti i tvoji slavni brkovi ste već davno prohujali sa viho-
rom, dragi moj Gebl. Peglaš li?
DIMITRIJE (duboko uzdahne): Peglam, peglam... (tiho pjeva)... Da
smo se ranije sreli, bilo bi drukčije sve... (dok ona srće kafu, za sebe
tiho)... Na vrijeme bih te poslao do sto đavola!
OLIVERA (pijući kafu): Molim? Nisam te čula, kafa je suviše vruća,
pa sam morala da srčem. Šta si rekao?
DIMITRIJE: Ništa, dušo, ništa što bi sada bilo bitno... I to je prohujalo
sa vihorom, bolje reći sa mladalačkim lahorom.

7. Pojava
ISIDORA i pređašnji
ISIDORA (ulazi u kimonu budista ili u trikou, pobožno): Hari Kriš-
na!... Pa dobro ćale, zar još nisi završio sa tim vešom? Meni treba taj
sto.
DIMITRIJE (izvinjavajući se): Evo, sine, da samo završim još jedan
rukav.
ISIDORA (gurne sve sa stola i penje se na njega): Peglat ćeš kasnije.
Meni je sada vrijeme za meditaciju.
DIMITRIJE (žurno i pažljivo sakuplja tek ispeglani veš): Za šta?
OLIVERA: Za meditaciju. Dete treba da meditira, a ti si razvukao sa
tim vešom pola dana.
DIMITRIJE: Pa zar na stolu?!
ISIDORA (koja je već sjela prekrstivši noge i priprema se da počne sa
meditacijom): Naravno, na stolu, a gdje bi ti?
DIMITRIJE: Ja, recimo, ne bih nigdje meditirao, ja bih nešto popio pa
malo u krpe, da dremnem. Druga sam smjena i valja mi noćas bar do
dva sata tancati po restoranu i služiti pijandure.
OLIVERA: I usput ćeš popiti i ti koju da budeš u istom elementu sa
svojim gostima.

126
DIMITRIJE: Neću, dušo, škole mi.
OLIVERA: Ih, jake ti škole, konobarski kurs na omladinskoj radnoj
akciji još 1973., na Kozari.
ISIDORA: A otkuda ti to znaš, mama?
OLIVERA (razočarano): Ah, i ja sam bila na toj akciji. Da sam, bogdo,
nogu slomila, nego što sam otišla, bolje bi mi bilo.
DIMITRIJE: I ona je tamo završila kurs... (smijulji se)... za traktoristu!
ISIDORA (Radosno): Kevo, stvarno?! I vozila si traktor, sa onolikim
točkovima?... (ocu)... Znaš koliki su? Ovoliiiki!
DIMITRIJE: Jok, ti znaš.
OLIVERA: Ajde, dete, ti meditiraj, ti Dimitrije idi da vidiš da li babi
šta treba, a ja ću malo da dremnem u sobi i probudite me na vreme
da se spremimo za pozorište.
DIMITRIJE: Pa ne mogu da idem u pozorište, već sam ti rekao da
sam danas druga smjena!
OLIVERA: A ko je tebe zvao u pozorište?
DIMITRIJE (zbunjeno): Pa sad si rekla...
ISIDORA: Tata, ne idu muškarci, samo nas četiri...
OLIVERA: ... Gracije.
DIMITRIJE: Gracije? A Lazo? Šta će on da radi?
ISIDORA: Pa neko mora da pripazi na babu. Ne možemo svi da idemo.
OLIVERA: A i ti da si pravi punac, ti bi lepo javio svome šefu da ne
možeš doći na posao i ostao bi zetu praviti društvo. Neka malo i tvoj
šef uzme tacnu u ruke, a ne da ih stalno drži u džepovima od hlaća,
bože mi oprosti.
DIMITRIJE: A šta da mu kažem, zašto ne mogu doći na posao?
ISIDORA: Kaži da si bolestan.
DIMITRIJE: Kako bolestan kad me ništa ne boli?
OLIVERA: Boli te, naravno da te boli.
DIMITRIJE: A šta me to, kobajagi, boli?
OLIVERA: Boli te briga i za njim i za drugom smenom!
DIMITRIJE (buni se): Ali ja to ne mogu! To se kosi sa mojim principi-
ma! Ja moram ostati dosljedan sebi.
OLIVERA: Pa ostani, ko ti brani. Zar ti nije preči zet od tih pijandura?

127
DIMITRIJE: Pa, jeste ali...
OLIVERA: Nema tu nikakvo ali! Proceni sam, ko ti je važniji: on ili
one pijandure, donesi zaključak i budi dosledan sebi, to jest, ostani sa
zetom da pazite na babu!... (ode)
DIMITRIJE (kćerki): Šta bi ovo, sine?
ISIDORA (počinje da meditira): Još je davno slavni i jedan od naj-
većih svetih učitelja Indije, Šrila Prabhupada rekao: U vrlini možeš
shvatiti stvari - znanje!
DIMITRIJE: Znanje?! E, shvatio sam ja znanje. Vidim ja svoje dobro
jutro. E, pa milostive moje Gracije, neće moći tako kako ste naumile...
(kreće ljuto za ženom)... Neće moći ove noći!

8. Pojava
TEODORA, ISIDORA
TEODORA: Dora, brzo, baba te zove... (kad vidi da se ova ne jav-
lja, priđe joj blizu, zagleda je, maše joj rukom ispred otvorenih očiju):
Dora, šta je to s tobom?... (panično)... Isidora! Isidora, nemoj da me
plašiš... Gdje si ti, u kojem filmu?
ISIDORA (sasvim smireno, blaženo): Nirvana.
TEODORA: Šta je to?... Gdje ti je to?
ISIDORA (jednako): Mjesto blaženstva. Raj u duši.
TEODORA: Biće nama nirvana ako nam baba uvede nove sankcije
zbog neposlušnosti i ...
ISIDORA i TEODORA (uglas, promuklim staračkim ali oštrim gla-
som): ... Građanske neposlušnosti!...(smiju se)... Idemo da vidimo šta
želi kraljica majka! ... (odu).

9.Pojava
DIMITRIJE, LAZO
DIMITRIJE (nakon izvjesnog vremena proviruje): Dođi, Lazo, put je
slobodan.
LAZO (osvrće se): Ne znam šta je tako hitno i tajanstveno.
DIMITRIJE (povjerljivo): Veoma, veoooma hitno...(blago ga gura ka
fotelji)... Sjedi. Najprije sjedi i smiri se.
LAZO: Zašto ja da se smirim, pa ti si nervozan.
128
DIMITRIJE: Nervozan? Ja nervozan?!
LAZO: Nervozan, paranoičan, paničan.
DIMITRIJE: Ne, dragi moj zete, nisam ja ništa od toga. Ja nisam ner-
vozan, ja sam... ljut, bijesan. Na ivici sam razuma i ako se ovako na-
stavi ja ne odgovaram za svoje postupke.
LAZO: Hoćeš li mi, napokon, objasniti o čemu se radi?
DIMITRIJE: Pa, zar ti ne vidiš? Slijep si kod očiju? Pa, vidiš li ti, čo-
vječe, da je u pitalju zavjera?
LAZO: Zavjera?
DIMITRIJE: One su se urotile protiv nas dvojice.
LAZO: Urotile? Kako misliš urotile?
DIMITRIJE: Urotile naravno. Šta ima tu da se nekako misli? Zna se
kako se neko uroti protiv nekoga!
LAZO: Znam, ali...
DIMITRIJE: Hoće da uvedu matrijarhat. Da nas osedlaju, zauzdaju i
jašu kroz ovaj ionako već smaknuti svijet. Hoće da je njihova posled-
nja, da nam komanduju i zapovijedaju i, ako ne budemo poslušni, da
nas šutnu ko praznu konzervu niz ulicu. Eto, to žele.
LAZO: Šutnuće nas i ako budemo slušali. Znam ja svoju Lazarelu,
ona ne voli mlakonje i papučare.
DIMITRIJE (zabrinuto): Znači, svakako nam je noga?
LAZO: Izgleda.
DIMITRIJE (sjeti se): Imam ideju! Pređimo u kontranapad.
LAZO: Da, ali kako?
DIMITRIJE: Lako.
LAZO: Kako lako?
DIMTRIJE: Tako lako, jednostavno lako. Pređemo u kontranapad i
pobijedimo.
LAZO: A kako da pređemo u taj tvoj kontranapad, šta da radimo?
DIMITRIJE (zabrinuto): Ne znam. Treba nešto smisliti.
LAZO: Da je u pitanju neki pijani gost, lako bih ja sa njim, ali ovih
pet dama...
DIMITRIJE: Gracije, tako same sebe nazivaju. I nije pet, nego četiri.
Bolesnu babu ne računaj. Olivera je komandant parade, a njena maj-
ka je bezopasna. Četiri, četiri Gracije... (sjeti se)... Bravo! Tako ćemo
129
i uraditi. Ti i ja smo kolege, konobari. Mi ćemo, jednostavno, da za-
mislimo da su u pitanju četiri pijane osobe, koje nas gnjave i maltre-
tiraju, a koje, u stvari, nama često valjaju u životu, pa ih ne smijemo
jednostavno izbaciti iz kafane. Nego, onako, polako, lijepim riječima
uzeti ih pod svoju kontrolu i poslati u krevet.
LAZO: U krevet? Zar u tvojim godinama?
DIMITRIJE: Ma, nisam mislio u tom smislu riječi, nego onako figura-
tivno... (ljutne se)... Šta si mislio sa tim u mojim godinama? Nije meni
sto godina!
LAZO: Nije, naravno. Oprosti, ali kada si to rekao ja sam odmah po-
mislio na seks, pa...
DIMITRIJE: Na seks? Vi mladi ni na šta drugo i ne mislite nego na
seks.
LAZO: Dobro, šta predlažeš?
DIMITRIJE (čuje da neko dolazi): Evo ih, dolaze. Razgovarat ćemo
uspust. Brišimo... (odu desno)

10. Pojava
OLIVERA, potom LAZARELA
OLIVERA (sama): Pa u ovoj ludoj kući, čovek ne može spavati ni par
minuta na miru... I Pa gde su sada svi nestali?... (ulazi Lazarela)... A
tu si, šta se to događa u ovoj ludekani?
LAZARELA: Ne znam o čemu govoriš, tek sam stigla iz grada.
OLIVERA: Svi ti glasovi, vrištanje, smeh, glasno šaputanje, nije mi
dalo ni oka sklopiti, a sada kada treba da dobiju moje grdnje zbog
toga, svi su nestali.
LAZARELA: Pojma nemam. Znam samo da sam vidjela Lazu i starog
kako žurno izlaze iz stana i idu prema garaži. Nešto su grdno rasprav-
ljali, bolje reči dogovarali.
OLIVERA: Njih dvojica zajedno idu u garažu?! Pa, tvoj Lazo nikada
nije išao u tatinu garažu, to je sveta zemlja, zabranjena zona sa sve
osim njegovog veličanstva oca porodice. To je meni nešto sumnjivo.
Nešto smeraju sigurno. Moramo brzo saznati šta je to. Idi, brzo, zovi
svoje sestre.
LAZARELA: Gdje su?

130
OLIVERA (nervozno): Gde su, gde su? Šta ja znam gde su?! Nisu, va-
ljda, u Bangladešu. Ako nisu u svojoj sobi, onda su sigurno kod bake.
Idi, brzo ih dovedi ovde.
LAZARELA: A baka?
OLIVERA: Šta, baka?
LAZARELA: Šta ću ako baka bude zahtijevala da one ostanu kod
nje?
OLIVERA: Reci joj da je stvar veoma hitna i da ću joj vratiti njene
mezimice, samo kada se završi samit.
LAZARELA: Samit?
OLIVERA: Sastanak na vrhu. To ti je to. Ajde, požuri... (Lazarela
ode)... Oni će mene da pređu?! Nema toga ko je mene prešao. Ne, taj
se nije još rodio... Treba samo dobro razraditi plan... Kao prvo, treba
saznati šta se to domunđavaju u toj garaži? Radi se o mojoj glavi, ga-
rant. Drugo, treba pronaći načina kako da ih zavadimo. Divide et
impera, kažu stari, mudri Latinjani, zavadi pa vladaj. Ali kako kada
se drže jedan drugog kao pijan plota. Stari konobarski fazoni,
uvijek jedan drugom leđa čuvaju. Čak i za isti tim navijaju, za Zvezdu.
E, ja im tima! Kakav tim, takvi navijači... (okrene se ka vratima odakle
dolaze njih tri)... Napokon, brzo, brzo, sedite da se dogovorimo.

11. Pojava
OLIVERA, LAZARELA, TEOORA, ISIDORA
LAZARELA: Evo, jedva sam ih pronašla. Možeš misliti, zavukle su
se na tavan.
OLIVERA: Na tavan? Šta ste tamo tražile?
ISIDORA: Ništa posebno, onako preturale smo po starim stvarima.
OLIVERA: Vas dve nikada ne radite ništa onako, uvek postoji neki
razlog. Šta ste tačno tražile, ako to nije opet neka vaša velika tajna?
TEODORA: Tražile smo neku tvoju staru haljinu, treba mi za pozo-
rište.
LAZARELA: Šta, zar ćeš u pozorište ići u nekoj staroj, demode ha-
ljini?
ISIDORA: Ona ne ide sa nama u pozorište. Ima sudar sa pilićarem.
LAZARELA: Kojim pilićarem?

131
TEODORA: On nije pilićar. Možda njegov otac ima pilićarsku farmu
ali on ne. Miša, to jest gospodin Mihajlo je pravnik i uskoro će polo-
žiti advokatski ispit i otvoriti svoju privatnu advokaturu.
ISIDORA: Piju, piju, piju!
TEODORA (pojuri je oko stola i fotelja): Ma prestani da me izazivaš,
kose ću ti počupati!
OLIVERA (drekne): Dosta više vas dve... (stanu)... Imamo važnijih
stvari za razgovor nego što je taj pilićarski advokat.
LAZARELA: Još nam nije rekla šta će joj ta tvoja stara haljina.
TEODORA: Pa, rekla sam vam. Treba mi za pozorište. Naša dramska
sekcija priprema neku Nušićevu komediju, ja imam jednu od uloga i
treba mi ta haljina.
OLIVERA: Zar ti, dete, misališ da sam ja toliko stara da imam haljine
iz Nušićevog vremena?
TEODORA: Ne, naravno da ne mislim, ali neka stara haljina koja se-
više nigdje ne nosi, mogla bi poslužiti. Ni mi u publici nećemo imati
nikog iz tog vremena, pa tako će izgledati kao da je to autentična
garderoba.
LAZARELA: Tako ćete stvoriti krivu sliku u očima novih naraštaja o
modi iz tog vremena. Znate li vi koliko se razlikuje Nušićeva moda i
moda iz maminog vremena.
ISIDORA: Nemaju pojma.
TEODORA: Jok, ti imaš pojma. Za tebe su savremenici Betoven i
Đorđe Marjanović.
ISIDORA: Fosili.
OLIVERA: Izgleda da ću morati vama dvema da zavedem sankcije,
umesto našim muškarcima... Dosta! Neću više ni reč da čujem o ad-
vokatskoj haljini i pozorištu za piliće. Znate pravilo: Kada sa mnom
razgovarate ima da ćutite! Je li to jasno?... (njih tri sjedaju i klimaju
glavom u znak odobrenja) ... Tako, a sada prećimo na stvar...U našoj
kući su se popčele događati čudne stvari..?
ISIDORA (sa strahom): Pojavili su se duhovi?!
OLIVERA: Ne, nešto još gore. Vaš otac, a moj muž i Lazarelin muž,
moj zet a vaš dever, to jest zet i punac među sobom...
LAZARELA: Dimitrije i Lazo.

132
OLIVERA: Tačno, oduvek si znala da nađeš pravu reč. Dakle, njih
dvojica nam, izgleda, pripremaju zaveru. Izgleda da su nanjušili šta
im smeramo, pa hoće da nas preduhitre. Budimo razumne, oprezne
i delotvorne.
TEODORA: Kako?
LAZARELA: Šta da radimo?
OLIVERA: Imam ideju: idemo kod babe ona će nam sigurno pomoći.
ISIDORA: Pa jadna baka teško i govori a kamo li da se sa nama juri
po kući i nadmudruje sa našim muškarcima.
LAZARELA: Nisu za tebe to naši muškarci. Dimitrije jeste naš otac,
ali je Lazo MOJ muž.
OLIVERA: Ništa se ti ne sekiraj, moja mama je sahranila tri muža.
Možemo mi od nje puno toga naučiti. Idemo... (odu lijevo).

12. Pojava
DIMITRIJE, LAZO
DIMITRIJE (ulaze u sobu spremni za veliko spremanje, u keceljama,
sa pajalicom i krpama za prašinu): Dođi zete. Čuo si šta su rekle.
Kada se one budu vraćale, počiljemo sa našom predstavom.
LAZO: Najprije pripremi čašu vode i šećera jer kada nas Olivera vidi
past će u nesvijest.
DIMITRIJE: I one njene male crvene tablete za srce.
LAZO: Mislim da je njeno srce sasvim u redu.
DIMITRIJE: Ma, naravno. Vidio sam je kako tu bočicu puni sa tik-tak
bombonicama, ali se pravim da joj vjerujem.
LAZO: I ja, zbog mira u kući. Ugađam joj, dodvorujem se. Mogu ti
reći da da mi je već muka od toga. Tebi svaka čast, ali volio bih da se
Lazarela i ja negdje odselimo. Da imamo svoj dom i svoje brige i svoje
radosti.
DIMITRIJE: Shvatam te. I ja sam imao punicu. Imam je i danas, ali
sada je to sasvim druga osoba. Dok je bila mlađa zagorčavala mi je ži-
votgdje god je stigla. Dva puta sam htio da se razvedem sa Oliverom,
samo zbog nje.
LAZO: Čuo sam dobar fazon. Perica u školi prvi put čuo za Adama,
pa pita oca: Da li je Adam imao punicu? Nije sine, kaže mu otac,

133
Adam je živio u raju.
DIMITRIJE (smiju se): Ta ti je dobra!... (osluškuje)... Evo ih, idu. Hajde
počnimo... (ustaju, rade po kući i pjevaju)... Volem diku!
LAZO (pjeva): Volem diku!
DIMITRIJE (pjeva): Volem diku!
LAZO (pjeva): Volem diku!
DIMITRIJE i LAZO (u glas): Sojčice, devojčice, volem diku, ime moje
i dikinu naju!...(One uđu, zastanu na vratima i u čudu se krste, oni se
prave da ih ne vide i dalje rade i pjevaju)... Sojčice, devojčice, volem
diku, ime moje i dikinu naju!
DIMITRIJE (pjeva): Al ne volem!
LAZO (pjeva): Al ne volem!
DIMITRIJE (pjeva): Al ne volem!
LAZO (pjeva): Al ne volem!
DIMITRIJE i LAZO (u glas): Sojčice, devojčice, al ne volem, ime moje
dikinoga taju... Sojčice, devojčice, al ne volem, ime moje dikinoga
taju..
DIMITRIJE (pjeva): Dikin taja...
LAZO (pjeva): Dikin taja...
DIMITRIJE (pjeva): Dikin taja...
LAZO (pjeva): Dikin taja...
DIMITRIJE i LAZO (u glas): Sojčice, devojčice dikin taja ime moje mno-
go zapoveda! Sojčice, devojčice dikin taja ime moje mnogo zapoveda!
DIMITRIJE (pjeva): Tresi, mesi...
LAZO (pjeva): Tresi, mesi...
DIMITRIJE (pjeva): Tresi, mesi...
LAZO (pjeva): Tresi, mesi...
DIMITRIJE i LAZO (u glas): Sojčice, devojčice tresi, mesi ime moje i
vina donesi! Sojčice, devojčice tresi, mesi ime moje i vina donesi!

13. Pojava
OLIVERA, LAZARELA, ISIDORA, TEODORA, DIMITRIJE,
LAZO
LAZARELA: Lazo! Šta to treba da znači?!

134
OLIVERA: Provredneli se naši muškarci, eto šta je.
ISIDORA: Napokon znaju ko je gazda u ovoj kući... (oni se klanjaju).
TEODORA: Sutra će snijeg pasti.
DIMITRIJE: U pravu ste, drage naše dame...
LAZO: ... Gracije..!
DIMITRIJE: Drage naše Gracije. Mi smo shvatili ko je gazda u našoj
kući, pardon u vašoj kući.
LAZO: Zato smo odlučili da pjevamo i igramo kako vi dirigujete.
DIMITRIJE: Izvolite, vaše veličanstvo, dirigujte.
OLIVERA (zbunjena): Šta da dirigujem? Kako?
DIMITRIJE: Pa lijepo, kako si i naučila. Zapovijedaj.
LAZO: Izdajte naređenje, šta dalje da radimo?
ISIDORA (Teodori): Ovo meni ne miriše na dobro.
TEODORA: Ma, zezaju se, zar ne vidiš?
OLIVERA: Znate šta ćete da uradite? Nosite mi se sa očiju, da
vas ne vidim više, je l jasno?... (otme pajalicu od Laze pa zamahne na
Dimitrija)... Ma, čujete li vi šta vam govorim... (oni zbrišu desno)?
LAZARELA (priđe majci koja sva zadihana sjede u fotelju drčeći se
za srce): Mama, smiri se, nemoj se uzrujavati!
OLIVERA: U grob će me sahraniti ova dva hohštaplera!
ISIDORA: Pa dobro baba kaže, nema šanzi da mi njih dvojicu zauz-
damo dok su zajedno. Treba ih razdvojiti.
TEODORA: Zavaditi.
OLIVERA: Pobiću ih!... Oni sa mnom da se šprdaju? Kao da sam ja
neka njihova kafanska pevaljka!
ISIDORA: Pa bila si nekada. Možda se stari sada sjetio.
OLIVERA: Setio! Kud baš sad da se seti pa tu pesmu da pevaju?!
LAZARELA: Šta je posebno važna ta pjesma
TEODORA: Na tu ga je pjesmu, vjerovatno zbarila?!
ISIDORA: Nek nije na piliće...(Teodora je pojuri a oba bježeći oko
mame i Lazarele pijuće i maše laktovima kao krilima)... Piju, piju,
piju!
LAZARELA: Prestanite!... Pa jeste li vi normalne? Baka samo što nam
je živa, mama ovdje dobila lupanje srca, a vi se ko dječurlija jurite!

135
TEODORA: Pa kada me izaziva.
ISIDORA: Malo se šalimo.
OLIVERA (umornim glasom): Idite vas dve devojke u svoju sobu.
Ajde, ajde, Lazarela će paziti na mene.
ISIDORA i TEODORA (polazeći, u glas): Dobro, mama.
LAZARELA: I da vas nisam čula!
ISIDORA i TEODORA (polazeći, u glas): Dobro, mama... (zasmijaše
se pa odjuriše u svoju sobu).

14. Pojava
OLIVERA i LAZARELA
OLIVERA : Bolje da smo same.
LAZARELA: Sa onim dvjema glupačama se ne može ništa planirati.
OLIVERA : Njih dve su dobre samo da se brinu o babi i ništa drugo,
LAZARELA: A ni za to nisu baš najbolje rješenje. Neki dan su se ze-
zale sa njom, pa je, kao, spremile za pozorište. Obukle je u onu njenu
haljinu još sa vjenčanja i našminkale. Jadna baba je stvarno pomislila
da će moći da hoda. Krenula jadna iz kreveta i stropoštala se. Dobila
je tako lupanje srca da sam jedva uspjela da je smirim.
OLIVERA : Jadna moja majka, zar je to zaslužila? Što mi nisi rekla
pre, kose bi im zapalila.
LAZARELA: Ja sam im zalijepila svakoj po jedan vaspitni šamar i to
im je dosta.
OLIVERA : Dobro, neka si. Samo nemoj da ti to pređe u naviku. A
sada idemo se spremati za pozorište. Usput ćemo razraditi plan kako
da zauzdamo naše muškarčine jednom za svagda.
LAZARELA: Imam osjećaj da je večeras noć okršaja.
OLIVERA : Dan DE!
LAZARELA: Tačno, dan DE. Ili mi ili oni. Idemo ... (sasvim glasno)...
Čuvajte se genijalci - dolaza vam četiri Gracije! ... (odu lijevo).

Zavjesa

136
 DRUGA SLIKA
Ispred zavjese tri-četiri kafanska stola sa šarenim stoljnjacima
i plastičnim cvijećem na njima. Na zidu je neka kič slika. Dimi-
trije drijema za prvim stolom do izlaza u šank, a sa kasetofo-
na na stolu mu svira neki narodnjak. Nakon izvjesnog vreme-
na ulaze gospođa i gospodin Petrović, razgledaju gdje bi sjeli
(ona bira sad jedan, sad drugi sto; sjedne na jednu stolicu, pa
na drugu). Ona je bezvoljna a on pun ljubaznosti i pretjerano
servilan.

137
138
1.Pojava
DIMITRIJE, GOSPOĐA i GOSPODIN PETROVIĆ
G-đa PETROVIĆ: Gdje si me ovo doveo? Kao da je Kusturica birao
ambijent za svoj film.
G-din PETROVIĆ: Jedino ćemo ovdje, dušo biti na miru. Možemo
lijepo razgovarati.
G-đa PETROVIĆ: A o čemu važnom treba da razgovaramo? Kada
si me nazvao i rekao da odmah izađem sa posla i da me čekaš pred
ovom kafančugom, rekao si da treba o nečemu važnom da razgova-
ramo i nešto veoma bitno da se dogovorimo.
G-din PETROVIĆ: Strpi se, dušo, sve ću ti objasniti. Daj najpri-
je da naručimo našto... (osvrće se prema Dimitriju, pa glasno)... Ko-
nobar?!... (kad ovaj ne reaguje, lupa pepeljarom po stolu i glasnije)...
Halo, konobar! Zar si ti gluv?
G-đa PETROVIĆ: Ne viči, nisi u kafani.
G-din PETROVIĆ: Pa nego gdje smo i ja uopšte ne vičem. I šta misliš,
kako drugačije da ga probudimo... Konobar!
G-đa PETROVIĆ: Ovako se to radi, bez nerviranja... (okrene se pre-
ma konobaru pa drekne koliko god može)... Konobar, da platim!
DIMITRIJE (prestrašeno skoči, malo se sredi i priđe im): Dobar dan,
želim. Gospođice, moram vas upozoriti da imam jako slabo crce i da
sam preživio već dva infarkta, a treći kao što znate mora da bude
koban.
G-din PETROVIĆ: Gospođa, ne gospođica. Gospođa Petrović.
DIMITRIJE: I zvinjavam se... Izvolite, šta želite?
G-din PETROVIĆ: Mi bismo da naručimo, ako može?
DIMITRIJE: Može, kako neće moći, samo izvolite, stojim vam na ras-
polaganju.
G-đa PETROVIĆ: Stojite vi meni na mantilu.
DIMITRIJE: Oh, izvinite. Dopustite... (pomaže joj da skine mantil
koji pažljivo prebaci preko slobodne stolice)... Izvinjavam se, vješalicu
nemamo, nemamo više, od kada ju je Grga Pivopija razbio šefu o
leđa. Izvinjavam se.
G-đa PETROVIĆ: Prestani više da se izvinjavaš i donesi nam vješali-
cu, kilo bijeloga i sifon sode.

139
DIMITRIJE (smješka se): Vi se šalite, gospođo Petrović. Pa, već sam
vam rekao da nemamo vješalicu.
G-đa PETROVIĆ: Ne tražim vješalicu za moj mantil, nego vješalicu
za moj stomak!
G-din PETROVIĆ: Kako to misliš, dušo, da stomak objesiš?
G-đa PETROVIĆ: Ne mislim ga objesiti, nego nahraniti. A obješen
mi je već od gladi. Da me nisi izvukao sa posla i dovukao u ovu rupu,
on bi već davno bio pun, naručila sam za pauzu frtalj bureka i kiselo
mlijeko.
DIMITRIJE: Pa šta sada, u stvari želite: burek ili vješalicu.
G-din PETROVIĆ: Odluči se, dušo, samo brzo. Nemamo baš vreme-
na na pretek.
G-đa PETROVIĆ: Rekla sam već, vješalicu, kilo bijelog i sifon sode.
DIMITRIJE: Želite salatu?
G-đa PETROVIĆ: Ne, daćete mi samo puno luka, bijeloga, naravno.
G-din PETROVIĆ: Zar se ne misliš vraćatio na posao?
G-đa PETROVIĆ: Mislim naravno, ali smo smislile dobru caku da
nas stranke ne gnjave puno. Nažderemo se bijeloga luka na pauzi i ni
jedna stranka ne izdrži više od dva minuta u kancelariji.
DIMITRIJE: Dobar fazon, moraću ga isprobati kod punice.
G-din PETROVIĆ: Ja sa punicom nemam problema, je li tako, dušice?
G-đa PETROVIĆ: Naravno da nemaš kad je umrla prije dvije godine.
G-din PETROVIĆ: Hoću reči, nisam nikad ni imao problema. Mi
smo se baš lijepo slagali... (krsti se)... Bog dušu da joj prosti.
DIMITRIJE (obrati se njemu): A vi? Želite li vi da naručite?
G-din PETROVIĆ: Ja bih...
G-đa PETROVIĆ: NJemu samo čaj od nane. Sada mu ništa drugo
neće i ne može umiriti taj prokleti čir na dvanaestopalačnom želucu.
G-din PETROVIĆ: Na crijevu, dušo.Čir mi je na dvanaestopalačnom
crijevu, ne na želucu.
G-đa PETROVIĆ: Tako sam i rekla.
DIMITRIJE (zapisuje): Znači i jedan čaj od nane. To je sve?
G-đa PETROVIĆ: Sve naravno, zar je malo?
G-din PETROVIĆ: Ali dušo... (konobar krene)... Sačekajte trenutak!
... (njoj)... Dušice, mogao sam i ja nešto da pojedem. Čir nisam osjetio
140
već mjesec dana, još od kada si razbila onu porculansku vaznu što
sam ti poklonio za rođendan.
G-đa PETROVIĆ: Pa kad si me naljutio. Zbog tebe i tvoje glupe lige
šampiona, ja sam propustila moju omiljenu seriju.
DIMITRIJE: Prego, amore mio!
G-din PETROVIĆ: Pa šta veliš, dušo? Mogao bih i ja nešto da poje-
dem?
G-đa PETROVIĆ: Dobro, može. Donesi mu pileću supicu, neslanu i
bez bibera... (on bi da nešto kaže)... Ni riječi više na tu temu inače ću
se predomisliti.
G-din PETROVIĆ: Dobro dušo, kako ti kažeš.
DIMITRIJE: Bićete uslužni... (ode).

2. Pojava
G-din PETROVIĆ, G-đa PETROVIĆ
G-đa PETROVIĆ (gleda za konobarom): E, ja smotanijeg konobara
nisam srela u svom životu.
G-din PETROVIĆ: Napokon sami. Znaš, dušo, došlo je do nevjero-
vatnog razvoja situacije, u moju, to jest u našu korist.
G-đa PETROVIĆ: To što sam ti dopustila da pojedeš supicu, nije ni-
kakav nevjerovatan razvoj situacije i nemoj ništa da si umišljaš. Od
sutra opet totalna dijeta, je l jasno?
G-din PETROVIĆ: Ne govorim o tome.
G-đa PETROVIĆ: Ali ja govorim i govorit ću uvijek. Dijeta i samo
dijeta!
G-din PETROVIĆ: To kao kad je Cigo učio magarca da gladuje, pa
veli: Ja ga taman naučio, a on crko!... (glasno se zasmije, a kad vidi da
je ona ozbiljna, naglo prestane).
G-đa PETROVIĆ: Da sam na tvom mjestu ne bih se šalila sa tako
ozbiljnim stvarima.
G-din PETROVIĆ: Dobro, nećemo više na tu temu. Nisam te ja ovdje
pozvao da bismo pričali o mojoj dijeti i mom čiru, nego o nećemu
važnijem za naše živote.
G-đa PETROVIĆ: Za život nema ništa važnije od zdravlja.
G-din PETROVIĆ: Ali hoćeš li ti meni dopustiti da ja tebi kažem šta

141
imam da ti kažem, pa da o se tome dogovorimo?
G-đa PETROVIĆ: Pa, reci već jednom, šta si tu zapeo: čir, pa čir?!
G-din PETROVIĆ: Napokon. Znaš, dušo, došlo je do nevjerovatnog
razvoja situacije, u moju, to jest u našu korist.
G-đa PETROVIĆ: To si već rekao, dalje.
G-din PETROVIĆ: Slušaj: Imam ponudu da promijenim i zanimanje
i radno mjesto i firmu. Odlična ponuda!
G-đa PETROVIĆ: Pa ti si obični pravnik i to si mjesto dobio pomoću
mog strica. Ti ništa više i ne znaš da radiš. I ko bi tebi, majke ti, po-
nudio nešto bolje od toga što sada radiš? Biro za zapošljavanje je pun
pravnika koji čekaju na bilo kakav posao, a ti ćeš kao da biraš? Ma,
daj molim te!
G-din PETROVIĆ: Ti meni nikada ništa ne vjeruješ, a to nije lijepo,
dušo. A što se tiče tvog strica koji mi je, navodno pomogao da se
zaposlim, da ti kažem jedno: Sva njegova pomoć je u tome što mi je
donio novine u kojima je bio oglas za to radno mjesto i ništa više.
G-đa PETROVIĆ: I ništa više?! I ništa više?! Nezahvalniče jedan. Šta
bi bilo da nisi ni vidio taj oglas, pa da se nisi ni prijavio, da li bi dobio
posao? Ne bi, naravno da ne bi. A on, moj stric, je mislio na tebe. Tra-
žio je oglase po novinama. Sračunaj malo, koliko je novaca dao samo
za sve te novine, dok nije pronašao taj oglas?
G-din PETROVIĆ: Dao bi on još i više samo da nas se riješi. Dodijalo
čovjeku da nas hrani i trpi u svojoj kući. I još nešto, on naravno, nije
kupovao te novine, nego ih je redovno krao iz čitaonice ili iz brijač-
nice.
G-đa PETROVIĆ: Bravo! Bravo!Sada je još i lopov?! E, svaka ti čast!
G-din PETROVIĆ: Ma, ne kažem ja ništa. Hvala mu i na tome, ali to
ne znači da mi je naštelio posao i da sam do tog posla došao preko
veze, tako što je pronašao konkurs i donio mi ga. I dosta više o tome.
Hoćeš li ti, napokon dopustiti da i kažem šta imam da ti kažem?
G-đa PETROVIĆ: Pa pričaj već jednom, šta kružiš okolo kole, kao
mačka oko vruče varenike.
G-din PETROVIĆ: Napokon. Znaš, dušo, došlo je do nevjerovatnog
razvoja situacije, u moju, to jest u našu korist.
G-đa PETROVIĆ: Zar opet?! Pa preskoči taj uvod i reci već jednom o
čemu se radi, kakvu to šansu imaš?
142
G-din PETROVIĆ: Odličnu!
G-đa PETROVIĆ: Da čujem?!
G-din PETROVIĆ (sasvim glasno): Odličnu!
G-đa PETROVIĆ: Šta se dereš, nisam gluva!?
G-din PETROVIĆ (zbunjeno): Pa, rekla si da ne čuješ...
G-đa PETROVIĆ: Ne, nego, hoću da čujem kakav je to posao, kakvu
si ponudu dobio i sve o tome.
G-din PETROVIĆ: Znaš, dušo, došlo je do...
G-đa PETROVIĆ: Ne! Stani!... Preskoči to.
G-din PETROVIĆ (zbunjeno): Da preskočim sto? kako to misliš da
preskočim sto?... (shvati, pa radosno)... A to, evo ovako: Jutros mi
kaže moj školski drug, on je jedan od direktora u kombinatu...

3. Pojava
LAZO i pređašnji, potom DIMITRIJE
LAZO (uđe, osvrće se tražeći nekoga): Dobar dan. Gdje je Dimitrije?
G-din PETROVIĆ: Dobar da. Ostao je u kancelariji.
LAZO (zbunjeno): U kojoj kancelariji?
G-din PETROVIĆ (zbunjeno): U svojoj, u kojoj bi drugoj?!
LAZO: Otkuda njemu kancelarija?
G-đa PETROVIĆ: Ah, otkuda?! Bio žirant sekretaru.
LAZO (zbunjeno):Žirant?! Kakav žirant?
G-đa PETROVIĆ: Za kredit, naravno. Danas ti je lakše naći nekog ko
će ti dati krvi, nego žiranta za kredit.
LAZO: Ama, šta će jednom konobaru kancelarija?
G-đa PETROVIĆ: Ništa lakše, premještaj po potrebi posla. To je bar
lako.
G-din PETROVIĆ (sjeti se): A, vi mislite na ovog konobara ovdje?!...
Otišao je da nam donese ono što smo poručili.
LAZO: Hoće li skoro?
G-đa PETROVIĆ: I mi se nadamo, poručili smo još prije pola sata.
G-din PETROVIĆ: Dušo, pretjeruješ.
G-đa PETROVIĆ (gleda na sat): Ne pretjerujem, evo, pauza samo što
mi nije završila... (osvrće se prema kuhinji, pa drekne)... Konobar, pa

143
hoće li to već jednom?
LAZO (sjeda sa sto za kojim je maločas sjedio Dimitrije): Sačekat ću ga.
G-din PETROVIĆ: Ko čeka dočeka, makar kamen u leđa... (glasno se
zasmije, a kad vidi da je ona ozbiljna, naglo prestane)...
G-đa PETROVIĆ (pogleda u Lazu): I ovo je konobar.
G-din PETROVIĆ: Otkud znaš?
G-đa PETROVIĆ: Pa sve vrijeme dok je razgovarao sa nama on je po-
gledao šta je ispred nas, šta smo imali ranije poručeno. Profesionalna
deformacija. I onda, ta kravata. Stoji mu ko piletu prsluk.
G-din PETROVIĆ: Slušaj, da ja ipak nastavim... Jutros mi kaže moj
školski drug, on je jedan od direktora u kombinatu...
DIMITRIJE (ulazi gurajući kolica sa posluženjem): Evo me, stižem.
Nadam se da niste dugo čekali?
G-đa PETROVIĆ: Ne, samo jednu svjetlosnu godinu.
G-din PETROVIĆ: Pretjeruješ, dušo. Dok je sve to pripremljeno...
G-đa PETROVIĆ (dok konobar poslužuje): Ma kakvo crno priprem-
nje, samo podgrijano. Vidi, meso je sasvim pocrnilo.
G-din PETROVIĆ (sa divljenjem gleda u njen tanjir): Meni baš divno
izgleda.
DIMITRIJE: Kod nas se ništa ne podgrijava, ni supa ni ljubav. Kod
nas je sve svježe... Izvolite i prijatno.
G-din PETROVIĆ: Hvala... Traži vas ovaj gospodin.
DIMITRIJE (osvrne se i prilazi Lazi): Ej, zdravo zete!... (sjeda pored
njega)... Šta mi javljaš? Jesi li provjerio?
LAZO: Da. Sve je onako kako smo i predpostavljali.
DIMITRIJE: Odlično. Fortuna je na našoj strani... (gleda u ono dvoje
kako jedu: ona halapljivo, a on preko volje; on joj tiho svo vrijeme
nešto priča)... Ako večeras ne uspijemo da realizujemo svoj plan, bi-
ćemo kao ovaj ovdje. Ješćemo čitav život neslanu pileću supicu.
LAZO (sažaljivo): Jadnik.
G-đa PETROVIĆ (gleda na sat, briše se salvetom i ustaje): Dobro,
razgovarat ćemo o tome poslije. Žurim. Zdravo... (ode desno).
DIMITRIJE (Lazi, dok onaj gleda za ženom): Gledaj sad!
LAZO (kad bude siguran da mu je žena otišla hitro prebaci njen ta-
njir sebi i proždrljivo jede sve pogledajući na vrata; sažaljivo): Jadnik.

144
Pa ona ga, izgleda, pati glađu?!
DIMITRIJE: E, to ti, dragi moj zete, čeka i nas dvopjicu ako ne bude-
mo dovoljno pametni, mudri i zli!
LAZO (ona se vraća žustro): Sada će biti gužve!
G-đa PETROVIĆ (uzme svoj tanjir ispred njega i stavlja ga na kolica):
Nema prevare! Rekla sam samo supicu. Hajde, plati pa da idemo. Ne
smijem te više ostavljati samog u kafani.
G-din PETROVIĆ (postiđen): Konobar, da platim.
DIMITRIJE (priđe im, iskine račun i dok ovaj vadi pare, saučesnički):
Rado bih rekao da vas to kuća časti, ali ne mogu, kafana nije moja.
G-din PETROVIĆ (daje mu novac i polazi): Hvala vam, gospodine
Dimitrije!... Idemo, dušo. Samo sam malo probao meso, tek toliko da
me želja mine... (preko ramena)... Doviđenja!... (odu desno).
LAZO (dok konobar sakuplja suđe i stavlja ga na kolica): Ma, ja bih
se radije ubio nego ovako nešto dozvolio!
DIMITRIJE: Neki Dubravko Hrnjak, moj prijatelj iz Novog Travnika
bi na to rekao: Ubiti se, čemu? Bolje promijeniti ženu!
LAZO: Mogao bih ja promijeniti i ženu i punicu i svastike ali kada ne
bih morao mijenjati punca. Ovako nema nam druge nego da udruže-
nim snagama one četiri Gracije pretvorimo u četiri pitome mace.
DIMITRIJE: Posao jeste težak ali nije neizvodljiv. Odoh ja da kažem
šefu da me zamijeni, a ti me sačekaj vani kod personalnog ulaza...
LAZO Si šefe!...(odu svaki na svoju strtanu).
Zavjesa

145
146
 TREĆA SLIKA
Kao i prva slika. Lazo sjedi na dvosjedu i čita novine, Dimitrije
silazi niz stepenice.

147
148
1. Pojava
DIMITRIJE, LAZO
LAZO: Kako nam je baba?
DIMITRIJE: Zove tebe.
LAZO: Šta ću joj?
DIMITRIJE: Kaže, ti je najljepše okupaš.
LAZO: Pa jutros sam je kupao. Nije se valjda opet udeverala?
DIMITRIJE: Do zavrat.
LAZO: Fuj. Što je, brate tvoja žena ne kupa? Njena je majka, nije
moja.
DIMITRIJE: Zaboravljaš da su naše dame u pozorištu.
LAZO: A i one, moraju li baš svaku premijeru da gledaju? I što će
nam, zaboga tolike premijere? Dosta je jedna godišnje.
DIMITRIJE: Ajde, nemoj da zanovijetaš. One samo što nisu stigle.
Ne zaboravi: ja počinjem igru, početni udarac je moj. Ti ćeš ćuti kada
dođu, daj mi par trenutaka vremena da izvedem Oliveru. Zatim siđi i
pošalji Lazarelu do babe i onda napadaš Isidoru. Teodora ima sudar,
ona će, vjerovatno, doći poslije.
LAZO: Šta tačno da joj kažem... da joj pričam?
DIMITRIJE: Pa, jednostavno, reci joj da ti se čini da baba ima tempe-
raturu i da treba da joj je izmjeri.
LAZO: Ma, ne Lazareli, to znam, nego Isidori?
DIMITRIJE: Jednostavno, udvaraj joj se. Znaš kako se to radi. Uvijek si
bio maher za udvaranje. Nije bilo djevojke koju nisi mogao da osvojiš.
LAZO: Znam, ali ona mi je svastika, skoro kao sestra, kao rod.
DIMITRIJE: Nema boljeg roda od svastike.
LAZO: Šta ako ona to poslije ispriča Lazareli?
DIMITRIJE: Jednostavno reci da to nije istina, da te nije dobro razu-
mjela, da nisi mislio ništa loše s tim ili slično.
LAZO: Šta ako ne uspijem odmah, pa siđe Lazarela i uhvati me?
DIMITRIJE: Šta ako ovo, šta ako ono? Nisam ja prorok, šta ja znam,
snađi se.
LAZO: Dobro, pokušat ću. Ne garantujem ti ništa.
DIMITRIJE: Samo ti budi uporan i onako slatkorječiv kako znaš, ne

149
bojim se ja za tebe. Biće meni teže.
LAZO: Zašto bi tebi bilo teže? Ti imaš zadatak samo da svoju ženu
zadržiš malo na terasi, da je podsjetiš na dane medenog mjeseca, sve
one na to padaju i da joj, onako kao slučajno kažeš kako je Lazarela
preuzela od nje komandu i da sada ona zapovijeda. Ako slomimo tu
kariku lanac puca da je debeo kao moja ruka, ja ti kažem.
DIMITRIJE (osluškuje): Evo ih, dolaze. Briši na sprat kod babe.
LAZO: Nisi mi rekao šta babi da kažem? Hoćemo li i nju da uvučemo
u igru.
DIMITRIJE: Naravno, gdje bi to bez babe? NJoj reci kako Olivera jed-
va čeka da baba umre pa da proda onu vikendicu na selu.
LAZO (smješka se): To je podlo!
DIMITRIJE: Naravno. Baba se boji smrti kao niko, a do te joj je viken-
dice toliko stalo da je jedanput tražila da je, kad umre gore sahranimo.
Jedva smo joj objasnili da se to događa u američkim filmovima i da
kod nas ne mogu ljudi da se sahranjuju bilo gdje, nego da za to postoje
gradska groblja... Idi, evo ih ulaze... (Lazo ustrči uz stepenice).

2. Pojava
DIMITRIJE, OLIVERA, LAZARELA, ISIDORA
OLIVERA (on se pravi da spava): Lepo bogami, lepo. Moj suprug,
a vaš otac spava, a moj zet, a tvoj suprug, draga moja Lazarela, se
negde odvukao i ostavio moju jadnu majku, a vašu na samrti baku da
se sama onako stara i jadna bori za život. Za ono malo života koliko
još ima u nosu.
ISIDORA: O čemu ti to govoriš? Kakav život u nosu? Tamo nema
života, tamo su samo...
LAZARELA: Znamo šta se tamo nalazi, Isidora, nemoj da si banalni
detaljista i nemoj da okrećeš mamine riječi. Nemoj da si bukvalista.
To je alegorija, ako nisi pobjegla i sa tog časa iz srpskog, kada ste
obrađivali tu lekciju. Više si bila odsutna u Gimnaziji nego prisutna.
ISIDORA: Pa kad nisam bila zaljubljena u srbadžiju, kao ti. Pjesme ti
je pisao, profesor... (recituje sa karikaturom)... Ti Lazarela, nikad nisi
htela, nikad nisi mene htela, Lazarela, Lazarela!
LAZARELA: Pa šta, on me je volio, bila sam njegova inspiracija. On

150
je o meni napisao sto pjesama. Da li je tebi onaj tvoj autolakirer pisao
pjesme? On za sebe kaže da je takođe umjetnik. Možda je sprejom
na nekom autu, na gepeku naslikao tvoj čarobni lik ili je, tim istim
sprejom ispisivao grafite po zidovima zgrada u gradu i tako, krajnje
inspirativno ti izjavljivao ljubav?
ISIDORA: Ništa od svega toga. NJegova ljubav prema meni je bila
čista i iskrena. I još nešto da ti kažem, moj Vladimir je bio momak za
razliku od tvog profesora, koji je imao ženu i troje djece.
LAZARELA: Pa šta, niko nije savršen?! Uostalom, kada sam to sazna-
la odmah sam ga ostavila.
OLIVERA: I zato ti je on odmah dao keca iz srpskog. Da nije bilo
Laze, pala bi na popravni. On je tebi dao trojku, a Lazi devojku.
DIMITRIJE (kao probudi se): Oh, vi ste se već vratile?! Pa, kako je bilo
na premijeri?
OLIVERA: Bolje da nisam ni išla. Ovako sam svoju jadnu majku osta-
vila u rukama dva bezosjećajna idiota.
DIMITRIJE: A o kome je riječ? Ako misliš na nas dvojicu, mislim da
griješiš dušu.
OLIVERA: Ja nikada ne griješim. Nikada. Obečali ste da ćete paziti
na babu i šta se dešava: vratim se kući ti uveliko spavaš na dvosjedu,
a moj vajni zet sada u nekoj kafančugi ispija votku za votkom. Ko zna
koliko je moja jadna majka sama gore u sobi, ako nije pala niz stepe-
nice i vrat slomila.
LAZARELA: Gdje je Lazo?
OLIVERA: Bolje da i ne pitaš, mogu misliti.
DIMITRIJE: Tvoj zet, draga moja bezdušnice, upravo pere tvoju jad-
nu majku iako mu nije ni rod ni pomozibog. Ajde, kaži mi, kada si ti
poslednji put okupala svoju majku? Ti ili neka od ovih tvojih... (imiti-
ra je)... lepih devojaka?
LAZARELA (žurno, jer vide da je na pomolo svađa): Nas dvije ćemo
da skuvamo kafu! ... (Isidori)... Idemo, Dora!... (odu lijevo)

3. Pojava
DIMITRIJE, OLIVERA
OLIVERA (zbunjeno): Šta mogu kada ona hoće samo da je Lazo kupa.

151
DIMITRIJE: A znate li zašto? Zato, drage moje Gracije što on o
radi pažljivo, poštuje njene godine. Vi bi joj najradije sasule kantu
vode na glavu i gotovo kupanje.
OLIVERA (pomirljivo): Pretjeruješ, nismo mi tako bezdušne.
DIMITRIJE (nježno): Znam, dušo, da pretjerujem, a šta ću kada si
me naljutila tim svojim stalnim komentarima o nama dvojici kao da
smo idioti, a ne normalni ljudi. Kada si se udavala za mene nisi tako
mislila. Tada si me voljela, a sada boga pitaj koga voliš i tražiš načina
da me se riješiš?
OLIVERA (nježno): Ma nije tako... grešiš.
DIMITRIJE (zaneseno): A ja sam ti pripremio jedno iznenađenje, za
našu godišnjicu.
OLIVERA (razočarano): Pa naša je godišnjica bila u martu. I to si
zaboravio?!
DIMITRIJE (snalazi se): Ne mislim, milo moje, na godišnjicu našega
braka, nego mojeljubavi prema tebi.
OLIVERA (sramežljivo): I to pamtiš?
DIMITRIJE (zaljubljeno): Ne samo da pamtim nego i sanjam. Kada
sam osjetio da sam zaljubljen u tebe kao da sam se preporodio. Po-
stao sam novi čovjek.
OLIVERA (zaljubljeno): Moj čovek! Moj Dimitrije.
DIMITRIJE (priđe joj): Gazda Mitke, tako si me zvala... (uzme je pod
ruku)...Predlažem da malo izađemo u dvorište. Da napokon budemo
malo sami.
OLIVERA (zaljubljeno): Baš lepo, vani je tako jasna mesečina... (odu
desno).

4. Pojava
ISIDORA, LAZARELA
LAZARELA (unosi kafu i zbunjeno se osvrće): Gdje ovi nestadoše?
ISIDORA (unosi zdjelu sa slatkišima): Pojma nemam. Znala sam ja
da ono njihovo gugutanje neće izaći na dobro.
LAZARELA: Ma koje crno gugutanje, reže jedno na drugo ko pos i
mačka.
ISIDORA: Mačka ne reži, ona frkče!

152
LAZARELA: Ti znaš šta radi mačka, a ne smiješ joj se približiti ni na
kilometar.
ISIDORA: Šta ću kada mi se gade one njene dlake.
LAZARELA (zafrkava je): A nisu ti se gadile kod tvog Vladimira?!
ISIDORA: Ne, ono je bila lijepo njegovana umjetnička brada. Prava
muška brada, a ne kao kod tvog profesora pet dlaka u bradi. Trči, trči
pa dlaka.
LAZARELA: Čovjek, umjetnik se ne mjeri po tome kolika mu je bra-
da, nego šta ima u glavi i po tome kakve su mu misli.
ISIDORA: Svi muškarci imaju samo jednu misao - žena!
LAZARELA (smješeći se): Mi nismo kao oni, mi ne mislimo na žene.
ISIDORA (smješeći se): Znaš šta misli kokoška trčeći ispred horoza
oko drveta?
LAZARELA (smješeći se): Ne.
ISIDORA (smješeći se): Idem još jedan krug da ne misli da sam laka
roba.

5. Pojava
LAZO i pređašnje
LAZO (silazi iz sobe, dok se njih dvije smiju): O, već ste stigle? Je li to
bila premijera neke komedije, pa se još smijete?
LAZARELA (prestanu se smijati): Ne, gledali smo Šekspirovog Ro-
mea i Juliju.
ISIDORA: Ljubavna tragedija.
LAZO (svojoj ženi): Lazarela, zove te baka. Požuri.
LAZARELA (ustaje i uzima šoljicu sa kafom): Ponijeću joj i kaficu,
boga pitaj da li ju je danas i popila... (ode uz stepenice).

6.Pojava
LAZO, ISIDORA
LAZO (sjedne pored Isidore, patetično): Šteta što taj Šekspir nije više
živ.
ISIDORA (malo se odmakne): Što?
LAZO (opet se primakne): Pa, napisao je o Romeu i Juliji ljubavnu

153
tragediju, a od mog života bi mogao da napravi samo dramu Tragična
ljubav.
ISIDORA (izmiče se): Pa ne bi se reklo, ti voliš Lazarelu najviše na
svijetu.
LAZO: Ne postoji najviše na svijetu. Ja sam, u stvari čitav svoj život
volio samo jednu, ali ona je voljela nekog autolakirera i nije me ni
primjećivala.
ISIDORA (malo zbunjeno ali se više ne izmiče): To ti mene zafrka-
vaš?!
LAZO (stavi svoju ruku iza nje na naslon dvosjeda): Da li se sjećaš
kada si za rođendan dobila onaj veliki anonimni buket žutih ruža?
ISIDORA (prijatno iznenađena, zbunjeno): Ti si mi poslao taj bu-
ket?!... A Vladimir mi je rekao da ih mi je on poslao, kao izraz ljubavi
i želje za pomirenjem!
LAZO: Da je tako poslao bi ti crvene, a ne žute ruže. Žute ruže su
znak ljubomore. To je birala moja duša, bio sam vaški ljubomoran na
tog bradatog limara...
ISIDORA (nasloni se, a njegova ruka padne na njeno rame): Autola-
kirera?
LAZO: Nema veze, bilo pa skoro prošlo.
ISIDORA: Kako misliš, skoro prošlo?
LAZO (kao neprijatno mu je): Pa dio te ljubavi još tinja u meni, po-
gotovo kada te sretnem jutrom na vratima kupatila. Lazarela je toliko
ljubomorna na tebe, da me budi pola sata ranije da idem u kupatilo
samo da se ne bih sa tobom sretao.
ISIDORA: Ona je guska!
LAZO: To isto ona kaže za tebe. A i Olivera, tvoja mati slično misli.
ISIDORA (ljuto): I ona misli da sam ja guska?!
LAZO: Pa, nije baš tako rekla, ali zar ne vidiš kako nju više voli nego
vas dvije skupa?
ISIDORA (tužno): Vidim.
LAZO: I umjesto da si sa čovjekom koji te voli, sa sestrama i roditelji-
ma koji te vole, ti radije živiš ovako, sama, nevoljena i nesretna?
ISIDORA (tužno): Pa šta da radim?
LAZO: Uzmi stvar u svoje ruke, pokaži im da si i ti živo i razumno

154
biće... (osvrće se)... Evo, ide Lazarela, moram se skloniti. Ona brzo zna
da sabira dva i dva. Vidimo se kasnije... (zbriše desno).

7.Pojava
ISIDORA, LAZARELA
LAZARELA (silazi smiješeći se): Ispričala sam baki onaj tvoj vic, slat-
ko se ismijala. Prvi put nakon dugo vremena da samje vidjela da se
smije.
ISIDORA (zajedljivo): Da li ste se smijale mome vicu ili meni?
LAZARELA (prestane se smijati): Šta ti je Dora? Što si tako zajedljiva?
ISIDORA (zajedljivo): Možda ja i jesam glupa guska, ali nisam ni ble-
sava ni slijepa.
LAZARELA: To ti niko nije rekao.
ISIDORA: Ako se ne govori meni ne znači da se i ne misli i ne govori
o meni.
LAZARELA: Ja te ne razumijem. Ako misliš na onu našu današnju
malu svađu, ja te molim nemoj to shvatati sasvim ozbiljno.
ISIDORA: Shvatam ja veoma dobro. Misliš da ja ne vidim koliko
mama voli tebe više nego i Teodoru i mene zajedno?
LAZARELA: Zašto bi mene voljela više nego vas dvije, ne razumijem.
ISIDORA (zajedljivo): Jadnica, pravo mamino nevinašce, jadnica
ništa ne razumije. Vas dvije ste dobar tim, čak ste uspjele i mene i
Teodoru uplesti u tu vašu glupu paukovu mrežu protiv jedina dva
poštena i dobra muškarca koje ja znam.
LAZARELA (sad već ljuta): Jadnica, mlada si pa ne znaš koliko ima do-
brih muškaraca na svijetu. Upoznala si ih samo pet stotina. Kojeg god
muškarca vidiš on je za tebe dobar, super i odmah se zaljubiš.
ISIDORA (ljuta): Ko mi kaže!? Zavela si kompletno nastavničko vijeće,
i muško i žensko, samo da bi nekako završila tu prokletu Gimnaziju.
LAZARELA: Ti je nisi ni uspjela završiti redovno već ti je moj Lazo
sredio da vanredno položiš.
ISIDORA (zajedljivo): Tvoj Lazo?! Tvoj Lazo?!
LAZARELA: Jeste, moj Lazo, moj. Da nije možda tvoj?
ISIDORA (odlazeći, tajanstveno): Ko zna, ah niko ništa ne zna, krhko
je znanje... (ode uz stepenice).
155
LAZARELA (derese za njom): Šta time želiš da kažeš?... (ova zastane
na stepenicama, osvrne se sa tajanstvenim smješkom, zatim ode)... ču-
ješ li me, ti mala gaduro? Odmah da si se vratila ovamo!

8. Pojava
LAZARELA, TEODORA, potom ISIDORA
TEODORA (uđe s desna pa prestrašeno zastane): Šta se to ovde do-
gađa?
LAZARELA: Ništa što bi se tebe ticalo.
TEODORA: Sa kim se to svađaš?
LAZARELA: A šta misliš sa kim? Neću, valjda, majci reći da je mala
gadura?!
TEODORA: Obično se meni tako obraćaš, a ja nisam bila tu.
LAZARELA: I? Koja je još od dama ostala?
TEODORA: Baba.
LAZARELA: Ti si baba... (uzme šoljice od kafe pa ode u kuhinju).
TEODORA (dovikuje za njom): Ma samo se šalim, što se odmah ljutiš?
ISIDORA (oprezno silazi niz stepenice): Šššš?!... (Tea se okrene, zatim
pogleda prema kuhinji, pa mahne rukom Dori da siđe, ova to uradi)...
Uh, jedva sam živu glavu izvukla.
TEODORA: Šta je bilo?
ISIDORA: Ma otkud znam?! Poludila žena od ljubomore.
TEODORA: LJubomore?! Na koga je to ljubomorna?
ISIDORA (tajanstveno): Ti kao ne znaš?! Na svoju rođenu sestru!...
(ode u svoju sobu).
TEODORA: Na koju sestru, pa ima nas dvije... (za sebe)... Na nju ili...
(smješka se)... na mene?

9.Pojava
LAZO, TEODORA, potom LAZARELA
LAZO: Ćao, lutko. Kako je moja najdraža svastika?
TEODORA: Nisam ja tvoja najdraža svastika, imaš ti dražu.
LAZO: Ti se šališ, zar ne?
TEODORA: Veoma ti je dobro poznato da se ja nikada ne šalim sa

156
tim stvarima?
LAZO (priđe joj blizu, šeretski se smiješeći): Zar te mister Pilićar ra-
zočarao?
TEODORA: Ne, rekao mi je nešto zabavno.
LAZO (priđe joj sasvim blizu i blago je zagrli oko struka): Šta? Baš bih
volio da znam. I ja volim zabavne stvari, kazaćeš mi?
TEODORA (malo se opire, smješeći se): Rekao mi je da mu je jadn
zgodan konobar danas rekao da ja nisam pile za klanje i da postoji
jedan horoz koji dobro čuva svoje koke.
LAZO (pokuša da je poljubi, a ona se izmiće): Ko bi mogao da bude
taj horoz?
TEODORA (gleda ga u oči): Mislim da oboje znamo... (lagano se diže
na prste da ga poljubi, ali svojim vriskom Lazaela to ne dopusti)...
LAZARELA (zaprepašćeno): Lazo, šta to radiš?!
LAZO (zbunjeno, brzo se razmaknu): Ništa, ovaj, upalo mi je nešto u
oko, pa ona pokušava da ga izvadi.
LAZARELA: Ma nemoj?
TEODORA: U stvari, on pokušava da mi pomogne da pripremim
svoju dramsku ulogu, ovu koju spremamo u našoj sekciji.
LAZARELA: Ma nemoj? Ni u jednoj Nušićevoj komediji nema lju-
bakanja!
LAZO (zbunjeno): Ja to nisam znao...
LAZARELA (nježno): Prtedpostavljam da nisi znao i da te ova mala
divljakuša samo pokuala iskoristiti da meni naudi.
TEODORA: Ova mala divljakuša, sestrice draga, ima svoje ime. I
pazi malo kako se ponašaš da ne bi stradala. Nisam ti ja Isidora pa da
sa mnom možeš kao sa djetetom!

10. Pojava
ISIDORA i pređašnji, potom OLIVERA
ISIDORA (ulazi prkosno): Ni ja više nisam mala, odrasla sam preko
noći. Ne preko noći, u jednom trenutku...(pogleda Lazu sa puno lju-
bavi)... U najbitnijem trenutku moga života kada sam spoznala svu
tajnu koja se već dugo krije u mome srcu.
TEODORA: I meni su se napokon otvorile oči i od sada ću da sama

157
živim i kreiram svoj vlastiti život... (pogleda Lazu sa puno ljubavi)...
Jednom će procvjetati ruže i u mom vrtu.
LAZARELA (Lazi, gledajući u svoje sestre): Da nije malo kasno za
pubertet?
LAZO (u nedoumci, pogleda ih sve redom): Ja, ovaj... Ja bih...
LAZARELA (njih sve tri mu se obrate sa puno pažnje i ljubavi): Šta
želiš dragi? Samo reci donijeće tebi tvoja ženica šta ti srce želi.
ISIDORA: Da?!
TEODORA: Samo reci!
LAZO (u nedoumci, pogleda ih sve redom): Ja, ovaj... Ja bih...
LAZARELA: Da?!
ISIDORA: Kaži.
TEODORA: Samo reci, slobodno!
LAZO: Jedno pivo...
LAZARELA: Odmah, dušo!... (otrči u kuhinju)...
LAZO: ... novine...
ISIDORA: Stižu!... (ode u TV kutak po novine)...
LAZO: ... i jednu cigaretu!
TEODORA (vadi iz džepa, stavlja mu je u usta i pripaljuje, stižu i
druge dvije noseći pivo i novine): Izvoli i cigaretu. Jeste da će nas keva
u top staviti, ali ako, isplati se!
LAZARELA: Izvoli, mili moj, evo jedno hladno pivce, onako kakvo ti
najviševoliš i to dva, da ti ne manjka... (Teodori)... U pravu si, bogami
ćemo stradati kada se majka vrati.
ISIDORA: Evo i novine... (osvrne se, pa sa strahom)... a bogami evo i
stare!
OLIVERA (ulazi pjevušeći): Da smo se ranije sreli, bilo bi drukčije
sve... (pogleda ih sa čuđenjem)... Šta je, šta blenete, kao da nikada ni-
ste vidjeli sretno udatu ženu?!

11. Pojava
DIMITRIJE i pređašnji
DIMITRIJE (ulazi s desna sa raskompčanom košuljom, drekne): Ženo,
hoće li ta večera?!

158
OLIVERA (trgne se i krene u kuhinju): Odmah, dušo!
LAZO (sjeti se): A baba? Ko brine o babi?!
DIMITRIJE (tri sestre jurnu uz stepenice): I slijedeća dva sata da vas
nismo ni čuli ni vidjeli, hoćemo na miru da gledamo ligu šampiona!
LAZO (da mu jedno pivo, kucnu se i namignu jedan drugom): Živjeli!
DIMITRIJE: Živio, zete!
Zavjesa

159
160
 Umjesto pogovora

INTERVJU
POSLEDNJI BOEM
Dvadeset prvog oktobra mu je bio šezdesetprvi rođendan. Nekada
Saša, pa Savo, pa Ćale, sad je već odavno – Čika Savo. Tako ga zovu
razni klinci, a i oni koji to više nisu, jer čitavog života radi sa njima. Za
njih je izdao i svoje tri knjige pozorišnih predstava i upravo priprema
četvru. On je pisac, režiser, pesnik, drug i boem. U horoskopu je „na-
ravno vaga“. Mašta čini 90 procenata njegovog života, daje mu snagu
i volju, i zato se jedna od njegovih knjiga zove „Mašta može svašta“.
Savo Škobić je rođen davne 1947. u Travniku, a onda se 1950. preselio
u Pucarevo, od koga je nastao Novi Travnik. Stariji je od svog grada
dvije godine. Tu je živeo i radio kao animator kulture, prvo amater-
ski, pa onda profesionalno sve do 1996., kada su ga vetrovi rata do-
neli u Višegrad. Počeo je da radi u Domu kulture i odmah formirao
višegradsko glumište. U tih 12 godina rada rodilo se 35 pozorišnih
premijera a izvedeno je u preko 200 predstava. „Rado se sećam svojih
prvih radnih dana u kulturi. Kada sam imao šesnaest godina napravio
sam svoj prvi šareni program, i od tada se ne odvajam od pozornice.
Probe i predstave su bile pune raznih anegdota, toliko da sam mogao
da napravim i predstavu o pravljenju predstave. U sali gdje smo radili
je obavezno bilo najmanje sto ljudi, a ja sam uz pomoć toga kalio
tadašnje glumce i „pecao“ nove talente.“ Toliko voli svoj posao da je
njegova supruga Dubravka tvrdila :“Ja sam mu druga žena, Eksperi-
mentalna scena je prva“, jer je na Eksperimentalnoj sceni radio. Za taj
period je vezano i njegovo najdraže putovanje, kada je vodio omla-
dince na štafetu u Beograd. Tada mu se desila i prva ljubav. „Volio
sam glavnu glumicu u svojoj predstavi „Kiša“, ali joj to nikad nisam
priznao. Ne bih da otkrivam ime jer je ona sad baka. Pokazivao sam
je kako da odglumi romantičnu scenu, bio ljubomoran gledajući je na
pozornici sa drugim glumcem, ali nisam htio da iskoristim priliku.
Da ne bude da koristim neke režiserske fore...“ Ženio se tri puta, a dva
put’ rastavio. Iz prva dva braka ima dva sina, Todora i Dragana. Kaže

161
da su i jedan i drugi lepi na mamu, a pametni na tatu, i da nikako ne bi
valjalo da je obrnuto. „Romantičan sam, tako da i dan danas sanjarim
o pravoj ljubavi. Žao mi je današnje omladine, svi su tako hladni, ja
sam odrastao i zivio na neki kreativniji i maštovitiji način. Zato poku-
šavam da im prenesem prave vrijednosti. Pedagozi na jedan, roditelji
na drugi, a ja na svoj način.“
Rastao je u velikoj porodici, imao je četiri brata. „Sjećam se da me
je mati budila ujutro riječima :“Saša, sine, vrijeme je“, a kad ja ne bih
ustao, bilo je prvo „Savo“, pa onda „Savetino, ustaj!“.“ Imao je i dobru
učiteljicu Diku, tako da, dok je rastao, nije stvorio kompleks zbog
nesreće u detinjstvu. „Kada sam imao nepune četiri godine,u igri sa
ostalom djecom sam trčao iz jednog kanala u drugi. Morali smo da
pretrčimo preko puta koji je u to doba bio od kamena tucanika, ali
ja sam se posjekao na staklo i stao. A na tako uskom putu je prolazio
veliki kamion i dok je uspio da se zaustavi - stao mi je na stopalo. Iako
sam bio toliko mali, sjećam se jasno te slike i šoka, i više ničega. Pri-
čali su mi samo da sam rekao :“Tutu, majto“.“ Do osamnaeste godine
je nosio protezu, a od tad umetak, i zbog toga malo šepa kad hoda.
Ali mu to nikad nije smetalo da uživa. „Smatram da sam čovjek koji
je uspio u životu. Uradio sam sve, osim što nisam ispunio svoju želju
da režiram film – Boj na Kosovu. Ali na toj želji još radim, volio bih
da neko drugi izrežira film po mom tekstu.“ Imao je mnogo idola u
životu, ali kad piše, voli da čita dela Mome Kapora, jer tako obogaću-
je sopstveni fond reči. Kad piše pesme, cita Jesenjina. „Nikad nisam
izdao zbirku pjesama, ali sam ih objavljivao pojedinačno, još od še-
stog razreda. Napisao sam tekst za pjesmu „Ko će ti sutra te suze da
čuva“ koju je otpjevao Miki Jevremović u ljeto ’72., a pjesma „Vanja“
je izvođena na banjalučkom festivalu.1999. Još 1986. god. Radio Sa-
rajevo mu otkpljuje i emituje kao radio igru pozorišnu predstavu za
decu „Gdje je moj nos?“.
„U životu mrzim dvije stvari – kad me neko laže i kad mi neko ne vje-
ruje. Kad me laže osjećam kao da hoće da napravi budalu od mene,
osim ako je to patološki lažov, onda znam da je jednostavno takav.“
Omiljena pesma mu je „Poslednji boem“. „Ona me u potpunosti opi-
suje. O toj svojoj boemskoj prirodi uvijek kažem da nisam takav da
bih bio boem, nego sam boem što sam takav. Interesantno je i to što
sam sve u životu imao po jedno. Jednu kafanu, jedan sto, jednu sto-

162
licu, jedno piće, jednu ženu (nikada nisam bio sa dvije žene istovre-
meno), čak sam i od četiri brata imao jednog omiljenog. Dešavalo mi
se da zbog tog svog „jednog“ sjedim sa društvom i dobrom muzikom
u jednoj kafani, a pošto u njoj ne služe stomakliju, ja odem u drugu
kafanu da na brzinu popijem piće, pa se onda vratim.“ Nekad pred rat
je prešao na votku. A od sedamdesetih godina vodu uopšte ne pije.
„Ne volim je, jer sve majke tvrde da se sa vodom piju ljekovi, tako da
sam 70te godine, na jednoj fešti popio svoja poslednja dva decilitra
vode. Pijem je samo u sokićima.“ Sad već dve godine niti pije niti puši
(zamisli mene bez pića i cigare!), ali to mu i nije toliko teško. Pogoto-
vo što je to zbog zdravlja. Jer je u septembru 2005.te godine operisao
tumor na mozgu. „Prije operacije sam najavio svojim bližnjima da
ću iskoristiti foru iz filma kada se probudim, da bih sam provjerio
kako funkcionišem. Kada sam vidio medicinsku sestru koja se o meni
brinula pitao sam da li sam u raju, jer pred sobom vidim anđela.“
Ustvari, ne veruje u boga, ni u raj, ima svoje shvatanje o postojanju
neke više sile, ali veruje u sreću. „Sreću svaki čovjek nosi u sebi, a ja
sam je imao uvijvek kad mi je bila potrebna. Pogotovo nakon opera-
cije. Oporavak je bio ružan, ali brz i uspješan, posebno od kada sam
ponovo počeo da radim sa djecom. Još uvijek sam bio slab, ali dje-
ca su mi prenosila svoju pozitivnu energiju kroz rad i druženje, pa i
kroz stalni ritual pozdravljanja, dodirom :“Nabaci!“.“ O tome kakva je
osoba govori i to što se sve desilo baš u vreme kada je trebao da vodi
klince na festival u Lazarevac. „Sjećam se, shvatio sam da je taj dan
ponedeljak, a da se na festival kreće u utorak. Čuo sa da u susjednoj
sobi moj brat Boško igra „Bingo“, pozvao sam ga i zamolio ga da ih on
odvede, ali da im kaže da Čika Savo ima problem sa nogom.“ Tako su
oni otišli sa Čika Boškom, a vratili se sa nagradom za najbolju mušku
epizodnu ulogu.
Svoju povezanost sa decom ne zna da objasni. „Nikad nisam htio da
im budem autoritet, već prije svega drug, i ponosan sam na to što dje-
ca meni smiju da priznaju i ispričaju svoje tajne, koje ni roditeljima
ne bi rekli. Predstave za njih sam u stanju da napišem i za jednu noć.
Ja otkucam stranu, moji ukućani čitaju, nisu ni zvršili, a ja sam već
napisao drugu. Inspiraciju nalazim u događajima i najteže mi je da
pronađem novu temu, ali taman kad pomislim da ih nema više, na-
stane „Sanjalica“, pa onda „Tužibaba“, i sve tako. U „Nestvarnoj stvar-

163
nosti“ sam najviše rekao.“ Kod dece ne voli jedino kad su iskvareni.
Kod odraslih je to još gore, zato što su oni svesni toga, a ne preduzi-
maju ništa da to poprave. Piše i režira samo komedije. Nekada je ra-
dio i drame, ali je shvatio da je ljudima potrebno više smeha. Više voli
prošlost, iako pokušava da napravi spoj sadašnjosti i prošlosti. „Pravi
sam Jugonostalgičar. Danas među ljudima nema iskrenosti ni pravih
razgovora. Ušla je neka učmalost u duše. To je posledica rata.“
Najvrednije što ima nisu nikakve materijalne stvari, već ljudi koji ga
vole i koji mu veruju, i što će im jednog dana biti dovoljno samo da
kažu „Čika Savo“ i sve će biti rečeno. Nikad mu popularnost nije bila
mnogo važna, ali mu prija kada ga ljudi prepoznaju na ulici. Svaku
nagradu svojih glumaca oseća kao svoju. Njegov moto je – Nema ni-
šta tužnije od dečijeg plača, ni ništa lepše od dečijeg osmeha. Smeju
da budu samo suze radosnice. A on je najsretniji bio ovog leta, na
reprizi jedne od svojih predstava za odrasle. Predstave piše za glum-
ce, a ne za publiku, a kako zna ko je za koju ulogu - profesionalna
deformacija. A ako publika prihvati priču, nagrada je aplauz. „Želeo
bih da mi, kad me spuste u zemlju, ljudi podare jedan aplauz. Možda
ću ga čuti.“

Branka Delić
Beograd, 22.6.2009.

164
 RECENZIJA
Mi, Novotravničani, zovemo ga svojim čika Savom,
a i u Višegradu je svojim radom postao njihov čika Savo...

Pred nama je, dragi čitaoče, dramsko djelo osebujnog čovjeka, ko-
mediografa svakolikih ljudskih kvaliteta, dramaturga s ogromnim
iskustvom, intelektualca koji ostaje duboko u svakom od nas. U svo-
jim komedijama ismijava ljudske mane, društvene pojave, pokazuje
nam smiješnu stranu svakodnevnice, koje, vjerovatno, nismo uvijek
svjesni, a prisutna je svuda oko nas. Tjera nas na smijeh od srca, od
kojeg se moraju zatresti i „daske koje život znače“. A već ih je puno
„zatresao“ naš Savo Škobić.
Sam Molijer je smatrao da je „mnogo lakše kočoperiti se uzvišenim
osjećajima, prkositi sreći, optuživati sudbinu i psovati bogove, nego
pronaći smiješno u ljudima“. A Savi Škobiću upravo to već godina-
ma polazi za rukom (perom). On slaže dramske istine sa objektiv-
nim zakonitostima u životu, događanjima koja svoju radnju razvija-
ju pred našim očima kroz žive dijaloge i čovjeka pojedinca s ličnom
inicijativom, s njegovom voljom i akcijom, te ličnostima s dominan-
tnim crtama karaktera koje sugestivno djeluju kroz živost radnje i
prikazivanje onog prosječnog u životu, životne mane i nedostatke...
Razne čovjekove slabosti prikazuje nam kao sastavni dio normalno
ljudskog, prosječnog, te su mu likovi veoma realni, često simpatični.
Rijetko mu potiru ono ljudsko što je u čovjeku da bi preraslo u satiru.
On komično pretvara u istinski humor.
Komedija „Hinđubis“ nastala je u Pucarevu, Novom Travniku, 1982.
godine i ima karakteristike komedije naravi jer su u njoj oslikane
mane čitavog društva i pojedinih grupa društva, u njoj se „šibaju“ ne-
uređeni odnosi u društvu, nepoštovanje zakona, nepostojanje pravde
i pravičnosti za običnog, malog čovjeka. Kompozicioni sklop je do-
ista složen, likovi su prirodni, bliski životu. Ova komedija doživjela
je i neposredni kontakt s novotravničkom publikom u prijeratnom
periodu; uspješan, naravno.
„Svastike“ je djelo nastalo u višegradskom stvaralačkom periodu, u
zimu 2004. godine i tematika je vezana za prosječnu porodicu i me-
165
đuljudske odnose koji su ostvareni kroz jedinstvo dramske radnje i
komičnih okolnosti koje stvaraju sami likovi. Izuzetno je dinamična,
jer se u njoj prelamaju težnje i interesi, te tendencije pojedinih lič-
nosti.
Iz višegradskog opusa je i komedija „I da imam, odakle mi?“, nasta-
la 2007. godine, a bavi se nesporazumima, zabunama, intrigantnim
situacijama. Dramska radnja je jedinstvena i cjelovita, usmjerena ka
svome razrješenju, umjetnički apstrahovana iz složenosti životnog
zbivanja, te nužno zahtijeva, kao i sve druge drame Save Škobića,
predstavljanje na pozornici gdje bi se njihova životna punoća i uvjer-
ljivost još više uočila.
Nastavnica bosanskog jezika i književnosti
Sanja Dujmenović

166
 Riječ urednika
Savo Saša Škobić, čovjek, poeta, pisac priča, drama i komedija, sce-
narista i režiser, ostao je uskraćen za jedino priznanje koje mu još
nedostaje - priznanje sugrađana iz njegovog “Grada mladosti” Novog
Travnika.
Ova knjiga sa tri komedije za odrasle, tek je skroman pokušaj da se
Saši prizna njegov rad u skoro tri decenije kreativnog doprinosa kul-
turi Novog Travnika u najširem smislu, a posebno u sferi scenskih
umjetnosti , a bogami i amaterskog filma.
U pogovoru i recenziji je mnogo toga rečeno o Savi i ja toplo prepo-
ručujem da tekstovi budu pročitani. Zahvaljujem gospođici Branki
Delić na ustupljenom tekstu Itervjua sa Sašom, a veliko hvala zaslu-
žuje i nastavnica bosanskog jezika i književnosti – gospođa Sanja
Dujmenović, autorica recenzije.
Prvu i veliku podršku za izdavanje ove knjige sam dobio na Face-
book-u od zajedničkih prijatelja novotravničana i ja im još jednom
zahvaljujem , kako na moralnoj, tako i na novčanoj podršci.
Izdavač knjige je Bošnjačka zajednica kulture Općinski odbor Novi
Travnik, a njen predsjednik – profesor bosanskog jezika i književ-
nosti Enver Veletovac, je uložio veliki trud i znanje u pripremi ove
knjige i njegov doprinos izlasku knjige je nemjerljiv.
Spomenuo sam tek tri osobe bez kojih ove knjige ne bi bilo, jer na-
brajanje svih zaslužnih prijatelja Save i njegovog djela, traži posebnu
knjigu.
Uspjeh ove knjige je premijera jedne ili sve tri komedije na pozorni-
cama u Novom Travniku, SBK i šire i tek tada možemo konstatovati
da je knjiga izdana. Autor komedija je dao saglasnost korištenja tek-
stova za amaterske grupe i pozorišta bez nadoknade autorskog ho-
norara i pravo prilagođavanja imena likova i jezika u predstavama
prema potrebama i želji izvođača.
Zahvaljujem na pomoći i podršci!
Urednik knjige
Nexhad Hyseni – Đado
Novi Travnik, 23.06.2009. god.

167
168
169
170
171
172