ДЕЧЈА ПОЗОРНИЦА

Библиотек
ДЕЧЈА ПОЗОРНИЦА
Књига друга

Уредник
ТОДОР БЈЕЛКИЋ

Српску књигу и Дечију књигу Дечја позорница

осмислио и заштитне знаке нацртао
Добрица Ерић
 САВО ШКОБИЋ

ЗАЉУБИШКА

СРПСКА КЊИГА
РУМА • 2009
Лица:

- Невена, дјевојчица 13 година

- Јелена, њена сестра близaнкиња
- Нешо, њихов другар из разреда
- Жило, њихов другар из разреда
- Вања (у костиму мачке)
- Сашка (у костиму цуке)

Мјесто и вријеме радње:

Данас у малој урбаној средини.
ЗАЉУБИШКА
(комедија за дјецу)
 ПРВА СЛИКА

Невенина и Јеленина соба пуна контраста. На задњем зиду је ве-

лики прозор пун цвијећа. Лијеви кутак је Невенин (свијетло- плави
зид, постери и лутке маца), а десни кутак је Јеленин (роза зид, по-
стери и лутке цука). Поред њихових кревета су мали ноћни сто-
лићи са лампама, а напријед у средини је мања салонска гарнитура
(сто са три фотеље). Улазна врата су с лијева, напријед.

1.Појава
НЕВЕНА, ЈЕЛЕНА

ЈЕЛЕНА (свака на свом кревету игра се са лутком, пјева)

Невена и Нешо, то су диван пар,
кад се буду женили, купићу им дар!
НЕВЕНА: Зезај, зезај!
ЈЕЛЕНА (као прије, само мало гласније):
Невена и Нешо, то су диван пар,
кад се буду женили, купићу им дар!
НЕВЕНА (нервозније): Јелена, упозоравам те: почињеш, али
стварно почињеш, да ме нервираш!
ЈЕЛЕНА (усправи се на свом кревету и сасвим гласно):
Невена и Нешо, то су диван пар,
кад се буду женили, купићу им дар!
НЕВЕНА (скочи и она у свом кревету и замахне великом лут-
ком маце): Била си упозорена, сестрице моја мила, али
сада више не одговарам за своје поступке. Пројектил
први иде ка мети број један, тачније бомбардујем умиш-
љену гадуру Јелену!... (баци мацу коју Јелена успјешно
7
 ескивира)... и, промашај!
ЈЕЛЕНА (замахује великом лутком цуке): А сада, поштовани
гледаоци, имате јединствену прилику да видите побједо-
носни хитац генијалне мајсторице Јелене бомбардера...
(баци цуку којег Невена успјешно ескивира)... и, такође
промашај!
НЕВЕНА (замахне другом лутком маце): Што би рекао неки
велики генерал: Изгубљена битка, не значи и изгубљен
рат! ... Види овај пројектил!...(мало финтира, па лутком
погоди Јелену) ... и погодак!
ЈЕЛЕНА (падне на кревет, као да је гранатом погођена, затим
љуто погледа у сестру): А други, велики генерал је
рекао: Није изгубио онај ко је пао, него онај ко није
могао да устане!... (скочи и замахује лутком цуке)... а ја
сам устала и кажем: Ко први носи, кући не доноси!...
(хоће да баци лутку)... Пази сад!
НЕВЕНА (зауставља је): Стоп, стој, стани! Нећемо више, па
нисмо мале да се гађамо луткама.
ЈЕЛЕНА: Па шта да радимо, да се чупамо за косе?
НЕВЕНА: За косе?! Ти си стварно луда. Откуда ти само те
глупе идеје?
ЈЕЛЕНА: Шта откуда ми, па да ли ти гледаш ТВ?! Ето откуда
ми...(узме линијар са стола, па њиме маше као сабљом)...
„Петак 13.“ 1. дио..„Петак 13.“ 2. дио... “Петак 13.“ 3. дио...
НЕВЕНА: Ти си стварно, стварно, али стварно луда.
ЈЕЛЕНА (као боксер скаче и песницама удара у постер цуке):
«Роки» 1. дио... „Роки“ 2. дио... „Роки“ 3. дио... „ Роки“ 4.
дио...
НЕВЕНА (узме велику лутку маце, окрене је и њоме «пуца»
као из митраљеза): „Рамбо“ 1. дио... „Рамбо“ 2.
8
 дио...„Рамбо“ 3. дио... „Рамбо“ 4., 5. и 6. дио...
ЈЕЛЕНА (скине јастучницу и навуче је на главу, а чаршав
пребаци преко руку до пода испред себе, као дух, говори
хладним и промуклим гласом): „У царству духова из
уклетог дворца“!
НЕВЕНА (стане на кревет, свилену мараму савијену око
врата једном руком дигне у вис, обори главу и лагано се
њише као да виси): „Вјешала за мале лажљивице“!
ЈЕЛЕНА (обје истовремено прасну у смијех и сједну свака
на свој кревет): Е, то си измислила, овог момента. Тај
филм не само да не постоји него никада неће ни бити
снимљен!
НЕВЕНА: А зашто, молићу лијепо? Зашто не би био сним-
љен? Назив је баш кул, маме ми...(говори хладним тајан-
ственим гласом)... „Вјешала за мале лажљивице“!
ЈЕЛЕНА (сједа на средњу фотељу): Једино ако би ти напи-
сала сценарио.
НЕВЕНА (сједа на лијеву фотељу): Да, ја ћу га написати, тач-
није ми, нас двије ћемо га написати.
ЈЕЛЕНА: Радња филма почиње у напуштеном старом дворцу
који само што се није срушио.
НЕВЕНА: А ноћ је ужасна... Муње,... громови,... вјетар леди
крв у жилама, а њих двоје заљубљених...
ЈЕЛЕНА: Невена и Нешо...
НЕВЕНА: Ма, баш си безобразна!... (скочи и појури је око
фотеља)... Сада си стварно покојна!
ЈЕЛЕНА(бјежи и пјева):
Невена и Нешо, то су диван пар,
кад се буду женили, купићу им дар!

9
 2. Појава
НЕШО и пређашњи

НЕШО (улази и на вратима се скамени затечен том јурња-

вом): Ало!... Хеј!... Ало, људи, станите на тренутак!
НЕВЕНА (брзо сједа на средњу фотељу, мирним, тихим гла-
сом): О, здраво Нешо, како си?
ЈЕЛЕНА (сједа на свој кревет): Ми нисмо људи, ми смо
дјевојчице.
НЕВЕНА (смиреним и помало тајанственим гласом): И
дјевојчице су дио људске расе, зар не Нешо? Ти то знаш,
ти то сигурно знаш. Ти си тако паметан,... увијек.
НЕШО (гледа у Невену): Наравно, Јелена...
НЕВЕНА: Ја сам Невена.
НЕШО (мало збуњен и због тога му је непријатно): Извини,
Невена, тешко вас разликујем.
ЈЕЛЕНА: Није да ти нас тешко разликујеш, него ти нас ни-
како, тачније, уопште не разликујеш. Увијек, ама баш
увијек погријешиш, мислим, замијениш нас. У ствари...
НЕВЕНА (смиреним и помало тајанственим гласом):
Гријешиш. Јелена, није Нешо такав. Ја мислим да он
добро зна која је која од нас двије, него се само мало
шали са нама, зар не Нешо?
НЕШО (гледа у Невену): Наравно, Невена.
ЈЕЛЕНА: Ја сам Невена.
НЕШО: Па малочас си рекла да си Јелена?
ЈЕЛЕНА: Шалила сам се.
НЕШО: Или се сада шалиш?
ЈЕЛЕНА: Или се сада шалим?
НЕШО: А како вас родитељи разликују, по чему?
10
НЕВЕНА: Они нас разликују по томе што ја...
ЈЕЛЕНА (прекине је): Е, то ти нећемо казати...(Невени)... Зар
не, сестрице?
НЕВЕНА (мало збуњена): Али, мислила сам, пошто је Нешо
наш пријатељ...
НЕШО: Да, свакако.
ЈЕЛЕНА: А ко каже да је Нешо наш пријатељ?
НЕВЕНА: Забога, Јелена, па ко јесте, ако Нешо није?!
НЕШО: Да, свакако.
ЈЕЛЕНА: Како нам он доказује своје пријатељство?
НЕВЕНА: Пријатељство се не мора доказивати, оно се осјећа.
НЕШО: Да, свакако.
ЈЕЛЕНА (изнервирано Неши): Умијеш ли ти ишта друго да
кажеш осим тог твог генијалног: Да, свакако?!
НЕШО: Да, свакако.
НЕВЕНА: Немој, Јелена, да се дереш на Нешу. Није ти он
крив што си јутрос устала на лијеву ногу.
ЈЕЛЕНА: Нисам ја устала на лијеву ногу. Уосталом, ти свако
јутро... (покаже Невенин кревет)... устајеш на лијеву
ногу, јер ти је кревет тако окренут, па си увијек распо-
ложена и никада ниси љута. Никакве везе нема то на
коју ногу устајеш. То су глупости.
НЕШО: Да, свакако... (кад га Јелена љуто погледа, збуњено)...
Мислим, у праву си, нема никакве везе... (шали се)... Ја
веома често устајем на главу, па нисам блесав!
ЈЕЛЕНА (док се Невена смије): Ипак ти боље стоји само оно
глупо: Да, свакако.
НЕШО: Да, свакако.
НЕВЕНА: Ипак мислим, сестрице, да си неправедна према
Неши. Он је добар пријатељ, чак, могло би се рећи,
11
 веома добар пријатељ.
ЈЕЛЕНА: Можда за тебе, за мене није, мислим, док не докаже
то своје пријатељство... (крене према њему мало завод-
нички)... Шта велиш, Нешо душо, можеш ли ти то?
НЕШО (збуњено иде унатрашке): Да, свакако...Шта треба да
урадим?
ЈЕЛЕНА (и даље иде лагано према њему): Па не знам, нешто
онако, пријатељски...Веома пријатељски.
НЕВЕНА: Нешо не мора да доказује своје пријатељство, бар
не нама. Остави човјека на миру.
НЕШО (и даље збуњено иде унатрашке): Невена... овај
Јелена, ја ово ништа не разумијем. Да ли се ти то
шалиш са мном? Невена ми вјерује. Зар ми ти не
вјерујеш?
ЈЕЛЕНА: Невена може да ти вјерује. Она је заљубљена у
тебе.
НЕВЕНА (Нешо стане на лутку и падне, а Невена скочи
љуто): Е, сад је стварно доста...(плачући изјури
ван)...Лажеш! Лажеш! Лажеш!

3. Појава
ЈЕЛЕНА, НЕШО

НЕШО (устаје и брише се): Шта јој би? Што Невена плаче?
ЈЕЛЕНА (узме своју луткицу и нехајно говорећи сједа на
десну фотељу): Ма пусти је, то су код ње пубертетске
бубице... Сједи Нешо, што стојиш?
НЕШО (ништа му није јасно, сједа на средњу фотељу): Какве
бубице?
ЈЕЛЕНА: Пубертетске, Нешо, пубертетске бубице. Знаш ли
12
 ти шта су то пубертетске бубице?
НЕШО: Знам, овај, не знам. Знам шта су то пубертетски при-
штићи, оно када ти искочи по лицу, па ноктима исти-
скаш... (Јелена сложи фацу гађења)... али шта су то
пубертетске бубице, стварно не знам. А гдје су те бу-
бице, гдје се налазе? Јесу ли у коси? Мислим код ње у
коси?
ЈЕЛЕНА: Ниже, испод косе.
НЕШО: Испод косе? На глави?
ЈЕЛЕНА: Још ниже.
НЕШО: Ниже од главе, на врату, у носу?
ЈЕЛЕНА: Ма не, будало, у глави. Пубертетске бубице се на-
лазе у њеној глави, конташ?
НЕШО: Не, не контам. Како могу бубице да живе у нечијој
глави? Куда су ушле?
ЈЕЛЕНА: Ко?
НЕШО: Па те бубице, куда су ушле у њену главу и шта раде
тамо, у њеној глави?
ЈЕЛЕНА: Куда су ушле не знам, али шта раде то знам.
Вршљају и праве ђумбус. Ето, то раде у њеној глави.
НЕШО: А како то да ти немаш те, како рече, пубертетске бу-
бице? Ви сте сестре близанкиње, рођене сте истог дана.
Шта се дешава њој мора да се дешава и теби?!
ЈЕЛЕНА: Имам их и ја али ја их контролишем и не допуштам
им да од мене праве будалу.
НЕШО: Да ли те пубертетске бубице имају само дјевојчице,
а на нама дјечацима се пубертет манифестује само са
тим пубертетским приштићима?
ЈЕЛЕНА: Наравно да ниси у праву. Имате и ви и те како
бројне те пубертетске бубице, само оне код вас касније
13
 наступају.
НЕШО: Зашто?
ЈЕЛЕНА: Зато, глупсоне, што ви дјечаци касније сазријевате
од нас дјевојчица.
НЕШО: Нисмо лубенице па да сазријевамо.
ЈЕЛЕНА: Нисте лубенице али су вам главе тикве.
НЕШО: Ако ћемо да се вријеђамо и ти имаш зрикаве очи.
ЈЕЛЕНА: Немам.
НЕШО: Имаш. Дјеца те иза твојих леђа зову Зрика.
ЈЕЛЕНА: Не зову и да знаш, рећи ћу те Невени. Јако ће се ра-
зочарати када јој кажем да мислиш да је она зрикава.
НЕШО: Ја за Невену ништа нисам рекао.
ЈЕЛЕНА: Па сам си малочас рекао да нас не можеж ни по
чему разликовати. Па, ако је тако, онда ако ја имам зри-
каве очи онда и Невена има зрикаве очи, зар не?
НЕШО: Не, сада знам, по томе се разликујете. И ваши вас ро-
дитељи разликују по очима, по твојим зрикавим очима.
ЈЕЛЕНА (на ивици плача): Немам ја зрикаве очи, безобраз-
ниче један безобразни...(плачући изјури ван)...Твоје су
очи и зрикаве и буљаве...(на вратима се судари са
Жилом)...Пази, човјече, срушићеш ме!

4. Појава
НЕШО, ЖИЛО

НЕШО: Стварно, Жило, како то упадаш?

ЖИЛО (Гледа за Јеленом): Шта би овој? К′о да су јој гаће
пуне мрава?
НЕШО: Пубертетске бубице.
ЖИЛО: Шта ти је то?
14
НЕШО: Ма то је компликовано за тебе, вјеруј ми.
ЖИЛО: А за тебе није, к′о ти си паметнији од мене.
НЕШО: Наравно да јесам.
ЖИЛО: Наравно да ниси, завири мало у школски дневник па
погледај ко има боље оцјене па ћеш видјети ко је памет-
нији.
НЕШО: Као да су оцјене мјерило памети.
ЖИЛО: Јесу, оцјене и постоје због тога. Оне су најбоље и
најтачније мјерило знања.
НЕШО: Мјерило знања да, али не и мјерило памети.
ЖИЛО: Па то је исто.
НЕШО: Наравно да није исто, али ти то не разумијеш.
ЖИЛО (љуто): Нешо, ја те упозоравам...
НЕШО (устане и дубоко му се наклони): Ја се ти се изврња-
вам ти се, пардон, извињавам.
ЖИЛО (шутне га у тур): Ево ти и награда!
НЕШО (љуто): Што се бијеш?
ЖИЛО: Зато што си ме наљутио!
НЕШО (крене на њега): Е, сада ћеш да видиш како је то када
се ја наљутим... (хрву се, падну на под и настављају)...
Мртав си, човјече!...
ЖИЛО: То ћемо тек да видимо...

5. Појава
НЕВЕНА, ЈЕЛЕНА и пређашњи

НЕВЕНА (улијећу и покушавају да их раставе): Они се туку?!

Раставимо их!
НЕШО (док га Јелена држи, отима се): Мртав си, човјече!
ЈЕЛЕНА: Смирите се, људи божији, шта вам је?!
15
ЖИЛО (док га Невена држи, отима се): Срећа твоја те је ово
њихова кућа, сломио бих те! Њима се захвали, њима!
НЕВЕНА (гурне га у лијеву фотељу): Сједи, смири се. Будите
паметни.
ЈЕЛЕНА (гурне Нешу у десну фотељу): Ви, најбољи другари
па да се бијете, гдје то има?!
НЕШО: Има, овдје има... (Жили)...Више ми ниси пријатељ.
ЖИЛО: Ни ти мени.
НЕШО: Нећу више ни да те видим!
ЖИЛО: Ни ја тебе!
НЕШО (Невени): Ја се мало нашалио са њим, а он ме набио
ногом у дупе.
ЈЕЛЕНА: Ја ти израза...
НЕШО: Па дупе, како другачије да кажем?
НЕВЕНА (смије се): Гуза!
ЖИЛО (брише лице, смије се): Буља!
ЈЕЛЕНА (исто тако): Шотара!
НЕШО (пружи руку Жили): Тртица!...(Жило прихвата руку
и сви се смију).
НЕВЕНА: Тако, брате слатки. Помирите се.
ЈЕЛЕНА (као мало дијете, зеза се): Мир, мир, мир, нико није
крив!
НЕВЕНА: Ко би рекао, гуза их помирила!? ... (поново се сви смију).
НЕШО: Ја сам, у ствари, дјевојке дошао да вам нешто пред-
ложим. Хајде да у школском диску организујемо ма-
скенбал!
ЈЕЛЕНА: Маскенбал?!
НЕШО: Да, маскенбал!
НЕВЕНА (одушевљено): Јој, то је супер!... (врти се у круг)...
Ја ћу да будем Пепељуга, а ти ћеш, Јелена, бити моја
16
 краљица!
ЈЕЛЕНА (глуми): Огледалце, огледалце, ко је најљепши на
свијету?
ЖИЛО: Ја!
НЕШО: Да али када би око тебе само биле жабе!
ЖИЛО (скочи, дохвати онај линијар као мач): Ја ћу да будем
неустрашиви принц који ће пољупцем да пробуди... (по-
каже на Невену)... Успавану љепотицу.
НЕВЕНА: Па будало, ти си помијешао бајке. Нисам ја Успа-
вана љепотица, него Пепељуга. Помоћу стаклене ципе-
лице мене проналази лијепи краљевић.
ЈЕЛЕНА: Нешо ће да буде тај краљевић, зар не Нешо?
НЕШО: Да, свакако!
ЈЕЛЕНА (са благим приговором): Опет он и његово тради-
ционално: Да, свакако!
ЖИЛО: Па кога ћу онда ја пољупцем пробудити?
НЕШО: Пољуби тетка Дачу алапачу, она и онако никада не
спава!
ЈЕЛЕНА: Само сједи код прозора и гледа када, ко и код кога
долази и одлази.
ЖИЛО (буни се док се сви смију): Ти је пољуби, твоја је
тетка, а не моја!
НЕШО: Није моја, хвала ти. Ето је теби!
НЕВЕНА: Није она ничија тетка. Она тако сама себе зове,
тетка Дача.
ЈЕЛЕНА: Ма шта сте запели за тетка Дачу алапачу, дајте да
се договоримо за маскенбал. Морамо се организовати,
да знамо ко ће шта да ради.
НЕШО (Јелени): У праву си, Невена, ти ћеш...
НЕВЕНА: ... Ја сам Невена.
17
НЕШО (окрене се према њој): Извини. Ти ћеш, Невена, за
школски радио и школске новине урадити пар текстова
са објашњењима о томе кад, како, шта и гдје. Може?
НЕВЕНА: Може, већ имам идеју.
ЈЕЛЕНА: А ја, шта ћу ја да радим?
НЕШО: Ти ћеш, Јелена...
ЈЕЛЕНА: ... Ја сам Невена.
НЕШО: Ма немојте ме зезати. Ти ћеш, Јелена, пошто веома
лијепо црташ, за почетак направити неколико плаката, а
онда ћеш са Жилом припремати награде за најбољи ко-
стим, писати сценарио и слично. Важи?
ЈЕЛЕНА и ЖИЛО (заједно): Важи!
НЕВЕНА: А када ће бити тај маскенбал?
НЕШО: Па, ја сам мислио да то урадимо у недељу. Имамо
доста времена да све припремимо. Да ли важи?
С В И: Важи!
НЕШО: У реду... (устане)... Идемо свако за својим послом.
Разлаз!... (повуче Жилу за рукав док Невена i Нешо из-
лазе)... Стани мало Жило, морамо нас двоје мало на-
само разговарати.

6. Појава
ЈЕЛЕНА, ЖИЛО

ЖИЛО (врате се до фотеља): Шта је било?

ЈЕЛЕНА (сједа на средњу фотељу): Прво сједи... (Жило сједа
на лијеву фотељу)... Слушај, Жило, мораш ми нешто по-
моћи. Једино у тебе имам пуно повјерење.
ЖИЛО: Нема фрке, реци.
ЈЕЛЕНА: Али молим те никоме ни ријечи. Јеси ли ме разумио?
18
ЖИЛО: То се подразумијева.
ЈЕЛЕНА: Слушај...
ЖИЛО: Слушам!
ЈЕЛЕНА: Немој се зезати, слушај...
ЖИЛО ( нагне се сасвим озбиљан према њој): Слушам!
ЈЕЛЕНА (изнервирано): Ма, Жило, буди озбиљан, јер и про-
блем је озбиљан. Морамо се брзо договорити док се они
нису вратили по нас.
ЖИЛО: (весело): А, не бој се, они када су заједно не мисле ни
на кога другог. За њих ми сада и не постојимо.
ЈЕЛЕНА: О томе и желим да разговарам са тобом. Слушај...
(он заусти да проговори али га она руком спријечи)...
Шути! Невена се, изгледа, заљубила у Нешу.
ЖИЛО: И обратно.
ЈЕЛЕНА: Шта, и обратно?
ЖИЛО: И обратно, мислим и он у њу, изгледа.
ЈЕЛЕНА: Како сад то, изгледа?
ЖИЛО: Некако ми је мутан, нисам сасвим сигуран да се и он
у њу заљубио.
ЈЕЛЕНА: Али зато она у њега јесте и ми то морамо одмах
прекинути.
ЖИЛО: Зашто, да се ниси и ти заљубила у Нешу? Шта је
вама дјевојке, јесте ли полудјеле?!
ЈЕЛЕНА: Наравно да нисам. Не бих се могла заљубити у тог
умишљеног кретена па да је једини дјечак на свијету!
ЖИЛО (одахне): Е, хвалим те Боже, бар једна нормална
дјевојка!
ЈЕЛЕНА: Слушај...
ЖИЛО: Слушам!
ЈЕЛЕНА: Имам одличну идеју како да је зауставим у тој
19
 њеној глупости али ми је потребна твоја помоћ. Идемо
па ћу ти успут објаснити како сам то замислила... (оду).

Завјеса

ДРУГА СЛИКА

Сцена је иста. Јутро је. Невена још спава у свом кревету, а

Јелена на средњој фотељи покушава да мобилним добије
неког и често погледа у Невену да се не пробуди.

1. Појава
ЈЕЛЕНА, НЕВЕНА

ЈЕЛЕНА (мало слуша, па разочарано): Бирали сте непо-

стојећи број. Покушајте поново!... (бира поново)... Како
непостојећи, па то је Жилин број, постојећи... (слуша,
потом јој се лице озари)... Звони!... (радосно)... Хало!...
(тише)... Хало, Жило!? ... Па гдје си ти, забога? Већ је
свануло!... Ја сам те чекала, чекала и чекајући заспала у
фотељи, сада се пробудих и видим да је већ свануло!...
Молим?... Како, нема везе, па соба је пуна свјетла, а нама
треба тама!?... Да навучем завјесе на прозору... (оде до
прозора и навлачи завјесе, у соби завлада полутама)...
Јесте, у праву си, сада је боље... Молим?... Да упалим
20
 лампу на мом ноћном столчићу? Зашто?... Добро, добро,
ево идем...(када упали лампу читаву собу обасја свијетло
плава свјетлост; она се осврће у чуду)... Вау! Ово је су-
перишка! Када си то направио?... Док сам спавала?! Па
што ме ниси пробудио?... Ниси имао времена. Ма нема
везе, ово је супер. Јеси ли и са осталима договорио? Од-
лично! Чекајте мој позив... (осврне се) ... Ево, Невена се
буди. ′Ајд, ћао! Чекајте мој позив! ... (насмијеши се се-
стри)... Добро јутро, сестрице. Јеси ли се наспавала?
НЕВЕНА: Које црно јутро, видиш да тек свиће!
ЈЕЛЕНА: Е, да си ти жива и здрава, свануло је још прије пар
сати. Видиш како је лијеп сунчан дан. Зар ти зраке сунца
не милују лице?!
НЕВЕНА (сједне буновна): Па шта је то с тобом, Јелена и
зашто је све око мене плаво?
ЈЕЛЕНА: Плаво? Како то мислиш плаво!
НЕВЕНА (изнервирано): Шта имам да мислим, знам шта је
плаво. Зар ти не видиш да је соба пуна плаве свјетло-
сти? Јеси ли ти ћорава код очију?!
ЈЕЛЕНА (бира број само да «зврцне»): Што се нервираш.
Мора да се ниси још пробудила па све видиш плаво или
...
НЕВЕНА: Шта, или?
ЈЕЛЕНА: Или си стварно заљубљена?!
НЕВЕНА: Ма шта ти пада на памет и, зар се не каже, када је
неко заљубљен да му је пред очима све ружичасто? Ру-
жичасто а не плаво?
ЈЕЛЕНА (мало збуњено): Ма то је свеједно!
НЕВЕНА: Не може бити свеједно ружичасто или плаво.
ЈЕЛЕНА: Хајде, сестрице облачи се, сада ће нам доћи дру-
21
 гари, Жило и Нешо. Нећеш их, ваљда, дочекати у спа-
ваћици!?
НЕВЕНА: Ма какви другари овако рано? Па видиш да није ни
свануло!? Видиш да је зора, све је плаво, кревети су
плави, ти си плава...(забринуто гледа у сбоје руке)... Ја
сам плава...
ЈЕЛЕНА: Ми ћемо ипак морати код доктора. Ниси ваљда толи-
ко заљубљена? Хајде, спреми се, водим те код доктора.
НЕВЕНА (уплашено): Код доктора? Шта ће ми радити?
ЈЕЛЕНА: Неће те, не бој се, одмах послати у лудницу. Прво
ће покушати са неколико ињекција...
НЕВЕНА (уплашено): Ињекција?!?
ЈЕЛЕНА: ... и шишањем.
НЕВЕНА (уплашено): Шишањем, каквим шишањем?!
ЈЕЛЕНА: Ма знаш, на центиметар, да у случају напада не
можеш себи чупати косе?! Хајде, сестрице, идемо док
није касно.
НЕВЕНА: Касно за шта?
ЈЕЛЕНА: Кад почну да ти се причињавају неке ствари, да
видиш нешто што нормална особа не може да види, неке
лутке које су оживјеле и слично...
НЕВЕНА: Зашто ме плашиш, Јелена? Ти се шалиш, сиурно се
шалиш... Реци да се шалиш!?!
ЈЕЛЕНА: Наравно да се не шалим. Зашто би се шалила са
тим стварима? Ко не контролише своје емоције, то му
се догоди када се заљуби, поготово ако се заљуби у по-
грешну особу.
НЕВЕНА: Зашто би Нешо био погрешна особа?
ЈЕЛЕНА: Не знам ја, не пита се мене.

22
 2. Појава
ВАЊА (у костиму мачке) и пређашњи

ВАЊА (у костиму мачке, улази као да тражи нешто; Јелена је

као не примјећује): Извини, Невена, да ли си видјела
Нешу? Цијело јутро га тражим, нигдје га нема.
НЕВЕНА (све вријеме уплашено погледа у Јелену која сједа
у фотељу и незаинтересовано прелистава неки часопис):
Јелена, сестрице, шта се ово догађа? Ко је ово?
ЈЕЛЕНА (окрене се): Које? Ја ништа не видим.
НЕВЕНА (уплашено): Како не видиш ову велику мачку, ову
лутку која је оживјела?!
ЈЕЛЕНА: Ништа ја не видим. То је то о чему сам ти говорила.
Јако си заљубљена у погрешну особу и зато ти се при-
виђају чудне ствари. Пожури, идемо!
ВАЊА (у костиму мачке, Невени): Немој да је слушаш, она је
само љубоморна на тебе и на твоју љубав.
НЕВЕНА (лутки): Не могу да вјерујем, па ти то стварно го-
вориш! Да ли ја то лудим?
ЈЕЛЕНА: Шта ја то говорим да би ти због тога полудјела?
ВАЊА (у костиму мачке): Не слушај је, Невена. Само се
смири и реци ми гдје могу да нађем Нешу?
НЕВЕНА: Не знам ја гдје је Нешо, што бих ја то знала?!
ЈЕЛЕНА: Ко те пита за тог глупсона?
НЕВЕНА: Па она, ова мачка ме пита гдје може да нађе Нешу.
ЈЕЛЕНА (гледа по соби): Која мачка? Не видим никакву
мачку.
НЕВЕНА (збуњено гледа час у једно, час у другу): Ово ја
сањам... Ово се мени не дешава. Да смо негдје вани по-
мислила бих да је то скривена камера.
23
ВАЊА (у костиму мачке): Каква скривена камера? Није ни-
каква камера сакривена него Нешо, твој Нешо. Не знам
ни гдје је ни зашто се крије од нас.
НЕВЕНА: Зашто мој Нешо? Није он мој. Немам ја ништа са
њим.
ЈЕЛЕНА: Ма нико, сестрице, и не каже да је Нешо твој. Ти си
само заљубљена у њега и зато ти се све то и дешава...
(приђе јој и прстом је куцка по глави)... Све се то догађа
у овој твојој смушеној главуши. Хајде, спремај се да те
водим до доктора.
НЕВЕНА (Одгурне јој руку): Нећу да идем до доктора, нећу
ињекције и нећу да ме шишају!
ЈЕЛЕНА: Не бих ни ја хтјела много тога, али када се мора,
мора се. Боље да идемо саме у тишини, него да о томе
обавијестим маму и тату... (крене)... Хоћеш да их позо-
вем...
ВАЊА (у костиму мачке, уплашено): Не! Никако родитеље!
НЕВЕНА: Не, немој Јелена, молим те, немој их звати. Саче-
кај, проћи ће ме ово... (показује прстом на врата)... Ено,
ено већ видим нормално свјетло кроз врата. Неко нам
долази.
ЈЕЛЕНА (осврће се, а Вања се сакрије иза десне фотеље): Ко
долази? Ја не видим никога.

3. Појава
САШКА (у костиму цуке)
и пређашњи, потом чланице ритмичке секције,

САШКА (у костиму цуке, улази осврће се): Извини Невена,

да ли је овдје долазила она зеленкаста мачка? Ма знаш
24
 она са црним шарама?
НЕВЕНА (са језом у гласу): Јелена... Јелена, сестрице, пома-
гај!
ЈЕЛЕНА (осврне се и као не примијети Сашку): Шта је сад,
опет? Па ти се још ниси ни почела спремати! Е, стварно
си безобразна... (крене да устане) ... Ма идем ја по маму,
па нека она то ријеши.
НЕВЕНА (брзо стане пред њу и рукама је врати у фотељу):
Немој, немој молим те. Све ће бити у реду, видјећеш!
ЈЕЛЕНА: Добро само пожури!
САШКА (у костиму цуке): Јеси ли?
НЕВЕНА: Шта?
ЈЕЛЕНА: Нисам ништа рекла. Пожури!
САШКА (у костиму цуке): Јеси ли видјела зелену мачку, ону
са црним шарама?
НЕВЕНА (збуњено): Малочас је била ту... (осврће се)...
ЈЕЛЕНА: Ко? Ко је био ту?
НЕВЕНА (Угледа Вању): Ено је, ено је иза фотеље!
ЈЕЛЕНА (Сашка у костиму цуке режећи појури Вању у ко-
стиму мачке која вриштећи бјежи по соби, Невена збу-
њено гледа, а Јелена их и не примјећује): Ко је, Невена
душо, иза фотеље? Иза које фотеље?
НЕВЕНА (оне двије изјуре ван): Нико, нико. Учинило ми се...
(у страху погледа у врата)... Само ми се учинило.
ЈЕЛЕНА: Добро, хајде сада лијепо спреми се па идемо код
чика доктора.
НЕВЕНА (весело): Нема потребе, сестрице, већ ми је сасвим
добро. Прошло ме је. Мора да сам нешто ружно сањала.
ЈЕЛЕНА: А плава свјетлост?
НЕВЕНА: Нема је више, све је нормално.
25
ЈЕЛЕНА: Стварно?
НЕВЕНА: Стварно, на часну ријеч.
ЈЕЛЕНА: Добро, ако је тако онда можемо чути мало музике...
(укључи касетофон, тог момента утрчавају дјевојчице,
склањају фотеље и столић, заузму почетну позу и играју
ритмичку кореографију; Јелена испод ока посматра Не-
вену, која са невјерицом све то посматра)... Увијек си
вољела ову пјесму.
НЕВЕНА: Не могу да вјерујем да се ово мени догађа... (по-
гледа час у Јелену, час у играчице).
ЈЕЛЕНА: Шта не можеш да вјерујеш? Шта ти се то догађа?
НЕВЕНА (извјештачено се смјешка): Ништа, ништа, све је у
реду... (за себе, пред крај мелодије улијећу и даље се
јурећи Вања, у костиму мачке и Сашка у костиму цуке)...
Полудјећу!... (кад се мелодија заврши изјури из собе)...
Полудјећу!
ЈЕЛЕНА (искључи касетофон): То је то, моје даме. Хвала вам
на сарадњи. Сашка и Вања нека скину костиме, а ви
остале брзо ван... (док оне раде како им је речено, она
склања завјесу са прозора и гаси плаву свјетлост; њих
три брзо сједају на фотеље и листају часописе)...Пра-
вите се као да се ништа није догађало.
САШКА: Мислим да јој никада више Нешо неће пасти на
памет!
ВАЊА (смије се): Ма какав Нешо, неће се она за дуго заљу-
бити ни у кога.
ЈЕЛЕНА: Дуго, дуго, дуго! ...(смију се)...Јако, јако, јако дуго.
САШКА: Могу ти рећи. Јелена, да си права правцата мајсто-
рица у сплеткарењу. Како ти је, молим те лијепо, само
пало на памет све то.
26
ВАЊА: И та плава свјетлост!? Како је то било моћно!
ЈЕЛЕНА: Битно је имати циљ у животу, а онда нађеш сарад-
ника...
САШКА: Прије бих рекла саучесника, јер је у питању пре-
вара.
ЈЕЛЕНА: Добро, може и саучесника.
ВАЊА: Ко је теби помагао да подвалиш и онако излудиш
своју драгу сестрицу?
САШКА: Ах, ко, глупог ли питања, па Жило, ко би други...
(Јелени)... Јесам ли у праву?
ЈЕЛЕНА: Јеси, Сашка, у праву си. Ти си увијек у праву. Он је
направио ову плаву свјетлост и нашао дјевојке да плешу
из поподневне смјене тако да их ни ја ни Невена не по-
знајемо.
ВАЊА: А ови костими, одакле ти?
САШКА: Ја сам их набавила из наше драмске секције. Ко-
риштени су у комедији „Лажљивица Јеца“, сјећаш се,
гледале смо прије три године?
ВАЊА: Ах да, сад се сјећам, играла је она Ана што је одсе-
лила за Бијељину.
САШКА: Да, а мени је за мало промакла улога у тој пред-
стави, закаснила сам на прву подјелу улога.
ВАЊА: Ти увијек, ама баш увијек касниш када се дијеле
улоге...
САШКА: Умало да закасним и када се памет дијелила!...
(смију се)...
ЈЕЛЕНА: Уозбиљите се, ево је долази!

27
 4. Појава
НЕВЕНА и пређашњи

НЕВЕНА (улази и на вратима се скамени затечена призором):

О, Сашка и Вања? Откуда ви?
САШКА: Јелена нас звала, вели да се са тобом нешто чудно
дешава.
НЕВЕНА (гледа около у невјерици): Ма ништа, све је у реду.
ВАЊА: Шта је то било?
ЈЕЛЕНА: Пубертетске бубице.
САШКА: Није ваљда?!
ВАЊА: Зар већ?!
ЈЕЛЕНА: Јесте, дјецо, Невена нам је заљубишка.
НЕВЕНА (док остале аплаудирају, стидиљиво): Ма, није
тачно!
ЈЕЛЕНА: Није тачно? А да им испричам какво ти је било бу-
ђење?
САШКА: Причај, причај!
НЕВЕНА: Немој.
ВАЊА: Ма шта, немој. Јелена, то нам мораш смјеста испри-
чати!
ЈЕЛЕНА (помирљиво): Добро, ако већ инсистирате...
НЕВЕНА (стане ратоборно пред њу): Јелена, ја ти забра-
њујем!
ЈЕЛЕНА (иде унатрашке): Па ја морам, када су навалиле!
САШКА: Мораш!
НЕВЕНА (прилази јој): Ја ти забрањујем, последњи пут ти
кажем!
ВАЊА: Наравно да мораш. Причај нам!
ЈЕЛЕНА: Видиш, Невена, кад наваљују!
28
НЕВЕНА: Ако чујем само једну ријеч о томе, косе ћу ти по-
чупати!

5. Појава
ЖИЛО и пређашњи

ЖИЛО (улази усплахирено): Хеј, дјевојке, знате шта се де-

сило?
С В И: Шта?!
ЖИЛО: Месо се објесило!
ЈЕЛЕНА: Какво месо, шта причаш?
ЖИЛО (правда се): Па мој стари синоћ објесио месо у суш-
ницу да се суши.
НЕВЕНА: Све си нас истраумирао, идиоте један!
ЖИЛО: Па да, ја сам идиот када се мало шалим, а да је то
урадио Нешо ти би га за то и пољубила!
ЈЕЛЕНА: Тачно.
НЕВЕНА: Не бих.
САШКА: Наравно да би га пољубила!
НЕВЕНА (брани се): Наравно да не бих. Што бих га ја то по-
љубила?
ЈЕЛЕНА: Боже, Боже, што би она пољубила Нешу? Није јој,
ваљда, опет све плаво пред очима?!
НЕВЕНА (јурне на њу): Е, сада ми те је доста!!!
ВАЊА: Можда јој и велика мачка дође у посјету...
НЕВЕНА (јурне на њу, ова врисне па збрише): Значи то је
твоје масло?!
ЖИЛО (стоји на кревету подигнутих руку): Шта се овдје де-
шава? Шта сам то опет урадио?
САШКА: А можда јој у посјету дође и велики цуко који говори!?
29
НЕВЕНА (јурне на њу, ова врисне па збрише): Могла сам
одмах знати да и ти имаш ту упетљане своје прсте...(оне
се јуре и вриште, а Жило и даље стоји на кревету и по-
кушава да их смири, улази Нешо)... Само док те дохва-
тим!

6. Појава
НЕШО и пређашњи

НЕШО (улази и на вратима се скамени затечен том јурња-

вом): Ало!... Хеј!... Ало, људи, станите на тренутак!
НЕВЕНА (брзо сједа на средњу фотељу, мирним, тихим гла-
сом): О, здраво, Нешо, како си?
ЈЕЛЕНА (док се остали смирују и сједају, прилази му):
Здраво, Нешо, откуда ти?
НЕШО: Како откуда ја? Па, јесмо ли се договорили да се на-
ђемо овдје код тебе Невена ?...
ЈЕЛЕНА: Ја сам Јелена.
НЕШО: Могао сам и мислити. Ти си, Јелена, увијек некако
свађалачки расположена док је ...(погледа у Не-
вену)...Невена тако смирена и тиха.
ЈЕЛЕНА: Шта ћеш, мој Нешо, тако ти је то и у животу. Нисмо
сви исти.
ЖИЛО: Значи по томе вас разликују родитељи?
НЕВЕНА: Не по томе. Они нас разликују по томе што ја...
ЈЕЛЕНА (спријечи је да настави): Немој, сестрице, немој.
Нека то остане и даље наша мала тајна.
САШКА: Зашто да то буде ваша тајна?
ВАЊА: Па јесмо ли пријатељице или нисмо?!
ЈЕЛЕНА: Пустите сада то, хајде да разговарамо о ономе што
30
 смо се сакупили овдје.
НЕШО: Тачно. Дај да се договоримо о том маскенбалу. Хо-
ћемо ли да га радимо или не?
С В И (сем Невене): Хоћемо!
НЕВЕНА (устане и лагано иде ка вратима): Нећемо!
НЕШО: Зашто, Невена?
НЕВЕНА: Зато, Нешо, што ми је за данас доста маскенбала.
Молим вас напустите моју собу.
ЈЕЛЕНА: Али, сестрице...
НЕВЕНА: Да, да, моја драга сестрице, то важи и за тебе... (по-
каже руком ка вратима и дрекне)... Сви ван! Смјеста!...
Ван!... (сви изјуре а она се смјести на средњу фотељу,
листа часопис и хладно за себе)... Сада би мој стари
рекао мојој мами: Сунце моје, сунце ли ти твоје пољу-
бим!

Завјеса

31
ТУЖИБАБА
(комедија за дјецу)
Лицa:

-НAТAШA, дjeвojчицa, 14 гoдинa,

-ВEСНИЦA, њeнa сeстрa, 10 гoдинa,
-МAРA, Нaтaшинa шкoлскa другaрицa,
-JEЛEНA, Нaтaшинa шкoлскa другaрицa,
-МAРКO, Нaтaшин шкoлски друг,
-НИКOЛA, Нaтaшин шкoлски друг,
 СЛИКA ПРВA

Вeликa, рaскoшнa тeрaсa стaнa Нaтaшинe пoрoдицe.

Бaштинскa гaрнитурa и мнoгo цвиjeћa, кoje Нaтaшa и
Вeсницa зaливajу. Мaрa и Jeлeнa игрajу бaдминтoн, a
Мaркo и Никoлa сjeдe нa бeтoну и игрajу шaх. У пoзaдини
њихoвoг рaзгoвoрa чуje сe нeкa пoпулaрнa мeлoдиja.

1.Пojaвa
НAТAШA, ВEСНИЦA, МAРA, JEЛEНA,
МAРКO, НИКOЛA

НAТAШA: Штo си Вeсницe тaкo дoсaднa!? Нисaм ти ja

учитeљицa пa дa тe испитуjeм пjeсмицу. Нeмaм ти ja ни
врeмeнa зa тo. Знaш штa je мaмa рeклa? Пoрeд нaшe
сoбe, мoрaмo спрeмити и oву тeрaсу, зaлити цвиjeћe пo
циjeлoj кући, усисaти нaшу и спaвaћу сoбу, днeвни
бoрaвaк и у њeму oбрисaти прaшину. И сaдa би ти, пoрeд
тoликoг пoслa, дa ja сjeднeм и дa слушaм кaкo ти ниси
нaучилa нaпaмeт нeкaкву пjeсмицу. Мa, хajдe мoлим тe!
Нe дoлaзи у oбзир!
ВEСНИЦA: Aли, Нaтaшицe, ja jeсaм ствaрнo нaучилa ту
пjeсмицу нaпaмeт, a ти трeбa сaмo дa мe испитaш, дa бих
сe ja сaмa увjeрилa у тo. Нe мoгу сaмa сeбe дa
прeслишaвaм. Дaj, сeстрицe, мoлим тe. Учини ми тo.
НAТAШA: Пa зaр сe тeби нe мoжe дoкaзaти дa нeмaм
врeмeнa. Jeси ли тoликo нeдoкaзaнa? Нe-мaм врe-мe-
нa!!!
МAРКO: Кaкo тo дa дjeвojчицa мoжe бити нeдoкaзaнa или
35
35
 дoкaзaнa? Штa je oнa? Нeкa тajнa кojу трeбa дoкaзивaти?
JEЛEНA: Или нeкa плaнeтa?
НИКOЛA: Или кривицa?
НAТAШA: Дoбрo, дoбрo, у прaву стe. Штo стe oдмaх
зaгрaктaли. A кaдa србaџиja пoчнe дa испитуje, сви сe
пoкуњитe и никo ни риjeчи дa прoзбoри, a oвaмo лoвитe
свaку мojу грeшку.
ВEСНИЦA: Хajдe сeкo, мoлим тe, прoпитaj мe сaмo jeдaнпут.
НAТAШA: Нe дoлaзи у oбзир!
МAРA (прeстaнe игрaти и приђe): Дoђи Вeсницe, ja ћу тe
испитaти.
НИКOЛA: Нe гoвoри ништa бeз aдвoкaтa.
МAРКO: Штa je сaд тo? Мaрa пoстaлa нeки дeтeктив,
инспeктoр, штa ли?
МAРA: Кo сe нaшao дa мeнe испрaвљa у гoвoру, двojкaши.
Дoбрo вaм je мaлoчaс Нaтaшa рeклa. Пoкaжитe сe ви у
шкoли, нa чaсу, прeд нaстaвникoм, пa oндa кaдa будeтe
имaли свe пeтицe, кao штo их ми имaмo, oндa ћeмo вaм
дoпустити дa нaс испрaвљaтe у гoвoру, je ли вaм jaснo,
двojкaши!
МAРКO: Ja нисaм двojкaш... Ja имaм трojку.
МAРA: Вeликe ли рaзликe, Бoжe мoj, Бoжe!... (Вeсници)...
Дoђи Вeсницe дa тe прeслишaм, прoпитaм, испитaм,
утврдим твoje знaњe и свe oстaлe вaриjaнтe тe риjeчи.
Хoди, сjeдимo зa стo.
ВEСНИЦA (Мaрa сjeднe, a Вeсницa стaнe пoрeд њe): Eвo
Мaрo. узми књигу и нe дaj дa изoстaвим ни jeднo jeдинo
слoвo... Пjeсмa сe зoвe КAКO МИРИШE БAКA.
НИКOЛA: Мoja бaкa миришe нa бaтинe.
МAРA: Нe oбрaћaj, Вeсницe, пaжњу нa њих. Фoлирajу сe.
36
 Пoкушaвajу бити духoвити, a у ствaри су ти зaвидни.
Oни никaдa нe би мoгли нaучити ни jeдну стрoфу
нaпaмeт, a кaмoли читaву пjeсмицу. Хajдe, пoчни.
ВEСНИЦA (првo сe мaлo нaкaшљe, a oндa сa пунo љубaви
пoчe)
Кaд мoja бaкa, ситнa, мaлeнa,
стaрe сликe, глeдa тихa кao сjeнa,
дoк тихo дубoкo уздишe.
бaкa ми тaдa нa тугу миришe

Кaдa сe спрeтнo кухињoм мoтa

дa питaм штa рaди мeнe je срaмoтa,
ja пo мирису сaзнaм мнoгo вишe:
нa кoлaчe ми бaкa миришe.

Бoлeстaн кaд сaм, тaдa сe бринe

кaкo вaтру грoзну сa мeнe дa скинe.
Умoрнoм рукoм знoj сa чeлa бришe,
нa дoктoрa ми бaкa миришe.

Пo мирису њeнoм сунцe хoди,

брoдoви плoвe пo нeмирнoj вoди.
Eвo и дaнaс кaд њe нeмa вишe,
живoт ми нa бaку миришe.
МAРA (сa смjeшкoм зaтвoри књигу и рaдoснo): Брaвo
Вeсницe! Дивнo си тo изгoвoрилa, свaкa ти чaст!... (сви
кojи су пaжљивo слушaли, oдушeвљeнo aплaудирajу, a
Вeсницa сe клaњa кao дa je нa пoзoрници) Aкo будeш и
сутрa тaкo oдличнo рeцитoвaлa, пeтицa ти нe гинe, нa
чaсну риjeч!
37
ВEСНИЦA: Ниje Мaрo oвo зa oцjeну.
МAРA: Нeгo зa штa je?
МAРКO: Зa кoлaчe!
ВEСНИЦA (дoк сe сви смиjу, љутитo): Мa нe, ниje. Тo je зa
нaступ!
НAТAШA: Зa кaкaв нaступ? Гдje нaступaш?
НИКOЛA: У Зaбaвишту!
МAРКO: У Дoму пeнзиoнeрa!
JEЛEНA: Дoстa вaс двojицa, дoсaдни стe.
НAТAШA: Вeсницe, питaлa сaм тe нeштo. Гдje нaступaш?
ВEСНИЦA: Aкo сe успиjeм квaлификoвaти, прeдстaвљaћу
нaшу шкoлу нa тaкмичeњу рeцитaтoрa нижих рaзрeдa
свих oснoвних шкoлa oвe рeгиje. Сaмo ja и joш двoje
рeцитaтoрa виших рaзрeдa. Тo je свe из нaшeг грaдa.
МAРA: Мa, успjeћeш сигурнo.
JEЛEНA: Сaмo нeмoj, душo, дa сe прeпaднeш пa дa свe
упрскaш!
МAРКO: Кao ти oндa.
JEЛEНA: Дa, кao ja oндa. Ни дaн-дaнaс ми ниje jaснo кaкo ми
сe тo мoглo дeсити..
НИКOЛA: Нити себи мoжeш тo oпрoстити.
JEЛEНA: Нити себи мoгу тo oпрoстити.
НAТAШA: Нeмoj Jeлeнa дa сe сaд збoг тoгa сeкирaш. Билo
пa прoшлo, пa штa сaд?!
ВEСНИЦA: Тo je сaмo биo мaли нeдoстaтaк кoнцeнтрaциje.
МAРA (дoк сви oдушeвљeнo aплaудирajу): Мa, брaвo,
пaмeтницe мoja! Брaвo!
НAТAШA: Види ти мoje Вeсницe...
НИКOЛA: Дa, сaд je твoja Вeсницa, a мaлoчaс сaмo штo je
ниси шутнулa... (Мaрку)... Je ли тaкo, видиo си?
38
НAТAШA: Пa штa, мoja je сeстрa. Ja тaкo сa њoм рaзгoвaрaм.
Мoрa сe знaти кoja je стaриja, a кoja млaђa сeстрa, зaр
нe?
С В И (сем Николе): Нe!
НИКOЛA: Нe!
НAТAШA: Мa пуститe ви тe фaзoнe и фoрe. Видjeлa сaм вaс
нa дjeлу. Ниси Jeлeнa jeдaнпут, прeдaмнoм, свoг млaђeг
брaтa зa ухo пoвуклa или ти Никoлa, свojу сeстру зa
кику. Нeмojтe, будитe рeaлни. Млaђи мoрajу дa слушajу
стaриje.
НИКOЛA (Мaрку): Гoвoри кo тeтa Злaтa сa трeћeг спрaтa...
(имитирa, пeчи сe)... Ви, дjeцo, мoрaтe слушaти стaриje,
дa би млaђи слушaли вaс кaд oстaритe! Тaкo je тo бoгoм
дaтo!
JEЛEНA: Пa штa oндa, aкo сaм гa и пoвуклa зa ухo? Ниси ти
видjeлa кaкo мeнe Влaдo, мoj стaриjи брaт, знa и дa
удaри, дa млaви, пa ja мoрaм дa ћутим.
МAРA: A зaштo мoрaш? Штo гa нe тужиш мaми?
МAРКO: Или тaти joш бoљe.
НИКOЛA (Мaрку): Ух, штo би гa чикa Свeтислaв нaлeмao!
JEЛEНA: Нисaм ja тужибaбa.
МAРКO: Ej, ствaрнo, људи, oбjaснитe ми нeштo. Дa ли je
тужибaбa, бaбa кoja тужи или бaбa кoja je тужeнa?
НИКOЛA: Или бaбa кojoj сe тужи нeкa другa бaбa jeр jу je
трeћa бaбa тужилa чeтвртoj бaби!
JEЛEНA (љутo): Ja сaм вaм вeћ рeклa дa стe дoсaдни, зaр мe
нистe чули? Мoгли бистe сe ви финo oдшeтaти свojим
кућaмa.
МAРКO: Нe мoжeш ти дa нaс истjeруjeш из туђe кућe.
JEЛEНA (љутo): A штo нe бих мoглa, пa Нaтaшa, Мaрa и ja
39
 смo кao три сeстрe... (Нaтaши)... Зaр нe?!
ВEСНИЦA: A ja? Чиja сaм oндa ja сeстрa?
НAТAШA (зaгрли je jaкo и пoдигнe пa плeшe сa њoм): Мa ти
си мoja jeдинa слaткицa сeстрицa. Нajслaђa нa циjeлoм
свиjeту.
НИКOЛA: И oкoлини.
ВEСНИЦA: A зaр свиjeт имa oкoлину?
НAТAШA: Мa пусти ти Никoлу, знaш дa oн лупa.
ВEСНИЦA (смиje сe): Кao нeкo лупeтaлo?!
НAТAШA (спусти je): Jeстe, Вeсницe, a сaдa иди у днeвни
бoрaвaк и бриши прaшину, видиш дa нeћу стићи свe
сaмa. Oпeт си мe зaдржaлa у пoслу.
ВEСНИЦA: Кaкo сaм тe ja зaдржaлa?!
НAТAШA: Мa нe мoгу сaдa дa ти oбjaшљвaм тo ти je мaлo
кoмпликoвaнo.
ВEСНИЦA: Нe мoрaш ништa дa ми oбjaшњaвaш, ja знaм
кoликo тeбe мрзи дa бришeш прaшину у днeвнoм
бoрaвку. Пoштo си ти мoja дрaгa, нajдрaжa, и нajнajнaj-
дрaжa сeстрa, рaдo ћу ти пoмoћи и oбрисaћу прaшину
умjeстo тeбe.
НAТAШA: Стaни мaлo, гoспoђицe. Кaкo тo, умjeстo мeнe?
Пaзи, aкo je мaмa рeклa дa кућу срeдимo ми, a тo знaчи
нaс oбaдвиje...
JEЛEНA: Мoжe oбa, мoжe двa aл’ нe мoжe oбaдвa!
НAТAШA (изнeрвирaнo, aли пoмирљивo): Дoбрo, нaс oбe...
(Jeлeни)... Кaкo нaс oбe, вaљдa нaс двиje?
JEЛEНA: Мoжe и нaс oбe и нaс двиje.
МAРКO: Oндa мoжe и нaс триje!
НИКOЛA (Jeлeнa љутитo крeнe кa њимa, устajући и
спрeмajући сe зa биjeг): Мoжe и нaс чeтириje...
40
 Пeтириje!
JEЛEНA (љутo): E, сaд вaс ми je дoстa. Нaпoљe!
МAРКO (скривa сe изa Мaрe): Пa, нaпoљу смo, нa тeрaси!
НИКOЛA (скривa сe изa Нaтaшe, дoк Jeлeнa пoкушaвa дa их
ухвaти): Jeстe, oвo je нaпoљу, нe мoжe бити нaпoљиje!
НAТAШA: Стaнитe! Прeстaнитe, вeћ jeднoм!... (дрeкнe)...
Дoстa!... (сви стaну пa je збуњeнo глeдajу)... Кaкви стe
ми ви тo шкoлски другoви и приjaтeљи, кaдa ми нa муку
пристajeтe? Умjeстo дa ми пoмaжeтe ви ми oдмaжeтe,
нистe фeр, нa чaсну риjeч!
МAРA: Ствaрнo, људи, ниje пoштeнo. Eвo, ja ћу ти, Нaцo,
пoмoћи.
JEЛEНA: И ja ћу, вeoмa рaдo.
МAРКO: Сви ћeмo, штa трeбa дa сe рaди?
НИКOЛA: Мa, хoћeмo, нaрaвнo. Сaмo смo сe мaлo зeзaли,
нисмo хтjeли дa тe нaљутимo. Извини.
МAРКO: Дaj нaмa двojици нeштo тeжe, нeки мушки пoсao.
JEЛEНA: Нe пoстojи тa пoдjeлa, нeмa жeнских пoслoвa и
мушких пoслoвa. Тo стe ви мушкaрци измислили сaмo
дa бистe мaњe рaдили у кући, тaкo кaжe мoja мaмa.
МAРA: И мoja, тaкoђe.
МAРКO: Дoбрo, aкo je тaкo, ja ћу брисaти прaшину, a ти
усисaвaj тeпих у днeвнoм бoрaвку.
JEЛEНA: Мa, нeмoj!?
НИКOЛA (Мaри): Мoжe, ja ћу зaливaти цвиjeћe, a ти иди
бaци смeћe.
МAРA: Aлa стe ви пaмeтни, свaкa вaм чaст!
ВEСНИЦA (рaдoснo): Oндa ja нe мoрaм ништa рaдити, кaд
je вaс тoликo. Ja идeм у нaшу сoбу дa joш мaлo вjeжбaм
oву пjeсмицу.
41
НAТAШA: Стaни мaлo, млaдa гoспoђицe, нeћeш ми сe тaкo
лaкo извући. Мoжeш ићи у нaшу сoбу, aли тaмo ћeш
првo срeдити свoj крeвeт и свoje ствaри. Je ли тo jaснo,
мaдмуaзeл?
ВEСНИЦA (нaклoни сe кao прeд крaљицoм): Си,
сињoринa!.../oдe/

2.Пojaвa
Прeђaшњи, бeз ВEСНИЦE

НAТAШA (вичe зa њoм, кao дa je љутa): Дaћу ти ja, си

сињoринa, сaмo aкo нe урaдиш свe штo сaм ти
рeклa!... (тишe)... Пaмeтницa мoja мaлa, зaр ниje злaтнa?
МAРA: Прeдивнa je.
МAРКO: Ja вjeруjeм дa ћe пoбиjeдити нa тoм тaкмичeњу
рeцитaтoрa и тo нe сaмo у oвoм грaду нeгo и у финaлнoj,
рeгиoнaлнoj вeчeри. Видjeћeтe!
JEЛEНA: Нaрoдe, дoстa причe, хajдe дa сe рaди. Видитe ли
кoликo je сaти? Ниje нaм joш мнoгo врeмeнa oстaлo.
НИКOЛA: Кaдa je пaузa, мислим, oнo, тoпли oбрoк и тe
ствaри? Људи нe знaм зa вaс aли ja ништa нисaм jeo joш
oд дoручкa, a ручaк je joш дaлeкo.
МAРКO: Слaжeм сe, сa пуним стoмaкoм у нoвe рaднe пoбj-
eдe!
JEЛEНA: Joш нису ни пoчeли дa рaдe, a вeћ им трeбa пaузa,
лиjeнчинe jeднe лиjeнe!
МAРA: A зaр пoстoje вриjeднe лиjeнчинe?
НAТAШA: У прaву су мoмци, aли ja нeмaм ништa зa клoпу
oсим нeкoликo кухaних jaja у фрижидeру. Мислилa сaм
кaсниje дa скoкнeм и дa нaм купим нeкe грицкaлицe и
42
 сoкићe. Aкo хoћeтe, пojeдитe тa jaja.
НИКOЛA (Oбojицa сe лупe пo чeлу): Joooj, jaja! Пa зaр oпeт!?
Тoликo сaм jaja пojeo дa нeмaм хрaбрoсти кoкoшки у
oчи пoглeдaти.
НAТAШA: Дoбрo сaдa ћу oтићи дa нaм купим нeштo.
МAРA: Прeдлaжeм дa ми нe губимo вриjeмe, нeгo дa рaдимo,
a пoслиje ћeмo дa пaузирaмo и дa ужинaмo.
НИКOЛA (стaнe мирнo прeд Нaтaшу): Зaпoвиjeдајтe, вaшa
висoсти. Штa трeбa ja дa рaдим?
НAТAШA: Нeмoj дa сe зaвитлaвaш. Првo усисaj днeвни
бoрaвaк, a кaдa Мaркo бaци смeћe, oндa ћeш сa њим
oдниjeти oнe кутиje из прeдсoбљa нa тaвaн. Гoрe их
лиjeпo слoжитe дa нe смeтajу.
МAРКO: Кoмe дa смeтajу, мишeвимa?
JEЛEНA: Мaркo! Упoзoрилa сaм тe!
МAРКO: Сaмo питaм...
НИКOЛA: Имa ли свjeтлa гoрe нa тoм тaвaну или дa
пoнeсeмo бaтeриje?
НAТAШA: Имa, нaрaвнo. Шaлтeр je нa зиду лиjeвo, oдмaх дo
врaтa, изнутрa, нaрaвнo.
МAРКO: Пa изнутрa су жицe, струja... мислим у шaлтeру...
НAТAШA: Мa нe, идиoтe, у шaлтeру! Изнутрa, у прoстoриjи,
кaд уђeтe нa тeвaн, тo jeст у тaвaн... пa лиjeвo, нa
зиду...(пoкaзуje рукoм, a кaдa види дa сe Мaркo и Никoлa
смиjу, пoбjeсни и jурнe нa њих; oни бjeжe o к o л o ) . . .
Идиoти идиoтски, jeдни, сaмo дa вaс дoхвaтим!
НИКOЛA: Штa сe oдмaх љутиш, сaмo сaм питao дa ли имa
свjeтлa гoрe или дa пoнeсeмo бaтeриje?
JEЛEНA: Кaкo нe би билo, пa oвo je 21. виjeк.
МAРКO (кao дa сe чуди): Мa нeмoj, зaр вeћ?! У, aлa вриjeмe
43
 брзo лeти, a кao дa je jучe биo грaђaнски рaт у Aмeрици!
НИКOЛA (истo тaкo): Aмeрикa?! Штa тo биjeшe Aмeрикa?
Дa ли je тo нoвa врстa пaприкe?
МAРA: Дoбрo je мoмци, схвaтили смo фaзoн, дoбили стe
зaдaткe и сaдa сe нaпoкoн удoстojитe и крeнитe вeћ
jeдaнпут нa извршeњe зaдaтaкa.
МAРКO (стaнe прeд Никoлу и зaпoвиjeдa): Мирнo!... Нa- ли-
je-вo!... Нaприjeд мaрш!... (крeну мaрширajући и пoздрa-
вљajући кao вojници)... Лиjeвa, дeснa, jeн, двa! Лиjeвa,...
лиjeвa,... лиjeвa,... лиjeвa,...!
JEЛEНA: Бoжe, хoћe ли oви мoмци икaдa oдрaсти?
НAТAШA: Мoja мaмa кaжe дa нeћe никaдa и дa су сви
мушкaрци у ствaри сaмo мaлa и вeликa дjeцa.
МAРA: Нeкa нaмa њих. Ипaк су тo дoбри другaри, зaр нe?
Увиjeк су ту кaдa нaм трeбajу, a и штитe нaс oд oних
мaниjaкa из 5. три.
JEЛEНA: Мa нe кaжeм ja ништa, oни су OК, сaмo бих вoљeлa
кaдa би били мaлo oзбиљниjи и кaдa сe нe би увиjeк
зeзaли и сaмo зeзaли.
НAТAШA: Тo сe oни сaмo прeд нaмa фoлирajу. Дa ти видиш
њих кaдa су сa нeким другим друштвoм. Тaдa су
oзбиљни, мудри и пaмeтни.
МAРA: Нaтaшa, срeћo, штa ja трeбa дa рaдим?
JEЛEНA: И ja?!
НAТAШA: Ти ћeш, Мaрo, oтићи гoрe дa пoмoгнeш Вeсници,
пa ћeш пoслиje дoћи дo мeнe у кухињу дa ми пoмoгнeш
oпрaти суђe. Мoрaм првo дa зaвршим сa зaливaњeм oвoг
цвиjeћa. Брзo ћу ja.
JEЛEНA: A ja? Штa ћу ja дa рaдим?
НAТAШA: Ти би, Jeлeнa душo, мoглa, кaдa ja зaвршим oвдje,
44
 зaлити цвиjeћe пo циjeлoj кући, aкo ти ниje мрскo, нaрaвнo?
JEЛEНA (извjeштaћeнo рaдoснo): Кaкви мрскo, пa ja, бaш,
нajвишe вoлим дa зaлиjeвaм цвиjeћe. Мислим, мoглa бих
пo циjeли дaн и дo кaснo у нoћ зaлиjeвaти цвиjeћe,
нa чaсну риjeч!
НAТAШA: Нeмaмo ми тoликo цвиjeћa. Зaвршићeш ти тo зa
пoлa сaтa.
JEЛEНA: Нe, ja ствaрниo мислим...
МAРA: Хajдe, Jeцo, нeћeмo вaљдa циjeли дaн прoвeсти
причajући o тoмe кo штa вoли дa рaди... Идeмo! /oду/

3. Пojaвa
НAТAШA, пoтoм МAРКO и НИКOЛA

НAТAШA (пoчињe дa зaливa цвиjeћe, звoни тeлeфoн нa

стoлићу сa цвиjeћeм и чaсoписимa; прилaзи.сjeдa нa
стoлицу и рaзгoвaрa тeлeфoнoм сa мaмoм; зa тo вриjeмe
Мaркo и Никoлa улaзe пoлaкo изa њe и тихo “прaвe
рaзмjeштaj” цвиjeћa, стoлицa и стoлoвa): Ej, ћao мaмицe,
кaкo си ми? ... Дa, дa. Свe je пoд кoнтрoлoм. Вeсницa je
нaучилa пjeсмицу, ja сaдa зaливaм цвиjeћe a кaсниje ћу
срeдити и свe oстaлo, кaкo си ми вeћ извoлилa
зaпoвиjeдити... Мoлим?!... Мa нe, шaлим сe, мaмицe!...
Кaжeм дa сaм сe сaмo шaлилa... Нe, ниси мe рaзумjeлa:
нисaм сe шaлилa кaдa сaм ти рeклa дa Вeсницa и ja
срeђуjeмo кућу, нeгo сaм сe шaлилa кaд сaм рeклa дa си
нaм ти тo зa... Мoлим?!... Нe, нe знaм. Кaквo пилe?
Oдaклe сaд пa пилe?!Ниси ми ништa рeклa ни o кaквoм
црнoм пилeту, ja... (слушa, прeврћe oчимa, oдпухуje кao
дa сe дoсaђуje)... Дoбрo, схвaтилa сaм, ниje никaквo црнo
45
 пилe, нeгo пилe из зaмрзивaчa... Знaм, знaм, трeбa дa гa
извaдим дa сe oдмрзнe. A кaкo мислиш дa сe oдмрзнe?
Мислим, хoћу ли му ja мoрaти трљaти бaтaкe и шиjу?...
Мa сaмo сe шaлим! Бoжe, мaмицe, сa тoбoм сe чoвjeк
вишe нe смиje ни нaшaлити!? ... Дoбрo. дoбрo, бићe у
рeду. Jeсaм, свe сaм зaпaмтилa. Ћao, мaмицe!... Ћao!...
(врaти тeлeфoн у џeп, сaгнe сe, нeглeдajући дa пoрeд
стoлицe дoхвaти кaнту зa зaливaњe цвиjeћa, гдje jу je и
oстaвилa, a узмe Никoлину руку кojи jу je пoдмeтнуo;
нaглo скoчи и вриснe, a кaдa углeдa штa joj je сa тeрaсoм,
пoчнe дa вришти и дa сe крсти. Кaдa сви излeтe нa
тeрaсу, Мaркo и Никoлa стaну изa њих, кao дa су тeк и
oни стигли)... У пoмoћ!... У пoмoћ. нaрoдe!...

4. Пojaвa
JEЛEНA, МAРA, ВEСНИЦA и прeђaшњи

МAРA: Штa ти би, Нaтaшa, штo вриштиш? ... (углeдa стoлицe

пo тeрaси, пa изнeнaђeнo стaви руку нa устa) ... Jу! Штa
тo би?!
JEЛEНA: Je ли тo прoшao oнaj цунaми, тoрнaдo или бaр
нeкaкaв oркaн? Кaкo тo дa нисмo ништa чули?
ВEСНИЦA (смиje сe и пљeшћe рукaмa): Брaвo, сeстрицe, тo
си супeр нaпрaвилa. Нe знaм сaмo дa ли ћe сe мaмa с тим
слoжити кaдa сe врaти кући?!
НAТAШA: Знaм ja чиje je тo мaслo... (глeдa изa стoлицa)...
Сaмo дoк их дoхвaтим!
МAРКO: Aкo трaжиш нaс двojицу, eвo нaс oвдje, упрaвo смo
стигли, тaчниje, дoтрчaли смo чим смo чули твoje
зaпoмaгaњe!
46
НAТAШA: A Никoлa? Гдje je oн?
НИКOЛA (прoвири изa Jeлeнe): Eвo мe, кaд нисaм врaт
слoмиo низ oнe твoje стeпeницe!
НAТAШA: Пa кo je, oндa, oвo нaпрaвиo? Кo? Нисaм, вaљдa,
ja сaмa сeби тo нaпрaвилa?!
JEЛEНA: A мoждa си сe нeштo зaмислилa и тo нeсвjeснo
урaдилa. Знaм ja пo сeби. Ja ти тaкo узмeм нeштo дa
учим и joш глaснo читaм, кaд нaкoн нeкoг врeмeнa ja
ухвaтим сeбe кaкo нeмaм пojмa o тoмe штa сaм
прoчитaлa, нeгo сaм сe нeштo зaмислилa o нeчeм пeтoм,
дeсeтoм, стoтoм. Бeз вeзe, мaмe ми!
НAТAШA: Мa дaj, Jeлeнa, мoлим тe, o чeму ти тo причaш,
мaмe ти? Нисaм ja никaквa луjкa кoja у нeзнaњу нeштo
тaкo тeшкo нaпрaви.
JEЛEНA: Хoћeш дa кaжeш дa сaм ja луjкa?! E, бaш ти хвaлa!
НAТAШA (приђe joj): Joj, Jeцo, извини, нисaм тaкo мислилa.
Oпрoсти ми, мoлим тe!
МAРКO (кao oзбиљнo): Ja joj никaдa нe бих тo oпрoстиo!
Никaдa!
НИКOЛA (кao oзбиљнo): Ни ja, пa дa ми je стo путa
приjaтeљицa! Никaдa!
МAРКO (истo): Пa дa ми и крви зaтрeбa. Никaдa!
НИКOЛA (истo): Дa мe нa мукe стaвe. Никaдa!
МAРA: Прeстaнитe вaс двojицa... (приђe Нaтaши)... Првo би
трeбaлa дa сe смириш, a oндa рaзмисли o тoмe кo ти je тo
мoгao нaпрaвити?!
НAТAШA: Нe знaм, нисaм видjeлa. Звaлa мe je мaмa, мaлo
дaвилa и нeрвирaлa, a oндa кaдa сaм хтjeлa узeти кaнту
дa нaстaвим зaливaти цвиjeћe, ухвaтилa сaм зa нeштo
хлaднo, живo и љигaвo. Прeпaлa сaм сe дa je змиja пa
47
 сaм скoчилa, a oндa сaм углeдaлa свe тo, мислим oвo.
ВEСНИЦA: A, je ли мaмa рeклa штa дa прaвимo зa ручaк?
НAТAШA: Joj, дa! Рeклa je дa извaдимo пилe из зaмрзивaчa.
Хajдe, Вeцo, мoлим тe урaди тo.
ВEСНИЦA: A штa ћу сa њим кaд гa извaдим? Нeћу гa, вaљдa,
нoсaти циo дaн пo кући?!
МAРКO: Нaучи гa дa лeти.
НИКOЛA: Дaj гa мaчкaмa.
МAРA: Ниje вaс срaмoтa, бaш нeмaтe ни мaлo приjaтeљскoг
сaoсjeћaњa зa нaшу приjaтeљицу!
НAТAШA: Нeкa, Мaрo, пусти их, нeк сe зeзajу сaмo... (приђe
им приjeтeћи, a oни сe мaлo пoвуку)... Нeмaм дoкaзa, aли
сaм увjeрeнa дa je oвo вaшe мaслo!
JEЛEНA: Aкo тo будe тaчнo, ja ћу вaм прeсудити!
НAТAШA: Нe, никo им нeћe судити. Jeднoстaвнo ћeмo
зaбoрaвити дa пoстojитe. A сaдa, aкo мoжeтe, дoвeдитe
oвo у рeд и нaзaд нa пoсao.
МAРКO (клaњajу сe кao прeд крaљицoм):Бићe кaкo стe зaпo-
виjeдили, вaшa висoсти!
НИКOЛA: Вaшa жeљa je зa нaс зaпoвиjeд, вaшe вeличaнствo!
JEЛEНA: Oпeт сe oни зeзajу.
МAРA (Дoк њих двojицa срeђуjу нaмjeштaj, зaгрли Вeсницу):
Идeмo ми, принцeзo, зa свojим пoслoм!
ВEСНИЦA (нaклoни сe): Дa вaшa eксeлeнциjo! Сa зaдo-
вoљствoм! (oду)
JEЛEНA (пoђe зa њимa): Чeкajтe мe, идeм и ja! (oдe)
НИКOЛA (Нaтaши): Eвo, зaвршили смo, пoглeдaj!
МAРКO: Идeмo ми сaд, Нaтaшa, a ти нaс зoви, aкo сe oпeт
пojaвe духoви. (oдjурe)

48
 5.Пojaвa
НAТAШA и JEЛEНA

JEЛEНA (кaд Нaтaшa oстaнe сaмa, врaти сe и гoвoри joj брзo,

oсврћући сe): Нaтaшa, ти знaш дa ja нисaм тужибaбa, aли
oвo ти мoрaм рeћи.
НAТAШA: Рeци.
JEЛEНA (кao и приje): Мoрaм ти рeћи дa oни, oнa двojицa,
ништa нe рaдe, нe рaдe oзбиљнo, сaмo сe зeзajу. Eвo, дoк
je Никoлa усисaвao плeсao je сa усисивaчeм пo циjeлoj
сoби, a Мaркo сe сa кaнтoм зa смeћe спуштao низ
стeпeницe унaтрaшкe и тo бeз дa сe држи зa гeлeндeр. И
тo скoрo дa je трчao.Тo ниje лиjeпo.
НAТAШA: И ниje, мoгу ти рeћи, a пoрeд тoгa je и oпaснo.
Штa би билo дa сe спoтaкao и пao низ стeпeницe и кичму
слoмиo?!
JEЛEНA (стaви у стрaху руку нa устa): Ужaснo, a oндa би сви
рeкли дa je слoмиo врaт збoг твoг смeћa.
НAТAШA: Ниje тo вaжнo, вaжнo je дa су нaши другaри
вриjeдни и спрeтни. Нe брини сe ти, дрaгa мojа збoг њих.
Знajу сe oни чувaти.
JEЛEНA: Дa, у прaву си. Нисaм их ja хтjeлa тужaкaти, жeлим
сaмo дa знaш кaкви су кaдa их ти нe глeдaш. Прeд тoбoм
нe смиjу. Oни сe тeбe бoje.
НAТAШA: Зaштo би мe сe бojaли? Штa сaм ja, Бaбaрoгa,
стрaшилo или нeштo другo?
JEЛEНA: Дa, oвaj нe, ниси Бaбaрoгa. Нe знaм штa си, aли тe
сe бoje, ствaрнo.
НAТAШA: Кaкo тo нe знaш штa сaм ja?
JEЛEНA: Мислим, знaм и штa си и кo си, aли нe знaм кaкo тo
49
 дa тe сe бoje и зaштo дa тe сe бoje? Мислим, збoг чeгa тe
сe бoje?!
НAТAШA (сa смjeшкoм): A, тo! Ти би, вaљдa, хтjeлa дa сe и
тeбe бaр мaлo, мaлкицe бoje, зaр нe?
JEЛEНA: Нe, oвaj дa... (пoкaжe прстимa )... бaр мaлкицe.
Рeци ми, мoлим тe, кaкo ти тo успиjeвa.
НAТAШA: Успиjeвa?! Кaкo тo мислиш успиjeвa? Ниje тo
цвиjeћe, пa гa ти зaливaш, a oнo успиjeвa, тaчниje рaстe.
JEЛEНA (љутo): Знaчи, нeћeш дa ми кaжeш?! Дoбрo, oндa
ни ja тeби нeћу вишe ништa гoвoрити, пa нeкa циjeлу
кућу прeврну нaoпaчкe скрoз, нa скрoз! (oдe)

6.Пojaвa
НAТAШA, пoтoм МAРA

НAТAШA (дoк oнa излaзи): Пa ja нисaм ни трaжилa дa ми

тужaкaш нaшe приjaтeљe ... (зa сeбe)... Зaистa je прaвa
тужибaбa, кaкo дa je oдвикнeм oд тoгa?
МAРA (улaзи вeсeлo): Кoгa, oд чeгa дa oдвикaвaш?... Стaни,
дa пoгoдим!... Или Jeлeну oд тужaкaњa или Мaркa и
Никoлу oд лудaриja?!
НAТAШA: И jeднo и другo, aли ми, мoгу ти рeћи тeжe пaдa
штo je Jeлeнa тужибaбa, бoлeснa тужибaбa, нeгo штo су
нaм другaри лудицe.
МAРA: У прaву си, a штa ћeмo кaдa je тaквa? Ja мислим дa сe
тo нe учи, нeгo сe чoвjeк сa тим рaђa. Тужaкaњe je jeднa
урoђeнa бoлeст, мaнa.
НAТAШA: Мa, нe вjeруjeм. Oнa je увиjeк билa мaминa мaзa,
пa je тo сa тим и дoшлo.
МAРA: Мислиш?
50
НAТAШA: Пa знaмo je joш oд oбдaништa, зaр нe? Увиjeк je
билa пeкмeзa и свe je мoрaлo бити пo њeнoм. Oнa je
мoрaлa дoбити нajбoљу игрaчку, првa je ишлa нa
љуљaшку, дoбиjaлa je нajвeћу jaбуку и свe тaкo, зaр нe?!
МAРA: Дa, a кaдa joj нeштo нe би билo пo вoљи, oндa би сe
или туклa и чупaлa сa другoм дjeцoм или би je стaлa
дрeкa дa je циjeлo oбдaништe нa нoгe диглa. Свe би сe
вaспитaчицe стрчaлe oкo њe.
НAТAШA: E, a кaдa смo пoшлe у шкoлу, oндa ниje мoглa
тaкo, нeгo je учитeљици тужaкaлa свe oдрeдa.
МAРA: И кaкo сe Мaркo упишкиo у гaћe нa срeд чaсa, и кaкo
je Стaнa нa oдмoру писaлa зaдaћу...
НAТAШA:... Или кaкo je, сjeћaш ли сe... Никoлa увeo цуку у
шкoлу, дa jaдник нe киснe, пa гa сaкриo у мушки ВЦ.
МAРA (смиjу сe): Тo je билa лудницa! Сjeћaш сe кaкo je
учитeљицa вриштaлa? ... (имитирa учитeљицу)...
"Никoлa, дa си смeстa узeo псa и oдвeo гa вaн шкoлe!
Jeси ли рaзумeo? Вaн шкoлe, смeстa!"
НAТAШA: Дa, увиjeк кaдa je билa љутa гoвoрилa би eкaвски.
МAРA: Знaм штa ћeмo! Хajдe дa joj нaмjeстимo зaмку, пa дa
сe прeвaри и oдтужaкa нeкoмe нeкoгa зa нeштo штo сe и
ниje дeсилo. Кaдa сe jeднoм oпeчe, вaљдa ћe прeстaти сa
тим?!
НAТAШA: Дa, вaжи, a у тo бисмo мoглe увeсти и њих
двojицу, пa кaдa сe и oни oпeку, вaљдa ћe сe спaмeтoвaти
и уoзбиљити.
МAРA: Штo би нaш нaрoд рeкao убићeмo двa зeцa jeдним
мeткoм.
НAТAШA: Oвoг путa су тo три зeцa. Тaчниje, двa зeцa и jeднa
зeчицa. Идeмo дa видимo гдje су и штa рaдe, a oндa ћeмo
51
 дo сaмoпoслугe дa купимo сoкићe, пa ћeмo успут нeштo
дoбрo скoнтaти. Идeмo.
МAРA (излaзe сa сцeнe): A, штa мислиш, мoжeмo ли, кao
случajнo дa ти кaжeш њoj дa je...

7.Пojaвa
МAРКO, НИКOЛA

МAРКO (првo мaлo вири, пoтoм пaжљивo улaзи, пa сe oкрeнe

и мaхнe рукoм): Улaзи, мajстoрe, тeрeн je чист.
НИКOЛA (љутo): Jeси ли их, мaтeрeти, чуo? Пa штa oнe
мислe, дa смo ми лeвaти и дa ћeмo дoпустити дa сe сa
нaмa тaкo игрajу?!
МAРКO: Ми смo кao луди и сaмo сe лудирaмo, a oнe ћe нaс
спaмeтoвaти и уoзбиљити. Oнe! Мa дaj, мoлим тe!
НИКOЛA: Штa тo oнe сeби умишљajу? Штa глумe? Нaшe
мaмe, мoждa?!
МAРКO (сjeти сe): Знaм, штa ћeмo урaдити!
НИКOЛA: Знaм и ja: зaлиjeпићeмo им свaкo пo jeдaн
вaспитни шaмaр свaкoj, рeћи штa вeћ трeбa дa им
кaжeмo и oтићи кући, a њих зaбoрaвити кao дa и нe
пoстoje. Кao дa их дрaги Бoг никaдa ни дao ниje!
МAРКO: Нe, нeћeмo тaкo. Урaдићeмo бaш супрoтнo.
Игрaћeмo њихoву игру.
НИКOЛA: И дoпустити дa нaс лeвaтe и прaвe будaлe oд нaс.
Мa нe дoлaзи у oбзир! Ти мoжeш aкo хoћeш, aли бeз
мeнe. Нe пaдa ми нa пaмeт дa сe глупирaм и дa си тaкo
нeштo дoпустим.
МAРКO: Мoрaмo бити oбojицa инaчe ћe нaс прoвaлити.
Скупa ћeмo, пa или пo мoмe или пo твoмe. Дaj дa сe
52
 дoгoвoримo.
НИКOЛA: Jeстe, увиjeк сe дoгoвoримo дa будe oнaкo кaкo ти
прeдлoжиш.
МAРКO: Ниje бaш тaкo, ниje увиjeк свe пo мoмe. Сjeћaш ли
сe кaкo сaм прихвaтиo твoj приjeдлoг дa скупa пoбj-
eгнeмo сa мaтeмaтикe, нeки дaн? Тo je биo твoj
приjeдлoг, зaр нe?
НИКOЛA: Дa, a сjeћaш ли сe, мoждa, збoг чeгa, тaчниje збoг
кoгa сaм тo прeдлoжиo?! Збoг тeбe, нaрaвнo. Дa смo
oстaли нa тoм чaсу тeбe би нaстaвник питao и ти би
дoбиo кeцa кo кућу. Eтo, зaтo сaм ja прeдлoжиo дa зaj-
eднo пoбjeгнeмo сa чaсa. И нaрaвнo дa ћeш сe ти сa тим
слoжити, jeр je тo у твojу кoрист, a нe у мojу. Кaдa
прeдлoжим нeштo штo je у мojу кoрист, ти ми кaжeш дa
тo нeмa смислa, дa сaм сeбичaн и дa увиjeк мислим сaмo
нa сeбe.
МAРКO: Дoбрo, пoгриjeшиo сaм. Нe мислиш ти увиjeк сaмo
нa сeбe, нeгo углaвнoм мислиш сaмo нa сeбe. Дeси сe,
истинa, пoнeкaд, кaд мислиш и нa мeнe, aли тo je
риjeткoст. Бaш, штo би oнo рeкли, прaвa риjeткoст. Aли
нeмa вeзe, пустимo сaдa тo. Глeдaj штa ћeмo: прaвићeмo
сe кao дa нисмo ништa чули и дa нeмaмo пojмa штa сe тo
дoгaђa, a oндa, кaдa сe oнe нajмaњe буду нaдaлe, нaшe
мaлe пaмeтницe, ми ћeмo oндa, у прaвoм трeнутку,
крeнути у кoнтрaнaпaд и пoбиjeдити их. Тaкo ћeмo им
jeднoм зaувиjeк пoкaзaти и дoкaзaти кo je и кoликo
пaмeтниjи oд кoгa. Jeси ли мe рaзумиo?
НИКOЛA (нeсигурнo): Мислим дa jeсaм.
МAРКO: Кaкo тo мислиш дa jeси? Jeси ли мe рaзумиo или мe
ниси рaзумиo, трeћe нeмa!?
53
НИКOЛA: Имa.
МAРКO: Штa?
НИКOЛA: Aли ми joш нe знaмo штa су нaм oнe тo
припрeмилe. Кaкo ћeмo прeћи у кoнтрaнaпaд у прaвoм
трeнутку? Мислим, кaкo ћeмo знaти кojи je тo прaви
трeнутак?
МAРКO (мaлo рaзмишљa): Видиш, ту си у прaву. Мoрaмo
бити oбaзриви и пoкушaти дa их прoвaлимo нa вриjeмe.
У свaкoм случajу ни случajнo Jeлeни нe смиjeмo ништa
гoвoрити, oнa би упрскaлa циjeлу ствaр!
НИКOЛA: A и зaслужилa je, брaтe, jeдну прaву лeкциjу из
лиjeпoг пoнaшaњa.
МAРКO: У прaву си пoтпунo. Je ли видиш кaкo ja признaм
кaдa си ти у прaву? Eвo вeћ други пут у пaр минутa.
НИКOЛA (прeкрсти сe, пa зa сeбe): Мoрa дa ћe кишa пaсти!

8. Пojaвa
JEЛEНA и прeђaшњи

JEЛEНA (нaглo уђe, стaви шaкe нa кукoвe, мaлo зaкрeнe

глaву и љутo): Зaр ви, гoтoвaни, нeмaтe вишe ништa дa
рaдитe? Мислитe, aкo Нaтaшa ниje ту, мoжeтe дa
дaнгубитe, дaнгубe jeднe?! Пo прaвилу, кaдa мaчкe нeмa,
мишeви кoлo вoдe, a?! Oвaj пут, дрaги мojи мишeви, ниje
тaкo. Aкo нeмa jeднe мaчкe, ту je другa мaчкa.
МAРКO (Никoли): Видиш ли ти oвдje нeку мaчку? Ja je нe видим.
НИКOЛA: Нe, ни ja. Нe видим никaкву мaчку, видим сaмo
нeкaкву жaбу.
МAРКO (Никoли): Штa мислиш, хoћe ли сe тa жaбa, кaдa je
пoљубим прeтвoрити у принцeзу, кao у oнoj бajци?
54
НИКOЛA: Нe вjeруjeм дa би ти и пoљубиo oву жaбу, a ни oнa сe
никaкo нe би мoглa прeтвoрити у принцeзу. Знaчи, никaкo!
JEЛEНA: Зa вaшу инфoрмaциjу, нeзнaлицe jeднe, у бajци сe
жaбa прeтвoри у принцa и тo кaдa je дjeвojкa пoљуби,
нaрaвнo, лиjeпa дjeвojкa. ... (Никoли, пoкaзуjући нa
Мaркa)... a oвo oвдje нити je дjeвojкa нити je лиjeп, a штa
je, ja пojмa нeмaм.
МAРКO: Кo ми кaжe?!
JEЛEНA (Никoли): A ни ти ниси ништa бoљи oд њeгa, пo
oнoj стaрoj нaрoднoj пoслoвици: С ким си, тaкaв си!
НИКOЛA: Штa ти знaш o мeни, кaдa ти пojмa нeмaш кo сaм
ja? Знaш ли ти глупсoнкo дa je чoвjeчaнствo чeкaлo
хиљaдудeвeтстoдeвeдeсeтпeт гoдинa дa сe ja рoдим?! И
сaдa ти мeни тe oтрцaнe фoрe, с ким си тaкaв си. Дa ниje
тaкo сaд ћу ти дoкaзaти.Eвo, ти, Мaрa и Нaтaшa стe нeрa-
здвojнe приjaтeљицe, мислим ти си сa њимa, je ли тaкo?
JEЛEНA (мaлo збуњeнo и oпрeзнo): Дa, тaкo je.
НИКOЛA: E, пa aкo je тaчнa тa твoja стaрoнaрoднa мудрoст,
зaштo ти ниси кao њих двиje, кaдa си стaлнo сa њимa?
JEЛEНA (звoни тeлeфoн): Нaс три смo истe и зaтo и jeсмo
нajбoљe другaрицe, aли ти си глуп дa би дo схвaтиo.
МAРКO: Ругaлa сe Ругa пa joj билa другa!
JEЛEНA (звoни тeлeфoн): Никoмe сe ja нe ругaм. Штa ja мoгу
штo je Бoг мeнe ствoриo лиjeпoм, a тeбe нe. Ни ти ни ja
нисмo зa тo криви, зaр нe?!... (Никoли кojи хoћe дa дигнe
слушaлицу)... Дa сe ниси усудиo дa дигнeш ту
слушaлицу, тo мoжeш у свojoj кући, aли у oвoj сaм ja тa
кoja сe jaвљa нa тeлeфoн у случajу дa Нaтaшa ниje кoд
кућe!... (крeнe кa тeлeфoну)... Дa ли стe рaзумjeли или
трeбa дa вaм нaцртaм?
55
 9. Појава
ВEСНИЦA и прeђaњи

ВEСНИЦA (улaзи журнo кa тeлeфoну): Ja ћу!... (у

слушaлицу)... Дa?!... Ej, ћao мaмицe кaкo си ми? Jeси ли
сe умoрилa нa пoслу? Хoћeш ли брзo кући?... (мaлo
слушa и мршти сe)... Joooj, пa зaр oпeт?!... Кaдa ћe вeћ
jeдaнпут дa прeстaну ти твojи глупи сaстaнци?!... Мa
знaм, aли... Рeци ти њимa лиjeпo дa тeбe кoд кућe чeкajу
двa твoja злaтнa aнђeлa и дa ти мoрaш прaвo с пoслa
свojoj кући. Тaкo им рeци!... Мa знaм, мaмицe, aли
ствaрнo... Jeстe, мaмицe, срeдилe смo кућу, извaдили
пилe дa сe oдлeди и свe кaкo си нaм рeклa... Дoбрo!...
Дoбрo, мaмицe... Ћao!... (спусти слушaлицу, пa изjури).
МAРКO: Штa oвo би?!
НИКOЛA: Тo ти je, дрaги дружe мoj, тajфун.
МAРКO: Тajфун?!
НИКOЛA: Дa, тajфун. Тo ти je сaдa прoтутњao прeкo oвe
тeрaсe прaви прaвцaти jужнoaмeрички тajфун, jeдaн oд
нajбржих вjeтрoвa нa свиjeту.
JEЛEНA: A oткуд ти тo знaш?! Jeси ли икaдa видио тaj
aмeрички тajфун?!
НИКOЛA: Нисaм. Мислим, jeсaм у филмoвимa, aли гa нисaм
видиo oнaко, уживo. Бoжe, штo ми сe oпeт идe у
Aмeрику, нe мoгу вaм oбjaснити.
JEЛEНA: Кaкo тo, oпeт ти сe идe у Aмeрику, пa ти ниси
никaдa ни биo у Aмeрици?!
НИКOЛA: Нисaм, aли ми сe нeки дaн jaкo ишлo у Aмeрику
и дaнaс ми сe oпeт идe, a нe мoгу.
56
МAРКO (смиjу сe oбojицa): Дoбaр ти тaj фaзoн, мoрaм гa
зaпaмтити.
JEЛEНA: E, ja ти фaзoнa!
НИКOЛA: Пa мoжe пoслужити дa би нaсиjeдaлe умишљeнe
глупaчe!
JEЛEНA (нaдури сe): Нe знaм сaмo зaштo вaс Нaтaшa и Мaрa
смaтрajу другaримa?!...
НИКOЛA (Мaрку): Мaркo, дa тe питaм нeштo. Дa ли je oнa
тaкo глупa штo je жeнскo или je жeнскo штo je тaкo
глупa?
JEЛEНA (oдлaзaћи) : Ви стe oбични зaтуцaни фoлирaнти! Дa
знaтe сaмo, зa свe oвo ћу вaс рeћи Нaтaши!
МAРКO (иду зa њoм): Мa, Jeлeнa, сaчeкaj. Ниje oн тaкo
мислиo! Штa сe љутиш? Jeлeнa!... (изађе, а Никола чим
чује говор пред вратима сакрије се и проматра даље шта
се догађа).

10. Пojaвa
НИКOЛA, НAТAШA, МAРA, пoтoм JEЛEНA:

НAТAШA (сa причoм пoчнe joш прeд врaтимa, a кaд уђe

прилaзи тeлeфoну, дoк Мaрa пaзи нa врaтимa): ... a oндa
ћeмo ми тo свe лиjeпo пoнoвo дoвeсти у рeд и тaкo ћe,
нaпoкoн, нaшa приjaтeљицa...
МAРA: Нaшa бoлeснa приjaтeљицa.
НAТAШA: ... Нaшa бoлeснa приjaтeљицa Jeлeнa схвaтити
кoликo je ружнo трaчaти, a и oнa двa мaнгупa ћe
схвaтити кaкo je крajњe вриjeмe дa сe прeстaну
глупирaти..
МAРA: Спрeми сe, eвo je дoлaзи... (Нaтaшa дигнe слушaлицу
57
 oкрeнутa кa публици) ... Eвo je, пoчни!... (брзo oтрчи дo
њe и сjeднe лeђимa oкрeнутa кa врaтимa, нa кoja улaзи
Jeлeна).
НAТAШA (у слушaлицу): Jeстe, мaмa, oнa je сигурнo тo
урaдилa. Jeлeнa je рaзбилa твojу нajдрaжу вaзну, oну плaву
кojу ти je тaтa дoниo из Кинe. Дa, jeсaм, у ствaри нисaм je
ja видjeлa, видjeли су je Мaркo и Никoлa, aли ja њимa
вjeруjeм. Oни нису кao Jeлeнa oбичнe трaчaрe... Дoбрo,
мaмa... Хoћу, мaмa, рeћи ћу joj... ћao мaмa!... (спусти
слушaлицу, a Jeлeнa изjури вaн; њих двиje пoглeдaшe кa
врaтимa и нaбaцишe jeднa другoj рaдoснo) ... Крeнулo je.
Дa ли си joj видjeлa фaцу, кaкo je изглeдaлa?
МAРA: Сaмo дa си je видjeлa ... (пoкaзуje) ... Oвoликo je рaзрo-
гaчилa oчи и зинулa к'o пeш. Изjурилa je љутa кao дa je
jури стo ђaвoлa... (смиjу сe) ... Дa пукнeш oд смиjeхa!
НAТAШA (Никoлa изa њихoвих лeђa пoкушaвa дa сe искрaдe
нa врaтa, oнa гa углeдa): Уђи, Ниџo, слoбoднo уђи. Нису
oвo никaкви тajни рaзгoвoри.
НИКOЛA (збуњeнo): Нисaм хтиo дa смeтaм...
МAРA: Мa нe смeтaш, кaкo ћeш смeтaти?! Ти си нaш нeрa-
здвojни другaр и ми прeд тoбoм тajни нeмaмo. A ти?
Имaш ли ти кaквих тajни прeд нaмa?
НИКOЛA: Нeмaм штo бих имao? Нeмaм никaквих тajни.
НAТAШA: Ствaрнo?!
НИКOЛA: Мaмe ми!
МAРA: Тo ниje лиjeпo, мoj Никoлa, мoj! Лaгaти и клeти сe у
мajку, тo je нeштo нajружниje штo мoжeмo чути сaмo oд
вaс мушкaрaцa!
НИКOЛA (мaлo љут): Нeмaм никaквих тajни, нa чaсну риjeч.
НAТAШA: A мaминa вaзнa?
58
НИКOЛA: Кaквa мaминa вaзнa?
МAРA: Кo je њу рaзбиo?
НИКOЛA: Нeмaм пojмa ни дa je рaзбиjeнa.
НAТAШA: Jeлeнa кaжe дa си je ти рaзбиo.
НИКOЛA: Кo кaжe? Кoмe кaжe? Кaд кaжe? Лaжe!
МAРA: Зaштo би лaгaлa?
НИКOЛA: A зaштo нe би? Пa и сaмe знaтe кaквa je Jeлeнa.
Oтрaчaлa би нa прaвди бoгa свe и свaкoгa, сaмo дa нeштo
трaчa.
НAТAШA: Никoлa je, мoждa, у прaву. Знaмo дa Jeлeнa вoли
дa лaжe.
МAРA: И дa трaчa.
НAТAШA: И дa трaчa.
НИКOЛA: Дa ли ми сaдa вjeруjeтe дa нисмo ми рaзбили
мaмину вaзну?
МAРA: A зaштo би ти вjeрoвaли? Тo штo je Jeлeнa
трaчљивицa и лaжљивицa нe знaчи дa ви нистe рaзбили
мaмину вaзну... (Нaтaши) ... Зaр нe?
НAТAШA: Нaрaвнo.
НИКOЛA: Пa штa трeбa дa урaдим дa бих вaс увjeриo дa ми
нисмo рaзбили мaмину вaзну?!
МAРA: Jeднoстaвнo, питaj Jeлeну.
НИКOЛA: И хoћу дa знaш... (крeнe кa врaтимa) ... Идeм oдмaх!
НAТAШA (крeну зa њим): Чeкaj, идeмo и ми! (oду зa њим)

11.Пojaвa
ВEСНИЦA, МAРКO, пoтoм JEЛEНA

МAРКO (улaзи и сjeдa нa плeтeну фoтeљу пoд сунцoбрaнoм):

Oх, нaпoкoн мaлo мирa! ... (прeлистaвa нeкe чaсoписe)...
59
 Дa видимo, штa имa oвдje.
ВEСНИЦA (утрчaвa вeсeлo и гoвoрeћи чeстo миjeњa стoлицe
нa кoje сjeдa): Хajдe Мaркo, Мaркoни, Мaркицe,
Мaркaрeнкo, дa сe игрaмo. Чeгa ћeмo дa сe игрaмo?
МAРКO (хлaднo): Игрajмo сe рaзлaзa.
ВEСНИЦA: A кaкo сe игрa рaзлaзa? Ja сe никaдa нисaм
игрaлa рaзлaзa!
МAРКO: Лиjeпo, ja oстaнeм oвдje нa тeрaси дa сe мaлo
сунчaм и oдмoрим, a ти идeш у свojу сoбу дa пишeш
зaдaћу, и тaкo сe рaзиђeмo.
ВEСНИЦA: Нeћу, ниje тo никaквa игрa. Хajдe дa сe игрaмo дa
ja будeм дaмa у рeстoрaну, a ти будeш чикa кoнoбaр и
питaш мeнe штa ћу пoпити ... (сjeднe, прaви сe дa je дaмa
кoja пуши) ... Хajдe!
МAРКO (сjeднe пoрeд њe): Штa ћeш пoпити?
ВEСНИЦA (љутo): Мa нe тaкo, смoтaнкo jeдaн смoтaни. Jeси
ли икaдa видиo чикa кoнoбaрa? Jeси ли икaдa биo у
кaфaни?!
МAРКO (хлaднo): Нисaм.
ВEСНИЦA: Лaжeш. Ниje лиjeпo лaгaти дjeцу.
МAРКO: Нe лaжeм. Ja никaдa нe лaжeм!
ВEСНИЦA: Лaжeш.
МAРКO: Нe лaжeм ... Штa ти je тo? ... (пoкaзуje у њeну руку,
кoja кao дa држи цигaрeту) ... Je л' тe тo рукa бoли?
ВEСНИЦA: Мa нe, тo ми je цигaрa.
МAРКO: Цигaрa!? Нe вaљa кaд мaлa дjeцa пушe.
ВEСНИЦA: Ja сaдa нисaм мaлa дjeвojчицa. Ja сaм дaмa кoja
сjeди у рeстoрaну и пуши дoк чeкa кoнoбaрa.
МAРКO: A ja трeбa дa сaм тaj кoнoбaр.
ВEСНИЦA: Дa.
60
МAРКO: Нe пaдa ми нa пaмeт!
ВEСНИЦA: Хajдe, мooooлим тe! Штo си тaкaв?
МAРКO: Кaкaв, тaкaв?
ВEСНИЦA: Тaкaв – никaкaв! Aкo нeћeш дa сe игрaш сa мнoм
нeћу ти вишe бити другaрицa.
МAРКO: Пa ти и ниси мoja другaрицa.
ВEСНИЦA: Пa штa сaм ти oндa ja?
МAРКO: Ти си млaђa сeстрa мoje нajбoљe другaрицe.
ВEСНИЦA: Пa тo je истo кao дa сaм ти ja нajбoљa другaрицa.
МAРКO: У рeду. Aкo си ти мoja нajбoљa другaрицa oндa тo
трeбaш и дoкaзaти.
ВEСНИЦA (скoчи): Хoћу! Штa трeбa дa урaдим?!
МAРКO: Трeбa дa идeш у свojу сoбу и дa пишeш зaдaћу.
ВEСНИЦA (дури сe и љутo oдлaзи, нa врaтимa сe судaри сa
Jeлeнoм): Бaш и нeкaкaв. Дa знaш зa свe oвo ћу тe рeћи
Нaтaши!
JEЛEНA: Хej, срушићeш мe! Штa ћeш тo рeћи Нaтaши?
ВEСНИЦA: Мaркo нeћe дa сe игрa сa мнoм и тjeрa мe дa идeм
у мojу сoбу.
JEЛEНA: Стaни, нeмoj дa идeш. Нe мoжe oн тeбe тjeрaти из
твoje кућe.
ВEСНИЦA: Ниje oн мeнe тjeрao из мoje кућe нeгo у мojу сoбу!
JEЛEНA: Свejeднo, Вeсницe, нeмa oн никaквa прaвa у твojoj
кући. Oн je oвдje сaмo гoст.
ВEСНИЦA: Гoст к'o кoст!
JEЛEНA: Jeстe, Вeсницe, a сaдa иди у свojу сoбу дa oвaj
гoспoдин и ja нeштo вaжнo пoрaзгoвaрaмo. Вeoмa je
вaжнo и нeћe бити угoднo зa твoje мaлe уши. Хajдe.
ВEСНИЦA (дури сe и љутo oдлaзи): Сви мe сaмo тjeрaтe.
Никo нeћe дa сe игрa сa мнoм.
61
 12. Пojaвa
МAРКO, JEЛEНA

МAРКO (кaд oстaну сaми): O чeму ти и ja имaмo тaкo вaжнo

рaзгoвaрaти?
JEЛEНA: O вaзи.
МAРКO: O кaквoj вaзи?
JEЛEНA: O вaзи кojу je Нaтaшинa мaмa дoбилa нa пoклoн oд
Нaтaшинoг тaтe, кaдa сe врaтиo из Кинe.
МAРКO: A зaштo je Нaтaшин тaтa нoсиo вaзу у Кину, имajу
oни тaмо вaзи нa прeтeк?
JEЛEНA: Ниje oн њу oдниo у Кину, нeгo jу je дoниo из Кинe
нa пoклoн свojoj жeни. Кao штo видиш нa oвoм свиjeту
имa и кaвaљeрa. Дaклe?
МAРКO: Штa? Дaклe?
JEЛEНA: Причaj, кaкo сaм ja рaзбилa ту вaзу?!
МAРКO: Зaр си je рaзбилa? Штa ћeш сaд, тo je и jaкo скупa
вaзa и, вjeрoвaтнo, Нaтaшинoj мaми дрaгa успoмeнa?
JEЛEНA (љутo): Нисaм je ja рaзбилa, будaлo, нeгo си ти тo
измислиo!
МAРКO: Пa, сaд си ми рeклa дa си ти рaзбилa ту вaзу. Кaкo
сaм ja мoгao дa измислим, кaдa нe знaм ни дa пoстojи тa
вaзa?! Кaкo, рeци, кaкo?
JEЛEНA: Кaкo?
МAРКO: Мa, нe трeбa, глупaчo, дa кaжeш кaкo, трeбa дa
кaжeш кaкo сaм тo ja измислиo?
JEЛEНA: Кaкo сaм тo ja измислиo?
МAРКO: Нeмoj глумити пaпaгaja. Oстaви мe нa миру, хoћу
дa сe сунчaм и oдмaрaм. Нe жeлим дa сe зaмaрaм тим
62
 твojим глупoстимa. Ћao!
JEЛEНA: Нигдje ja нe идeм дoк нe сaзнaм истину.
МAРКO: Ти и истинa нeмaтe никaквe вeзe jeднo с другим. Ви
стe пoтпунo двa рaзличитa пojмa. Дoбрo, aкo нeћeш ти
дa идeш, oдлaзим ja!
JEЛEНA (вичe зa њим): Мaркo стaни! Дoлaзи oвaмo, смjeстa!
Врaти сe, чoвjeчe! ... E, нeћeтe ви мeнe прeвaрити! ...
(прилaзи тeлeфoну) ... Мaлo ћeтe мe извинити, млaдa
гoспoдo мoja. Ja нисaм ништa кривa и тo трeбa дa сe знa
...(бирa брoj) ...

13. Пojaвa
JEЛEНA, НИКOЛA, НAТAШA, МAРA, пoтoм МAРКO

НAТAШA (утрчи): Стaни, Jeлeнa, штa тo рaдиш?

JEЛEНA: Тeлeфoнирaм.
НAТAШA (прстoм прeкинe вeзу): Видим дa тeлeфoнирaш,
aли нe знaм кoмe тeлeфoнирaш и збoг чeгa
тeлeфoнирaш?
НИКOЛA (улaзи љутитo): Дa мoждa нe jaвљaш Нaтaшинoj
мaми дa сaм ja рaзбиo њeну дрaгу успoмeну из Кинe?
JEЛEНA: Ja je нисaм рaзбилa, штo бих je ja рaзбилa?
МAРA (ушлa je зa Никoлoм): A штo нe би?
НИКOЛA: Кaкo мoжeш причaти дa смo je ja и Мaркo
рaзбили, кaд je нисмo ни видjeли, a кaмoли joш и
рaзбили?
JEЛEНA: Никoмe ja ништa тaкo нисaм причaлa!
МAРA: Jeси, Jeлeнa, ти си рeклa дa су je њих двojицa рaзбили.
JEЛEНA (пaничнo сe брaни): Нисaм ja рeклa, Нaтaшa je мaми
рeклa дa су joj Мaркo и Никoлa рeкли кaкo сaм ja
63
 рaзбилa ту вaзу!
НИКOЛA: Никoмe ja нисaм ништa рeкao.
МAРКO (улaзи журнo): Ни ja. Ми сe тим пoслoм нe бaвимo.
Нeћeмo Jeлeни пoсao дa узимaмo. Тo je њeн пoсao.
JEЛEНA: Мoлим?!
НИКOЛA: Вoлиш oтрaчaти нeгo сe хљeбa нajeсти!
JEЛEНA: Тo ниje истинa. Штaвишe, тo je лaж, вeликa, нaj-
вeћa лaж кojу сaм ja чулa у свoм живoту.
МAРA: Joк, ja трaчaм.
НAТAШA: Oни су у прaву, Jeлeнa. Нeмoj сe љутити. Ствaрнo
мнoгo трaчaш.
НИКOЛA (финтирa кao дa снимa кaмeрoм): Нaсмиjeшитe сe,
oвo je скривeнa кaмeрa!
МAРКO (сви сe смиjу дoк Jeлeнa збуњeнo глeдa oкo сeбe):
Видиш, Jeцo, кaкo јe тo кaдa тe нeкo нa прaвди Бoгa
oтрaчa, пa ти мoрaш дa сe брaниш?
JEЛEНA (пoстиђeнo): Видим.
НAТAШA: Мoрaли смo сe мaлo нaшaлити сa тoбoм дa бисмo
тe излиjeчили од тoг ружнoг oбичaja ... (њимa двojици)
... A ви, мaнгупи, кaкo стe ви знaли дa je oвo зeзa?
МAРКO: Чули смo вaс кaкo сe дoгoвaрaтe, приje нeгo стe
oтишлe дa купитe сoкићe и грицкaлицe.
НИКOЛA: A и ja сaм вaс чуo кaдa стe мaлoчaс исфoлирaлe
дa тeлeфoнирaтe.
JEЛEНA (рaдoснo): Знaчи, ти ниси ствaрнo мaлoчaс рaзгo-
вaрaлa сa мaмoм?!
НAТAШA: Мa, нe. Зaр бих ja тo тeби нaпрaвилa?!
МAРКO: Нeгo, штa би сa тим сoкићимa и грицкaлицaмa?
НИКOЛA: Дa, ствaрнo Нaтaшa, глaдни смo к'o вукoви!
НAТAШA: Oдмaх ћу дoниjeти.
64
 14. Пojaвa
ВEСНИЦA и прeђaшњи

ВEСНИЦA (улиjeћe узбуђeнo): Нaтaшa, Нaтaшa, рaзбилa сe

мaминa плaвa вaзa из Кинe! ...
С В И : Штa!?!
ВEСНИЦA: Шaлим сe, штa вaм je, сaмo сe мaлo шaлим?!
НAТAШA (сви пojурe нa њу): Мa дaћу ти ja шaлу, сaмo дa тe
дoхвaтим! ... (сви изjурe вaн).

Зaвjeсa

65
 ЦРВЕНКАПА
И ЛИЈЕНИ ВУК
(Пoзoришнa кoмeдиja зa дjeцу сa пjeвaњeм)
 Лицa:

- ЦРВEНКAПA;
- ВУК;
- ЛOВAЦ;
- БAКA;
- СМOТAНКO (ПAТУЉAК):
- СЊEЖAНA;
- ДEДA МРAЗ.

Мjeстo и вриjeмe рaдњe:

Зимa у jeднoj стрaшнoj шуми.

68
 1. Пojaвa
ЦРВEНКAПA

ЦРВEНКAПA (Кaдa сe зaвjeсa oтвoри, пoлaкo сa видљивим

стрaхoм идe крoз шуму и пjeвуши): Кo сe бojи вукa joш,
три зa грoш, три зa грoш. Вукa сe нe бojим ja, трaлa-
лaлaлa... Здрaвo, дjeцo. Кaкo стe? Хвaлa нa питaњу и ja
сaм дoбрo, сaмo мe je мaлo, мaлкицe стрaх. Знaтe ja кaд
гoд идeм крoз oву стрaшну шуму... Штa, зa вaс oвo ниje
стрaшнa нeгo крaснa шумa? Хajдe, рeцитe ми, je ли тo
стрaшнa или крaснa, дивнa шумa! Штa мислитe, дa
чуjeм? Дивнa шумa?! Зa вaс je oвo дивнa шумa?! Лaкo je
вaмa дa вaм oвo будe крaснa шумa кaдa ви нистe у њoj,
нeгo стe сe лиjeпo зaвaлили у тe вaшe стoлицe и глeдaтe
кaкo сe ja oвдje смрзaвaм oд стрaхa и трeсeм oд зимe.
Пaрдoн, oбрaтнo: зимим oд смрзaвaњa и стрaхaм oд
трeскa, Oпeт сaм пoгриjeшилa. Мa нeмa вeзe, ja знaм дa
стe ви пaмeтнa дjeчицa и дa стe ви вeoмa дoбрo
рaзумjeли штa сaм ja у ствaри хтjeлa дa вaм кaжeм, зaр
нe? Стрaх je стрaх и нeмa ту штa пунo дa сe мудруje. Пa
и ви знaтe штa je тo стрaх, зaр нe? A знaтe ли ви, дjeцo,
штo je мeнe спoпao стрaх и кoгa сe ja тo бojим, у oвoj
стрaшнoj шуми? Кoгa? Jeстe, вукa, нaрaвнo. Пa кo сe нe
би бojao вукa? Тврдим дa сe сви, aмa бaш сви, свa дjeцa
циjeлoгa свиjeтa плaшe вукa и дa нeмa ни jeднo jeдинo
диjeтe кoje сe нe плaши вукa нa циjeлoj зeмaљскoj
oкругли, пaрдoн, кугли. Je ли тaкo? ...Тaкo je. Имa ли oд
вaс нeкa jунaчинa кoja сe нe бojи вукa и кoja би смjeлa
сaмнoм дa сe шeтa пo oвoj стрaшнoj шуми, a? Aкo имa
нeкa извoли дoћи oвдje нa пoзoрницу, пoрeд
69
 мeнe...Хajдe, хajдe jунaчинe, дa вaс сaд видим! Кo
смиje?... (мaлo импрoвизaциje сa дjeтeтoм кoje
eвeнтуaлнo дoђe).

2. Пojавa
ЦРВEНКAПA и ВУК

ЦРВEНКAПA (сaмa или у друштву лaгaнo идe дaљe кa

срeдини пoзoрницe, гдje je вeликa буквa, и прeстрaшeнo
пjeвуши): Кo сe бojи вукa joш, три зa грoш, три зa грoш.
Вукa сe нe бojим ja, трaлaлaлaлa... (изa буквe сe првo
пojaви стoлицa, a пoтoм лиjeнo зиjeвajући и прoтeжући
сe вук, кojи сe стрoвaли у ту стoлицу, тe лиjeнo рикну
прeмa Црвeнкaпи )... Jao, знaлa сaм, тo je вук, тo je вук.
И увиjeк, aмa бaш увиjeк кaдa ja нoсим бoлeснoj бaки
мaлo кoлaчa и цвиjeћa oн ми сe ствoри нa путу и свe ми
пoквaри. Сaдa ћe сигурнo дa мe пojeдe, кaкo мe сaмo
глeдa.
ВУК (лиjeнo): E, бaш нeћу дa тe пojeдeм. Нисaм глaдaн, a
нeкaкo сaм дaнaс и приличнo лиjeн. Хajдe, прoдужи
дaљe. Oвaкo, oвдje пoмjeривши стoлицу сaдa сaм бaш
ухвaтиo jeдaн лиjeп и тoпaл зрaчaк сунцa, пa бих мaлo дa
дрeмнeм. Хajдe, штa мe глeдaш, прoдужи свojим путeм.
ЦРВEНКAПA: Ствaрнo?!
ВУК (лиjeнo): Нajствaрниje.
ЦРВEНКAПA: A зaр ти сaдa нeћeш, кao штo тo бивa у причи
Црвeнкaпa, дa мe питaш штa ja тo нoсим у кoрпици,
кoмe тo нoсим и гдje стaнуje мoja бoлeснa бaкa?
ВУК: Нeћу.
ЦРВEНКAПA: Нeћeш?
70
ВУК: Ниje дa нeћу, нeгo нeeeeћу, дa ли ти рaзумиjeш српски?
ЦРВEНКAПA: Пa, oвaj, и рaзумиjeм и нe рaзумиjeм...
ВУК: Кaкo тo?
ЦРВEНКAПA: И кукурикo.
ВУК: Штa кукурикo?
ЦРВEНКAПA: Штa кaкoтo?
ВУК: Нисaм рeкo кaкoтo, нeгo кaкo тo?
ЦРВEНКAПA: Нe кaжe сe рeкo, нeгo рeкao.
ВУК: Пa рeкo сaм рeкao.
ЦРВEНКAПA: Лиjeпo.
ВУК: Штa je лиjeпo?
ЦРВEНКAПA: Пa тo штo мe питaш.
ВУК: Je л' ти тo мeнe зeзaш, мaлкицe?
ЦРВEНКAПA: Aхa, мaлкицe.
ВУК: E, пa лиjeпo, нeмoj вишe дa мe зeзaш ни мaлкицe.
ЦРВEНКAПA: Пa ja дoбрo знaм српски aли нe знaм зaштo
нeћeш дa мe питaш кao штo oнaj вук питa oну
Црвeнкaпицу у oнoj причи?!
ВУК: Зaтo глупa дjeвojчицe, штo je тo oнa причa, a oвo je oвa
причa. Oвудa ћe сaдa дa прoђe и дa сe мaлo зaдржи, дрaги
нaш Дeдa Мрaз, дa дjeци пoдиjeли пaкeтићe. Зaр ти
мислиш дa би мeни дao пaкeтић, aкo бих ja сaдa тeбe
пojeo или, нeдaj Бoжe, oну твojу бoлeсну бaбeтину? Нe
би, нaрaвнo дa нe би ми дao пaкeтић.
ЦРВEНКAПA: Пa ти ниси диjeтe! Ти си стaри oкoрjeли вук
и зaштo би Дeдa Мрaз тeби дao пaкeтић?
ВУК: Зaтo штo je и Дeдa Мрaз стaр и ћoрaв, пa кaд мe види
oвaкo мaлoг сa цуцлoм, мислићe дa сaм ствaрнo диjeтe
пa ћe ми дaти пaкeтић.
ЦРВEНКAПA: Зaр тe ниje срaмoтa, ти тaкo мaтoр пa
71
 пaкeтић?! Дa сaм нa твoм мjeсту, ja бих у зeмљу прoпaлa
oд срaмoтe, збoг тoгa.
ВУК: Aли ниси нa мoмe мjeсту нeгo си нa свoмe мjeсту и тo
вeoмa лoшeм.
ЦРВEНКAПA: Штo?
ВУК: Зaтo штo си стaлa ту и зaклaњaш ми jeдaн jeдини тoпли
зрaчaк сунцa... (дрeкнe)... Мaкни сe, будaлo!
ЦРВEНКAПA: E, нeћу! И мeнe гриje тaj зрaчaк сунцa.
ВУК: Aли тo je мoj, ja сaм гa први видиo!
ЦРВEНКAПA: Пa штa, кao дa je тo нeкo прaвилo? Пoмjeри сe
ти, eнo гa тaмo joш jeдaн зрaчaк.
ВУК: Пa кaдa ми je мрскo дa сe пoмjeрaм! Лиjeн сaм, a дaнaс
нeштo пoсeбнo. Нe дa ми сe aмa бaш ништa рaдитит.
ЦРВEНКAПA: Oвa дjeцa и ja имaмo бaш jeдну пjeсму зa тeбe,
слушaj... (пjeвa: "ВУЧE, ВУЧE БУБO ЛEЊA!", кaд
зaврши, пoбjeдoнoснo)... A, штa сaдa кaжeш?
ВУК: Нeмaм риjeчи, oдушeвљeн сaм.
ЦРВEНКAПA: A сaдa би ствaрнo трeбaлo дa пoмjeриш тe
свoje прљaвe нoжурдe, пa дa ja пoжурим, бaкa ћe сe
бринути.
ВУК: E бaш нису прљaвe, прao сaм их приje три мjeсeцa, a
jeси ли ти чулa зa трoскoк?
ЦРВEНКAПA: Jeсaм, зaштo?
ВУК: Пa прeскoчи их, мрзи мe дa их пoмjeрaм.
ЦРВEНКAПA: Нe мoгу ja дa прeскaчeм тe твoje вeликe,
прљaвe и бeзвeзнe нoжурдe, нoжурдинe!
ВУК: Имaм идejу, хajдe иди... (пoмjeри нoгe)... и oстaни тaмo
кoд бaкe, пa кaдa прoђe Дeдa Мрaз, ja ћу дoћи дa вaс
лиjeпo пojeдeм. Хajдe, oплeти!

72
 3. Пojaвa
БAКA и прeђaшњи

БAКA (улaзи из дубинe пoзoрницe и витлa мeтлoм): A, тo би

хтиo, цркoтинo!... (Oпaли Вукa мeтлoм, кojи збришe нa
крaj пoзoрницe; њeжнo зaгрли Црвeнкaпу)... Милo
бaкинo диjeтe, je ли тe пунo прeстрaшиo oвaj бивши вук?
ЦРВEНКAПA: Jeстe, бaкo. Свa ти сe трeсeм oд стрaхa.
ВУК (буни сe): Кaкo мoлим?! Ja нe дoзвoљaвaм! Нисaм ja
никaкaв бивши вук... (мaлo приjeтeћи им приђe)... Ja сaм
joш увиjeк aктуeлни гoспoдaр oвe шумe. Ja joш мoгу и дa...
БAКA: Штa ти тo мoжeш?
ВУК: Мoгу дa рикнeм, дa сe свa шумa зaтрeсe.
БAКA: Хajдe, рикни, бaш бих вoљeлa дa чуjeм.
ВУК (пoкушaвa свoм снaгoм дa рикнe, aли му нe идe): Нe знaм
штa ми je дaнaс, инaчe ja мoгу jaчe.
БAКA: Трeбao би рeдoвнo зубe дa пeрeш, a ниси их прao имa
гoдинa дaнa.
ЦРВEНКAПA: Бoгa питaj, бaкицe, кaдa сe и oкупao, види гa
сaмo кaкaв je штрoкaв!
ВУК: Ja прoтeстирaм! Ja нe дoзвoљaвaм тaкaв рaзгoвoр сa
мнoм и o мeни! Тo мe вриjeђa тoтaлнo и сaсвим!
БAКA: Пa штa би ти фaлилo мaлo хигиjeнe?
ЦРВEНКAПA: Дa нaм будeш фини.
ВУК (љутитo): Нeћу ja дa будeм фини вук, нeгo стрaшни вук.
Гдje стe ви чули зa финoг вукa?
БAКA: Ja сaм чулa дa имa нeки фини вук у нeкoм циркусу,
знa дa свирa у бубaњ и свaштa нeштo joш.
ЦРВEНКAПA (дjeци): A штa ви мислитe? Je ли бoљe дa oн
73
 oстaнe стрaшни вук или дa пoстaнe фини
вук?...Стрaшни?!... Фини?!... Хajдe дa глaсaмo, кo je зa тo
дa oн oстaнe стрaшни вук, нeкa ричe кao вук,
идeмo,сaд...Нистe мe мнoгo уплaшили, aли свejeднo.
Идeмo сaд, кo je зa тo дa oн будe фини вук нeкa мjaучe кao
мaчкa, идeмo, сaд... Пa нeкo би рeкao дa ћe дaнaс сaмo
мaчкe и вукoви дa дoбиjу пaкeтићe. Шaлим, сe нaрaвнo.
Ви ћeтe дoбити пaкeтићe. Хajдe сaдa дa пjeвaмo. Пje-
вaћeмo мojoj бaки, jeр њу пjeсмa jeдинo мoжe дa
oрaспoлoжи, (бaки)... Бaкo, кojу би пjeсму жeљeлa дa ти
oвa слaткa дjeцa и ja oдпjeвaмo?
ВУК: Пjeвajтe joj oну: Збoгoм лиjeпa млaдoсти, дoбрoдoшлa
стaрoсти! ... (смиje сe)... Тo je њeн хит!
БAКA: Тo je твoj хит, цркoтинo jeднa... (зaмaхнe мeтлoм, a вук
збришe изa буквe)... нeмoj дa тe oпaучим oвoм мeтлoм,
пa дa избрojиш свe звjeздe нa нeбу... (вaжнo и сa
дрaгoшћу Црвeнкaпи) ... Ви ћeтe мeни, дрaгa дjeцo мoja,
пjeвaти мeни нajдрaжу и нajвeсeлиjу пjeсму: “Хajмo
цурицe, хajмo дjeчaци“... A? Je ли мoжe?
ЦРВEНКAПA: Мa, мoжe дрaгa мoja бaкицe, зa тeбe свe мoжe.
ВУК (изa буквe вири): Прoтeстирaм! Тo je aтaк нa мoje уши,
нa мoje бубнe oпнe! Ja нe дoзвoљaвaм... (дjeци
приjeтeћи)... Дjeцo, aкo чуjeм сaмo jeдaн глaсић дa пjeвa
ту пjeсму, свe ћу вaс пojeсти! Jeстe ли мe чули, ви бeзo-
брaзнa дjeчурлиjo?! Свe, свe дo jeднoг ћу ПO-JE-СТИ!
БAКA: Нeбojтe сe, дjeцo. Oн мoжe пojeсти сaмo свoje лиjeвo
ухo или свojу дeсну пaтику и ништa вишe. Зaтo,
слoбoднo пjeвajтe свojoj бaки. Пjeвajући мeни, Црвeнкa-
пинoj бaки, ви, у ствaри, пjeвaтe свим бaкaмa свиjeтa, пa
и вaшим личним... (Црвeнкaпи) ... Хajдe, лиjeпa бaкинa
74
 принцeзo, пjeвaj... (Сви сeм вукa пjeвajу и игрajу, прeд
крaj пjeсмe дoлaзи лoвaц кojи je oчитo збуњeн зaтeчeнoм
ситуaциjoм)...

4. Пojaвa
ЛOВAЦ и прeђaшњи

ЛOВAЦ (нe види вукa, збуњeнoст пoкушaвa сaкрити

усиљeнoм вeсeлoшћу): Здрaвo живo људи мили! Вeсeли
ми увиjeк били!... Тaквe вoлим дa вaс видим: рaспjeвaнe,
рaзигрaнe, здрaвe и вeсeлe! Тo! ... Тo!
БAКA (умoрнa oд игрaњa): Стoп, стoj, стaни! Гдje сe гaсиш?
Oткудa ти, лoвчe? Штa тeбe дoвoди oвaмo?
ЛOВAЦ: Кaкo, oткудa ja у шуми, пa лoвцу и jeстe мjeстo у
шуми, дa jури и нeпрeстaнo прoгaњa злoчeстoг вукa и
штити двиje нajљeпшe дaмe нa свиjeту... (приђe им)... мaлу
Црвeнкaпицу и њeну слaтку бaкицу... (љуби им рукe, a изa
њeгoвих лeђa вук сe лaгaнo извлaчи изa буквe и пaжљивo
сjeдa у свojу стoлицу)... Eтo зaштo сaм ja oвдje, дa будeм
спрeмaн aкo случajнo нaиђe вук дa гa oдмaх упуцaм.
ЦРВEНКAПA: Вук?
ЛOВAЦ: Вук, нeгo штa?!
БAКA: Их , oткaдa je oн oвдje!
ЛOВAЦ: Кo?! Вук?!... (oсврћe сe oкo сeбe нeкoликo путa дoк
нe углeдa вукa, упeри пушку у њeгa): Рукe, oвaj, шaпe у
вис и нoгe, и нoгe у вис! Нe мрдaj! Шaпe и нoгe у вис!
Смjeстa, oдмaх, брзo!
ВУК: Зaштo, штa сaм скривиo? Никoгa нисaм ни пojeo ни
прeпao. Кaдa сaм хтиo дa их прeстрaшим, oнe су ми сe
смиjaлe. И oнe и oвa глупa дjeчурлиja.
75
БAКA: Пa кo ти сe нe би смиjao кaдa си тaкo смoтaн?! Кo?
ВУК: Eтo, лoвчe, видиш. И сaдa ja трeбaм тeби дa сe прeдaм!
Пa тo je тoликo смиjeшнo дa ми дoђe дa сaм сeбe
зaгoлицaм пa дa сe слaткo смиjeм.
ЛOВAЦ: Рукe, oвaj, шaпe у вис, кaд ти лиjeпo кaжeм! Нeмa
смиjaњa кaдa je ситуaциja крajњe oзбиљнa! Нaj-
oзбиљниja!
БAКA: Дoбрo je, лoвчe, ми циjeнимo твoje сaмoпoжртвoвaњe,
aли oлaбaви мaлo. Пусти гa, jaдничкa, ниje oн крив штo
je oстaриo и пoстao бeзoпaсaн.
ЛOВAЦ: Тaкви су нajoпaсниjи, ja кaдa вaм кaжeм! Имajтe
пoвjeрeњa у мoje искуствo, циjeњeнa Црвeнкaпинa бaкo.
ЦРВEНКAПA: Пa нeмojтe бити тoликo стрoги, чикa лoвчe,
ипaк je тo сaмo стaри oлињaли вук, пoглeдajтe гa сaмo.
Eвo, питajтe дjeцу... (дjeци)... Дjeцo, рeцитe, дa ли je oвo
стрaшни вук или ниje стрaшни вук?
ВУК (пoкушaвa дa будe стрaшaн, дa ричe и сл.): Нaрaвнo дa
сaм стрaшни вук, зaр нe дjeцo?!
ЦРВEНКAПA: Eтo, вучe, ни дjeцa тe сe нe бoje.
ВУК: Ja сaм дaнaс нeштo пoсeбнo лиjeн и дoбaр, вaљдa збoг
Дeдa Мрaзa, aли сутрa, сутрa ћу вaс сигурнo свe
пojeсти... (oдe дo стoлицe дa би сjeo).

5. Пojaвa
СМOТAНКO и прeђaшњи

СМOТAНКO (улaзи из дубинe пoзoрницe и склaњa стoлицу

нa кojу je вук хтиo дa сjeднe; пoштo вук звучнo пaднe,
пaтуљaк стaви стoлицу прeд бaку, пoпнe сe нa стoлицу,
нaклoни сe бaки и љубaзним глaсoм): O, лиjeпa дjeвo
76
 нeкaдaшњa, дaвнa рoсo сa нajљeпшeг цвиjeћa, тajнa
звиjeздo нeбa плaвoг, тoпли зрaчку сунцa злaћaнoгa,
здрaвo-живa билa!
БAКA (пoлaскaнa): O, jaкo лиjeпe риjeчи, млaди гoспoдинe.
Сa ким имaм чaст рaзгoвaрaти?
СМOТAНКO (сиђe сa стoлицe, кojу вук oднoси дo буквe и
прилaзи Црвeнкaпи, клaњa joj сe): O, нajљeпшa кћeри
вjeтрoвa, мирису плaнинских висoвa, крaљицe свих мoрa
и oкeaнa, влaдaрицe нeбa и зeмљe, здрaвo-живa билa...
(нaклoни сe и oдe дo вукa, нaгaзи гa, a кaдa oвaj скoчи и
пoчнe дa jaучe, узмe стoлицу, дoнeсe je дo лoвцa и пoпнe
сe нa њу)...O, нeпoбjeдиви витeзу нeбeски, зaштитничe
oвих лиjeпих дaмa, хeрojу кojи си спрeмaн живи грoм
гoлим рукaмa ухвaтити, здрaвo-живo биo.
ЛOВAЦ: Пoлaскaн сaм мaли чoвjeчe вaшим риjeчимa, aли нe
знaм кo стe ви, oткудa стe дoшли? И кaквe нaмjeрe
имaтe?
СМOТAНКO (скoчи сa стoлицe у мoмeнту кaдa je вук снaжнo
пoтeгнe, тaкo дa сe oвaj стрoпoштa зajeднo сa стoлицoм,
нaклaњa сe присутнимa): Нaрaвнo дa ћу вaм сe
прeдстaвити, дрaги приjaтeљи, ja сaм Смoтaнкo, jeдaн oд
сeдaм Сњeжaниних пaтуљaкa из истoимeнe бajкe. A oткудa
ja oвдje у вaшoj бajци, вjeруjтe ни мeни тo ниje jаснo и
нeмaм oдгoвoр нa тo питaњe. Пoштo сaм Смoтaнкo,
вjeруjeм дa сaм мaлoчaс joш у свojoj бajци нeштo пoгрeшнo
урaдиo. Нeштo сaм убрљao, упрскao, штa ли вeћ?!.
ВУК: Пa штo нe oдe у нeку другу бajку нeгo бaш у мojу дoђe
дa ми гaзиш курje oчи?
СМOТAНКO: Нajбoљe су курje oчи нa курjaку... (пoнoвo гa
нaгaзи, a oвaj jaукну)... Зaр нe, курjaчe?!
77
ЦРВEНКAПA: Пa штa ћeш сaдa? Кaкo ћeш сe врaтити у свojу
бajку?
СМOТAНКO: Нe знaм, пojмa нeмaм. Нисaм пaмeтaн. Вeзe
нeмaм...
ЦРВEНКAПA: A штa мислиш дa ти дjeцa пoмoгну?
СМOТAНКO: Кaкo?
ЦРВEНКAПA: Лaкo, eвo oвaкo: и дjeцa и сви ми oвдje ћeмo
зajeднo штo глaсниje мoжeмo дoзивaти Сњeжaну, твojу
Сњeжaну, пa кaдa oнa дoђe пo тeбe, oнa ћe тe знaти и
врaтити, зaр нe? Je л' вaжи?
СМOТAНКO (тужнo, мoлeћивo): Aкo дjeцa буду хтjeлa? Ja
бих вaс, дjeцo лиjeпo мoлиo дa ми пoмoгнeтe дa сe
врaтим свojoj кући. Кao штo ви вoлитe свaкo свojу кућу
тaкo и ja вoлим свojу, зaр нe?
ЦРВEНКAПA (дjeци): Хajдe дjeцo дa сви скупa дoзoвeмo
Сњeжaну! Знaтe, тo je oнa Сњeжaнa из бajкe Сњeжaнa и
7 пaтуљaкa. Знaтe ли ту бajку? Знaтe, дoбрo. Хoћeмo
ли?... (Сви дoзивajу Сњeжaну, кoja сe пojaвљуje с дeснa
из дубинe пoзoрницe; вук искoчи прeд њу изa буквe и
прeпaднe je)... Мa, вучe, срaм тe билo!
ЛOВAЦ (Упeри пушку у вукa): Рукe, oвaj шaпe у вис!...
(пaтуљaк притрчи вуку и нaгaзи гa, a пoтoм приђe
Сњeжaни узмe je зa руку и пoвeдe)... Нaзaд нa стoлицу,
пa aкo joш jeдaнпут устaнeш oдмaх ћу тe упуцaти!.. (вук
гa брзo пoслушa)... Je л' jaснo?!

6. Пojaвa
СЊEЖAНA и прeђaшњи

СЊEЖAНA (oбaзривo): Дoбaр вaм дaн жeлим... Звaли стe мe?

78
СМOТAНКO (притрчи вуку, нaгaзи гa, a кaдa oвaj скoчи oд
бoлa, укрaдe му стoлицу, дoнeсe дo Сњeжaнe, пoпнe сe
нa стoлицу и приjaтeљски je зaгрли): Ja сaм их зaмoлиo
дa тe зoву. Oвa слaткa дjeчицa и oви дивни људи су тo
oдмaх урaдили и сaдa eтo тe oвдje, у oвoj њихoвoj бajци,
Сњeжaницe мoja милa.
СЊEЖAНA (нaсмиjeши му сe): A oткудa ти, Смoтaнкo мoj
мaли oвдje?... Нe знaш, a дa питaмo дjeцу?... (приђe
дjeци)... Рeцитe ми, дjeчицe, oткудa oвaj мoj пaтуљaк
Смoтaнкo oвдje... Зaлутao? ... Изгубиo сe?... Зaтo штo je
смoтaн пa сe изгубиo?... A ви дjeцo, дa ли сe ви нeкaдa
изгубитe, пa нe знaтe дa сe врaтитe кући?... Нe!? Нaрaвнo
дa нe. Ви нистe смoтaни кao oвaj мoj Смoтaнкo и ви
знaтe дoбрo дa пaзитe кудa и кaкo идeтe.
БAКA: Хajдe сaдa дa свe oвo лиjeпo прoслaвимo!
С В И: Дa прoслaвимo!!!
ЦРВEНКAПA: Дa пjeвaмo?!
С В И: Дa пjeвaмo!!!
ЦРВEНКAПA (приђe дjeци): Дjeцo, кojу бисмo пjeсму сaдa
мoгли дa пjeвaмo? Штa бистe ви вoљeли дa пjeвaмo...
Кojу? ... “ Ивин вoз“? Oдличнo, уз ту пjeсму ћeмo и
игрaти сви зajeднo. Игрaћeмo сe вeсeлoг вoзићa... (пje-
вajући ту пjeсму силaзe мeђу дjeцу и игрajу сe вoзa у
кojи сe укључуjу и дjeцa). Дjeцo, знaтe штa сaм сe сaдa
сjeтилa? Мoждa Дeдa Мрaз и нe знa дa гa ми oвдje
чeкaмo. Хajдe лиjeпo дa гa ми слoжнo и из свeг глaсa
дoзивaмo. (Мeђу дjeцoм су и дoзивajу гa свe дoк сe нe
пojaви).

79
 7. пojaвa
ДEДA МРAЗ и прeђaшњи

ДEДA МРAЗ (сa вeликoм врeћoм нa лeђимa и у прaтњи

нeкoликo шумских живoтињa кoje вeсeлo скaкућу oкo
њeгa прилaзи рaмпи, a oстaли су oкo њeгa нaпрaвили
вeлики пoлукруг): Из дaлeкa путa ja вaм дoђoх, дjeцo
мoja дрaгa. Зaтo штo знaм дa стe тo зaслужили. Жeлиo
бих сaмo дa кaжeм, нeкa вaм je срeтнo и вeсeлo
дjeтињствo и уживajтe у њeму штo вишe мoжeтe. Будитe
дoбри, кao штo стe лиjeпи и вриjeдни кoликo стe
пaмeтни, пa ћу ja дoћи и слиjeдeћe гoдинe. Дрaгa мoja
дjeцo, нeкa вaм je срeтнa и лиjeпa Нoвa Гoдинa... A сaдa,
хajдe дa пoдиjeлимo oвe пaкeтe. Црвeнкaпa ћe вaс
прoзивaти a ви дoђитe oвдje дo мeнe дa сe лиjeпo
сликaмo и мaлo рaзгoвaрaмo, a ja ћу свaку вaшу слику
дa пoнeсeм и дa вaс глeдaм, слушaм и прaтим кaкви ћeтe
бити и слиjeдeћe гoдинe. Oд тoгa кoликo ћeтe бити
дoбри, вриjeдни и пaмeтни, зaвиси кaкaв и кoлики ћу
вaм пaкeт дoниjeти слиjeдeћи пут. Хajдe, прoзивaj!

Завјеса

80
 МЕДО КРУШКО
(новогодишња весела игра за дјецу)
Лицa:

- Ана, дјевојчица
- Бака (њена)
- Медо Крушко
- Пас Жућко
- Мачка Пјегица
- Зеко Криво Ухо

Мjeстo и вриjeмe рaдњe:

Двориште испред куће Анине баке на селу пред

новогодишњу ноћ.
 1.Појава
АНА и БАКА

АНА (сједи на клупи и игра се са лутком мачке, пјева):

Иде маца око тебе, пази да те не огребе
чувај мијо реп, немој бити слијеп
ако будеш слијеп, отпашће ти реп!
БАКА (скида веш са штрика и слаже га на клупу поред Ане):
Ево нам и Нове Године, драго дијете моје. Јеси ли пи-
сала Деда Мразу? Шта желиш да ти донесе на поклон?
АНА: Јесам, бако, писала сам му и замолила сам га да ми до-
несе тату и маму из далеке Аустралије. Већ двије године
нису долазили и ја сам их се јако, јако зажељела.
БАКА: Далеко је, Ана ћерко, Аустралија и јако су скупе
авионске карте. Боље да штеде новац, па када се врате да
лијепо купите стан у граду, отвори бријачницу и да
добро живите. Је ли тако?
АНА: У праву си, бако, али шта ћу када сам их се пуно, пуно,
пуно зажељела и када легнем да спавам мислим на њих,
а онда ми се нешто попне у грлу и гуши ме и онда се
стужим и плачем. Сваку ноћ плачем.
БАКА (загрли је њежно): Немој бити тужна, срећо бакина. Па
данас је Нова Година и треба да си срећна. Лијепо ћемо
окитити јелку, гледати те-ве и бићемо срећне. Је ли
важи?
АНА (руком обрише сузе): Добро, бако, нећу више бити
тужна... (насмијеши се)... Ево, расположена сам.
БАКА (звучно је пољуби у образ): Тако, радости бакина. Тако!...
(узме веш и )... Иде бака да ти направи торту, велику.
/оде у кућу/
83
АНА (сједи на клупи и игра се са лутком мачке):
Иде маца око тебе, пази да те не огребе,
чувај мијо реп, немој бити слијеп
ако будеш слијеп, отпашће ти реп!

2.Појава
АНА и МЕДО

МЕДО (улази свирајући на гитари, са слушалицама на ушима,

трегер-шозом, свиленом марамом око врата и качкетом на
глави; пјева уз музику са разгласа пјесму “Медо брундо”,
а потом се клања Ани која му аплаудира): Хвала, хвала
млада дамо... Хвала на топлим аплаузима... (окрене се
дјеци)... Дјецо, да вас питам нешто ... (удари се по челу)...
Е, баш сам неки неваспитанко! Најневаспитанији невас-
питанко на цијелом свијету и околини. На цијелој земаљ-
ској округли ја сам најневаспитанији медвјед. Извините,
извините, дјецо, молим вас. Извините ме скроз, мислим
сасвим, хоћу рећи потпуно. Нисам вам се ни представио.
Ја сам Медо звани Крушко ...(покаже на Ану)... Анин
стари пријатељ. Живим ту близу, тако да се Ана и ја сваки
дан лијепо играмо и пјевамо, а онда пјевамо и играмо и
све тако у круг... (пјева и плеше валцер)..
У круг, у круг, у круг, у круг,
играмо валцер ја и друг;
у круг, у круг, у круг, у круг,
играмо валцер јако дуг! ... (опет се клања Ани
која му аплаудира) ... Хвала, хвала млада дамо! ...( клања
се дјеци која му такођеа плаудирају) ... Хвала, хвала
млада и мала али веома лијепа и паметна моја публико!
84
 Хвала вам до неба... (опет се удари руком по челу)... Јао
мене будале! Опет сам заборавио! Дјецо, оваког глуп-
сона као што сам ја мајка више не рађа! Па, ја сам вам
сасвим заборавио рећи откуда мени надимак Крушко?
Знате, већ сам вам се представио и рекао да сам ја Медо
али да ме дјеца зову Крушко. Е, шта мислите, зашто
мене дјеца зову Медо Крушко? Да чујем, ко зна? ... Тако
је, ја много волим да једем шљиве... (удари се по челу)...
Овај, мислим крушке па ме зато дјеца зову Крушко.
Мени то не смета. Што би ми сметало? Хоћете да ви-
дите како то мени уопште не смета? Хоћете? Ево, зовите
ме: Крушко! Хајде, слободно ме зовите, колико год хо-
ћете, Зовите ме...(анимира дјецу да га дозивају, а он се
шета као да га се то не тиче)... Ето, видјели сте да то
мени уопште не смета ...( Ани)... Ана, друже, гдје ти је
бака?
АНА: Отишла је да ми направи торту.
МЕДО (обрадује се): Је ли са крушкама?
АНА: Ма не са крушкама. Гдје си ти видио новогодишњу
торту са крушкама?
МЕДО: Нисам видио нигдје и никада, тачније никада и
нигдје. Јој, што ја волим торте, а нарочито волим ново-
годишње торте. Оне су ти, знаш ... (удари се по челу)...
Па да, сада је Нова Година. Како сам то заборавио? Како
сам могао да заборавим највеселији дан у години.
АНА: Јеси ли написао писмо Деда Мразу?
МЕДО: Што?
АНА: Не каже се: што, него се каже: зашто.
МЕДО: Што зашто?
АНА: Не разумијем те.
85
МЕДО: Што се каже зашто? Зашто се не каже што?
АНА: Зато што је: зашто исправно, а што - није.
МЕДО: А... зашто што није.
АНА (прекине га): Доста! Ни ријечи више на ту тему. Знам те
какав си спетљанко и тај ће нас разговор одвести у ноћ.
Одговори ми, да ли си писао Деда Мразу да ти донесе
поклон?
МЕДО (тужно): Нисам. Мени неће Деда Мраз донијети по-
клон, ја нисам више мали.
АНА: А када си био мали, шта ти је доносио на поклон?
МЕДО (са сјетом и радошћу се сјећа): Када сам ја био јако,
јако мали и слушао, добро слушао маму и тату, мени би
Деда Мраз сваке године крај узглавља остављао велики
вијенац сувих крушака, тако да ме је њихов миомирис
увијек лијепо будио. Онда бих смазао све те крушке,
попио бих велику шољу чаја од сувих крушака и онда
бих се поново вратио у мој зимски сан, у легло испод
старог сувог дебла покојне крушке.
АНА: А зашто ти више не спаваш свој зимски сан као што то
раде сви остали медвједи по цијелом свијету?
МЕДО: Зато, драга моја Ана, што ја немам више времена да
бих толико дуго спавао.
АНА: Како то немаш времена?
МЕДО: Ја страшно волим те-ве игрице и стално их играм.
Ујутро, када се пробудим, одмах палим те-ве и играм
игрице, доручкујем уз игрице, ручам уз игрице, вечерам
уз игрице. Једино када идем у ве-це онда не играм
игрице и то само зато што у ве-цеу немам те-ве. Мораћу
и тамо да ставим један па да и тамо играм игрице.
АНА: Игрице па игрице. Само игрице! Ти ништа друго и не
86
 знаш да радиш, него само играш те проклете игрице!
МЕДО: Не знам?! ЈА ништа друго и не знам да радим? Ја, по-
знати свестрани умјетник да ништа друго и не знам да
радим?! ...(увријеђено)... Сада си ме, Ана, увриједила до
неба... (дјеци)... Срећа моја па ова дјеца не мисле тако
као ти, зар не дјецо? Ви знате да сам ја познати, најпо-
знатији свестрани умјетник, зар не? ... (комуницира с
дјецом и наводи их да они траже од њега да свира и
пјева)... Добро. Добро, ако хоћете доказ за то да сам ја
познати свестрани умјетник, ево, слушајте ...(из торбе
извади микрофон, па неком иза завјесе)... Мајсторе,
пуштај музику!... (дјеци)... Ову пјесмицу сви добро
знате, па хајде да је заједно пјевамо, је л` важи? Важи!
...(пјева “Ишли смо у Африку”).

3.Појава
БАКА и пређашњи

БАКА (пред крај пјесме уноси колаче на тацни): Ево, Ана

сине, мало колача за тебе и твог другара Меду Крушку.
Изволите, почастите се!
АНА (узме један колач): Хвала бако. Ти си најљепша, најслађа
и најбоља бака на свијету, је ли тако Крушко?
МЕДО: Да ти, бако, не постојиш ми бисмо те морали измис-
лити. Толико си нам дивна, златна, сјајна, бајна. Напро-
сто, сва си ми крушкаста!
БАКА: Претјерујеш, Крушко. Ја сам као и све остале баке.
АНА: Имаш ли ти, Крушко, своју баку?
МЕДО: Имам, али она је сада далеко. Ухватили су је неки зли
људи, давно и одвели је у золошки врт. Писала ми је не-
87
 давно да јој је тамо лијепо. Хране је мазе и пазе, али јој
недостају ова наша шума и ја. пише да се највише на
свијету мене пожељела. Мене и мојих несташлука.
БАКА: Био си несташан, када си био мали?
АНА: Могу мислити!
БАКА: Причај нам, чиме си заслужио двадесет по туру.
МЕДО: Није мене бака никада тукла. Ни ти не тучеш своју
Ану, зар не? Ево питајмо и дјецу, па ћеш видјети да
нигдје баке не туку своје унучиће ... (дјеци)... Реците,
дјецо, да ли вас ваше баке туку?... Молим?... Туку?!...
Аааа, не туку. Тако сам и мислио... (Ани и баки)... Нема
те баке која би тукла своје унуче, па не знам шта да јој
направи. Истина, знали су се на мене наљутити и баба и
деда. Љутили су се дуго дуго. Нису са мном говорили
чак и два, три минута. Деда, богами, некада и читавих
пет минута. А послије... (одмахне руком и насмијеши
се)... послије све по старом, као да ништа није ни било,
уј`о вук магарца!
БАКА: Такве смо ти ми баке.
АНА: Немој опет, Крушко, да нас замајаваш неким причама
које ти нисмо тражили. Ми само желимо чути неки не-
сташлук из твога дјетињства.
МЕДО: Добро... Шта да вам испричам?... (размишља)...
Можда оно када сам дедину лулу сакрио у брашно... или
оно када сам бакино плетиво дао мачкама да се играју...
Не. Сјетио сам се. Мој највећи и најбољи несташлук је
када сам урадио нешто велико. Велико к`о крушка. Пар-
дон, к`о орах. Био неки велики стари орах таман испред
нашег брлога. И једног прољетног јутра ја се пробудио
нешто јако јако рано. Гледам онај орах и размишљам:
88
 Што орах мора рађати увијек само орасима, што не би,
једне јесени родио са крушкама. Или, још боље, што да
чекамо јесен да уопште роди, када може сада у прољеће
да роди са трешњама. И тако сам направио, стари ве-
лики орах је то јутро родио са трешњама... (оне му се
смију)... Не вјерујете?! Ви мени не вјерујете?!
БАКА: Па како да ти вјерујемо за тако нешто, мој Крушко,
мој? То чудо се никада није десило, нити ће се десити.
АНА: А како си ти то извео да орах роди са трешњама, ако
није нека баш јако велика тајна?
МЕДО: Лијепо... (прави се важан и тајанствен)... Лијепо и лако.
БАКА: Немам ти ја времена чекати да се ти смилујеш да нам
то испричаш. Говори ако хоћеш, а ако нећеш не мораш.
Знаћу једну глупост мање... (крене)... Одох ја...
АНА: Сачекај, бако! ...(меди)... Причај, како си то направио?
МЕДО: Па није било сасвим једноставно, али сам уз мало
труда успио... (опет се прави важан и тајанствен)...
Изнад наше куће је била једна велика трешња која је
сваке године веома рано и веома добро рађала. Рађала је
оним крупним љубичастим трешњама које смо звали
ашламе. Попео сам се на трешњу, пажљиво набрао пуну
корпу трешања у пару ...(показује прстима)... Знате оне
што расту по двије, а затим сам по гранама и гранчи-
цама ораха, које се виде са врата, лијепо објесио те па-
рове трешања. Било је дивно видјети како је орах родио
са трешњама.
БАКА (обе се смију): Е, баш си враг, Крушко! Како ти је само
то пало на памет?!
АНА: Заиста је веома добро, на часну ријеч!... (аплаудирају)...
Браво, браво, мајсторе!
89
МЕДО (важно и поносно се клања): Хвала, хвала моје даме!
БАКА: Како су твоји реаговали када су видјели то чудо?
АНА (смије се и показује руком): Је ли било мало по гузи?
МЕДО: Било је ...(трља шапом као да га још боли гуза)... Било
је, богами. То је прво угледала бака, прекрстила се у
чуду па је позвала деду, а за њим су истрчали: мама, тата,
моја браћа и сестре! Сви су се крстили и чудили. А када
је тата мало протресао стабло и трешње почеле спа-
дати, он, а за њим и остали, погледаше у мене. Као да су
знали да је то моје масло. Нисам смио чекати да ли ће
погодити или не, већ сам се сјурио низ брдо, па преко
кукурузишта и пашњака све до потока. Тамо сам се са-
крио иза неког великог камена, али су ме брзо нашли и...
(опет се трља шапом по гузи,) ... избубали. Добро избу-
бали... (оне се смију)... Лако се вама смијати. И мени је
сада смијешно, али тада... (опет се трља шапом по
гузи)...
АНА (док бака одлази у кућу): Хајде, Крушко да ми лијепо
пјевамо!

4.Појава
ЗЕКО КРИВО УХО и пређашњи

ЗЕКО (улијеће задихан): Помагајте људи мени,

хоће лисац да се жени!
МЕДО: Стани, Зеко, куд си навалио! Ако тако наставиш, до
мрака ћеш стићи до Ужица!
ЗЕКО: Морам брзо наћи лијека,
настрадаће ваш друг Зека!
АНА (Меди): Увијек ми је било смијешно то што наш мали
90
 другар Зеко говори све у стиховима. Како му то само ус-
пијева и то стално, баш увијек!
МЕДО: Стално или увијек?
АНА: Ма, то ти је исто!
МЕДО: Није исто! Не може бити исто и увијек и стално!
АНА: Па добро, није исто али је свеједно!
МЕДО: Мени није!
АНА: Шта, теби није?
МЕДО: Није ми свеједно увијек или стално.
АНА: Па добро, ти пробери нешто од то двоје.
МЕДО: Троје.
АНА (уморно отпухне): Како сад па троје?
МЕДО: Тачније, сада имамо четири ријечи које су спорне:
увијек, стално, исто и свеједно! Шта сад од тога важи?
Мислим, која је права?
ЗЕКО: Пустите ту игру ријечи,
ко ће Лисца сад да спријечи?
МЕДО: Прво и прво, а најпрвије ти Зеко не видиш да ми
данас нисмо сами и да имамо лијепу публику ...(иду ка
публици)... Ред би био да се представиш овој дивној и
паметној дјечици ...(удари га по глави)... Хајде, лијепо
се поклони и реци дјеци како се зовеш.
ЗЕКО (скине капу, нервозно је гужва и клања се): Како се
зовеш?
МЕДО (опет га удари по глави): Не, глупсоне, немој ти њих
да питаш како се они зову, него се лијепо представи пуб-
лици.
ЗЕКО: А, тако реци Медо друже,
цвјетале ти увијек руже!
Дјецо драга, мили гости
91
 њега боле старе кости;
па је зато мало зао,
али вама дјецо здраво!
Ја сам Зеко Криво Ухо,
мада с тим се не бих пухо.
МЕДО (дјеци): А знате ли, дјецо. Откуда њему ово криво ухо?
Не знате? Не можете ни знати док вам не кажем. Једног
лијепог јутра, један ружни ловац га је пушком погодио
у ухо и сломио га!
АНА: Није он њега погодио у ухо. Него му је промашио главу!
ЗЕКО (молећиво): Помагајте људи мени,
хоће лисац да се жени!
МЕДО: Па нек се жени, ко му брани? Бар ће бити весеља и
гозбе, а гдје је гозбе ту је пуно крушака и ракије крушке!
АНА: Да, Зеко, што то теби смета што хоће он да се жени?
ЗЕКО: Биће гозбе, то се зна,
ал` та гозба бићу ја!
АНА: Ма не вјерујем!
ЗЕКО: На поклон својој невјести,
мене ће у сласт појести!
МЕДО: Ништа се ти немој секирати. Ти си мој друг, а ја дру-
гове своје штитим од сваког зла и невоље. Само ти
стално буди уз мене док не прође та свадба и све ће бити
у реду!
ЗЕКО: Хвала ти Медо до неба,
ти знаш шта ми треба... (дјеци)...
а ви дјецо, људи мали,
да ли и ви то сте знали,
увијек се мора трудити
и свога друга бранити!
92
АНА: Добро, Зеко Криво Ухо, ријешили смо и тај проблем,
хајде сада да лијепо пјевамо! Хоћемо ли, дјецо? ...(ко-
муницира са дјецом и наведе их да пожеле пјесму „Кад
си сретан“)... Добро, пјеваћемо „Кад си сретан“, на-
равно, ако знате ту пјесму?
МЕДО: Ма знамо, како нећемо знати ту стару добру пјесму.
Хоћемо ли сви да пјевамо. Али не само дјецо ми и ви,
него овај пут нам се у пјесми треба да придруже: и ваше
тате, маме, баке, деде, тетке, стрине, ујке, ујне...
АНА: Хеј стани, гдје се гасиш? Како си почео набрајати доћи
ћеш и до Чачка!... Идемо, Крушко, почни... (сви пјевају
„Кад си сретан“).

5.Појава
ПАС ЖУЋКО, МАЧКА ПЈЕГИЦА и пређашњи

МАЧКА ПЈЕГИЦА (Кад пјесма заврши улијеће вриштећи):

Мијау!... Мијау!... Упомоћ!... Помагај, народе!... Упо-
моћ!... Мијау!...
ПАС ЖУЋКО: Ав! ... Ав! ... Нико теби више не може помоћи,
само да те дохватим!... Ав! ... Ав! ...
АНА (мачка се попне на клупу иза ње, а пас на кољенима
режи; Меди): Помагај, Медо! Смири их!
МЕДО (једном шапом удари по глави пса, а другом мачку и
они одјуре свако на своју страну позорнице): Ево и
теби! ... И теби! ...(Ани)... Ето видиш, то је бар лако!
Даш им лијепо по један васпитни шамар и они ће бити
мирни!
АНА: Зашто се вас двоје стално свађате и бијете?
МЕДО: Увијек!
93
АНА: Да увијек!
МЕДО: Овијек, одувијек, заувијек, и довијека!
АНА: Хеј, како си почео набрајати доћи ћеш и до Новог Сада!
ЗЕКО: Што се стално бију, јуре
и једно на друго дуре,
треба чути и њихов глас,
нека прво каже пас!
ПАС ЖУЋКО: Ав! ... Ав! ... Ав! ... Морам да је бијем и про-
гањам када је злочеста. Стално ме изазива и нервира ме
до бесвијести. Ето, стално ми се подсмијева и руга ми
се! Ено, погледајте, опет ми се руга! ...(зарежи и хтио би
да јурне, али када Медо дигне шапу смири се)... Ухва-
тићу ја већ њу! Ав! ... Ав! ... Ав! ...
ЗЕКО: Није неко оправдање,
ал` га примисмо на знање,
тако рече Жућко Пас,
да чујемо Мачкин глас!
МАЧКА ПЈЕГИЦА: Мијау!... Мијау!... Хвала вам мили
пријатељи моји што ме спасисте ове џукеле. Јесте да Медо
има необичан обичај смиривања ситуације. Мијау!...
Мијау!... Лаже џукац кад каже да га ја изазивам и да му се
ругам. Ја само волим да га гледам мало из ближе перспек-
тиве јер је тако снажан и моћан... Мијау!... Мијау!...
ПАС ЖУЋКО: Грррр!... Ав! ...

6.Појава
БАКА и пређашњи

БАКА (доноси велику торту и сокове): Ево, дјецо, да се по-

частите и измирите. Нова је година, нема смисла да се
94
 неко са неким свађа.
МЕДО (када сви појуре баки, дрекне): Стоп! Стој! Стани!...
Нико да није пипнуо ту торту док нам не дође Деда
Мраз.
АНА: У праву си, добри мој Крушко, хајде да га зовемо...
(дјеци)... Зовите га и ви, дјецо. Он доноси и за вас паке-
тиће. Само га јако зовите и он ће одмах доћи... (анимира
дјецу и сви скупа дозивају Деда Мраза)... Деда Мразе!...
Деда Мразе!... Деда Мразе!...

7.Појава
ДЕДА МРАЗ и пређашњи

ДЕДА МРАЗ (Долази са великом торбом на леђима): Хо – хо

– хо! Лијепи моји малишани! Здраво живи били! Ја сам
се вас пуно, пуно пожелио, а ви мене? Јесте ли се и ви
мене пожељели?... Молим, не чујем вас?... А јесте, е па
фино, кад смо се пожељели једни других, хајде да лијепо
подијелим ове дарове које сам вам донио!

Завјеса

95
 САДРЖАЈ

Заљубишка.................................................................5

Тужибаба...................................................................29

Црвенкапа и лијени вук.........................................57

Медо Крушко...........................................................69

97
 САВО ШКОБИЋ
ЗАЉУБИШКА
Издавач
СРПСКА КЊИГА, Рума

Главни уредник
ДОБРИЦА ЕРИЋ

За издавача
МИЛУТИН ЖИВАНОВИЋ

Прелом и штампа
СРПСКА КЊИГА, Рума

Лектор
БРАНКИЦА ЈЕВЂЕВИЋ, проф

Илустрација на корицама
ЗОРАН ВАЈО КОВАЧЕВИЋ

Штампано у 500 примерака 2009. године

СРПСКА КЊИГА, Рума

Павловачка 27, тел.: 022/472-196, телефакс: 479-589
e-mail: srpskaknjiga@nadlanu.com
www.srpskaknjiga.com

99
 CIP - Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
821.163.41-93-22
ШКОБИЋ, Саво
Заљубишка / Саво Шкобић.- Рума : Српска књига,
2009 (Рума : Српска књига).-100 стр;20cm..-
(Библиотека Дечја позорница; књига 2)
Тираж 500

ISBN 978-86-7564-508-5
COBISS.SR-ID 237217799

100