EKSLUZIVNO ZA DIOGEN pro kultura magazin, 11.9.2010.g.

http://diogen.weebly.com

Odlomak iz knjige “Žuti prkos”, autorice Ane Šomlo-Ninić

Nova knjiga “Uvek ovde, ponekad tamo” uskoro izlazi…do kraja 2010.g.

ETIKA

Velika snaga ljudske solidarnosti, koja se bezbroj puta pokazala u elementarnim

nepogodama i ratnim strahotama, još je jača u mirno vreme. Najbolji primer koliko
ona može da bude velika jeste slučaj Rajmonda Kastanjea, bivšeg mornara, sada
službenika iz Pariza. On je jedan od petorice Francuza koji su pre deset godina dali
koštanu srž koja je presađena našim atomistima iz centra u Vinči. To je bio prvi slučaj
u istoriji medicine da se koštana srž jednog čoveka presadi drugom.

Rajmond je doputovao u Beograd doktoru Pendiću iz Gradske bolnice, koji je bio u

pratnji naših naučnika prilikom lečenja u Parizu. Dok smo razgovarali s njim Kastanje
je otkopčao košulju i pokazao nam svoja tetovirana prsa. Tuje pisalo: „Luda glava, ali
dobro srce." To je njegovo „vjeruju" koje ga vodi kroz život od onog trenutka kada je
godine !947 U indokineskim prašumama bio teško ranjen. Život mu je spasla
transfuzija krvi. Od tada Rajmond Kastanje pritiče čoveku i sasvim nepoznatom, u
pomoć. Dosad je 157 puta dao krv.

Lea nije mogla u letnjim mesecima da dobije godišnji odmor. Kako nije imala
porodičnih obaveza i nije bila majka školske dece, morala je preko celog leta da
dežura u redakciji. Tako je bilo već šest godina, od kada je došla u List. Nije joj ni
padalo teško da ostane u gradu. Volela je puste avgustovske ulice Beograda. Činilo joj
se onda da je grad njen, potpuno. Odlazila bi u rana jutra u Topčider i posmatrala
stogodišnje platane, nalazeći u njihovom bledom zelenilu neko trajanje i sigurnost. Sa
osmehom, možda malo gorkim, priznala je sebi da ustaljuje staze kojima hoda, da je
zanos susreta sa novim ljudima sve više zamara, da voli da se vrati u samoću svoje
zamračene sobe i da se čak srodila sa bistom Isusa okačenog za prašnjavu crvenu
čoju. Taj osmeh, znala je, znači priznanje, odustajanje, starost. Početak kraja. Nikakvo
čudo više neće se dogoditi, ni u kakvom prolazniku sa podignutim okovratnikom neće
prepoznati pod šeširom nasmejane oči starog Štrasera. Starog? iznenadi se, shvativši:
pa on je imao tek koju godinu više od nje kada je nestao. Da, nestao. Druge reči za
njihov odlazak nije u sebi izgovarala. Prestala je da gleda mape Brazila i Argentine.
Jednom je sanjala da je srela svog oca u Sao Paolu, pod nastrešicom prugastog
kanafasa, nad jednom cvećarom. Dugo je bila opsednuta mišlju da on luta negde
svetom, u zabludi da nje više nema, da je pogrešno bio obavešten, i da zato nema
snage da se vrati. Sada je već znala da su zablude bile samo njene. Svoje nemušte
dijaloge sa ocem sve ređe je čula u sebi, gotovo da više nije ni znala da ih vodi.

Pošla je preko Zelenog venca, spuštajući se Francuskom ulicom do Kluba

književnika. Kod Narodnog pozorišta srela je Boleta. Stegao joj je ruku i privukao k
sebi.
- Mala, još uvek si zanosna - rekao joj je - iako ne u prvoj mladosti. Ipak, rado bih s
tobom...

Njegove vlažne crvene usne bile su joj oduvek ogavne. Bole je bio jedan od najboljih
beogradskih pisaca. Sa uspehom je objavljivao dečje knjige. Sada je bio u trećem
braku. Lea je poznavala njegovu prvu ženu, Jovanku. Nikada nije mogla da shvati
zašto se udala za njega, kao uostalom, ni ove sledeće žene ni devojke kojima je uvek
bio okružen. Još manje je mogla da razume odakle Boletu izviru ti divni stihovi sažete
dečje psihe.

- S kim si sada? - upita Leu stežući joj zglob na ruci. - Kad je tužno vreme?

- To je tvoja nova pesma? Peva je Miki Jevremović.

- Draga, zar sam ja poeta za šlagere? Dokle ćeš biti cinik? Kada bi me pustila samo da
ti pevam, shvatila bi kakav sam pesnik i koliko si propustila do sada... ali...

Lea se izvije iz njegove vlažne blizine koja je postajala sve gušća. Nikada nije umela
da se izbavi od ovakvih napasnika. Pokušavala je da sa njima vodi prijateljski
razgovor. Možda to nije bila samo potreba za ravnotežom odnosa, već i želja da vidi
kakva je to dvojnost u ljudima ove vrste.

- Ipak - rekla je - Jovanka je bila prava žena za tebe. Nju si najviše voleo?

- Ne, najviše sam voleo ženu jednog generala. Generalu je kuvala pasulj, a nama
meso.

- Sada si sa onom malom spikerkom u braku?

Leu uopšte nije interesovala mala spikerka ni veliki dečji pesnik, pitala je tek tako.

- Upravo sam slobodan, zaljubljen u tebe. Ti si refren svih mojih ljubavi. Voliš li se
još sa onim malim glumcem? Kakva ništarija za ovakvu lepoticu.

Otišla je, ostavljajući ga sa ispruženom rukom. Njegov glas zaglušila je vreva gomile
koja je izlazila iz podzemnog klozeta. Na uskom klupskom prolazu pred Leu se
isprepreči gospođa Mara.

- Šta hoćeš, kud si krenula?

- Da pogledam program simpozijuma.

- Nemaš šta da gledaš, ja ću ti reći. Počinje u pet popodne, ali nikoga bez propusnice
neću da pustim. - Stavila je ruku pred Leu, pregradivši prolaz.

Već godinama, od kad je u Listu, Lea se borila sa Marom. Zašto su je zvali gospođa i
zašto je ona svojim glomaznim telom i crnim pogledom prodorno blokirala svakog
onog ko bi pokušao da uđe u Klub, Lea nije shvatala, kao ni otkuda ta silna vlast i
samouverenost kojom je ova žena poodmaklih godina suvereno vladala klupskim
prostorijama, više no bilo koji vlasnik pera u ovome gradu? Doduše, imala je i svoje
miljenike koje je oslovljavala sa: hej, Pero, ili: hej, Mi-lisave, ličnosti ne mnogo većih
vrednosti od njenih sopstvenih, je-dva pismene, ali sličnog stila i rečnika. Ipak, ovi
ljudi su imali neke iz-uzetne sposobnosti u organizacijskom smislu, stvaranju
književnih struja i međunarodnih literarnih susreta. Jednog od njih je znala iz
gimnazije. Bio je cenzor, održavao je red u školskim hodnicima. De-žurao je i za
vreme nastave i sprečavao učenike da idu u klozet, ako mu se činilo da prava potreba
nije razlog njihovog napuštanja časa.

Učestvovao je u hajkama na profesore, čija politička podobnost nije bila bezopasna i

možda se duže zadržao u gimnaziji no što je to prosvetnim propisima bilo predviđeno.
On je pripadao onoj grupi slabih učenika čiji bi kasniji uspeh iznenadio celu
generaciju. Bivši cenzor sebe je voleo zbog toga da poredi sa Tomasom Manom i
drugim pravim ličnostima čije vrednosti nikakva administrativna akta ne potvrđuju.
Njihov renome pristiže u zrelo doba. Članke je objavljivao u mnogim novinama,
naročito u nedeljnim izdanjima i književnim podliscima. Predsedavao je svečanim
skupovima, predvodio literarne delegacije. U štampi i na televiziji pojavljivali su se
snimci na kojima se ljubi sa slavnim ličnostima i tapše po ramenu predstavnike
savremene svetske književnosti. U poslednje vreme opredelio se za film, već dva
njegova scenarija bila su realizovana. Bio je predsednik jednog festivala i član žirija
međunarodnih kulturnih manifestacija. Njegovi govori objavljivani su kao uvodnik
književnih podlistaka. On je, međutim, ove svoje aktivnosti, predstavljao kao
društvenu obavezu koja ga sputava u pravoj umetničkoj vokaciji. Lea, ipak, nikada
nije uspela da se zadrži na tekstovima njegovih zbirki, misli su je uvek odvlačile u
školski hodnik, gde je Milisav bio dežurni cenzor.

- Pusti je, teta Maro, ona je naša - rekao je sada, spuštajući svoju široku ruku na Leino
rame.

- Kad kažeš i ti mi garantuješ za nju, ću da je pustim. Ama svaki se vrag uvuče kod
nas.

Milisav je dao Lei program i imena učesnika i ponudio se da je upo-zna sa piscima i

prevodiocima, sa kojima je, kako je rekao, „na ti". Naravno, proturio je, kao svoju
dobru nameru i uvek prijateljski odnos prema Listu i njoj lično, spremnost da i sam
nešto kaže, što bi bilo ekskluzivno, prava stvar, i što je svima do sada odbio. Lea je
prihvatila.

Otišla je do Lista i predložila Saši rubriku za nedeljni broj. Pitanja bi bila veoma
određena: tendencije savremene literature - uklapanje jugoslovenske književnosti u
savremene svetske tokove i odnos pisca prevodioca prema našoj literaturi (dela koja je
pročitao, da li to nešto znači u smislu opšte književnosti itd.).

Saša je prihvatio temu i Lea je požurila do kuće da potraži sve što bi do pet sati mogla
da sakupi o piscima s kojima će voditi razgovor. Radovala se što će sresti neke ljude,
čija je dela već pročitala. Istovremeno, formulisala je pitanja na engleskom,
francuskom i ruskom. Nemački joj je bio maternji jezik, ali se njime od 41. nije
služila.

Zabeležila je na magnetofonsku traku sva pitanja, preslušala ih, zapisala dela pisaca
koje će sresti i prelistala njihove knjige koje je mogla da pronađe u svojoj biblioteci.
Bilo je četiri sata kada je shvatila da nema više vremena da kopa po prašnjavim
knjigama. Pošla je u kupatilo da se istušira. Iz kuhinje je provirila gazdarica.

- Lea - pitala je - zašto ti svi ljudi što prolaze ispred poliklinike imaju crvenu kravatu?
- Lea je ušla u kuhinju. Memljiv vazduh spustio joj se na očne kapke. - Pogledajte
onog gospodina preko. On isto ima crvenu kravatu i onaj iza njega. Celog dana šetaju
ispred go-spodini sa crvenim mašnama.

Na drugoj strani ulice nikog nije bilo. Toplo septembarsko sunce oteralo je sve
popodnevne šetače.

- Ne znam, gospođo - rekla je Lea zbunjeno. - Nisam ništa primetila.

- No, no pogledajte, evo i onaj mladić!

Ulica je bila pusta. Lea se spusti na stolicu. Osetila je umor.

- No, ta muzika - reče stara. - No, pogledajte samo. Danas je ovaj koncert nešto
savršeno. Bile su sve četiri sonate iz Hendlovog Prvog opusa. Moj muž i ja najviše
smo voleli Hendla, zato ga ja stalno slušam. Za moj učenike, najviše sam volela s
njim da radim Baha. Svaka ruka posebno. Tu se moglo videti ko je pravi talenat, ali
Hendl, njega stalno slušam.

Lea oprezno spusti pogled na zapečaćeni radio. Stara ga je odjavila, jer zbog gluvoće
nije mogla da ga čuje.

- Vi gledate radio? - A pa ne, ja sam to otkazala, nema potrebe. Ja čujem odlično

Radio Prag. Hvatam bolje talase od tog radija. Divno se čuje. - Onda se nagne svojom
belom glavom do Leinog uha.

- No, čujete? Možda ne. Rekla bih da je to Čajkovski - Manfred. Da, da, Bečka
filharmonija. No, tog Čajkovskog ne volim. Sladunjav je. Ni vesti, samo žvanj, žvanj,
uvek isto. Onaj otišao, onaj se vratio. Sve je divno. A takva skupoća!

Lea poče da se premešta s noge na nogu. Sat na zidu je izbijao pola pet. Moraće da
pozove gazdaričinu ćerku. Nije navraćala već nekoliko nedelja. Svakog jutra stara bi
promolila glavu kroz vrata da zamoli Leu da joj kupi u samousluzi ono što joj je
najpotrebnije.

- Gospođo, izvinite, ali ja moram na posao, kasnim.

- Nu, nu požurite, mala moja, biće već osam. Moj sat je vrlo tačan. Donet je iz
Ženeve, tamo su najlepši satovi na svetu.

- Pola pet je, gospođo.

- O, ne, moj sat nikada ne vara. No, sada sam se probudila. Ne moram ni da gledam
na sat. Hoćete mi kupiti u samousluživanju ri-bu i crno vino?
- Gospođo, sada je popodne - reče Lea već nervozna, povlačeći se iz sobe. - Moram
da se tuširam i krenem na posao.

- Kakvo tuširanje! To su gluposti po ovom vremenu. Umićete se ovde kod mene. Ja

imam toplu vodu.

Starica uspe iz kazančeta u šporetu mlaku vodu, koja pljusnu sa otpalim krečnjakom u
prljavi emajlirani lavor. Lea je u ruci držala peškir. Nije imala kud. Sa gađenjem se
umije ustajalom vodom.

- No, no, kakvo je to umivanje, pa valjda ćete se skinuti. Nemojte se stideti mene.
Moja devojčica se ovde umivala sve dok se nije udala. Ona povuče Leinu kućnu
haljinu sa ramena i primora je da se njenim sapunom crnim od zalepljene pene
nasapuna.

Sa suzama u očima Lea se zahvali i pođe sa lavorom prema kupatilu. Kohanova joj
zgrabi lavor i prljava voda se prosu preko Leinih stopala.

- To ćemo ovde lepo prosuti - reče Lei i sruči ostatak vode u mali lavabo iz koga voda
već mesecima nije oticala. Sapunica se izmeša sa ispljuvcima. Bilo je već petnaest do
pet. Starica je vrebala iza odškrinutih vrata i Lea uleti u svoju sobu zadržavajući jecaj.
Celog dana je radila u prašini, a sada sva ulepljena od znoja i zalivena prljavom
vodom mora u Klub. Prosu na sebe iz flaše „fidži" kolonjsku vodu i zgadi se od
novostvorenog sladunjavog mirisa. U očajanju se poprska dezodoransom i navuče
farmerke i majicu. Nikada neću imati svoj stan, svoj ključ, pomisli i zalupi vrata,
sjurivši se niz Krunsku ulicu.

Preko ramena je zakačila magnetofon. Sve beleške, primetila je sa panikom,

zaboravila je na stolu. Milisav je dočekao na vratima Kluba. Pompezno je poljubio,
predstavljajući je gostima kao najznačajniju mladu novinarku. Birajući reči, obraćao
se prisutnim predstavnicima domaće i strane štampe. „Svom starom drugu" rekao je
naginjući se prisno Lei - „daću ekskluzivni intervju".

No, utom je stigla ekipa televizije i Milisav je ponovio sve što je do tada rekao. Na
kraju, povlačeći Leu za rukav u malu ostavu, pretrpanu neprodatim primercima -
nerasturenim, međunarodnih i domaćih književnih akata, ponovio je svoj pledoaje po
treći put. Lea nije otkrila u njegovim rečima ništa ekskluzivno. Uputila se van, kad je
Milisav naglo povuče za ruku, tako da izgubi ravnotežu i zanese se. On je zgrabi za
grudi i poljubi nespretno u usta.

- Gade - reče mu Lea, odgurnuvši ga.

- Zar je to hvala? - odbrusi Milisav ozlojeđeno, čineći se da je zaista povređen zbog

Leine nezahvalnosti. Lea pokuša da zadrži treperenje levog ramena. Dlanovi su joj se
ovlažili. Prišla je sedokosom piscu. Zapodenula je razgovor s njim, postavljajući mu
pitanja na koja je već znala odgovore.

- Ne bih umeo, dete, da vam kažem kako pišem. Kao što dišem. Ni od kada pišem. To
što zabeležim nije bitno. Ponekad ne mogu da spustim reči na hartiju i tada se osećam
bolesnim. A ponekad moji prsti lete kao marionete okačene za žice a ja ne povlačim
konce, sve se odvija van mene i moje volje. Kao bujica - ili kao sasušena zemlja.

- Možete li mi reći nešto o razlici između vaše generacije i ove mlade, koja danas
stvara?

Lea je stalno pokušavala da reči pisca ulije u savremeni tok misli, da ga podstakne da
kaže ono što bi Vuk Rapajić rado pročitao u Listu.

- Pa, pesnik vam je kao i svako drugo biće. Lekar leči, učitelj predaje, a pesnik piše.
Kada je trebalo da se drži puška u ruci, bilo nas je i tamo. Pisac nije nadljudski stvor.
Gladan je i žedan vazduha i slobode. Uviđa šta je dobro a šta zlo, kao što i seljak zna
da će mu jara sasušiti plod, tako je i za pravu reč potrebna prava klima. Kako bih vam
rekao, čovek se rodi sa sluhom ili bez njega, neko nema uho ni za najlepšu pesmu, ali
to ne znači da je on manje čovek od poete. Plodnog tla bilo je odvajkada. Mislim da
se moja generacija malo razlikuje od ove danas. Čovek se ne menja u suštini. Možda,
unekoliko, njegove navike. Duša, ako je ima, ostaje ista.

Leu ispratiše plave starčeve oči. Uputi se jednom stranom knji-ževniku, čiji romani
još nisu prevođeni na srpski jezik, ali Milisav joj je dao njegove biografske podatke.
Ovaj pisac je beogradski susret smatrao veoma značajnim, ne samo u literarnom, već i
u političkom smislu. Govorio je o tome kako je knjiga najlepša stepenica na putu
mira. Lea je odlučila da njega stavi na prvo mesto u anketi. Prave reči za uvod.

Nastavila je da prilazi književnicima oslovljavajući ih i podstičući da govore o našoj i

sopstvenoj literaturi i zajedničkim momentima u okviru opšte književnosti. Zaključila
je sa čuđenjem da se neki od njih uopšte ne oduševljavaju našim priznatim imenima, o
čijim uspesima u svetu je redovno čitala u Hronici. Gotovo da nijedno od dela tih
pisaca nije za ove ljude predstavljalo neki izuzetan domet. Nasuprot, pominjali su
neka imena za koja je Lea znala samo iz sitnih beleški u novinama. Sve vreme
kopkala ju je pomisao: u čemu je nesporazum, prevode li se slabiji pisci, ili, nisu li
kriterijumi naše kritike i strane, različiti, ili, postoje li razlozi kojih ona nije bila
svesna? Možda, ni ostali?

Poželela je da se zadrži na jednoj rubrici, da prati samo književnost, da ne trči s jedne

oblasti na drugu, kako je to ona činila od kada je u Listu - od socijalne politike i
zdravstva do filma, pa beogradske hronike, u koju se sve teme slivaju, i sada u ovu,
književnu. Stalni strah da će se naći u situaciji da ne razgovara sa čovekom koga
intervjuiše sa dovoljno predznanja, ovlaži joj i ovog puta dlanove.

Seti se Duškovih reči o novinarstvu, prvog dana kada je počela da radi: površnost u
svemu i stalna napetost. Izgubi kontinuitet misli pred ženom, prevodiocem naše
književnosti na švedski. Kasnije, kada je skidala sa trake razgovor sa njom, shvatila je
kakvu je šansu propustila, kada je ova žena govorila o anketi koja je u njenoj zemlji
sprovedena o stranoj i domaćoj knjizi godine. Gotovo ju je presekla, a da nije
primetila. Pribeleži sebi ovu ideju za sledeću rubriku. Čudila se kako je mogla da
promakne njenom uhu.

Stana i Radojka dočekale su je krajnje neprijateljski. Prekinula ih je u pravoj maloj

gozbi zbog koje su prestale da heklaju. Gunđale su, ali Lea se pravila da ne čuje,
pokušavajući da sredi svoje beleške i magnetofon postavi na pravo mesto. Misleći da
čini uslugu daktilografkinjama Lea im reče da će ona do bifea. Nije ni čula kada je na
časovniku izbilo devet puta. Crna velika skazaljka već se spustila u vodoravan
položaj.

- Pa gde ti živiš? - pitala je Stana. - Sva si se usukala. A bife je zatvoren.

- Nisam ništa okusila od jutros - promrmlja Lea, shvatajući tu činjenicu u trenutku

dok je to izgovarala.

Stana i Radojka brižno joj napraviše sendvič, uživajući u njenom apetitu. Leu zbuni
pažnja. Istovremeno, začudi se sopstvenoj stalnoj odbojnosti i isključivo
profesionalnom odnosu s ljudima koje je sretala.

- Maco, hoćeš nešto da popiješ? - upita je Radojka, nalivajući joj iz svog ormančeta
čašicu primamljive tečnosti. Punim ustima Lea pruži ruku i naiskap popi mirisni gusti
sok.

- Lakše, lakše - upozori je Stana. - To je vrlo jako.

- Šta je to? - upita Lea osećajući kako joj se piće, prodorno nalazeći put kroz krvne
sudove, spušta i u najudaljenije kapilare.

- Orahovača, maco! Zar ne prepoznaješ? Sama sam je pravila. Ali, to nije od

ovogodišnjih oraha.

- Lepše nešto nisam okusila - reče Lea, dok su joj se obrazi zarumeneli.

- Šta je pitaš, znaš da je njima alkohol zabranjen - reče Stana diskretnim glasom.

- A, je li? Pa, izvini, nisam znala.

Ovako okrepljena, Lea spremno sede kraj daktilografskog stola i poče da diktira. No,
sve vreme vrzmala joj se po glavi misao: ta otuđenost, rezervisanost. Nikada ni sa kim
ne razgovara, sem ono što je neophodno, službeno. Verovatno je to uslovila njena
lična povučenost i želja da ne bude nametljiva. Priznavala je sebi, osećajući to kao
krivicu, da u stvari nije nikada ni razmišljala o tome šta ove žene rade kada su van
biroa, kakvi ih problemi muče, šta im se u porodici zbiva. Učaurila se u sopstvenu
opnu, neki nepostojeći svet uspomena i knjiga. Čak i ovo što je danas radila nije bilo
pravo interesovanje, rad od srca, već obavljanje neke dužnosti o skupu nekoga, što
treba da sroči u smisao nečega, namenjeno nekome. Ona je, dakle, ona kopča, slično
dugmetu magnetofona, jedan elemenat u obavljanju dužnosti, neke sinteze koja sadrži
daleko više postulata od, recimo, mirisnih oraha, kondenzovanih u piću koje je činilo
da odjednom neke stvari sagleda.

- A šta vi pijete, kad alkohol ne smete?

Lea razumede pitanje, čudilo je što joj se Stana obraća sa vi, znajući da toga u njenom
ophođenju uopšte nema. (Za razliku od nje same, koja je svakog oslovljavala sa vi.)
Probravši hitro po pameti seti se da sem Rene, kojoj se jedva po koji put godišnje
javljala, nema ni jedne osobe koju oslovljava sa ti. Da, sada je bila sigurna da je
greška do nje same. Iako nije bila sigurna da li je to greška i da li je bitno kako se
čovek nekome obraća. Najzad, u hebrejskom jeziku niko se i ne može osloviti sa „Vi",
jer to, jednostavno, gramatička pravila ne dozvoljavaju, tako je negde, bar, pročitala.

- Ja, alkohol - reče - retko pijem. Jednostavno, ne razmišljam o njemu. Rakija mi

smrdi. Viski isto. Ponekad popijem čašicu vina.

- Zar smeš? - u Radojkinom glasu bilo je nečeg poverljivog.

- Zašto ne bih smela? Nemam visok pritisak.

- Mislim, vi Jevreji, ne pijete uopšte. Kao dete imala sam jednog profesora. On nikada
nije pio.

- Ne - reče Lea. - Sada ne poznajem ni jednog Jevrejina. Mislim, prepoznajem imena.

Ali se dobro sećam da smo mi pre rata slavili neki praznik kada se pilo četiri vrste
vina. Bio je to ritual.

- A da li je tačno, nemoj pogrešno da me shvatiš, da vi po tom vašem ritualu, na Uskrs

pijete.? Mislim, krv? Ja u to neverujem, ali pričalo se.

- Ljudi svašta pričaju. Nemoj, Lea, da je slušaš. Boga ti, Radojka kako možeš devojku
da pitaš takve besmislice.

Stegnutog grla, Lea ispriča kako se jednom davno takva optužba svalila na nekog
lekara u Dubrovniku, ali da su to besmislene priče, a da se po jevrejskim običajima
čak ni živina ne sme klati, niti bilo koja životinja, da za to postoje posebni kasapi, ali
kako u njihovom gradu nije bilo takvih ljudi, to je njena baka živinu pripremala tako
da se meso moralo iskuvati, baš zbog toga da se krv ne bi osetila.

- Jedino svinjsko meso i mast nismo jeli - reče Lea. - Sećam se da je moja baka
kljukala guske u podrumu i topila mast koju je držala u prozoru, što je majku ljutilo,
ali ja sada jedem sve, gde stignem, jer sam sama.

Ućutala je. Nastojala je da prikrije to poigravanje desnog oka ko-je joj je stalno
sužavalo i širilo vidno polje i činilo je užasno nervoznom. Htela je da joj glas nad
utrnutom bradom deluje smireno i ležerno. Kad god bi neko govorio o temi koju ona
ni u sebi nije izgovarala, pokušavala je da je prihvati kao razgovor o bilo čemu
drugom, kao o nečemu što s njom nema posebno veze. To ne znači da Lea tu vezu
nije osećala duboko u sebi, ali kao ni o drugim svojim osećanjima, o kojima nikada
nije razgovarala, tako ni o judaizmu, ukoliko je to bilo njeno lično osećanje, nije
želela da razglaba, prosipa prazne besmislene reči. To nije bila neka svesna odluka,
čvrsta želja, jednostavno nije imala potrebe da govori o stvarima koje samo naslućuje,
a ni sama dovoljno ne poznaje, i više ih oseća kao koren vlasi koje joj pokrivaju glavu
no kao atraktivnost po kojoj ljudska ljubopitljivost tako rado čeprka, i to uvek na isti
način: od nekog sirotog profesora sa violinom, do nekih pomisli o žeđi za
hrišćanskom krvi.
Automatski je diktirala anketu, naprežući se gotovo fizički da koncentracijom svlada
užas prljave vode iz kuhinje gospođe Kohanove koja joj je još uvek milela po rukama
i vratu.

Neka mirnoća i nelagodnost zastrujala je biroom. Radojka je izašla.

- Slušaj, mala, nemoj da je slušaš. Znaš da je. Iako mi je prijateljica. A i vi, bogati, šta
ste se zakačili za to Jevreji, pa Jevreji. Ja te, na časnu reč, smatram našom. Majke mi.
- Stana ozareno zagrli Leu jednom rukom dok joj je drugom nalevala orahovaču. Lea
je ispila. - Bilo, pa prošlo - nastavi Stana. - Pobili su i naše. Meni streljali oca, brata.
Pa, šta da mu radiš? Da se živi, mora se. I niko nije napravio svetsku tragediju od toga
što su Srbe pobili. A za vas ceo svet zna. I odštetu ste dobili. Vešti ste, nema šta, i
dobri ste trgovci. Sećam se, moj otac je radio kod nekog Alkalaja. Taj je znao da pravi
novac. Ali ni dinara nije trošio. Svako veče bi prebrojao novac, priča ćale. U kesu, pa
u banku. A moj u kafanu.

- Zar niste rekli da vam je otac poginuo? - Lea je čula svoj glas. Nije želela da bude
tako neprijatna.

- Da, rekla sam, ne da mi je poginuo, već su ga streljali - odbrusi Stana resko. -

Nastavi da diktiraš. Neću zbog tebe noć da provedem u redakciji.

Lea oseti mučninu i istrča iz biroa. Naleti na Radojku. Bila je sva usplahirena:

- To je svinjarija. Taj Vuk Rapajić. Ako se to još jednom dogodi, prijaviću ga. Đubre.
Izlazi iz WC-a i zakopčava šlic. Sramota. To me duboko vređa.

- Ma, ajde, molim te, vređa te što zakopčava šlic? Pa ko te tera da mu gledaš u šlic? -
Iza Radojke pojavila se Žana. Utrčala je u biro kao cirkuska jahačica bez konja. - Da
li me Miša tražio, možda? Trebalo je da se ovde nađemo.

Lea je jedva zadržala povraćanje. Ušla je u klozet i ispljunula sve što je progutala.
Nešto gadnije od otužnog mirisa orahovače nije nikada osetila. Umi se brzo i vrati u
biro, pokrećući magnetofon. Nije nikoga pogledala.

- Pa lepo sam ti ja rekla da oni ne piju, a ti je kljukaš - rekla je Stana.

Žana je sela, visoko prebacivši jednu nogu preko druge. Iz svoje torbice izvuče
krejon, crtajući očne kapke bez ogledala. Masnim crvenim ružom prevuče usne.

- Šta si se nafrakala ko neka flutura? - upita je prezrivo Stana. -I ta suknja će ti pući,

zar ne vidiš da je to prosto i neukusno?

- Za mene je daleko neukusnije imati toliko dupe, kao mala Pešta, što bi prostaci u
mom kraju rekli.

- Kraj ti je dobar - reče Radojka stisnutih zuba. - Vidi se i ko si i odakle si.

- Moj kraj - reče povišenim tonom Žana - pravi je i jedini otmeni deo Austro-Ugarske,
ako hoćeš da znaš. Moj deda je čistokrvni grof, a salaš na kome sam rođena, ako znate
šta to znači.

- Prava mala Pešta - prekine je Radojka. - I ciganski grof je grof. Žanine oči bljesnuše.
Kao tigrica je skočila i Lea, čuvši šamar koji se zvonko spustio na Radojkin obraz,
pomisli da u ovoj hitrini i skoku kojim se našla pred Radojkom, može biti porekla
čergaške strasti.

Uzdržavajući povraćanje Lea nije mogla tačno da razabere šta je to Stana rekla o
cigansko-čivutskom nagvaždanju. Povratila je žuč. Umila se hladnom vodom i vratila
u biro. Nastavila je da diktira: „. Pojedini pesnici prevazišli su neke zablude kada su u
pitanju istorijske i religiozne teme i došlo je do tako vidnog zaokreta i ozdravljenja,
da se ni pojedinačno, ni grupno, više ne naseda mirisu tamjana i skidanju memljive
prašine sa manastirskih polica, zidova i oltara. Čak i oni pesnici koji su ranije
prednjačili u tim i takvim zabludama okrenuli su se životnim i opštečovečanskim
temama, a vrednost nji-hove poezije je nesumnjiva."

- Nesumnjiva? - Stana je prekinula kucanje. - Izvini što se me-šam. Kako možeš tako
da lupetaš. Zašto mi diktiraš koješta?

- Ne diktiram ti svoje reči. Ja samo interpretiram pisca. - Interpretiraš, a što

interpretiraš baš budalu, što ne nađe pravog čoveka? - Iz Staninih očiju vrcale su
varnice.

- Shvati jedno. Ja sam novinar. Ne izmišljam. Ne mogu da citiram ljude koji nisu bili
prisutni.

- Malo sam starija od tebe. I reći ću ti otvoreno. Možda ponekad nisam u pravu. Ali
ovog puta jesam. Ti ne možeš da citiraš tog gov-nara a da ne kažeš da je sranje to što
citiraš. Nikada od tebe neće postati pravi novinar ako prelaziš preko svega što neko
kaže. I ne samo to, ti mu daješ javnu reč. No možda je to tebi svejedno. Ti vero-vatno
nemaš odnos prema našoj istoriji, jer je ne smatraš svojom. -Lei zatreperi oko.
Trenutak je ćutala, a onda izusti:

- Nije bitno da li je tvoja istorija i moja. Da li je tako vidim. Pretpostavi da je vidim.

Da je u ovom trenutku izgovorim. Da kažem: Manastiri - to je naša istorija, to je naša
kultura. Poezija je njen nastavak. Meni je suština jasna. Nije bitno da li je to moja
suština ili tvoja. Neka objektivnost, svakako postoji. Ali, reci mi, taj komentar, ili onaj
koji bi ti zapisala u mašinu. Kažeš da imaš iskustva. Ko bi to objavio? I šta iz
zvanične reči može bez posledica da se prećuti?

Dižući visoko obrve, Stana nastavi da kuca, ali odmah prekide:

- Kada svi vi, takozvani novinari, ne biste pisali uvek ono što ne mislite, možda ne
biste pružili tim seratorima šanse da nas zagade toliko, ali vi ih citirate ili
interpretirate.

- Društvo, ćao! - Žana je napuštala bojište, saže se prema Lei i poljubi je.
Lea oseti snažan miris njenog parfema od koga joj se ponovo sve zamuti, ali
progutavši vazduh, savlada se i nastavi da diktira, ne dajući mogućnost Stani da
iskaže svoje mišljenje. Bila je svesna toga da je ona u pravu. Mučnina joj se vraćala u
jednjak i kucala u slepoočnice. Skupila je poslednju snagu da rediguje tekst. Bilo je
prošlo dvanaest kada se u farmerkama stropoštala u krevet.

Ujutru je rominjala sitna kiša. Sve je bilo modro, kao da dan ne može da se odluči da
svane. Osećala je mučninu od orahovače. Tromo se spremala. Čulo se kako Kohanova
tandrče sudovima. Lea odluči da se istušira, znajući da će to staricu dovesti do belog
usijanja. Izađe na prstima u hodnik i zaključa vrata za sobom. Pusti slab tuš vode u
kadu i pokuša da spere prašinu što se slepila po ispucalom emajlu. Zažmurivši od
gađenja, ona prošapta tiho: a kako bi bilo da stanem bosa na ulicu, gde je sve prljavo,
a kako bi bilo da stanem u gradsko kupatilo, gde svakih deset minuta stane novi
posetilac?

Ipak joj bi gadno, mada je znala da se, kako je to ponosno tvrdila Ko-hanova, u ovoj
kadi niko nikada nije kupao, od rata. Dok je njen muž bio živ, volela je da priča, oni
su tako divno jedan drugome prali leđa u lavoru, služeći se sunđerom od gume koji je
kupljen pred rat, „čak u Beču". Kako su tu bravurozu Kohanovi izvodili, to sa
pranjem leđa, Lea je često pokušavala da zamisli, ali joj nije polazilo za rukom. Pusti,
sada, snažan mlaz vode, zaboravljajući da je voda hladna i gotovo se stropošta na
lepljivo dno. Jeza joj prostruji telom. Nasapuna se i hrabro stade pod tuš.

Kohanova je iz sve snage lupala na vrata i zapovedničkim tonom je pozivala da

otključa. Lei nije uspelo da se neopaženo okupa, ali to je odlučila, pa sad šta joj bog
da. Uvijena u peškir, otvori vrata. Kohanova je gurnu bez reči i uđe u kupatilo.

- Sramota - mrmljala je - to mi je zahvalnost što sam vas primi-la u svoju kuću.

Lea sa stidom priznade u sebi da je strašna kukavica. Plašila se starice. Nikada se

nikoga nije plašila u životu koliko se plašila Kohanove. I to nije bio strah od dosadne
bake koja će je zadržavati, gnjaviti, već pravi iskonski strah, kakav deca doživljavaju
u strašnim snovima. No, možda to nije bilo baš tako besmisleno osećanje, zaključi
Lea dok se oblačila, brzo, sva preznojena od nervoze, očekujući da starica rupi u
njenu sobu. Jer, ako joj otkaže stan, koji je već dosta skupo plaćala, tri puta više no
što je iznosila kirija koju je Kohanova plaćala, naćiće se na ulici, a jedna soba u gradu
stajala je nešto manje od njenih mesečnih primanja. Dakle, bila bi bez sredstava za
život. Prema tome, njen strah nije bio bezrazložan. Na stambenoj listi stajala je
oduvek pri vrhu, jer je bila jedan od retkih ljudi u Listu bez ikakvog stanarskog prava.
Zapravo, ne ljudi, već žena. Muškarci su po nekoj logici dobijali stan uvek pre od
žena, iako su ih u stvari dobijali zbog žena. Prvo zbog prve žene, pa onda zbog druge
ili treće. Znalo se da su neki ljudi tri puta dobijali stan, s tim što se smatralo da su to
veoma „fer" ljudi, jer su zbog prave ljubavi napuštali stan, ostavljajući ga ženi i deci i
samo s jednim koferom napuštali sve što su do tada stekli, da bi za nekoliko godina
ponovo doživeli pravu ljubav i sa starim ili novim koferom odlazili u novi stan iz
kadrovskog fonda. Za pol se, naravno, nisu dobijali bodovi za stan, ali je zato bilo
nezamislivo da jedna mlada žena, bez porodice, dobije garsonijeru. Kao svetli primer
pominjano je da je Olga dobila nužni smeštaj od kolege koji je dobio pravi stan. Lea
je imala osećanje da u Listu smatraju da je ona, bez muža i dece, ptica koja bi sa malo
dobre volje mogla da stanuje na grani, samo kada bi bila objektivna. Iako je znala da
će Kohanova uleteti, prenula se kada je ušla.

- Možete pokupiti svoje stvari i pronaći drugu sobu. Ja to neću trpeti, da mi se kupate
u kadi - siktala je. - I to mi je zahvalnost za sve što sam učinila za vas?

Tu priču o nezahvalnom mladom svetu koji pljačka i ubija, Lea je slušala kad god bi
se istuširala. To je, izgleda, prema Kohanovoj predstavljalo posebnu vrstu manijaštva
- prokleto tuširanje.

Nije se usudila da pita staru - pod koju vrstu perverzije, manijaštva ili agresije
podrazumeva tuširanje.

Složila se, umesto toga, sa Kohanovom, da je tuširanje jedan gest drskosti,

nepromišljenosti i nezahvalnosti. Nije umela da objasni kako se usudila i zašto joj je
to trebalo - da se kupa - obećala je da će to, zaista, biti poslednji put i da će se truditi
da tu svoju lakomislenost popravi. Jedna od dobrih osobina Kohanove bila je da pra-
šta. Na tu svoju odliku stara je bila veoma ponosna. Obećala je Lei da će joj za sutra
ujutru, a i za sve naredne dane, pripremiti kazanče sa toplom vodom.

Lea je uvidela da kasni na redakcijski sastanak, ali morala je da sa-čeka da stara završi
da ne bi izazvala novi incident. Bila je na vratima, nedoterana, jedva očešljana, kada
je telefon zazvonio.

- Koja Marija, izvinite, iz Socijalističkog saveza? - Nije mogla ni-jedne druge da se

seti.

- Ma, Lea, šta ti je, ja sam tvoja Marija, Marija Kostić.

- A, Marija Goldman? Pa što ne kažeš, otkud ti? Otkada se nismo čule.

- Baš zato, Lea, dođi večeras kod nas, priređujem parti, pa bih volela da malo
proćaskamo i da te upoznam sa našim prijateljima. -Lea je pokušala da ubedi Mariju
da ne voli skupove te vrste, da je bez frizure, da nema šta da obuče i da bi je radije
samu videla, ali bilo je uzalud. Morala je da se pomiri s tim da će jedno mučno veče
provesti u krugu, verovatno dosadnih ljudi. Kada je ušla u redakciju, Lea se spustila
na stolicu kraj vrata. Zakasnila je.

- Mislim da jednom treba da se saberemo i ne kaskamo za događajima, - Saša je

svojim sitnim kosim očima pogledao, za trenutak napunio lulu, tako značajnim,
preciznim pokretom, kao da i to spada u program rada koji je sugerirao - i da mi
budemo ti koji će infor¬misati javnost. Neki od nas su van tokova. Ne prate događaje.
Novine se prave od aktuelne dnevne politike. Nije to salonski posao. Re-dakcija nije
frizerski salon za dame.

Lea nije reagovala, iako je znala da se ovaj komentar odnosi na nju. Posle
redakcijskog sastanka pokazao joj je pogledom da uđe u njegovu sobu, a onda je
počeo da okreće telefon, nazivajući značajna imena. Oslovljavao ih je sa „Serbus,
burazeru".
Njegov ton, kada se obratio Lei, sasvim je drugačije zvučao:

- Tekst o interesnim zajednicama! - pružio je ruku ka njoj kao da očekuje da mu ga

ona pruži, mada zna da je još uvek nenapisan. -Gde si sinoć na partijskom sastanku?
Nema te ni na radnoj jedinici. Kasniš na rubriku. Nama takvi ne trebaju. - Lea ga je
posmatrala i ću-tala. - Mi hoćemo ljude...

- Ko ste vi što hoćete? O čemu mi ti govoriš i zašto si ti uvek mi, a ja neki

neidentifikovani oni ili vi? - Bila je iznenađena odlučnošću svog glasa, ali reči su joj
nezadrživo izvirale negde iz dubine grudi, gutane i slepljene kao kod dece koja ne
umeju da se iskašlju. On je nervozno klatarao kolenom. Osmeh mu je titrao na
usnama:

- Dobro, kada kažeš. Važno je da se razumemo.

- Nisam sigurna u to - nastavila je Lea odlučno. - Da bismo se razumeli, moram da te

pitam: šta znači ovaj tekst „Kulturni mozaik Aleksandra Markovića". - Već duže
vremena mišljenje javnosti o konceptu Drugog programa televizije izaziva javnu
debatu. Naš urednik, Aleksandar Marković, u razgovoru za okruglim stolom sa
eminent-nim ličnostima naše kulturne.

Saša nije trpeo drskost. Bez obzira na svoje političko opredeljenje, on je odrastao u
veoma patrijarhalnoj, intelektualnoj porodici, o čemu je uvek rado pričao, i samim tim
nije podnosio nevaspitane osobe, koje nemaju obzira prema titulama i
pretpostavljenima. Po njegovom mišljenju, a on je imao takve nadležnosti da ih može
zadržati i za sebe i ne tumačiti ih onima koji nemaju dovoljno sluha da sami to shvate,
njegovo uređivanje rubrike bilo je na principu modernog novinarstva, deska. I još
jednom, bez obzira na njegovo, takoreći, iz detinjstva formirano skojevsko
opredeljenje, sebe je smatrao veoma demokratski orijentisanim i bez predrasuda, čak
ni političkih, emancipovanom osobom, tako da se koristio dobrim iskustvima i
Zapada i Istoka. Prihvatio je engleski princip moderne žurnalistike. Mladi no-vinari,
kako je govorio, trčkaraju po čaršiji, sakupljaju novosti, ako je potrebno javljaju se
telefonom i donose eventualno belešku, fotos.

Iskusni urednik sve to kompletira u jedan osmišljeni tekst iza koga stoji politički,
društveno i moralno. Po njegovom mišljenju, naši pripravnici postali su do te mere
nadobudni, da očekuju na početku karijere da im se pojavljuje puno ime i prezime,
maltene i fotografija u zaglavlju. Dok, recimo u Tajmu se objavljuju uvodnici bez
potpisa, tema dana takođe. Kada novinar Tajma ode u neku instituciju da napravi
rubriku dovoljno je da se kaže: „Došao je gospodin iz Tajma", jer on kao ličnost i ne
egzistira. Bitne su novine koje stoje iza njega.

Te sam bajke, Saša, slušala. Ostavi to za stvarne početnike. Niti sam ja pripravnik, niti
si ti gospodin iz Tajma. Ako želiš da budeš gospodin iz Lista i uopšte gospodin, ne
potpisuj tuđe tekstove svojim imenom. Debatu o Drugom programu ja sam pripremila
i napisala. Lea je izašla, ne pogledavši ga.

Nije ga se plašila. Ne zbog toga što je znala da mu saradnja sa njom odgovara, pa je

neće onemogućiti. Shvatila je da u takvim odnosima nije prevashodno, bar kod nje,
presudno bilo razumno rasuđivanje. Iskorisila je priliku da mu kaže šta misli o
njegovom „Kulturnom mozaiku", a nadala se da mu je to upozorenje i za anketu što je
sinoć spremila. Želela je da bude potpisana njenim imenom.

Sada se već ustalila u kulturnoj rubrici i veoma su retko zahtevali od nje da piše teme
iz drugih oblasti.

Redakcija je postala prazna; kraj je nedelje, pa su svi pohitali na vikend. Žana je

zamoli da joj pročita i rediguje jedan intervju. Lea njenu molbu sa zadovoljstvom
prihvati, jer ionako nije znala kuda bi se dela. Ako ode kući, Kohanova će je udaviti.
Od biblioteke se potpuno odvikla, čak i od pravog čitanja. Kada bi imala svoj kutak,
možda bi mogla da s koncentriše kao nekada, kada je u Domu pod ćebetom držala
malu lampu na bateriju da bi završila roman.

Začudo, Žanin tekst bio je sasvim dobar i dovoljno pismen. Nije pretpostavljala da će
se ona tako brzo i dobro snaći. Od prvog dana prihvatala je svaku Leinu primedbu, ne
samo u pogledu pisanja, već i u savetima za oblačenje, ophođenju sa ljudima. Sve što
joj je Žana ispričala kada je došla u List ispostavilo se da je na izvestan način istina.
Žana je bila pomalo bezazlena i povodljiva. Činilo joj se da je krevet pogodna
stepenica za uspeh, ali je već na samom početku uvidela da ženi čak ni to više ne
pomaže, ukoliko joj je ikada pomagalo. Morala je neumorno da radi, stigne svuda, od
saobraćajnih nesreća i lokalnih vesti, do ozbiljnih problemskih tema, da bi bila upola
cenjena i vrednovana od svojih kolega, daleko slabijeg i sporijeg pera. Jedino nije
uspela da savlada svoju neobuzdanu brbljivost i dečju otvorenost. Spremna da
svakome sve poveri, govori o nepotrebnim stvarima, zamerala se ljudima i zato je
stalno bila u konfliktu sa kolegama.

Dok je Lea čitala Žanin tekst, ušao je Vuk Rapajić. Urednici su se smenjivali,
sopstvenom, ili tuđom greškom odlazili, a on je, nepogrešivo, bio siva eminencija
događaja u redakciji. Sada je već sebe smatrao ličnošću koja je dovoljno radila i
objavljivala, spremala mlade kadrove, pa bi bio red da se i on malo odmara. I on je
bio mišljenja da potpis u novinama nije bitan. Voleo je da naglasi kako su njegovi
uvodnici uvek bili nepotpisani. Obično se znalo u kolegijumu kada ko piše uvodnik,
od kada je Lea došla u List nije mogla da se seti nijednog Rapajićevog uvodnika.

Vuk je rado evocirao anegdote o poznatim novinarima koji su njemu to i to govorili,

dok su bili živi: Kada smo bili „Pod Lipom", Sećate li se kafane „Prozor"? Ovaj
„Trand" nije onaj negdašnji... A kao da je i sam bio svestan da nije nikakav kozer i da
ga takvi, ti pravi novinari, reporteri, nisu mogli ceniti niti mu se lično obraćati, pod
bilo kakvim izgovorom. Lea se trudila da ne sluša Rapajićeve uspomene da bi mogla
pažljivo još jednom da pročita Žanin tekst, kada je preseče njegova reč:

- Kaže mi Kosta pre neko veče, kada smo sedeli.

- Koji Kosta? - prekide ga Lea, i zažali što nije imala strpljenja da čuje priču do kraja.

- Kosta Marinić. Vratio se ovih dana iz Južne Amerike. A što tebe interesuje o kom ja
to Kosti pričam?

Volim da znam o kome je reč, kada mi se neko obraća.

- Nisam se vama, koleginice, ni obraćao - reče Vuk. - Pričam Žani.

- Reko Kosta da je bilo dosta. Znaš šta me zabole za tvoju priču o Brazilu? - Žana se
kikotala. Izvuče iz tašne kastanjete i u ritmu poče da vrti suknjom i udara potpeticma
o pod. Podižući čas jedno, čas drugo rame, otkrivajući kolena i zanoseći glavom,
približavala se Vuku. On je kao opčinjen posmatrao. Obigravala je oko njega, zašla
mu za leđa, dodirujući ga. Blistavi zubi su se stalno raznizavali, a varnice iskakale iz
očiju: Da li u Brazilu, beše tako rade ili u Argentini?

Nije joj bila potrebna nikakva muzika, nikakva pratnja. Blistala je. Bila je rođena
plesačica. Vuk je uhvati oko struka i stavi na sto. Oči su mu bile zakrvavljene.

- Ne steži me kao životinja! - Žana ga je odgurnula.

- Idemo da popijemo nešto - predloži Vuk.

Sunce je upeklo posle jutarnje kiše. U redakciji, Lea nije ni prime-tila da se

razvedrilo. Imala je pulover i sada joj bi suviše toplo. Šljunak u bašti Kluba
književnika bio je još vlažan. Jedva da su našli sto. Lea je samo na jedno mislila: da
sretne Kostu. Ništa je drugo nije in-teresovalo. Prišao joj je jedan mladi književnik da
je pita kada će biti objavljena njena anketa. U tom trenutku Kosta je ulazio sa Duškom
Đurićem mlađim u baštu. Lea je bila nesrećna što je nedoterana, bez šminke, ali on je
uopšte nije primetio. Gledao je u Vuka Rapajića. Ni iz čega se nije moglo naslutiti da
se poznaju i da su pre neko veče čavrljali. Njen pogled susrete se, u trenutku kada je
Kosta sedao, sa njegovim, ali oči su mu bile tako ravnodušne da Lea poverova da on
pati od amnezije, jer ni nju nije prepoznao, ili se pretvarao da je ne vidi. Poruči
klekovaču i za svih šest godina, od kada je poznavala Vuka, on joj prvi put prijateljski
pruži ruku i steže:

- Lea, prava si drugarčina. - I meni, Ivo, jednu - obrati se kelneru. Žana je pila džin-
fis. Volela je za sebe da kaže kako obožava pikantne stvari, a to joj se piće činilo,
zaista, pikantnim.

Vuk nije skidao pogled sa Žane, a Lea sa Koste. Ona ispi naglo klekovaču, ne bi li se
sabrala. Vuk joj poruči još jednu. Bio je veoma galantan. Primetila je kako mu ruka
klizi niz Žanina leđa. Bi joj žao što je pristala da pođe sa njima, jer Žana sama ne bi sa
Vukom došla u kafanu. Sada, posle druge čašice, priznala je sebi da je prihvatila
Rapajićev poziv, nadajući se da će sresti Kostu. Dolazilo je sve više sveta u Klub.
Nije bilo dovoljno mesta. Kao da se cela redakcija premestila iz Lista u Klub. Samo
se nijedan književnik nije mogao videti, bar ne onaj pravi. Doduše, Ivina kuhinja bila
je čuvena nadaleko, a gospođa Mara puštala je prema svom nahođenju podobne goste,
verovatno joj članska knjižica Udruženja nije bilo najvažnije merilo. Vuka je dočekala
srdačno kao da je objavio u Nolitu celokupna izdanja u enormnom tiražu, kao da joj je
posebna čast da takvog pisca primi u svom vrtu. On je, očigledno, bio zadovoljan
takvim prijemom, pretpostavljajući da je to poen više u strateškoj igri sa španskom
plesačicom koju je otkrio u Žani. Lea se uplaši da se ne napije. Nekim sticajem
okolnosti dan za danom je pila, a kako su joj sinoć to lepo rekli „njima piće ne leži".
Sada joj se činilo da joj se pogled više puta sretao sa Kostinim, ali da on indiferentno
posmatra šta se zbiva oko njega. Dugo je sanjarila o tom susretu. Sve je mogla da
zamisli, ali da je on neće prepoznati, to joj je bilo van pameti.

Ljudi su pristizali, a neki odlazili. Vuk je poručio za nju dimljenu vešalicu i salatu od
pečenih paprika, nagovarajući je da prihvati njegov izbor jelovnika. Sa mukom je
gustirala zalogaje, zureći u Kostu. Stolovi su im se u jednom trenutku, kako je Duško
razgovarao sa Vukom, približili, zapravo neko je odvukao sto koji ih je razdvajao i
Vuk je primakao svoju stolicu, a odmah i Žaninu, predstavljajući je svima kao svoje
otkriće. Osećao se, verovatno, kao da je Magelan, toreador, partner Bosonoge grofice.
Žana, pak, izvodila je svoju već zaboravljenu ulogu pimenjene umetnice, pružajući
visoko ruku, očekujući poljubac iznad nalaktice, što su Bole i Milisav, kao pravi
donžuani literature prihvatili sa spremnošću. Lea prikupi snagu i u momentu kada je
stolica pored Koste ostala prazna, ustane i nesigurnim korakom mu priđe:

- Mi smo se jednom davno upoznali, ali vi ste me, izgleda, opet zaboravili.

Kosta se nasmeje, stavljajući joj ruku na rame:

- Hajte - reče - nemojte da se šalite. Zaboravio?

Lea nije mogla da razabere, da li se on pretvara da je se seća, kao prvi put kad su se
upoznali, ili je njegov odgovor bio kao njen u prvom susretu: zašto se pretvarate da se
poznajemo kada se ne poznajemo?

- Bili smo zajedno.

- Leo, da li ti stvarno pretpostavljaš da sam te zaboravio?

- Da - reče ona. - Inače, kako bih mogla da objasnim što mi se ne javljaš?

- Hoćeš da mi kažeš kakav je bio stolnjak na stolu za kojim smo sedeli u kafani na
putu?

- Prljav, beo.

- Ne, bio je od crveno-belog kockastog platna. Sećam se svake reči koju si izgovorila.

Lea se obazrela oko sebe. Vuk i Duško su razgovarali o sinoćnjem partijskom

sastanku, a Žana je popravljala svoju šminku.

Kosta je uhvati za ruku i oni neopaženo izađu. Lea se napolju seti da je zaboravila da
plati i otrča natrag, ali Vuk to odbi. Srce joj je snažno kucalo. Išli su ćutke ulicom. Ni
Kosta nije ništa govorio. Dok su bili u gužvi u Klubu, gomila kao da ih je štitila,
ovako na podnevnom suncu, suočeni sa samim sobom, bili su suviše uzbuđeni da bi
mogli bilo šta da izuste. Prošli su Kosovskom ulicom i ušli u Tašmajdanski park.

- Hajdemo do „Poslednje šanse" da sednemo - Lein glas je treperio.

Vreme je bilo toplo i mladići i devojke su želeli da iskoriste poslednje jesenje sunce,
pa u sali gotovo nikog nije bilo. Navikavajući se na mrak, Lea pođe prema stolu u dnu
sale.

- Ti očigledno ovde često dolaziš, sve ti je poznato.

- Prvi put u životu sam ovde - reče Lea. Stavio je svoju ruku preko njene.

- Mnogo sam mislio na tebe. Čitao sam sve što si objavila u Listu.

Svakoga koga sam sreo od svojih starih kolega, provocirao sam hiljadama
besmislenih pitanja, ne bih li čuo da samo izgovore tvoje ime. Znaš koliko sam puta
prošao kraj tvoje kuće? Kad god sam bivao u Beogradu, prolazio sam tuda, ali te
nikada nisam sreo.

Lei je svaka njegova reč godila, kao izvorska voda žednome.

- Volim te - rekla je. - Volim te strašno. Ne umem da ti objasnim, ali volim te kako
nikada nikoga nisam volela.

Pričao joj je o Brazilu, o Argentini, o dalekim morima kojima je plovio, o svim

svojim putovanjima na kojima je ona uvek bila s njim.

- A zašto stvarno nisam s tobom? Da li mi veruješ, kada si me pr-vi put, dok smo bili
zajedno, pozvao na izvor i stavio mi ruku na rame - nismo se tri minuta poznavali -
moja jedina misao je bila: sa njim bih pošla i na kraj sveta. Zašto me ne povedeš sa
sobom?

- Sada više nikuda neću ići. Povućiću se u svoju šumu, svoj mrak.

- Zašto govoriš tako?

- A zašto bih ti govorio da ne možemo biti zajedno, kada to i sama znaš? Postoji
hiljadu razloga za to. Besmislica je nabrajati ih. -Lea nije mogla da ga razume, iako je
znala da on govori duboku istinu, jedinu moguću. Ima obaveze, porodicu. Nije želela
ništa da čuje o toj ženi. Mrzela je duboko i iskreno. Kada bi je znala, verovatno je ne
bi mrzela, jer nikoga koga je u životu srela nije mrzela, ovako, neko imaginarno
stvorenje koje joj oduzima ljubav može da mrzi, a ta joj je mržnja bila neophodna,
jedno snažno osećanje koje bi ublažilo drugo - ljubav. Nije znala koliko su vremena
ostali zajedno. Kada su izašli bio je već mrak. Noćni šetači išli su zagrljeni. Kosta je
povuče i snažno poljubi. Lea se privi uz njega i oseti toplotu njegovog tela. Nije
uspevala da se odvoji od njega.

- Godinama sam želela da spustim glavu na tvoje rame - šapnula je. - Da li si to znao?

- Mislim da sam znao - odgovori on ozbiljno, kao da je to neki problem o kome je

dugo razmišljao.

- Da li ćemo se viđati? - upita ga tiho i on odmahnu glavom.

- Hoćeš li bar da mi telefoniraš? Stegao je snažno.

- Nećemo biti nikada zajedno. Ti si i danas pokušao da pobegneš od mene i da ti

nisam prišla ti bi se pravio da me ne poznaješ?

On klimnu glavom i Lea, ne pogledavši ga, gotovo ne razmišljajući, potrči kraj

Madere i pređe Bulevar, izmičući pred kolonom auto-mobila koja je nadirala od
Pravnog fakuteta.

Nije osećala ni tugu, ni bes, ni umor. Na crkvi Svetog Marka izbijalo je osam sati.
Obećala je Mariji da će do pola devet biti kod nje.

Tiho se spremi da je gazdarica ne bi otkrila. Čudila se sopstvenoj spretnosti da za

desetak minuta sredi kosu, da se umije i našminka. Obukla je svoju staru maksi
haljinu koju je od zavese sama sašila. Nije je oblačila od večeri kada se snimao film u
Košutnjaku, pre no što je poznavala Kostu. Pogleda se u ogledalo. Bila je zadovoljna
svojim izgledom i pored umora koji je danima osećala i pića koje je ispila; nije joj
bilo teško da pozove taksi i pođe Mariji. Valjda iz straha da osvane sama kod kuće i
suoči se sa činjenicom da je s Kostom definitivno sve završeno. Zapazi da je,
razmišljajući o haljini koju je obukla, rekla u sebi da je poslednji put imala pre no što
je upoznala Kostu, zaboravljajući da je te večeri raskinula sa Zoranom Galom. Da li
će, možda, jednom tako zaboraviti farmerke koje je imala kada je poslednji put bila s
Kostom? Nasmeje se šali na sopstveni račun.

- Vi ste nešto meni rekli? - upita je taksista.

- Zar sam nešto rekla? - odvrati Lea.

Marija je stanovala u Šumicama. Sve su kuće bile nalik jedna na drugu i šofer jedva
pronađe broj koji su tražili.

Marija, sva mirišljava, blistave lepote, delovala je kao prava rasko-šna žena. Povuče
je za sobom u sobičak, izgovarajući se da će je predstaviti gostima kada se bude
raskomotila.

- Kako misliš da se raskomotim kada sam u letnjoj haljini bez mantila? Lea tek tada
zapazi da je zaboravila koliko je vreme promenljivo i da je jutros rominjala hladna
jesenja kiša koja bi posle sparine ponovo mogla početi da pada.

Marija stavi prst na usne, upozoravajući je da ćuti. Očigledno, htela je da bude

nasamo sa Leom.

- Pusti - reče - neka oni vode malo muške razgovore, da ti samo nešto ispričam. Neće
ni primetiti da nas nema. Kasnije će to postati nemoguće. Mislim da ću imati
tridesetak gostiju večeras. - Licem joj je zatitrao zaverenički osmeh, kao nekada kada
su bile u Domu. - Pa, kako si? - reče i ne sačekavši njen odgovor, nastavi:

- Samo da ne zaboravim. Molim te ne pominji pred njima da sam ja Goldman, mislim

moje negdašnje prezime.
- Zašto?

- Jednostavno, nikad ga ne pominjem. Niko ni ne zna.

- Šta ti je? - prekide je Lea.

- Tako je jednostavnije. Ne dovodim nikoga u nezgodnu situaciju. Nisam mislila da

bismo sa tim ljudima pričali o cionizmu, ali neću nikada da provociram nepotrebno
ljude.

- Pa - reče Lea - možda bi onda bilo bolje da nisam došla.

- Ne lupetaj. To nema nikakve veze. Što se mene tiče, ja volim da pojednostavljujem

stvari. Za sve njih ja sam Marija Kostić i ono što je bitno - Igor je Kostić, sin doktora
Mladena Kostića.

- Možda je onda nezgodno da u vašoj, zapravo tvojoj kući, bude Lea Štraser.

- Što? Moja kuća otvorena je za sve putnike. Imala sam sreće da sam čim sam stupila
u Dom postala Marija. Nekako sam instinktivno osetila da se Mirjam teže izgovara... -
Na njenom licu još uvek je treperio bezazlen osmeh devojčice koja je odabrala
drugaricu da joj se poveri. -

Vidiš onog mladića sa lulom što sedi kraj kamina?

Lea spazi markantnog mladog čoveka koji je prelistavao neki časopis. Nije se upuštao
u živu debatu od koje su dopirali glasovi.

- Pa?

- Pa kako ti izgleda?

- Obično - odgovori Lea. - Da li bi trebalo da kažem nešto posebno?

- Ne, samo onako. On je zaljubljen u mene. Nagovara me da ostavim Mladena. Lud je

za mnom.

- A ti?

- Pa ne znam - reče. Njoj je pre svega bilo bitno da se ne odvoji od deteta. To, kako
reče - jednostavno ne bi podnela.

Oči su joj blistale. Bila je zaneta pričom o tom čoveku, zapravo Mla-denovom
mlađem kolegi koji je na stažu kod njega. Tako su se upoznali.

- Dobro, a Mladen?

- Pa mi smo dva sveta. Ti znaš da ga ja nikada nisam volela. Žele-la sam dom, smiren
život.
- I?

- I, to nije dovoljno. Mladen i ja smo ostali dva sveta. On me gotovo ne primećuje.

Nisam sujetna, nisu mi neophodni komplimenti, ali ja ih svakodnevno dobijan od
svih, od ljudi u trolejbusu, na poslu mi stalno govore kako sam zgodna, inteligentna.
Njega interesuje isključivo ordinacija. Za vreme ručka čita novine. Popodne, radi
opet. Uveče je mrtav umoran, zaspi dok gleda televizijski Dnevnik, tako, sedeći u
fotelji. Mislim da i pije.

- Kako misliš?

- Pa vidim da nestaju flaše, zapravo ih prazne nalazim. Ali mi ne razgovaramo ni o

čemu. Svako moje pitanje mu ide na nerve. Evo, vidiš, svi ovi ljudi koji večeras
dolaze, njegovi su prijatelji. Ja sam ih zbog Mladena pozvala. Jedino si ti moja od
njih.

- Pa što si ih pozvala? Tebe ne interesuju?

- Uglavnom ne - reče i objasni joj da čovek mora da živi po nekim pravilima igre koja
se u celom svetu poštuju. Ne može se odlaziti prijateljima na večere a ne pozivati ih.
A nemoguće je živeti i mimo sveta. Neko zazvoni i Marija pođe da otvori vrata.

- Misliš da mi je nešto pomogao? Sve sam sama dovukla. Sem pića. To sam kupuje,
zbog sebe. - govorila je dok je Lea išla za njom prema vratima.

Uskoro se napuni kuća gostima. Lei se učini da su svi govorili u glas. Marija je
spretno nudila goste i iznosila im hladne salate, izreske mesa, sve to veoma lepo
aranžirano.

- Gde si to naučila? - upita je Lea, zadivljeno. Uvek je impresioni-rala veština žena u

spravljanju specijalnih jela. Njoj samoj, takva tr-peza bila je nedostižna, manje no
japanski jezik.

Marija joj je objasnila da je sve to sama smislila, isecajući recepte iz časopisa i revija,
prepisujući ih od koleginica.

- Misliš da Mladen to primećuje? Ništa. Ne dozvoljava mi da držim kućnu

pomoćnicu, ne zbog novca. Smatra da je imati pomoć u kući amoralno. I pri tome sam
ni prstom neće da makne. Nosi isključivo uštirkane bele košulje koje sama peglam i
hteo bi samo sarmu i pasulj da mu kuvam.

Čak neće da upotrebljava papirnate maramice. Svakodnevno mu perem, peglam,

muka mi je od toga. Premorena sam. Posao - kuća, posao - kuća, eto ušta mi prolazi
mladost.

Lea je zapazila kako mladi doktor vreba svaki Marijin pokret, upijajući je pogledom.

Zamolila je Leu da joj pomogne da umuti mileram sa krastavcima, jer to, kako je
rekla, ne sme da stoji, mora se u poslednjem trenutku servirati. Neko zazvoni i Marija
zamoli Leu da vidi ko je, jer su joj ruke zauzete. Lea pođe prema vratima, ali je
prijateljica vrati:

- Telefon, Lea, telefon! Vidi, molim te, ko je. Mladen bi pustio da do ujutru zvoni, ali
ne bi podigao slušalicu. On iz principa ne diže slušalicu. Od njegovih principa boli me
stomak.

- Alo. Ko je tamo? - Lea je čula promukli glas. Nije znala da li je muški ili ženski.

- Ko je tamo kad pitam, kaži. - Lea pretpostavi da je u pitanju greška i htede da spusti
slušalicu kada začu:

- Jel' si to ti, doktorka Marija?

- Pogrešili ste, ovo je stan doktora Kostića...

- Ništa ja nisam pogrešila, kaži tvom mužu Mladenu da me ne zajebava, ne može on

sa mnom tek tako. Ondak, kad me je. ondak sam mu bila dobra, i tebe i njega ću ako
treba...

- Izvinite, verovatno ste ipak pogrešili. Koga tražite?

- Tebe. I nemoj da mi izvodiš da ne znaš ko sam. Ti si Marija, znam te.

- Izvinite, sada ću pozvati Mariju, ovde je njena prijateljica i ništa ne razumem. - Lea
spusti slušalicu i pođe u kuhinju:

- Marija! - pozva. - Neka čudna osoba te traži, neka žena psuje...

- Uh, opet ona. Neka ludača, Mladenova bivša pacijentkinja, klimakterična, uobrazila
da je vodila sa njim ljubav i stalno mi preti da sam ih razdvojila. Na kraju ću stvarno
morati da je prijavim, stalno me uznemirava.

- Da li Mladen zna za to?

- Ma kako da ne zna. Kaže da je lečio, da je prijateljski s njom raz-govarao, kao sa

starijom ženom, posavetovao je, a ona uobrazila. I sam joj je rekao jednom, ja sam
čula, da nas ne uznemirava. Bio je grub, a ona sad navalila na mene i hoće da se
sretnemo, preti mi.

Ušle su u sobu. Debata o Bliskom istoku uzela je maha:

- Znao bih ja kako bih to rešio. U jednoj stvari Nemci su bili u pravu. Nisu ipak bili
dovoljno efikasni. - prosedi lekar, koga su Lei malopre predstavili, pogleda u nju
ljubopitljivo.

- Da? Možda sam vas prekinula u misli? - upita Lea iskrivljenih usana.

- Mladene, upravo se javljala tvoja prijateljica - reče Marija, smejući se histerično. -

Zašto je nisi pozvao, večeras? Da sam ja bila na telefonu, rekla bih joj da dođe. Lea,
da li ti je ostavila poruku za doktora Mladena? Atmosfera je iznenada postala
neprijatna, no Marija, glasno se smejući, kao da ništa neugodno nije rečeno, pozove
Leu da joj pomogne u serviranju pite sa sirom i mesom. - To moj Mladen jedino voli
od svega što si do sada videla. Njemu za ljubav pripremila sam i zeljanicu - reče i
pomilova ga po obrazu. Lei se učinilo da će je on ošamariti. Oči su mu bile
zakrvavljene, ali ništa nije rekao.

- I šta kažeš? - upita je Marija kada su izašle.

- O Bliskom istoku i o tome da je Hitler na izvestan način bio u pravu?

- Ne, nego o mom mladom doktoru. Jel' si videla kako me gleda?

- Da - reče Lea - gleda te.

- A što se tiče one priče, politiziranje me nikada nije interesovalo. No možda ti je sada
jasnije zašto sam neke stvari prećutala...

- Nije mi jasno - reče Lea. - Nije mi jasno - ponovi. Zamolila je Mariju da joj ne
zameri, ali ona bi otišla kući, jer je premorena i ima užasnu glavobolju. Obeća joj da
će je nazvati da na miru porazgovaraju i, ne opraštajući se, neopaženo izađe.

Noć je bila hladna. Pomisli da je pogrešila što nije ostala kod kuće, pre svega što je
Kosta, ipak, možda pozvao telefonom. Potrči do Bulevara i ugleda taksi. Mladić za
volanom ponudi joj da provedu noć zajedno u njegovoj vikendici kod Umke. Jedva
uspe da se iskobelja iz kola. Pruži taksisti novčanicu od deset hiljada dinara, ali on ne
htede da primi. - Za koga me smatrate? - upita besno.

- Za taksistu - reče Lea, otvarajući vrata. On joj uvređeno baci novac koji odleprša u
noćašnju baru. Lea se sagne, dohvati novac i u tom trenutku opazi senku iza staklenih
vrata njenog hodnika. Poverova da je Kosta očekuje i potrča uz stepenice.
Preneraženo ugleda Žanu, svu u krpama iscepane haljine i modrog lica.

Ne razmišljajući da li će naići na Kohanovu, Lea uvede Žanu u sobu. Pri svetlosti

lampe Lea vide da je Žanino lice bilo gotovo unakaženo.

- Šta se, zaboga, desilo - upita je, skidajući joj sandale i stavljajući je na krevet.

Žana se tresla. Nije to bio plač, već neki unezvereni jecaj od koga je Leu podilazila
jeza. Ona položi Žaninu glavu u krilo i, milujući je po kosi, poče da je teši kao dete
koje se spotaklo i razbilo koleno:

- Sada ću te lepo umiti, očistiću ti lice losionom, možda staviti oblog i ujutru će biti
sve u redu. važi?

- Nosi to đubre, u životu neću da okusim više alkohol. Ta svinja. - I ona zajeca
ponovo.

- Ugrejaću ti šolju mleka. Toplo mleko će te smiriti? Žana zahvalno klimnu glavom i
ponovo zacvili.
Lea stavi mleko u lonče, na rešo da se zagreje. Uze kolonjsku vodu i blagim
pokretima očisti Žanino lice.

- Pesnicama me je udarao po licu, svuda. Plašim se da mi je slomio vilicu, možda nos.

- Žana je dodirivala svoje lice. Levo oko joj je bilo potpuno zatvoreno. Tražila je
ogledalo.

- Biće bolje da se ne pogledaš do jutra. Tek će se onda znati da li će možda ostati neka
mala modrica.

Žana ustane, ipak, i pođe prema ogledalu. Rukav joj je bio potpuno otkinut, a suknja
se u dronjcima vukla za njom, kao da je maskirana u amaterskom pozorištu za ulogu
preživele osobe posle zemljotresa, sve je na njoj bilo preterano naglašeno, od modrica
do poderotina.

Žana zakuka glasno kada se ugleda u zidnom ogledalu i baci na krevet.

- Zašto mi je to uradio, idiot, zašto?

Onda ispriča Lei da su se ona i Vuk Rapajić zadržali nešto duže u Klubu, odakle ih je
neki filmski reditelj pozvao k sebi kući, jer je Vuk pričao da će im ona igrati, a taj
momak je rekao da mu baš takva plesačica treba za novi film.

- Zaboga, Žana, dokle ćeš biti naivna devojčica, kakav film?

- Ne, stvarno - reče Žana. - I dopalo mu se kako igram. Daće mi grdnu lovu za
epizodu.

Lea nije htela da je razuverava. Ispričala joj je kako su onda krenuli njenoj kući, jer je
bila umorna. On joj je predlagao da svrate u neki motel, ali nije prihvatila.

- Kada smo došli do moje ulice - reče - on je prošišao i krenuo na Smederevski put, a
onda je počeo, ne smanjujući brzinu, da me napada.

Žana se branila, grebla ga je, a on je, psujući, razdirao haljinu. Kada je zaustavio
pokušao je da je siluje. Vređao je, nazivajući je najgorim imenima. Ponovo je krenuo
kolima. Valjda je želeo da je uplaši br¬zinom. Pretio joj je. Nije mogla da podnese
više maltretiranje i otvorila je kola, tako da umalo nisu izginuli. Onda ju je udarao
pesnicom po licu. Da nisu naišli neki seljaci volovskim kolima i otrgli je od njega,
sigurno bi je ubio. Bila je ispala iz kola. Ti ljudi su me spasli i doveli do tvoje kuće.

- A Vuk?

- Pobegao je, ali mi je rekao da neću dočekati jutro. Zato sam i rekla da me dovedu do
tebe.

Lea skuva čaj od kamilice, natopi njime gazu i obloži Žanino lice.

Devojka ispi šolju vrelog mleka i nasmeši se Lei svojim unakaženim licem.
- Niko prema meni nije bio nikada pažljiv kao ti. Ubrzo zaspa, a Lea se spusti u
fotelju kraj nje.

Ujutru je Žanino lice još stravičnije izgledalo, kao u davljenika, potpuno pomodrelo.
Tiho je cvilela. Lea je povede lekaru. Na izlasku su srele poštara koji joj pruži pismo.
Otvorila ga je u ambulanti, dok su čekale na red.

„Draga moja Lea", pisala je Rena. „Nisam ti dugo pisala. Nisam htela da ti javim dok
ne budem sasvim sigurna da ću postati majka, dok to, eto, nisam postala. Imam divnu
devojčicu...„

Rena je, to je Lei još prošlog leta pisala, odlučila da se uda za kolegu koji joj je to još
davno predložio.

„Naša mala Jelena, udahnula mi je volju za život i potpuno me iz-menila", pisala je.
„Čini mi se da se žena zaista rodi tek kada postane majka, jer tek onda uviđa prave
vrednosti života. Čini mi se da sve gledam iz jednog sasvim novog ugla. Srećna sam.
Možda će te čuditi što sam ime devojčici nadenula po svojoj pomajci. Ona je do-šla k
meni da mi pomogne oko bebe, a otac dođe kada god može. Njihova nežnost nateruje
mi suze na oči. Kako sam mogla da budem tako nepravedna prema njima? Izgleda mi
da oni moju hladnoću nisu ni primećivali. Voleli su me takvu kakva sam. Ponekad
prošapćem devojčici: 'Luno', ako se sećaš to je bilo ime moje majke. Primećuješ li
sličnost: Jelena - Luna? Zamisli, iako je još bebica, ja u njenim crtama zaista
prepoznajem mamino lice. Ponekad mi liči na Amosa. Lea, draga, tako bih htela da
svoju bezgraničnu radost delim sa tobom."

Rena je pozivala Leu da dođe, ukoliko joj to obaveze dozvoljavaju. Lekar je poslao
Žanu da snimi lice. Iako nije našao na rentgenskim snimcima nijedan prelom, smatrao
je da su to ozbiljne povrede, napisao je svoj nalaz i posavetovao Žanu da napasnika
tuži. Ona zamoli Leu da fotokopira dijagnozu i preda je partijskom sekretaru, a sama
prvim autobusom otputova majci na salaš, jer je bilo stid da se takva pojavi u
redakciji. Dala je Lei i adresu seljaka koji su joj se sami ponudili za svedoke.

Lea potraži Olgu da se posavetuje sa njom. Počela je da joj priča kako je sinoć zatekla
Žanu pred svojim vratima.

- Sve se zna - prekide je Olga. - Nemoj da dozvoliš da ti mala prodaje svilu. Vuk čak
zna da je Žana provela noć kod tebe. Ni on ne izgleda baš najbolje. Žana ga je dobro
izgrebala. I šta hoće? - Lea joj da lekarski nalaz.

- Moj ti je savet da se ne mešaš u tu stvar. Vuk nije naivan. I nek mi Žana ne priča o
silovanju. Ne znam s kim nije spavala, a sada ho-će da ga tuži. Ako je znala da Vuk
ima ženu i dvoje dece, zašto joj je trebalo da igra španske igre?

Lea ipak predade fotokopiju lekarskog nalaza. Kada je ulazila u re-dakcijsku sobu,
neko je naglo povuče za rukav. Znala je da je to Vuk.

- Šta ti hoćeš? - upita je. - Koga ti to braniš i optužuješ?

Lea ga samo pogleda, pomakne rame koje joj je ščepao i prođe kraj njega, ali on uđe
za njom:

- Hoćeš li da izvadim tvoj dosije? Sa mnom ćeš ti da se natežeš? Postoji još uvek ovde
zapis o nekom neidentifikovanom požaru koji si otkrila. Ne prosipajmo ulje na vatru.

- Nemam šta da ti kažem. Prenela sam samo ono što mi je Žana dala. Ona izgleda
tako.

- Tako kako zaslužuje. Svako izgleda i izgledaće tako kako zaslužuje - prekide je
Rapajić pretećim glasom.

- Ako je tako - reče Lea mirno - onda se treba nadati da će se i tebi dogoditi jednog
dana da budeš tamo gde zaslužuješ. A sada me ostavi da radim. - Ustane i ode po
nedeljno izdanje lista. Htela je da pročita svoj tekst o susretu pisaca. Priznade da i
danas, posle toliko vremena, malo stvari u životu mogu da joj pruže takvo
zadovoljstvo kao sopstveni tekst u Listu. Oseti prazninu u stomaku, kao da je
papirnata harmonika koja, puštena u vertikalu, pada na svoje korice, kao da joj
odjednom nedostaje kiseonik. Obuze je malaksalost. Zar sam toliko sujetna? pomisli.

Pročita Sašin uvod o značaju manifestacije, prepozna po koju svoju reč, red, ali nigde
ne ugleda svoje ime. Zaklopi novine i pokuša da stiša bes, trudeći se da dokaže sebi
da to nije bitno - ime, da je sve drugo mnogo značajnije. Nije uspela da se sabere.

Prelistavajući tako mahinalno novine ugleda u čitulji poznato lice tužnog pogleda.
Mileva Tošić. Obućareva supruga. Žena o kojoj je želela da piše. Čudno - rekla je da
nije imala nikog, a sada se pojavila ožalošćena ćerka. Potraži beogradsku rubriku.
Imala je predosećanje da će tamo pročitati nešto. Instinkt je nije varao.

„Pronađena umrla starica", pisalo je u naslovu, a u tekstu: „Mileva Tošić živela je već
dugo godina sama, uz opštinsku pomoć, jer je ostala samohrana. Kada je patronažna
sestra došla u svoju uobičajenu posetu da obiđe staricu, zatekla je mrtvu."
Interesantan je podatak da je ovu kratku vest objavio naš reporter u večernjem
izdanju. No, tada je, nažalost, sledio epilog priče. U našu redakciju je došla mlada
žena, izjavivši da je ona kćer Mileve Tošić od koje je ratni vihor razdvojio. Smatrala
je da su njeni roditelji poginuli za vreme bombardovanja. Odrasla je u Dečjem domu i
tek sada saznala da joj je majka preživela rat. Tako sirota starica nikada neće saznati
da je nedaleko od nje živela njena kći. Život ponekad zaista piše romane, zaključio je
reporter, koga su još uvek potpisivali inicijalima. Lea prepozna u fotografiji,
objavljenoj uz ovaj tekst, devojku sa kojom je nekada bila zajedno u Domu. Bila je
mlađa od nje. Kako god bi se neka žena pojavila na pragu doma, ona bi se zatrčala na
vrata, prigrlila joj noge i oslovila: mama. Svi su joj se u Domu smejali. Odgovarala je
na sva pisma gde ljudi traže svoju izgubljenu decu, čak i kad je malo nade postojalo
da ona može biti to izgubljeno dete. Najzad, pronašla je majku iako je Lea znala da
starica nikada nije imala dece. Mučila je nelagodnost nju, Leu, što nikada nije otišla k
starici da je poseti, što je isto tako zaboravila i onu poluslepu ženu divnog lica koju je
posetila istog dana kada i Milevu. Sopstveni život učini joj se krajnje egocentričnim.

Potpuno je zaboravila da je nedelja. Sve radnje su bile zatvorene. Nije imala snage da
ode do dragstora. Pođe kući. Kiša je ponovo počela da rominja. Ulice su bile puste.
Umorno se spusti na otoman. Dunu u žuti luster i on se zanjiha. Nije joj smetala
prašina čije pahuljice u sivim pramenovima poleteše nad njom.

Obrela sam se iznenada u nekom provincijskom mestu. Sumrak se već spuštao. Tako
je belina snežnog puta bivala još upečatljivija. Na snegu su se ocrtavali žljebovi
usečeni kolskom zapregom. Znala sam da do mraka moram da obavim posao, da
nađem neke ljude iz administracije. Čula sam voz kako se izdaleka približava.
Pokušavala sam da na vreme pređem na drugu stranu, u strahu da će me zahuktala
lokomotiva sustići, ali vlažan, klizav sneg izmicao mi je pod nogama i ja sam
koračajući bivala u istom mestu, strahovito! premorena i olovnih nogu. Nisam se
micala. Sa užasom sam očekivala iznenadnu pojavu voza. Sada sam već videla da mi
je bliži povratak stanioi, a pomišljala sam — možda ću i tamo dobiti izvesne
informacije. Najzad sam u staničnoj čekaonici koja vonja po vlažnom trulom drvetu i
seoskim zapuštenim klozetima. Naginjem se nad šaltersko prozorče koje je u visini
mojih bedara. Tamo sedi čovek koji nema namere da me sasluša, kao da sam zalutala
u neko tuđe, meni nepoznato područje, gde ne razumeju naš jezik ili gde su
jednostavno — gluhi. Pokušavam da mu objasnim da moram da dam novinski izveštaj
i pre mraka otputujem, pridavajući svojoj misiji važnost za koju sam svesna da ne
postoji. Ali, tada se u stvari pitam: čemu to trzanje, šta tražim u ovm zabitom mestu i
zašto sebe dovodim u besmislene situacije? Čovek sa šaltera uviđa da nisam njegov
slučaj i predaje me izvesnom kolegi u čijoj bih nadležnosti mogla biti. To je sada
jedna, takođe, stanična prostorija, ali manja, kao čekaonica za privilegovane. Tamo
sede putnici za dugačkim, drvenim stolom. Iako čaršav nije zastrt, putnici se služe
supom koja se puši iz činije, pokušavajući da zahvate duge tanke rezance. Dok
činovnik objašnjava moj iznenadni položaj crnomanjastom čoveku, čija kuždrava
kosa i pogled široko otvorenih očiju razdvaja prćast nos, dajući mu neki bezazlen,
dečji izraz, ja shvatam da to nije ono pravo mesto koje tražim i da mi ovi ljudi nisu
potrebni.

Međutim, crni čovek iza supe me prepoznaje i kaže da shvata moju situaciju i da se
seća dobro moje majke koja je, kako kaže, ovde nekada boravila, »kao da je sada
vidi« — reče. I ja je sada jasno vidim i osećam njeno prisustvo. U pravu je što se ljuti
na mene, jer i sama uviđam da je moj boravak ovde besmislen. Pa šta me to goni, i za
čim tragam? O čemu to želim da pišem — pokušavam da prikrijem saznanje do koga
sam iznenada došla — da ja zapravo nemam šta ni koga da tražim, ali ćutim i slušam
kako mi besmislenost mog truda objašnjava ovaj bezazleni čovek. Prepoznajem u
njemu stalnog plaćenog dobronamernog sagovornika koji ume bez konflikata da
isprati svakog posetioca i spretno mu protumači, plaćenički, apsurd njegove istrage.
Sada već sumnjam u njegovu dobru nameru, uviđajući da mi neku pravu stvar zbog
koje sam i došla, prikrivaju. Neku pravu temu, neku prljavu mućku koju bi trebalo
raskrinkati, ali ja sam suviše slaba za to. Sve se krije, zataškava, a mene muči bolesna
zaboravnost kao da je proračunato provocirana ovim korumpiranim ljudima. Osećam
se nemoćnom pred lažima njihove zavere da sve prikriju u sumraku zimske večeri,
tople supe i nekog seoskog pejzaža. Ta slatkorečivost koju razaznajem, to saznanje da
sam žena bez argumenata, samo instinktom naslućujem istinu opaku i izazovnu — i
već potpuni mrak i saznanje da je lokomotiva nestala u noći.