Dr Zoran ini

Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu

[tekstovi 1989-1996]
Priredio Radovan olevi

Nita nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobueni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, razliite vrste nihilizma, u smislu "svi su oni isti", "nita se ovde ne moe promeniti", "ovaj narod nije ni zasluio bolje" i slino. U svakom oveku postoji nada i strah. Pitanje je samo u tome da li ete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije ele da Srbija ponovo postane neto pozitivno, neto vredno i uspeno. Ali, ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugerie da treba da budu sreni to ovde ne besni rat i to su ivi, naravno da e strah od rizika da povremeno preplavi nadu i elju za promene.
Zoran ini, 1996.

Internet izdanje

tampano izdanje

Izvrni producent i pokrovitelj: Tehnologije, izdavatvo i agencija Janus, Beograd 12-19. mart 2003. Producent i urednik: Zoran Stefanovi Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad Petrovi Korektura: TIA Janus

Priredio: Radovan olevi Izdava: Cepelin, Novi sad, Bulevar Osloboenja 33 1996 Za izdavaa: Radovan olevi Korice: Ljubia Nikolin, Obren Markov Kompjuterska obrada i prelom: Dragan Grci tampa i priprema: Lito Studio, Novi Sad, Miletieva 33

CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 886.1-92 323 (497.11) "1989/1994" 323(497.1) "1989/1994" ini, Zoran Srbija ni na istoku ni na zapadu / Zoran ini; priredio Radovan olevi. - Novi Sad : Cepelin, 1996 ( Novi Sad : LitoStudio). 188 str.; 18 cm a) Srbija - Politike prilike -1989 -1994 b) Jugoslavija - Politike prilike -1989-1994 0

Podaci o tekstovima objavljenim u knjizi

Najvei broj tekstova predoenih itaocu u knjizi "Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu" dr Zoran ini je svojevremeno objavio u novosadskom magazinu Stav, koji je 1992. prestao da izlazi, postavi rtva u volebnim igrama tada radikalno orijentisane vlasti i njenih ondanjih saveznika. Kao lucidan tuma nae drutvene stvarnosti i politikog procesa, dr Zoran ini je tekstove objavljivao i u drugim listovima i asopisima. Nastojei da objasni dogaaje, posebno s kraja osamdesetih godina, autor je radove koncipirao kao svoje reagovanje na vana zbivanja, ili stavove linosti, koje su presudno uticale na sudbinu zemlje. inievi tekstovi analiziraju sutinu zbivanja, ali su, u isto vreme, faktografska slika pojava i ljudi koji su obeleili prolo vreme i jo uvek udaraju peat dananjici. To su razlozi koji tekstove dr inia danas ine ako ne i aktuelnijim, onda bar jednako interesantnim, kao u vreme u kome su napisani. [Radovan olevi, prireiva, 1996]

Sadraj

Re prireivaa Umesto uvoda (razgovor sa iniem)

Sistem i mo

Srbija, ta je to (Stav, novembar 1989) Uvredljiva arogancija vlasti (Stav, maj 1990) Komunizam van zakona (NIN, avgust 1991) Oni pomeraju brda (Stav, maj 1990) Paradoksi spojenih sudova (Stav, novembar 1989) Vlast, pluralizam i opozicija (Stav, decembar 1989) Oni su se i za ovo borili (Stav, april 1990) ekajui pravi sukob (Stav, novembar 1989) Kome odgovara mrak (Stav, septembar 1990)

Nije partijski zadatak (Borba, maj 1990) Diskretni arm neoliberalizma (Stav, februar 1990) Lanana reakcija (Stav, mart 1990)
Nacionalni odnosi i vlast

Srbija ni na Istoku ni na Zapadu (Borba, jun 1991) Zabuna sa zaelja Od previe do premalo (Stav, januar 1992) Ustav za Jugoslaviju (Stav, novembar 1990) Misterija srspko-slovenake simetrije (Stav, novembar 1989) Srpski izazov - srpski odgovor Sjedinjene jugoslovenske drave (Stav, mart 1990) Ko skae prvi Naivna formula razvoda (Stav, maj 1990) Pledoaje za petu Jugoslaviju (Stav, januar 1990) Kraj forsiranog primata (Demokratija, maj 1993)

Re prireivaa
Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Knjiga dr Zorana inia "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu" predstavlja zbir njegovih rasprava o najznaajnijim politikim dogaajima u poslednjih pet godina koji su, u mnogo emu, promenili lik zemlje u kojoj ivimo. Procesi koji su se ubrzano odvijali posle sloma prethodnog sistema, u raspravama i tekstovima dr inia dobili su originalnog tumaa koji je pronikao u njihovu sutinu, razotkrivajui istovremeno i uzroke nemogunosti demokratskog drutvenog preobraaja. Stoga je ova knjiga, jednostavno, dokument krize, njeno promiljanje od strane kompetentnog tumaa pre svega karaktera, prirode i skrivenih zamki koje je sadravala u sebi. ini u gotovo svim svojim tekstovima kao crvenu nit provlai ideju o sukobu dva potpuno razliita koncepta od kojih je na kraju prevagu odneo drutveni konzervativizam, nezavisno od toga kojim je ideolokim predznakom bio obeleen. Upravo u tome ogleda se i sutina kasnijih dramatinih dogaaja koji su potresali i, na kraju, upropastili zemlju. Ako je za jugoslovensku krizu karakteristino nastojanje da se po svaku cenu odri monopolski karakter vlasti i autoritarna drutvena struktura, kao podloga takve vlasti, ini s druge strane i u postupcima i idejama protagonista tzv. demokratskih snaga takoe uoava tendencije i specifinosti koje nisu dovoljne, ni adekvatne za radikalnu drutvenu promenu. U tom millie-u autor i sagledava krizu kao fenomen dugog trajanja. Zbornikom radova pod naslovom "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu" prireiva je imao nameru da na jednom mestu da sliku inieve politike misli oko koje, od kada je autor postao i znaajna politika linost, nastaju mnoge kontroverze koje idu i do potpunog osporavanja. Prireiva nastoji da ovom knjigom otkloni mistifikacije i da, na jednom mestu skupljenim inievim tekstovima, omogui kritikoj javnosti uvid u sadrinu ideja, stavova i politikih pogleda koje je njihov autor zastupao i obrazlagao. Knjiga politikih eseja i rasprava "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu" predstavlja, zapravo, nastavak prethodne inieve knjige "Jugoslavija kao nedovrena drava". Mada u poneemu razliita, jer se prva knjiga bavila

uzrocima i strukturnim nedostacima koji su spreavali konstituisanje i demokratsko ustrojstvo druge Jugoslavije, knjiga koja je pred vama problematizuje inioce koji su doveli do njenog kraha. U fokusu ove knjige nalazi se srpsko drutvo sa iskuenjima i menama kroz koje je prolazilo u poslednjih pet godina. Ono to privlai posebnu panju jeste ugao iz koga autor sagledava dogaaje i analizira njihovu osnovu, esto anticipirajui kasniji tok zbivanja. Od prvog teksta u knjizi "Srbija, ta je to", pored utemeljene kritike, provlai se zahtev za sutinskim demokratskim promenama kao jedinoj formuli spasa od jahaa apokalipse, koji su se pojavili ne samo na periferiji srpskog drutva. Pripremajui knjigu dr inia, prireiva se rukovodio sa dva kriterijuma: tekstovi su birani prema znaenju koje imaju za sadanje vreme, odnosno uvrteni su oni koji svojim sadrajem nadilaze trenutak u kome su objavljeni, a povod tumae fenomenoloki - sagledavajui njegovo znaenje u irem drutvenom kontekstu, i drugo, tekstovi su podeljeni u dve celine, nezavisno od toga kada su objavljeni, ve je kao merilo uzeta njihova tematska srodnost. U pripremi ove knjige prijateljski su mi pomogli Ljubia Nikolin i Duda Anelkovi, na emu sam im veoma zahvalan.

Umesto uvoda knjizi "Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu"

Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996.

Pre svega, zamolio bih Vas g. iniu da nam kaete neto o karakteru tekstova koji su od 1989. do 1994. godine objavljeni u ondanjim politikim novinama i urnalima, a koje smo ovde sakupili u knjigu. Sa kojom namerom ste ih pisali? Tu je pre svega re o politikim analizama. Namera tih analiza svakako je bila u tome da deluju na politiku javnost, jer inae bi bile objavljivane u

strunim asopisima, a ne u visokotiranim listovima. Meutim, u njima ipak prevladava elja da se sebi i drugima objasni politiki trenutak, da se upozori na njegove skrivene anse i opasnosti. Dakle, ne radi se o izlaganju nekog politikog stava ili programa, nego o politikoj analizi. Utoliko su ovi tekstovi istovremeno dokument dogaanja i pokuaj objanjavanja onoga to se dogaa. Ve tada su oni bili retkost u domaoj politikoj publicistici. Ni danas nema neeg uporedivog. Zbog ega? Upravo zbog pomenutog dvostrukog karaktera tih tekstova. Autori koji dre do svog renomea prave politike analize uvek sa sigurne vremenske distance. Jer, uesnicima u nekom dogaaju se moda i moe oprostiti kratkovidost pri proceni tog dogaaja, analitiarima ne moe. Zbog toga analitiari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budunost demantuje. Taj rizik u potpunosti preuzimate na sebe kada piete o onom to se upravo dogaa. Neto to kritikujete moda e doneti pozitivne rezultate, neto to podravate moda e se ispostaviti kao promaaj. Vae objavljene procene postaju dokument vaih greaka. Zbog toga su retke politike analize koje imaju teorijske ambicije. Teoretiari su sujetni. Oni ekaju da istorija zavri svoj posao, da bi pokupili aure, objavili ko je pobedio i procenili udeo pojedinih faktora i uesnika. Kako procenjujete odnos ispravnih i pogrenih procena u vaim tadanjim politikim analizama? Na itaocima je da to procene. Moje je da dopustim ponovno objavljivanje ovih tekstova. Ovi tekstovi su istovremeno svedoanstvo vremena, dokument krize, ali i dokument o odnosu intelektualaca prema krizi. Izlazak iz kabineta i ukljuivanje u dnevna zbivanja odgovara predstavi o "angaovanom intelektualcu". To je svojevremeno bila vrlo popularna tema, od Sartra do naih domaih disidenata. Ja mislim da je to vena tema, od Platona do danas. To je tema odgovornosti intelektualca. Intelektualci su sauesnici u onom to se dogaa, bilo da govore ili da ute. Kada kaem intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji piu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inenjeri, uspeni privrednici. Svi oni, zahvaljujui privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da

reaguju kada stvari krenu u pogrenom pravcu. To ne mogu da ine ljudi koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinanim problemima i procesima. U svakom drutvu tzv. drutvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice vie od tzv. naroda. Ona mora da jasno opie stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda moe da oekuje podrku od irokih slojeva stanovnitva. Kod nas, oigledno, meu intelektualcima nije dolo do uspostavljanja konsenzusa o tome ta da se radi. Neki su podrali postojee stanje, drugi su osnovali opozicione stranke, trei su uutali. Ta podeljenost je dokaz o dubini krize u kojoj smo se kao drutvo i kao narod nali. Ovu krizu ne moemo prevladati vraanjem unazad, kopanjem po prolosti, traenjem tuih greaka, nego samo ofanzivnim okretom ka budunosti. Treba nam koncept nove, budue Srbije, i samo on moe da poslui kao osnova jednog novog konsenzusa. Moramo izbei greku da novu Srbiju crtamo starim bojama, da na nju kaimo petokrake ili kokarde. Da nas u nju vode oni koji intimno jo uvek ive u 1941. ili 1945. Pokretaku snagu promena treba da ini postideoloka generacija, generacija koja je roena posle rata, ne u fizikom, nego u mentalnom smislu. Dakle, ljudi koji razmiljaju izvan okvira Uike republike i Ravne Gore. Mi smo istorijskim usudom pozvani da nosimo odgovornost istovremeno za dva pokolenja, za nae roditelje i za nau decu. Ako ne uspemo da ostvarimo projekat promena, milioni starih ljudi u naoj zemlji nee imati sredstva da pristojno proive svoju starost, a milioni dece i mladih ljudi nee imati perspektivu. To je ogromna odgovornost. Ona se ne moe prekriti jeftinom kozmetikom nekog neokomunizma, romantinog nacionalizma ili prazne agresivnosti. Mislite li da je ova fiksacija za prolost vaan razlog za neuspeh dosadanjih pokuaja promene postojeeg stanja? Sigurno je jedan od vanih razloga. Energija za promene, koja nesumnjivo u ogromnom intenzitetu postoji u naem drutvu, nekoliko puta je u proteklih par godina pakovana u politike programe koji ne mogu da joj obezbede uspeh. Oni to ne mogu delom zato to su okrenuti prolosti, ispravljanju "krivih Drina" iz proteklih pola veka, a delom zato to se iscrpljuju u pukom negiranju postojee vlasti. Prvi takav koncept, koji obeleava ak prve dve godine opozicionog delovanja u viestranakoj Srbiji, nazvao bih pokuajem uspostavljanja antikomunistikog konsenzusa. Po uzoru na nae istonoevropske susede, neki ljudi su kod nas poverovali da se na antikomunizmu, zainjenom sa malo folklora, moe energija protesta

efikasno organizovati u dobitnu politiku kombinaciju. To se, na alost, nije desilo. Znatan deo ljudi koji kod nas eli promene, ne eli da se one sprovode pod zastavom antikomunizma. Ti ljudi su ravnoduni prema komunizmu, pa tako i prema antikomunizmu. Kada je ovaj koncept propao, bio je zamenjen konceptom "tamo vlast ovde opozicija". Verovalo se da e stalnim priama i dokazima da je vlast loa - opozicija automatski da postane popularna. Znai, opozicija najvei deo vremena nije govorila o sebi, nego o vlasti, i time je kod naroda samo pojaala ve ionako uvreenu sliku o sveprisutnoj i omnipotentnoj vlasti. Moramo da izaemo iz ovih pogrenih koncepata promene. Volja u narodu za promene postoji, stvar je u tome da se ponudi platforma koja je istovremeno dovoljno radikalna, dovoljno okrenuta budunosti i dovoljno realistina. Ta platforma, to je koncept budue Srbije. Nije li narod ve pomalo umoran od ekanja da se neto dogodi? Ljudi ne mogu da odustanu od nade da e im biti bolje. U Srbiji ima dovoljno ljudi koji se nadaju, i kod kojih je nada jaa od straha da bi moglo biti i gore nego to jeste. Samo stranke mogu da argumentovano pokau da bi drava mogla da funkcionie u odbrani interesa veine, a ne samo privilegovane manjine, takoe, da bi privreda mogla da postane uspena, a sa njom i brojne porodice koje zavise iskljuivo od mesene zarade. Ljudi se nadaju da bi neto pozitivno moglo da se dogodi. Tu nadu treba ojaati konkretnim programima. Vi ste oigledno ostali optimista, kao i u tekstovima koje ste pisali pratei raspad bive Jugoslavije. Nita nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobueni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, razliite vrste nihilizma, u smislu "svi su oni isti", "nita se ovde ne moe promeniti", "ovaj narod nije ni zasluio bolje" i slino. U svakom oveku postoji nada i strah. Pitanje je samo u tome da li ete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije ele da Srbija ponovo postane neto pozitivno, neto vredno i uspeno. Ali, ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugerie da treba da budu sreni to ovde ne besni rat i to su ivi, naravno da e strah od rizika da povremeno preplavi nadu i elju za promene. Vaa prethodna zbirka politikih eseja, objavljenih takoe u novinama i nedeljnicima, bila je naslovljena "Jugoslavija kao nedovrena drava". To je, ako smo dobro informisani, jedina

knjiga sa kraja prole decenije koja je otvoreno prognozirala raspad zajednike drave. Ta prognoza bila je zasnovana na analizi funkcionisanja te drave, a ne na vaoj eventualnoj politikoj simpatiji ili nesimpatiji za prethodnu dravu. Poslednji tekst u toj knjizi imao je katastrofian naslov "Jugoslavija je svea koja gori sa oba kraja". Samo pet godina posle objavljivanja tog teksta naslov, koji se mnogima uinio krajnje morbidan, bio je ak i prevazien razvojem dogaaja. Zbirka tekstova koje smo ovde sakupili takoe je prepuna prognoza koje su se velikim delom ostvarile. Kakve prognoze imate za budue dogaaje? Danas ja vie nisam preteno politiki analitiar, nego sam u potpunosti uesnik u politikim dogaajima. I to uesnik koji celokupnu energiju ulae u koncept promena. Kada ne bih vrsto verovao da e promena biti, i to fundamentalnih i ubrzo, ne bih mogao da budem na mestu na kome jesam. Srbija mora ponovo da postane neto. Najpre u regionu, a onda i u evropskim razmerama. Uslov za to su korenite reforme. Treba nam novo slobodno preduzetnitvo, za koje postoje i ljudi i motivacija, ali za koje nema sistemskih uslova. Treba nam novi koncept dravne uprave. Dravna uprava, ukljuujui vladu i ministarstva, mora da funkcionie kao moderno preduzee. A to znai, prema naelima rezultata, efikasnosti, tedljivosti, korienja najsavremenijih informacionih sistema. Treba nam reforma kolskog sistema, zdravstva, penzionog osiguranja. Lake bi bilo navesti one oblasti kojima ne trebaju sutinske promene. Srbiji treba nova politika. To je, izmeu ostalog, poruka politikih analiza koje su sada sakupljene u ovoj knjizi. Razgovarao Radovan olevi

Sistem i mo

Srbija, ta je to?
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembra 1989; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Jo samo pre nekoliko meseci, u Srbiji bi skoro svaki intelektualac bez tekoa razumeo udnu izjavu Maksa Vebera na zavretku Prvog svetskog rata da bi se udruio i sa crnim avolom, samo da Nemaka (a u naem sluaju Srbija) postane moderna drava. Na sreu, ni on a ni nai intelektualci nisu bili prisiljeni da ulaze u tako ekstremna saveznitva. Dodue, politika kojom je Srbija postala "suverena republika drava" od poetka je demonizovana u nekim od preostalih "republikih drava". Zvanini politiari i neoficijelna javnost bili su jednoduni u osudi sredstava kojima je iznuena izmena vaeeg Ustava. Govorilo se o dvostrukom politikom moralu, teroru ulice, ruenju legalnih institucija, manipulaciji masama. Ova iznenadna probuena ljubav za politiki moral i fer-plej, makar bila i licemerna, zasluuje svaku pohvalu, ali ne moemo je uvaiti pri proceni dogaaja o kojima je re. Ne zato to bi moralna merila bila neprimerena politikim odnosima, nego zbog toga to skoro svi prigovori poivaju na fikciji da je prethodno stanje bilo neto drugo do takoe suspendovanje politikog morala. Dakle, u pravu su oni koji na poredak opisuju kao ukidanje legalnosti institucija. Meutim, njihova kritika se pretvara u providnu demagogiju, ukoliko to nipodatavanje institucija vezuju za dogaaje u Srbiji, a ne za samu prirodu onog politikog sistema ija je jedna verzija praktikovana i u Jugoslaviji. Zbog toga, umesto zaludnog lamentiranja nad kontinuitetom "neprihvatljivih metoda", radije upitajmo: da li je postignut cilj koji je motivisao njihovu primenu? Da li je Srbija zaista postala drava? Ukoliko dravu definiemo u ranomodernom smislu, tj. kao jedinstvo teritorije, dravnog naroda i dravne vlasti, onda je Srbija nakon "ustavnih promena" zaista konstituisana kao jedna od jugoslovenskih "republikih drava". Meutim, ako dravu razumemo u modernom smislu, to je uostalom bila intencija i pomenute Veberove izjave (i pre rata je Nemaka na odreeni nain bila drava, i to ak i previe), a to znai da, kao rezultat demokratske saglasnosti na kojoj poiva legitimna vlast, nije tako sigurno da je Srbija nakon "ustavnih promena" postala drava, pa ni to da se ona na

ovom putu trenutno uopte nalazi. Dovoljno je, za poetak, podsetiti na Kosovo da bi bilo jasno kako na jednom znaajnom delu teritorije srpske "republike drave" ne samo to nema demokratske saglasnosti naroda, nego ak ni legalne mogunosti za izraavanje njegove nesaglasnosti. Ali, na trenutak ostavimo po strani Kosovo. Ni uz najveu pristrasnost ne bismo mogli tvrditi da su problemi ove regije rezultat (samo) pogreene politike u "novoj" Jugoslaviji. Drugaije stoji stvar sa Srbijom. Njen problematian status, koji je izmenjen pomenutom ustavnom revizijom, uspostavljen je u poslednjim decenijama. Opte uverenje da se ak moe utvrditi taan datum tog uspostavljanja - godina 1974. Zbog toga je zahtev za promenu Ustava iz 1974. stilizovan u program kome su pripisana gotovo magina svojstva. Kao da e uklanjanjem te (stvarne ili navodne) prepreke blokirana drutvena energija konano poeti neometano da cirkulie. Kao da je taj patetini "datum za istoriju" zaista poetak jasnog demokratizovanja Srbije. Da li se to desilo, i uopte, da li su takva oekivanja bila opravdana? Ako Srbija novim ustavnim konstituisanjem, uprkos zbacivanja balasta iz 1974. nije postala moderna drava, gde su uzroci za to? Da bismo saznali ta je Srbija dobila revizijom Ustava iz 1974. morali bismo znati ta je tim Ustavom izgubila. Moda svoju dravu? Svoj demokratski poredak? Oni koji sasvim ozbiljno shvate raspravu o ustavnim promenama moraju doi do uverenja da je Srbija prestala da bude drava 1974, a ne 1918! I kao da sada, prostim anuliranjem Ustava iz 1974, a ne i dravotvorne odluke iz 1918, moe da postane drava! Iz ovog meanja datuma proizilazi jasan psiholoki dodatak. Emocije se znatno lake mogu mobilizovati ako se radi o gubljenju/sticanju drave, nego ako je re o internim sporovima meu jugoslovenskim komunistima. Kao to je jugoslovenska "ustavna kriza" i inae samo forma za sadraje koji sa ustavnom problematikom nemaju puno veze, tako je i ovde tradicionalna simbolika (od Kosovskog boja pa do patriotskih rtava u svetskim ratovima) instrumentalizovana da bi se, bar privremeno, legitimisala preraspodela moi i to one koja je po svojoj sutini ostala nepromenjena. Ogromna provalija zjapi izmeu epohalne retorike i stvarnog dogaanja. Ono to je najavljeno jeste promena unutranjeg ureenja jugoslovenske drave, ono to se desilo svodi se na jednostavnu redistribuciju moi u nepromenjenom politikom sistemu.

Lako je razumeti zbog ega 1974. i 1989. nemaju nikakve veze sa 1918. i time nikakve sutinske veze sa pitanjima stvarnog konstitucionalizma. Ustav iz 1974, kao i njegova najnovija verzija, samo prividno normiraju distribuciju moi u jugoslovenskom drutvu (a to znai, njene izvore, obim i kontrolu), dok u stvarnosti ta mo uopte nije institucionalno regulisana, nego je odreena nekom vrstom komunistikog "obiajnog prava", tj. okazionalno, u zavisnosti od odnosa snaga, karaktera linosti, itd. Nita nije jednostavnije nego ovu tvrdnju ilustrovati na poslednjim dogaajima vezanim za problematini federalni status Srbije. Ako bismo traili zajedniki nazivnik svih relevantnih definicija tog stanja morali bismo poverovati da se tu radilo o nekoj vrsti zavere protiv Srbije, omoguene korumpiranim ili nesposobnim srpskim politiarima. Meutim, ako su nas neki nacionalni politiari izdali (nezavisno od motiva za taj in), gde je granica ispod koje ostaju zavedeni i silom uutkani (premda, kako kae Marks, za jedan narod nije nikakav izgovor to da je bio zaveden), a iznad koje se nalaze aktivni uesnici u radnjama protiv Srbije i Srba? Da li su desetine hiljada partijskih, omladinskih i svekolikih drugih "kadrova", koji su nas svojevremeno guili hvalospevima sada antisrpskom, a tada najboljem od svih Ustava, a ija ogromna veina danas, na jo odgovornijim mestima aktivno uestvuje u "preporodu", da li su svi oni bili samo zavedeni? Ako jesu, koju garanciju imamo da to nisu i danas, dok nas gue hvalospevima o "novom kursu"? Ukoliko se ispostavi da je taj "novi kurs" takoe nepovoljan za Srbiju (nacionalno opredeljeno rukovodstvo nije dovoljno jemstvo), koji mehanizmi kontrole vlasti e korigovati takav nepoeljan razvoj? Drugim reima, kojim institucionalno zagarantovanim sredstvima kontrole vlasti raspolaemo danas, nakon ustavne revizije, za razliku od mranih vremena "antisrpske koalicije". Politiki sistem posleratne Jugoslavije naelno i dosledno iskljuuje mogunost politike kontrole koja ne bi bila samokontrola nosilaca moi. I oigledno pogrene odluke su ispravne, sve dok se "drugaije ne naredi". Svi oni koji ele da naprave politiku karijeru su u takvom sistemu moi prinueni na bespogovornu lojalnost. Poto ne postoji mogunost da se karijera stie i u opoziciji (makar i unutarpartijskoj), alternativa je: pokornost ili povratak u privatnost. Ova sutinska osobina jugoslovenskog politikog ureenja omoguila je Ustav iz 1974, kao i sve druge znaajne odluke, bilo da ih procenjujemo kao pozitivne ili negativne.

Promenom federalnog statusa Srbije ne samo to nisu promenjeni uslovi koji su neto tako omoguili, nego su oni jo i intenzivirani. Dovoljno je setiti se pozadine na kojoj se odvijala "istorijska 8. sednica"! Na tom primeru bi se, takorei u eksperimentalno istom obliku, mogla studirati tehnologija institucionalno potpuno nevezane moi. Do danas se nita sutinski nije izmenilo. Ono to se slavi kao renesansa Srbije u brojnim svojim vidovima je samo eksplozija iste one politike neartikulisanosti i podanikog mentaliteta, koji su neraskidivo vezani za prirodu politikog sistema i koji su, uostalom, uslovili posleratno nazadovanje Srbije. Ako je "novo konstituisanje" Srbije trebalo da ima ikakve veze sa demokratizacijom, ono se moralo odvijati kao jasna promena sutine politikog ureenja, a ne samo kao promena odnosa snaga i njihovih "nosilaca". A demokratsko konstituisanje politike zajednice znai to da se graani ne spreavaju da putem slobodno izabranih predstavnika odluuju o svim sutinskim pitanjima unutranjeg ureenja. Bez vrste volje da se vlast izvede iz partijskih katakombi i vrati parlamentu, kao jedinom legitimnom narodnom predstavnitvu, sve reforme su prividne i ne dotiu sredite problema. Meutim, proces reformi, koji u Jugoslaviji poinje sredinom ezdesetih godina, iao je drugim pravcem. Umesto da na dnevni red stavi eminentno politiko pitanje unutranjeg ureenja, on je naturalizovao politike subjekte, definiui ih kao "radne ljude" i kao pripadnike nacija. A poto je svojstvo svakog tela da ima prostornu lokaciju, teritorija postaje osnovna politika kategorija. Demokratsko pravo na samoodreivanje i politiko reprezentovanje transformie se u pravo na "svoju teritoriju" i svoje nacionalne predstavnike. Kao da slovenaki, srpski, hrvatski ili bilo koji drugi na narod osim (neaktuelizovanih) politikih prava ima i neka, aktuelna ili potencijalna, prava na teritoriju koju naseljava! Kao da je sasvim normalno to da za sebe zahteva kompetenciju da odluuje o tome gde e sa "svojom" teritorijom! Jugoslavija nije nastala kao ujedinjenje teritorijalnih drava, da bi onda mogla na njih da se razlae. Jedno metaforiko pravo, kakvo je "pravo naroda", na taj nain od metafore postaje politiki mit, koji apsorbuje energiju i definie pravac promena. Mit o "pravu na otcepljenje". Naravno da je mogue razlaganje sloenih drava. Meutim, to nema nikakve veze sa pravom na deo dravnih teritorija, nego je isto politiki in.

Politike reforme se u Srbiji od samog poetka odvijaju u znaku trijumfa teritorijalnog naela. Od samog poetka je "jedinstvo" bilo vanije od slobode. I to jedinstvo u predmodernom smislu, kao jedinstvo teritorije, iji "narod" e biti homogenizovan jedinstvenom dravnom vlau. Na taj nain su Srbiji "vraeni" Kosovo i Vojvodina. Nije vano to sa autentinim predstavnicima kosovskog stanovnitva nije postignut ni najlabaviji kompromis (niti su takvi predstavnici uopte priznati kao mogui sagovornici). Vano je da se Kosovo "vrati" Srbiji! "Permanentna diferencijacija", kao nain odravanja vlasti apsolutne manjine nad apsolutnom veinom predstavlja ekvivalent za "permanentnu revoluciju", kojom je nekoliko procenata proletarijata trebalo da uspostavi vladavinu nad ostatkom sveta. Koga interesuje to to je Troja danas u Turskoj, ili to se Istanbul nekada zvao Konstantinopolj? Tu se ne radi o izgubljenim ili dobijenim bitkama, velikoj hrabrosti ili velikim izdajama, nego o svetsko-istorijskim pomeranjima. Jedno takvo desilo se i u srpskom srednjem veku i ono je teite Srbije definitivno pomerilo na sever. Ima li ieg zaludnijeg nego istorijskim reminiscencijama negirati ovu tendenciju? Sasvim druga stvar je srpska manjina koja tamo ivi. Ali ona nije manjina kao na zatoenik na "veno naem Kosovu", nego upravo manjina koja moe biti ugroavana na najrazliitije naine (pa i direktnim nasiljem) i za iju zatitu se treba boriti. Meutim, to nije borba za "vraanje" Kosova Srbiji. A danas se pokazuje da Kosovo nije bio glavni uzrok za redukovanje pojma jedinstva na njegovu teritorijalnu dimenziju, nego obrnuto da je, u okviru politike koja jedinstvo shvata na takav nain, Kosovo moglo da odigra ulogu mobilizujueg simbola. U kartezijanskoj politikoj metafizici, gde je "res extensa" dominantni oblik egzistencije, i Srbija je postala jedno objektivisano odreenje. Njome se barata kao nekom jasnom veliinom, kao nekim predmetom. Tako kao da politika zajednica nije duhovna potencija, nego protenost, geografska injenica. U ovom sveobuhvatnom supsumiranju esencije pod egzistenciju, slikovito izraenu sloganom "Za Srbiju nema preeg zadatka nego da je ima", sadrana je dvostruka la. Kao prvo, nije istina da e Srbije istinski biti time to e postati jedna od "republikih drava" unutar postojeeg politikog ureenja. Za to je potrebno znatno vie od revizije Ustava iz 1974. i od zloupotrebe termina "drava" za obeleavanje stanja koje time nastaje. Kao drugo, u jednoj politikoj zajednici se to da ona jeste ne moe odvojiti od toga na koji nain ona jeste. Nije bilo koja egzistencija kao takva ve vrednost, nego samo onaj koji svojom sutinom zavreuje da bude postavljen za cilj.

Iz "novog konstituisanja" Srbija nije proizala kao politika zajednica koja se reprodukuje slobodnom voljom svojih graana (a ne pukom okolnou svog drutveno-prirodnog postojanja). Da bi se to desilo, morala bi biti ispunjena bar tri uslova: a/ politika mo mora biti sabrana u parlamentu, b/ izbori za parlament moraju biti potpuno slobodni, c/ mora se obezbediti potpuna sloboda tampe i politikog udruivanja. Prividni parlamentarizam, koji upravo nastaje u Srbiji, predstavlja otvoreni podsmeh navedenim uslovima. Iako je i politikim laicima jasno da bez radikalne promene statusa Saveza komunista ne moe biti ni govora o snaenju narodnog predstavnitva, a da je zalaganje za pravnu dravu ista demagogija bez istovremenog ukidanja nadustavnog prostora, rezervisanog za trenutne nosioce politike moi, uprkos tome da se uz dosad nevieno jaanje komunistike ortodoksije (kako na organizacionom, tako i na ideolokom planu), deklarativno istie navodna znaajna uloga "naroda". Voleo bih da vidim kog ministra e samostalno postaviti ili sruiti takav parlament i kojim svojim zakonom e se drznuti da ogranii realnu mo politikog vrha. Meutim, sudei po nainu na koji e taj parlament biti sastavljen, nee ni biti povoda za bilo kakve konflikte. Za prestabiliranu harmoniju izmeu narodnih predstavnika i narodnih tribuna pobrinuo se izborni zakon, koji u navodno slobodne izbore uvodi instituciju "kandidacionih komisija", tj. mehanizma za selekciju svih nepoeljnih kandidata. Trenutnim uivaocima politike moi nije bilo dovoljno to to im apsolutni monopol nad svim institucijama sistema osigurava nedostinu prednost u odnosu na sve mogue protivkandidate. Oni su, uz to, poeleli da se ti protivkandidati uopte i ne pojave u politikom polju nego da budu, kao mnogo puta u proteklih pola veka nae istorije, izbrisani i sa margina politike scene. Konano, usaglaenost masovnih medija sa nosiocima "novog kursa" ne ostavlja ni minimalnu mogunost kritiarima da dou do rei. A da bi ta odluujua privilegija bila ovekoveena, "Zakon o linom radu" (u nacrtu) predvia (lan 29, stav 7) zabranu "osnivanja privatnih ustanova novinske i radio-difuzne organizacije". Posle svega ovog, jasno je da je pitanje "ta je Srbija?" ostalo otvoreno i nakon promena, izazvanih "novim kursom". Potpuno blokiranje drutvene energije, koje je karakterisalo stanje pre "istorijske sednice", iziskivalo je radikalne poteze, u bilo kom pravcu. Nije sasvim nelogino to to se ono "nacionalno" takorei samo po sebi, nametalo za polazite svih moguih

promena. Ako je unapred iskljuena mogunost nekog opte jugoslovenskog programa reformi, onda svakom delovanju u nekoj od republika mora prethoditi spontano ili vetako konstituisanje te republike u "delatnog subjekta". Drugim reima, onog trenutka kada je Jugoslavija prestala da bude okvir zajednikog delovanja (a to se desilo krajem ezdesetih godina), nacionalno konstituisanje predstavlja uslov mogunosti delovanja uopte. Ve od poetka sedamdesetih godina postaje jasno da one republike koje ne formiraju nacionalni identitet faktiki i ne postoje. Ovaj proces u kome se, u sve brem vrtlogu, postavlja "hrvatsko", "crnogorsko" i konano, "srpsko" pitanje, delom se moe objasniti blokadama koje su se na saveznom nivou postavljale svim programima radikalnih reformi. Ako je nemogue vlastito stanje poboljati optom reformom, onda je raspad optosti pretpostavka za makar socijalne promene. ak i ako stavimo u zagradu mono dejstvo nacionalnih programa sa kojima su neki od jugoslovenskih naroda uli u zajedniku dravu, moemo razumeti zbog ega se u trenutku zamrzavanja celine enormnom brzinom revitalizuju parcijalni identiteti, uz to jo i oficijelno priznati kao kolektivni delatni subjekti. A kada se ta celina raspala, onda su i oni koji nisu eleli nikakve promene, nego samo mo, takoe morali da se uurbano ukljue u alhemiju nacionalnog konstituisanja. Ovo je jednostavno objanjenje za opte poznatu, na prvi pogled udnu okolnost da su svi oficijelni programi "republikih drava" preuzeti od nekada proganjanih nacionalnih ideologija. Dakle, ne predstavlja veliki problem to to se "novo konstituisanje" Srbije odvija u znaku nacionalnog mobilizovanja, nego to u kom pravcu taj proces ide. Ukoliko je nacionalno mobilizovanje samo formalni uslov delovanja, ta je njegov sadraj? Za Sloveniju moemo sa izvesnou rei da je vetako naglaavanje nacionalnog statusa ilo ujedno sa jasnim interesom za demokratske reforme. A ta, trenutno, moemo rei za Srbiju? Ako ne verujemo proglasima i programima, nego tendencijama koje su sve vidljivije u empirijskoj stvarnosti, u Srbiji, konstituisanoj u "delatnog subjekta", bie isproban ortodoksno komunistiki obrazac socijalnog delovanja. Ono to nije uspelo u "prvoj zemlji socijalizma", to nije i nee uspeti nigde na svetu moda ima vee anse na "brdovitom Balkanu"? Moda smo upravo mi narod izabran za to da svetu demonstriramo epohalnu superiornost socijalizma nad svim drugim "drutvenoekonomskim formacijama?

Na sve tri relevantne ravni socijalnog delovanja gomilaju se potvrde za ovu slutnju. U sferi politike je neprikosnoven princip politikog monizma, u sferi ekonomije se rehabilituju "drutvena svojina" i samoupravljanje, u sferi ideologije cveta dijalektiko-materijalistika ortodoksija. Na deklarativnom planu su sva tri procesa eufemistiki zamagljena, tako da se pria o " nestranakom pluralizmu", "trinoj privredi", "obnovi drutvene uloge nauke i Univerziteta". Meutim ve sada je jasno da dozirani pluralizam treba da bude samo fasada za nepodeljenu i nedeljivu mo jednog vrha, da privatna inicijativa u privredi treba samo da obezbedi resurse za finansiranje bankrotiranih "drutvenih preduzea", a da e drutvena nauka biti tolerisana samo ako stupi u lojalnu slubu politike. Svojim "novim konstituisanjem" Srbija nije mogla da postane suverena drava, jer bi za to bila neophodna revizija ina iz 1918. Meutim, mogla je da u okviru dravno-pravno fluidnog "republiko-nacionalnog" identiteta taj svoj novi "subjektivitet" upotrebi za pokretanje jasnih demokratskih reformi. A poto je postojei politiki sistem osnovni krivac za raniji problematini status Srbije, nita nije bilo loginije nego da on bude radikalno promenjen. To se nije desilo. Promenjeni su akteri i odnosi snaga, a sutinska svojstva politikog sistema jo su intenzivirana. Koji su izgledi da ovo drutveno ureenje, ali sada vie ne kao jugoslovenski, nego kao nacionalni socijalizam, bude dugog veka? Veoma mali. Ali, svoj kraj ono ima u sebi samom a ne izvan sebe, u vidu neke politike opozicije, intervencije armijskog vrha, drugih republika i slino. "Ve se uju koraci onih koji e ih izneti", kako kae biblijski motiv. To "koji e ih izneti" bie socijalni problemi koje ni jedna socijalistika ortodoksija u svetu do sada nije mogla da rei, i koji su doveli do tako ironinog zaokreta da ak i jedan pitomac KGB-a, kao predsednik "prve zemlje socijalizma", uvia neminovnost naputanja klasinih uzora. Jedna stvar je imati svu vlast u rukama, a sasvim druga biti u stanju da se u gotovo bezizglednoj drutvenoj situaciji, u kojoj osim problema skoro nema ta da se deli, mobilizuje kreativna drutvena energija. Ljudi se mogu spreiti da slobodno izraavaju svoje uverenje, ali se ne mogu silom naterati na racionalno delovanje. Na toj "maloj razlici" se slomio svetski komunizam. Moda je primetna uurbanost koja vlada u politiki aktivnim krugovima Srbije (i to ne samo u vezi sa nemotivisano prevremenim "izborima") znak da i oni uju "korake pred vratima" i da su pohitali da to pre raspodele ono malo moi i novca to je jo ostalo uprkos optoj entropiji sistema? Moda i

sami znaju da je sutra ve prekasno za onog koji danas nita ne ugrabi? Ali za pitanje "ta je to Srbija" ni sutra nee biti kasno. Stanje u kome sada ivimo bie dobra pouka da odgovor na to pitanje nikada nije bio jednostavan i da oni koji obeavaju jednostavnost najee nude prazna obeanja.

Uvredljiva arogancija vlasti

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, maj 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Trijumfalni pohod Predsednika Predsednitva SR Srbije po Junom Banatu rezultiralo je jednom vanom poukom: za Srbiju je najznaajnije to da je ima! Dodue, oni ije pamenje see bar tri godine unazad, znaju da je ovaj ambiciozni program takorei dnevni politiki bestseler. Do te mere da se moramo upitati, da li je za Srbiju uopte bilo ta drugo znaajno, osim to da je ima? Fascinirani injenicom da Srbije ima, nai vlastodrci nemuto upiru prstom u tu "injenicu", oekujui da svi bespogovorno uestvuju u ritualu, a oni koji se samo premeste sa jedne noge na drugu, oni koji "injenicu" pogledaju iz drugog vidnog ugla ili sa drugog odstojanja, po kratkom postupku postaju bogohulnici i "peta kolona". Ako se udni ritual jo neko vreme produi, graani Srbije poee da lie na stanovnike fantastinog Markesovog sela, koji su, postepeno zaboravljajui nazive stvari i njihovu upotrebu, svoju komunikaciju sveli na samo jednu reenicu, "Bog postoji". Na oficijelni politiki jezik opasno se pribliava redukciji na jednu tvrdnju: Srbija postoji. Arogantnost ovog mitskog insceniranja sastoji se, izmeu ostalog, i u tome to niko drugi do lanovi komunistike partije sebe predstavljaju za beskompromisne branioce "dravnog interesa". A u komunizmima svih vrsta ma kako oni bili reformisani dravni interes je uvek samo sredstvo i funkcija ideologije, a nikada vrednost i cilj. Zbog toga treba biti veoma skeptian prema ranoapsolutistikom dekoru naih reformisanih komunista. Kada kau da je "iznad svih pitanja interes drave Srbije", a pri tom ne manje energino insistiraju na komunistikom obrascu politike, onda su pobrkali radnje iz dva razliita filma, iz dve potpuno odvojene prie, ak dve suprotstavljene civilizacije. U jednoj, graanskoj, koja poinje ranim apsolutizmom i dovrava se francuskom revolucijom i ustavnopravnom dravom, drava je shvaena kao nadklasna, a pogotovo nadstranaka tvorevina. U drugoj, socijalistikoj, koja poinje oktobarskom revolucijom a dovrava se u "realnom socijalizmu", drava je instrument jedne klase i jedne partije. U ovom svetlu treba procenjivati i iznenada probuenu ljubav srpskih komunista za dravu. Naravno da niko normalan nee osporavati da je

drava uslov politike zajednice. Meutim, namee se pitanje, kada smo mi, i ijom zaslugom, izgubili taj uslov? Da li su moda antikomunisti ostavili Srbiju bez drave, pa bi smo sada trebali da slavimo komuniste, jer su joj oni vratili dravu? Stvar slino stoji i sa famoznim istorijskim "Ne". Sluajui dananja samohvalisanja ovek bi pomislio da su istorijsko "Da" Staljinu rekli neki nekomunisti, pa su komunisti imali mnogo tekoa da taj pogreni savez raskinu. injenica da Srbije ima uopte nije tako zapanjujua da bi bilo suvino pitanje: na koji nain je ima? Ako je za nekoga ustavno konstituisanje srpske republike dravnosti pre godinu-dve dana moglo i biti cilj koji ne zahteva dalje preciziranje, danas to ne moe biti sluaj. Dakle, ostavimo po strani utvrivanje primata koji "interes drave Srbije" ima nad "svim drugim pitanjima", i pozabavimo se trivijalnim problemom. Kako se, pod pretpostavkom da se svi slaemo u pogledu pomenutog primata, uopte utvruje ta je sadraj interesa "drave Srbije"? Ko i na koji nain odluuje o tome? Odgovor na ova pitanja izgleda logino: "U Srbiji e biti onako kako odlue graani Srbije". Meutim, nedostaje samo jedan detalj. Kako e graani Srbije odluivati o tome "kako e u Srbiji biti"? Pozdravnim telegramima, na ulicama i trgovima, putem "Odjeka i reagovanja"? Ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika, u pluralistikom parlamentu, u kome bi se politika obeanja pamtila, a njihovo neispunjavanje vodilo gubljenju moi? Doli smo do take u kojoj nije vie mogue prikrivati protivrenost izmeu komunizma i drave. Kada kau "drava", pristalice komunistike ideologije nemaju u vidu neku nadstranaku stvar, neku stvar koja je suvie znaajna da bi bila u nadlenosti samo jedne drutvene grupe. Kada kau "dravni interes" njima ne pada na kraj pameti da se do sadrinskog odreenja tog interesa dolazi usaglaavanjem razliitih drutvenih aktera, koji po pravilu imaju razliita vienja opteg interesa, ali ija je vianja mogue usaglasiti putem demokratskih procedura. Zbog toga je parlamentarizam za njih samo fasada koju e deklarativno prihvatiti, istovremeno je dezavuiui. Oni naelno nemaju nita protiv neistomiljenika, samo neka ti neistomiljenici ne pokuavaju da se meaju u raspravu o tome ko i na koji nain odreuje "dravni interes". Pokuaju li to, onda oni "uvlae graane u meusobni sukob" i time ugroavaju "dravni interes"! Nije teko primetiti da je "jedinstvo" upotrebljeno kao argument protiv demokratskog uspostavljanja jedinstva. Naime, ako demokratsko uspostavljanje jedinstva za svoju pretpostavku ima razlike, pa time i sukobe miljenja, uverenja, politikih

projekata, onda demonizovanje razlika u ime jedinstva ne znai naprosto ljubav za jedinstvo, nego ljubav za sasvim odreeni tip jedinstva. Za takvo jedinstvo koje je unapred definisano, propisano, naloeno. Ono nije rezultat razlika, ono je stanje koje prethodi svim razlikama i koje spreava njihovo ispoljavanje. Fiksacija za objektivistiku dimenziju "jedinstva", za injenicu da "Srbije ima", na nuan nain proizilazi iz karaktera tog jedinstva, iz njegove nedemokratske sutine. Kada sve protivnike ove sutine optuuje da su protivnici jedinstva kao takvog, komunistika vlast pokazuje da nije razumela ono na ta se stalno poziva, naime, da nije razumela ta znai "dravni interes". Inae bi znala da osim njenog represivnog postoji i neko drugo jedinstvo, u kome su razlike usaglaene i omoguene. Znala bi da su demokratska drutva snana zbog toga to predstavljaju fleksibilnu kombinaciju razlika, a ne zato to svu vlast gomilaju u jednu taku. Time to pod firmom dravnog jedinstva uvruju apsolutnu vlast svoje partije, srpski komunisti za Srbiju predviaju neku vrstu lanog parlamentarizma po uzoru na posleratne "narodne demokratije" (Poljska, DDR,...). Poto su otkupili sva autorska prava na patriotizam, oni mirne due mogu sve svoje konkurente da proglase " izdajnicima svog naroda". Trijumfalni pohod njihovog efa po Junom Banatu ostavio je za sobom niz formulacija koje ukazuju u tom pravcu, a koje treba jo samo razraivati i konkretizovati. Jer, ni sva "peta kolona" nije ista. Meu njima ima onih koji su Srbiju prodali Zapadu, ima i onih koji vole Rusiju, a poneki pokazuju sumnjivo razumevanje za probleme Albanaca u Srbiji i Jugoslaviji. Verovatno bi se naao i neko ko smatra da u jednoj demokratskoj Srbiji mora mnogo jasnije da bude osiguran status etnikih manjina. Dakle, sve te "izdajice svoga naroda" treba kategorizovati i pojedinano obraditi. Ili srpski komunisti veruju da su, poput njih, i njihovi protivnici jedinstveni, i to kao izraz svetske zavere protiv srpskog reima koji, i pored njegovih istih namera, niko ne razume? A moda se naprosto radi samo o tome da im je beskrajna arogancija vlasti oduzela smisao za realnost, pa su uvreeni i zbunjeni svaki put kada se sudare sa trivijalnom injenicom da to to se trenutno u Srbiji dogaa ima malo veze sa demokratijom, ma kako iroko shvatili ovu re?

Komunizam van zakona

Originalno objavljeno u: NIN, Beograd, avgust 1991; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Komunizam je bio jedino drutveno ureenje u istoriji oveanstva koje je uvedeno dekretom. Naravno da je istorija prepuna oktroisanih dravnih ureenja i nametnutih oblika vlasti. Meutim, komunizam je bio znatno vie od toga. On je predstavljao nameru da se na osnovu principa, formulisanih i obrazloenih u "naunom komunizmu", tj. komunistikoj filozofiji istorije, stvarnost uspostavi, oblikuje i da se njome upravlja. Komunisti su drutvu pristupali na isti nain na koji konstruktor pristupa izradi nekog velikog projekta. Najpre se izbriu sve prethodne skice, zailji olovka, sistematizuju prostorne celine. Poreenje je adekvatno, ali cinino. Jer, ono to je u komunistikom projektovanju brisano bili su: tradicija, istorijsko seanje, ljudske sudbine, narodi. Zailjena konstruktorska olovka esto je imala oblik golog nasilja, a ono to se projektovalo bili su individualni ivoti, drutvo, istorija, ljudski rod. Oni koji pokuaju da razumeju maginu privlanost komunistike ideje u fazi njene ekspanzije morae da odustanu od jednostavnih analiza i osuda totalne vlasti, neogranienog terora i ideolokog monopola. Sve to je istina, ali nije dovoljno. Ostaje "viak problema" koji se sastoji u tome da su visoko moralni ljudi iz uverenja postajali egzekutori nedunih sugraana, da su i sami umirali kliui svojim vlastitim ubicama, dojueranjim drugovima. Zaista, komunizam se ne moe razumeti bez uzimanja u obzir slatke i opojne kolektivne droge - vere u to da se ljudi i drutvo u celini mogu menjati i usmeravati prema unapred utvrenom planu i iz jednog centra. "Novi ovek" je obeani dobitak u toj velikoj igri, u kojoj je kao ulog sluila najpre vlastita dua. Naravno da je u toj igri bilo i varalica, ali to je sporedni efekat. Nijedna igra nije mogua bez onih koji iskreno veruju u njena pravila, pa isto vai i za komunistiku. Utoliko je komunizam kao projekat definitivno propao ve naputanjem ratnog komunizma i uvoenjem NEP-a u Sovjetskom Savezu. Sve nakon toga bilo je otaljavanje, klanje tupim noem, spreavanjem istine da doe na svetlo dana. Onog trenutka kada je ideja o permanentnoj revoluciji kao sadraju komunistike civilizacije zamenjena razliitim teorijama o

"prelaznom periodu", socijalizmu kao prvoj fazi komunizma, kada je doputeno korienje novca kao sredstva drutvenog saobraanja, kada je uvedena dravna vlast kao preovlaujui oblik administrativne kontrole, tog trenutka se velika zamisao metodskog menjanja ljudskog roda pretvorila u taktiku odravanja vlasti po svaku cenu. Izvorni otrov komunizma, vera u mogunost i poeljnost politikog upravljanja ljudskim duama i istorijom oveanstva, neutralisan je, dakle, ve u ranim dvadesetim godinama. On je nadalje postojao i putovao svetom kao to svemirom putuje svetlo neke zvezde koja je odavno nestala. U ime te svetlosti lomljeni su ljudi i narodi, ali preteno tehnokratski, bez izvornog entuzijazma. Danas, kada su se izgubili i poslednji tragovi varljive svetlosti, ostao je mrak jo gui nego pre toga, i ostalo je pitanje: kojim putem nazad? Da li je mogu postepen, evolutivni povratak sa orsokaka na normalni put, ili bi ova "vonja u rikverc" samo unela dodatnu pometnju u drutveni saobraaj, pa se stoga preporuuje traenje preice, po kojoj je vonja rizina i nekomforna, ali obeava znatno bre ukljuivanje u regularne civilizacijske tokove. Svako razmiljanje o najjednostavnijem nainu storniranja komunistikog projekta mora imati u vidu nain njegovog nastanka. Uveden dekretom, on je bio i ostao neto vetako, mehaniko, artificijelno. Kao maina koja stane im se iskljui eksterni dovod energije. Taj eksterni dovod bila je represija. Ako nema represije, direktne i uverljive, komunizam se topi kao komad leda na pustinjskom suncu. Meutim, problem se tu ne zavrava. Sedam ili etiri i po decenija komunizma nisu, dodue, stvorili njegovu prirodnu socijalnu osnovu, koja bi mu omoguila da ivi i bez prikljuivanja na eksterni izvor energije. Ali u tom vremenu su spontano razvijeni razliiti mehanizmi prilagoavanja ovom vetakom nainu ivota. Ljudi su se dovijali kako da preive u uslovima suspenzije svih ili znatnog dela pretpostavki za normalan ivot. Na taj nain je nastao svojevrsni socijalistiki tip socijalnog oseanja i ponaanja, koji osposobljava za preivljavanje u nenormalnim uslovima, ali koji moe da bude prepreka uspostavljanju i stabilizovanju normalnih uslova. Uvebana da izbegavaju i amortizuju represiju, komunistika drutva nisu osposobljena za " konstruktivno ponaanje", tj. njima nedostaje iskustvo u reavanju konstruktivnih zadataka. A kako bi ga i stekli, kada je sve drugo osim traenja linije najmanjeg otpora u komunizmu bilo ist luksuz.

Zbog toga je, po prirodi stvari, drutveni i politiki pluralizam koji je u bivim socijalistikim dravama takorei eksplodirao nakon ukidanja najgrubljih oblika represije, u velikoj meri nastupio u formi anarhije, bez elementarnih sposobnosti reavanja konflikata i miroljubive samoregulacije. Vetaki projekt komunizma/socijalizma decenijama je spreavao spontanu drutvenu komunikaciju i prisiljavao drutvo da govori mehanikim ideolokim jezikom. Sada je taj jezik ukinut, ali ono to ga zamenjuje pre lii na galamu i neartikulisane zvuke nego na nesputano sporazumevanje. Nekadanjim komunistikim drutvima potreban je izvesni period uenja da bi drutvene grupe (nacije, vere, politike stranke) pronale svoje jezike, na kojima mogu da izraze svoje interese, da ih saopte drugima, i da sa drugima komuniciraju o tim interesima. Za to je neophodno vreme i vlastiti napor. Dok traje uvebavanje jezika na kome e biti mogue voditi rasprave, svae i postizati sporazume, moda e neke drutvene grupe posegnuti za onim sredstvima komunikacije kojima ve raspolau, tj. pesnicama, pa e ponegde za raspravu biti prekasno. Ali, alternative nema. Za socijalno uenje potrebno je izvesno vreme. Neka lekcija se moe preskoiti, ceo kurs ne moe. Na osnovu svega ovoga je jasno da e se nekadanja socijalistika drutva na svome putu u normalne civilizacijske tokove morati kretati istovremeno u dve brzine. Ono to je u njima bilo stvoreno i odravano politikim odlukama i vetaki, mora neodlono i radikalno da bude uklonjeno. To se pre svega odnosi na nain upravljanja drutvom, na dravne i drutvene ustanove, na tip vlasti i delovanje njenih nosilaca. U transformaciji dravnog i drutvenog ureenja biva socijalistika drutva moraju se kretati etvrtom brzinom, ili e se zagubiti na stranputici. Meutim, u menjanju i korigovanju socijalnog mentaliteta i strukture ponaanja primerena je druga brzina. Iako je taj mentalitet naslee socijalizma, on nije mehanika tvorevina koja se moe dekretom ukidati. Ruioci socijalizma ponovili bi fatalnu greku njegovih graditelja, ukoliko bi poverovali da je ljudska psiha tabula rasa koja se moe brisati jednim potezom sunera. Znatan broj problema Sovjetskog Saveza proizlazi iz nespremnosti da se jasno odvoje promene koje se moraju izvriti radikalno i odmah, i promene za koje je potrebno vreme. Neuspeli pu delovao je otrenjujue. Bez razvlaivanja partije koja svoju vlast legitimie revolucijom i birokratskom rutinom, bez ienja drave od ideolokih taloga, bez radikalnog odvajanja privrede i politike, bez potpunog oslobaanja medija kao sredstva kontrole politike - nema pomaka. Jeljcinov radikalizam samo je prividan. Radi se o elementarnom realizmu. Komunistike ustanove dekretom su uvedene i

dekretom se mogu i moraju ukinuti. U toku sedam decenija apsolutnog monopola one su akumulirale takvu mo da ne dolazi u obzir njihovo priputanje na pluralistiko politiko trite, na kome bi bile beskrajno privilegovane u odnosu na druge aktere. Ukidanje Komunistike partije, zabrana "Pravde", pretvaranje TASS-a u deoniarsko drutvo, i sline mere, nekome mogu izgledati kao preterano radikalne, ak demokratske. Meutim, tek tim merama se uspostavljaju uslovi za pristup politikom tritu pod relativno ravnopravnim uslovima. Ako poslednje ubrzanje drutvenih promena u Sovjetskom Savezu uporedimo sa stanjem u Srbiji, odmah emo uoiti nae sve vee zaostajanje. U politikoj javnosti Srbije nije opteprihvaeno ak ni elementarno razlikovanje izmeu socijalizma kao dravnog i drutvenog ureenja, i socijalizma kao trenutnog oblika vlasti, tj. stranke na vlasti. U ideoloku odbranu jednopartijske drave, drutvene svojine, meanja politike u privredu, itd. navodi se neobino obrazloenje da je i u Francuskoj na vlasti socijalistika partija. Naravno, samo to u Francuskoj na vlasti nije socijalistiko dravno i drutveno ureenje. Stavljanje komunistikih ili socijalistikih ustanova van zakona u stvari predstavlja ispunjavanje elementarnog uslova za bilo kakve sutinske promene. Ovo vai za sve drave u kojima je isproban projekt pravljenja istorije po meri ideologije. Nema nieg prirodnijeg nego da se nakon uvida da je poduhvat propao ona sredstva koja su koriena vrate u prethodno stanje. Dakle, da se imovina komunistikih organizacija kao nekadanje ideoloke ekspoziture drutva oduzme njihovim trenutnim uivaocima i pretvori u dravnu svojinu. To se desilo u gotovo svim bivim komunistikim dravama. To se nije desilo u Srbiji. Nita nije loginije od zahteva da se raspusti stara nomenklatura, pre svega u dravnom, partijskom i policijskom aparatu, poto je ona bila stub represivnog mehanizma. Nije potrebno nabrajati gde se to sve desilo. Moda je vano napomenuti da se u Srbiji to nije desilo. Bilo bi pogreno uski pojam legalnosti koristiti za objanjavanje promena koje su neophodne za spas nekadanjih socijalistikih drutava i njihovih graana. Ukidanje partije koja je stalni potencijalni izvor remeenja legalnosti predstavlja uslov za stabilizovanje legalnosti. Ne radi se ni o kakvom "lovu na komuniste" niti o nekom novom obliku diskriminacije. Ni u kom sluaju ne treba spreavati komunizam kao politiku orijentaciju, ili komunistiku (socijalistiku) partiju kao jednu u viestranakom spektru.

Meutim, da bi viestranaka demokratija postala vie od arene fasade, drava i drutvo moraju biti dezinfikovani i dekontaminirani od svih tragova partije koja ih je oblikovala po svojoj meri. Za taj poduhvat je potrebna jasna odluka i jasni inovi. U Sovjetskom Savezu je bio neophodan dravni udar da bi reformski politiari shvatili ovu elementarnu injenicu. U Srbiji se o radikalnim promenama i ne govori, a kamoli da se sprovode. Osim ako nam moda iz zemlje iz koje nam je dola bolest ne doe i lek za nju?

Oni pomeraju brda

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, maj 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Politika scena u Jugoslaviji sve vie podsea na cirkuski ator. Gutai plamena tu se nadmeu sa krotiteljima zverinja, a priuene akrobate prevru se u vazduhu, glumei lakou i spontanost. Na onim delovima politike pozornice gde se odvija predizborna kampanja publika ne stigne ni da zatvori usta od silnih uzbuenja koja se smenjuju u sve luem ritmu. Da bi privukli panju i simpatije, nai politiki iluzionisti spremni su ak i na to da zapale pravu vatru, puste na scenu prave zveri, i uklone sigurnosnu mreu ispod ice po kojoj idu. Malim majstorima neophodne su velike numere, jer je odvanost, a ne znanje, njihov glavni adut. Naravno da ne moemo politiarima smatrati one koji vade golubove iz eira, one koji jednim potezom svog arobnog tapia pomeraju granice i narode, istorijske epohe i civilizacijske tokove. Gledaoci to, bez sumnje, vole, ali to nije politika. Ako politika ima bilo kakve veze sa "manevrisanjem unutar onog to je mogue", onda ovi nai akviziteri nemogueg ozbiljno ugroavaju elementarne pretpostavke politike. Ne samo time to se obraaju iracionalnim slojevima linosti, nego pre svega time to prekidaju vezu izmeu politike i realnosti, to mit poturaju umesto ivota. Najvei broj ovih iluzionista su komunisti, bivi i sadanji. Irelevantno je to da li su u misterijama uestvovali u generalskoj uniformi, kao pisci novinskih pamfleta ili kao marljivi partijski inovnici. Sama vezanost za mit odvajala ih je od realnosti, i time, od stvarnog bavljenja politikom. To to su svoj komunistiki mit sada zamenili mitom "naroda" (hrvatskog, srpskog ili slovenakog) malo menja na stvari, jer stvar nije u sadraju mita, nego u njegovoj strukturi, u njegovom nunom ponitavanju realnosti. Sve ovo je dobro poznato, a i nije preterano zanimljivo. Ako bismo uporeivali ikonografiju srpskog i hrvatskog "nacionalnog preporoda" rezultati bi bili prilino pikantni, ali opti saznajni dobitak prilino mrav. Dosadno nizanje kliea, izlizanih resantimana i pavlovljevskog uslovljavanja. Radikalno moralizovanje politike, koje se u komunistikom pokretu odvijalo kao trijumf "klasne svesti" nad "klasnim" i svakim ostalim "biem", nalazi svoj prirodni nastavak u moralizatorskoj kuknjavi nad

"sudbinom" svog naroda, "izdajom" i "zaverom" od strane drugih naroda i Evrope u celini. Jedina razlika je u tome to je opta atmosfera tamo bila optimistika, a ovde je herojsko-pesimistika. Ostarelo se. Kakvu ulogu u svemu tome imaju intelektualci i pisci, ljudi koji su se iznenada obreli u politikom polju, dok je njihova profesija, ono to znaju da rade, okrenuta imaginarnom i fantastinom, jednom reju, nemoguem? Da li su oni samo jedna nova nijansa sive boje u optem sivilu, pa ak moda i faktor koji produbljuje krizu? Jer, ako sam kriznu scenu opisao kao nezadrivo irenje politikog iluzionizma, zar profesionalni iluzionisti, intelektualci i pisci, nee svojim uplitanjem u politiku samo poveati zbrku i otezati razlikovanje izmeu mita i stvarnosti? Da bismo razumeli dalekosenost ovog pitanja, moramo se okrenuti Istonoj Evropi. Jednoznanije, i u istijem obliku nego u Jugoslaviji, tamo su intelektualci i pisci okupirali politiko polje i sada diktiraju pravila ponaanja. Kao poslanici u parlamentima, ili ak kao predsednik drave. Teko moemo poverovati da su oni voljnim inom, racionalnom odlukom, prestali da budu intelektualci i pisci, i da su postali politiari, dakle, majstori "onog to je mogue". S druge strane, sasvim nepravedno bi bilo njihovo meanje u politiku proglasiti jednostavnim recidivom komunistikog moralizovanja politike. Jer, ako nita drugo, uporeivanje sa Jugoslavijom nam pokazuje da nije svako moralizovanje politike isto, i da Havelovo predsednikovanje nema mnogo slinosti sa politikim angamanom naih lidera. Dakle, nema sumnje da je posredi sutinska slinost, ali i sutinska razlika. Ovaj paradoks biemo u stanju da rasvetlimo samo ako se vratimo izvornijem pitanju. Kako je dolo do toga da intelektualci i pisci uopte uu u politiko polje? Nije re o tome da su oni to hteli, nego da su to mogli. A slinost dogaanja u istonoevropskim zemljama dovoljno jasno pokazuje da ova mo nije rezultat individualnih motiva, nego prirode samih sistema. ta je to u prirodi socijalistikih sistema to intelektualcima i piscima daje politiku prohodnost, ak do najviih dravnih funkcija? Takoe, da li postoji neko uputstvo za upotrebu te moi, koje bi spreilo njeno brzo troenje, ili ak izopaavanje? Osnovni pojam u ovom kontekstu jeste kategorija poverenja. Poverenje je opti medij prenoenja informacija. Poev od elementarnog nivoa opaanja, gde imamo poverenje u "svet" kao skup prisnih i upoznatih stvari. Taj "svet" je pozadina na kojoj pratimo kretanje neke nove stvari ili zbivanja. Kada

takvog poverenja ne bi bilo, kada ne bismo bili sigurni u pogledu ponaanja ove "pozadine", kada bismo se uvek iznova morali pitati da li e i sutra svanuti dan, da li e voda tei a kamen i drvo ostati na svom mestu, ivot bi se pretvorio u haos. Ne bismo mogli biti uvereni da se iza fasada nalaze zgrade, veza izmeu sadanjeg i budueg trenutka bila bi na neizdriv nain prekinuta. Poverenje u politici igra slinu, konstitutivnu ulogu. Moemo je trivijalizovati i nazvati "navikom", ali to ne menja nita na stvari. Politika je mogua samo ako imamo dovoljno razloga da verujemo da se iza fasada zaista nalaze zgrade. Ako to moramo da u svakom novom sluaju proveravamo, politiki ivot dolazi na ivicu haosa. Socijalizam se odlikuje time to je uklonio poverenje iz politike. Izmeu politikih programa i stvarnosti tu je prekinuta svaka veza, a eventualna predvidivost politikog zbivanja poiva na mehanikoj kauzalnosti, a ne na prirodnom posredovanju izmeu namera i delovanja. Delovanje politiara bilo je koordinisano iz nekih drugih "centrala", a ponajmanje iz spontanog ivota kao prirodne podloge svake aktivnosti. Politika je tu neposredno negirala ivot. Ova drutva su mogla da opstanu s ovu stranu haosa samo zato to je politika u celini bila irelevantna za njihovo regulisanje. Nije vano to nemamo poverenje i u to da li su nam lanci za sneg u redu, kad je ionako leto! Meutim, leto je u meuvremenu prolo. Drutvo je dospelo u takvu konstelaciju da su neophodna politika sredstva za njegovo regulisanje. Lanac informacija, koji je "centralu" mehaniki (a to znai represivno) povezivao sa segmentima drutva, prekinuo se. Teret drutvene integracije po prirodi stvari se preneo u polje politike kao javne, a to znai komunikativne delatnosti. Pocepanu mreu kolektivnog delovanja trebalo bi popravljati tamo gde je to delovanje najoptije, gde je najmanje optereeno partikularnim "materijalom", dakle, u sferi politike komunikacije. To je lake rei nego uiniti. Jer, u politici, ispranjenoj od poverenja, nije mogue uspostaviti vezu ak ni izmeu deklarisanih namera i delovanja, a da ne govorim o povezivanju vie delovanja! Ljudi koji su u socijalizmu na osnovu iskustva nauili da se iza fasada ne nalaze kue, ne ele da svoje trone izbe menjaju ("na poverenje") za te obeane stanove. I potpuno su u pravu. Jedan od moguih izlaza iz ovog oiglednog orsokaka je u tome da deficitarno poverenje bude u politiku sferu uneseno izvana. Dakle, da ljudi

koji su u nekoj drugoj delatnosti stekli poverenje, uloe sada svoju linost kao zalog za to da e odrati obeanja koja daju u predizbornoj kampanji. Da se komunistima ne moe verovati na re, to svi znaju. Meutim, takvo znanje je negativno, ono nije razlog za uestvovanje u politici, nego za apstinenciju. A kome se moe verovati na re? Prijateljima, proverenim susedima, ljudima koji su stekli ugled savesno obavljajui svoja zanimanja. To su sve redom veze iz privatnog ivota, jer u njemu se, bez obzira na politiku pustinju koja nas okruuje, poverenje svakodnevno proizvodi i regenerie. Sa prilinom sigurnou znamo kome moemo pozajmiti novac i od koga moemo oekivati podrku. Problem je sada u tome to se politika u sloenim drutvima ne moe izgraditi na ovom privatnom poverenju. Nae prijatelje i susede poznaje vrlo ogranieni broj ljudi. Oni koji ih ne poznaju nee biti spremni da im ukau blanko poverenje. Osim toga, kako izvriti selekciju izmeu naih i brojnih tuih prijatelja i suseda? U privatnom ivotu je poverenje uvek konkretno, to je zalog pouzdanosti, ali i prepreka za eventualno politiko uoptavanje. Postoji i jedno konkretno opte poverenje. Njega imamo prema ljudima koji se bave javnom delatnou, ali ne kao funkcioneri institucija, nego kao "slobodni strelci", pod znakom svog linog imena. To su, pre svega, knjievnici i pisci, a u manjoj meri i javno angaovani intelektualci. U svojim nastupima oni ne koriste plural, ne oslanjaju se na autoritet organizacija ili grupa. U posttotalitarnim drutvima, u kojima se javni politiki prostor potpuno ispranjen od poverenja, a koja su preterano sloena da bi se izgraivala na privatnom poverenju, nastaje funkcionalna nunost za ukljuivanje pisaca i intelektualaca u politiku. Poverenje koje ljudi imaju u Havela ili osia nije ni sasvim javno, ali ni sasvim konkretno individualno. Time su oni izuzeti iz opteg raspada oficijalne javnosti, ali nisu osueni na regres u male krugove privatnog poverenja. Transfer nepolitikog u politiko poverenje ovde se izvrava posredstvom line istorije, biografije koja umanjuje rizik da e poverena mo biti zloupotrebljena. Trenutno se nalazimo u fazi ovog transfera. Pisci i intelektualci, i uopte ljudi koji su ugled stekli izvan vladajuih politikih institucija, ulau taj ugled kao zalog za iskrenost svojih politikih programa i obeanja. ak ni najvei skeptici ne mogu da sumnjaju u ravnopravnost razmene. Jer, zar bi Havel zaista rizikovao svoje ivotno delo, da ne veruje bezrezervno u vlastiti politiki program?

Problem se, meutim, pojavljuje na drugoj strani. Mislim da bez daljnjeg moemo poverovati u iskrenost najveeg broja politiki angaovanih pisaca i intelektualaca u Istonoj Evropi i Latinskoj Americi (kasnije verovatno i u Africi, i uopte, u zemljama koje naputaju totalitarni vid politike). Nema razloga da lamentiramo ni nad opasnou od stvaranja harizmatskih voa. Naelo liderstva nije nespojivo sa demokratijom. Problem je u strukturi poverenja kao temelju te politike. Da li se politika trajno moe organizovati na onom tipu privatno-javnog poverenja pomou koga su pisci i intelektualci uspeli da bar na trenutak zaustave opti raspad javnog ivota? Da li e vera u "dobrog oveka" Havela izdrati pod pritiskom konkretnih greaka i neuspeha, svojstvenih svakoj politici? I koliko dugo e izdrati? Politika je, kao i privatni ivot, izgradila gustu mreu mehanizama za amortizovanje pogrenih odluka, i za ouvanje poverenja uprkos konkretnim neuspesima. Mehanizmi kojima politika to radi jesu institucije, a pre svega institucije za neprinudno uspostavljanje saglasnosti. Kao infrastruktura politikog delovanja, one nisu spektakularne, i najvei broj njihove aktivnosti odvija se u parlamentarnim sekcijama, van medijske panje. Precizno institucionalizovanje donoenja i kontrole sprovoenja politikih odluka predstavlja jedini trajni izvor politikog poverenja. Pisci i intelektualci, koji su trijumfalno uli u politiku i jednim potezom vratili dignitet ovoj delatnosti, bie u stanju da samo kratko vreme posluju na osnovu van politikog kredita, tj. uz oslonac na svoj lini ugled. Ve prve diskriminatorske odluke (a one su nune, jer politike odluke uvek nekog privremeno diskriminiu) okrnjie taj kredit. Zapoee drama vrtoglavog troenja glavnice, drama u kojoj e na kraju svi izgubiti. Postoji samo jedan izlaz. Ogromno poverenje, koje pisci i intelektualci kao svoj ulog unose u politiku, moe da bude iskorieno za ubrzano stvaranje politikih institucija kao trajnih izvora politikog poverenja. A to znai: nain politikog delovanja novih aktera i lidera morao bi biti takav da podstie odgovornost i racionalnost, da demistifikuje i sputa na zemlju, hladi podgrejane emocije i odbacuje politiki iluzionizam. Jednom reju, pisci i intelektualci morali bi da deluju suprotno naelima vlastite profesije, u kojoj vladaju metafore, a ne pragmatski interesi. Nije sasvim sluajno to se najvei broj jugoslovenskih pisaca i intelektualaca u politici ukljuio pod firmom zastupanja etnikih programa. To je najjednostavnije, to iziskuje najmanje intelektualnog asketizma. U svojim predizbornim kampanjama oni jednostavno mogu da prepriavaju

nova poglavlja svojih romana. A poto je u pievoj fantaziji sve mogue i dozvoljeno, i oni pomeraju brda, obeavaju hod po vodi i pribliavanje trenutka istine. Umesto da su pisci postali politiari, politika postaje literatura, sa draima fikcije, ali i sa svim njenim rizicima. Pisac moe da u romanima preti i ubija bez odgovornosti. Rezultat njegove slobode je u najgorem sluaju lo roman. Pisac kao politiar ima sasvim drugaiju odgovornost. Ponesen nepolitikim, linim i neselektivnim poverenjem publike, on dolazi u opasnost da pobrka dve oblasti ivota. Takvo brkanje bie fatalno za budunost politike u naoj zemlji. Projekt kultivisanja politike pustinje, koju je ostavio komunizam, lako moe da zavri kao trijumf principa korova. Naravno da je bujanje korova optiki beskrajno zanimljivije od monotonije peska, kao to su nacionalistike seanse prava zabava u odnosu na dosadne komunistike kongrese. Meutim, uprkos optikim razlikama, postoji i sutinska slinost meu njima: efikasnost u guenju kultivisanog rastinja.

Paradoksi spojenih sudova

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembar 1989; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. U onoj grani istorije umetnosti koja se bavi recepcijom Leonardove Mona Lize pre dvadesetak godina usvojena je podela na tri epohe recepcije. Period idolatrije, u kome je veliko delo vailo kao jedinstveno i neuporedivo, kao mera svih stvari. Ve savremenici su smatrali da se ono moe primereno opisivati samo pomou prirodnih ili kosmikih metafora. Iza toga dolazi period kia, kada se zagonetni osmeh industrijalizacije umnoava u bezbroj plastificiranih kopija i postaje sveprisutan, gotovo kao simbol povrnosti i nezrelosti itave jedne epohe. Konano i tu istoriari umetnosti vidno odahnu nastupa period kritike distance, savesnog istraivanja i obrazloene skepse. I tu su, dodue, mogua preterivanja (npr. u obliku Staljinovih brkova), ali pre kao dosetka i odstupanje od pravila. Delu se pristupa nepristrasno, kao individualnom "biu", ali i kao elementu njegove vlastite epohe, sa njenim nesumnjivim vrhuncima, ali i vrhunskim predrasudama i grekama. Istoriarima koji se budu bavili recepcijom Josipa Broza verovatno e se, sama po sebi, nametnuti neka slina periodizacija. Bez obzira na vlastiti odnos prema temi, oni e morati da pou od injenice da su periodi idolatrije i kia definitivno iza nas. Tito ve podue vie nije mera svih stvari, a od nedavno ni predmet bezgranine inspiracije industrije kia. Meutim, da li to znai da, poput istoriara umetnosti, moemo sa olakanjem odahnuti? Jesmo li stupili u period distancirane kritike refleksije? Nije neophodno posebno dokazivati da je odgovor na ovo pitanje negativan. Jednoznano smo izali iz epohe kia, a da istovremeno nije izvesno da li e i kada biti institucionalizovana kritika distanca prema "velikoj temi" nae novije istorije. ta je uzrok ovom razvojnom poremeaju? Istoriari umetnosti preutno projektuju kognitivistiki evolucionizam u svoju konstrukciju istorije recepcije. Naime, onaj ko danas Mona Lizi pristupa u kategorijama idolopoklonstva ili kia za njih je naprosto "zaostao u razvoju".

Verovatno se u nekoj eventualnoj estetici titoizma mogu utvrditi sline blokade u kognitivnoj evoluciji delova publike. Postoje populacije iji razvoj je zaustavljen fiksiranjem za neki od davno prevladanih stupnjeva kolektivne svesti, populacije koje nau stvarnost jo uvek doivljavaju u semantici "rata i revolucije". Meutim, ova vrsta razvojnih poremeaja nije moja tema. Interesuje me onaj stav koji kritiku refleksiju blokira sredstvima same kritike refleksije. On evoluciju drutvene svesti ne spreava emocionalnim vezivanjem za proli i izgubljeni smisao, nego time to taj proli smisao svesno instrumentalizuje. Paradoks je oigledan. Ako je idolopoklonstvo jedan u osnovi iracionalni odnos, raspad tog odnosa se ne moe spreavati racionalnom argumentacijom, na primer navoenjem razloga zbog ega bi bilo bolje da ne nastupi period kritike distance. A nai kritiari kritike idola upravo to pokuavaju. Pravei liste onih koji "rue Tita" oni jednom u osnovi racionalnom argumentacijom pokuavaju da utemelje poljuljani autoritet, tj. da omee pravo onog iracionalnog i da budno paze da neko ne prekorai zadate granice. Paradoksalno je koliko i bizarno kada ljubljanski poststrukturalista S. iek lamentira nad "Titovim drugim umiranjem", ili kada prosveeni "Danasov" urednik J. Lovri sebe postavlja za amaterskog uvara "imena i dela". Za njih bismo samo uz visoki stepen netolerantnosti mogli tvrditi da su "zaostali u razvoju". Pa ipak, nema sumnje da se protive tome da estetika titoizma iz faze idolopoklonstva i kia definitivno ue u fazu kritike refleksije. Zbog ega to ine? Zato u istom dahu u kome, verujem iskreno, zahtevaju sutinske reforme, njihovu garanciju vide u konzerviranju titoistikog naslea, koje po svim svojim autentinim elementima (neprikosnovenost vrhovnog autoriteta, maksimalna koncentracija moi, monizam vlasti, bespogovorni "demokratski centralizam" itd) predstavlja direktno suprotnost eljenim promenama? Mislim da se reenje ove, kao i mnogih drugih aktuelnih zagonetki, mora traiti u fenomenu jugoslovenskog federalizma. Ono biva instrumentalizovano da bi se tabuizujua energija, kojom jo uvek raspolae, upotrebila za zatitu neeg sa im nema sutinske veze. Jednom reju, ono postaje forma za diskusije i polemike iji sadraj po svom znaaju za sudbinu Jugoslavije tu formu viestruko nadilazi. Meutim, da li je ova vezana trgovina funkcionalno opravdana? Ostavimo po strani inae nunu skepsu u pogledu neraskidivog vezivanja komunistike ideologije i pitanja unutranjeg ureenja Jugoslavije. Sve jasnije su negativne posledice takvog vezivanja. Time to je sebe

identifikovala sa unutranjim ureenjem jugoslovenske drave naa komunistika ideologija je zaposela vano legitimacijsko uporite, ali je time svaka njena kriza postala neposredno kriza samih temelja ove drave. Vea istorijska neodgovornost gotovo da nije mogua. Isto tako, zanemarimo problem naknadnih trokova, koji nastaju kao posledica pomenute vezane trgovine. Dok tabu Titovog imena jo funkcionie, moda je zgodno koristiti njegovu iroku senku kao zatitni ogrta i za razne druge predmete. Meutim, time se na ruan nain poveava povrina za eventualni napad. Moda e jednog dana protivnici federalizma iskoristiti upravo tu lakomislenost i napasti ga kao navodno nerazdvojni deo jedne ideologije sa kojom on, zapravo, nema sutinske veze. Meutim, ovo su sve pitanja koja jo ne dodiruju sredite problema. A njemu se pribliavamo ukoliko razmotrimo sadrinski odnos izmeu federalnog ureenja i one ideologije iji zatitni znak predstavlja Titovo ime. Ukoliko bismo utvrdili da ta ideologija ne samo to ne predstavlja adekvatnu formu za razvijanje teme federalizma, nego je ak izobliava i onemoguava, konsekvenca bi bila da pomenuta vezana trgovina ni privremeno ne slui stabilizovanju federalnog ureenja, nego mu u svakom trenutku teti. Ovo najbolje ilustruju rasprave o Ustavu iz 1974. godine nezavisno od toga da li su kritike ili apologetske. One nee rezultirati razjanjavanjem, nego potpunim zamraivanjem pojma jugoslovenskog federalnog ureenja. Federalno ureenje moemo definisati posredstvom pojmova prozirnosti moi i njene kontrole. U dravama u kojima, zbog stabilnih regionalnih razlika, nisu dovoljni mehanizmi horizontalne kontrole distribucije moi, nastaje potreba za dopunskim mehanizmima. Osnovna pretpostavka bilo kakve kontrole jeste da mo koja je u opticaju bude prozirna, tj. da bude u formi koja bar naelno omoguava kontrolu. Ako ova pretpostavka ne bi bila ispunjena, svako mrvljenje moi znailo bi njeno fragmentarizovanje, ali ne i ograniavanje mogunosti njene neograniene upotrebe. Za distribuciju moi u posleratnoj Jugoslaviji moemo rei sve, samo ne to da je bila prozirna. Nisu jasno bili definisani ni njeni izvori, ni kanali kojima je proticala. Sve to nije bilo sluajno, nego je u potpunosti odgovaralo predstavama o dravi i pravu, na kojima je od poetka izgraivan unutranji poredak "nove Jugoslavije". Nerazreive potekoe sa naim federalnim ureenjem proizilaze otud to je on na dnevni red stavio pitanje preraspodele moi, a da prethodno nije

reen problem njene sistemski uslovljene neprozirnosti. Da se ovde ne radi samo o poremeenom redosledu, koji se naknadno moe ispraviti, tako npr. da e onda radikalno federalizovanje Jugoslavije rezultirati prozirnijom distribucijom moi, postaje jasno im pokuamo da konkretno zamislimo taj proces. Ukoliko mo treba da bude distribuirana unutar jedne politike zajednice, taj protok mora bar delom da podlee zakonu spojenih sudova. Nije mogue da se nivo i gustina tenosti u jednom sudu znatno razlikuje od proseka. U suprotnom, nema protoka, tj. veza tog suda i ostalih se prekida. Pria o takvoj "suverenosti" slovenakog naroda, koja ukljuuje njegovo faktiko "pravo na otcepljenje" predstavlja mehaniku posledicu pomenutog poremeenog redosleda. Slovenija je oigledan primer nemogunosti federalizovanja Jugoslavije bez prethodnog konsekventnog tematizovanja protoka politike moi u celom sistemu. Bez takvog tematizovanja se svaki federalizam zaplie u dilemu: la (tj. privid, kao u prvim decenijama "nove Jugoslavije") ili raspad sistema spojenih sudova, tj. stvaranje vie nezavisnih drava jugoslovenskih naroda. Ni u jednom od ova dva sluaja se ne radi o federalnom ureenju. Tematizovanje, to izmeu ostalog znai i injenje prozirnim, procesa distribucije politike moi, ne moe biti rezultat nekog dugotrajnog institucionalnog preobraaja, koji bi se odvijao u okviru postojee vladajue ideologije. Na primer, tako to bi se najpre afirmisao demokratski princip "jedan ovek - jedan glas", da bi onda, u laganom procesu socijalnog uenja, bile stvorene pretpostavke i za federalnu kontrolu moi. U dananjoj Jugoslaviji ni od koga ne moemo s pravom oekivati da uestvuje u procesima u kojima nastaje i poveava se politika mo, ako prethodno ne postoje uverljive garancije da ona nee biti zloupotrebljena. A takvih garancija nema sve dok protok moi u celokupnom jugoslovenskom politikom sistemu nije transparentan. Dakle, najpre transparentnost moi, pa onda participiranje. Ma koliko slovenako bojkotovanje jugoslovenskog politikog sistema inae bilo podlono kritici, ono je opravdano u taki u kojoj odbija iluziju o tome da u politikim sistemima u kojima je mo naelno neprozirna, jednakost graana (na osnovu principa "jedan ovek jedan glas") vodi pre demokratiji nego diktaturi. Iz ovoga jasno sledi da je promena naina proizvoenja i raspodele moi u jugoslovenskom drutvu elementarna pretpostavka za sve druge promene. Ako nije jasno gde je izvor moi, u Skuptini, partijskom kongresu ili dravnom predsednitvu, ako nadalje nije jasno kojim kanalima se ta mo dalje distribuira, ne moe se oekivati da bude smanjeno meusobno

podozrenje meu jugoslovenskim narodima. Jasno je, takoe, da ovaj nuni uslov nema neposredne veze sa pitanjima federalnog ureenja. Naime, on je uslov smislenosti i tih pitanja, a nije neka posledica doslednog federalizovanja, kako se to naivno veruje, pre svega na severozapadu nae zemlje. Ideja o "asimetrinoj federaciji" predstavlja prividno reenje paradoksa spojenih sudova. Njen jedini nedostatak jeste njen eufemizam. Umesto da iz zamisli o paralelnom postojanju dva unutranja ureenja izvede neposrednu posledicu, tj. formiranje dve nezavisne drave, ona teret apsurdnog pojma drave sa dva unutranja ureenja svaljuje na lea pojmu federalizma. Da bi federalna preraspodela moi poveala, a ne smanjila racionalnost politikog sistema, mora svim uesnicima biti jasno ta se preraspodeljuje. Svi znaajni izvori moi moraju biti institucionalno obuhvaeni, inae postoji mogunost "crne berze", kojom se onda obezvreuje regularno trite moi. Tek nakon takvog institucionalnog kanalisanja (rasvetljavanja) politike moi, nakon preciznog evidentiranja svih njenih izvora i tokova, ima smisla raspravljati o njenoj raspodeli na federalne jedinice. U suprotnom, podozrenje koje se potkrepljuje neprozirnou moi na nuan nain e voditi elji da se svi izvori moi imaju pod vlastitom kontrolom, tj. da se u krajnjoj instanci ima ili unitarna jedinstvena drava, ili unitarne drave jugoslovenskih naroda. Ako Titovu zaostavtinu posmatramo i kao skup institucija koje treba da reguliu distribuciju moi u jugoslovenskom drutvu, moemo bez ustezanja rei da one direktno podstiu procvat "crne berze". Osnovna osobenost tog tipa vlasti jeste da su osnovni izvori moi, vrhovni autoritet, vojska, partija, smeteni u nadustavni prostor i naelno izmaknuti institucionalnom regulisanju. Time je onemoguena svaka efikasna kontrola moi, pa time i federalna. Daleko od toga da bi bio zatitni znak federalizma, ovaj sistem predstavlja njegovu prvu i osnovnu prepreku. Federalizam predstavlja odgovor na pitanje o unutranjem ureenju jugoslovenske drave. On ne sme biti korien kao legitimacijska osnova neke parcijalne ideologije, ma koliko mi tu ideologiju mogli smatrati naprednom i genijalnom. Drava nije partijska stvar, niti pitanje dravnog ureenja sme biti nadlenost bilo koje partije. Elementarna pretpostavka za racionalnu raspravu o naem postojeem i buduem federalnom ureenju jeste oslobaanje te rasprave od svih ideolokih naslaga. Federalizam je bio problem nae drave i kada se nije ni znalo da postoji neka komunistika partija. Ako ovaj problem treba da bude trajno reen, treba ga vratiti tamo

gde mu je mesto, u kontekst pitanja o smislu jugoslovenske drave kao zajednice jugoslovenskih naroda. A proteklih pola veka e, bez obzira na to koliko impresioniraju kratkovide savremenike, biti samo jedna od epizoda u razvijanju te iroke teme. Ili, kako bi rekli pasionirani istraivai Mona Lize, bile su to epohe idolopoklonstva i kia.

Vlast, pluralizam i opozicija

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, decembar 1989; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Glavno svojstvo "graanskih drutava" je postojanje konfliktnih interesa i ideja, sa posledicom da se jedinstveni drutveni identitet formira naknadno i artificijelno, uz veliki utroak drutvenih resursa i uz nuno, privremeno ili trajno, hendikepiranje onih interesa kojima ne uspe da stvore uticajne predstavnike. Glavno svojstvo "socijalistikih drutava" je radikalno suavanje baze legitimnih interesa, ime se onda unapred iskljuuje mogunost sistemskih konflikata, a drutveni se identitet unapred definie. Jednostavnim ontologizovanjem jedinog legitimnog interesa (interesa "radnike klase") reavaju se kako faktika pitanja moi (ona se uvek vri u ime "radnike klase", a da se ta "klasa" empirijski ne mora locirati), tako i kontrafaktika pitanja legitimnosti (komunisti su po definiciji autentini zastupnici interesa "radnike klase"). Do nedavno je u katehizmima istonoevropskog marksizma vailo pravilo: ako nisi siguran da li je neka tvoja odluka ispravna, upitaj se kako se ona odnosi prema interesima radnike klase. Sve do kraja ezdesetih godina politika teorija je ona prva drutva posmatrala kao manifestno pluralistika, a druga kao manifestno homogena. Pluralizam se onda, u zavisnosti od teorijskog i normativnog pristupa mogao interpretirati kao neokorporativizam, funkcionalno diferenciranje, individualizovanje, itd. Drutvena homogenost smatrala se izrazom totalitarizma, antimodernizma, organicistike slike sveta itd. Polemiki naboj odavno je napustio ove kategorije. Danas svima izgleda oigledno da savremena drutva ne mogu ostvariti prestabiliranu harmoniju interesa, i da kompaktni drutveni identitet koi drutvenu evoluciju. Jednostavnije reeno, pluralizam ima visoku konjukturu. Svi su za pluralizam, dojueranji disidenti kao i dananji nosioci nepodeljene politike moi. Ve ova udna saglasnost dovoljna je pa da posumnjamo u analitika svojstva pojma pluralizma. Nema sumnje da se epohalna promena desila time to su komunistike partije odustale od restriktivne definicije

legitimnih interesa, i to su priznale da drutvo nije proizvodni pogon u kome "radni ljudi" usklauju svoje razliite, ali uvek teleoloki meusobno uklopljene interese. Ideja pluralizma je legalizovana, a ta dalje? Kratkotrajno iskustvo onih socijalistikih zemalja koje su bile najodvanije u afirmisanju pluralizma (Poljska i Maarska) uz prvobitnu euforiju donosi i otrenjenje. Strunjaci razliitih zapadnoevropskih finansijskih instituta, odlunih da podravanjem odreenih interesnih grupa potpomognu stabilizovanju novostvorenog pluralizma, svakodnevno iskuavaju da je najtee pronai takve grupe u raspadnutom korpusu socijalistikih zemalja. Fragmentarizovane individue udruuje se u sluajne i privremene (situacione) grupe, ije ponaanje se ne moe predvideti i koje ne raspolau sposobnou adekvatnog samo opaanja. U drutvima u kojima je odgovornost decenijama bila metafizika kategorija (kao "odgovornost pred klasom i istorijom") raspad te metafizike ne vodi automatskom uspostavljanju principa realnosti. Da bi drutvo moglo da se reprodukuje putem usaglaavanja interesa, mora postojati oformljena semantika njihovog ispoljavanja, njihovog pretapanja u politiku mo i uticaj, i konano, njihovog meusobnog usklaivanja. Pluralizam se ne moe uvesti dekretom, kao to to nije bilo mogue ni sa njegovim poricanjem. A budui da je u socijalistikim drutvima naelno bilo spreeno stvaranje autentinih interesnih grupa, one su postojale ili u pervertiranom obliku (kao razliite "klike" i "kamarile"), ili kao sluajne ili sudbinske grupe (regionalne, verske, nacionalne). Njihovi predstavnici bili su samozvani ili samonikli, a njihova politika teina nemarljiva i nekontrolisana. U tom vakumu je sada eksplodirao "pluralizam", i zar je udno to taj novostvoreni haos nije u stanju da se samoregulie, kako je to, pomalo naivno, verovala klasina liberalna doktrina? U procesu koji polazi od formiranja neke drutvene interesne grupe, a zavrava njenim legalnim participiranjem u drutvenom bogatstvu (moi, novcu, uticaju, itd.) veoma znaajnu ulogu igra posredni lan, kod koga se radi o onom to sam metaforiki nazvao socijalnom semantikom. Ovde drutvene grupe oblikuju svoje vienje sebe, svoju sliku u javnosti, svoje "predstavnike" koji treba da njihovu sliku o sebi (iz koje slede pretenzije na drutveni uticaj) verodostojno i efikasno zastupaju na nivoima na kojima se donose znaajne odluke. Znatan deo ovog procesa spada u ono to se uobiajeno naziva politikim delovanjem. Tek prevoenjem na politiki jezik moe neki interes ili neka ideja raunati na institucionalna pomona sredstva za irenje svog uticaja.

Da li politike partije spadaju u neophodan uslov takvog politikog delovanja? Moe li se pluralistika koncepcija drutva realizovati na "skraenom putu", tj. bez politike partije kao "srednjeg lana"? Ova pitanja, koja su nekada spadala u inventar socijalistike teorije (i koja su dovela do odvajanja socijaldemokratije i komunista), danas su aktuelna samo na marginama socijalistikog reformatorskog pokreta. Dakle, u Jugoslaviji (preciznije, Srbiji) koja se nalazi na toj margini. U ideji "nestranakog pluralizma" ostao je opor ukus "pluralizma samoupravnih interesa"to je ve bio dovoljan razlog da je posmatramo kao ideoloki trik, smiljen zbog oteavanja stvarnog pluralizma. Meutim, ovaj pojam poseduje izvesnu heuristiku vrednost. Razmatranje njegovih pretpostavki olakae nam da razumemo pretpostavke stvarnog pluralizma. Pogreno je pitati da li je za usaglaavanje interesa i ideja relevantnih drutvenih grupa u Jugoslaviji bolje da im na raspolaganju stoji forma partijskog organizovanja, ili bolje da se to deava u politikoj komunikaciji u kojoj drutvene grupe nemaju oblik politikih partija. U oba sluaja pretpostavljeno je da je pluralizam sam po sebi vrednost, i da se samo radi o efikasnijem nainu njegovog izraavanja. Meutim, ovo je samo na prvi pogled tako. Ako bi mnotvo interesa predstavljalo poslednju vrednost, lako je zamisliti neki autoritarni sistem u kome sve vrvi od razliitih interesa, a ipak ne bismo bili spremni da ga smatramo poeljnim. S druge strane, ako bi viepartijski sistem ve kao takav bio vrednost, lako je zamisliti takav sistem kao fasadu za nepodeljenu mo. Zar upravo "narodne demokratije" nisu bile formalne viepartijske drave? Pluralizam, dakle, ne moe biti prihvaen kao poslednja vrednost, bilo da je pluralizam interesa ili pluralizam partija. Oboje predstavljaju samo funkciju izvornije vrednosti koju uopteno moemo oznaiti kao neometana drutvena komunikacija o tome ta se nekog trenutka moe smatrati legitimnim interesima. Naravno da se moe raspravljati o tome da li bi u specifinoj drutvenoistorijskoj konstelaciji, kakva je npr. trenutna jugoslovenska, forma politikih partija pospeivala ili blokirala drutvenu komunikaciju o legitimnim drutvenim interesima. Meutim, takva rasprava bi, zbog naeg decenijama ideologizovanog govora i nedovoljno razjanjenih emocija, imala malo izgleda da bilo ta razjasni. Zbog toga je preporuljivo jednostavno je zaobii, vraanjem na osnovno pitanje, o kome postoji saglasnost meu kontrahentima. Ako je pluralizam samo funkcija izvornije

vrednosti, da li je mogue formulisati neki jednostavan uslov zatite te vrednosti, i to zatite koja bi bila efikasna bez obzira na specijalnije pitanje o njenom nestranakom ili viestranakom vidu? Kada se radi o zatiti, uvek je re o ugroavanju. Ukoliko poemo od oevidne postavke da se drutvena komunikacija odlikuje akumulisanjem moi u svojim odreenim segmentima, lako je uvideti da korupcija, tj. zloupotreba akumulisane moi predstavlja osnovni oblik ugroavanja drutvene komunikacije. Drutva koja su tu mo oblikovala u politiki sistem, a to su bez izuzetka sva savremena drutva, u tom sistemu su, uz efikasno sredstvo za reavanje problema, dobila i izvor vlastitog permanentnog ugroavanja. Na koji nain je mogua efikasna kontrola moi? Ako iskljuimo metafiziku zamisao o samokontroli i samonormiranju, ostaje nam ultimativan odgovor: mo se moe efikasno kontrolisati samo konkurentskom moi, tj. politika mo se moe kontrolisati iskljuivo politikom opozicijom. Figura politike opozicije na nuan nain sledi iz principa politike moi, a nije moralni postulat (u tom smislu da bi opozicija bila poeljna zbog same sebe), niti situacioni zahtev. Sve dok u drutvima postoji politika mo, jedini nain njene efikasne kontrole bie politika opozicija. Ovim nita nije reeno o konkretnom izgledu te opozicije. Ona moe biti formirana kao konkurentska partija partiji na vlasti, ali to iz principa opozicije nuno ne sledi. Da bi opozicija bila efikasna, ona moda ne mora biti partijska, ali mora imati pristup svuda gde se radi o koncentraciji moi. Formalni uslov te mogunosti jeste da se takva mesta bar priblino mogu evidentirati. U zemljama u kojima je npr. vojni ili policijski vrh nosilac znatnog potencijala moi, a sam je izmaknut preciznom evidentiranju "kvantuma" moi, ne moe biti govora o njenoj efikasnoj kontroli. Da bi bilo stabilizovano knjigovodstvo drutvene moi mora biti stvoren medij kroz koji su obavezni da prolaze osnovni tokovi drutvene moi, tako da tu mogu biti mereni i kontrolisani. Poto merenje i kontrolu mogu sprovoditi samo izabrani predstavnici relevantnih drutvenih grupa, takav medij moe biti samo ono mesto gde se ti predstavnici nalaze, tj. samo parlament. Osnovni uslov za efikasnu kontrolu politike moi jeste, dakle, njeno parlamentarizovanje. Drugi osnovni uslov je legalizovanje parlamentarne opozicije. Ako parlament iz svojih redova formira vladu kao jednog legitimnog nosioca politike moi, onda je postojanje parlamentarne opozicije najbolji garant da ta delegirana mo nee biti izmaknuta kontroli.

Ukoliko se zagovornici "nestranakog pluralizma" odluno zalau za legalizovanje parlamentarne opozicije (naravno, uz ispunjavanje prethodnog uslova, tj. ukidanje svih vanparlamentarnih izvora politike moi), moemo verovati da im je zaista stalo do drutvenog pluralizma kao izraza neometane drutvene komunikacije. Ako oni, meutim, veruju da e raspad komunizma usporiti time to e legalizovati diskusiju, a osnovne odluke prepustiti autoritarnom politikom vrhu (koji i dalje deluje po principu demokratskog centralizma), onda oigledno nisu shvatili dalekosenost krize komunizma. Ukoliko je tana generalna teorijska postavka, koju sam bez daljeg izvoenja naznaio, a u skladu sa kojom socijalizam predstavlja drutvo kao skup fragmentarizovanih individua, tj. drutvo bez vlastitog drutvenog poretka, onda je stvarni viestranaki sistem u prvoj fazi reforme socijalizma nemogu. Autonomne drutvene grupe tek treba da nastanu, umesto dosadanjeg monopola reprezentovanja tek treba da budu socijalno uvebane tehnike samointerpretacije, i tek treba da bude testirana korelacija izmeu interesa i ideja. "Grupe" koje su po prirodi stvari ve oduvek tu su etniki, verski kolektivi i pseudopolitike grupe koje nastaju erozijom politike klijentele "starog reima". Svaka od tih drutvenih grupa moe svoj identitet zamagliti time to e sebe proglasiti politikom partijom, ali to je vie takvih partija, to je manje stvarnog viestranakog pluralizma. Takav pluralizam je pre indeks raspada, nego novog ivota. Socijalistike zemlje nalaze se pred tekim zadatkom da stvore okvir u kome e biti mogua rekonstrukcija ukinutog drutva. Taj proces e proticati bolnije i tee nego to se to trenutno ini i najopreznijim savremenicima. Neuspeli eksperiment stvaranja "novog oveka" i "novog drutva" ostavio je posledice koje e muiti i dolazee generacije. Njih e uspeti da saniraju samo one zemlje u kojima izvori, obim i intenzitet politike moi postanu transparentni, merljivi i podloni kontroli. Svako politiko delovanje koje ne slui tom cilju, ili mu ak protivrei, preuzima na sebe odgovornost za sve budue civilizacijske padove. Tu odgovornost nee umanjiti deklarativno zalaganje za pluralizam i demokratiju. Time to u sebi sadri ideju politike konkurencije, viestranaki pluralizam, premda realno bez socijalne podloge, potpomae uvrivanju okvira u kome takva podloga moe da nastaje. Nita u takvoj situaciji ne bi bilo fatalnije od partijsko politikih iskljuivosti i stvarnih sukoba oko prividnog uticaja. Ono to tek treba izboriti jeste pravo na opoziciju, a ne uee u moi. Ako voe i lanovi bezbrojnih novoosnovanih stranki u

socijalistikim zemljama, ukljuujui Jugoslaviju, u to skorije vreme ne shvate da viestranaki sistem predstavlja funkciju, a ne cilj, bie i sami funkcionalizovani, i to upravo u interesu odravanja onih ciljeva koje su svojim politikim delovanjem nameravali da definitivno odgurnu u prolost.

Oni su se i za ovo borili

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, april 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Kada bi jedini izvor naeg saznanja bile trenutne izjave bivih i aktuelnih politiara, morali bismo da dosadanjih pola veka komunistike vladavine u Jugoslaviji definiemo kao hrabru i masovnu, premda skrivenu, borbu protiv komunizma. Svi su, a pogotovo ovi partizani pluralizma, veoma dobro znali da jednopartijska diktatura koi drutveni razvoj, paralie kolektivnu energiju i vodi optem nazadovanju. To svoje jasno uverenje oni, na alost, mogu da saopte tek danas. Duge decenije prisilne utnje objanjavaju njihovo trenutno emfatiko oduevljenje za pluralizam. Nema ni jednih dnevnih novina, ni jedne radio-stanice ili televizijske emisije u kojoj pobednici ne daju oduka svojoj radosti. Utrkuju se u tome ko e da nabroji vie prednosti stranakog pluralizma, ili vie nedostataka stranakog monizma. Naravno da je njihovo knjigovodstvo najpouzdanije, a njihovo zbrajanje pluseva i minusa iznad svake sumnje. Zar godinama nisu, s gnuanjem naravno, iz najvee blizine posmatrali tu nezasitu neman, nekontrolisanu i nikom odgovornu politiku vlast? Zar je, konano, nisu najbolje oseali na vlastitoj koi, kao gerilci pluralizma koji se skrivaju na teritoriji jednopartijske drave? Najtee je, svakako, bilo onima koji su bili najblie. A neopisivo teko bilo je onima u samom vrhu, tako rei u brlogu zveri. Oni su morali da se najvie pretvaraju, da najglasnije hvale zverinji poredak i njegove zakone da neman ne bi posumnjala. Njihova patnja bila je velika jer su veoma dobro znali koje su civilizacijske prednosti viepartijskog ureenja, a iz razloga kamuflae i partizanskog ratovanja morali su da ih skrivaju i ak osporavaju. Meutim, bilo bi nepravedno pomisliti da su ih ovi teki uslovi prisiljavali na totalnu pasivizaciju, i da im, pre svega zahvaljujui veri u blagodetne drutvene uinke pluralizma, nije uspevao po neki protivnapad. Naprotiv! Pobeda je bilo dosta, i to ne sasvim beznaajnih. Naim ljudima u njihovim redovima uspevalo je ak i to da (preobueni u ministre, ambasadore, lanove visokih dravnih delegacija) potpiu i po neku meunarodnu konvenciju kojom se garantuju nita manje nego graanska prava i politiki pluralizam. Sa zebnjom smo ih ispraali na te neizvesne puteve, plaei se da im ruka ne zadrhti, da se ne odaju. Bili smo sreni kada su i tu probu

izdrali, pa smo, zajedno sa njima, pourivali da to pre zabaurimo, uklonimo, skinemo s dnevnog reda sve te zamke, te deklaracije koje su u stvari predstavljale klopke za lov na prvoborce pluralizma. Provokatori su pokuavali da nas zavedu time to su traili da se nai ljudi u njihovim redovima i praktino zaloe za deklaracije koje su potpisali i to sa vrlo providnim izgovorom da one inom ratifikovanja stiu neposredno zakonsko dejstvo, te da nema rizika. A stvarna namera im je bila da nai ljudi neoprezno odaju svoju ljubav za pluralizam, da budu otkriveni, a njihova tajna borba za viepartijski sistem onemoguena. Uprkos svim iskuenjima, na kraju je ipak morala pobediti stvar za koju se toliko ljudi, i tako portvovano, borilo. Pobedio je pluralizam. Odahnuli su prvoborci, odahnuli njihovi jataci i simpatizeri. Nema vie skrivanja, rata ivaca, dvostrukih uloga. Svi sada mogu otvoreno da imenuju ono za ta su se oduvek borili: demokratska kontrola vlasti, viepartijski parlament sa odgovornom vladom i opozicijom, ukidanje monopola jedne partije. Doao je trenutak da se sve stvari nazovu pravim imenom, bez mimikrije i kameleonstva. I lanovi masovnog pokreta za borbu protiv jednopartijskog monopola sada mogu da definitivno odbace svoje pseudonime iz vremena nude, Komunistika partija i Savez komunista, i da bez bojazni istaknu svoju stvarnu firmu: Demokratski socijalisti. Prave revolucije se i odlikuju time to uspostavljaju intimni odnos izmeu stvari i njihovih imena, rekao je jo davno neki pesnik ije ime sam zaboravio. Utoliko je i ovo to nam se deava prava revolucija, a pre svega revolucija iskrenosti, naravno. Svaki poetak je teak, a pogotovo ako je praen uzavrelim emocijama. Ne treba prigovarati zbog brzopletosti ljudima koji su dobauljali iz mraka u svetlost. Ko e biti toliko neuviavan da naim Demokratskim socijalistima zameri to se, po izlasku iz mraka, nisu odmah setili svih svojih svetlih taaka, pa su u svoj rodoslov uvrstili samo Marksa i Dimitrija Tucovia, liberalnu vladavinu Petra I i srpsku ustavnu tradiciju, a u brzini su zaboravili da pomenu npr. Demokrita i Epikura, poznate zagovornike pluralizma naspram monizmu, i slobode naspram nunosti? Bar sada, u novoj epohi iskrenosti i neusiljenog odnosa prema prolosti, bie prilike za ispravke i dopune. Pa zar su se lanovi Srpske akademije nauka i umetnosti uzalud ukljuili u ovaj zajedniki projekt slavljenja istine? ta bi nauka i umetnost mogli drugo da slave do istinu? Imali su akademci, dodue, vie kritikih nego pohvalnih primedbi, ali ve sama injenica da su o programu Demokratskih socijalista raspravljali kao o stvari od univerzalnog znaaja, pokazuje da je trijumf pluralizma univerzalan. Kao jedinstvo raznolikosti

(od Dimitrija Tucovia, tj. Demokrita, do dananjih dana) program Demokratskih socijalista u stvari je samo drugi naziv za pluralizam. ta bi drugo bio istinski i konstruktivni pluralizam, ako ne to mnotvo proverenih imena i vrednosti? Razumljivo, u naem narodu ima i venih nezadovoljnika, onih kojima nikad nije bilo dosta, pa im sada nee biti dosta ni pluralizma. Pre svega imam u vidu one koji vole da stranare, one za koje je pluralizam pre svega sadran u viepartijskom sistemu. Ni ovde nema problema. Dra nove situacije i jeste u tome to za svakog ima po neto. Oni koji vole da stranare, kojima nisu dovoljni samo Marks i Dimitrije Tucovi, pa ak ni Petar I, ti egzibicionisti zaista e moi da biraju izmeu tri partije. Naime, izmeu partija Demokratski socijalisti I, Demokratski socijalisti II i Demokratski socijalisti III. Viepartijski sistem moe da bude uveden u Srbiju a da se ne napusti univerzum Demokratskog socijalizma. Ve sada, pria se, ima uglednih prvoboraca pluralizma koji nisu sasvim zadovoljni trenutnim programom svoje univerzalne partije. Preterano je radikalan, smatraju, jer se u njemu ni dvadeset puta ne pominju "drutvena svojina" i svetskoistorijski trijumf komunistikog pluralizma. Ima i takvih kojima je ponueni program (navodno) preskroman. Konano, najlake je dvorskoj partiji, koja je program sastavila, pa sada moe da inicijativu prepusti drugima. Mogunost izbora izmeu tri partije izuzetan je civilizacijski uinak. Pogotovo ako su sve tri partije okrenute Demokratskoj Budunosti, pa je opasnost pogrenog izbora time praktino iskljuena. Stoga oni koji su se za ovo borili mogu ve da ponu sa dodelom priznanja partizanima pluralizma. Sveanostima e prisustvovati predstavnici sve tri partije, tj. Demokratski socijalisti I-III. Navikli na konspiraciju, pravie se neveti, pa e vie govoriti o jedinstvu nego o razlikama. Ali poto znamo da su oni oduvek bili za pluralizam, neemo ni sada obraati panju na njihove rei i dela, nego na njihove namere. A one su, u to nema sumnje, oduvek bile dobre.

ekajui pravi sukob

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembar 1989; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Naoj epohi, koja je izgubila poverenje u temelje na kojima poiva, kae esterton u eseju "O idealima", nije za njeno saniranje potreban sposoban praktiar, nego veliki ideolog. "Praktiar zna kako stvari funkcioniu. Kada, meutim, stvari prestanu da funkcioniu, onda je neophodan mislilac, ovek koji poseduje neto kao doktrinu o tome zbog ega stvari uopte funkcioniu". ini se da je Miloevi predstavljao odgovor na upravo takvu "krizu temelja". Fenomen Kosovo bio je njen najvidljiviji izraz ali, kako se ubrzo pokazalo, zaborav smisla pogodio je iroke regije naeg zajednikog ivota. A u krajnjoj distanci, pri pokuaju da se sanira Jugoslavija odjednom je, na mesto problema njenog konkretnog funkcionisanja, aktuelno postalo pitanje: zato ona uopte postoji? Visoka konjuktura ideologije je u Jugoslaviji, dakle, posledica objektivnog stanja stvari, a ne demagogije ili masovne psihologije, kako to misle strani posmatrai. Oni ne mogu da razumeju da se mi, umesto da se zajedniki posvetimo reavanju ekonomskih problema, sporimo o davnoj prolosti i da se vie zalaemo na raznim zborovima i demonstracijama nego na radnim mestima. ivei u drutvima koja ne potresa kriza identiteta, oni ne shvataju da ideologija zaista (a ne samo demagoki) moe biti vanija od ekonomije. Drugim reima, kreui se u onom komotnom "kako" naina funkcionisanja stvari i odnosa, oni su zaboravili muke graninih situacija, u kojima postaje nesigurno i ono "zato" stvari i odnosa. Da bismo bolje razumeli to to nam se poslednjih godina dogaa potrebno je razmotriti funkciju ideologije u naem drutvu. Jasno je da ideologiju ne treba razumeti kao "lanu svest", niti uopte kao neko, pozitivno ili negativno, sadrinsko odreenje.. Mirno moemo ostaviti po strani to da li se radi o "njihovoj" ili "naoj" ideologiji, " progresivnoj" ili "reakcionarnoj". Ona predstavlja jednu vrstu saznanja drutva o samome sebi, time i uspostavljanje komunikacijskog medija kroz koji to saznanje cirkulie.

Budui da pokuava da pronikne u smisao stvari i odnosa, ideologija se na nuan nain odnosi na celinu. Nju ne interesuju detalji, tehnika pitanja, empirijska provera. Ona eli da uspostavi okvir za obavezujuu interpretaciju konkretnih pitanja, a ne da se sama njima bavi. Meutim, da li je drutvo zaista takva celina? Moe li se ono zaista obuhvatiti jedinstvenim smislom (kao jedinstvenim "zato" onog "zato") koji onda izlae ideologija? Teza o "kraju ideologije" je, a da njeni autori toga nisu bili ni svesni, proizala iz intuicije o definitivnom raspadu jedinstvenog drutvenog identiteta. Savremena drutva su preterano sloena da bi mogla biti jedinstveno reprezentovana, bilo kojim smislom i bilo kojom ideologijom. Drugaije reeno, "privatni jezici" drutvenih "elemenata" su se do te mere osamostalili da je komunikacija "optim jezikom" (ideologija) postala nemogua. To ne znai, kako smatraju teoretiari postideolokih drutava, da je namesto "lane" nastupila "nauna" svest. Kraj ideologije, kao objektivna nemogunost govora o celini, znai i kraj celovite kritike refleksije, i uopte, kraj jednog tipa odnosa prema sebi i prema drutvu, odnosa koji je podjednako svojstven Homerovoj "Ilijadi", hrianstvu, ili velikim socijalnim idejama 19. veka (liberalizmu, socijalizmu, konzervatizmu). Meutim, naa tema nisu drutva koja o sebi vie ne mogu da komuniciraju putem ideologije, nego upravo drutva u kojima se dogaa renesansa ideologije. To su socijalistika drutva. Iz naznaene veze izmeu drutvene strukture i drutvenog identiteta sledi to da su socijalistika drutva, u kojima je jo uvek mogue komunicirati ideolokim kodovima "demokratija", "liberalizam", "progresivnost", itd, propustila da razviju unutranju sloenost i, u skladu sa njom, nehomogeni, apstraktni identitet. To to se stanovnitvo u Poljskoj ili Maarskoj mobilizuje oko programa koji su primereniji prolom nego ovom veku nije izraz politike naivnosti ili nezrelosti, nego drutvene strukture koja namee jedan tip komunikacije. Specifian sluaj predstavlja Jugoslavija. Na paradoksalan i pomalo ironian nain ona je prva meu socijalistikim zemljama zapoela sa reformama, da bi se danas nala na samom zaelju. Vienacionalnu strukturu nae zemlje analitiari najee smatraju osnovnim uzrokom ove nevesele inverzije. Meutim, ovaj argument nije tako oevidan kako se na prvi pogled ini. U vreme kada jugoslovensko drutvo poinje da komunicira pomou koda "demokratskog reformisanja", nacionalni antagonizmi ne igraju znaajnu ulogu na njenoj povrini. Tek nasilno

prekidanje drutvenog razvoja, koji je sredinom ezdesetih godina krenuo u pravcu demokratizovanja, vodi mobilizovanju oko nacionalnih programa. Unutranja dinamika jugoslovenskog komunizma, a ne vienacionalna struktura naeg drutva, odluivala je o pravcu njegovog razvoja. U zemljama u koje je komunistika ideologija "uvezena" u formi kolonizovanja od strane druge drave program demokratskih reformi moe se osloniti na jednostavan binarni shematizam: demokratizovanje je identino oslobaanju od spoljanje prinude. Drugaije stoji stvar sa Jugoslavijom. Komunizam je tu pobedio "iznutra", nezavisno od toga kako se to konkretno desilo. Zbog toga je, bar do sada, bilo nemogue njegovo jednostavno izolovanje i smetanje u binarni red "nai" "njihovi". Frustracija koja sledi iz nemogunosti jasnog lociranja "agresora" (tj. prepreke u razvoju) biva savladana tek prelazom sa ravni drutvenog na ravan nacionalnog identiteta. Tu je svima jasno ko su "nai", a ko "njihovi". Politikim presecanjem demokratskih reformi jugoslovenskog drutva sredinom ezdesetih godina, uz istovremeno nepostojanje organizovanih demokratskih grupa koje bi se tome suprotstavile (poput poljske "Solidarnosti"), dinamika se preselila u ravan na kojoj je bilo mogue demokratski program formulisati tako da je bez ustezanja i preterane retorike svako mogao pored uslova uspeha reformi imenovati i prepreku. Prepreka je druga nacija, ili Jugoslavija kao zbirni Drugi. Sada se postavlja pitanje kakvi su izgledi da ovaj udni silogizam funkcionie, tj. da se ne raspadne pod teretom svoje paradoksalnosti? Da ponovim, on izgleda otprilike ovako: njegov prvi element je potreba za demokratskim reformama. Kada one nailaze na politiku prepreku sledi izmicanje na "terminus medius", tj. nacionalne programe, gde zastupnici reformi nisu prisiljeni da se izloe riziku sukoba sa komunistima, nego se, umesto toga, uputaju u nerizian sukob sa "drugim nacijama". Trei lan je, konano, sprovoenje demokratskih reformi, iako na sporednom putu. Na tom iznuenom zaobilasku preko nacionalnih programa su neprimetno odbaeni kako komunizam (bez potrebe direktnog sukobljavanja sa njim), tako i uskogrudi nacionalizam (za koji, nakon to je odigrao svoju mobilizujuu ulogu, u demokratski reformisanom drutvu ne moe biti mesta). Ovako izgleda u modelu, a kako izgleda u stvarnosti? U jugoslovenskoj stvarnosti je skicirani silogizam stigao do svog drugog koraka. Tu se, pre svega u Sloveniji, isprobava neprimetno "otkaivanje" istroenog raketnog

punjenja, tj. komunizma. A poto taj proces ne protie simultano u svim krajevima, jo nije mogue isto postupiti i sa drugim, faktiki takoe dovoljno iskorienim pomonim sredstvom, nacionalnim programom. Ako kolektivni Drugi vie ne bi bio samo vlastita korisna fikcija, nego stvarna prepreka (kakva je ranije bio komunizam, to je i predstavljalo motiv za izbegavanje konflikta sa njim), pitanje je da li bi se slovenaki reformatori odvaili da se upuste u otvorenu konfrontaciju, ili bi ponovo promenili komunikacijski kod. I pored velikih razlika na pojavnom planu, reforme u Srbiji se takoe odvijaju prema skiciranom modelu. Ovde itava stvar izgleda jo zanimljivije, poto se celokupno zbivanje odvija u znatno skraenom vremenu i time dobija na otrini i jasnoi. Paradoksalna veza izmeu komunizma, demokratije i nacije u Srbiji nije izbalansirana preciznim internim reglementiranjem (kao u Sloveniji) nego je "pomirena" u jednoj linosti, ije je ime, bar do sada, predstavljalo ekvivalent za bilo koju od tri pomenut vrednosti. A da se one trajno ne mogu pomiriti, to zna svako, bez neke posebne analize. Miloevi je nastupio kao neko ko ima konkretne odgovore na konkretna pitanja. Meutim, tajna njegovog uspeha lei upravo u optosti. Nema nieg optijeg nego to je odnos identiteta, a on ga je uspostavio time to je na pitanje koje je glasilo: Srbija ponudio odgovor: Srbija. Identitet je, kao to je poznato, veoma stabilan odnos, meutim, ukoliko treba da kao "terminus medius" predstavlja most izmeu komunizma i demokratije, pitanje je da li moe izdrati napetost koja je svojstvena tom ogromnom luku. Da bi se ovaj problem reio nije dovoljno pojaavati most, tj. intenzivirati "srednji lan", Srbiju i Srbe. Mogue je redom, do neizdrivosti, polemizovati fenomen Srba na Kosovu, Srba u Hrvatskoj, Srba u Bosni, konano Srba na Mesecu, ali time nee biti trajno reeno osnovno uznemiravajue pitanje: kakav je odnos izmeu komunizma i demokratije "kod Srba", tj. u Srbiji. Dakle, nije dovoljno pojaavati most, moraju se pribliiti obale koje on premouje. Neko e moda pomisliti da olako uz Miloevievu politiku stavljam arhaini termin "komunizam". Meutim, taj termin ne upotrebljavam u smislu neke precizne doktrine ili ak samo skupa naela, nego pre svega kao oznaku za jedan nain politikog delovanja. Pri tom, onaj ko deluje nije suvereni subjekt, nego element konteksta delovanja, i time, iako manje nego oni koji samo "trpe", takoe "objekt". U tom smislu, da bismo razumeli dinamiku silogizma komunizam (demokratija) nacija, moramo ga depersonalizovati i posmatrati kao jedan sklop delovanja, a ne samo linih

karaktera. Ako postupimo na ovaj nain, videemo da esto pominjana "karakterna manjkavost" Miloevievog taba ima za nau temu znatno veu relevantnost od individualno-psiholoke. Ne samo to se tu radi o formiranju jednog tipa sledbenitva koji je poznat iz najneslavnijih trenutaka komunistike istorije! Ako bismo analizirali model mobilizovanja tog danas najaktivnijeg sloja u Srbiji, naili bismo na frapantnu slinost sa elementarnim modelom komunistikog mobilizovanja. U oba sluaja radi se o ruralnoj restauraciji (Marks bi ak rekao "ruralnoj kontrarevoluciji), u kojoj je komunizam iskorien samo kao prazna forma za jednu sasvim drugu "radnju", naime, za promenu elita, tj. za veliku seobu provincije u grad. Teko je poverovati da je kriterij u ovoj selektivnoj seobi sledbenitva zaista bio sadraj ideologije, tj. da najvei broj dananjih glavnih aktivista ne bi isto tako verno sluili i nekim drugim sadrajima. Ukoliko se u narednom periodu nita od presudnog znaaja ne dogodi, ukoliko se stvari budu kretale sada ve vidljivom putanjom, bie nam neophodna jedna optija teorija o uzrocima neobinog i kasnog pribliavanja Srbije Istonoj Evropi. Tamo emo se, kakva bizarnost, nai u trenutku kada taj pojam bude gotovo prazan skup. Meutim, skicirani silogizam o jugoslovenskoj demokratskoj reformi, koja je naciju iskoristila kao posredni lan za prelazak sa komunizma na demokratiju, taj silogizam nee u potpunosti izgubiti heuristiku vrednost. Bie neophodno samo ga obrnuti. Nacija je u Srbiji moraemo moda da konstatujemo za nekoliko godina posluila kao sredstvo da se u formi demokratije restaurie arhaini poredak koji, verovatno, tada nee postojati ni u zemlji koja ga je izumila.

Kome odgovara mrak

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, septembar 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Ako svaki narod ima takvu vlast kakvu zasluuje, znai li to da ima i takvu opoziciju kakvu zasluuje? Lako je nai primere koji opovrgavaju ovu teoriju o harmoniji oko loe vlasti, nejake opozicije i malodunog naroda. U Poljskoj npr. narod nije bio maloduan, pa je vlast ipak bila loa, a opozicija ponekad nejaka, a najee veoma jaka. Iz ovoga sledi bar toliko da srpski narod nije sasvim odgovoran za stanje vlasti u Srbiji, a pogotovo mu se ne moe pripisati neposredan uticaj na stanje opozicije. Najlake bi bilo u raspravi o toj vlasti i toj opoziciji slegnuti ramenima i pokazati u pravcu naroda. U smislu, da je neto bolje zasluio, imao bi to bolje. Ali, narod je u ovom smislu fikcija. On ne moe neto da "zaslui" i za neto da bude kriv ili odgovoran. A fikcijama se nita ne moe objasniti. Prema tome, ni stanje srpske opozicije. Prilino evidentno je da stanje srpske opozicije iziskuje objanjenje. Nema nikakvog smisla prikrivati ga ili mistifikovati. Ono je zagonetka koja zavreuje bar pokuaj reavanja. U tom pokuaju nee nam, dakle, pomoi upuivanje na "objektivne uslove", na narod. Ali, razumevanju neveselog stanja srpske opozicije neemo se pribliiti ni ako svu krivicu svalimo na drugu stranu, na vlast. Ta vlast je bez sumnje uinila i ini sve da opoziciju zadri u sivoj zoni politikog delovanja, da joj onemogui izlazak na svetlo dana, da joj ostavi primesu nelegalne, polulegalne, sumnjive, nesolidne aktivnosti. U osvetljenim izlozima je vlast, dok opozicija lii na preplaene uline prodavce koji svoju robu nude kriom, u hodnicima i peakim prolazima. Nije da nema interesovanja prolaznika, ali svi znaju da se tu radi o robi sumnjivog porekla i kvaliteta. Odgovornost vlasti za stanje opozicije ogromna je. Svojim generalnim ignorisanjem opozicije ta vlast je spreila prirodni proces selekcije, formiranja politike odgovornosti i integrisanje delova opozicije u procesu drutvenog odluivanja. Time je, po prirodi stvari, neposredno podsticala rast nedemokratskih, autoritarnih i iracionalnih tendencija. Jer, meu ulinim preprodavcima ne prolaze najbolje oni koji nude najbolju robu, nego oni koji svojom fizikom silom istisnu konkurenciju. Poto je

konsekventno odbijala da opoziciju ozbiljno shvati, vlast u Srbiji se na posredan nain umeala u strukturisanje te opozicije. Ne dozvoljavajui da se upali svetlo ila je na ruku onima kojima mrak i inae najvie odgovara. Meutim ponaanje vlasti ne moe sasvim da objasni trenutno stanje srpske opozicije. I pre deset ili dvadeset godina vlast je na ovim prostorima bila neprosveena i netolerantna, pa je stanje u opoziciji ipak bilo znatno bolje. Nije to al za nekadanjim elitizmom Beograda. Ne radi se o tome da je sada opozicija masovna i time bitno drugaija od kamernih kruoka iz proteklih vremena. Problem je u neem drugom. Poznajui intenzitet tadanje opozicione delatnosti oekivali bi smo istinsku eksploziju u trenucima legalizovanja viestranakog ureenja. Neto poput Maarske, u kojoj je bilo ak znatno manje neposrednih opozicionih aktivnosti kao osnove novog politikog pluralizma. Ono to bi smo oekivali, izostalo je. U Srbiji nije nastala velika liberalna, socijaldemokratska ili nacionalna partija. Od svih stranaka najjai je nacionalni pokret, sa nejasnim programom i bez nacionalnih veliina u svom vrhu. Organizaciono i politiko iskustvo ranije srpske opozicije nije se sauvalo ni u jednoj novoj organizaciji. Kada se danas kae "udruena opozicija" teko je nai neku vezu sa bliskom prolou. Ne samo zbog retrogradne ikonografije, koja budi asocijaciju na "veno jueranje" za koje se ni Drugi svetski rat jo nije zavrio. udniji od ovog nedostatka vizije jeste nedostatak politike strategije, nedostatak ideja, kreativnosti. Jasno je da srpska opozicija ima tekoa da se prilagodi novim uslovima. Kao to plua urbanog itelja mogu da stradaju pri neopreznom konzumiranju planinskog vazduha, tako i ona jo ne uspeva da od ispresecanog disanja pree na normalni ritam. Meutim, pitanje je, da li se u padu opteg nivoa srpske opozicije radi o dekadenciji koja je uslovljena situacionim i pojedinanim razlozima, ili je uzrok bar delom sadran u prirodi i karakteru ranije opozicione delatnosti? Njen nivo je, dodue, neosporno bio visok, ali da li je u sebi sadravao znatne evolucione sposobnosti, tj. da li je raspolagao potencijalima za situaciju regulisanog viepartijskog pluralizma? ini se da u ovom polju lei bar deo reenja zagonetnog stanja trenutne srpske opozicije. Uprkos viedecenijskom primatu u Jugoslaviji, beogradska opozicija nije u sebi sadravala organizacijsku klicu koja bi iznikla u pogodnom okruenju viepartijskog ureenja. Kada je to okruenje

stvoreno, ispostavilo se da iz klice ne izrasta ogroman areni cvet, nego obina biljka meu mnogim drugima. Jednostavno reeno, osnovni problem trenutne srpske opozicije je to to ne uspeva da politiko iskustvo steeno u decenijama opozicione delatnosti pretvori u efikasnu politiku strategiju. A to je pre svega problem pretvaranja politikog iskustva u politiku organizaciju. Ako ova transformacija ne uspe, a ona trenutno ne uspeva, ugroena su oba elementa, iskustvo i organizaciona forma. Umesto politikog iskustva tada se nude dnevne politike ideje i teme, a umesto organizacije nastaju stihijne parapolitike grupe, slinije navijakim klubovima nego politikim strankama. Ako bismo eleli da personalizujemo ovo stanje stvari, bez velikih tekoa dolazimo do zakljuka da je neiskustvo u ophoenju sa organizacijom (bilo da se radi o politikom aparatu ili bilo kakvoj drugoj organizaciji) glavni uzrok za prekid kontinuiteta izmeu stare i nove opozicije. Poto je stara opozicija bila u sutini disidentska i intelektualna, bez istinskih pokuaja stvarnog politikog organizovanja (ak bez svojih novina!), nova opozicija je u fazu organizovanog pluralizma ula sasvim nespremna. Njoj je nedostajala ne samo organizacija, ve i svest o organizaciji. Stranke su se osnivale idealistiki, bez preteranog razmiljanja o materijalnim "sitnicama", neophodnom poetnom kapitalu, prostorijama, slubenicima. Partije koje su osnovane kao pretendenti na vlast bile su zapravo samo graanske inicijative, i to su dobrim delom jo uvek. Tek predizborna kampanja pokazae u stvari organizacijske kapacitete stranaka u Srbiji. Tu e se videti ne samo to da li e nova opozicija biti u stanju da aktivira iskustva stare opozicije, nego da li e uspeti da ta iskustva provede u adekvatnu formu. Prie na gradskim tribinama i skupovima istomiljenika nisu forma za predizbornu kampanju. Disidentska "kritika svega postojeeg" nije program sa kojim se moe izai na izbore. Izmeu naglaenog intelektualizma stare opozicije i naglaenog antiintelektualizma znatnog dela nove opozicije nalazi se iroki prostor po kome tumara vie od 50 odsto jo neopredeljenih biraa. Meutim, njihovi glasovi ipak nisu ono najvanije. Najvanije je da se samo u tom prostoru moe formulisati politika vizija demokratske Srbije. Ona je mogua samo na liniji susreta iskustava stare i nove opozicije. Ali taj susret nije prosto preuzimanje "tafetne palice". Iz njega mora da proizae novi vid politike, u

kome politika nee biti ni prkosno opiranje matici, ali ni puko plivanje niz vodu.

Nije partijski zadatak

Originalno objavljeno u: Borba, maj 199?; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Drava je sankcije doekala nespremno. Jo gore od toga, ni kada su sankcije zvanino uvedene, nije sainjen krizni plan za funkcionisanje drave pod vanrednim okolnostima. Nai protivnici precizno i sistematski steu obru oko nas. Na sve to mi odgovaramo haotino i nesistematski. Negativni efekti sankcija na taj nain se udvostruuju. U buduoj Srbiji, ovako neto ne sme da se deava. Njeni organi vlasti moraju uvek da raspolau sa nekoliko pripremljenih odgovora na probleme koji mogu iskrsnuti. Nii organizmi reaguju na prepreku tek kada se sa njom sudare. tete se ne mogu izbei. Budua Srbija mora da predvia prepreke i da se sudara sa njima samo ako to eli, tj. ako je potpuno spremna da razbije prepreku. U naem trenutnom siromatvu i krizi ogroman je udeo objektivnih greaka nadlenih organa od ministarstva, do poslednjeg inovnika koji sprovodi vladine odluke. Spoljne uslove moda ne moemo menjati, ali unutranje sigurno moemo. Na primer, organi vlasti su mogli na vreme spreiti nevienu pljaku graana od privatnih parabanaka, koje su uz blagoslov vlasti izrasle kao otrovne peurke posle kie. Da je htela, vlast je mogla da sprei bezmerno tampanje novca, ime je obezvreena svaka zarada i svaka uteevina. Taj natampani novac se ogromnim delom nenamenski troio i troi. Pre svega za otkup deviza od graana, pri emu te devize odlaze u inostranstvo, verovatno zauvek. Stvorivi atraktivno crno trite novca, vlast je uguila proizvodnju. Ko je lud da ulae u proizvodnju, ako taj isti novac moe viestruko da se uvea, trgujui njime? U buduoj Srbiji posedovanje novca iz primarne emisije mora se tako strogo kontrolisati i sankcionisati kao to je sluaj sa posedovanjem tekog naoruanja. Ako neko dobije iz primarne emisije pola miliona maraka, bez adekvatne kontrole, to je isto kao da je na slobodno i nekontrolisano korienje dobio tenk ili top. I u jednom i u drugom sluaju, drava se odrekla najvanijeg dela svoje suverenosti.

Politiki sistem u buduoj Srbiji mora da bude generator koji proizvodi energiju za drutvo, a ne potroa energije. Sankcije nisu nikakva prepreka za to da vlast pomae narodu, a ne da ga samo kota. ta bi efikasna i odgovorna vlast uinila u trenutku uvoenja sankcija? Najpre bi sainila plan supstitucije uvoza, tj. videla bi koji vani proizvodi i rezervni delovi mogu da budu proizvedeni i kod nas. Sainila bi program podrke ovoj proizvodnji i time bi veliki deo privrede uinila nezavisnom od uvoza, to je dobro, i kada nema sankcija. Umesto toga, sve je preputeno sluaju i dovitljivosti ljudi. Ni jedna privreda ne moe da poiva samo na dovitljivosti. Pametna vlast bi u trenutku nadolazee ekonomske krize stvorila informacioni sistem o raspoloivim privrednim kapacitetima, nomenklaturi roba, i svemu onom, to skrauje i pojeftinjuje proizvodnju. U trenutku uvoenja sankcija trebalo je kompjuterizovati Srbiju i to na raun drave. Na spoljnu blokadu odgovorilo se po jaanjem unutranje komunikacije. Novca za to je bilo dovoljno. Zar u vreme trajanja sankcija nisu iz zemlje otile milijarde maraka? Manji deo tih sredstava bio bi dovoljan da Srbija neutralie bar polovinu negativnih efekata sankcija. Vlast je mogla da pojednostavi uslove platnog prometa. Sve manji deo poslova obavlja se legalno, a za taj sve manji deo poslova potrebno je za isto administrativne stvari utroiti sve vie vremena. Vlast bi mogla, kada bi htela, da obezbedi striktno potovanje ugovora, ime bi poslovanje postalo manje rizino, a graani ne bi onda u celini proizvoda plaali taj rizik. Danas je nemogue naplatiti potraivanje. Zbog toga se sve plaa avansno. To onemoguava sloenije poslove. Naa privreda zbog svojih unutranjih blokada postaje sve primitivnija i neotpornija. Kada bi drava garantovala jednostavno naplaivanje potraivanja putem steaja dunika, jednim potezom bi uvela pravila igre i unapredila poslovanje. Drava na raspolaganju ima bezbroj naina da se aktivno suoi sa problemima i da ih reava. Meutim, ako to ne ini, drava i sama postaje problem i prepreka za njene graane. Sadanju Srbiju karakteriu krajnja zaputenost dravnog aparata i aparata vlasti. Stalno se smiljaju nove mere i novi programi, a uporno se izbegava pitanje o instrumentima za sprovoenje tih mera i programa. Tu vlada pravi haos.

Srbija se mora vratiti svojoj dravotvornoj svesti. Bez toga joj nema budunosti. Bez sreene drave ne pomae ni jedan program, nikakva dobra namera, ni vrhunska pamet. Raditi za dravu, za opte dobro taj posao mora ponovo poprimiti smisao najvie asti i sudbinske pozvanosti. Nema te vlade koja moe Srbiju izvui iz krize, ako ne pokua da probudi uspavanu svest o visokomoralnim ciljevima rtvovanja za svoj narod, ne u maskirnim paradnim uniformama, nego u predanom radu na sreivanju drave. Koji put vodi ka buduoj Srbiji? Kako smanjiti subjektivne greke, spreiti zloupotrebe i pljake, oterati mafiju iz blizine vlasti, vratiti kod graana poverenje u pravni sistem? Od odgovora na ova pitanja zavisi nae preivljavanje. A odgovor je jednostavan. Potrebna je jasna i jaka politika volja da se to pitanje stavi na dnevni red i da se trai politika podrka za buduu Srbiju. Onaj ko nema snage za ovu muku igru neka se odmah premesti na tribinu za gledaoce. To se u podjednakoj meri odnosi i na vlast i na opoziciju. Jer, budunost Srbije nije partijski zadatak.

Diskretni arm neoliberalizma

Originalno objavljeno u: Stav, februar 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Danas nae drutvo jo samo na svojim rubovima komunicira pomou koda binarnog shematizma, gde se radi o dihotomijama levo/desno, revolucionarno/kontrarevolucionarno, progresivno/konzervativno. Ovaj primitivni kod zamenjen je sloenijim, koji barata nijansama, a ne nepomirljivim razlikama. Tako su sada svi za pluralizam, viepartijski sistem, slobodno trite, pravnu dravu. Dodue, jedni su za to da se pomenuta dobra u celini konzumiraju, dok su drugi za oprezno doziranje. Ne zato to bi imali neke naelne prigovore. Daleko od toga. I oni su (odjednom) shvatili da bez pluralizma nema razvoja. Samo to se plae da bi isuvie nagle promene ugrozile osnovnu stvar, pa predlau askezu u praktikovanju demokratije. Ne treba, za poetak, preterivati sa slobodama, pa je zato npr. i kod "slobodnih izbora" dovoljna slutnja da bi "glavni ovek" pobedio i da su stvarno bili slobodni. Ova promena koda, ma koliko inae bila pohvalna, ima tu lou osobinu da oteava komunikaciju. Ako se vladajua partija utrkuje sa novonastalim alternativnim partijama u pogledu toga ko e tamnijim bojama opisati postojee stanje i ko e u svoja programska naela ukljuiti vie "civilizacijskih vrednosti", ako se, dakle, vie ne zna ko je vlast a ko opozicija, politika publika ostaje zbunjena. Kako da razlikuje prazna obeanja od istinskih namera? Sreom, ovde postoji jednostavna metoda provere. U iskrenom opredeljenju za politiki pluralizam sadrano je saznanje o heterogenom karakteru drutva. O tome da drutvo nije mogue jedinstveno reprezentovati, pa da je zbog toga neophodan pluralizam reprezentovanja. Meutim, ako zagovornici pluralizma istovremeno svim sredstvima tee tome da na pozicije drutvene reprezentacije (npr. u vrhovima "drutveno-politikih" organizacija) dovedu aktiviste iste (vladajue) partije, onda je i taj njihov pluralizam samo neobavezna pria. Onaj ko u nju poveruje sam je kriv. Utoliko je politikoj opoziciji relativno lako da pokae neiskrenost liberalne demagogije, koja poslednjih meseci cveta i u Srbiji. Ve povrno evidentiranje pozicija na kojima se sabire drutvena mo pokazuje da nema

ni govora o njenoj redistribuciji. Osim toga to je personalno koncentrisana u rukama lidera i njegovog najueg sledbenitva, ona je i potpuno izmaknuta kontroli. U konstitucionalnim monarhijama evropskog 18. veka bilo je vie institucionalnih sredstava za kontrolu moi nego to je to sluaj u reformisanom komunizmu balkanskog tipa. Iza prividne saglasnosti u pogledu politikog pluralizma, necenzurisane demokratije, podele vlasti, itd. lako je prepoznati okotalu dihotomiju nai/njihovi (tj. prijatelji/neprijatelji), koja je retorski omekana, ali je u svojoj sutini nepromenjena. A kako stoji stvar sa ekonomskom deboljevizacijom naeg poretka? Da li je zalaganje za trinu ekonomiju, privatnu inicijativu i neprikosnovenost svojine takoe samo demagoki trik, smiljen da unese zabunu i da blokira stvarne promene? O kakvom slobodnom tritu moe da bude re ako nae drutvo ostane "socijalistiko" (kako predlae i nacrt za novi Ustav), o kakvoj privatnoj inicijativi i svojini se moe govoriti uz zadravanje "samoupravljanja" i "drutvene svojine"? Zaista, kada je u pitanju ekonomska deboljevizacija naeg drutva, protivrenosti su podjednako oevidne kao i kod politike deboljevizacije. Meutim, da li je stanovite opozicije, kao kritiara vladajueg koncepta "reformi", tako jednostavno, kao to je to u sluaju obeanih politikih promena? Ako se politika obeanja vlasti proveravaju s obzirom na stvarnu redistribuciju politike moi, da li se iskrenost vlastodraca u pogledu obeanih ekonomskih promena moe proveravati istim kriterijem redistribucije? Oigledno da ne, poto je ekonomski pojam participacije definitivno kompromitovan modelom "samoupravljanja". Onaj ko bi danas kritikovao vladajui poredak zbog toga to on ne obezbeuje participaciju u ekonomskoj moi nastupao bi sa pozicije neostvarenih ideala samog tog poretka, i nuno bi delovao sasvim anahrono. Naime, najvie do ega bi u svojoj kritici mogao doi bile bi floskule o "otuenim centrima" koji spreavaju "integralno samoupravljanje". ini se da iz ove dileme ipak postoji jednostavan izlaz. Oni koji govore o slobodnom tritu misle ozbiljno samo onda ako pod tim podrazumevaju potpuno povlaenje drave iz ekonomije. Naravno da bi to znailo kraj komunizma, pa i onog koji je radikalno reformisan. Kritiare postojeeg stanja to ne mora da brine, budui da njihov zadatak i nije da trae modus opstanka komunizma. Ali, neto drugo bi moralo da ih zabrine, i to sa dobrim razlogom. Da li postoji strukturna analogija izmeu politikih i ekonomskih promena? Takva analogija koja bi opravdavala upotrebu iste metafore, tako da bismo onda mogli govoriti o politikom liberalizmu kao

slobodnom tritu politikih ideja i projekata i o ekonomskom liberalizmu kao slobodnom tritu roba i usluga. Ovo pitanje namerno ne elim da formuliem u obliku klasine dileme o korelaciji izmeu politikih i socijalnih sloboda (prava). Svi znamo da je na toj dilemi izrastao socijalistiki pokret i da se kompromitovao upravo pri pokuaju da je rei. Nepopravljivi utopisti e, naravno, sada tvrditi da se uzrok za epohalni neuspeh komunistike civilizacije ne nalazi u samom projektu komunizma, nego u prebrzom potcenjivanju politikih sloboda, ostvarenih u "graanskim drutvima" (u kojima nisu bile ostvarene socijalne slobode). Sada bi u nekom "demokratskom socijalizmu", uveravaju nas oni, trebalo jo jednom pokuati sa istim programom, ali uz pouke koje smo u meuvremenu stekli. A za mogunost tog svog "demokratskog socijalizma" oni ponovo nemaju bolji dokaz nego to je puko uverenje u nunost reavanja pomenute dileme politika/socijalna emancipacija. Prosveeni kritiari komunistikog poretka odbacuju sam problem, a ne samo njegovo reenje. Ekonomske promene, po njihovom uverenju, ne treba da se rukovode idealom socijalne pravde, poto je to jedna ideoloka kategorija koju je analitiki teko definisati. Pojam trita ima u oba polja, politikom i ekonomskom, isto proceduralnu ulogu. On naznaava slobodu konkurencije, bez obzira na sadraje koji se razmenjuju. Ve sam napomenuo da ne elim raspravljati o naelnoj liberalistikoj kritici komunizma. Ostavljam po strani pitanje da li je zahteve za politiku slobodu mogue neprotivreno udruiti sa zahtevima za socijalnu pravdu. Interesuje me sasvim konkretan problem. Ne to da li postoji korelacija izmeu politike i socijalne emancipacije, nego da li se moe utvrditi strukturna analogija izmeu onih promena koje u politikom i ekonomskom polju zahtevaju liberalni kritiari komunizma. Oni u oba polja zahtevaju uvoenje slobodnog trita i povlaenje drave. Da li to vodi rezultatu koji oekuju? Da li se sa dobrim razlozima moe oekivati da e u situaciji kakva je, npr. trenutno u Jugoslaviji, oslobaanje trita ideja i trita roba i usluga podsticati demokratiju? Ili e se moda ova dva procesa, formalno povezana metaforom trita, meusobno blokirati? Pitanje je znaajno, i tie se svih socijalistikih zemalja koje pokuavaju da se sa to manje gubitaka vrate sa pogrenog puta. Ne treba da se zadravamo kod prvog elementa dileme: koncept demokratije kao slobodnog trita ideja i projekata, trita na kome se politike vizije i politike odluke razmenjuju za birake glasove i poverenje, taj koncept demokratije nije teko na uverljiv nain izloiti i utemeljiti. Isto

vai i za model trine privrede, kao prirodnog pandana politikog liberalizma. ta ostaje od ove evidencije ako je prenesemo u kontekst postojeeg socijalizma? Da li i tu moemo, kako to ine pristalice neoliberalizma, poi od hipoteze da trite kri put ka demokratiji? Pre svake dalje rasprave je jasno da stanje socijalistikih zemalja tek treba da bude promenjeno pomou navedenog koncepta. A ta to znai? Odgovor emo dobiti samo ako u raspravu uvedemo i stanje koje treba da bude promenjeno. Ono je formirano pod neposrednim dejstvom lane socijalne (socijalistike) drave, koja je individuama oduzimala svaku inicijativu, ali ih je zauzvrat opskrbljavala elementarnim sredstvima za preivljavanje. Na taj nain je nastalo drutvo politiki i ekonomski nepunoletnih ljudi. Njihovo participiranje u zajednikom ivotu ograniavalo se na forme nametnutog parazitiranja, koje je u ekonomskoj sferi zavravalo kao troenje zateenih resursa.

Lanana reakcija
Originalno objavljeno u: Stav, mart 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, Cepelin, 1996. Poetkom januara, Beogradom je etalo etiri hiljade novopeenih direktora privatnih preduzea. Uz ulog od dve milijarde starih dinara, tipizovani ugovor o osnivanju i fiktivni " elaborat o drutveno-ekonomskoj opravdanosti" oni su po novom Zakonu o preduzeima ispunjavali uslove za upis u sudski registar. Naravno, samo zanemarljivo mali broj novih privrednih subjekata je u spisak svojih delatnosti ukljuio i po neku proizvodnu. Ono za im njihovo poslovno srce udi jeste trgovina, po mogunosti eksport/import. Nije bio neophodan nikakav Zakon o politikim udruenjima da bi se poetkom januara Beogradom etao dvocifreni broj osnivaa partija i politikih udruenja. Kao ulaznica u to ponosno drutvo bio je dovoljan politiki program (po pravilu tipizovan, tj. u najeem broju sluajeva gotovo identian) i fiktivno, tj. naelno neproverljivo, zalaganje za demokratska naela i opoziciju postojeem sistemu moi. Naravno, zanemarljivo mali broj novih politikih subjekata namerava da se bavi "proizvodnim politikim delatnostima", tj. da radi na stvaranju politike kulture kao nunog uslova demokratije. Budui da se ta delatnost ne moe u partijskom knjigovodstvu neposredno prikazati kao ideoloki "dohodak", probitanijim se ine transakcije unutar postojeih politikih resursa, tj. trgovanje trenutnim i nekadanjim politikim idejama, predrasudama i resantimanima. Neko bi oekivao da e kao neposredna posledica ovog "cvetanja hiljadu cvetova" nastupiti blagi ok kod konzumenata roba i ideja, i da e ovi, uplaivi se za to da e umesto poljoprivrednih proizvoda na svojoj trpezi imati samo cvee, po kratkom postupku odluiti da preoru ovaj neobini botaniki vrt. To jest, da e novoosnovana preduzea i novoosnovane partije bez velike pompe bankrotirati i raspasti se, poto nee uspeti da animiraju klijentelu kojoj se obraaju. Ovakvo oekivanje bilo bi preterano optimistiko. Ono bi poivalo na iluziji o tome da kolektivna dobra (ono to se u bilo kom smislu nudi kao roba) kod nas ve mogu da budu procenjivana sa stanovita upotrebne vrednosti.

Dakle, da u privredi i politici po kratkom postupku propadaju ona preduzea i oni politiki projekti koji ne mogu da izdre proveru racionalnog kriterija trine ponude i potranje. A taj trini princip podrazumeva ne neko stihijno i kratkotrajno opredeljivanje (jer takve stihijne reakcije slamaju trinu strukturu, poto ukidaju predvidivost, i time racionalnost ponaanja), nego stabilizovane preferencije i pouzdana merila da se ponuena "roba" (bilo da se radi o predmetima ili politikim programima) proceni i da se njen sadraj uporedi sa etiketama koje su na njoj nalepljene. Ovaj minimalni uslov trine racionalnosti nije ispunjen ni u naoj ekonomiji, ni u naoj politici. Ne samo to kupci tj. klijenti politikih partija, nisu naisto sa svojim vlastitim potrebama, nego oni povrh toga ne raspolau objektivnim mehanizmima da proveravaju obeanja koja su sadrana u pompeznim nazivima preduzea i partija. Uz realnu mogunost samoobmanjivanja i pogrene autopercepcije, dolazi opasnost obmanjivanja, to onda beskrajno oteava proces pronalaenja veze izmeu interesa i objekata za njihovo zadovoljavanje. Svojevrsni idealizam naeg ekonomskog i politikog ivota, naime, odvojenost tog ivota od empirijske stvarnosti kao one instance koja lomi ekstreme i koja slui svakodnevnoj, rutinskoj proveri pojmova i ideja, taj idealizam oteava testiranje. On na taj nain produava ivot i najbizarnijim politikim koncepcijama. Na ovoj osnovi poiva prividni paradoks, koji se sastoji u tome da e se novoosnovane privredne i politike organizacije, kada dospeju u krizu, dalje umnoavati, umesto da se naprosto ugase. Kada izmeu dva lana osnivakog odbora nekog preduzea doe do konflikta pre nego to je realizovan i jedan posao (ili moda, upravo zbog toga), normalno bi bilo da e se firma raspasti. Kod nas se deava neto drugo: nastaju dve firme. Isto vai i za partije. Pluralizam se u naim uslovima na taj nain pojavljuje kao lanana reakcija. Onaj ko je naivno mislio da je atom teko deljiv, grdno se prevario. A kako trenutno stvari stoje, u aktuelnim deobama naih privrednih i politikih preduzea pokazae se da ni elektroni nisu nedeljivi, samo ako je sila dovoljno jaka. U ovakvom haosu sve manjih estica, aktuelno postaje pitanje primata, tj. autorskih prava. Kada se podeli jedna firma iji lanovi vrsto veruju da je njeno ime ve steklo ugled, ili neka partija iji osnivai isto to misle, koja strana e imati pravo da dalje nosi cepljeni naziv? Ako na jednoj strani ostane direktor, a na drugoj upravni odbor, ko je autentini nastavlja prvobitnog preduzea? Poto se njihov kapital ne sastoji od materijalnih

stvari, nego od istinskog ili tobonjeg ugleda meu klijentima (lanstvom), kako taj ugled da se podeli na ravne delove? Pred ovim tekim, gotovo metafizikim pitanjima o deljenju vrednosti, ovih dana su se nala mnoga novoosnovana preduzea, a i neki eksperti u oblasti srednjevekovnog uenja o (ne)deljivosti subjektivnih kvaliteta ne bi mogli rei da je npr. SNO stranka svoga ideologa, ili svojih organizatora i praktiara. Naizmenine konferencije za tampu, na kojima najpre oni njega iskljuuju iz zajednike partije, pa on njih, i tako u krug, pokazuju kako je najtee podeliti blago koje tek treba da bude pronaeno. To blago, lanovi i birai, ekaju da se imovinska rasprava zavri, pa da pripadne pobedniku. Tako veruju obe strane u sporu. Spor izmeu Narodne radikalne partije i njenog dojueranjeg neprikosnovenog lidera drugi je karakteristian primer. Nezdravi radikalizam, koji proistie iz poremeenog odnosa prema realnosti, rezultira time da se dojueranja, makar i deklarativna privrenost istom politikom programu, neposredno transformie u animoznost, ak i u linu netrpeljivost. U preduzeima i partijama koji bi nastajali normalno, a to znai, bez neumerenih pretenzija i sumnjivog idealizma, a pre svega bez ambicija da se na lak i brz nain steknu bogatstvo i mo, u takvim organizacijama bi se i nepremostive podele lako regulisale. Klijenti i poverenici (a u sluaju partije lanstvo) bili bi na vreme i sveobuhvatno informisani o razlozima i konsekvencama razlaza, takoe i o daljim namerama svih strana, pa bi se onda na miru mogli opredeliti. U normalnim partijama bi frakcija, koja se osamostalila do te mere da se vie ne uklapa u zajedniki program, mogla na skuptini svih delegata da se odvoji i da sa sobom povede svoje sledbenike. A ta raditi sa preduzeima i partijama koje nemaju ak ni svoje stvarno sedite, stvarne adrese i slubenike? Kako podeliti te fluide, koji od vrstih oblika imaju samo svoje nazive? To je pitanje koje ovih dana mui pre svega one koji su do jue tvrdili da raspolau milionima dolara i lanova. Ova situacija je sve drugo samo ne smena. Jer, ona neposredno ugroava svaki pokuaj stabilizovanja politike situacije u naoj zemlji. Ako ne postoje institucionalni mehanizmi da se fiktivna preduzea spontano odvoje od stvarnih, kako da funkcionie trite roba i ideja? ta su fikcije, a ta stvarne ponude, iza kojih stoje ozbiljnost i volja? Kako da znamo 1/ koja partija, i za koje delove svog programa ima podrku meu stanovnitvom, 2/ kako da se

izvri podela uticaja u sluaju da doe do temeljnog spora o programu ili rukovodstvu? Jedini nain bio bi, uspostavljanje komunikacijske mree, ne samo u interesu lanstva, nego pre svega u interesu neopredeljenih posmatraa, tj. politike javnosti. Nai vlastodrci misle da e time to sistematski spreavaju nastajanje pomenute komunikacijske mree (zadravajui totalni monopol nad sredstvima drutvene komunikacije) spreiti eroziju vlastitog uticaja. Meutim oni time onemoguavaju regeneraciju politike kulture. Lo idealizam, sklonost radikalizmu i netoleranciji, to su posledice stanja u kome je prekinut protok relevantnih informacija, stanja u kome nema mogunosti politikog korigovanja i uenja putem svakodnevnog uporeivanja programa i stvarnosti. Zbog te nemogunosti se kao pandan dosadanjem politikom fragmentarizovanju pojavljuje politiki pluralizam kao lanana reakcija. Asocijacija na atomski proces nije sluajna, jer i politiko raspadanje je opasno po ivot. Ono vodi zamoru i rezignaciji i pre nego to je stvarni politiki ivot zapoeo. A stvarni politiki ivot dogaa se samo u zemljama u kojima postoji parlament. Otezanje sa uvoenjem viepartijskog parlamenta, kao jedinog efikasnog sredstva da se praktino provere partijski programi, takvo odugovlaenje za sada proizvodi samo komine fenomene javnog sukoba partijskih lidera i njihovih organizacija, meutim, u procesu lanane reakcije sadrana je logika koja e ubrzo zalediti svaki smeh. Naime, logika stvarnog raspada.

Nacionalni odnosi i vlast

Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu

Originalno objavljeno u: Borba, Beograd, jun 1991; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Nita nije tako slabo kao ideja ije vreme je bespovratno prolo. U Istonoj i Jugoistonoj Evropi ta ideja je bez sumnje ideja socijalizma. Unapred bi bio osuen na poraz svako ko bi pokuao da pomou ove ideje mobilizuje pozitivne emocije i formira politiki program. Svuda bi propao. Da li i u Srbiji? Globalni slom socijalizma ne bi smeo da nas toliko impresionira, da ne vidimo "malu razliku". Ta "mala razlika" je upravo Srbija. U njoj je jo uvek mogue nagaati da li e posle viestranakih izbora stranka koja je nasledila ideju socijalizma pobediti ili izgubiti. A im ima mesta nagaanju, znai da ideja socijalizma kod nas nije definitivno ugaena. Neko e rei da je ona samo le, koji se trza pod impulsima galvanizacije. Da ona samo parazitira na stablu koje sa njom nema nikakve veze. Ali, neosporno je da se mrda. Stablo ije sokove crpe ova socijalistika imela je, naravno, nacionalni program. Ve odavno nisu potrebne nikakve lucidne analize da bismo znali da socijalizam u Srbiji ostaje u igri, zahvaljujui prikljuivanju na nacionalni izvor energije. To je onaj visokoaromatini supstrat, koji je, pomean sa mlakom i bezukusnom tenou socijalizma, itavom koktelu dao pitkost i "karakter". Moda e se ovaj koktel nacionalizma i komunizma na kraju pokazati kao molotovljev koktel, koji e nam izgoreti usta. Za sada on ima sasvim dobru prou kod edne publike. Dakle, lako je zakljuiti da srpski komunizam svoju renesansu zahvaljuje energinom okretanju nacionalnoj politici, i pre svega nacionalnoj retorici. Drutvena organizacija ostala je ista, nedemokratska i autoritarna, ali je ispunjena novim sadrajem. Nema entropije, ni oiglednog raspada, kakve poznajemo iz poslednjih dana socijalistikih poredaka. Sve ovo je lako uvideti, ali stvar nije u tome. Problem tu tek nastaje. Pravo pitanje nije ono o energetskom izvoru naeg socijalizma, nego: kako se moglo desiti da

upravo u Srbiji poe za rukom spasonosno cepljenje komunizma vakcinom nacionalizma? Jer, spajanje ova dva elementa uopte nije tako uobiajeno i razumljivo. Takvi spojevi su nam, dodue, i odranije poznati. Ali to "odranije" odnosi se na komunistike reime iz vremena kada nije bilo opozicije. Onog trenutka kada je u socijalistikom monumentu dolo do prvih vidljivih pukotina, onog trenutka kada se oformila javna opozicija, nacionalna ideja okrenuta je protiv komunizma. Opozicija je nastupila kao jedini autentini zastupnik nacionalnih interesa, a komunisti su mogli biti sreni ako nisu bili proglaeni za nacionalne izdajnike. To se deavalo ne samo u Maarskoj ili ehoslovakoj. To se deavalo i u Sloveniji i u Hrvatskoj. Ali, to se ne deava u Srbiji. Zato? Objanjenje ne smemo traiti u sredstvima masovne manipulacije. Njima su raspolagali svi komunistiki reimi. Osim toga, na vezanu trgovinu, uz koju je uz nacionalni program dobrovoljno, iako uz nekanje, preuzet i socijalizam, u Srbiji su pristali neki ljudi koji nisu tako naivni da bi podlegli jednostavnoj propagandi. Ovde me ne interesuje da li se oni varaju i da je pristajanje na komunistiko-nacionalnog bastarda dobro, za njih same i za stvar do koje im je stalo. Interesuje me udni magnetizam koji oko sebe iri ovaj bastard. Magnetizam je tako jak da je spreio aktiviranje demokratskog nacionalnog programa u Srbiji. Programa koji bi bio suprotstavljen ne samo komunistikoj okupaciji nacionalne ideje nego antidemokratskom nacionalizmu. Odgovor na ova pitanja moramo traiti u naoj posleratnoj istoriji. Odnos izmeu nacije i drave, dovoljno komplikovan i u staroj Jugoslaviji, ovde ulazi u svoju poslednju patoloku fazu. Dravni i ustavni razvoj, koji poinje ve sredinom Drugog svetskog rata, pod platom federalizovanja obeavao je i podsticao stvaranje samostalnih republikih drava. Zavesa na dravnoj pozornici bila je sputana, gledaoci su oekivali da e scenska slika, koja iza nje nastaje, bar priblino odgovarati programskoj najavi koju su dobili na ulazu. uli su, dodue, povremenu buku iza zastora, pomeranje tekih predmeta, ali imali su poverenje. To poverenje pojaavali su "njihovi" redari. Pa ne mogu nas valjda prevariti ako su "nai" razmeteni po svim vanim poloajima!

A kada se zavesa podigla, ustanovili su da se nalaze u sasvim drugom komadu. Nije se igrala najavljena drama federalizma, nego tragikomedija stvaranja nezavisnih republikih drava. Ona bi bila sasvim komina, kada ne bi bilo ugroenih delova razliitih naroda u republikim dravama. Bila bi sasvim tragina, kada bi te pseudodrave mlatarale pravim, a ne pozorinim sabljama. Kada se zavesa podigla, jedino srpski komunisti nisu znali tekst i nisu bili adekvatno naminkani. Delovali su deplasirano na sceni, kao figure iz nekog seoskog amaterskog pozorita. "Novi politiki kurs", do koga je u Srbiji dolo posle znamenite promene politikih uloga, omoguio je srpskom komunizmu da se ukljui u predstavu. Ni manje, ni vie. On Srbiji nije doneo nita to npr. slovenaki ili hrvatski komunisti svojim republikama nisu doneli jo pre nekoliko decenija. Jedina zasluga je iskakanje iz samoizabrane treerazredne uloge. Ali, komad je ostao isti. Meutim, ivot je u meuvremenu iao dalje. Ono to je proputeno pre dve, tri decenije, ne moe se anulirati kao da vreme ne postoji. Slovenaki i hrvatski komunisti platili su za ovo saznanje. Glatko su izgubili na izborima, jer niko nije bio spreman da im sada zahvaljuje za neto to su davno uinili. Slovenija i Hrvatska postale su, dodue, zaslugom svojih komunista federalne drave, ali ljudi su to zaboravili. Ti komunisti izgubili su zato to su njihovi prethodnici bili veoma revnosni. I ovi novi komunisti su se naravno pozivali na nacionalni program, ali publika je rae sluala nacionalnu opoziciju. Na ve podignutim temeljima ona je obeavala izgradnju nacionalizma bez komunizma. Samo u Srbiji je stvarni konflikt mogao da se odvija unutar same komunistike partije, izmeu "starih" i "novih" komunista, uz potpuno iskljuenje vankomunistike opozicije. U samoj partiji se otvorio prostor koji je u drugim zemljama i drugim jugoslovenskim republikama ve odavno zatvoren. Nae epohalno kanjenje u odnosu na bive socijalistike zemlje rezultat je injenice da su "novi" srpski komunisti uspeli da pitanje odnosa izmeu drave i nacije prevedu na terminologiju spora izmeu starog i novog komunizma. To je subjektivno bio trik, koji je objektivno bio mogu zato to su "stari" srpski komunisti do te mere bili amateri, da i minimalna poboljanja stvaraju utisak ogromnih napredaka.

iroku popularnost "novi kurs" stekao je time to je za Srbiju izborio ono to su sve druge republike odavno ve imale i pod starim komunizmom. I ovi kasni plodovi mnogima su slatki, ali ne treba zaboraviti da je stablo sa koga potiu ve sasueno, i da se mora traiti novo. To stablo je komunizam, bez obzira na to da li je stari ili novi. Smetanje procesa neophodnih reformi u okviru socijalistikog modela, redukovanje konflikata na sukob izmeu "starih" i "novih", sve to je strano pogodilo ne samo demokratsku, nego i nacionalnu opoziciju Srbije. Obe su izgurane iz polja u kome se odvijalo dogaanje. Jer to polje je, uprkos promenjenoj retorici, ostalo nepromenjeno. Jo uvek ivimo u socijalizmu. estoke emocije i jo ea terminologija stvorili su privid neviene dinamike. Kao da "svaki dan, u svakom pogledu, sve vie napredujemo". Nije teko uvideti da je najee re o istom prividu, i da je stvarni ivot ve odavno napustio forme u kojima ga traimo. Spor izmeu "starih" i "novih" komunista, koji je proteklih godina punio feljtone beogradskih listova i koji je plenio panju italaca, anahron je i irelevantan. Ako jednom otvorimo konzervu koju uvamo kao zlatnu rezervu, ve po mirisu emo ustanoviti da ona vie nije za upotrebu. Bez obzira na arenu i obnovljenu nalepnicu. Spor o mestu Srbije u komunistikoj Jugoslaviji postao bi zanimljiv samo da se pretvorio u raspravu o samom komunizmu. Ovako, viedecenijsko kanjenje srpskih komunista dobilo je adekvatan pandan u trenutnom anahronizovanju gotovo ukupnog drutvenog i privrednog ivota. Najvei mediji kontrolisani su kao u vreme "ratnog komunizma". To nije samo politiki, nego drutveni problem, jer drutvo gubi sredstva za komuniciranje o svojim stvarnim problemima. U meuvremenu se, kao nusproizvod ideologizovanog stanja, pojavio snaan antidemokratski nacionalizam. On je prirodni otpadak koji nastaje kada se iz formule komunizam plus antidemokratija plus nacionalizam izbaci prvi element. Skraena formula jo je jednostavnija nego njen trolani uzor, ali time nije istinitija. Ne u smislu neke vene istine, nego u tom smislu da ni jedna ni druga ne reavaju probleme. Dobre su za podgrevanje emocija, ali samo za to. A emocije nam nisu nedostajale ni u starom komunizmu. Nedostajala su nam reenja za probleme.

Zabuna sa zaelja
Originalno objavljeno u: ; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Dva dogaaja, jedan euforian, drugi katastrofian, obeleila su kraj "starog poretka". Prvi od njih, ruenje Berlinskog zida, ispunjavao je sve pretpostavke da postane metafora i mit u isto vreme. Pao je zid kao otelotvorenje podele, neprijateljstva, nepoverenja, neprozirnosti. Narod ga je rasturao golim rukama, sa sveu da uestvuje u neem zaista epohalnom. Drugi epohalni dogaaj je rat u Zalivu. Tu ve vie nije bilo ni traga euforiji i optimizmu. Pa ipak, i on spada u tvrdo jezgro, i najui krug zbivanja koja obeleavaju prelaz iz starog u novi svetski poredak. Na tom pragu, u tom prelazu koji jo uvek traje, i jugoslovenska kriza dobija novi kvalitet, ulazi takorei u drugo agregatno stanje. Ritam radnje se ubrzava, ono to je decenijama izgledalo vrsto, ubrzano se razmekava i razdvaja na sve manje sastavne delove. ta se tu zapravo deava? Postoji li neka veza izmeu globalnog i lokalnog deavanja, izmeu pada Berlinskog zida i slavonskih kukuruzita? Da li je ta veza prisutna u politikoj svesti Srbije, da li su prouene sve njene posledice, iskoriene sve mogunosti koje prua, izbegnute sve zamke koje sadri? Ve sam napomenuo da je pad Berlinskog zida posedovao sve osobenosti velikog simbola, ak mita. Ta njegova snaga pokazala se kao prepreka za proces politikog saznanja. Na isti nain kao to prejako svetlo smeta oima, ovaj oevidni simbol uspostavljanja "novog poretka" prebrzo je zavodio na uproene zakljuke. Na primer, na zakljuak da se u sluaju "novog poretka" u stvari radi o kamufliranom "etvrtom rajhu", o germanskoj zaveri iji je cilj da anulira poraze iz dva svetska rata i da u svetu uspostavi novu svetsku silu. Time je i sam pojam "novog svetskog poretka" poprimio negativnu obojenost u srpskom jeziku. Pod tim se preutno podrazumeva iroka "antisrpska zavera" u kojoj su se na okupu nali stvarni ili izmiljeni protivnici, od masonske loe do meunarodne finansijske mafije, ne raunajui islamski fundamentalizam, Kominternu, Vatikan i sline ustanove. Naravno da ovakva optunica, sroena u organima i salonima od najvieg autoriteta u Republici Srbiji, ini izlinim svaku dalju analizu tog

demonskog "novog poretka". Tako je tema apsolvirana i pre poetka rasprave. Meutim, pad Berlinskog zida obeleio je mnogo znaajniji svetskoistorijski rez nego to je stvaranje ujedinjene nemake drave. Jer, nema sumnje, znaajniji od nemakog ujedinjenja je raspad do tada vaeeg bipolarnog svetskog sistema, utemeljenog u epohi hladnog rata, a razvijenog u decenijama koje su usledile. Taj sistem je poivao na obostranom strahu i permanentnom zastraivanju. Svaki konflikt mogao se pretvoriti u svetski rat atomskim orujem, to je mumificiralo tzv. blokovsku podelu. Ovaj trivijalni pojam u sebi sadri itav niz praktinih posledica, kao to su spoljna politika lanica bloka, odnos prema suverenosti drava, odnos prema intervencionizmu, jednom reju, odnos prema dravnosti drave kao takvoj. Raspadom blokovske podele svi ovi odnosi pokrenuti su iz svog teita. Svetska politika ponovo je postala zanimljiva, tj. otvorena i neizvesna. Ovu promenu prvi je na svojoj koi osetio Kuvajt, a onda Sadamov Irak. Ono to je u ruenju Berlinskog zida jo bilo zamagljeno mamurlukom i dimom petardi, obelodanilo se u Zalivskom ratu. Taj rat je nezamisliv u "starom poretku", tj. godinu, dve ranije. U svetu podeljenom na blokove ne bi bilo irake invazije, poto bi blokovski patron Iraka, Sovjetski Savez, unapred spreio takvu nerazumnu akciju, svestan opasnosti koja bi usledila po svetsku sigurnost. S druge strane, da blokovska podela nije iezla, Sjedinjene Drave dobro bi se uvale intervencije protiv drave iz suprotnog blokovskog tabora, ak i ako bi ona, u trenutku pomraenog razuma, uinila ono to je uinio Irak. Meutim, Sadam Husein je prespavao epohalnu promenu. On nije shvatio da su uvedena nova pravila igre, i da tu vie nema ni govora o sigurnoj zatiti iza "gvozdene zavese". Sa jugoslovenskom krizom deava se neto slino. U blokovski podeljenom svetu sve strane su bile za ouvanje Jugoslavije. Kako zbog straha da njenim destabilizovanjem moe doi do remeenja evropske ravnotee sila, tako i zbog pravolinijskog dogmatizma, koji je bio svojstven spoljnoj politici "starog poretka". Naime, nije dolo do toga da pojedinane drave imaju specifian, "diferenciran" odnos prema fenomenu Jugoslavije, budui da je u osetljivim takama spoljna politika blokovskih lanica i inae bila uniformna. Ali, sa raspadom blokova, menja se skoro sve. Sada je doputen individualni pristup. To najpre shvataju Nemci, koji zbog svog

spoljnopolitikog amaterizma i nedostatka tradicije najlake menjaju stil svoje diplomatije. Francuska i Engleska ostaju zbunjene i jo uvek su zbunjene. Umesto da ubrzano razvijaju vlastiti koncept novog celovitog ureenja Evrope koja se vie ne deli na Zapad i Istok ove dve drave bespomono insistiraju na "zajednikom nastupu" drava Evropske zajednice, i jadikuju nad nemakom inicijativom. Opskrbljena slovenakim i hrvatskim "softverom" nemaka diplomatija bez grie savesti ostvaruje svoje posebne ciljeve, poto s pravom pretpostavlja da e vrlo brzo celokupna spoljna politika nekadanjih blokova postati raznoliki splet pojedinanih dravnih politika. Dakle, prva znaajna osobenost "novog poretka" sadrana je u mogunosti individualnog nastupa drava. Imperativ saglasja slabi do iezavanja, to opet najbolje pokazuje natezanje oko Jugoslavije. Uporedo sa iezavanjem ovog imperativa menja se odnos prema intervencionizmu. Poznato je da je meanje u unutranje odnose bio najvei greh hladnoratovske epohe. Naravno, "meanje" je definisano kao prelazak blokovske granice, dok su se unutar blokova tolerisale razliite forme "ograniavanja suvereniteta". Sada ta zabrani slabi. Irak je pogreno raunao s tim da e na brzinu anektirati Kuvajt, a da e u dugoj i zamornoj politikoj debati nakon toga biti zatien pomou principa zabrane intervencionizma. Meutim, da je Sadam malo bolje promislio, uvideo bi da sama njegova lakomislena intervencija u Kuvajtu predstavlja dokaz rapidnog slabljenja meunarodnog naela nemeanja u tue odnose. Raspadom blokova menja se politiki karakter sveta. Svet postaje multipolaran, policentrian, u velikoj meri nepredvidiv, kreativan. Poto nestaje regulaciona funkcija blokovske podele, funkcija koja je garantovala nepromenjivost i parazitiranje, drave su prisiljene da izgrauju vlastitu spoljnu politiku. Oni koji se ne prilagode, ostaju na zaelju. Sve ovo posebno vai za Evropu, gde je na malom prostoru smeten itav niz znaajnih drava. Veina njih ima osiguranu ulogu, samo je pitanje kada e biti spremna da je igra. Naravno, svako kanjenje bie kanjavano, ali definitivno ispadanje iz igre ne dolazi u obzir. Drugaiji stav stoji sa Srbijom. Njoj nikakva povoljna uloga nije osigurana, niti poseduje garanciju da e ostati u igri, makar i u sporednoj ulozi. Posebno nepovoljna je okolnost to u merodavnim politikim krugovima Srbije uopte ne postoji elja da se ue u konkurenciju za mesto u "novom poretku". ak se osea vrlo snana nostalgija i al za blokovskom podelom.

Isticanje katolikog karaktera Zapada, naspram istonom pravoslavlju, kao da sugerie nastajanje neke kompenzacije za ideoloke i vojne blokove. Kao da nas je egzistencija u zapeku istorije uinila nesposobnim za neizvesnost i rizik, i kao da nam je neophodna nova bipolarnost? Meutim, taj voz je odavno otiao. Kakav e to pravoslavni blok da bude bez Rusije, koja e se nai u Evropskoj zajednici ili ak u NATO? Prigovor da se u Evropi obnavlja Zapadno rimsko carstvo strukturno je ispravan, premda sadrinski besmislen. Ukoliko je to Carstvo bilo integrisano ustanovama rimskog prava i hrianstvom, onda se zaista moe rei da se ono u nekom vidu sada obnavlja, s tom razlikom to umesto rimskog prava imamo trite (sa svim prateim posledicama), a umesto hrianstva pravnu dravu sa njenim jednoznanim insistiranjem na ljudskim pravima. Uslov za ulazak u ovo novo "carstvo" bie zdrava privreda, konvertibilna valuta i budetska disciplina na jednoj strani, a politika demokratija i zatita ljudskih i graanskih prava na drugoj. Srbija moe sve to proglasiti zaverom, civilizacijskim atentatom na njenu tradiciju, imperijalistikom ujdurmom. Meutim, apstinencijom iz ovog "carstva" ona nee postati lanica nekog drugog, nego e ostati izvan, na margini. Sigurno je da e takva sudbina zadesiti brojne narode i drave sveta, mada ne i Evrope. Kao to su nekada varvari opsedali granice Rimskog carstva, nosei u sebi ak i neku izvornost i snagu koja je njemu samom nedostajala, tako e moda i sada svet biti podeljen na one koji vie i na one koji manje uestvuju u dogaajima u "centru". A onima koji su sasvim na periferiji ostae uteha da e jednog dana, udrueni, moda i sruiti taj "centar", kao to su to svojevremeno uinili i varvari. Ako je to uopte neka uteha.

Od previe do premalo
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, januar 1992; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Konano je laknulo onima koji su se ve mesecima pitali zbog ega srpski reim ne definie "ratne ciljeve Srbije". Pre nekoliko dana dobili su definitivan odgovor. "Ratni ciljevi Srbije" sve vreme ratnih sukoba ostali su neodreeni zbog toga da bi svaki ishod mogao da bude prikazan kao pobeda politike srpskog reima. Ako itamo poslednja saoptenja SPS-a, koja ponavljaju Miloevievu argumentaciju, zaokruenu u otvorenom pismu Babiu, cilj nacionalne politike Srbije je zapravo oduvek bio dolazak plavih lemova na srpske teritorije u Hrvatskoj. Kada akademici SANU budu prouili ovu novu poslanicu, verovatno e smisliti uverljivu argumentaciju da ubede narod kako je dolazak plavih lemova vrhunac srpskog nacionalnog programa od Garaaninovog "Naertanija" do "Memoranduma" i Miloevievog Pisma. Ima tu, naravno, i jedan mali problem. Ako je uspostavljanje mira glavni cilj Miloevieve politike u Krajini, zbog ega je mir posle rata bolji od mira pre rata? Zar samo zbog onih par hiljada vojnika sa plavim lemovima, koji treba da nadgledaju par hiljada kvadratnih kilometara teritorija nekadanje Vojne granice? Ako su tamonji Srbi u svakodnevnoj ivotnoj opasnosti od hrvatskog reima, ko moe verovati da e ih zatititi nekolicina vojnika, uz to, ne preterano motivisanih da ostave svoje kosti na Balkanu? A ako je opasnost tako mala da su i oni dovoljna garancija, onda se postavlja pitanje smisla rata koji je voen. Naravno, iako sa najvieg mesta, tj. iz Miloevieve "kneeve kancelarije", nikada nije saopten politiki cilj Srbije u ratu, svima je jasno da se tu nije radilo ba o istom apsurdu, tj. o ratu iji je jedini cilj da se rat zavri. Bilo je i te kako ratnih ciljeva. Saoptavali su ih funkcioneri srpske drave, vladajue stranke, publicistiki portparoli vlasti, ratni komentatori SPS-ove TV, itd. Crtale su se ak i karte, neuvijeno se govorilo o "naim novim zapadnim granicama". Prvi broj "Epohe", glasila SPS-a, bio je tematski. Naravno, posveen pitanju o "naim novim granicama". Dovoljno je rei da socijalistiki geopolitiari nisu krtarili kada je trebalo zaokruiti ono to po "etnikom, istorijskom i svakom drugom pravu" pripada "nama". A bivi potpredsednik bive Vlade potroio je na desetine minuta u najglavnijim

TV-dnevnicima (poglavito TV Novi Sad) da bi narodu objasnio da Hrvatska nije Hrvatska, nego da su ono to mi mislimo da se Hrvatska u stvari sastoji od Dalmacije, Hrvatske i Slavonije. A ono to nije hrvatsko (Dalmacija, Slavonija), to moe da bude nae. Neizdriva i sramna bee ta geopolitika onanija, to svakodnevno uareno topografisanje, intimizovanje sa nikad ranije pomenutim zaseocima po Slavoniji. Popaljeni ratni izvetai u nezaobilaznim maskirnim uniformama su sa toliko oduevljenja govorili o Borovu Selu, da je malo nedostajalo pa da ga predloe za glavni grad neke Krnje Jugoslavije, ili bar Proirene Srbije. Zanos je proao, akademici posramljeno sklanjaju geografske karte sa svojih pisaih stolova, jastrebovi postaju golubovi. Trebae izvesno vreme da svojim roacima, komijama, studentima, prolaznicima objasne da su oni zapravo oduvek bili za "plave lemove", protiv besmislenog rata, za mir i razumevanje meu narodima. Ali, uspee oni ve svima da razloe da se nisu promenili oni, nego okolnosti, da njihova politika nije doivela poraz, nego pobedu. Meutim, notorna je injenica da srpska stvar danas stoji daleko loije nego pre hrvatskog rata, a da je pozicija Hrvatske danas znatno povoljnija nego na poetku jugoslovenske dravne drame. U tom ratu su, kako trenutno stoje stvari, izgubili i Srbija i Srbi izvan Srbije. Ozbiljno je ugroen njihov kredibilitet u bilo kakvim meunarodnim pregovorima. Njihova verodostojnost u Jugoslaviji na najnioj je taki otkako postoje politiki kontakti izmeu balkanskih naroda koji ive na ovom prostoru. A sve to je rezultat politike S. Miloevia. Srpski reim nije mogao da bitnije utie na ponaanje Tumanove vlasti, niti da amortizuje njene iracionalne poteze. Ali, mogao je da vodi jasnu i doslednu politiku, koju bi svi razumeli i koja bi se dala prevesti na jezik meunarodnih normi i konvencija. Umesto toga, ova politika je bila nepredvidiva, nejasna, neiskrena, nasilnika, neartikulisana, nekomunikativna. Po svojoj osnovnoj pozi ona je bila maksimalistika. Poto smo najbrojniji i najjai, bie onako kako mi kaemo. Ko nee milom, hoe silom. Opijenost fiktivnim kvantitetom, metafizika brojeva, i to na najvulgarniji nain, tako to se instrumentalizovao broj vlastitih sunarodnika, zbrajao se sa brojem bojevih glava i artiljerijskih orua, i sve to suprotstavljalo "ostatku sveta", dekadentnoj Evropi, trulom Zapadu.

Iz svega toga mogla je da proizae samo nesrea. Tako se i desilo. Omnipotencija Viteza od Osme sednice, koji je Evropu pobrkao sa Centralnim komitetom SK Srbije, a Bua sa Stamboliem, zavrava se kao vebanje u kleanju i kajanju. Sada je manji od makovog zrna onaj koji je jo nedavno hteo da koriguje Cara Lazara, i da dokae da je carstvo zemaljsko Srbima na dohvat ruke. Kao to u svom hvalisanju nije poznavao meru ni granicu, tako je i u kajanju izgubio smisao za ukus. Postao je vei katolik od Pape, i dobrovoljno na sebe preuzeo obavezu da "urazumi" Babia, koga je sam stvorio prema vlastitom liku. Nije mu bilo dovoljno da ga se odrekne, da zanijee bilo kakvu vezu sa njim, da prepusti plavim i svakim drugim lemovima da izau sa njim na kraj. Ponudio se da lino obavi taj zadatak jer, kao to je poznato, uvek je imao inicijativu, jo dok je bio bankarski inovnik. Maksimalistika nacionalna politika Slobodana Miloevia izduvana je kao prazan balon. Ne samo to je promaila sve svoje ciljeve, nego je kompromitovala i diskreditovala i sam pojam srpskog nacionalnog interesa. Fatalni krug je na taj nain zatvoren. Poto je srpski nacionalni interes predao u ruke bogovima rata, Miloevi je doao do take u kojoj svaki zahtev za mir znai negiranje ili preutkivanje srpskog nacionalnog interesa. Zbog toga ne iznenauje to se u njegovom predugakom pismu Babiu ni jednom reju ne pominje pravo srpskog naroda na samoopredeljenje, svuda gde taj narod ivi na kompaktnim teritorijama i sa etnikom veinom. ovek koji je svima probio glavu neobinim zahtevom da svi Srbi ive u jednoj dravi, sada u ime Srba iz Krajina odustaje od zahteva da se slobodno izjasne u kojoj dravi ele da ive. Ovim razvojem je srpski nacionalni interes dospeo u kritinu situaciju. Moda ak u opasnost da bude potpuno poniten, da se na zvaninim meunarodnim mestima glasno ne pominje, kao da je neka nepristojna i skaredna re. Dospeli smo u situaciju da se izvinjavamo to smo Srbi, da se pravdamo ili izbegavamo sve razgovore na tu temu. Jedini put iz ovog orsokaka jeste put destrukcije Miloevievog pojma srpskog nacionalnog interesa. Neophodno je, najpre, pokazati da ovaj interes, ni u jednoj svojoj dimenziji, nije u nekoj vezi sa represivnim, nasilnim ili ak ratnim sredstvima. Srpski nacionalni interes, kao interes naroda koji nije etniki ni teritorijalno homogen, po svojoj sutini trai demokratska sredstva svoga ostvarenja.

To, naravno, ne znai da miroljubivost treba tumaiti kao odustajanje od svih zahteva koji se tiu kolektivnog identiteta. Zahtev Srba u pograninim regijama Hrvatske da budu izuzeti od nadlenosti budue hrvatske nacionalne drave u potpunosti je legitiman i ni u kom sluaju ga ne treba odbaciti kao ratnohukaki. Time to je u Briselu izjavio da srpsko pitanje u Hrvatskoj nije teritorijalno pitanje, Miloevi je zajedno sa prljavom vodom rata iz korita izbacio dete nacionalnog interesa. Jer, naravno da je pitanje Srba u Kninu jedno teritorijalno pitanje. To to ga je Miloevi pokuao reiti ratom, i to ratom protiv celog sveta, govori neto o samom Miloeviu, a ne o tom pitanju. Glatko pretvaranje Srba u nacionalnu manjinu hrvatske nacionalne drave ne predstavlja prizemljenje maksimalistike teorije o "svim Srbima u jednoj dravi", nego odustajanje od legitimnog prava jednog naroda da u trenutku dravne transformacije slobodno odlui o vlastitoj dravnoj organizaciji. Jastreb nije postao golub, nego krtica. Oigledno, glavni problem nisu odluke koje Miloevi danas donosi, u tom smislu to bi te odluke mogle biti ispravne ili pogrene. Glavni problem su pogrene odluke koje je godinama donosio i koje se samo delimino mogu anulirati, i to samo njegovim bezuslovnim odlaskom. Drugim reima, Miloevi danas, pa da mu je na raspolaganju i sva pamet sveta, moe da donese samo jednu jedinu ispravnu odluku da ode. Sve druge odluke su pogrene.

Ustav za Jugoslaviju
Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembar 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Retke su zemlje, poput nae, u kojima je "ustavna radnja" napeta kao neki kriminalistiki roman, prepun raznovrsnih zavera, zloina i namerno zamrenih tragova. Ova radnja pleni panju iroke italake publike koja se, u zavisnosti od trenutne sekvence, uvek iznova opredeljuje, ne marei previe za vlastito prethodno ubeenje. Uloge ustavobranitelja i ustavoruitelja razmenjuju se kao pozorine maske. Ako su se slovenaki politiari donedavno profilirali kao poslednji branioci ugroenog Ustava, sada ih nita ne spreava da isti taj Ustav, neznatno izmenjen, bez grie savesti poalju na drugi svet. Obrnuto, srpski ustavoruitelji odjednom otkrivaju svoju strasnu ljubav za donedavni objekt svog pravednog gneva i spremni su da ga brane sve dok se ne pogase i poslednje pozorine svetiljke. Ova neobina atraktivnost Ustavnih zapleta utoliko je neobinija to svi znaju da je osnovno tivo (tekst Ustava) suvoparno i beskrajno dosadno. Diskrepancija izmeu "scenarija" i "radnje na sceni" tolika je da pobuuje opravdanu sumnju. Ne igraju li glumci neku svoju igru, pri emu im scenario slui samo kao dobar izgovor da zaposednu scenu? Drugim reima, da li je jugoslovensko "ustavno pitanje" zaista ustavno, ili je tu Ustav posluio kao forma za zaplete i rasplete koji sa njim nemaju mnogo veze? Ako celu jugoslovensku ustavnu aferu posmatramo iz ovog ugla, dakle, ne kao opinjeni gledaoci, nego kao neki posetilac koji je sa svetla dana banuo u zamraenu dvoranu usred predstave, biemo prijemiviji za jedno naelno pitanje: da li je Jugoslavija uopte sposobna da ima ustav? Skromni kao i svi sluajni posetioci, ograniiemo domet nae skepse na trenutno stanje. O emu se radi kod trenutne jugoslovenske "ustavne reforme"? Da li problemi koje ona treba da rei mogu uopte ustavnim sredstvima da budu reeni? Graani neke zemlje u svome ustavu formuliu osnovna svojstva poretka u kome ele da ive. Jedinstvo ustava proizilazi iz temeljne saglasnosti koja je postignuta. A u kakvom poretku ele da ive graani nae zemlje? Oko ega su oni i na koji nain postigli temeljnu saglasnost? Da li taj nain sadri dovoljnu garanciju da eventualni sporazum nee biti naruen i pre nego to se osui tamparska boja prvih primeraka ustavnog teksta?

izofrenija jugoslovenskog poretka doivela je svoj klasini vrhunac u odvajanju due i tela. U isto vreme dok se raspadala partija, kao telo tog poretka, proklamovana je regeneracija njegove due Ustava. Manje nas uveseljava okolnosti to se u jednoj materijalistikoj dravi sve vie iri sklonost za spiritualizam; puno smenije od toga je uverenje da bi dua mogla u potpunosti da kompenzuje gubitak telesnosti. Od rata do danas partija je bila jedini stvarni sadraj politikog i javnog ivota, a sve drugo bilo je isti privid. Ustav kao "lepa duica" predstavljao je neophodni dekor i nita vie. Sada bi taj privid trebalo da se pretvori u stvarnost, da pone da die, deluje. Jednom reju da pone da ivi! Ko bi, osim nepopravljivih politikih mistika, poverovao u ovo udo? Na istim naslovnim stranicama dnevnih novina donesena je vest o raspadu jugoslovenske partije i o "predlogu za donoenje novog Ustava". Vesti su stajale jedna pored druge, ne dodirujui se. Predsednik nae vlade uveravao je sebe i druge da izmeu te dve radnje nema nikakve veze, tj. da nau dravu ne dotiu interne partijske zavrzlame. Meutim, ako se vratimo elementarnom odreenju ustava kao temeljne saglasnosti, neemo se tako lako prepustiti spiritualistikom optimizmu. Naime, niko ne moe osporiti da je partija bila jedini medij za politiku komunikaciju i da se svako pitanje o tome ta nai graani ele na nuan nain pretvaralo u pitanje o tome ta eli naa partija (tj. partije). Bez partije nema politike komunikacije, bez politike komunikacije nema saglasnosti, bez saglasnosti nema ustava. Raspad jugoslovenske partije ne znai samo krizu pretenzije na apsolutnu mo u drutvu, nego i faktiki prekid politike komunikacije, u jednom drutvu u kome je ono politiko bilo u potpunosti okupirano od strane jednog "politikog subjekta". A to znai: trenutno uopte nije mogue utvrditi o emu postoji saglasnost meu jugoslovenskim graanima. Naravno da ni interna saglasnost partije, na kojoj je do poetka osamdesetih poivao jugoslovenski poredak, nije imala neke sutinske veze sa stavom graana prema drutvu u kome ivi. Raspad partije potencijalno i njih ukljuuje u radnju, tako da se itava stvar znatno komplikuje, ali i oslobaa prethodnih privida. Nazire se mogunost da eventualni jugoslovenski Ustav zaista postane izraz saglasnosti jugoslovenskih graana u pogledu osnovnih svojstava drutva u kome ive. Meutim, da bi se to desilo, bilo bi neophodno da se uspostavi novi medij politike komunikacije. Na osnovu spontanog ispoljavanja politikih uverenja trenutno nije mogue rei ni to da li su sve relevantne grupe koje ive u naoj zemlji uopte za Jugoslaviju, a pogotovo za kakvu bi se Jugoslaviju zalagali. Opcije variraju

izmeu asimetrine federacije, konfederacije i "obine" federacije. Meutim, to je jo vanije, ni ta ispoljena uverenja ne sadre uvek u sebi dovoljnu garanciju da ne predstavljaju demagoki trik. Na politiki prostor kontaminiran je ostacima "starog reima", a njegova kriza jo nije istoznana sa njegovom abdikacijom. U takvoj situaciji se neko moe zalagati, na primer, za politiki pluralizam, a initi sve da ga sprei. Neophodno je izvesno vreme da bi drutveni akteri (meu njima i republike komunistike partije) stvorili medij za relevantnu drutvenu komunikaciju, u kojoj bi onda bilo odlueno i to da li je, i oko ega, mogua saglasnost meu ljudima koji ive u naoj zemlji. Svako prejudiciranje, u vidu nekog novog Ustava, bilo bi po svom sadraju irelevantno (jer ne bi obavezivalo one na koje se odnosi), a po svojoj funkciji tetno (jer bi stvaralo komunikacijske umove). Dakle, treba neizostavno odloiti raspravu o novom Ustavu, a umesto toga posvetiti panju institucionalnom osiguranju medija za relevantnu drutvenu komunikaciju. Poto je politika njegov bitan segment, to znai: treba maksimalno zatititi pravo na izraavanje politikih uverenja i na politiko udruivanje, da bi nakon stabilizovanja preovlaujuih politikih uverenja postala mogua rasprava meu njima i time, eventualno, postizanje saglasnosti. Umesto Ustava potrebni su Ustavni amandmani i zakoni o politikim partijama. I potrebno je strpljenje da bi smo videli da li su oni koji izraavaju uverenja zaista uvereni u njih, ili politika sredstva ele da iskoriste za jo jedno ukidanje politike.

Misterija slovenako-srpske simetrije

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, novembar 1989; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Izmeu Slovenije i Srbije je uz niz obnarodovanih negativnih i pozitivnih simetrija uspostavljena i jedna sutinska, pa ak preutna. Dok se zvanini tumai zvanine politike trude da terminoloki savladaju dijalektiku "prekida odnosa" i "uspostavljanja ravnopravnosti", stvarno dogaanje odvija se iza njihovih lea, kao to se u znamenitoj marksistikoj analizi "robne razmene" tajna ne skriva u onom to se razmenjuje, nego u mistinom "ekvivalentu", koji dve strane uopte dovodi u meusobni odnos (koji onda moe biti i odnos rata). Na toj sutinskoj ravni odnosa simetrija izmeu Slovenije i Srbije je ne samo uspostavljena nego je, uz to, uspostavljena na opte zadovoljstvo. Ako je proteklih dve godine "novi kurs" upuivao dragocenu pomo slovenakoj politikoj eliti, igrajui ulogu negativne odredine take, bez koje bi se projekt formiranja slovenakog nacionalno politikog identiteta razlio u alpskim maglama, sada je doao trenutak za vraanje duga. "Novom kursu" je bilo neophodno novo punjenje baterija. Niko ne zna da li e zima koja dolazi biti duga i hladna, a dalekovido rukovodstvo ne moe dopustiti iznenaenja. Treba podgrejati matu i emocije, bolje i preventivno, nego prekasno. Teko se moe osporavati evidentnost injenice da je na (svejedno da li stvarnoj ili izmiljenoj) "srpskoj opasnosti" slovenaki narod uz veliku pompu uao u politiku. Ne da on bez tog dodatnog potiska ne bi bio u stanju da se pokrene, nego ne bi imao volje ni interesa za to. Tek fantom Miloevi integrisao je letarginu i fragmentarizovanu masu, tek on je stvorio slovenaki politiki narod. Zbog toga nije udna neurotska fiksacija za taj fantom i onda kada je on zavrio svoj zadatak. Naravno da se ovde ne radi o istom prividu, o proizvoljnom izmiljanju "neprijatelja" da bi se zbili vlastiti redovi. Niti je "novi kurs" bez svoje krivice upregnut da tegli tui teret, niti je protivusluga od strane slovenake politike uprave usledila bez njihovog vlastitog uinka. U meusobnom instrumentalizovanju je, kao to rekoh, afirmisan princip ekvivalenta. Svako je znao ta dobija time to se uputa u trgovinu i svako je dobio ono to je eleo. I jedni i drugi su osvojili pravo da budu hrabri i uvreeni, da ne

pristaju na pritiske i da ne prezaju ni od najveih rtava. Kada ne bi znali da se ovde radi o trivijalnoj razmeni, pomislili bi da je na pragu rat. A kako stoji stvar sa jugoslovenskim tritem politikih simbola? Vladaju li tu simetrija i opte zadovoljstvo, kao u odnosu izmeu Slovenije i Srbije, ili je trgovina nekog privilegovala, a nekog hendikepirala? Da li se svi nai republiki narodi pojavljuju ravnopravno, tj. kao kupoprodavci, ili ima i onih koji samo prodaju ili samo kupuju? Ako to ine, zbog toga to ine? Svi znamo da argument "nejednake razmene", koji je danas trivijalizovan i sveden na svoju materijalnu dimenziju ekonomskog odnosa severozapad/jug, od samog poetka igra izuzetno znaajnu simbolikokonstitutivnu ulogu u politici "novog kursa". U tom izvornom argumentu radi se o tvrdnji da je Srbija u novu politiku zajednicu unela svoju dravu, a da je, u prvoj fazi razmene za to dobila samo mlake emocije i ak bila optuena da je svoj dravnosni suicid izvrila zbog oekivanog ekstraprofita, tj. pretvaranja Jugoslavije u proirenu Srbiju. Bilo kako bilo, dolo je do dijametralno suprotnih vienja uslova razmene. Dok jedna strana tvrdi da je "Srbija u miru izgubila ono to je u ratu stekla", druga je uverena da je "ratni pobednik" u miru i preterano naplatio svoje usluge za zajedniku stvar. Druga faza navodne nejednake razmene odvija se u "novoj" Jugoslaviji, gde se poev od sedamdesetih godina od elemenata zajednike drave konstruiu republiko-nacionalne pseudodravice. Tu je za sve bilo dovoljno graevinskog materijala. Osim za Srbiju. Jedino njen status nije bio jasan. Ako rezimiramo ovu transakciju, dobijamo rezultat koji moe da "uznemiri graane" ili tanije, koji ih je poslednje dve godine neprekidno uznemiravao. U transakciju politikim simbolima Srbija ulazi sa vlastitom dravom, a ostali sa dobrom voljom. Nakon obavljene razmene svi ostali izlaze sa svojim dravama, a Srbija sa dobrom voljom (tj. odluna da saeka dobru volju drugih da i njoj dopuste slino pseudodravno konstituisanje). Ova uznemiravajua neravnopravnost predstavlja polazite "novog kursa". Zar je onda udno to to mu je uspelo da u kratkom vremenu mobilizuje ogorenje i uvreenost i to mu jo uvek polazi za rukom da temu dri otvorenom? Ako se prisetimo prethodne skice, uoiemo da se ovde radi o takvoj nejednakoj razmeni u kojoj jedni samo (ras)prodaju, a drugi samo kupuju.

Lako moemo razumeti motive onih koji kupuju, pogotovu ako je "roba" koju dobijaju znatno vrednija od valute kojom je plaaju. Meutim, koji su motivi prodavca? Zato on i to pod normalnim okvirnim uslovima ("u miru", kako i sam priznaje) uopte pristaje na tako nepovoljnu razmenu? Koja to loa trgovaka intuicija navodi Srbiju da za samo sedam decenija razmeni bogatstvo za prosjaki tap? Ako moda i nismo u stanju da odgovorimo na ova pitanja, barem smo stekli svest o problemu. Tako nas uveravaju pristalice "novog kursa". Bez obzira na to ta je motivisalo srpske politiare prve i druge Jugoslavije da pristanu na trajnu hendikepiranost, ona je sada definitivno stvar prolosti. A da li je zaista tako? Ve povran uvid u stanje akcija na simboliko-konstitutivnom tritu, promenjeno "novim kursom", pokazuje da se u ni u kom sluaju ne radi o eksproprijaciji eksproprijatora, kako bi to eleli da prikau ideolozi srpske kristalizacije. Ne samo to njima nije uspelo da pokupuju sve akcije i da onda ucenjuju druge potencijalne kupce, nego su svojim nevetim ponaanjem izazvali upravo skok cena onih vrednosnih papira koje drugi poseduju, a koji su prethodno bili bezvredni. Vrednost akcije "uvar" bila je nula, pre nego to je ukljuena u beogradsku transakciju. Posle "neumskih" i "agrokomercnih" lomova je bosanskohercegovaka berza bila praktino pred zatvaranjem. Spasonosnom energetskom injekcijom iz Beograda bolesnik je ivnuo, i sada, umesto galvanizovanog politikog lea, posmatramo rekonvalescenta. Slian proces regeneracije deava se u Hrvatskoj, pa i u Sloveniji, a da ne govorimo o Kosovu. Jednom reju "novi kurs" je suprotno vlastitoj nameri, najmanje poboljao svoj sopstveni saldo, a mnogo vie saldo svojih konkurenata. Poput onog nesrenog mitskog kralja, i on je dodirom pretvarao u zlato sve to nije eleo. Ne radi se o tome da on izmilja protivnike, on potpomae njihovom uspostavljanju, a kada se uspostave, odobrava im dugoroni beskamatni kredit, na svoju tetu, naravno. itava ova pria mogla bi izgledati zabavno, kada ne bi imala smrtno ozbiljnu dimenziju. Njena kulminacija je sadrana u temi " Srbi u dijaspori". Ova tema nije sluajni, nego nuni element radnje. Ako bismo eleli da je ralanimo na osnovne segmente, stvar bi izgledala otprilike ovako: a/ Na poetku stoji opravdana ili neopravdana imperijalna svest, svest o velikoj misiji, pijemonstvu, o spremnosti na velike vlastite rtve za sreu

drugih. Bez obzira na sve dobre namere tu se, formalno posmatrano, radi o meanju u tue stvari. Problem se dramatizuje kada postane jasna diskrepancija izmeu jake imperijalne svesti i slabih civilizacijskoasimilacionih kapaciteta. Upravo "osloboeni" ne ele spontano da oponaaju " oslobodioce", nego ih se tome mora uiti, tj. sloboda se transformie u politiko-pedagoki (ili policijski) preodgoj. To je srpska zvanina politika u Kraljevini, proizala iz okolnosti da politiku mo (koja je uvek privlana) nije pratila civilizacijska (koja bi dobrovoljno bila prihvaena kao uzor). b/ Poto je time homogenizovanje politike zajednice unapred onemogueno, vanu ulogu poinju da igraju Srbi izvan Srbije. Oni se, po definiciji, nalaze u istom agregatnom stanju kao i njihova "centralna masa" i u razliitom u odnosu na svoje vlastito okruenje. Time postaju prirodni agens projekta kolonizacije. Ve u ratovima sa Turskom u drugoj polovini 19. veka beogradski politiari raunaju sa aktiviranjem Srba izvan Srbije, ali po pravilu ne vodei rauna o tome ta e se sa tim manjinama desiti u sluaju da zajedniki poduhvat doivi neuspeh. Neobina neodgovornost u odnosu prema Srbima u dijaspori osobenost je brojnih srpskih politiara u obe Jugoslavije. v/ Nije teko naslutiti da e iz prve take slediti suprotan efekat od oekivanog, tj. da svest o velikoj misiji nee homogenizovati, nego upravo razjediniti, a da e homogenizovani biti elementi tog razjedinjenja, u kripcu ostaje inicijator "velikog oslobaanja", ali, jo vie nego on, u kripcu ostaju Srbi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Ovo je skica za odvijanje nejednake nacionalno-dravne trgovine pre "novog kursa". Da li se njegovom pobedom neto izmenilo? Neka na ovo pitanje svako odgovori prema vlastitoj svesti. Vratimo se poetku analize. Tamo smo ostavili po malo komine aktere slovenako-srpskog akcionarskog drutva, zabavljenog uspostavljanjem simetrije. Prva faza zajednikog poduhvata uspeno je okonana. "Srbi" su bauk za Slovence, "Slovenci" su bauk za Srbe. Ljudi koji su skloni metafizikom tumaenju istorije, mogli bi pomisliti da se sve moralo tako desiti. U pervertiranom odnosu snaga na Balkanu, nema jasnih akcija bez jasnih reakcija. Drugim reima, politika reforma Srbije, bilo kakva da je bila, proizvela bi negativnu reakciju, samim tim to bi znaila obnovu politike volje naroda koji njegovi susedi (s pravom ili bez njega) doivljavaju kao opasnost.

Ovo metafiziko tumaenje istorije danas nije tano. Moemo zamisliti razvoj dogaaja u kome bi istorijski arhetipovi bili izbegnuti, i koji ne bi ponavljao logiku skiciranu pod a-v. I u tom scenariju bi simetrija izmeu Slovenije i Srbije igrala odluujuu ulogu. Naime, problemi ova dva naroda, iako sasvim razliiti, meusobno se pribliavaju time to im je reenje zajedniko. To zajedniko reenje je: ustavna drava sa preciznim mehanizmima kontrole moi, a pre svega sa uverljivim i efikasnim sredstvima zatite manjina. Slovenci sebe doivljavaju kao manjinu, a osnovni (istorijski) problem Srbije jeste to da se veliki deo stanovnitva nalazi van matine teritorije. Jugoslavija je nastala kao reenje oba problema. Meutim, pukom injenicom nastanka njen smisao nije realizovan. elji da se unutar zajednike drave efikasno tite vlastita prava mora korespondirati politiki i socijalni poredak koji tu zatitu garantuje. Takav poredak sve do danas u Jugoslaviji nije nastao. Nije potrebno previe mate da bismo zamislili scenario po kome bi Slovenija i Srbija destabilizovali (u pozitivnom smislu) jugoslovensku politiku ravnoteu, ali ne negativnom simetrijom, kako se to danas deava, nego tako to bi postavili ultimativni zahtev za uspostavljanje jedinog tipa politikog ureenja koji trajno reava njihove najvee probleme. Dakle, tipa parlamentarne demokratije opremljene nainima za kontrolu politike i socijalne moi. Takva sredstva kontrole mogu biti samo sloboda politikog udruivanja i parlament koji se nalazi pod stalnom kontrolom opozicije. Znamo da se ovo nije desilo i da su mali izgledi da e se desiti. Umesto toga, nacionalni politiari su izabrali put etnikog konstituisanja, sa namerom da ono to ele iznude u meusobnoj trgovini. To za nae prostore nije ni novo ni neobino. Meutim, vano je da znamo da se tu ne radi ni o kakvoj "novoj politici", a pogotovu ne "preporodu" (bilo kog naroda u Jugoslaviji), nego o podgrejavanju zaboravljenih kliea i instrumentalizovanju kolektivnih arhetipova. U svemu tome nije bilo istorijske nunosti; individualni izbor odigrao je znaajnu ulogu, ime se postavlja pitanje i individualnih odgovornosti. Istorija se moda ponavlja, ali oni koji nita ne naue od prethodnih neuspeha, ne mogu se sa istim pravom pozivati na naelo "dobrih namera" (kojima je, kao to je poznato, poploan i put do pakla).

Srpski izazov - srpski odgovor

Originalno objavljeno u: ; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Da je pre dve tri godine neko slovenakim ili hrvatskim politiarima rekao da e tako lako doi do arko eljene konfederacije, ne bi im verovali. Jer, politiki nastup srpskih vlasti kipteo je od odlunosti i samouverenosti, ili, tj. ili federacija, ili sve, bez ostatka, dovodimo u pitanje. Najpre, naravno, meurepublike granice. Bez preteranog zadubljivanja u tu novu odlunost srpskih komunista moglo se ve tada s dobrim razlogom posumnjati u njenu iskrenost. Ne samo to je ta vlast, istrajno i metodski, potez za potezom usamljivala Srbiju u Jugoslaviji i svetu. Jo vie od toga, ona je svojim konfederalnim konkurentima neprekidno potvrivala ono to je elela da im ospori, naime, njihov dravni suverenitet. U tom pogledu karakteristian je privredni bojkot Slovenije, kojim je defakto potvreno da je Slovenija nezavisna drava. Na taj nain su srpske vlasti povlaile sve deblji krug kredom oko republike Srbije, istovremeno proizvodei politike povode za ubrzano osamostaljivanje drugih republika. Formalni vrhunac dostignut je u novom Ustavu Srbije, gde se Srbija definie kao nezavisna drava u postojeim republikim granicama. Faktini vrhunac doivljavamo ovih dana, u odluci da Srbija uvede carine koje bi njenu privredu definitivno izdvojile iz svog okruenja. U emu je zapravo stvar? Da li su zakasneli agenti Kominterne ili Vatikana prodrli i meu reformisane srpske komuniste? Ili je pre re o masonskoimperijalistikoj zaveri? Ili jednostavno o politikoj nepismenosti? Bilo kako bilo, srpski komunisti e posle decembarskih izbora svojim naslednicima ostaviti vie problema nego to su ih sami zatekli. Ostavie im jednu usamljenu Srbiju, sabijenu u vlastite granice, a istovremeno nesposobnu da glumi politiko i privredno ostrvo. Ako ni zbog ega drugog, a ono zbog svog vlastitog naroda koji je ispresecan ovim podebljanim republiko-dravnim granicama. Istina je da su novi srpski komunisti pri svom politikom nastupu zatekli ruevnu dravnu graevinu, sa Srbijom kao slomljenom potpornom gredom. Istina je da su obavili izvesno renoviranje. Meutim, svi majstori znaju da je pogreno popravljanje gore nego nikakvo. A nema sumnje da je

uz inicijativu srpskih vlasti jugoslovenska dravna konstrukcija pogreno popravljana. Bar to se tie interesa srpskog naroda, i svih drugih naroda koji se ne poklapaju sa republikim teritorijama. Ti narodi podseaju na obezglavljene putnike ne nekoj nadrealistikoj eleznikoj stanici, gde se obavetenja o destinaciji voza svakog sekunda menjaju. Federacija, konfederacija. Ui, ili izai? Za jedno je moda prerano, za drugo ve sledeeg trenutka moe biti prekasno? itavi delovi stanovnitva neurotizuju se i postaju otvorena pretnja za kolektivnu sigurnost. Neiji ivci lako mogu popustiti, metoda toplo-hladno, kojoj nas sistematski izlae srpska vlast, lako moe dovesti do eksplozije bojlera. Proputene su brojne prilike da se, ve od sredine osamdesetih godina, pristupi takvoj rekonstrukciji zajednike drave, u ijem rezultatu se opravdani zahtev za demokratizaciju ne bi poklapao sa zahtevom za stvaranje nezavisnih nacionalnih drava na tlu trenutne zajednike drave. Zbog specifinog poloaja srpskog naroda, zbog njegove rasejanosti po irokom i etniki izmeanom prostoru, srpski politiari bili su duni da iniciraju ovu rekonstrukciju. I da se pri tom oslanjaju podjednako na razlone argumente i na politiku mo. Pristalicama nezavisnih drava kao vrednosti po sebi trebalo je oduzeti izgovor da je elja za demokratijom njihov stvarni cilj, a nezavisne drave samo sredstvo. To se moglo uiniti samo tako to bi demokratija postala mogua i u zajednikoj dravi. Takva drava mirno i bez preteranih emocija mogla bi onda da pregovara sa onim svojim delovima koji se uprkos osiguranoj demokratiji ele izdvojiti u posebne drave. U tim odlunim trenucima srpskim politiarima nedostajala je sposobnost razlonog argumentisanja, a politiku mo su razumevali kao istu silu. Iz ova dva minusa nije proiziao plus, nego dvostruki minus. U njemu trenutno ivimo. Kako e se, nakon najnovije konfederalne inicijative srpske vlasti, razvijati odnosi u Jugoslaviji? Nema sumnje da e taj razvoj diktirati slovenakohrvatski obrazac, ma koliko prividno bio u defanzivi. Naime, redukovanje ukupne politike na odnose meu republikim vrhovima (makar bili izabrani na slobodnim viestranakim izborima) predstavlja kamen-temeljac konfederalne strategije. Ona je trenutno veoma uspena i po svoj prilici e u najskorije vreme dati prve znaajne rezultate. Jer, za sada se u Jugoslaviji ne moe operacionalizovati ni jedan tip politike komunikacije osim pomenutih meurepublikih sporazuma, do kojih bi moglo doi posle demokratske konstitucije vlasti u svim republikama. Ne postoje ni stranaka nadrepublika povezivanja, ni povezivanja interesnih grupa, ni bilo kakvi regionalni savezi koji bi lomili republike granice. Ono to se u

tom smislu dogaa u Kninskoj Krajini (povezivanje Srba iz Hrvatske i BiH) ili na relaciji Sandak i BiH, suvie je sporadino da bi moglo sluiti kao model. Dakle, prvi znaajan uspeh konfederalista sadrae se u tome da e u 1991. godini jedini politiki akteri biti republika vostva. U tome e se, bar posredno, oitovati konfederalni karakter drave. Bie voeni brojni razgovori i pregovori, i verovatno postignuti izvesni rezultati. Meutim, da li e te rezultate biti mogue stabilizovati? Da li e suverene politike odluke biti donesene na relaciji republikih vrhova? Ili e tu alpsku komunikaciju s brda na brdo, neprekidno remetiti drugi glasovi i umovi? Od odgovora na ovo pitanje zavisi i odgovor na pitanje o mogunosti stabilizovanja konfederalnog poretka. Lako je pogoditi da e pomenuto alpsko dovikivanje remetiti grmljavina koja dolazi iz sve guih oblaka. Ti oblaci su etnike celine koje se prostiru preko republikih granica. Srpski reim, ma kako demokratski bio, nee posedovati iskljuivu suverenost u raspravi o Jugoslaviji, nego e morati da uvaava glas (ili grmljavinu) i onih delova srpskog naroda koji ive izvan Srbije. Isto vai za hrvatsku vlast. Drugim reima, ako u buduem dravnom ureenju ne budu predvieni mehanizmi legalnog uticaja etnikih kolektiva na najvanije odluke, njihovo uee u komunikaciji svee se na njeno remeenje. Meutim, dovikivanje meu republikim vladama moe biti oteano zbog jo jednog potencijalnog izvora zvuka. On se nalazi u dolinama ispod planinskih vrhova na kojima te vlade sede. Trenutno tu vlada grobna tiina, ali koliko dugo jo? Naime, tu je prebivalite onog to neodreeno i jo uvek nesigurno nazivamo "graanima", "interesnim grupama" i slino. Iz perspektive etnikih oblaka ova sitna bia uopte se ne vide. Sa republikih planinskih vrhova jedva se naziru. Ali, ma koliko sitna, ta bia imaju svoje svakodnevne poslove i svoj jezik za meusobno sporazumevanje. A poto su uslovi za ivot u svim planinskim dolinama slini, i jezik kojim ta bia komuniciraju je slian. Ako ponu da se dovikuju, moe se desiti da se i njihovi glasovi umeaju u pomenuto dovikivanje s vrha na vrh planine. Dakle, vrlo je mogue da e suverenost meurepublikih dogovora biti destabilizovana i dovedena u pitanje i od strane graana i interesnih grupa, koji e samim svojim postojanjem demonstrirati da su nametnuti republiko-dravni okviri preuski. Potreba za njihovim irenjem i relativizovanjem moe se nazvati potrebom za slobodnim tritem, za standardizovanim pravnim sistemom zatite osnovnih prava, ili kako god se

hoe. Bitno je da e ova potreba, ako ne bude institucionalno zadovoljena, omatati visoku komunikaciju republikih vlasti. Politika vlast koja u Srbiji bude zamenila komuniste morae da rauna sa ovom komplikovanom situacijom. Ako se ve unapred ne bude pripremila za to da e jezik za buduu komunikaciju u Jugoslaviji biti sastavljan najmanje od tri "privatna jezika" (jezika republika, naroda u etnikom smislu, i graana i njihovih interesnih grupa), i ona e biti ispod svog istorijskog zadatka. A taj zadatak je vrlo prost. Ili e biti pronaen jezik na kome e moi, bar o elementarnim stvarima, da komuniciraju sva tri pomenuta "aktera". Ili e svaki od njih biti po prirodi stvari prinuen da snagom i visinom svog glasa nadjaa um drugih glasova. Trenutno se upravo to deava. Meutim, vrlo dugo to ne moe da traje. Ne samo zbog toga to su fizike mogunosti onih koji trenutno urlaju ograniene. Nego i zato to su ograniene i fizike mogunosti onih koji to urlanje moraju da sluaju.

Sjedinjene jugoslovenske drave

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, mart 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Nikada u naoj istoriji nije toliko toga uinjeno u ime afirmisanja nacija. Istovremeno, nikada se jugoslovenske nacije nisu oseale tako ugroenima, osujeenima i obespravljenima kao danas. Gde je reenje ovog paradoksa? Da li je etnikim grupama, uprkos svim deklaracijama i obeanjima, ipak dato premalo prava? Moda ih dravna i republika "birokratija" spreava da ostvare ta obeanja, pa bi onda izlaz iz meunacionalne krize trebalo traiti u daljem intenziviranju etnikih individualiteta? Ili je naim nacijama dato previe prava, koja one zloupotrebljavaju i okreu protiv zajednike drave kao jednog izvora vlastitog pravnog statusa? U jugoslovenskoj politikoj javnosti lako emo nai pobornike sve tri navedene varijante. A u samoj prirodi spora sadrana je nemogunost njihovog meusobnog komuniciranja. Ukoliko se svi iskreno oseaju ugroenima (u ta nemamo razloga da sumnjamo), irelevantno je da li oni objektivno imaju osnov za takvo svoje oseanje. Meutim, mogue je zamisliti i nekvantitativni pristup jugoslovenskom nacionalnom problemu. Ako napustimo bezizglednu metodu merenja, moda emo se probiti do naelnijeg i racionalnijeg stava, koji dodue takoe nee dovesti do opte saglasnosti, ali bar nee od samog poetka blokirati komunikaciju meu suprotstavljenim gleditima. Umesto da sabiramo i oduzimamo, upitajmo: da li su jugoslovenskim nacijama zapravo data pogrena prava, pa je ta pogrenost, a ne koliina i obim, uzrokovala trenutno nemogue stanje? Jugoslovenski federalizam predstavlja dravno-pravni odgovor na nae nacionalno pitanje. Stav da su jugoslovenskim etnikim grupama data pogrena prava ne znai nita drugo nego da je pogrean taj koncept federalizma. Ovde nam nee mnogo pomoi njegovo polemiko istorizovanje. Kao politika realnost on je uspostavljen tzv. AVNOJ-em, a kao dravna forma se protee od prvog Ustava (1946), pa sve do najnovijih oficijelnih predloga za donoenje novog Ustava (1990). Sve borbe za redistribuciju nacionalnih prava, koje su prikriveno i otvoreno voene u posleratnoj Jugoslaviji, priznaju ga kao referentni okvir. Naravno da u

sredstva borbe spada i to da se protivnicima osporava pravo pozivanja na zajedniki izvor (AVNOJ), meutim, ma kako ratoborna bila, ta demagogija ne moe prikriti da su svi saglasni o prirodi nacionalne moi, a da se spor vodi samo oko njene preraspodele meu jugoslovenskim nacijama. A ta priroda moi jasno je definisana u prirodi naeg federalnog poretka. ta je to u jugoslovenskom federalizmu, to dovodi do nereivih tekoa, kakve su i one pred kojima se naa zemlja trenutno nalazi? Odgovor je jednostavan: nacionalna mo jugoslovenskih etnikih grupa sistematski je uspostavljena kao etniko-teritorijalna suverenost, tj. kao stapanje etnike i republike suverenosti. Ova operacija institucionalno je dovrena jo 1964, a politiki se realizuje od sredine ezdesetih godina. U svom dovrenom dravno-politikom obliku od koga nismo previe udaljeni nudi nam se kao forma saveza suverenih drava, tj. kao Sjedinjene Jugoslovenske Drave. Ve sama terminoloka asocijacija na Sjedinjene Amerike Drave pobuuje optimizam. Zato Jugoslaviji nije sueno da svoj konani mir pronae u ovoj privlanoj formuli? AVNOJ-ski koncept federalizma pogrean je zbog toga to poiva na jednoj fikciji sa dalekosenim posledicama. U njemu je pretpostavljeno da su jugoslovenski narodi kojima je onda priznata teritorijalna suverenost u samima sebi uspostavljeni kao istorijsko-politika nacija. Naime, da su to "nacionalni individualiteti" koji su unutar sebe politiki homogenizovani, a to pre svega znai, da su etnike manjine unutar tih nacija politiki integrisane na relativno optezadovoljavajui nain. Ako bi to bilo istina, federalizam bi predstavljao skup institucija za regulisanje meusobnih odnosa izmeu nekolicine nacija kao istorijsko-politikih celina. Meutim, uasna zbivanja tokom Drugog svetskog rata mogla su biti osnov za sve drugo, samo ne za pomenutu AVNOJ-sku fikciju. Ta zbivanja su pokazala da jugoslovenske "nacije" nisu istorijsko-politiki, nego prirodnoetniki kolektivi, koji svoju unutranju homogenost ostvaruju prvenstveno fizikim odstranjivanjem manjinskih etnikih grupa. Pred posleratnim dravnim ureenjem time se postavljao teak zadatak da u sklad dovede zahtev za afirmisanje velikih etnikih grupa (nacija) i zatitu etnikih manjina unutar tih nacija. Koncept federalizma, onako kako je razvijen u svim ustavima socijalistike Jugoslavije, predstavlja odgovor na prvi deo zadatka, uz potpuno zanemarivanje drugog dela. Stie se utisak da je on pravljen u skladu sa potrebama nekog naroda ije se etnike granice

potpuno poklapaju sa teritorijalnim. A u Jugoslaviji, osim slovenakog, takvih naroda nema. Time to je nacionalnu suverenost definisao kao etniko-teritorijalnu, jugoslovenski federalizam je pokrenuo dvostruku dinamiku. Na jednoj strani, dinamiku konfederalizovanja. Poto nacija + teritorija + suverenost ne znai nita drugo nego suverenu nacionalnu dravu u smislu 19. veka, jasno je bilo da e na federalni koncept, im napusti ravan iste politike demagogije (a on ga naputa ve u ranim ezdesetim godinama) voditi u pravcu formiranja nezavisnih drava, koje e se u prvom trenutku nazivati "socijalistikim republikama", da bi onda suvereno odluile i o eventualnoj promeni svog imena. Na drugoj strani, okolnost da narodi koji ulaze u Jugoslaviju u najeem broju sluajeva nisu istorijsko-politiki, nego samo etniko-nacionalni individualiteti, vodi tendenciji stvaranja unitarnih republikih drava. Isti oni razlozi koji su na nivou jugoslovenske drave motivisali naglaavanje kolektivnih prava (kao prava federalnih jedinica) trebalo bi da vae na nivou republikih nacionalnih drava, kao heterogenih zajednica sa kompaktnim etnikim manjinama. Meutim, borcima za nacionalnu afirmaciju nita nije tako mrsko kao pomisao da bi nacionalna mo njihovog naroda mogla biti okrnjena federalnom redistribucijom te moi. Argumente za svoje nepomirljivo stanovite oni mogu da pronau u naem federalnom ureenju, koje je od samog poetka napravljeno kao komplikovani mehanizam, u kome od svih funkcija besprekorno deluje samo ona koja regulie samounitenje sistema. Umesto lanog federalizma, zasnovanog na fikciji o jugoslovenskim nacijama kao istorijsko-politikim individualitetima, bilo je na kraju rata neophodno priznati da se nai narodi nalaze u relativno ranoj fazi svog samodefinisanja kao kolektiva, pa im je zato bilo potrebno staviti na raspolaganje institucije unutar kojih bi se to samodefinisanje moglo stabilizovati i dovesti do koegzistencije. Trebalo je oprezno i paljivo razdvojiti dimenzije kolektivnog identiteta. Prvenstveno etnike identitete (npr. Srba, Hrvata) trebalo je odvojiti od prvenstveno teritorijalnih (npr. u Dalmaciji, Slavoniji, Vojvodini) ili verskih i kulturnih. Umesto toga, paualnom nacionalnom afirmacijom su sve male, ali sutinske, razlike izbrisane, a Jugoslavija je definisana kao savez (u tadanjoj terminologiji je bila re o "dogovoru") nacija.

U takvim nacionalnim dravama, u kojima nema mesta za priznavanje kolektivnih prava manjina, po prirodi stvari raste strah. Naime, njegov intenzitet raste direktno proporcionalno ostvarenju koncepta federacije kao saveza drava. Manjina koja je, zajedno sa veinskim republikim narodom, zatvorena u granicama republike nacionalne drave, izruena je na milost i nemilost politikom odnosu snaga unutar veinskog naroda. A poto su te nacionalne republike drave uspostavljene na naelu etniko-nacionalne, a ne istorijsko-politike individualnosti, jasno je da u njima nee biti tolerancije prema neasimilovanim etnikim manjinama. Sjedinjene Jugoslovenske Drave postae poprite nasilja nad etnikim manjinama, i verovatno poprite znatno teih etnikih sukoba nego to je to trenutno sluaj. Onaj ko eli da sprei ovakav, veoma lako predvidiv razvoj dogaaja, mora se zalagati za promenu postojeeg koncepta federalizma. Etniko-nacionalna prava moraju se odvojiti od teritorijalno fiksiranih "nacija", i moraju se stvoriti institucije koje e ta prava tititi, nezavisno od teritorijalnih granica u kojima neki narod, ili neka etnika manjina, ive.

Ko skae prvi?
Originalno objavljeno u: ; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Ono to se mora dogoditi obino se dogodi. ak i u Jugoslaviji. Nije slobodna volja bila ta koja je nae poglavice dovukla za pregovaraki sto. Ono to ih je odguralo u predsednike odaje bila je ista mehanika nunost. Nikakav prst sudbine, samo trivijalne fizikalne zakonomernosti. Zbog toga, ne treba mnogo oekivati od nekolikosatnog boravka desetak tela u istom prostoru. Neko e me, moda, ispraviti. Ne nunost, nego nuda, dovela je do visokokaratnog susreta. Nuda da se konano pronae izlaz iz gotovo savrenog lavirinta zvanog Jugoslavija. Meutim, mislim da bi ovakva terminoloka zamena sadravala viak optimizma. Ona bi sugerisala da su voe naih naroda i njihovih republika konano dole do svesti da je svako odlaganje fatalno, i da treba doneti jasnu odluku, bilo u pravcu definitivnog prihvatanja zajednike drave, ili u pravcu njenog definitivnog rasturanja. Na alost, nije ova istinska svest o nudi motivisala pomenuto delovanje. A ta ga je onda motivisalo? Ve sam rekao, mehanika nunost. injenica da su se u svim republikama odigrali viestranaki izbori sama po sebi je stavila na dnevni red susret novoizabranih efova. Taj dnevni red bio je unapred odreen. A na dnevnom redu se sve i zavrilo. Usiljen i nevoljan susret, bez pokuaja meusobnog pribliavanja ili ak razumevanja. Svako je priao svoju priu. Naravno da se sama stvar na ovom ne moe zavriti. Posle prvog susreta doi e drugi. Potom bilateralni, trilateralni... i oni e biti otaljavanje, priklanjanje mehanikoj nunosti, a ni u kom smislu istinska politika diplomatija. Ali, to nije povod za depresiju. Razoarani mogu biti samo oni koji su, bez dovoljnog razloga, poverovali u dijalektiku teoriju o "prelasku kvantiteta u kvalitet", pa su pomislili da e iz puke prostorne koegzistencije proizai vie nego zbir elemenata. A oni skeptini prijatno su iznenaeni to u naoj zemlji vai bar i ta, mehanika nunost, koja s vremena na vreme uprilii makar i isto kurtoazne susrete. U emu je, zapravo, problem u ovoj fazi "jugoslovenske krize"? Zato se tako teko mogu dogovoriti oni koji treba da se dogovore o budunosti

Jugoslavije? Deo odgovora sadran je ve u nainu na koji je formulisano pitanje. Naime, nije sasvim jasno ko je taj poslednji ovlaeni pregovara. efovi republika? Na osnovu kog mandata? Republike kao takve? A ta ako su heterogene, npr. vienacionalne? Narodi koji ive u Jugoslaviji? Na osnovu koje procedure da odluuju takvi ne-pravni subjekti kao to su narodi? Meutim, problem nije samo u ovom. Ili tanije, u sadanjoj fazi "pregovora" ove dimenzije problema jo nisu postale sasvim jasne. One e to postati kasnije. A sada postoji relativna saglasnost o tome da treba utvrditi koje nadlenosti su jugoslovenske republike eventualno spremne (ako su uopte spremne) da prenesu na zajedniku dravu, bilo da se ona zove federacijom, konfederacijom ili savezom drava. Od koliine ovih dobrovoljno ustupljenih nadlenosti trebalo bi da zavisi izgled i sudbina zajednike drave. U emu je sad tekoa? Zato predstavnici naih republika imaju takve probleme da jasno formuliu svoju listu nadlenosti koje su spremni da prepuste zajednikoj dravi, bilo da nju razumevaju kao dravu ili samo kao usluni servis? A ako nita nisu spremni da prepuste, zato to otvoreno ne kau i zato u skladu sa tim ne deluju? Mislim da bi bilo pogreno ako bismo se pozivali na politikanstvo i taktiziranje kao glavni razlog ove neodlunosti. Zar je samo taktiziranje uzrok za potpunu prazninu Miloevieve "demokratske federacije", ili za to to hrvatsko-slovenaki koncept konfederacije najmanje govori o onom o emu bi trebalo nedvosmisleno da se izjasni; naime, o nainu podele nadlenosti izmeu suverenih republika i njihovog budueg zajednikog organa (bilo da ga zovu Savet, Parlament ili nekako drugaije)? Teko je poverovati da sve ove strane u sporu raspolau izgraenom strategijom, u koju je ukljuena i predstava o eljenoj podeli nadlenosti, a da tu strategiju ne otkrivaju iz isto taktikih razloga. Ukoliko to ine, onda sjajno ine, jer je i uz najvee napore teko otkriti konzistentnu strategiju iza Miloevievih ili Tumanovih poteza u poslednjih nekoliko meseci. Ako malo bolje promislimo, pomenute nejasnoe oko nadlenosti i nisu tako neobine. Naime, one bi bile neobine samo ako jugoslovenske republike posmatramo tako kako one same sebe vide, tj. kao suverene drave. Tada bi se moglo postaviti pitanje o tome koji deo svoje suverenosti one ele da prepuste nekom zajednikom organu. A to da one neto "ele" pretpostavlja da u njima samima funkcioniu mehanizmi za utvrivanje onog to se na

ovaj nain "eli". Drugim reima, jasno i nedvosmisleno ukljuivanje u raspravu o raspodeli nadlenosti pretpostavlja da su nadlenosti jasno raspodeljenje unutar svake od republikih drava, tj. da su sve one zaista drave, sa uigranim tehnikama konstituisanja dravnih odluka. A da li je to sluaj? Ni jedna republika u Jugoslaviji trenutno nije politiki oblikovana tako da bi bez dilema mogla da raspravlja o nadlenostima koje eli, ili ne, da prepusti zajednikoj dravi. Jer, u svima njima postoji elementarna zabuna o nainu raspodele nadlenosti unutar njih samih, njih kao republikih drava. Sve one su jo preblizu svojoj komunistikoj prolosti da bi mogle biti politike zajednice, u kojima se zna ko o emu odluuje i kako se konstituie zajednika volja. Ovo vai i za Sloveniju, koja bi, povrno posmatrano, morala biti izvan magnetnog polja pomenute prolosti. Privid o udaljenosti od te prolosti nestaje ako upitamo kako su rasporeene nadlenosti u Sloveniji. Koji odnos postoji izmeu parlamenta, vlade i predsednitva? Da li je njihovo sadejstvo mogue zamisliti kao relativnu ravnoteu i meusobnu korekciju, pa na osnovu te relativne ravnotee krenuti ka pitanju razgranienja nadlenosti u odnosu na saveznu dravu? Nita ne bi bilo zaludnije od ovog pokuaja! Naravno da je svim pomenutim institucijama zajednika elja da se Slovenija oslobodi svakog spoljanjeg ogranienja, meutim, ta difuzna zajednika elja nije dovoljna da bi se formirala racionalna strategija. Za ovu strategiju bi neophodna bila unutranja stabilnost institucija, koja bi omoguila sainjavanje definitivnog predloga o zadravanju svih nadlenosti za vlastite institucije, ili o njihovoj konkretnoj podeli sa saveznim institucijama. U Hrvatskoj, u kojoj se politiki ivot ionako odvija pod ratnom psihozom, jo manje je nego u Sloveniji mogue govoriti o jasnoj raspodeli nadlenosti unutar politikog sistema, kao nunoj obnovi za eksternu raspodelu. Ko bi se usudio da usred histerine opijenosti novosteenom "dravnom suverenou" i pomene neku konkretnu nadlenost koja bi se mogla dobrovoljno prepustiti zajednikoj dravi? Zbog toga pria o spremnosti na konfederalni dogovor ostaje prazna pria, jer na njenom poetku i na njenom kraju uvek se pojavljuju samostalne republike drave. Nezgoda je u tome to uprkos ovoj histeriji postoji svest o nemogunosti, tj. idealu totalne suverenosti. Ovom sveu pothranjuje se konfederalna pria. Za Srbiju je stvar relativno jednostavna. Poto je Srbija i posle izbora ostala socijalistika, a socijalizam uopte ne podrazumeva neku podelu nadlenosti, dovoljno je ponavljati slogan o "demokratskoj federaciji". A

pod tom federacijom se na umu ima no u kojoj su "sve krave crne". To jest,. ta federacija je garant socijalizma, jer spreava racionalno ureivanje zajednikog ivota. Oigledno, za velike napretke u meusobnim pregovorima jo nije dolo vreme. Pregovarai najpre treba da sami sa sobom izau na istac, da saberu, oduzmu i podele ono ime raspolau, da bi prema spolja nastupili sa jasnim zahtevima. Ovo je normalan put, i ne vredi ga posebno ubrzavati. Oni koje izda strpljenje (Slovenija?) moda e zamuriti, skoiti u vodu i nastaviti sami da plivaju. Ostalima ne preostaje drugo nego da se polako raspetljavaju. Jer, tu oni iste raune prave ne samo sa drugima, nego i samima sobom. Da im je sasvim jasno ta su oni sami, lako bi definisali svoje zahteve i oekivanja u odnosu na druge. A to, oigledno, nije sluaj.

Naivna formula razvoda

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, maj 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Do nedavno teko je bilo odgovoriti na pitanje kada je Jugoslavija nastala. Da li 1918. kao konano ostvarenje "vekovnog sna" balkanskih slovenskih naroda? Ili moda 1943. kako veruju pristalice AVNOJ-a, koje prvu tvorevinu pre smatraju "grobnicom naroda" nego normalnom dravom? A nije mali broj glasova u prilog hipotezi da je Jugoslavija istinski nastala 1974. kada su republikama ustavno priznata prava suverenih drava. U poslednje vreme ovo nagaanje o datumu nastanka nae drave izgubilo je konjukturu. Zamenilo ga je pitanje: kada je Jugoslavija prestala da postoji? Priznavanjem republiko-dravne suverenosti 1974. "masovnim pokretom" u Srbiji 1988/89, slovenakim ustavnim promenama, ili rezultatima poslednjih izbora u Hrvatskoj? U kom agregatnom stanju se nalazi Jugoslavija? Za izvesne operacije, a pre svega za operaciju deljenja, neophodno je imati jasan pojam o predmetu koji treba da se deli. Ako ne znamo kada je Jugoslavija nastala, onda ne znamo koji njen unutranji poredak je merodavan. Da li je ona svoje najstabilnije odreenje imala kao kraljevina SHS, pa bi onda, kako neki danas sve otvorenije predlau, konkursnu masu drave trebalo podeliti izmeu Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. izmeu tri najpetentnije republike drave? A ukoliko bi merodavan bio AVNOJ, sa svojim deklarativnim priznavanjem suverenosti svih jugoslovenskih naroda, razlaz Jugoslovena morao bi imati formu odvajanja naroda. Poto se ti narodi ne poklapaju sa republikim teritorijama, nuno bi bilo najpre odrediti nove granice, pa onda, po njima, razmrviti jo uvek zajedniku teritoriju. Nedoumica u pogledu statusa Jugoslavije pokazuje da se ovde ne radi o pitanju na koje se moe odgovoriti jednostavnim "da" ili "ne", "za" i "protiv". Jugoslovenski narodi bi se psiholoki moda lako razili, samo kada bi znali kako to tehniki da urade. Jedan krag moda na brojnim pukotinama puta vodu, pa je stoga neupotrebljiv. Meutim, ako mu nedostaje osnovna pukotina, on se nee raspasti. Jugoslavija je takav krag.

Nekima e ova razmatranja izgledati preterano sofistika. Pa zar ve nije pronaena i imenovana formula razlaza? Zar konfederalizam nije ta formula? Ova primedba je naivna i podsea na slinu scenu iz prvog filma, naime, filma o nastanku Jugoslavije. Onima koji nisu razumeli radnju, ponuena je kratka, navodno oevidna formula. Ta formula bio je federalizam. Meutim, kao to je prazna fraza bilo to da je Jugoslavija uistinu nastala tek kada je postala federacija, tako se prestanak njenog postojanja ne moe jednostavno imenovati kao konfederalizovanje. Zbog ega su obe ponuene formule lane? Federalizam je bio laan zbog toga to se celokupna vlast nalazila u rukama jedne linosti, a okolo je irena pria o suverenosti naroda i narodnih republika. A zbog ega konfederalizam nije iskrena formula razlaza, nego predstavlja samo metaforu oko koje treba da se mobilizuju emocije za jedan znatniji cilj nego to je pretvaranje republikih granica u dravne? Zbog toga to glavni akteri budue konfederacije, hrvatska i srpska republika drava, samo prividno i privremeno mogu da pristanu na svoj trenutni status. A u stvari tee njegovoj promeni, u pravcu irenja svoje teritorije i svoje moi. Ne treba mnogo nagaati da bismo uvideli da e se njihov sukob odvijati na prostoru BiH, tamo gde svi intuitivno vide buduu glavnu pukotinu jugoslovenskog kraga. Neveta kombinacija etnikog i istorijskog teritorijalnog naela, vie puta propagirana u tabu Tumana, ali i njegovih konkurenata u Srbiji, pokazuje taku u kojoj e konfederacija biti izbaena iz ravnotee. U konfederalnim scenarijima je priznavanje trenutnih republikih granica samo privremeno, dok je stvarni cilj formiranje drava koje u takvim granicama nikad nisu postojale (ukoliko faistiku okupaciju ne smatramo legitimnim dravnim poretkom). Kako zamisliti rasplet, ili tanije, zbog ega je tako teko zamisliti rasplet? Odgovor na ovo pitanje nije teak. Postojee republike drave u svojoj utemeljujuoj ideologiji su etniko-nacionalne. A istorijski princip poziva se u pomo samo kada se pretenduje na teritorije koje su naseljene etniki meovitim, ili iskljuivo tuim stanovnitvom. Pravi problem sastoji se u tome to u etnikom obrascu dravnog organizovanja samo nasilno moe da bude pripojena teritorija naseljena tuim etnikim grupama. To je sasvim razumljivo, poto te grupe znaju da e u dravi zasnovanoj na etnikom principu biti izloene sistematskom asimilovanju. ta vredi Muslimanima to im se priznaje da su najbolji Hrvati, ako nemaju pravo da ostanu bar proseni Muslimani?

U emu je reenje, bar privremeno? Da bi ublaile nelagodnost (ili ak strah) kod drugi etnikih grupa, trenutne nacionalne potencije moraju da se ohlade. Ako Hrvati, pre svega u odnos na Srbe u Hrvatskoj, ne demonstriraju, i to vrlo uverljivo, spremnost da priznaju njihova kolektivna prava (a ne samo individualna graanska), onda oni nemaju ansu da sauvaju mir ni u granicama svoj trenutne etnike drave, a pogotovo ne da te granice promene. Slino vai za etniki utemeljenu Srbiju (to se moe desiti posle prvih slobodnih izbora). Ako ne budu pronaena efikasna sredstva zatite kolektivnih prava manjina, nema mira. I Hrvatska i Srbija lako mogu postati ironina parafraza Jugoslavije. Etniko utemeljenje republike dravnosti bilo je pogodno kao tehnika zauzimanja dobrih startnih pozicija. Meutim, ono zbog specifinog karaktera Jugoslavije kao heterogenog etnikog pluralizma nije prava tehnika za lako kretanje. Jugoslavija se trenutno nalazi u takvom agregatnom stanju koje ne omoguava ak ni jednostavni raspad. Zbog toga je potrebno doekati da se formiraju pozicije i stabilizuju uverenja. U tom procesu e mnogi, na svoju veliku alost, uvideti da sredstva koja su bila idealna za uspostavljanje moi unutar republikih granica, van tih granica deluju direktno kontraproduktivno (u ta se uverio Miloevi). Moda e ih ova dilema navesti na promenu sredstava? A u svakom sluaju, predstavljae podsticaj za politiko uenje, koje e trenutne rabijatne forme politikog ponaanja zameniti kultivisanijim, makar ta promena na poetku i ne bila iskrena. Jer, dogovor je neophodan ne samo za zajedniki ivot, nego i za prestanak zajednikog ivota.

Pledoaje za petu Jugoslaviju

Originalno objavljeno u: Stav, Novi Sad, januar 1990; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Prva Jugoslavija nastala je u Versaju, druga u Jajcu, trea na Brionima. Nastanak etvrte, u kojoj trenutno ivimo, delociran je. Vanu ulogu tu su odigrali Ljubljana, Novi Sad, Titograd, ali sada ne kao sedite dvoraca ili dvorana za sednice, nego kao centri kolektivnog delovanja, sa svojim ulicama, trgovima, i to je najznaajnije, sa svojim stanovnitvom. Ako bi ova promena znaila poetak jednog novog trenda, mogli bismo oekivati da e u eventualnom nastanku neke nove Jugoslavije po prvi put u njenoj istoriji autentini predstavnici svih njenih graana odluivati o tome kako ona treba da izgleda. Jo jedna promena desila se na relaciji izmeu prve i etvrte Jugoslavije. Mogli bismo je oznaiti kao prelazak sa modela piramide na model kruga. On je naznaen ve u brionskoj Jugoslaviji. Pre toga je vlast u dravi bila strogo centralizovana. I to u revolucionarnoj Jugoslaviji mnogo vie nego u "nenarodnoj". Uprkos deklarativnom federalizmu, nije bilo govora o nekoj kontroli, ili ak konkurenciji. AVNOJ kao utemeljenje federalnog poretka samo je prazni mit, jedan od najpraznijih u naoj istoriji, prepunoj mitova. Piramida moi transformisana je u krug moi onog trenutka kada je, u procesu koji se odvija izmeu 1965. i 1971, mo poela da se taloi u republikim vrhovima. Neko e rei da su i republike drave organizovane po naelu piramidne hijerarhije, i to je tano. Meutim, komunikacija izmeu novih nosilaca moi poprimila je formu kruga. Protok se prekida ukoliko neko od uesnika odbije da uestvuje. "Ruenje AVNOJ-ske Jugoslavije" kako neki doivljavaju storniranje brionskog sporazuma, samo prividno predstavlja razbijanje forme kruga. A u stvari je njeno intenziviranje, ubrzavanje, i to takvo da se mnogima od toga vrti u glavi. etvrta Jugoslavija ni u kom sluaju ne crpe svoju energiju iz podseanja na prvu, nego iz naslanjanja na treu. Ona naprosto povlai konsekvence iz geometrijske transformacije piramida/krug. Na Brionima je, privremeno, konstruisana groteskna figura, nastala spajanjem vrha piramide i kruga. Kada je onaj vrh i fiziki nestao, krug je po prvi put mogao neometano da funkcionie.

Nije potrebno posebno dokazivati da, uprkos svim opisanim inovacijama, osnovni konstrukcioni problemi Jugoslavije nisu reeni. Delimino zbog toga to je materijal koji bi trebalo povezati veoma raznorodan, ali delimino i zbog subjektivne nespremnosti da se ta raznorodnost uvai kao osnovni problem, i da se trae adekvatna reenja za njega. U Jugoslaviju kao zajedniku dravu ulaze narodi iji se nacionalni programi nalaze u razliitim fazama formulisanja i realizacije. Ne samo to je Jugoslavija zakasnela drava "zakasnelih nacija", nego, uz to, zakasnelost nacija nije simultana. Bilo bi jednostavnije da je nacionalna drava voz, koji je otiao, i time ujedinio sve putnike koji su ostali na peronu, nezavisno od toga da li su zakasneli pet minuta ili pet sati. Oni bi se tada mogli dogovoriti da staninu zgradu pretvore u svoj trajni smetaj. Meutim, pravi haos nastaje ako neki od putnika potajno veruju da e njihov voz ipak stii, i da je smetaj privremen. Poinje meusobno sumnjienje, evidentiranje prtljaga, stvaranje koalicija, iz straha ili iz elje da se stekne preimustvo. Bili bi neophodni veoma precizni mehanizmi kontrole moi da bi se decenijama nataloeno nepoverenje postepeno, u procesu socijalnog uenja, moglo razgraditi. To pre svega znai da bi svi izvori moi morali biti transparentni i obuhvaeni ustavnim i pravnim poretkom. Naravno da bi i tada bilo drutvenih grupa i regija koje bi sebe smatrale oteenima, ali njihovom doivljaju nedostajala bi svaka intersubjektivna evidencija. Na taj nain, nezadovoljstvo ne bi neposredno pogaalo samu formu drave, nego bi se ticalo konkretne distribucije moi i privilegija. Danas je u Jugoslaviji relativno lako postii saglasnost u pogledu toga da bi efikasna ustavna i pravna drava mogla reiti veliki broj naih problema. Ova iroka saglasnost kompromituje reenje. Kada i komunisti poinju da govore o pravnoj dravi, onda neto nije u redu, ili sa komunizmom, ili sa pravnom dravom. Poto nam je do koncepta pravne drave stalo, najbolje bi bilo da ga vie ne pominjemo, jer ako to inimo u isti glas sa komunistima, izgubiemo i njega, kao prethodno i pojmove demokratije, socijalne pravde, autonomije. Neophodno je skicirati konkretne korake transformacije ka normalnoj dravi, korake kod kojih se smanjuje prostor za demagoku saglasnost (kakva trenutno vlada u pogledu pravne drave ili viepartijskog ureenja). Prva drava jugoslovenskih naroda bila je potpuno slepa za trajno krizno arite, sadrano u pomenutoj okolnosti razliitih agregatnih stanja nacionalnog oseanja tih naroda. Druga ih je kao narode deklarativno

priznala, ali je, jo mnogo manje nego prva, raspolagala skromnim sredstvima za ispoljavanje autentinih interesa i za njihovo regulisanje. U njoj je sve bilo ideologija, od prvog lana Ustava do poslednje stranice dnevnih novina. Brionski obrazac, konano realizovan u etvrtoj Jugoslaviji, daje narodima (koje naziva nacijama) punu suverenost, oduzimajui je u podjednakoj meri graanima i dravi. Meutim, i pored ovako ekstremnog naglaavanja "nacionalnog subjektiviteta" nita danas nije tako oigledno kao nacionalna nezadovoljstva. Kao da je brionska afirmacija jugoslovenskih "nacija" proizvela upravo suprotan efekat, njihovo totalno ugroavanje! Kako to treba razumeti? Da li su u pravu oni koji reenje vide u razvlaivanju "nacija" i u vraanju, tj. dodeljivanju suverenosti graanima i dravi? Drugim reima, da li bi klasini koncept demokratije (u kome graani putem svojih predstavnika odluuju, a drava se brine za sprovoenje tih odluka) predstavljao reenje naih tekoa? Najpre je potrebno blie razmotriti naizgled paradoksalnu vezu izmeu "nacionalnog" afirmisanja i "nacionalne" ugroenosti. ta je to afirmisala "nova" Jugoslavija, i na koji nain je to uinila? Kome je dodelila suverenost? U Glavi III Ustava iz 1946, u kojoj je re o "Osnovnim pravima naroda i narodnih republika", u lanu 9 je suverenost jasno dodeljena republikama. Dodue, ne tako dosledno kao u Ustavu iz 1974. Meutim, za nau argumentaciju je znaajno redukovanje naroda na teritorijalno odreenje, tj. na "republiku". Kao to je "narodna suverenost" iz Glave II istog Ustava u sledeem koraku transformisana u suverenost "radnike klase" i njenih istorijskih predstavnika komunista, tako je i suverenost jugoslovenskih naroda pretvorena u suverenost "republika". Time je izvrena dalekosena konceptualna priprema za stvaranje nacionalnih republikih drava i za pretvaranje Jugoslavije u konfederaciju. Ovo ne bi bilo nita nepoeljno, da je predstavljalo jasnu i svesnu odluku autentinih i slobodno izabranih predstavnika jugoslovenskih naroda. Umesto toga, "istorijski predstavnici" su iza fasade venog "bratstva i jedinstva" na svoju ruku "prekrajali Jugoslaviju". Lako je uvideti zbog ega transformacija etnikog suvereniteta u republiki suverenitet nuno vodi stvaranju nacionalnih (republikih) drava. Ako je u definiciji jugoslovenskih naroda teritorija preovlaujue odreenje, ne moe se spreiti da iz spoja teritorije i suverenosti ne nastane suverena drava. Ova jednaina ne bi bila tragina (makar i to je njen stvarni smisao decenijama prikrivan), kada bi se pojmovi naroda (kao etnikih grupa) i republika bar priblino poklapali. U nekom takvom sluaju, koji vai samo

za Sloveniju, teritorijalno fiksiranje etnike suverenosti zaista bi moglo da olaka artikulisanje interesa. Jugoslovenski narodi, smeteni u svoje republike, tada bi zaista sklapali ugovore, kako to diletantski sugerie AVNOJ-ski mit. Meutim, to nije sluaj. U Jugoslaviji u kojoj je dovreno afirmisanje "nacija" kao nacionalnih republika odjednom raste oseanje ugroenosti "nacija". To nije paradoks, nego nuna posledica AVNOJ-skog koncepta. Poto se etnika geografija Jugoslavije ne poklapa sa njenom republikom geografijom, svi narodi koji ne ive u "svojim" republikama poinju da strahuju za svoja kolektivna prava. Uz to, njihov strah aktivira reakciju u republikama u kojima ive, poto ih taj strah moe pretvoriti u " petu kolonu" njihove matine "republike drave". Ta reakcija ponovo deluje povratno, pojaavajui onaj strah, i tako u nedogled. Afera se komplikuje time to sve etnike grupe i nemaju svoje teritorije (pa se onda pomou terminolokog bastarda "narodnost" posredno ukljuuju u igru, kao to je sluaj sa Albancima) ili se za postojee regionalne celine konstruiu etniki identiteti (kao to je sluaj sa muslimanima u Bosni). Da bismo se bar pribliili nekom iole racionalnom reenju ovog haosa, moramo se vratiti polaznoj situaciji. Nju karakterie nunost da se uz individualna graanska prava priznaju i prava naroda kao etnikih kolektiva. U dravnoj konstrukciji prve Jugoslavije bila su priznata prva prava, u drugoj Jugoslaviji ni prva ni druga. Graani tu po definiciji politikog ureenja nisu mogli da budu priznati, a priznanje etnikih grupa je u konstrukciji drave zamenjeno priznavanjem "narodnih republika". Ovo je naelan prigovor, tj. potpuno je nezavisan od konkretnog pitanja o faktikoj "nacionalnoj politici" koja je voena unutar te dravne konstrukcije (tj. pitanja da li su neki narodi bili posebno privilegovani, a neki posebno hendikepirani, i u kojim periodima su to eventualno bili). Ukoliko bi trebalo zadovoljiti zahtev za priznavanje graana i za priznavanja etnikih kolektiva, pojam naroda (dananji netani, ali uobiajeni pojam "jugoslovenskih nacija") mora se konstrukcijski jasno osloboditi njegove teritorijalne komponente. Jugoslovenski narodi su etnike grupe, nezavisno od toga da li su teritorijalno kompaktne, i nezavisno od toga da li izvan Jugoslavije postoje drave u kojima takoe ive lanovi tih etnikih grupa (to posebno vai za Albance i Maare). Svi oni moraju dobiti mogunost da neposredno i na saveznom nivou zastupaju svoje etnike interese, a ne da to ine posredstvom "svojih" (ili "tuih") republikih drava, kao Albanci posredstvom Srbije, ili Srbi posredstvom Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

ta bi, dakle, zadovoljavanje zahteva za priznavanje prava etnikih kolektiva znailo u svojoj poslednjoj konsekvenci? Nita drugo nego uspostavljanje Vea naroda, i to istog onog Vea koje je uspostavljeno ve u Ustavu iz 1946. (lanu 52), ali je, kao to smo videli, maioniarskim trikom pretvoreno u Vee "narodnih republika". To Vee bi odluivalo o svim pitanjima od znaaja za kulturni identitet etnikih kolektiva koji ive u Jugoslaviji. Svako onaj ko je makar i povrno pratio dinamiku nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, zna da bi te rasprave bile u visokoj meri politike, a ne samo "puko" kulturno-istorijske (kao to ni pitanja jezika, obrazovanja, izdavatva itd, nisu nepolitika). Uz uvaavanje injenice o formiranim regionalnim (republikim) identitetima, Skuptina pete Jugoslavije sastojala bi se od tri vea: Vea graana, Vea republika i Vea naroda. Kompetencije meu njima morale bi biti jasno i strogo podeljene, da bi bio spreen transfer moi i da bi se olakalo odvajanje razliitih dimenzija problema (ekonomskih, regionalnih, kulturnih, etnikih, verskih itd.). Odvajanje pitanja o pravima etnikih kolektiva od pitanja o republikom (teritorijalnom) statusu, kao i preklapanje kolektivnih identiteta preko teritorijalnih granica, na funkcionalno nuan nain vodi novom tipu integracije jugoslovenskog prostora. Takvu integraciju ne moe obezbediti samo naelo graanskih prava, jer ono nailazi na (smatram opravdanu) skepsu onih etnikih kolektiva koji sebe doivljavaju kao ugroenu manjinu. Proces integracije, ukoliko do njega uopte treba da doe, tj. ukoliko je Jugoslavija jo uvek vrednost za veinu njenih stanovnika, mora da zapone tamo gde je i najvie ugroen, tj. kod pitanja o efikasnom regulisanju meusobnih odnosa etnikih kolektiva. Pretpostavljam da bi osnovni podsticaj za nastanak pete Jugoslavije, ali i osnovna prepreka za to, mogli da dou iz Srbije. Neteritorijalno priznavanje etnikih prava trajno i uverljivo bi reilo problem Srba koji ive izvan Srbije, i kojima trend ka konfederaciji izgleda kao neposredno izruivanje samovolji etnikih veina republika u kojima ive. Jasno je da se ovaj problem ne moe reiti nikakvim novim centralizovanjem Jugoslavije, a pogotovo ne "izvoenjem revolucije". S druge strane, mnogima bi integracija albanskog stanovnitva, koje je danas rascepkano izmeu Srbije, Makedonije i Crne Gore, pobudilo asocijaciju na Veliku Albaniju. Meutim, takva bojazan, ma koliko inae bila realistina, ne sme da sprei unutranju transformaciju Jugoslavije. Jer,

moglo bi nam se desiti da spoljanje zidove graevine utvrujemo i podupiremo, dok istovremeno propada graevinska supstanca, koju ti zidovi zapravo treba da tite. Ta "supstanca" nije samo Jugoslavija, u tom smislu da bi pitanje unutranjeg ureenja Jugoslavije bilo odvojeno od pitanja o stanju njenih delova. Bez unutranje transformacije, brze i dosledne, raspae se ne samo Jugoslavija (to moda i nije najvei problem), nego e patologija, koja je zahvatila sve njene delove, nastaviti da deluje i u raspadnutim segmentima. Dakle, u interesu svake pojedinane regije, svakog pojedinanog naroda, svakog socijalnog kolektiva, je to da se pokua sa formiranjem pete Jugoslavije. Ako ni zbog ega drugog, a ono zbog toga da bi se, posle eventualnog neuspeha (koji bi se vrlo brzo mogao ustanoviti) Jugoslavija definitivno, i bez grie savesti, mogla da raspadne.

Kraj forsiranog primata

Originalno objavljeno u: Demokratija, Beograd, maj 1993; pretampano u knjizi: Zoran ini: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996. Od svih reima u bivoj Istonoj Evropi ispade da je ovaj na najilaviji. Uspeno je prebrodio izbore. I to ak dva puta, neverovatan pad ivotnog standarda, rat i raspad drave za ije ouvanje se, bar deklarativno, zalagao. Da li mu jo neto uopte moe nauditi? Da li je u meuvremenu postao imun na potrese i krize? Problemu ipak treba prii sa suprotne strane. Reim u Srbiji je opstao ne uprkos krizi, nego upravo zahvaljujui njoj. To je reim vanrednog stanja i sve dok takvo stanje traje on je u oima graana primereniji i opravdaniji od bilo kog demokratskog reima. Opozicija je relativno rano uoila ovu vezu izmeu permanentnog vanrednog stanja i opstanka vlasti. Ona je pojednostavila problem tako to je vlast optuila da namerno proizvodi krizu da bi se odrala. Sumnjienja idu tako daleko da se reimu pripisuje otvorena namera da stvara i odrava sukobe svih vrsta, ukljuujui rat, samo da bi opstao. Po toj logici, na kraju e u ime ouvanja vlasti biti izazvan rat i u samoj Srbiji. Ovakva pojednostavljena argumentacija nije ubedila graane. Oni vrlo dobro znaju da je dravna i nacionalna kriza u Jugoslaviji mnogo starija od srpskog reima, tj. da je starija ak i od same Jugoslavije. Ironino bi se moglo rei da je Jugoslavija bila u krizi i pre nego to je kao drava nastala. Treba se samo setiti vievekovnih sukoba izmeu Hrvata i Krajikih Srba, ili izmeu Srba i drugih verskih zajednica u Bosni. Sadanji srpski reim, koji je po svom mentalitetu siledijski i arogantan, dosuo je ulje na vatru, ali vatra je ve tinjala i bez njega. Postojea vlast u Srbiji nije izazvala dravnu krizu. Tvrditi suprotno znailo bi pripisati joj snagu i sposobnosti kojima ona ne raspolae. Ona je puki proizvod dravne krize. Ona parazitira na toj krizi, bez volje i namere da je rei. Postojea vlast je ist konzument raspada i haosa. Dravne krize bilo bi i bez ove vlasti, ali neka druga vlast bi nas potedela mnogih posledica koje sada trpimo, i koje su tako teke da e ih trpeti i nae potomstvo.

ta konkretno znai stav da je postojea vlast samo konzument dravne i nacionalne krize, a nikako aktivni uesnik, ili neko ko bi je reio? Ovaj stav znai da srpski reim ne vodi nikakvu politiku, nego da politika, poput stihije, nosi i vodi njega. Ovaj reim ak i ne postoji kao vrsta politike, kao vlada, nego samo kao isto vrenje vlasti. Idemo od poetka. Miloevi je doao na vlast posredstvom zahteva da se rei dravni status Srbije u tadanjoj Jugoslaviji. Zahtev je bio opravdan, ali odnosio se na samo jednu, dravnu dimenziju politikog ivota. Kad je ve doao na vlast, prirodno je bilo da se posveti pitanjima unutranjeg ureenja te drave Srbije ije dravno jedinstvo je ostvareno. Dakle, da se okrene privredi, politikim ustanovama, stratekim pitanjima opstanka naroda koji ivi u toj dravi. Meutim, to se nije desilo. Sva pitanja unutranje politike otaljavana su pod "razno". Za njih nije bilo ni interesovanja, ni vremena. Zavladao je apsolutni primat dravne, tj. spoljne politike. Sledei korak bila je jugoslovenska dravna kriza, pa ratovi, u Sloveniji, potom u Hrvatskoj, Bosni. Za sve to vreme, a to se poklapa sa mandatom ovog reima, u Srbiji nije bilo unutranje politike. To znai nije bilo ekonomske politike, socijalne politike, regulisanog meustranakog ivota. Unutranja politika svela se na prevakavanje spoljne politike, tj. na zauzimanje stavova o onom to se dogaalo izvan Srbije. Ni prvi, ni drugi izbori nisu se reavali na pitanjima unutranjeg ivota Srbije, nego iskljuivo na pitanjima koja su vezana za zbivanja izvan nje. Mi nismo dobijali vladu, nego neko udno ministarstvo spoljnih poslova, koje se usput bavilo organizovanjem ivota u Srbiji. Pri ovakvom stanju stvari jasno je da je Srbija sve dublje zapadala u krizu, i da je, paralelno sa tim, njena pozicija u spoljnoj politici postajala sve slabija. Potpuno zaputena Srbija nije bila u stanju da na prostoru bive Jugoslavije vodi igru, pa je tu ulogu prepustila obezglavljenoj JNA i polupismenim novopeenim dravnicima iz raznih delova raspadnute drave. Umesto da je teite bilo stavljeno na rekonstrukciju i demokratsku obnovu Srbije, pa onda na njeno delovanje u bivoj Jugoslaviji i svetu, radilo se obrnuto. Po svaku cenu je izbegavana rasprava o unutranjem ureenju Srbije, a praznina je popunjavana drekom o dravnim i nacionalnim temama. Kao da najvii dravni i nacionalni interes nije u tome da se pripreme sredstva za ostvarenje tog interesa? I kao da najbolje sredstvo nije - racionalna, demokratska i efikasna drava?

Meutim, ini se da epoha vetaki forsiranog primata spoljne politike dospeva u poslednju fazu, i to u dvostrukom smislu. Na jednoj strani, time to se jugoslovenska dravna kriza pribliava privremenom reenju, pa vie nee biti pogodan materijal za politiku demagogiju. Na drugoj strani, time to ekonomska i socijalna kriza u samoj Srbiji dobija razmere koje se ne mogu vie prikrivati pozivanjem na vie dravne i nacionalne interese. Jednom reju, dolazi vreme unutranje politike. Dolazi vreme da se postavi pitanje kompetencija, strunosti, sposobnosti. Pitanje - kako to da su mnogi ljudi iz vlasti profitirali na naem propadanju. To e biti vreme da opozicija pokae svoju stvarnu snagu. Do sada je opozicija samo statirala, uvala mesto za vreme koje dolazi. Jer, u spoljnoj politici, tamo gde nastupa drava, nema mesta za opoziciono delovanje. A poto je celokupna politika iz poslednjih pet godina bila svedena na spoljnu politiku, tu zapravo uopte nije bilo prostora za opoziciono delovanje. Vreme opozicije tek dolazi i to vrlo brzo. Od njene sposobnosti da na svoju stranu privue kompetenciju, strunost, potenje, zavisie da li e vreme koje dolazi biti vreme trijumfa opozicije.