JA SAM LEGENDA

Prvi deo: JANUAR 1976. 1. Kada su dani bili oblacni, Robert Nevil nikada nije bio siguran kada ce sunce zaci, tako da su se ponekad pojavljivali na ulicama pre nego sto bi on uspeo da se povuce. Da je bio malo analiticniji, mogao je da izracuna priblizno vreme njihovog dolaska, ali on je i dalje odredjivao prema nebu kada ce pasti noc; na zalost, ovaj metod nije funkcionisao kada bi dani bili oblacni. Zbog toga je u takvo vreme obicno ostajao u blizini kuce. Setao se oko zgrade u jednolicnom sivilu popodneva, sa cigaretom koja mu je visila u uglu usana, pustajuci vlaknaste pramenove dima preko ramena. Proverio bi svaki prozor da bi video da li su daske popustile. Nakon zestokih napada, one su cesto rascepljene ili delimicno izvaljene tako da je morao da ih potpuno zamenjuje: a to je mrzeo vise od svega. Danas je nedostajala samo jedna daska. Nije li to cudno, pomislio je. U zadnjem delu dvorista obisao je staklenu bastu i rezervoar za vodu. Ponekad bi konstrukcija oko rezervoara popustila ili bi se slivnici za kisnicu iskrivili i polomili. S vremena na vreme, oni bi bacali kamenje preko visoke zivice koja je okruzivala staklenu bastu; njihovi hici ponekad bi uspevali da probiju mrezu koja se nalazila iznad krova, tako da je on onda morao da zamenjuje staklene ploce. Srecom, ni rezervoar ni staklena basta ovoga puta nisu bili osteceni. Vratio se u kucu po cekic i eksere. Kada je otvorio ulazna vrata, ugledao je svoj iskrivljen lik u polomljenom ogledalu koje je tu postavio pre mesec dana. Reckasti komadici stakla sa posrebrenim nalicjem pocece uskoro da otpadaju. Neka ih djavo nosi, pomisli on. To je poslednje prokleto ogledalo koje je stavio na vrata; uostalom, malo je bilo koristi od njih. Morace da ih zameni belim lukom. Beli luk je uvek efikasan. Prosao je polako kroz zamraceni mir dnevne sobe, zatim skrenuo levo u mali hodnik i konacno usao u spavacu sobu. Nekada je ova soba bila prijatno namestena, ali to vreme je davno proslo. Sada je predstavljala potpuno funkcionalnu prostoriju a kako su Nevilova postelja i pisaci sto zauzimali malo mesta, on je ostali deo sobe pretvorio u radionicu. Duz celog zida pruzala se velika tezga na cijoj su se drvenoj plohi nalazili gruba testera, drveni cekrk, tocilo i mengele. Iznad tezge, na zidu, nalazila se polica sa alatom koji je Robert Nevil koristio. Uzeo je cekic sa tezge i izvadio nekoliko eksera iz kutije pune raznih predmeta. Zatim je ponovo izisao napolje i prikucao dasku za kapak prozora. Neiskoriscene eksere upotrebio je da pricvrsti polurazvaljena vrata. Nekoliko trenutaka stajao je na travnjaku pred kucom, lutajuci pogledom duz utihle ulice Kimaron. On je bio visok trideset sestogodisnjak, u cijim je venama tekla engleskonemacka krv; imao je neupadljive crte lica, osim izduzenih i naglasenih usana i svetloplavih ociju, koje su nemirno klizile preko zgarista kuca sa obe strane ulice. Sam je zapalio susedne zgrade, kako bi njih sprecio da se odatle domognu njegovog krova. Posle nekoliko minuta on udahnu duboko i polako, a zatim se vrati u kucu. Posto je ostavio cekic na kauc u dnevnoj sobi zapalio je cigaretu i nasuo svoje prepodnevno pice. Nakon toga je mrzovoljno otisao u kuhinju da izbaci djubre koje se prilicno nakupilo za poslednjih

bile

pet dana. Papirnate tanjire i posudje obicno bi zapalio, a zatim obrisao prasinu sa namestaja, oprao kantu za djubre, kadu i klozetsku solju, promenio carsave i jastucnice na krevetu - ali danas nije bio raspolozen za sav ovaj posao. On je bio muskarac, i to jos sam, tako da mu te stvari nisu mnogo znacile. Bilo je gotovo podne. Robert Nevil se nalazio u staklenoj basti pripremajuci cesnjeve belog luka. U pocetku mu je pripadala muka od neprijatnog mirisa i neprekidno je osecao mucninu u stomaku. Medjutim, sada je taj miris vec preplavio celu kucu, uvukao mu se u odecu, a ponekad mu se cinilo da cak izbija i iz njega samog. Uopste ga vise nije primecivao. Kada je sakupio dovoljno glavica, vratio se u kucu i polozio ih na osusen poklopac kante za djubre. Pritisnuo je prekidac na zidu, ali je svetlost nekoliko trenutaka ckiljila pre no sto je zasijala normalnim sjajem. On procedi neku kletvu kroz zube. Opet nesto nije u redu sa generatorom. Morace ponovo da izadje napolje kako bi ispitao te proklete osigurace i proverio vodove. Ukoliko kvar bude tezak, preostaje mu samo da instalira nov generator. On ljutito primace samlicu do kante za djubre, uze noz i dade se na posao uz mrzovoljno gundjanje. Najpre je razdvojio glavice u male, srpaste kriske. Zatim je svaku od tih ruzicastih, ljuskastih kriskica presekao na pola, izdvajajuci mesnatu klicu iz sredista. U vazduhu se osecao mosusast, ostar miris. Kada je zadah postao nepodnosljiv, on je ukljucio uredjaj za ventilaciju koji je ubrzo provetrio prostoriju. Zatim je sa police na zidu uzeo silo kojim je probusio svaku polutku kriske, a onda ih je strpljivo nizao na zicu sve dok nije dobio dvadeset pet cesnjeva. U pocetku je vesao ovakve cesnjeve iznad prozora. Ali od kada su oni poceli da ga gadjaju kamenjem, bio je prinudjen da razbijena okna prekrije roletnama. Medjutim, kada ni to nije pomoglo, zakucao je daske preko prozora. Ovo zatvaranje ucinilo je da kuca lici na grobnicu, ali i to je bilo bolje nego da mu u sobu ulecu kamenice uz prasak polomljenog stakla. Doduse, stvar se malo poboljsala nakon sto je instalirao tri uredjaja za ventilaciju. Uostalom, covek se navikne na sve kada mora. Kada je zavrsio sa nizanjem kriski belog luka, izasao je napolje i zakucao cesnjeve iznad prozora, skinuvsi prethodno stare koji su vec ostali sasvim bez mirisa. Ovaj posao je morao da obavlja dva puta nedeljno. Sve dok ne bude pronasao nesto bolje, ovo ce mu biti prva linija odbrane. Odbrane? - cesto se pitao. Od cega? Citavo popodne pravio je kolceve. Izradjivao ih je od debelih letvi koje je najpre sekao po meri od devet inca. Zatim bih ih ostrio na tocilu sve dok ne bi postali ostri kao bodez. Bio je to zamoran i jednolican posao; vazduh je ubrzo bio ispunjen toplim mirisom trinja koji mu se uvlacio u svaku poru i prodirao u pluca, nagoneci ga da kaslje. Pa ipak, kolceva kao da nikada nije bilo dovoljno; bez obzira na to koliko ih napravio, sve bi ih brzo potrosio. Osim toga, i letvi je bilo sve manje. Na kraju ce biti prinudjen da koristi ramove od prozora. Nije li to smesno? - pomisli on ljutito. Sve je ovo pocinjalo da biva mucno; preostalo mu je samo da pronadje neki novi metod. Ali kako to da ucini kada mu oni nisu ostavljali ni trenutak predaha kada bi mogao da sedne i na miru razmisli? Dok je radio, slusao je preko zvucnika instaliranog u spavacoj

sobi ploce sa Betovenovom muzikom: trecu, sedmu i devetu simfoniju: bilo mu je drago sto je jos u ranoj mladosti naucio od majke da uziva u ovoj vrsti muzike. Ona mu je sada pomagala da ispuni uzasnu prazninu jednolicnih casova. Kada je proslo cetiri sata, neprestano je bacao pogled na zidni casovnik. Radio je u tisini, cvrsto stisnutih usana, sa cigaretom u uglu usana i ocima uprtim u iverje koje je letelo na sve strane i talozilo se na pod, stvarajuci svetlucavu prasinu. Cetiri i petnaest. Pola pet. Sada je vec petnaest do pet. Jos jedan sat i ona prljava kopilad bice ponovo oko kuce. Cim nestane svetlosti. Stajao je ispred velikog frizidera, pripremajuci veceru. Umoran pogled klizio mu je od odrezaka mesa preko smrznutog povrca do maslaca, pasteta, voca i sladoleda. Odabrao je dve jagnjece snicle, boraniju i malu konzervu soka od pomorandze. Izvadio je kutije iz frizidera i laktom zatvorio vrata. Zatim se uputio do velike gomile konzervi koja je dosezala cak do tavanice. Izabrao je jednu limenku sa sokom od paradajza, a zatim izisao iz sobe koja je nekada pripadala Keti; sada je u nju ulazio samo kada je gladan. Lagano je koracao kroz dnevnu sobu, gledajuci tapiseriju koja je prekrivala straznji zid. Ona je prikazivala rub grebena koji se nadnosi nad zeleno-plavi okean ciji se talasi razbijaju i lome o crno stenje. Visoko gore, na vedrom plavom nebu, beli galebovi jedrili su po vetru, dok se sa desne strane neko cvornovato drvo naginjalo preko litica sa tamnim granama uprtim put neba. Nevil je usao u kuhinju i izrucio namirnice na sto, bacivsi pri tom pogled na casovnik. Dvadeset do sest. Uskoro. Nasuo je nesto vode u mali sud i stavio ga na plotnu stednjaka. Zatim je izvadio snicle i metnuo ih na rostilj. U medjuvremenu, voda je provrila i on spusti u nju smrznutu boraniju, poklopivsi posudu. Na um mu pade da je mozda stednjak ispraznio generator. Otisao je do stola i odrezao dve kriske hleba a zatim nalio casu soka od paradajza. Onda je seo i neko vreme netremice gledao veliku crvenu sekundaru zidnog casovnika kako se polako okrece. Gadovi ce uskoro biti ovde. Kada je ispio sok od paradajza, otisao je do prednjih vrata i izisao na trem. Zatim krenu preko travnjaka i sidje na trotoar. Nebo je vec bilo tamno i vazduh je postao hladniji. Pogledao je niz oba kraja ulice Kimaron, dok mu je svez povetarac mrsio plavu kosu. To je bilo ono sto nije valjalo kada su dani bili oblacni: tesko se moglo odrediti kada ce doci. Uostalom, oni su ipak bili bolji od ovih prokletih prasnjavih oluja. Slegnuvsi ramenima, vratio se preko travnjaka i usao u kucu, zakljucavsi vrata za sobom i vrativsi debelu gredu na staro mesto. Zatim je otisao u kuhinju okrenuo snicle i iskljucio plotnu na kojoj se kuvala boranija. Upravo je sipao hranu u tanjir, kada se naglo trze. Pogled mu brzo skrenu na casovnik. Sest i dvadeset pet. Bio je to glas Bena Kortmana. "Izidji, Nevile!" Duboko uzdahnuvsi, Robert Nevil sede za sto i poce da jede. Sedeo je u dnevnoj sobi, pokusavajuci da cita. Pripremio je viski sa sodom u malom baru i sada je drzao hladnu casu u ruci dok mu se u drugoj nalazila neka knjiga o fiziologiji. Iz zvucnika iznad ulaznih vrata dopirala je zvonka Senbergova muzika. Pa ipak, nije bila dovoljno zvonka. I dalje je cuo njihovo komesanje, tumaranje i krike: ponekad bi doprlo i skrgutanje zubima kada bi borba medju njima postala odvec zestoka. S

vremena na vreme, neka kamenica ili komad cigle zabubnjali bi po kuci. Odnekuda se culo i lajanje pasa. Svi su oni bili tu iz istog razloga. Robert Nevil zatvori oci za trenutak i stisnu usne. Zatim ih ponovo otvori i zapali cigaretu, duboko uvlaceci dim u pluca. Zalio je sto nije imao vremena da napravi zvucnu izolaciju kuce. Sve bi bilo znatno bolje kada ne bi morao da ih slusa. Cak i posle pet meseci to mu je islo na zivce. Odavno je prestao da ih posmatra. U pocetku je napravio malu rupu u prozoru kroz koju ih je gledao. Ali onda su ga opazile zene i pocele skarednim pozama da ga izmamljuju napolje. To nije mogao da izdrzi. Odlozio je knjigu i tupo se zagledao u cilim, slusajuci kako iz zvucnika dopiru tonovi 'Verklarte Nacht'. Mogao je necim da zapusi usi kako ih vise ne bi cuo, ali onda bi se lisio i muzike; osim toga, tada bi se osecao kao da su ga priterali uza zid. Ponovo je zatvorio oci. Zene su bile te koje su mu otezavale polozaj, pomisli on, zene koje su se neprestano ponasale kao porocne lutke u nadi da ce on, gledajuci ih, odluciti da izidje na ulicu. Osetio je kako ga podilazi jeza. Svake noci ponavljalo se isto. On bi citao ili slusao muziku. Zatim bi poceo da razmislja o zvucnoj izolaciji kuce, a na kraju bi mu na um uvek dosle zene. Duboko u njemu, topli porivi ponovo su se razbuktali i on cvrsto stisnu usne sve dok nisu sasvim pobledele. To osecanje bilo mu je dobro poznato i u sebi je besneo sto ne moze da ga obuzda. Ono je postajalo sve jace i jace, tako da on konacno vise nije mogao na miru da sedi. Tada bi ustao i poceo da koraca sa stisnutim pesnicama uz telo, u kojima vise nije bilo ni kapi krvi. Mogao je da gleda neki film preko projektora, da ponovo jede, da se napije ili da pojaca muziku sve dok ga usi ne bi zabolele. U svakom slucaju, nesto je moralo da se uradi kako situacija ne bi postala neizdrziva. Osecao je kako mu se misici trbuha grce kao da se obmotavaju oko nekog kalema. Ponovo je uzeo knjigu i pokusao da cita, dok su mu usne izgovarale svaku rec, lagano i bolno. Ali samo trenutak kasnije, knjiga mu je skliznula u krilo. On baci pogled na policu koja se nalazila naspram njega. Svekoliko znanje u ovim knjigama nije moglo da prituli plamen u njemu. Sve reci vekova nisu bile u stanju da priguse nemustu, bezumnu ceznju njegovog tela. Sve mu se odavno smucilo. Bilo je to ponizavajuce za coveka. U redu, seks je prirodna potreba, ali sada vise nije imao nacina da joj da oduska. Oni su ga primorali da bude bez zene i sa tim je morao da se pomiri. Ali ti imas um, zar ne? - cesto je govorio sebi. Pa, onda ga upotrebi. Okrenuo je dugme na gramofonu i jos vise pojacao muziku, a zatim je prisilio sebe da procita celu stranicu bez prekida. Citao je o krvnim celijama koje prodiru kroz membrane, o bledoj limfi koja nosi stetne materije kroz krvne sudove zakrcene limfnim cepovima, o limfocitnim i fagocitnim celijama. "...da bi se ispraznila, u levom ramenom regionu, nedaleko od grudnog kosa, u veliku venu krvnog, cirkulacionog sistema." Knjiga se zatvori uz tup zvuk. Zasto ga ne ostave na miru? Zar stvarno misle da svi mogu da ga imaju? Da li je moguce da su toliko glupi? Zbog cega se uporno vracaju svake noci? Posle pet meseci bilo bi normalno ocekivati da odustanu i pokusaju na nekom drugom mestu.

Otisao je do bara i pripremio novo pice. Kada se vratio do stolice zacuo je kamenice kako dobuju po krovu i uz potmule zvuke padaju u zbunje oko kuce. Medjutim, glas Bena Kortmana nadjacavao je ostalu buku. "Izidji, Nevile!" Jednog dana pasce mi saka ovaj gad, pomisli on, ispivsi veliki gutljaj iz case. Jednoga dana zabicu kolac pravo kroz njegove smrdljive grudi. Spremicu specijalno za njega kolac od jednog metra ukrasen trakama. Sutra. Sutra cu napraviti zvucnu izolaciju kuce. Prsti mu se zgrcise u bledu pesnicu. I dalje ga je proganjala pomisao na one zene. Kada ih ne bi cuo, mozda ne bi ni mislio na njih. Sutra. Sutra. Muzika se svrsila i on skide svezanj ploca sa gramofona, a zatim ih vrati u kartonske omote. Sada je mogao jos jasnije da ih cuje. On posegnu za prvom novom plocom koja mu je dosla pod ruku, stavi je na gramofon i okrenu dugme za jacinu zvuka do kraja. Prostorijom se razlegose zvuci kompozicije Rodzera Lija 'Godina kuge'. Violine su skripale i cvilile, timpani su bubnjali kao udarci umiruceg srca, a flaute su stvarale sablasne, neprirodne tonove. Jedva suzbijajuci bes u sebi, on strze plocu sa gramofona i prelomi je preko desnog kolena. Odavno je nameravao da to ucini. Teskim korakom otisao je do kuhinje i bacio komade ploce u kantu za otpatke. Zatim je stajao nekoliko trenutaka u tami kuhinje, zaklopljenih ociju, stisnutih zuba, i sa cvrsto pritisnutim dlanovima na usima. Ostavite me na miru, ostavite me na miru, ostavite me na miru! Uzaludno je, ne vredi da im se suprotstavljas nocu. Nema nikakve svrhe. To je njihovo vreme. Pokusao bi nesto vrlo glupo kada bi se sada uhvatio u kostac sa njima. Da li da pogleda neki film? Ne, sada nema zivaca da se petlja oko projektora. Najbolje da ode u krevet i da necim zapusi usi. Uostalom, tako se okoncavalo svako vece. Trudeci se da ne misli ni na sta, on brzo ode do spavace sobe i svuce se. Zatim je obukao donji deo pidzame i usao u kupatilo. Nikada nije nosio gornji deo: tu naviku stekao je za vreme rata u Panami. Kada se oprao, bacio je pogled na ogledalo, osmotrivsi svoja siroka pleca prekrivena kovrdzavim crnim maljama koje su se pruzale od vrata do stomaka. Zatim mu pogled pade na ukrasen krst koji je istetovirao jedne noci u Panami kada je bio pijan. Kakva sam budala bio onda, pomisli on. Uostalom, mozda mu je taj krst spasao zivot. Brizljivo je oprao zube, upotrebivsi posle toga zubnu vodicu. Nastojao je da dobro vodi racuna o zubima posto je sada sam sebi bio zubar. Neke stvari mogu da krenu nagore, ali ne i njegovo zdravlje, pomisli on. Zbog cega onda ne prestanes da se nalivas alkoholom, upita se. Zasto izazivas sudbinu? Prosao je kroz celu kucu, gaseci svetla. Nekoliko trenutaka gledao je u tapiseriju, pokusavajuci da ubedi sebe kako je okean pred njim pravi. Ali kako je mogao da veruje u to uz sve ono lupanje, grebanje, urlanje, lajanje i kricanje koje se orilo u noci. Iskljucio je svetiljku u trpezariji i usao u spavacu sobu. Oteo mu se uzdah nezadovoljstva kada je ugledao iverje po postelji. Otresao ga je, udarivsi nekoliko puta odsecno po prekrivacu, razmisljajuci pri tom kako bi bilo dobro da podigne paravan izmedju radionice i prostora u kome je spavao. Bilo bi dobro ovo, bilo bi dobro ono, pomisli on zlovoljno. Postojalo je premnogo nevaznih stvari koje je trebalo da uradi. On ugura vatu u usi i najednom se nadje usred duboke tisine. Zatim je ugasio svetlo i zavukao se medju carsave. Pogledao je u fosforescentni casovnik i video da je tek deset i pet. Bas dobro, pomisli. Tako cu bar rano da ustanem.

Lezao je na ledjima, duboko udisuci tamu i nastojeci da zaspi. Ali tisina mu nije mnogo pomogla. I dalje je video one bledolike utvare kako se sunjaju oko njegove kuce, pozudno trazeci nacin da prodru unutra kako bi ga se docepali. Neki od njih su se kretali cetvoronoske kao psi, upiruci svetlucave oci prema kuci, dok su im zubi muklo skrgutali. Kretali su se napred-nazad kao plima i oseka. A zene... Zar opet da misli na njih? Okrenuo se na stomak uz psovku i zaronio glavu u topli jastuk. Lezao je tako neko vreme, tesko disuci, dok mu je telo blago podrhtavalo. Samo da svane. Um mu je ponovo poceo da govori reci koje je ponavljao svake noci. Blagi boze, samo da svane. Sanjao je Virdziniju; zavapio je u snu, a prsti mu se kao mahnite kandze zarise u carsav. 2. Zvonce se oglasilo u pola sest i Robert Nevil pruzi nagu ruku u jutarnju tamu da zaustavi budilnik. Zatim je izvadio cigaretu i pripalio je, a onda se uspravi u krevetu. Posle nekoliko trenutaka ustade iz postelje i podje u zamracenu trpezariju gde pogleda kroz spijunku na vratima. Napolju, na travnjaku, tamne figure stajale su kao tihi vojnici na strazi. Dok je posmatrao, neki od njih pocese da se krecu, i on zacu kako nezadovoljno mrmljaju medju sobom. Jos jedna noc se zavrsila. Vratio se u spavacu sobu, upalio svetlo i obukao se. Dok je oblacio kosulju, zacu glas Bena Kortmana: "Izidji, Nevile!" To je bilo sve. Zatim su otisli. On je znao da su sada slabiji nego onda kada su dosli. Osim ako nocas nisu napali nekog svog. Cesto su to cinili. Medju njima nije bilo jedinstva. Ono sto ih je drzalo zajedno bila je ista potreba. Posto se obukao, Nevil sede na ivicu prostelje, mrzovoljno gundjajuci, i zapisa plan rada za taj dan. U Sirs po letve Voda Proveriti generator Klinovi Uobicajeni poslovi Dorucak ja bio kratak: casa djusa od pomorandze, kriska przenog hleba i dve solje kafe. Obedovao je na brzinu, zazalivsi sto nema vremena da uziva u hrani. Posle dorucka bacio je papirnati tanjir, i solju u kantu za otpatke i oprao zube. Na kraju je utesno pomislio kako mu je preostala bar jedna dobra navika. Prva stvar koju je uradio kada je izisao napolje bila je da pogleda u nebo. Gore se nije primecivao nijedan oblacak. Danas ce moci da izidje. Dobro. Dok je prolazio preko trema osetio je pod cipelama razbijene komadice ogledala. I sa njim je gotovo, pomisli. Kasnije ce ocistiti srcu. Jedno telo lezalo je na plocniku: drugo je strcalo iz zbunja. Obe su bile zene. Skoro uvek je zaticao zene. Otkljucao je vrata garaze i izvezao kamionet marke 'Vilis' u jutarnju izmaglicu. Zatim se vratio i otvorio straznju kapiju. Obukao je velike rukavice i krenuo prema zeni na plocniku. Po danu, one vise uopste nisu izgledale privlacne, pomisli on dok ih je vukao preko travnjaka, a zatim trpao u platnenu musemu. U njima nije bilo ni kapi krvi; obe zene izgledale su kao ribe izvucene iz vode. On podize vrata i zakaci rezu.

Zatim je obisao travnjak, skupljajuci kamenje i cigle i stavljajuci ih u lanenu vrecu. Ubacio je vrecu u kamionet i skinuo rukavice. Onda je usao u kucu, oprao ruke i pripremio rucak: dva sendvica, nekoliko biskvita i termos tople kafe. Kada je to obavio, otisao je do spavace sobe i uzeo vrecu sa kocevima. Prebacio ju je na ledja i prikopcao za pojas na kome je visio drveni malj. Zatim je izisao iz kuce, zakljucavsi prednja vrata za sobom. Nije zeleo da se zamara trazeci Bena Kortmana ovoga jutra; postojalo je mnogo precih stvari. Za trenutak mu pade na pamet zvucna izolacija kuce koju je sinoc odlucio da napravi. Do djavola sa tim, pomisli. Uradicu to sutra, ili nekog oblacnog dana. Seo je u kabinu kamioneta i bacio pogled na plan rada. "U Sirs po letve", to je bilo prvo. Posto se oslobodi tela, naravno. Upalio je motor i izvezao se brzo na ulicu, krenuvsi prema Kampton bulevaru: Tamo je skrenuo desno i uputio se na istok. Sa obe strane videle su se utihle kuce, a uz trotoar bili su parkirani automobili, prazni i mrtvi. Robert Nevil za trenutak baci pogled na merac za gorivo. Rezervoar je bio do pola pun, ali ce se on ipak zaustaviti u Zapadnoj aveniji da ga napuni. Bilo bi nerazumno da trosi rezerve benzina koje ima u garazi sve dok to ne bude zaista morao da ucini. On uveze kola u utihlu benzinsku stanicu i prikoci. Skinuo je crevo sa pumpe i poceo da sipa benzin u rezervoar sve dok zelenkasta tecnost nije pokuljala napolje, izlivajuci se na asfalt. Proverio je ulje, vodu, akumulator i instalacije. Sve je bilo u najboljem redu. To nije bilo cudno, posto je on posvecivao izuzetnu paznju kolima. Ako ga ikada nesto spreci da se po danu vrati kuci... Medjutim, za sada o tome nije trebalo brinuti. Ako se tako nesto ikada dogodi, bice to kraj. Produzio je Kampton bulevarom, kroz spalir visokih dizalica koje su se nalazile u okolnim ulicama. Od njih nije bilo ni traga. Ali Robert Nevil je znao gde se nalaze. Vatra je neprekidno gorela. Kada su se kola priblizila, on navuce rukavice i stavi gas masku, a zatim pogleda kroz gustu dimnu zavesu koja je prekrivala ceo predeo. Citavo polje bilo je raskopano u dzinovsku grobnicu. To se dogodilo juna 1975. godine. Nevil je zaustavio kamionet i iskocio napolje, zeleci da posao obavi sto pre. Skinuvsi rezu i spustivsi zadnja vrata, on uhvati jedno telo i dovuce ga do ivice velike jame. Tu ga je podigao u uspravni polozaj i gurnuo dole. Telo skliznu i poce da se kotrlja niz strmu ivicu sve dok nije stiglo do vrha velike gomile smrdljivog pepela na dnu. Dok je zurio prema kamionetu, Robert Nevil oseti mucninu u stomaku. Uvek mu se cinilo da ce da se ugusi kada je dolazio ovde, bez obzira na to sto je nosio gas masku. Zatim je dovukao drugo telo do ruba jame i na isti nacin ga bacio dole. Posle toga je istresao vrecu kamenja i cigala, a onda se udaljio sto je brze mogao. Nakon pola milje skinuo je masku i rukavice i bacio ih iza sebe. Usta mu se sirom otvorise i on pomamno poce da udise svez vazduh. Zatim izvuce limenu bocu iz sanduceta za alat i povuce dobar gutljaj raspaljujuceg viskija. Upalio je cigaretu i poceo duboko da uvlaci dimove. Ponekad se dogadjalo da je svaki dan dolazio ovamo i uvek se osecao potpuno iscrpljen. Negde dole nalazila se i Keti. Na putu za Inglvud zaustavio se pored jedne radnje da se snabde flasiranom vodom.

Kada je usao u utihlu prodavnicu, smrad pokvarene hrane zapahnu mu nozdrve. On zurno progura metalna kolica kroz prasnjavi prolaz, dok ga je tezak zadah raspadanja nagonio na povracanje tako da je morao da dise na usta. Nasao je boce sa vodom u zadnjem delu radnje; takodje je otkrio da su otvorena vrata za stepeniste koje je vodilo do ureda poslovodje. Vlasnik prodavnice sigurno se nalazi tamo gore; mogao bi sa njim da pocne. Bilo ih je dvoje. U dnevnoj sobi na kaucu je lezala zena tridesetih godina, obucena u crvenu kucnu haljinu. Grudi su joj se polako dizale i spustale, oci su joj bile zatvorene, a ruke skrstene preko trbuha. Ruke Roberta Nevila posegnuse za kolcem i maljem. Uvek mu je bilo teze kada su bili zivi; pogotovo ako su u pitanju zene. On oseti kako se nemusti poriv ponovo raspaljuje u njemu, grceci mu misice. Stajalo ga je napora da se pribere. Bila je to ludost, koju je trebalo obuzdati. Ona nije ispustila nikakav zvuk izuzev iznenadnog, hrapavog izdaha. Dok je isao prema spavacoj sobi zacuo je sum slican klokotanju vode. Sta mi drugo preostaje, upita se on snebivljivo. I dalje je morao da uverava sebe kako cini ispravnu stvar. Zastao je na pragu dnevne sobe, bacivsi pogled na mali krevet pored prozora; osetio je kako mu nesto zastaje u grlu i poce ubrzano da dise. Zatim pridje ivici kreveta i zagleda se u nju. Zbog cega mi sve lice na Keti, upita se, vadeci drugi kolac drhtavim rukama. Vozeci polako prema Sirsu, pokusao ja da odgonetne zbog cega su samo drveni kolcevi efikasni. Imao je namrgodjen izraz lica dok se vozio pustim bulevarom; jedini zvuk koji se cuo bilo je priguseno kloparanje njegovog motora. Izgledalo je neverovatno da mu je citavih pet meseci bilo potrebno da se to zapita. Ovo je potaklo nova pitanja. Kako to da je uvek uspevao da pogodi srce? Srce je neizostavno moralo da bude pogodjeno; doktor Bas je tako rekao. Medjutim, Nevil se nije odvec razumeo u anatomiju. Vedje mu se skupise. Nervirala ga ja pomisao da se za sve vreme ovoga pakla nijednom to nije zapitao. Zatresao je glavom. Moracu detaljno da razmislim o svemu, rece u sebi; u svakom slucaju, bice potrebno prvo sakupiti sva pitanja, pa tek onda odgovoriti na njih. Stvari moraju da se obavljaju na pravi nacin, naucni nacin. Tako je! To iz njega govori stari Fric. Bilo je to ime njegovog oca. Nevil ga je mrzeo i neprestano se borio protiv nasledene potrebe za logicnoscu mehanickog shvatanja stvari. Otac mu je umro, odricuci do kraja postojanje vampira. U Sirsu je sakupio letve, utovario ih u kamionet, a zatim pretrazio obliznju radnju. Bilo ih je petoro u prizemlju, skriveni po raznim budzacima. Jednoga je Nevil pronasao u iskljucenom frizideru. Videvsi coveka kako lezi u tom emajliranom mrtvackom kovcegu, on se nasmeja; ovaj je bas nasao gde ce da se uvuce. Kasnije mu je na um palo u kako nezabavnom svetu zivi kada moze da se smeje takvim stvarima. Bilo je blizu dva kada se zaustavio i poceo da ruca. Sve je imalo ukus belog luka. To ga ja podstaklo da razmislja o uticaju koji na njih vrsi beli luk. Mora da je miris to sto ih odbija, ali zasto? Bilo je tu mnogo cudnih stvari: ostajanje u kucama preko dana, alergicnost na beli luk, smrt od koca, navodni strah od krsta i uzas od ogledala.

Uzmimo ovo poslednje, na primer. Prema legendi, oni nemaju lik u ogledalu, ali je on znao da to nije tacno. Isto tako, nije bilo istina da oni mogu da se pretvore u sismise. Ovo sujeverje lako su opovrgavali logika i pazljivo posmatranje. Takodje je bilo podjednako glupo verovati da se oni mogu preobraziti u vukodlake. Nesumnjivo su postojali psi koji su se povampirili; video ih je i cuo nocu kako urlaju i zavijaju oko njegove kuce. Ali oni su bili samo psi. Robert Nevil iznenada stisnu usne. Manimo sada to, rece u sebi. Ima vremena za razmisljanje. Postojali su dugi casovi dosade kada je mogao da se pozabavi svim ovim problemima i to veoma podrobno. Sada je bilo precih stvari. Posle rucka, on krenu od kuce do kuce sve dok nije potrosio svu zalihu kolceva. Bilo ih je ukupno cetrdeset sedam. 3. "Snaga vampira je u tome sto niko ne veruje u njih." Hvala, doktore Van Helsing, rece on u sebi, odlazuci primerak Drakule. Sedeo je zamisljen i gledao u policu sa knjigama, slusajuci Bramsov Drugi klavirski koncert. U desnoj ruci drzao je casu viskija, dok mu je medju usnama visila cigareta. Bila je to istina. Sama knjiga predstavljala je kojestariju sujeverja, napravljenu po kliseu najobicnijeg sunda, ali je ova recenica bila tacna; niko nije verovao u njih, a kako se moze boriti protiv nekoga u cije se postojanje ne veruje? Situacija je bila upravo takva. Nesto tamno i mracno dopuzalo je iz srednjeg veka. Nesto sto nije imalo nikakvog smisla i u sta se nije verovalo, sto je u potpunosti bilo pripisivano fantasticnoj literaturi. Vampiri su predstavljali stvar proslosti: nastali su sa Samersovim idilama i Stokerovim melodramama. Postojali su jos samo kao kratki pasusi u enciklopedijama, kao gradja za petparacke romane ili kao sirov materijal za jevtine filmove. Sve rasplinutija legenda provlacila se iz stoleca u stolece. Eto, to je bila istina. On otpi dobar gutljaj viskija i zatvori oci, dok mu je hladna tecnost klizila niz grlo i grejala utrobu. Da, bila je to istina, ali niko nikada nije imao prilike da je proveri. Nagadjalo se da tu ima necega, ali je sve bilo odvec neodredjeno. Neko je to smatrao uobraziljom, neko sujeverjem, ali niko nije verovao da vampiri stvarno postoje. Medjutim, pre no sto je nauka uspela da izadje na kraj sa legendom, legenda je progutala nauku i sve ostalo. Tog dana nije pronasao nijedan klin. Nije ispitao generator. Nije uklonio komadice razbijenog ogledala. Nije vecerao; sasvim je izgubio apetit. To ga nije odvec brinulo. Cesto se dogadjalo da uopste nije osecao potrebu da jede. Nije bio u stanju da sa zadovoljstvom obeduje nakon svih ovih stvari koje bi uradio tokom popodneva. Cak ni posle pet meseci. Na um mu padose jedanaestoro - ne, dvanaestoro dece tog dana, i on otpi preostali deo pica u dva gutljaja. Zamutio je pogled i soba se malo zalelujala pred njim. Pocinjes da lapis, oce, pomisli u sebi. Pa sta? Kao da je neko drugi u pravu. Nevil zavrljaci knjigu preko sobe. Neka idu do djavola Van Helsing, Mina, Dzonatan, krvooki grof i svi ostali! Sve te izmisljotine, sva baljezganja na jadnu staru temu. On se zagrcnu, a zatim se dugo iskasljavao. Ben Kortman ga je spolja zvao da izidje. Evo me odmah, Beni, pomisli. Samo da obucem smoking. Zaskrguta zubima i cvrsto ih stisnu. Evo me odmah! Uostalom, sto da ne? Zasto ne izici? To bi bio siguran nacin da ih se oslobodim. Da postanem jedan od njih.

On se osmehnu u sebi zbog jednostavnosti ovog resenja, a zatim se podize i mrzovoljno ode do bara. Zasto da ne? Osecao je kako mu se u glavi sve komesa. Zasto nastavljati sve ovo mucenje kada bi poluotvorena vrata i nekoliko koraka napolje okoncali celu stvar? Ovako, nije znao sta ga jos ceka u zivotu. Postojala je, doduse, slaba nada da negde jos ima zivih ljudi, koji pruzaju otpor u nadi da ce jadnoga dana ponovo biti medju sebi slicnima. Ali, kako da ih nadje ako se ne nalaze u krugu koji on moze da obidje za jedan dan voznje? Slegnuo je ramenima i ponovo nasuo viski u casu; vec mesecima nije pravio koktele. Beli luk iznad prozora, mreza nad staklenom bastom, spaljivanje tela, rasciscavanje kamenja i postepeno satiranje njihove proklete rase. Zasto se zavarava? Nikada nece uspeti da pronadje zive ljude. Nevil se svom tezinom sruci u stolicu. Sedim ovde scucuren kao mis u rupi, opkoljen cetom krvopija koje zele samo da isisaju sav hemoglobin iz mojih vena. Izgleda da je jos jedino pice stvarno. Lice mu izoblici izraz mracne, neobuzdane mrznje. Kopilad! Pomlaticu vas sve pre no sto me se docepate! Desna saka mu se skupi poput klesta i casa se rasprsnu u pesnici. On obori pogled na komadice srce rasute po podu, na ostatke case u ruci i na mesavinu krvi i viskija koja mu je curila niz dlan. Da li bi im se dopao ovaj koktel, pomisli. Za trenutak mu se javi nedoljiva zelja da jurne i otvori vrata. Dao bi sve kada bi sada mogao da ih raspali po njuski i da uziva u njihovom bolnom urlanju. A onda zatvori oci i jeza mu proze celo telo. Smiri se, momce, rece u sebi. Treba zaviti ruku. Oteturao se do kupatila i pazljivo oprao saku, trgnuvsi se kada mu je jod dotakao zivu ranu. Zatim je nespretno obmotao zavoj, dok su mu se siroke grudi dizale i spustale u isprekidanim pokretima, a znoj kapao sa cela. Potrebna mi je cigareta, pomisli. Kada se vratio u trpezariju, pustio je Bernstajna umesto Bramsa i pripalio cigaretu. Sta bih radio kada bih ostao bez duvana, upita se, posmatrajuci plavicasti dim koji se dizao uvis. Doduse, to je bilo malo verovatno. Imao je jos najmanje hiljadu paklica u Ketinoj... Zubi mu se stisnuse. U ostavi, u ostavi, u ostavi! Zurio je bezizrazajnim pogledom u tapiseriju na zidu dok su mu u usima odjekivali zvuci kompozicije 'Doba briga'. Doba briga, promrmlja on. Mislio si da si imao pravih briga, Leni? Leni i Beni; bas bi bilo lepo da se upoznate. Kompozitore, da vas upoznam sa lesom. Mama, kad porastem voleo bih da budem vampir kao tata. Ali duso, sigurno da ces da budes kao tata. Viski zaklokota u casi. Na licu mu zaigra nekoliko misica od bola u saci i on premesti bocu u levu ruku. Seo je i srknuo jedan gutljaj. Neka se ostra ivica razboritosti malo istupi, pomisli on. Neka zdrav razum malo ode do djavola. I on mi se smucio. Postepeno, soba poce da se okrece oko svog ziroskopskog sredista, da se povija i leluja oko njegove stolice. Prijatna izmaglica, pahuljasta na rubovima, spustila se odasvud. Posmatrao je casu i gramofon. Pustio je da mu se glava klati sa jedne strane na drugu. Napolju, oni su urlali, mumlali i cekali. Jadni vampirici, pomisli on; jadni mali lesevi sto se sunjaju oko moje kuce, tako zedni i napusteni. Kakva ideja! On podize kaziprst i poce da ga mice pred ocima. Prijatelji, ovde sam da bih govorio o vampirima; o tim nistarijama, ako ih je uopste bilo, a bilo ih je.

Ali da ne duzimo: sada cu vam izneti osnovni stav moje teze koja glasi: vampir nije predrasuda. Kljucna tacka ove beznacajne predrasude sastoji se u sledecem: oni su omrazeni zato sto ih se ljudi plase. Ponovo je nasuo pice. Ovoga puta veliko. Postojalo je jedno doba, mracni srednji vek, kada je moc vampira bila velika, a strah od njih ogroman. Tada su bili anatemisani i to su ostali do danas. Drustvo ih mrzi, a uopste ne zna zasto. Ali zar su njihove potrebe neobicnije od potreba ostalih zivotinja, ukljucujuci tu i coveka? Da li su njihova dela uzasnije od postupaka roditelja koji pogresno vaspitavaju svoju decu? Zbog vampira srce pocinje brze da lupa i kosa se nakostresi. Ali da li je to gore od roditelja koji drustvu poklanjaju neuroticno dete da jednoga dana postane politicar? Jesu li oni gori od kapitaliste koji osniva fondacije pred kraj zivota novcem koji je zaradio trgujuci puskama i bombama medju samoubilacki raspolozenim nacijama? Da li su oni gori od vlasnika destilacija koji prodaju alkohol medju Indijancima nesposobnim da mu se odupru? (Zao mi je sto sam napao pice u kome uzivam.) Jesu li gori od izdavaca koji objavljuju petparacka dela puna pozudnih i ubilackih nagona? Hajde sad, dragi moji, budite iskreni: da li su vampiri stvarno rdjavi? Oni jedino piju krv. Otkud, onda, ta neprilicna predrasuda, ta besmislena predubedjenja? Zasto vampiri ne bi mogli slobodno da zive tamo gde im se svidi? Zasto moraju stalno da tragaju za skrovitim mestima gde ih niko nece pronaci? Zasto zelite da ih unistite? Vi ste pretvorili ta bezazlena nevinasca u progonjene zveri. Oni nemaju nacina da vam se odupru, nemaju mogucnosti da steknu obrazovanje, nemaju pravo glasa. Nije nimalo cudo sto onda pribegavaju nocnom razbojnickom bivstvovanju. Robert Nevil otpi dobar gutljaj. Naravno, naravno, pomisli on, ali da li bi ti svoju sestru udao za vampira? Proze ga jeza. Tu si me uhvatio, momce, tu si me uhvatio. Muzika se okoncala. Gramofonska igla grebala ja napred-nazad po ploci. Sedeo je nepomicno, osecajuci kako mu hladni zmarci gamizu nogama. Upravo zbog ovoga nije trebalo preterivati u picu. Covek na kraju prestane da uziva u alkoholu. Viski vise ne donosi utehu. Pre no sto dostignes stanje srece, obuzme te muka. Soba je sada ponovo izgledala normalno, a spoljasnji zvuci opet pocese da mu drobe usne skoljke. "Izidji, Nevile!" On proguta knedlu i sa usana mu skliznu drhtavi uzdah. Izidji. Napolju su stajale zene, razgolicene ili sasvim nage; njihovo telo cekalo je njegov dodir, a njihove usne njegove... Moju krv, moju krv! Kao da je u pitanju bila ruka nekog drugog coveka, on je posmatrao svoju bledu pesnicu kako se polako podize, drhteci, da bi mu zatim tromo pala na nogu. Bol ga nagna da duboko udahne ustajao, smrdljiv vazduh. Beli luk. Svuda se osecao miris belog luka. U odeci, namestaju, hrani, pa cak i u picu. Hocete li beli luk sa sodom - pade mu na um neumesna sala. Ustao je i poceo da koraca. Sta sada da radim? Da li da pocnem uobicajene stvari? Tako cu se sacuvati od neprilika. Citanje pice, zvucna izolacija kuce - zene. Zene, pozudne, krvozedne, nage zene koje ga mame svojim toplim telima. Ne, ne toplim. Iz dna grudi razli mu se bolan jecaj. Prokleti bili. Zasto cekaju toliko dugo? Zar misle da ce on stvarno izici napolje i predati im se? Mozda i hocu, mozda i hocu. U tom trenutku postao je svestan da skida veliku gredu koja je podupirala vrata. Evo me, devojke, evo me. Ovlazite usne.

Spolja su culi kako se greda pomice i u noci se razleze pomamni urlik iscekivanja. Drhteci celim telom, on poce da udara pesnicama po zidu sve dok malter nije otpao i dok mu koza nija bila sasvim oguljena. Ostao je nepomicno da stoji, tresuci se bespomocno i cvokocuci zubima. Posle nekog vremena poslo mu je za rukom da se pribere. Vratio je gredu na mesto i otisao u spavacu sobu. Srucio se na postelju i zario glavu u jastuk, priguseno krkljajuci. Leva ruka mu lagano klonu na ivicu kreveta. Oh, boze, pomisli on, dokle ce sve ovo da traje? 4. Budilnik nije zvonio zato sto je zaboravio da ga navije. Duboko je disao u snu dok mu je telo bilo nepokretno poput celicne statue. Kada je konacno otvorio oci vec je bilo deset. Promrmljavsi neku kletvu, on se pridize i prebaci noge preko ivice postelje. Istovremeno, u glavi poce sve da mu bubnja kao da je mozak pokusavao da mu se probije kroz lobanju. Prokleti mamurluk, pomisli on. Samo mi je jos to bilo potrebno. Oduprevsi se o zadnji deo kreveta, on ustade i teturavo krenu u kupatilo. Ispljuskao je vodom lice i nakvasio glavu. Lose, bas lose, ponavljao je u sebi. Uzasno se osecam. Ugledao je svoje ispijeno i neobrijano lice u ogledalu i za trenutak mu pade na pamet da se polako ali sigurno priblizava cetrdesetim godinama. Ljubav - to je jos jedino moglo da ga povrati; ova misao mu zaleprsa svescu poput vlaznog rublja na vetru. Lagano je otisao do trpezarije i otvorio prednja vrata. Sa usana mu skliznu kletva kada je ugledao sklupcano telo zene na trotoaru. Poceo je da skrguce zubima, ali od toga mu je u glavi jezivo zabubnjalo. Dosta mi je svega, pomisli. Nebo je bilo sivo i mrtvo. Odlicno, pade mu na um. Jos jedan prokleti dan u ovoj smrdljivoj pacovskoj jazbini. Zalupio je ljutito vrata, ali mu taj tresak gotovo probi bubne opne. Zacuo je kako spolja otpadaju ostaci ogledala i rasprskavaju se na betoniranoj stazi. Bas dobro! Usne mu se bolno zgrcise i iz njih nestade i poslednja kap krvi. Dve solje vrele crne kafe samo su povecale mucninu koju je osecao u stomaku. On odgurnu ibrik i krenu u trpezariju. Do djavola sve, pomisli. Napicu se ponovo. Ali pice je imalo ukus terpentina i on zavitla casu o zid sa uzvikom gadjenja, gledajuci kako tecnost curi na prasnjavi cilim. Ovako cu ostati bez casa, pomisli ogorceno. Ova misao poce da mu bolno odzvanja u glavi. Stajao je nepomicno neko vreme, isprekidano disuci. Zatim je otisao do kauca i srucio se na njega, lagano tresuci glavom. Nije bilo pomoci; upropastili su ga, ti smrdljivi kopilani, sasvim su ga dotukli. Ponovo mu se vratilo osecanje nemira; osecanje kao da se siri, a kuca smanjuje, tako da je svakog sekunda mogao da probije njene zidove u eksploziji drveta, maltera i cigli. Ustao je i posao brzo prema vratima, dok su mu ruke drhtale. Kada je izasao na travnjak, pluca mu nagonski pocese da udisu svez jutarnji vazduh. Namerno je okrenuo glavu od kuce koju je mrzeo. Istu mrznju osecao je i prema okolnim zgradama, prema plocnicima, trotoarima, travnjacima i svemu onome sto se nalazilo u ulici Kimaron. Bes je rastao u njemu. Najednom mu postade jasno da mora da ode odavde. Bez obzira na to sto je dan bio oblacan, on ce neizostavno otici. Zakljucao je prednja vrata, otvorio garazu i zakacio pokretnu kapiju za nizak plafon. Nije se osvrnuo da je vrati natrag. Brzo cu se vratiti, pomisli. Idem samo na kratko. Izveo je natraske kamionet na ulicu, ispravio ga i snazno pritisnuo papucicu za gas, uputivsi se prema Kampton bulevaru. Nije znao kuda je krenuo.

Skrenuo je oko ugla brzinom od cetrdeset milja na cas, a kod sledeceg bloka brzinomer je pokazivao sezdeset pet. Kola munjevito pojurise napred i on oseti kako mu papucica za gas dodiruje pod. Rukama je cvrsto stezao volan, dok mu je lice bilo nepomicno kao u statue. Brzinom od osamdeset milja na cas projurio je bezivotnim, pustim bulevarom ciju je tisinu samo za kratko narusila buka njegovog motora. Stvari bujaju i rastu u prirodi i polako je zaposedaju, pade mu na pamet dok je tromo koracao travnatom stazom na groblju. Trava je bila toliko visoka da se povijala pod vlastitom tezinom i pucketala pod njegovim teskim cipelama. Nije se cuo nikakav zvuk izuzev bata njegovih koraka i poja ptica koji je sada izgledao sasvim bezosecajan. Nekada sam mislio da ptice pevaju zato sto je na svetu sve kako treba, promrmlja u sebi Robert Nevil. Sada znam da nisam bio u pravu. One pevaju zato sto ne shvataju stvari. Vozio je dobrih sest milja, sa papucicom za gas na podu, pre no sto mu je postalo jasno kuda ide. Bilo je cudno na koji su mu nacin mozak i telo uklonili ovaj smer iz svesti. Jedino je bio svestan da je mamuran, neraspolozen i da mora da ode iz kuce. Ni na kraj pameti mu mje padalo da je krenuo u posetu Virdziniji. Pa ipak, on je nepogresivo vozio u tom pravcu, i to sto je brze mogao. Parkirao je kola uz plocnik i usao kroz rasklimatanu kapiju, uputivsi se odlucnim korakom preko gustog travnjaka. Koliko vec ima od kada je poslednji put bio ovde? Mora da je proslo najmanje meseca dana. Bilo mu je zao sto nije poneo cvece, ali kako je to mogao da ucini, kada je tek pred kapijom shvatio kuda je krenuo. Usne mu se skupise pod iznenadnom plimom starog bola. Zasto nije mogao i Keti da donese ovde? Zasto je tako slepo slusao one budale i njihova glupa pravila za vreme zaraze. Da je bar sada ovde pored svoje majke. Ne pocinji ponovo, prekorio je sebe. Priblizavajuci se kapeli, trgao se kada je primetio da su celicna vrata odskrinuta. Oh, ne, pomisli. Potrcao je kroz vlaznu travu. Ako su je se docepali, zapalicu citav grad. Tako mi Boga! Spalicu ga do temelja ako su je samo dotakli! Naglo je otvorio vrata koja se odbise o zid uz supalj, jecav zvuk. Pogled mu se munjevito upravi prema kamenom postolju na kome se nalazio zatvoren kovceg. Napetost minu; ponovo je povratio dah. I dalje je stajao nedirnut. A zatim mu pogled skliznu na sklupcano telo coveka koji je lezao na hladnom podu u jednom uglu kapele. Sa uzvikom besa Robert Nevil pridje telu, zgrabi coveka za kragnu i poce da ga vuce po podu. Kada je dosao do vrata, podize telo i silovito ga izbaci na travu. Trup se okrenu na Iedja, a bledo lice upravi se ka nebu. Robert Nevil se vrati u kapelu, dok su mu se grudi brzo dizale i spustale. Zatim je zatvorio oci i stajao nepomicno neko vreme sa dlanovima koji su pocivali na poklopcu kovcega. Ovde sam, pomisli. Vratio sam se. Secas li me se? Izbacio je napolje cvece koje je doneo poslednji put i ocistio kapelu od lisca koje je vetar uneo kroz odskrinuta vrata. Zatim je seo pored kovcega i priljubio celo uz hladni metal. Tisina ga je obavila svojim hladnim i neznim rukama. Kada bih sada mogao da umrem, pomisli; mirno, blago bez napora i muke. Kada bih mogao da budem sa njom. Kada bih samo smeo da verujem da cu jednom ponovo biti sa njom. Prsti mu se polako skupise u saci i glava mu klonu na grudi. Virdzinija. Uzmi me kod sebe. Kristalno bistra suza kanu na njegovu nepokretnu ruku...

Nije imao pojma koliko je vec ovde. Posle izvesnog vremena cak i najdublja tuga pocinja da bledi, najdublji ocaj gubi pocetnu ostrinu. Bicevani uvek na kraju ogugla na bic. On se podize u uspravan polozaj. I dalje sam ziv, pomisli sa setom; srce mi jos kuca, krv mi tece venama, telo, misici i tkiva su zivi - ali sve je to bez ikakve svrhe. Stajao je jos jedan trenutak gledajuci u kovceg, a zatim se okrenu i sa uzdahom izidje, pazljivo zatvorivsi vrata kao da je zeleo da je ne uznemiri u snu. Sasvim je zaboravio na coveka. Gotovo da se sapleo o njega izlazeci iz kapele. Promrmljao je neku kletvu dok ga je zaobilazio. A onda se iznenada trze. Sta je ovo? Pogledao je sa nevericom prema coveku. On je bio mrtav. Stvarno mrtav. Ali kako je to moguce? Promena se dogodila tako brzo; ovaj covek je vec izgledao i zaudarao kao da je mrtav danima. Mozak je poceo groznicavo da mu radi. Nesto je ubilo vampira; nesto veoma neobicno. Srce je bilo netaknuto, nije bilo ni traga od belog luka, pa ipak... Smrt je ocigledno bila nenasilna. Pa naravno - svetlost dana! Osecao se kao potpuni idiot. Citavih pet meseci je znao razlog zbog koga oni ostaju unutra preko dana, a uopste mu nije poslo za rukom da poveze stvari. Zatvorio je oci, proklinjuci vlastitu nedomisljatost. Suncevi zraci: infracrveni i ultraljubicasti. Mora da su oni posredi. Ali zasto? Do djavola, kada bi makar nesto znao o uticaju suncevih zraka na ljudski organizam. A onda mu na pamet pade jos nesto. Ovaj covek bio je pravi vampir; zivi mrtvac. Da li bi sunceva svetlost imala istog uticaja i na sve vampire koji su jos zivi? Uzbudjenje koje vec nije osetio mesecima nagna ga da potrci prema kamionetu. Kada su se vrata sa treskom zatvorila iza njega, zapitao se da li bi mozda trebalo da ukloni mrtvaca. Da li ce telo privuci ostale, da li ce oni oskrnaviti kapelu? Ne, sigurno se nece pribliziti kovcegu; on je bio osiguran belim lukom. Osim toga, covekova krv bila je sada mrtva... Ponovo mu je tok misli prekinuo iznenadni zakljucak. Suncevi zraci su sigurno ucinili nesto sa njegovom krvlju! A sta ako su sve stvari u nekoj vezi sa krvlju? Beli luk, krst, ogledalo, kolac, sunceva svetlost, zemlja u kojoj neki od njih pocivaju. Nije mu bilo jasno, kako, ali... Morace mnogo toga da procita, dosta stvari da proveri. Mozda je to ono sto mu je bilo potrebno. Odavno je vec planirao da to malo prouci ali je kasnije zaboravio na celu stvar. Sada mu je ova zamisao ponovo dala podstreka. Upalio je motor i brzo krenuo ulicom. Kada je stigao u stambeni kvart, zaustavio je kola ispred prve kuce. Pozurio je stazom do ulaznih vrata, ali su ona bila zakljucana. Kako nije mogao da provali unutra, pojurio je do sledece kuce, obrecnuvsi se nestrpljivo. Ovoga puta vrata su bila otkljucana i on protrca kroz predsoblje do zamracene trpezarije, a zatim se brzo pope uz stepenice, presvucene tepihom, preskacuci po dve odjednom. Zenu je pronasao u spavacoj sobi. Bez oklevanja, on strze pokrivac sa nje i zgrabi je za zglavke na rukama. Kada joj je svalio telo na pod ona muklo zakrklja. Dok ju je vukao kroz hodnik i niz stepenice iz njenog grla razlegali su se priguseni zvuci. Nalazili su se u trpezariji kada je pocela da se mice. Ruke joj se cvrsto obavise oko njegovih zglobova, a telo poce da se izvija i trza. Oci su joj i dalje bile zatvorene, ali je bucno dahtala i mrmljala, pokusavajuci da mu se istrgne iz ruku. Njeni crni nokti zarise mu se u meso. On trze ruku sa ljutitim uzvikom i nastavi da je vuce kroz kucu za kosu. Da je smatrao ove ljude iole slicnim sebi, verovatno bi osetio grizu

savesti zbog svega ovoga; ali okolnosti su bile takve da je on sasvim prenebregao sazaljenje. Osim toga, sada je bio i ponesen strascu da izvrsi opit, tako da nije primecivao nista drugo. Pa ipak, stresao se kada je zacuo prodoran krik uzasa koji je ona ispustila kada ju je izvukao na plocnik. Bespomocno se izvijala na trotoaru, sa rukama koje su se grcile i skupljale, dok joj se na usnama pomaljale crvene pege. Robert Nevil ju je netremice posmatrao. Jabucica mu zaigra u grlu. Zeleo je da ga obuzme osecanje nemilosrdne brutalnosti. Pa ipak, ugrizao se za usnu dok ju je posmatrao. U redu, vidim da pati - pokusao je da umiri savest - ali ona je jedna od njih i sigurno bi me rado ubila kada bi joj se ukazala prilika. Stvari moraju tako da se postave; to je jedini nacin. Stisnutih zuba, on je nepomicno stajao i posmatrao je kako umire. Posle nekoliko minuta zena je prestala da se krece i krklja, a ruke joj bezivotno klonuse na asfalt poput belih latica. Robert Nevil kleknu i opipa joj puls. Nista nije osetio pod prstima. Telo je vec pocelo da se hladi. On se uspravi sa smeskom na usnama. Znaci, istina je. Kolci mu vise nisu potrebni. Posle dugo vremena najzad je pronasao bolji nacin. A onda mu najednom zastade dah. Kako moze da bude siguran da je ona stvarno mrtva? Kako to da sazna pre zalaska sunca? Ova pomisao ispunila ga je nemocnim besom. Zasto svako novo pitanje obesnazi prethodni odgovor? Poceo je podrobnije da razmislja o tome dok je ispijao konzervu soka od paradajza koju je uzeo iz obliznje samoposluge. Kako da sazna? Nikako nije mogao da ostane pored zene do sumraka. Povedi je sa sobom, budalo. Oci mu se ponovo zaklopise i on oseti kako mu telom prostruja talas nezadovoljstva. Danas mu nije poslo za rukom da uoci nijedan ocigledan odgovor. Sada ce morati da se vrati natrag i da je nadje, ali vise nije znao gde se kuca tacno nalazi. Ukljucio je motor i izasao iz parkiralista, bacivsi pogled na casovnik. Tri sata. Ima dovoljno vremena da se vrati pre no sto oni dodju. Pritisnuo je papucicu za gas i kamionet jurnu brze. Bilo mu je potrebno pola casa da pronade kucu. Zena je i dalje lezala na plocniku u istom polozaju. Navukavsi rukavice, Nevil spusti zadnja vrata kamioneta, a zatim krenu prema telu. Dok je prilazio pogled mu skliznu niz njene obline. Dosta, ne pocinji ponovo, za ime boga. Dovukao je zenu do kamioneta i utovario je u zadnji deo. Zatim je zatvorio vrata i skinuo rukavice. Usavsi u kabinu, bacio je pogled na casovnik. Tri sata. Ima dovoljno vremena da... Protresao je sat i prislonio ga uz uho. Srce mu brze zakuca. Casovnik je stao. 5. Prsti su mu drhtali dok je okretao kontaktni kljuc. Grcevito je scepao rukama volan i ostro zaokrenuo u mestu, a zatim sto je brze mogao bez zastajanja krenuo prema Gardeni. Kakva je budala bio! Sigurno je utrosio citav sat dok je stigao do groblja. Zatim je nekoliko casova proveo u kapeli. A onda je otisao po zenu, svratio u samoposlugu, ispio sok od paradajza i ponovo se vratio po zenu. Koliko li ima sati?

Budalo! Zmarci mu podidjose uz kicmu pri pomisli na ono sto ga mozda ceka kod kuce. Oh, boze, pa i vrata garaze su ostala otvorena! Benzin, oprema, generator! Knedla mu zastade u grlu i on naleze na papucicu za gas do poda. Mali kamion poskoci, igla na bezinometru zatitra, a zatim poce brzo da se uspinje od sezdeset pet, preko sedamdeset, sve do sedamdeset pet. Sta ako ga vec cekaju? Kako onda da udje u kucu. Pokusao je da se pribere. Ne sme da dozvoli da ga obuzme panika. Treba da sacuva hladnokrvnost. U kucu mora da svaki nacin. Ne brini, uci ces vec nekako, poce da govori sam sebi. Ali i dalje nije shvatao kako. Provukao je nervozno rukom kroz kosu. Bas sam se u lep sos uvalio, pomisli zlovoljno. Sve ovo radis da bi spasao zivot, a onda, jednoga dana, jednostavno se ne vratis na vreme. Dosta! Iznenada je osetio plimu samoprekora. Bio je u stanju da se ubije zato sto je zaboravio sinoc da navije sat. Uostalom, zasto bih to ja ucinio, pade mu na um, kada ce njima i onako biti drago da to urade za mene. A onda je shvatio da je veoma gladan. Ono malo konzerviranog mesa koje je pojeo sa sokom od paradajza samo mu je jos povecala apetit. Utihle ulice promicale su sa obe strane, a on se neprestano osvrtao ne bi li opazio nekog od njih kako se pojavljuje na vratima kuce. Izgledalo je kao da se vec spusta sumrak, ali je to isto tako mogla da bude i uobrazilja. Nemoguce da je toliko kasno. Upravo je stigao do raskrsnice Vestern i Kompton bulevara kada je primetio coveka kako istrcava iz jedne zgrade i vice za njim. Srce mu je gotovo stalo u grudima kada je cuo stravican urlik koji se prodorno razlegao pustim bulevarom. Kamion nije mogao da ide brze. Najednom mu se ucini kako ce svakog trenutka otpasti jedan tocak na kolima, koja ce se zatim zaneti, preleteti preko trotoara i tresnuti o kucu. Usne pocese da mu podrhtavaju i on ih cvrsto stisnu kako bih ih ukrotio. Osetio je kako ruke za volanom pocinju da mu se koce. Kada je dosao do ugla ulice Kilmaron morao je da uspori. Krajickom oka primetio je jednog coveka kako izlece iz kuce i ustremljunje se ka kolima. Kada je uz skripu tockova zaokrenuo za ugao, vise nije mogao da obuzda jezu. Svi su ga vec cekali pred kucom. Uzvik nemocnog uzasa ote mu se iz grla. Nije zeleo da umre. Mozda je razmisljao o tome, ali niposto nije hteo da se dogodi na ovakav nacin. Video je kako okrecu svoja beskrvna lica prema zvuku motora. Nekoliko njih istrcalo je iz otvorene garaze; zubi mu se stisnuce u nemocnom besu. Kako je to bio glup i bezuman nacin da se umre. A onda su u sirokom frontu potrcali preko ulice u pravcu kamioneta. Najednom postade jasno da nema govora o zaustavljanju. Pritisnuo je papucicu za gas i trenutak kasnije auto ulete medju njih, odbacivsi trojicu uvis kao kegle. Osetio je kako se kola zatresose od tupog udarca u tela. Njihova iskezena bleda lica promaknuse pored prozora, dok su mu jezivi krici ledili krv. A onda ih je video u retrovizoru kako neumorno krecu za njim u poteru. Iznenada mu na um pade jedna ideja i istog trenutka on poce da usporava sve dok brzina nije pala na dvadeset milja na cas. Bacio je pogled unazad i ugledao ih kako jure; spazio je njihova avetinjski bela lica kako se brzo priblizavaju sa ocima uprtim u kamionet, u njega. A onda se iznenada trze kada se u neposrednoj blizini razleze jedan prodoran urlik; okrenuvsi munjevito glavu primetio je izbezumljeno lice Bena Kortmana tik uz kamionet.

Noga mu instiktivno naleze na papucicu za gas, ali mu druga skliznu sa kvacila i uz nagli trzaj kola poskocise i motor se ugasi. Poceo je da ga obliva hladan znoj dok je groznicavo pokusavao da pritisne starter. Kandze Bena Kortmana ustremise se ka njemu. Sa krikom uzasa on odgurnu bledu ruku. "Nevile, Nevile!" Ben Kortman posegnu jos jednom za njegovim vratom. Nevil odgurnu ruke hladne poput ledenih klesta i ponovo pokusa da upali motor, dok mu se citavo telo bespomocno treslo. Spolja je dopirala unezverena vika ostalih koji su se brzo primicali kamionetu. U trenutku kada su ga dugi nokti Bena Kortmana zagrebali po obrazima, motor poce ponovo da prede. "Nevile!" Bol ga nagna da stisne prste u pesnicu i on silovito tresnu Bena Kortmana u lice. Kortman se kao pokosen sruci na plocnik; istog trenutka kola krenuse, povecavajuci naglo brzinu. Jedan drugi je uspeo da ga sustigne i da se uhvati za zadnji deo kola. Za trenutak je visio pozadi i Robert Nevil ugleda njegovo pepeljasto lice kako se pozudno ceri kroz straznji prozor. On potera kamionet preko ivice plocnika, napravivsi nekoliko ostrih zaokreta, i covek otpade. Poleteo je preko travnjaka, sa rukama ispred sebe, i zestoko tresnuo o zid kuce. Srce Roberta Nevila kucalo je tako brzo da je izgledalo da ce mu izleteti iz grudi. Osecao je kako gubi dah dok mu je telo bilo obamrlo i hladno. Na licu je imao krvave ogrebotine, ali nije bilo bola. Mahinalnim pokretom ruke on obrisa obraz. Na uglu ulice brzo je skrenuo desno. Nije skidao pogled sa retrovizora, ali je pazljivo motrio i napred. Prosao je kratak blok do ulice Hejs, a zatim opet skrenuo desno. Sta ako su oni posli precicom i preprecili mu put? Malo je usporio dok ih nije ugledao kako se, urlajuci pomaljaju iza ugla ulice kao copor vukova. Zatim ponovo pritisnu papucicu za gas. Uzdao se u to da ga svi prate. Da li je neko mozda prozreo njegovu nameru? Vise nije skidao nogu sa papucice za gas i blokovi pocese munjevito da promicu jedan za drugim. Zaokrenuo je za ugao brzinom od pedeset milja na sat, a kada je ugledao ulicu Kimaron ponovo skrenuo desno. Dah mu zastade u grudima. Na travnjaku pred njegovom kucom nije bilo nikoga. Jos nije sve izgubljeno. Moracu da zrtvujem kamionet, pomisli; nije bilo vremena da ga smesti u garazu. Priterao je kamionet uz trotoar i otvorio vrata. Kada je obisao kola, zacuo je graju koja se priblizavala iza ugla ulice. Nadao se da ce imati vremena da zakljuca garazu. Ako mu to ne bude poslo za rukom, oni bi mogli da uniste generator; ocigledno je da jos nisu stigli da to ucine. Zakoracio je zurno prema garazi. "Nevile!" Sa uzasom se trgao natrag, ugledavsi Kortmana kako se pomalja iz mraka garaze. Kortman se svom zestinom baci na njega i gotovo ga obori na zemlju. Osetio je kako mu se hladne snazne ruke obavijaju oko vrata i neprijatan smrad zapahnu mu lice. Gusajuci se, polako su se primicali plocniku, dok su se beli kutnjaci ustremljivali prema vratu Roberta Nevila. On munjevito oslobodi svoju desnu pesnicu i tresnu Kortmana po grlu. Cuo je kako nesto pucketa u vratu vampira. Na uglu bloka potera je pocela da se pojavljuje, besno vicuci.

Zestokim pokretom Robert Nevil zgrabi Kortmana za dugu masnu kosu i poce da ga vuce prema ulici. Obnevideo od besa i straha stade da mu udara glavu o ivicu kamioneta. A onda se trze i baci brz pogled niz ulicu. Kasno je za garazu! Pojurio je iza kuce i stigao do trema. Pred vratima prenerazeno zastade. Oh, Boze, kljucevi! Unezvereno se okrenuvsi, on pojuri natrag prema kolima. Kortman se krkljajuci pridizao i Nevil ga u prolazu sutnu vrhom cipele u bledo lice. Vampir se ponovo sruci na trotoar. Uleteo je u kola i izvukao kljuceve iz motora. U trenutku kada je izlazio iz kamioneta najbrzi progonitelj ga sustize i baci se na njega. On se trze natrag na sediste; saplevsi mu se o noge, vampir izgubi ravnotezu i svom tezinom tresnu na asfalt. Nevil hitro iskoci, pojuri preko travnjaka i zadihano stize do trema. Morao je da zastane za trenutak kako bi pronasao odgovarajuci kljuc, sto je bilo dovoljno da ga sustigne drugi progonitelj. Vampir se baci na Nevila i obojica udarise o zid kuce. Ponovo je osetio na sebi vreo, krvozedni dah, dok su razjapljena usta posezala za njegovim vratom. Zario je koleno u vampirove mosnice, a zatim; oslonivsi se o kucu, visoko podize nogu i udari ga u lice; vampir se zanese i pade na drugoga koji je upravo pristizao preko travnjaka. Nevil grcevito uvuce kljuc i otvori vrata. Munjevito je skliznuo unutra i okrenuo se da ih zatvori. Medjutim, pre no sto mu je uspelo, jedna ruka se promoli kroz otvor. On naleze na vrata svom snagom sve dok nije cuo kako kosti prskaju; zatim ih odskrinu, izbaci slomljenu ruku napolje i zestoko ih zatvori. Drhtavim rukama uglavio je drveni podupirac. Lagano je skliznuo na pod i legao na ledja. ostao je nepomican u mraku, dok su mu se grudi dizale i spustale, a ruke i noge nemocno pocivale na tepihu. Oni su napolje urlali i gruvali o vrata, uzvikujuci njegovo ime na vrhuncu mahnitog besa. Sa svih strana su na kucu letele cigle i kamenice propracene jezivim kricima i kletvama. On je lezao zatvorenih ociju i odsutno slusao svu ovu graju. Posle nekog vremena podigao se i krenuo prema baru. Sipajuci viski, obilato ga je razlivao po tepihu. Drhteci kao prut ispio je na dusak celu casu, pridrzavajuci se jednom rukom za ivicu sanka kako bi olaksao teret svojim nesigurnim nogama. Osecao je kako mu je dusa gotovo u nosu, dok su mu se ruke nekontrolisano tresle. Toplina viskija uskoro mu se razlila po utrobi i preplavila celo telo. Disanje mu je polako postajalo normalno, a pluca su prestala da se nadimaju. Trgao se kada je spolja zacuo tresak velike lomljave. Prisao je spijunki i pogledao kroz nju. Zubi mu se stisnuse i obuze ga plima besa kada je video kamionet prevrnut na bok i sofersajbnu razbijenu u paramparcad. Jedni su otvorili poklopac motora i poceli kamenicama da unistavaju masinu, dok su ostali razvaljivali karoseriju mahnitim udarcima. Posmatrajuci ovaj prizor, Nevil oseti kako ga obuzima talas ocajanja i preplavljuje poput neke tople kiseline; nemuste kletve pocese da mu se slivaju iz grla, dok su mu se prsti skupljali u blede pesnice. Naglo se okrenuvsi, on pridje lampi i pokusa da je ukljuci. Ali svetla nije bilo. Opsovavsi, on odjuri u kuhinju. Ni stednjak nije radio. Poceo je da trci iz jedne mracne prostorije u drugu. Frizider je bio iskljucen, tako da je sva hrana mogla da se pokvari. Njegov dom je sada bio mrtva kuca. Bes prasnu u njemu. Dosta!

Groznicavim prstima poceo je da pretura po pisacem stolu sve dok nije napipao napunjene pistolje. Prosavsi kroz mracnu dnevnu sobu, on ukloni gredu sa vrata koja uz tup zvuk pade na pod. Napolju se graja pojacala kada su culi kako se vrata otvaraju. "Dolazim, zgadijo!" vikao je u sebi. Naglo je povukao vrata i najblizem ispalio metak u lice. Vampir se zatetura preko trema; u istom trenutku, dve zene sa blatnjavim, pohabanim haljinama ustremise svoje bele ruke ka njegovom vratu. Video je kako im se tela povijaju i grce pogodena hicima, a zatim ih odgurnu i otvori paljbu tamo gde je masa bila najbrojnija. Osecao je kako mu se krv ponovo vraca u lice. Pucao je dok nije ispraznio oba pistolja. Zatim je mahnito poceo da ih udara rukama i nogama, sve dok jedan od onih koje je pogodio nije ustao i krenuo prema njemu. Kada su mu istrgli pistolje iz ruku, on predje na udarce pesnicama i laktovima, koristeci pri tom glavu i teske cipele kad god bi se za to ukazala prilika. Tek kada je osetio uzasan bol od uboda u rame nekim ostrim predmetom, shvatio je sve ovo sto radi nerazumno i beznadezno. Odgurnuvsi od sebe dve zene, on se povuce prema vratima. Necije ruke mu se sklopise oko vrata. On se naglo naze napred, zgrabi coveka oko pasa i baci ga preko glave medju ostale. Zatim stade na prag, osloni se rukama na dovratak i poce da deli udarce nogama, odbacujuci napadace na sve strane. A onda, pre no sto su uspeli da ga ponovo scepaju, on im zalupi vrata pred nosem, zakljuca ih, stavi rezu i vrati tesku gredu na svoje mesto. Ostao je nepomicno neko vreme u hladnoj tami kuce slusajuci besomucnu vrisku vampira. Stajao je naspram zida, udarajuci polako i slabasno o tapiseriju, dok su mu se suze slivale niz neobrijane obraze, a krvave ruke podrhtavale u bolu. Sve je propalo, sve. "Virdzinija!" zajecao je kao izgubljeno, zastraseno dete. "Virdzinija! Virdzinija!" 6. U kuci je, konacno, ponovo moglo da se zivi. Cak mozda i bolje nego ranije, posto je za instaliranje zvucne izolacije utrosio citava tri dana. Sada su mogli da urlaju i vucu do mile volje, ali ih on vise nije cuo. Posebno mu je bilo drago sto vise nece slusati glas Bena Kortmana. Za sve mu je to bilo potrebno dosta vremena i truda. Pre svega morao je da pronadje nova kola umesto potpuno unistenog kamioneta. Bilo je to mnogo tezi posao nego sto je ocekivao. Otisao je cak do Santa Monike gde se nalazila najbliza Vilisova prodavnica za koju je znao. Vilisovi kamioneti bili su jedini sa kojima je imao iskustva, a sada nije bilo vremena za eksperimentisanje. posto nije mogao peske do Sante Monike, morao je da upotrebi jedna od mnogih kola koja su se nalazila u susedstvu. Medjutim, gotovo sva su bila pokvarena iz ovog ili onog razloga; istrosene baterije, neispravna pumpa za gorivo, prazan rezervoar, probusene gume. Konacno, u jednoj garazi udaljenoj oko milju od njegove kuce, pronasao je automobil ciji je motor mogao da upali. Njime se brzo prebacio do Santa Monike po novi kamionet. Promenio je baterije, napunio rezervoar benzinom, poneo rezervno gorivo i vratio se kuci. Stigao je jedan sat pre zalaska sunca. Greske mu se vise nisu dogadjale. Srecom, generator nije bio teze ostecen. Vampiri ocigledno nisu shvatili njegov znacaj tako da su iscupali samo jednu zicu i razbili nekoliko osiguraca. On je sve opravio sledeceg jutra

posle napada i tako sacuvao zalihe hrane od kvarenja. Bio im je zahvalan na neznanju, posto je bilo sasvim sigurno da se vise nigde ne moze naci neukvarena hrana, s obzirom da hladnjaci nisu radili bez elektricne struje. Osim toga, morao je da opravi garazu i da pocisti ostatak razbijenih sijalica, osiguraca, vodovoda, klinova, lepila, rezervnih delova motora i jedne kutije sa semenjem koju je tu stavio nekada davno. Jedino je morao da zameni masinu za pranje vesa koja se vise nije mogla opraviti. Najtezi posao je bio uklanjanje razlivenog benzina koji su oni prosuli iz kante. To im nije bila losa ideja sto su rasuli benzin, pomisli on ljutito. U kuci je morao da zamalterise oguljene zidove, a zatim je zakrpljena mesta prekrio novom tapiserijom, sto je prostoriji dalo sveziji izgled. Kad je jednom zapoceo da radi, nastavio je da uziva u poslu. Bio je to nacin da zaboravi neke stvari, da isprazni nagomilanu i uzburkanu energiju u sebi. Osim toga, rad je odagnao jednolicnost obicnih dana: uklanjanje tela, opravke na spoljnem delu kuce, postavljanje belog luka. Nije mnogo pio u to vreme, a ponekad bi po citav dan proveo bez i jedne casice viskija; doslo je cak do toga da su mu redovne vecernje doze sluzile pre kao sredstvo za uspavljivanje nego pribeziste u koje se sklanjao da zaboravi na sve oko sebe. Poboljsao mu se i apetit, tako da se ugojio cetiri kilograma, sto se najbolje primecivalo oko stomaka. Polazilo mu je za rukom da spava nocu umornim snom bez snova. Jednog dana se cak nosio mislju da se preseli u neki raskosan hotel. Ali pomisao na sav posao koji ga ceka oko toga ucinila je da odustane. Ne, sasvim mu je bilo dobro u ovoj kuci. Sedeo je u trpezariji, slusajuci Mocartovu 'Jupiterovu simfoniju', i razmisljao kako i gde da zapocne istrazivanje. Znao je svega nekoliko pojedinosti, ali to su bila samo spoljnja znamenja sustine stvari. Odgovor je bio skriven u necem drugom. Mozda je to bilo neka cinjenica koje je bio svestan, ali je nije razumevao na pravi nacin, neka jednostavna ociglednost za koju jos nije nasao mesta u celom mozaiku. Ali sta je to? Sedeo je nepomicno u stolici, drzeci medju prstima oznojenu casu, dok mu je pogled pocivao na tapiseriji. Prizor je bio iz Kanade; duboke severne sume, pune tajanstvenih zelenih senki, lisnate i krosnjevite, ispunjene teskim mirom prirode u koju covek jos nije krocio. Zurio je u besumnu zelenu divljinu i razmisljao. Mozda treba da se vrati. Mozda se odgovor nalazi u proslosti, u nekom skrovitom uglu secanja. Vrati se tamo, pomisli u sebi, vrati se. Povratak je doneo sa sobom bol i setu. Nova prasnjava oluja podigla se preko noci. Visoko gore, kovitlaci vetra zasipali su kucu nanosima peska, uvlaceci zrnca unutra kroz pukotine i pore oko vrata i prozora, i ostavljajuci tanak sloj prasine po ravnim povrsinama namestaja. Na njihovoj postelji je izgledala kao fini prah koji im se zadrzavao u kosi, hvatao na obrvama i ispod noktiju, i zacepljivao pore na kozi. Probdeo je pola noci pokusavajuci da razazna zvuk Virdzinijinog prigusenog disanja. Ali od fijukanja i urlanja vetra nije moglo nista da se cuje. Za trenutak, negde na granici izmedju sna i jave, zastrasila ga je pomisao da celu kucu pretvaraju u pesak neki ogromni

tockovi, slamajuci njenu konstrukciju izmedju dve cudovisno velike povrsine uz jezgrovito praskanje. Nikako mu nije polazilo za rukom da se navikne na pescane oluje. Oduvek ga je podilazila jeza od skripavog drobljenja zrnaca peska. Oluje nisu dolazile u pravilnim razmacima kojima bi se on prilagodio. Kad god bi se podigle, on je provodio besanu, turobnu noc, a sledece jutro docekivao sav izlomljen i neispavan. Sada je jos morao da se brine i o Virdziniji. Bilo je oko cetiri kada se probudio iz nemirnog polusna i primetio da je oluja prestala. Kontrast je ucinio da tisina neprijatno odjekuje u njegovim usima. Kada se pridigao da ispravi zguzvanu pidzamu, primetio je da je Virdzinija budna. Lezala je na ledjima i netremice zurila u tavanicu. "Sta ti je?" promrmlja on sanjivo. Ona ne odgovori nista. "Duso?" Oci joj polako skrenuse u pravcu njega. "Nista", rece. "Spavaj." "Kako se osecas?" "Isto." "Oh." Nekoliko trenutaka pazljivo ju je posmatrao. "Dobro", rece on najzad. Zatim se okrenuo na stranu i zatvorio oci. Budilnik se oglasio u pola sedam. Obicno bi ga Virdzinija zaustavljala, ali kao to ovoga puta nije ucinila, on se naze preko njenog nepokretnog tela i prekide zvonjavu. Ona je i dalje lezala na ledjima i gledala uvis. "Sta ti je?" upita on zabrinuto. Ona ga pogleda i odmahnu glavom na jastuku. "Ne znam", rece. "Ne mogu da spavam." "Zasto?" Ona slegnu ramenima. "Jos se osecas slabo?" upita je on. Pokusala je da se uspravi, ali joj to nije poslo za rukom. "Budi mirna, duso", rece on. "Ne mici se." Stavio je ruku na njeno celo. "Nemas vatru" rece joj. "Ne osecam se bolesno", reco ona. "Samo... umorno." "Bleda si." "Znam. Izgledam kao duh." "Ostani u krevetu", rece on. Ali ona je vec ustajala. "Necu da se razmazim", rece ona. "Hajde, obuci se. Ne brini za mene." "Nije trebalo da ustajes ako se osecas lose, duso." Ona ga potapsa po ruci i osmehnu se. "Sve ce biti u redu", rece. "Samo se ti spremaj." Dok se brijao, cuo je bat njenih papuca iz hodnika pored kupatila. Otvorio je vrata i ugledao je kako prolazi sasvim polako kroz trpezariju, dok joj se telo malo povodilo u stranu. Vratio se u kupatilo, zabrinuto odmahujuci glavom. Trebalo je da ostane u krevetu.

Citava povrsena kade bila je prekrivena sivom prasinom. Ta djavolska stvar uvukla se svuda. Zbog nje je bio primoran da podigne veo preko Ketinog kreveta koji joj je stitio lice od prasine. Zakucao je dva kraja vela za obliznji zid, a druga dva pricvrstio za ram kreveta. Nije se dobro obrijao, posto je cak i u sapunici bilo zrnaca peska; ali nije bilo vremena za novo brijanje. Isprao je lice, a zatim izvadio cist peskir iz ormanica u hodniku i obrisao se. Pre no sto je otisao u spavacu sobu da se obuce, bacio je pogled u Ketinu sobu. Jos je spavala, sa malom plavom glavom koja je nepomicno pocivala na jastuku, i rumenim obrazima. Povukao je prstom preko vela i na kozi mu ostade sloj prasine. Nezadovoljno odmahnuvsi glavom, on izidje iz sobe. "Jedva cekam da ove proklete oluje prestanu", rece dok je ulazio u kuhinju deset minuta kasnije "Siguran sam..." Nije dovrsio misao. Ona se obicno nalazila uz stednjak, pripremajuci mu jaja, francuski dvopek, palacinke, ili kuvajuci kafu. Danas je sedela za stolom. Voda za kafu vrila je na stednjaku, ali se nista drugo nije pripremalo. "Draga, ako se ne osecas dobro, vrati se u postelju", rece joj. "Mogu i sam da pripremim dorucak." "Dobro mi je", rece ona. "Samo se odmaram. Zao mi je. Sada cu da ti isprzim jaja." "Nemoj", rece on. "Mogu i sam." Otisao je do frizidera i otvorio ga. "Volela bih da znam sta se to desava", rece ona. "Pola ljudi u bloku je bolesno, a rekao si da je sa posla odsutno jos vise sveta." "Mozda je u pitanju neki virus", rece on. Ona odmahnu glavom. "Ne znam." "Pored ovih oluja, komaraca i opste zaraze zivot se coveku brzo smuci", rece on, sipajuci sok od pomarandze iz boce. "Pocelo je da se prica i o djavolu." Izvukao je crno zrnce prasine iz case u koju je sipao sok. "Pitam se kako li je samo dospelo u frizider", rece on ljutito. "Ja necu, Bobe", rece ona. "Neces sok od pomorandze?" "Necu." "Prijace ti." "Ne, hvala, dragi", rece ona, pokusavsi da se osmehne. On je odlozio bocu i seo naspram nje sa casom u ruci. "Nista te ne boli?" upita on. "Nemas glavobolju ili nesto drugo?" Ona lagano odmahnu glavom. "Volela bih da znam sta je to sa mnom", rece ona. "Pozovi doktora Basa danas." "Hocu", rece ona, pokusavsi da ustane. On polozi svoje ruke na njene. "Ne, ne, duso, nemoj da ustajes" rece. "Ali zbog cega se ovako osecam?" Glas joj je zazvucao srdito. Takva je bila od kada ju je upoznao. Kada bi se razbolela, to bi je veoma naljutilo. Bolest joj je smetala. Smatrala ju je nekom vrstom licne uvrede i ponizenja. "Hodi", rece on, ustajuci. "Pomoci cu ti da se vratis u postelju." "Ne, hocu da ostanem ovde sa tobom", rece ona. "Vraticu se u krevet kada Keti ispratim u skolu." "U redu. Da li ti je mozda nesto potrebno?" "Nije."

"Hoces li malo kafe?" Ona odmahnu glavom. "Stvarno ces se razboleti ako ne budes jela", rece on. "Uopste nisam gladna." Ispio je sok i ustao da isprzi dva jajeta. Razbio ih je o ivicu metalnog tiganja i usuo sadrzinu preko vec zarumenele slanine. Izvadio je hleb iz kredenca i stavio ga na sto. "Pusti, ja cu ga staviti u toster", rece Virdzinija. "Ti pripazi na... Oh. boze." "Sta ti je?" Ona zamahnu mlakim pokretom ruke ispred lica. "Komarac", rece sa izrazom gadjenja na licu. On mahnu brzo rukom i cvrsto zgnjeci insekta medju dlanovima. "Komarci", rece on. "Muve i buve." "To nije dobro" rece Virdzinija. Oni raznose bolesti. Trebalo bi da postavimo mrezu oko Ketine postelje. "Znam, znam", rece on, uputivsi se prema stednjaku gde je poceo da obrce tiganj kako bi vrela mast sa svih strana prelila jaja. "Uradicu to." "Sprej uopste vise ne pomaze", rece Virdzinija. "Stvarno?" "Ne." "Blagi boze, a u samoposluzi su mi rekli da je to najbolji koji imaju." Izrucio je jaja u tanjir. "Zaista neces malo kafe?" upita on. "Ne, hvala." Seo je za sto, a ona mu je dodala tost namazan maslacem. "Nadam se da necemo postati zrtve superinsekata", rece on. "Secas li se onih ogromnih skakavaca koje su pronasli u Koloradu?" "Da." "Mozda insekti... kako se kaze ta rec? Mutiraju." "Sta to znaci?" "Oh znaci da se oni... menjaju. Veoma brzo. Preskacu po desetak malih evolucionih stepenica i razvijaju se u pravcima kojima nikada ne bi krenuli da nije bilo..." Za trentuak, zavladala je tisina. "Bombardovanja?" upita ona. "Mozda", rece on. "Ona takodje izazivaju pescane oluje. Verovatno su i vinovnici mnogih drugih stvari." Virdzinija duboko uzdahnu i odmahnu glavom. "A kazali su da smo mi dobili rat", rece ona. "Niko ga nije dobio." "Komarci jesu." On se osmehnu. "Verovatno", rece kratko. Sedeli su nekoliko trenutaka cuteci; jedini zvuk koji se cuo u kuhinji bilo je zveketanje viljuske i noza i sum koji je nastajao kada bi solju spustao na tacnu. "Obilazio si Keti nocas?" upita ona. "Malopre sam bio kod nje. Ne izgleda lose." Pazljivo ga je posmatrala.

"Razmisljala sam, Bobe", rece ona. "Mozda bi najbolje bilo da posaljemo Keti na istok kod tvoje majke dok se ja ne oporavim. Sta ako je ovo zarazno?" "Mogli bismo", rece on sumnjicavo, "ali ako je u pitanju zaraza, tamo nista nece biti bezbednija nego ovde." "Mislis", rece ona. Na licu joj se ocitavala zabrinutost. On slegnu ramenima. "Ne znam, duso. Jednostavno mi se cini da je i ovde sigurna. Ako se bolest bude prosirila po bloku, povuci cemo je iz skole." Zaustila je da kaze nesto, ali se zaustavila. "U redu", rece. On baci pogled na casovnik. "Moram da pozurim." Ona klimnu glavom; Nevil je na brzinu pojeo ostatak dorucka; dok je ispijao solju kafe, ona ga upita da li je sinoc kupio novine. "Ostavio sam ih u trpezariji", rece joj on. "Ima li nesto novo?" "Nema. Uvek isto. Svuda se pojavljuje, malo ovde malo tamo. Nikako ne uspevaju da pronadju uzrocnik." Ona se ugrize za donju usnu. "Niko ne zna sta je to?" "Sumnjam da zna. Do sada bi vec sigurno otkrili." "Ali mora da postoji neka pretpostavka." "Ima mnogo nagadjanja. Ali sva ona nista ne vrede." "Sta kazu?" On slegnu ramenima. "Moze da bude sve, od namerno ubacenog bakcila pa nadalje." "Stvarno mislis da je to?" "Namerno ubaceni bakcili?" "Da", rece ona. "Rat je zavrsen", rece on. "Bobe", rece ona iznenadno. "Mislis da stvarno treba da ides na posao." On se bespomocno osmehnu. "Sta mi drugo preostaje?" upita. "Moramo da jedemo, zar ne?" "Znam, ali..." On pruzi ruke preko stola i oseti koliko su njene hladne. "Bice sve u redu, draga", rece. "Jesi li siguran da Keti treba da ide u skolu?" "Jesam", rece on. "Sve dok oni u ministarstvu ne odluce da zatvore skole, ne vidim razloga zasto bismo je zadrzavali kod kuce. Ona nije bolesna." "Da, ali sva ta deca u skoli..." "Mislim da je bolje ovako", rece on. Vedje joj se skupise za trenutak. A onda rece: "U redu, ako ti tako mislis." "Da li ti je jos nesto potrebno pre no sto krenem?" upita je. Ona odmahnu glavom. "Nemoj izlaziti danas iz kuce", rece joj on. "Ostani u postelji" "Hocu", rece ona. "Idem u krevet cim ispratim Keti u skolu." Pomilovao ju je po rukama. Spolja se zacula sirena automobila. On brzo ispi kafu i pozuri do kupatila da ispere usta. U predsoblju je uzeo sako i gotovo trkom izisao napolje.

"Zdravo, draga", rece, poljubivsi je u obraz. "Budi dobra." "Zdravo", rece ona. "Cuvaj se." Zakoracio je preko travnjaka, stisnuvsi zube kako ne bi udisao ostatke prasine u vazduhu. Osecao je prodoran miris koji mu je nadrazivao nozdrve. "'Broj'tro", rece, ulazeci u automobil i zatvarajuci vrata za sobom. "Dobro jutro", uzvrati Ben Kortman. 7. "Destilisano iz Allium sativum, rod Lilacea, koji obuhvata beli luk, praziluk, crni luk i vlasac. Blede je boje i prodornog mirisa, sa izvesnim kolicinama alil sulfida. Sastoji se od 64,6% vode, 6,8% belancevina, 0,1% masti, 26,3% ugljenih hidrata, 0,8% vlakana i 1,4% praha." To je, dakle, ovo. Odmeravao je na desnom dlanu jednu od ruzicastih, smezuranih glavica. Vec ih je citavih sedam meseci nizao u smrdljive cesnjeve i vesao ih oko kuce, nemajuci pri tom ni najmanju ideju zbog cega one odbijaju vampire. Bilo je krajnje vreme da to ustanovi. Stavio je glavicu na mali sto. Praziluk, crni luk i vlasac. Da li su i oni efikasni kao beli luk? Stvarno bi se osecao kao poslednja budala ako se to pokaze tacnim; bio je prinudjen da se miljama udalji od kuce u potrazi za belim lukom, dok je crnog luka bilo svuda u izobilju. Izrezao je glavicu u kriske i omirisao rezak miris na sirokoj ostrici satare. Dobro, a sta sad? U proslosti nije postojalo nista sto bi mu pomoglo; jedino neproverena prica o insektima prenosnicima virusa. Sada je bio siguran da u tome nema nimalo istine. Pa ipak, proslost je nesto donela; bol zbog secanja. Svaka prizvana rec bila je kao ostrica noza koja ga duboko zaseca. Stare rane ponovo su prokrvarile pri pomisli na nju. Medjutim, konacno je morao da se zaustavi, zaklopljenih ociju i stisnutih pesnica, i da se vrati u sadasnjost onakvu kakva jeste, a ne da se celim bicem neprestano podaje proslosti. Ali jedino je pice, koje je odagnavalo sva razmisljanja, moglo da obuzda plimu bola koju je donosilo secanje. Nesvesno je zamutio pogledom. U redu, do djavola, rece u sebi, ucini nesto! Ponovo se vratio na tekst: voda - da li je to? - upita se. Ne, bilo bi smesno; sve stvari sadrze vodu u sebi. Belancevine? Ne. Masti? Ne. Ugljeni hidrati? Ne. Vlakna? Ne. Prah? Ne. Pa sta onda? "Karakteristicni miris i ukus poticu od jedne vrste ulja koje se sastoji uglavnom od alil sulfida i alil izoticijanata a na koji otpada svega 0,2% ukupne tezine." Mozda ovde lezi odgovor. Ponovo je uzeo knjigu. "Alil sulfid se dobija zagrevanjem ulja od slacice i potasijum sulfida na temperaturi od sto stepeni." Podigavsi pogled sa knjige, zavalio se u naslonjacu u trpezariji i zamisljeno uzdahnuo. Gde, do djavola, da pronadjem ulje od slacice i potasijum sulfid? Odakle mi oprema za eksperimentisanje? Bas lepo, pomisli u sebi. Prvi korak, i vec si se sapleo. Nevoljno je ustao i otisao do bara. Ali dok je sipao pice u casu, nesto se prelomi u njemu. Ne, za ime boga, nije imao nameru da nastavi ovako kao slepac, da provodi besmislene i jalove dane sve do starosti ili dok ga neka nesreca ne savlada. Ili ce pronaci odgovor, ili ce dici ruke od svega, ukljucujuci tu i zivot. Bacio je pogled na casovnik. Deset i dvadeset pre podne. Jos ima vremena. Zurno je otisao do hodnika gde se nalazio telefonski imenik. Postojalo je jedno takvo mesto u Inglvudu. Cetiri casa kasnije pridigao se sa tezge, protegnuvsi noge; alil sulfid mu se duboko uvukao pod kozu, ali je zato prvi put osetio zadovoljstvo zbog uspesno obavljenog posla.

Pomalo uzbudjen, otrcao je do kola, isterao ih na ulicu i brzo prosao kroz podrucje koje je ranije ocistio i obelezio proverene kuce masnom kredom. Znao je da je sasvim moguce da su se neki vampiri ipak provukli u ociscenu zonu i da se tu kriju. Ali sada nije imao nimalo vremena za njih. Posto se parkirao, usao je u jednu kucu i uputio se pravo u spavacu sobu. Tu je lezala mlada zena sa tragovima zgrusane krvi na usnama. Okrenuvsi je na trbuh, Nevil joj podize suknju i zabode joj inekciju alil sulfida u meku, mesnatu butinu. Zatim ju je ponovo okrenuo na ledja i povukao se jedan korak. Dobrih pola sata stajao je nepomicno i posmatrao. Nista se nije dogodilo. Vise nista ne razume, prostruja mu u svesti. Vesam beli luk oko kuce i vampiri beze od njega. A glavni sastojak belog luka je ulje koje sam ubrizgao ovoj zeni. Ali nista se nije dogodilo. Do sto djavola, bas se nista nije dogodilo. Tresnuo je o pod bocicu i krenuo kuci, drhteci od besa i nezadovoljstva. Pre sumraka, napravio je mali drveni ram i postavio ga na prednjem travnjaku, a zatim obesio na njega nekoliko strukova crnog luka. Proveo je potpuno treznu noc, posto ga je pomisao na posao koji ga jos ocekuje drzala daleko od boce viskija. Kada je ujutro izisao napolje, video je slomljen drveni ram. Krst. Drzao je u ruci jedno zlatno raspece koje se presijavalo na popodnevnom suncu. I ovo je rasterivalo vampire. Zasto? Da li je postojao logicni odgovor, nesto sto bi mogao da prihvati, a da se ne oklizne na koru banane misticizma. Bio je samo jedan nacin da se to utvrdi. Podigao je zenu iz kreveta, pokusavajuci da se ne obazire na pitanje koje mu je sinulo u umu: zbog cega uvek bira zene za eksperimente? Nije hteo da prizna da je to stvar njegovog hotimicnog izbora. Ova je jednostavno bila prva na koju je naisao i to je sve. A sta je sa covekom u trpezariji, pomisli? Za ime boga! - on odmahnu glavom. Pa necu je silovati. Hajde, Nevile, priberi se. Ceka te posao. Poceo je da podozreva da mu se neke stvari odvec motaju po glavi. Jednom ce morati ozbiljno da ispita svoju savest. Sada je to bila samo jos jedna briga vise. Uostalom, moral je pao sa drustvom. Sada je on imao svoju vlastitu etiku. Nasao si dobar izgovor, Nevile! Oh, prekini! Nije mogao da provede celo popodne pored nje. Posto ju je vezao za stolicu, povukao se u garazu i tu neko vreme sredjivao auto. Ona je nosila pripijenu crnu haljinu, a kada bi je gledao kako dise videlo se mnogo toga. Dosta sa tim. Prekini vec jednom... Bila je to laz, znao je, ali nije mogao da joj se odupre. Srecom, najzad je i noc dosla. Zatvorio je garazu, vratio se do kuce, zakljucao prednja vrata i postavio tesku gredu. Zatim je pripremio pice i seo na kauc naspram zene. Sa tavanice, tacno ispred njenog lica, visio je krst. U pola sedam ona otvori oci. Dogodilo se to brzo, kao kod spavaca koga nakon budjenja ocekuje neki sasvim odredjen posao i koji se ne vraca u svest bunovno i pospano, vec odsecnim i odlucnim pokretom, buduci da zna sta ga ocekuje narednog dana. Kada je ugledala krst, munjevito odvrati pogled sa panicnim krikom i telo poce da joj se izvija u stolici. "Zasto se bojis?" upita je, zbunjen zvukom svog glasa koji odavno nije cuo. Oci joj se iznenada upravise ka njemu. On zadrhta od tog pogleda. Nacin na koji su se oci caklile, a jezik palacao izmedju usana, kao da postoji sam za sebe u ustima; nacin na koji je

izvijala telo pokusavajuci da mu se priblizi; besno skrgutanje koje joj se zaculo iz grla slicno rezanju psa koji brani kost - sve ga je to uzasnulo. "Krst", ponovi on nervozno. "Zasto ga se plasis?" Pokusala je da se oslobodi veza, dok su joj se ruke napinjale duz naslona stolice. Ni reci nije izustila; culo se samo hrapavo, isprekidano dahtanje. Telo joj se koprcalo na stolici, a oci su plamtele u pravcu njega. "Krst!" urliknu on ljutito. Skocio je na noge, a boca koju je drzao pade i razbi se po tepihu. Zgrabio je uze napreglim prstima i prineo joj krst uz same oci. Ona mahnito trze glavu sa preplasenim krikom i odskoci u stolici. "Gledaj u ovo!" uzviknu Nevil. Zvuk bezumnog uzasa razleze se iz nje. Oci su joj divlje sarale po prostoriji, velike bele oci sa zenicama kao dve trunke cadji. Zgrabio ju je za ramena, ali onda naglo trze ruke natrag. Krv je kapala iz rane koju je ona napravila svojim ostrim zubima. Trbusni misici mu se zgrcise. Ponovo je posegao rukom prema njoj, ali ovoga puta je uhvati za obraze i iskrenu joj glavu u stranu. Deset minuta kasnije izbacio je njeno telo napolje i zalupio vrata ispred nosa razjarene mase. Ponovo je stajao neko vreme pred vratima, tesko disuci. Kroz izolaciju do njega su dopirali priguseni zvuci borbe sakala oko plena. Zatim je otisao u kupatilo i isprao ranu alkoholom, gotovo uzivajuci u zestokom bolu. 8. Nevil se sagao i uzeo malo zemlje u desnu ruku. Protrljao ju je izmedju prstiju, drobeci krupnije grumenje. Koliko li ih samo pociva u zemlji, upita se. Zatresao je glavom. Sigurno malo. Sta je onda sa legendom? Zatvorio je oci dok mu je tamni prah polako curio kroz prste. Da li je uopste bilo odgovora? Kada bi se samo setio da li su ti koji pocivaju u zemlji upravo oni koji se vracaju iz mrtvih. Onda bi bar imao polaznu tacku u razmisljanju. Ali nije mogao da se seti. Znaci, jos jedno pitanje bez odgovora. Svrstajmo ga u isti red sa pitanjem koje nije resio prosle noci. Sta bi se dogodilo sa islamskim vampirom kada bi mu prineo krst? Iznenadio ga je sopstveni zvonak smeh koji se razlegao u mirnom jutarnjem vazduhu. Blagi boze, pomisli, ne pamtim kada sam se poslednji put nasmejao. Zvuci mi kao kasalj bolesnog psa. Konacno, ja i jesam nesto slicno, zar ne? I to veoma bolestan pas. Oko cetiri sata izjutra podigla se velika pescana oluja. Cudno kako je ona obnavljala secanja. Virdzinija, Keti, svi oni uzasni dani... Ponovo se ugrizao za usnu. Ne, bilo je to odvec opasno. Razmisljanje o proslosti obicno bi ga navodilo na bocu. Jednostavno je morao da se sazivi sa sadasnjoscu. A onda mu pade na um jos jedno pitanje: zbog cega je nastavio da zivi? Mozda za to nemam pravog razloga. Mozda sam, naprosto, neodlucan da sve to okoncam. Pa onda nevoljno pljesnu rukama - a sta sad? Kruzio je pogledom okolo kao da se nesto narocito moglo videti u utihnuloj ulici Kimaron. U redu, odluci naglo, da vidimo da li voda ima nekog uticaja. Zakopao je cev u zemlju i povezao je sa malim koritom napravljenim od drveta. Voda je doticala preko korita i slivala se u cev koju je vodila u tle.

Kada je zavrsio, otisao je u kucu, istusirao se, obrijao i promenio zavoj na ruci. Rana je vec bila zalecena. Ali u to nije trebalo da bude suvise siguran. Tek ce vreme pokazati da li je imun na njihove ujede. U sest i dvadeset usao je u trpezariju i stao pored spijunke. Malo se protegao, odagnavajuci bol u misicama. Posto se jos nista nije dogodilo, on ode i napravi pice. Kada se vratio do spijunke, ugledao je Bena Kortmana kako dolazi preko travnjaka. "Izidji, Nevile", promrmlja Robert Nevil, a Kortman ponovi reci sa otegnutim krikom. Nevil je stajao nepokretan, posmatrajuci Bena Kortmana. Ben se nije mnogo promenio. Kosa mu je i dalje bila crna, a telo sklono gojaznosti. Lice je sada postalo jos bledje i bilo je zaraslo u bradu. Najvise ju je imao ispod nosa, dok je na bradi, obrazima i ispod vrata izgledala proredjena. Ovo je bila jedina prava razlika. Ben je ranije poklanjao veoma mnogo paznje brijanju, i neizostavno bi mirisao na svezu kolonjsku vodu svakog jutra kada bi povezao Nevila na posao. Bilo je cudno gledati ovako Bena Kortmana; Bena koji mu je sada bio potpuno stran. Nekada je razgovarao sa ovim covekom, zajedno radio sa njim, pricao o automobilima, bezbolu i politici, a kasnije o bolesti, o tome kako se osecaju Virdzinija i Keti, kako je Fredi Kortman, o... Nevil odmahnu glavom. Nije imalo smisla razmisljati o tome. Proslost je bila mrtva isto kao i Kortman. Ponovo je zatresao glavom. Ovaj svet je poludeo, pomisli. Smrt se seta unaokolo, a ja sam nemocan. Povratak iz mrtvih postala je za mene sasvim obicna stvar. Kako covek brzo prihvati neverovatne stvari kada se samo jednom osvedoci u njih. Polako je ispijao viski, razmisljajuci o tome na koga ga Ben podseca. Odnedavno mu se javio utisak da ga Kortman podseca na nekoga, ali nije uspeo da shvati ko bi to mogao da bude iz ranijeg zivota. Slegnuo je ramenima. Uostalom, zar je to vazno? Odlozio je casu na ivicu prozora i usao u kuhinju. Tu je otvorio slavinu i vratio se u trpezariju. Kada je pogledao kroz spijunku, na travnjaku su se nalazili jos jedan covek i zena. Troje pred kucom nisu razgovarali medjusobno. To nikada nisu cinili. Neprekidno su hodali unaokolo, neumornim korakom, kruzeci besciljno kao copor vukova; uopste nisu obracali paznju na same sebe, vec su pozudnim pogledima gutali kucu i zeljeni plen koji se nalazio unutra. A onda Kortman ugleda vodu kako curi kroz korito i pridje da vidi u cemu je stvar. Trenutak kasnije on podize svoje bledo lice i isceri se. Nevil se trze. Kortman je poceo da preskace korito. U Nevilovom grlu nesto se skupilo. Prokletnik mi se ruga! Munjevito se okrenuvsi, on jurnu u spavacu sobu, i drhtavim rukama izvuce jedan od pistolja iz pisaceg stola. Kortman je upravo doskocio sa jedne strane korita, kada ga metak pogodi u levo rame. On se zatetura sa krikom i sruci se na plocnik, dok su mu se noge trzale u grcevima. Nevil opali ponovo i kursum se odbi od asfalta nekoliko centimetara od Kortmanovog tela koje se izvijalo. Sa krikom na usnama Kortman skoci na noge; ali ga treci metak pogodi pravo u grudi. Nevil je netremice zurio napolje, dok su mu nozdrve zapahnjivale opori mirisi baruta. Trenutak potom, izmedju njega i Kortmana postavi se zena i poce da se svlaci.

Nevil se povuce korak nazad i navuce poklopac preko spijunke. Nije smeo da dozvoli da i dalje gleda taj prizor. Vec u prvom trenutku je osetio kako ga neki uzasan plamen podilazi od bedara nagore i besomucno mu prozdire celo telo. Posle izvesnog vremena ponovo je pogledao napolje i spazio Bena Kortmana kako koraca unaokolo, pozivajuci ga da izidje. I tog trenutka, pri bledoj svetlosti mesecine, Nevil iznenada shvati na koga ga Kortman podseca. Otkrice je bilo tako neobicno da se gotovo zacenio od smeha; odmakao se od spijunke dok mu se celo telo nekontrolisano treslo. Blagi boze - Oliver Hardi! Stari, dragi filmovi koje je cesto gledao! Kortman je izgledao kao stvoren za neme hurleske. Mozda je bio samo nesto malo mrsaviji; sada je cak imao i brkove. Oliver Hardi bi se preturio na ledja kada bi ga stigla kisa metaka. Ali se zato uvek podizao, bez obzira na to sta se prethodno dogodilo. Izresetan mecima, iskasapljen nozevima izgazen kolima, smrvljen pod parnim valjkom, bacen u duboku vodu, proteran kroz dimnjak - uvek se vracao, ugruvan ali sa veselim izrazom lica. Takav je sada bio i Ben Kortman - zlobna i opaka verzija Olivera Hardija, agresivan i veoma strpljiv. Blagi boze, to je bas veselo! Nije mogao da obuzda kikotanje zato sto je sve to predstavljalo vise nego obican smeh; bila je to u isti mah i neka vrsta opustanja koja mu je odavno bila potrebna. Suze su mu tekle niz obraze. Casa mu se tresla u ruci, od cega se tecnost razlivala na sve strane, sto ga je navodilo na jos jaci smeh. U trenutku kada je njegov smeh presao u histericnu razuzdanost od koje je odjekivala cela kuca, casa mu ispade iz ruke i pade na cilim. A onda je zaplakao. Zabijao je koceve u stomak i rame. U vrat, samo jednim udarcem drvenog malja. U noge i ruke - ishod je uvek bio isti: krv bi siknula, gusta i crvena, po bledom mesu. Ucinilo mu se da je pronasao odgovor. Stvar je bila u gubljenju krvi od koje su ziveli; morali su sasvim da iskrvare. A onda je otkrio zenu u maloj zelenobeloj kuci; kada je zabio kolac, raspadanje se odigralo tako munjevito da ga je to nagnalo da brzo okrene glavu. Tog jutra nije mogao da doruckuje. Kada se malo povratio i smogao snage da ponovo baci pogled, ugledao je na posteljini nesto sto je licilo na smesu soli i bibera; smesa je imala oblik i velicinu zene koja je tu do malopre lezala. Bilo je to prvi put da vidi tako nesto. Potresen prizorom, izasao je iz kuce klecavim nogama i presedeo u kolima nekoliko casova, ispivsi do dna bocu viskija. Ali cak ni pice nije moglo da mu odagna iz svesti uzasnu viziju. Sve se zbilo veoma brzo. Odjek tupog udarca malja jos je odzvanjao u usima, kada se ona bukvalno raspala pred njegovim ocima. Setio se razgovora sa nekim Crncem na poslu. On je izucavao tehniku balsamovanja i jednom prilikom ispricao je Nevilu o mauzolejima gde se lesevi nalaze u bezvazdusnim komorama, ne menjajuci se uopste. "Ali pustite samo malo vazduha unutra", kazao je Crnac "i puh! Pretvorice se u smesu soli i bibera. Upravo ovako!" Crnac pucnu prstima. Zena onda mora da je bila odavno mrtva. Mozda je ona bila jedan od prvih vampira koji su zapoceli pomor. Sam Bog zna koliko je godina ona izvrdavala smrt. Tog i narednih dana bio je odvec izbacen iz ravnoteze da bi bilo sta radio. Ostao je kod kuce i pitao se kako da zaboravi na sve. Nije cak ni uklanjao leseve sa travnjaka, niti opravljao razvaljene delove kuce.

Danima je ostao u stolici sa casom u ruci i razmisljao o zeni. Ma koliko pokusavao da to ne cini, i bez obzira na kolicine popijenog alkohola, misli su mu se uvek vracale na Virdziniju. Pred ocima mu je stalno promicao prizor kako ulazi u kapelu i podize poklopac kovcega. Osecao je hladnocu i malaksalost, a nervi su mu vec bili na granici kidanja, tako da mu se jednog trenutka ucinilo da je i sam zarazen. Da li bi i ona tako izgledala? 9. Jutro. Tisinu suncevog radjanja remetio je samo hor ptica sa drveca. Nije bilo ni daska vetra koji bi zanjihao cvetne aleje oko kuce, grmlje, tamne krosnje drveca. Oblak utihle toplote lezao je nad svim u ulici Kimaron. Srce Virdzinije Nevil prestalo je da kuca. Sedeo je pored nje na postelji i gledao u njeno bledo lice. Drzao joj je prste u ruci i nesvesno stezao. Telo mu je bilo nepomicno poput cvrstog, bezosecajnog bloka mesa i i kostiju. Oci su mu bile ugasene, usne ukocene u jednu liniju, a disanje tako slabo da je izgledalo kao da ce se svakog trenutka zaustaviti. Nesto mu se prelomilo u svesti. U trenutku kada je osetio pod drhtavim prstima da njenog pulsa nema vise, mozak kao da mu se okamenio, gubeci polako predstavu o stvarnosti, sve dok nije sasvim otupeo. Lagano, trazeci oslonac za obamrle noge, on iskliznu na postelju. A onda, nejasno; duboko u ponorima rastrzanog uma, on se zapita kako moze da sedi ovde i kako ga ocajanje nije odmah dokrajcilo. Pa ipak nije pao nicice na zemlju. Vreme se zaustavilo i nije vise teklo. Sve je pocivalo nepomicno. Sa Virdzinijom, zivot i svet su nepomicno stali. Proslo je trideset minuta; cetrdeset. A zatim, lagano, kao da otkriva neku prirodnu pojavu, on oseti kako mu telo podrhtava. Ne mestimicno, vec skroz. Telo mu se nekontrolsano treslo, kao da vise nije moglo da obuzda nerve, cak ni najjaca volja. A ono malo svesti sto mu je preostalo shvatilo je da je to bila samo normalna reakcija. Vise od jednog sata ostao je u tom ustreptalom polozaju, ociju nemo prikovanih za njeno lice. A onda je, iznenada, sve prestalo; ispustivsi nemusti jauk, on se podize sa postelje i izidje iz sobe. Dok je sipao viski u casu, obilato ga je izlivao na tepih. Ono sto je uspeo da sipa, ispio je u jednom gutljaju. Osetio je kako ga nesto prozima u trbuhu i kako se pojacano razliva prema udovima. Oslonio se tromo o ispust prozora. Drhtavim rukama, napunio je ponovo casu do vrha i poceo da ispija viski velikim, pozudnim gutljajima. To je samo san, pokusavao je da ubedi sebe.. Izgledalo je kao da mu to neki glas odjekuje u glavi. "Virdzinija..." Poceo je da se osvrce oko sebe, dok mu je pogled pretrazivao sobu, u uzaludnom pokusaju da pronadje izlaz iz ove kuce uzasa. Priguseni glasovi neverice izlazili su mu iz grla. Stisnuo je ruke, stezuci drhatave dlanove jedan o drugi i ocajnicki preplicuci prste. Pa ipak, ruke su mu se i dalje tresle, tako da vise nije mogao da ih rastavi. Udahnuvsi duboko vazduh, on ih naglo otrze i pritisnu na butine. "Virdzinija!" Koraknuo je napred, ali je u istom trenutku ispustio uzasan krik kada se soba zalelujala pred njim. Bol mu se rasprsnuo u desnom kolenu, i vreli zmarci pocese da mu gamizu uz

nogu. Zastenjao je, ustajuci, i oteturao do trpezarije. Tu je poceo da se klati poput kamene statue pri zemljotresu, dok mu je ledeni pogled bio prikovan za vrata spavace sobe. Pred ocima mu je ponovo iskrsnuo ceo dogadjaj. Velika vatra je praskala, plamenovi su se preplitali, a gusti i pepeljasti oblaci dima kuljali su u nebo. U rukama je nosio Ketino sicusno telo. Prisao je jedan covek i uzeo je od njega kao da pridrzava neki cilim. Zatim se izgubio u mracnoj magli, noseci njegovu devojcicu. Nevil je ostao nepomicno da stoji, osecajuci kako ga preplavljuje plima uzasa. A onda, iznenada, jurnu napred sa ocajnickim krikom na usnama. "Keti!" Ruke ga scepase. Ljudi obuceni u vatrostalna odela i sa maskama na licu odbacise ga nazad. Pokusavajuci da se odupre nogama, iskopao je dve plitke jame u zemlji. U glavi mu nesto puce i mahnit krik razleze mu se iz grla. Osecao je nemusti bol u vilicama, dok su dan lagano zatamnjivali oblaci noci. Knedla mu je igrala u grlu, kasljao je, dahtao i jecao; a onda se ponovo obreo, tih i nepomican, u kolima Bena Kortmana, zureci tupo u dzinovski oblak dima koji se dizao iznad tla poput neke crne utvare svezemaljskog ocaja. Secajuci se toga, zatvorio je oci i poceo da stiska zube sve dok ga nisu zaboleli. "Ne!" Virdzinija ne sme tamo da zavrsi. Makar ga ubili zbog toga. Laganim i ukocenim korakom krenuo je prema prednjim vratima i stupio na trem. Zatim je izasao na pozuteli travnjak i uputio se ka bloku gde je stanovao Ben Kortman. Blesak jutarnjeg sunca ucinio je da mu se zenice sasvim suze. Ruke je drzao mlitavo opustene uz telo. Zvono na vratima i dalje je sviralo pocetne taktove melodije: 'Oh, kako sam zedan'. Apsurdnost ovog zvuka izazvala je u njemu zelju da slomi nesto u rukama. Secao se kada je Ben instalirao zvono; tada mu je to izgledalo prilicno veselo i zabavno. Stajao je ukoceno pred vratima, osecajuci puls u slepoocnicama. Bas me briga za zakon, ne plasim se njihove pretnje; necu je odneti tamo! Poceo je pesnicom da udara u vrata. "Bene!" Iznutra nije dopro nikakav zvuk. Bele zavese visile su nepomicno na prednjim prozorima. Video je crveni otoman, lampu sa abazurom i veliku lutku koja je stajala na ormanu. Najednom mu nesto pade na pamet. Koji je danas dan. Sasvim je to zaboravio, posto vise nije vodio racuna o danima. Zgrcio je ramena u nestrpljivom besu koji mu je munjevito ispunio vene adrenalinom. "Bene!" Ponovo je zalupao pesnicama o vrata, dok su mu se vilice stezale. Do djavola, gde li se samo deo? Nevil pritisnu ogorceno na dugme i zvonce poce da ponovlja pocetne taktove melodije: "Oh, kako sam zedan, Oh, kako sam zedan, Oh, kako sam zedan..." Mahnitim trzajem on gurnu vrata i ona se naglo otvorise unutra, udarivsi o postranicni zid. Sve se odigralo tako brzo da nije imao vremena ni da se zacudi sto su nezakljucana. Zakoracio je u utihlu trepezariju. "Bene", rekao je glasno, "Bene, potreban mi je tvoj auto." Nalazili su se u spavacoj sobi, lezeci nepomicno na dva kraja bracnog kreveta, Ben u pidzami a Freda u svilenoj spavacici; bili su opruzeni na razmestenoj postelji, dok su im se grudi nadimale od teskog disanja.

Stajao je nekoliko trenutaka na pragu, netremice ih posmatrajuci. A onda je uocio rane na Fredinom belom vratu oko kojih je bilo malo zgrusane krvi. Pogled mu je skrenuo prema Benu. Na njegovom vratu nije se nista videlo. Iznenada zacu kako mu se kroz svest prolama samo jedna misao: kada bi sve ovo bio san! Zatresao je glavom. Ne, nikakvo budjenje ovde nije pomagalo. Pronasao je kljuceve kola na pisacem stolu i uzeo ih. Okrenuo se i izasao iz neme kuce. Bio je to poslednji put kada ih je video jos zive. Ukljucio je motor i pustio ga da se zagreva nekoliko minuta, gledajuci kroz zamagljeni vetrobran. Jedna muva obletala mu je oko glave, zujeci u toplom i zagusljivom vazduhu kola. Posmatrao ju je kako besciljno kruzi, dok je motor jednomerno podrtavao. Nekoliko trenutaka kasnije pokrenuo je auto i izvezao ga na ulicu. Parkirao je na kolovozu pred svojom garazom i iskljucio motor. Kuca je bila sumorna i tiha. Cipele mu besumno uronise u tepih, a zatim zaskripase dok je prolazio preko nezastrtog poda hodnika. Zastao je nepokretno na pragu, posmatrajuci je netremice. Lezala je na ledjima, sa rukama opruzenim sa strane, dok su joj beli prsti bili blago zgrceni. Izgledala je kao da spava. Okrenuo se i vratio u trpezariju. Nije znao sta sada da uradi. Svaki izbor bio je besmislen. Kao da je vazno sta ce uciniti. Bez obzira na to kakvu odluku doneo, zivot ce ostati podjednako besciljan. Stajao je ispred prozora i tupim pogledom gledao mirnu, suncanu ulicu. Zasto sam, onda, uzimao kola, upitao se. Knedla mu je zastala u grlu. Ne zelim da je spalim. Necu! Sta mi onda preostaje! Pogrebna preduzeca su zatvorena. Ono malo grobara sto je jos ostalo u zivotu nije smelo da obavlja sahrane posto je zakon to strogo zabranjivao. Svako je bez izuzetka morao odmah nakon smrti da bude prebacen na lomacu. Bio je to sada jedini nacin da se spreci dalje sirenje zaraze. Samo je vatra mogla da unisti bakterije koje su prouzrokovale pomor. Znao je to. Bio je to zakon. Ali koliko ga se ljudi pridrzavalo? - upitao se, trazeci neki izgovor. Koliko je muzeva odnelo svoje zene, sa kojima su delili sto i postelju i bacilo ih u plamen? Koliko je roditelja spalilo svoju obozavanu decu, i koliko je dece prinelo svoje voljene roditelje na zajednicko ognjiste, precnika sto jardi i dubine sto stopa? Ne ako je jos postojalo ista sveto, bila je to zakletva da nece dozvoliti da ona bude spaljena. Prosao je citav cas pre no sto je doneo odluku. Onda je otisao i uzeo iglu i konac. Sio je sve dok joj jedino lice nije ostalo otkriveno. A onda, drhtavim prstima, dok mu je mucnina rasla u stomaku, zasio je cebad preko njenih ustiju, nosa, ociju: Kada je zavrsio, otisao je u kuhinju i ispio jos jednu casu viskija. Pice gotovo uopste nije delovalo na njega. Konacno se vratio u spavacu sobu na klecavim nogama. Nekoliko dugih minuta stajao je disuci tesko. Zatim se saze i podvuce ruke ispod njenog bezivotnog tela. "Idemo, devojcice", prosapta on. Glasno izgovorene reci izazvale su plimu osecanja u njemu. Poceo je da drhti, osecajuci kako mu suze lagano klize niz obraze, dok ju je nosio kroz trpezariju. Polozio ju je na zadnje sediste i usao u kola. Duboko je uzdahnuo, a onda posegao za starterom. Zatim zastade. Ponovo je izasao iz kola, otisao do garaze i uzeo lopatu.

Trgao se kada je izasao iz garaze, primetivsi coveka kako mu se priblizava sa druge strane ulice. Odlozio je lopatu i usao u kola. "Cekajte!" Glas je bio hrapav. Covek je pokusao da potrci, ali nije bio dovoljno snazan. Robert Nevil je nepomicno sedeo dok je covek prilazio gegajuci se. "Da li biste mogli... da povezete... i moju majku?" upita nepoznati snebivajuci se. "Ja... ja... ja..." Mozak mu uopste nije radio. Ucinilo mu se da ce da zaplace ponovo, ali je uspeo da se uzdrzi; ispravio se na sedistu. "Ja ne idem... tamo", rece. Covek ga pogleda tupo. "Ali vasa..." "Ne idem do lomace, rekoh!" prasnu Nevil i ponovo posegnu za starterom. "Ali vasa zena", nastavio je nepoznati. "Pa vi morate da..." Robert Nevil pritisnu papucicu za gas. "Molim vas!" zavapio je covek. "Ne idem tamo!" viknu Nevil ne pogledavsi ga. "Ali to morate po zakonu!" vrisnu covek, iznenada pobesnevsi. Kola brzo podose natraske i Nevil ih ispravi tek kod Kompton bulevara. Povecavajuci brzinu, video je za trenutak coveka kako i dalje stoji na plocniku, nepomicno ga posmatrajuci. Budala! - obrecnu se u sebi. Zar je stvarno mislio da cu ja da bacim zenu u vatru. Ulica je bila potpuno pusta. Skrenuo je levo iz Kompton bulevara i posao prema zapadu. Dok je vozio pala mu je u oci prostrana livada sa desne strane ulice. Nije mogao da iskoristi nijedno od mnogih groblja. Ona su bila zakljucana i pod prismotrom. Cak su i ubijani oni koji su pokusavali da sahrane svoje bliznje. Zasao je desno u sledeci blok, i posto ga je prosao, skrenuo je opet desno u jednu mirnu ulicicu. Bio je na polovini kada je iskljucio motor. Ostatak puta gurao je kola kako ga neko ne bi cuo. Niko ga nije video kada ju je izneo iz auta i poneo kroz visoku travu livade. Nije bilo svedoka kada ju je polozio na ogoljeno parce zemlje; zatim je klekao i sasvim nestao u visokom korovu. Kopao je polagano, zabadajuci lopatu u meku zemlju, dok su suncevi zraci rasipali toplotu po maloj cistini, tako da je bilo vrelo kao u kotlu. Znoj mu se u dugim prugama slivao niz celo i obraze, a topla isparenja zemlje zamucivala su mu pogled. Sveze iskopana zemlja ispunjavala mu je nozdrve vrelim, zasicenim mirisom... Konacno je raka bila gotova. Odlozio je lopatu i spustio se na kolena. Telo mu je drhtalo, a znoj se graskama slivao niz lice. Priblizavao se trenutak od koga je strepeo. Ali znao je da ne sme da okleva. Ukoliko bi ga videli, smesta bi dosli ovamo i uhvatili ga. To sto bi ga ubili, nije bilo vazno. Ali onda bi nju spalili. Usne mu se skupise. Ne! Polako i sto je pazljivije mogao spustio joj je telo u plitak grob, vodeci racuna o tome da joj glava ne udari o zemljano dno rake. Podigao se i bacio jos jedan pogled na njeno nepomiceno telo zasiveno u cebad. Poslednji put, pomisli on. Nema vise price ni ljubavi. Jedanaest divnh godina se okoncalo u ovom grobu. Poceo je da drhti. Ne, naredio je samome sebi, sada nije vreme za zaljenje. Ali od toga nije bilo koristi. Svet se rastakao kroz beskrajne, kristalne suze, dok je on vracao toplu zemlju u raku, slazuci je oko njenog ukocenog tela neosetljivim prstima.

Lezao je obucen na postelji i zurio u crnu tavanicu. Bio je polupijan i cinilo mu se da je tama sobe ispunjena sicusnim svicima. Desna ruka posegnu mu prema stolu. Spoljnim delom sake zakacio je bocu i ona pade pre no sto mu je uspelo da je uhvati. Ostao je nepomican na krevetu, sasvim ravnodusan prema klokotanju viskija koji je curio iz boce i razlivao se po podu. Rascupana kosa zasustala je na jastuku kada se okrenuo da pogleda koliko je sati. Od ponoci je proslo tek dva casa. Sahranio ju je pre dva dana. Dva oka gledala su casovnik, dva uha su registrovala elektronsko otkucavanje hronometra, dve usne su bile stisnute, dve ruke opruzene na postelji. Pokusao je da se osmehne, ali niceg smesnog nije bilo u tom podvajanju, u tom suludom sistemu od dva clana. Dva mrtva coveka, dve postelje u spavacoj sobi, dva prozora, dva pisaca stola, dva tepiha, dva srca koja... Grudi mu se ispunise nocnim vazduhom; za trenutak je zadrzao dah, a onda ga ispustio. Dva dana, dve ruke, dva oka, dve noge... Podigao se i prebacio noge preko ruba postelje. Stopala mu zagazise u barice viskija i on oseti kako mu tecnost natapa carape. Svez lahor zanjihao je zastore na prozoru. Zurio je u pomrcinu. Sta mu je preostalo? Sta sada uopste da radi? S mukom je ustao i oteturao se do kupatila, ostavljajuci mokre tragove iza sebe. Ispljuskao je lice vodom i posegao za peskirom. Sta mu je preustalo? Sta... A onda se najednom skameni u prohladnoj tami. Neko je pritisnuo kvaku na spoljnim vratima. Osetio je kako mu ledeni zmarci gamizu uz kicmu i vrat. Kosa poce da mu se kostresi. To je Ben, pomisli u prvom trenutku. Sigurno je dosao po kljuceve od kola. Peskir mu skliznu iz ruke i on zacu kako pada na plocice. Telo mu se ukruti. Pesnica se spusti na vrata; bio je to slabasan udarac, kao da se neko oslonio o drveni dovratak. Polako je posao prema trpezariji, dok mu je bilo udaralo u grudima. Vrata ponovo odjeknuse kada niz njih skliznu jos jedan mlitav udarac pesnice. Tup zvuk ga je trgao. Sta se dogadja, upita se. A onda vrata pocese da se otvaraju. Prohladan povetarac iz otvorenog prozora pomilovao ga je po licu. Gusta tama oko vrata neodoljivo ga je privlacila. "Ko...", promrmlja on, ukocivsi se u mestu. Trgao je ruku od kvake kada je ona pocela sama od sebe da se okrece u saci. Odskocio je korak unazad prema zidu; sasvim je izgubio dah, dok su mu razrogacene oci bole netremice uprte u pomrcinu. Nista se nije dogodilo. I dalje je stajao nemo i okamenjeno. A tada oseti kako mu se kosa dize na glavi. Neko se nalazio na tremu, mrmljajuci reci koje on nije mogao da razazna. Najednom, nesto se prelomi u njemu: energicnim pokretom on naglo otvori vrta i mesecina se razli po prostoriji. Nije cak bio u stanju ni da krikne. Stajao je kao ukopan u mestu, tupo zureci u Virdziniju. "Rob... erte", rece ona. Drugi deo: APRIL 1976. 10. Odeljenje za nauku nalazilo se na drugom spratu. Koraci Roberta Nevila suplje su odjekivali mermernim stepenicama javne biblioteke u Los Andjelosu. Bio je 7. april 1976. godine.

Posle pola nedelje opijanja do besvesti i mucnog samoispitivanja, konacno je shvatio da samo gubi vreme. Pojedinacni eksperimenti nisu mogli da donesu nikakav uspeh, to je postalo jasno. Ukoliko je postojao racionalno resenje celog problema (a on je verovao da je to slucaj), mogao je da dodje do njega samo veoma studioznim istrazivanjem. Pokusaja radi, ali i zbog toga da bi povecao vlastito znanje, posao je od jednog problema ciji je znacaj bio nesumnjiv: bila je to krv. Smatrao je da je izabrao valjanu polaznu osnovu. Korak broj jedan bio je, dakle, pomno izucavanje svega onoga sto se odnosilo na krv. Potpunu tisinu biblioteke narusavao je jedino bat njegovih koraka dok se kretao hodnikom na drugom spratu. Spolja bi se ponekad oglasile ptice, ali i onda kada se nisu cule izgledalo je da postoji nekakav stalan sum. Iako je to mozda bilo pomalo nepojmljivo, na otvorenom nikada nije izgledalo tako mrtvo kao u zatvorenim prostorijama. Ovo je pogotovo dolazilo do izrazaja u ovoj ogromnoj kameno-sivoj zgradi u kojoj se nalazilo veliko znanje mrtvog sveta. Mozda je u pitanju bilo to sto je okruzen zidovima, pomisli on, nesto iskljucivo psiholoske prirode. Svest o tome, medjutim, nije nimalo olaksala stvar. Nije bilo vise psihijatara koji bi blebetali o zagonetnim neurozama i kolektivnim halucinacijama. Poslednji covek na svetu bio je nepovratno zapleten u mrezu vlastitih zabluda. Usao je u Odeljenje za nauku. Bila je to prostorija sa visokom tavanicom i prostranim, sirokim prozorima. Naspram ulaza nalazio se veliki sto gde su se knjige izdavale u vreme kada se to jos radilo. Zastao je za trenutak, kruzeci pogledom po utihloj prostoriji i odmahujuci lagano glavom. Sve ove knjige, pomisli u sebi, srz inteligencije ove planete, uzaludni trzaji trosnih mozgova, nagomilana pokolenja, gomile artefakata koje nisu imale moc da spasu covecanstvo od propadanja. Cipele mu zvonko zaskripase preko crnih plocica dok je prilazio policama sa leve strane. Potrazio je pogledom signaturne kartice koje su obelezavale pojedine oblasti nauke. 'Astronomija', procitao je; knjige o nebu. Prosao je pored te police. Nebo ga je sada najmanje interesovalo. Covekovo uzdanje u zvezde umrlo je sa svim ostalim nadama. 'Fizika', 'Hemija', 'Masinstvo'. Sve je to ostavio iza sebe i dosao do glavne sekcije Odeljenja za nauku. Zaustavio se i podigao pogled prema visokoj tavanici. Gore su se nalazila dva niza ugasenih neonskih svetiljki, a tavanica je bila podeljena na velike udubljene kvadrate koji su bili dekorisani ornamentima sa indijanskih mozaika. Jutarnje sunce prolamalo se kroz prasnjave prozore i on ugleda fini prah kako leluja u snopovima zrakova. Zatim je bacio pogled na dugacak red drvenih stolova uz koje su bile postavljene stolice. Neko ih je veoma pazljivo poredjao. Na dan kada je biblioteka zatvorena, pomisli on, neka pedantna mlada pripravnica sigurno je dosla ovamo i vratila svaku stolicu na svoje mesto. Pazljivo, sa osecanjem za red, koje je jos postojalo u njoj samoj. Misli mu se usredsredise oko te zamisljene dame. Umreti, pomisli on, a nikada ne osetiti najjacu radost i neuporedivo zadovoljstvo u zagrljaju voljenog coveka. Utonuti u odvratnu komu, a zatim i u smrt, da bi se nakon toga mozda vratilo jalovom strahotnom lutanju. Sve to bez svesti o tome sta znaci voleti i biti voljen. Bila je to strasnija tragedija nego postati vampir. Zatresao je glavom. U redu, sada je dosta, rece u sebi, nemas vise vremena za sudbine devica.

Prosao je pored jos nekoliko sekcija sve dok nije dosao do 'Medicine'. To je bilo ono sto je trazio. Bacio je pogled na naslove knjiga. Odnosili su se na higijenu, anatomiju, fiziologiju (opstu i posebnu), terapeutiku. A onda je, ispod, ugledao bakteriologiju. Izdvojio je pet knjiga iz opste fiziologije i vise radova o krvi. Sve je to polozio na jedan od prasnjavih stolova. Da li bi bilo dobro da pogleda i nesto iz bakteriologije? Stajao je za trenutak, gledajuci neodlucno u nizove knjiga sa tvrdim povezom. Konacno se odlucio. Pa, ne mogu da mi naskode, pomisli. Nece biti zgoreg da i njih uzmem. Izvukao je nekoliko naslova nasumce i stavio ih na gomilu na stolu. Sada je imao devet knjiga. To je bilo vise nego dovoljno za pocetak. Nadao se da ce imati priliku da se vrati po nove. Dok je izlazio iz Odeljenja za nauku, bacio je pogled na casovnik iznad vrata. Crvene kazaljke bile su zaustavljene na cetiri i dvadeset sedam minuta. Nije imao pojma kog se dana to dogodilo. Dok je silazio niz stepenice, noseci u narucju gomilu knjiga, upitao se u koje doba je sat stao. Da li je bila noc ili dan? Da li je padala kisa ili je bilo suncano? Da li je nekoga bilo ovde kada se to desilo? Nervozno je slegao ramenima. Za ime boga, zar je sve to sad vazno? - upita se. Pocinjalo je polako da mu se gadi od sve te tistece nostalgije za prosloscu. Bila je to slabost, pomisli, slabost koje ce morati da se oslobodi ako bude zeleo nesto da uradi. Pa ipak, stalno je hvatao sebe kako se sve vise udubljuje u ponore proslosti. To je gotovo lezalo izvan njegove kontrole i pocinjalo je polako ali neumitno da mu podriva licnost. Nije mogao da otvori velika ulazna vrata iznutra: bila su odvec dobro zakljucana. Morao je opet da se provuce kroz polomljen prozor, izbacivsi najpre knjige na plocnik, a zatim izasavsi i sam. Ubacio je knjige u automobil i krenuo. Kada je pritisnuo starter primetio je da se parkirao uz crveno obojen trotoar i to u pogresnom pravcu jednosmerne ulice. Bacio je pogled niz oba kraja ulice. "Policija!" zacu sam sebe kako vice: "Policija!" Citavu milju nakon toga smejao se bez prestanka, pitajuci se istovremeno sta mu je to toliko smesno. Odlozio je knjigu. Ponovo je citao o limfaticnom sistemu. Samo se nejasno secao onoga sto je procitao pre mesec dana, u dobu koje je sada nazivao svojim 'mahnitim periodom'. Medjutim, ono sto je tada procitao nije ostavilo na njega nikakav utisak zato sto mu nije govorilo nista o onome sto ga je zanimalo. Ali sada mu se ucinilo da je naisao na nesto. Tanki zidovi krvnih sudova omogucuju krvnoj plazmi da prodre u tkivni prostor zajedno sa crvenim i belim krvnim zrncima. Ovaj materijal mogao je da se vrati u krvni sistem kroz limfne sudove, posredstvom tananog fluida nazvanog limfa. Za vreme tog povratnog puta, limfa prolazi kroz limfne cvorice, koji filtriraju protok, izdvajaluci cvrste tvari za telesnu ekskreciju i sprecavajuci ih da udju u krvni sistem. Elem. Postoje dve stvari koje aktiviraju limfocitni sistem: 1) disanje, koje uzrokuje da dijafragma pritiska utrobu, sto omogucuje da krv i limfa teku nagore, uprkos sili teze; 2) fizicki pokreti koji uzrokuju da skeletni misici pritiskuju limfne sudove i na taj nacin obezbede protok limfe. Tako nastaje neprekidan cirkularni sistem, obezbedjen od svakog povratnog toka. Medjutim, vampiri ne disu; kao ni mrtvaci, uostalom. To znaci, grubo receno, da je polovina njihovog limfnog sistema prekinuta. Takodje, dalje znaci da velika kolicina stetnih produkata ostaje u telu vampira.

Nevil se odlicno secao njihovog odvratnog smrada. Nastavio je da cita. "...Bakterija ulazi u krvni tok, gde..." "...nasa bela krvna zrnca igraju vitalnu ulogu u odbrani organizma od napada bakterija." "Jaki suncevi zraci ubijaju brzo mnoge mikrobe i..." "Mnoge bakterijske bolesti coveka mogu da se prenose mehanicki, posredstvom musica, komaraca..." "...kada pod uticajem napada bakterija, centri za stvaranje belih krvnih zrnaca proizvode uvecane kolicine ovih odbrambenih telasaca." Pustio je da mu knjiga padne u krilo i ona skliznu niz njegove noge i nadje se na tepihu. Bilo je sve teze i teze boriti se, jer bez obzira na to sta je citao, uvek su postojale neke veze izmedju bakterija i oboljenja krvi. Medjutim, za sve ovo vreme on je osecao izvestan prezir prema svima onima koji su umirali verujuci u ispravnost teorije o klicama i ne priznajuci istinsko postojanje vampira. Ustao je i natocio novo pice. A onda je najednom zastao pored bara sa casom u ruci. Polako je poceo da dobuje desnom pesnicom ritmicki po sanku, dok mu je odsutan pogled bio uprt u suprotan zid. Klice. Napravio je grimasu. Blagi boze, promrmlja u sebi, pa reci ne ujedaju, zar ne? Zasto ih se plasiti? Duboko je udahnuo. U redu, postoji li bilo koji razlog zbog koga to ne bi bile bas klice? Okrenuo se od bara, kao da je hteo da ostavi to pitanje iza sebe. Ali pitanja se ne vezuju za pojedinacna mesta; ona se prostiru svuda. Seo je u kuhinju, netremice posmatrajuci solju kafe koja se pusila. Klice. Bakterije. Virusi. Vampiri. Zbog cega sam protiv njih? - pomisli u sebi. Da li je u pitanju bila samo tvrdoglava reakcija, ili se mozda uplasio problema sa kojim bi morao da se suoci ako su to odista bile klice? Nije znao tacno. Izabrao je srednje resenje, svojevrstan kompromis. Zasto odbaciti ijednu teoriju? One se medjusobno ne iskljucuju. Stavise, najednom mu se ucinilo kako izmedju njih postoji cvrsta veza. Bakterije mogu da budu odgovor za vampire. Najednom kao da se sve srucilo na njega. Sam je sebi licio na malisana koji je upao u nevolju, a zbog nedostatka iskustva nije u stanju da se izbavi iz nje. Preostalo mu je samo da se odrekne svoje prvobitne teorije. Tek kada to bude ucinio, bice u stanju da nasluti prave odgovore na stara pitanja. Zaraza se sirila veoma brzo. Ko zna da li su vampiri bili jedini koji su je prenosili? Da li su njihova nocna orgijanja mogla da budu tako efikasna? Odjednom mu u svesti sinu pravi odgovor. Samo ako se prihvati teorija o bakterijama moze se objasniti fantasticna brzina kojom se zaraza sirila, zanjuci zrtve geometrijskom progresijom. Odlozio je solju kafe, dok su mu se u glavi preplitale desetine novih zamisli. Musice i komarci sacinjavali su deo toga. Sirili su bolest, pomazuci da ona munjevito hara svetom. Da, bakterije objasnjavaju mnogo stvari: skrivanje u kucama preko dana, komu koju izazivaju klice da bi se odbranile od suncevog zracenja. I jos nesto: sta ako bakterije predstavljaju snagu pravih vampira?

Osetio je kako ga zmarci podilaze niz kicmu. Da li je moguce da ista klica koja ubija zive, obezbedjuje u isti mah i energiju za mrtve? Morao je to da sazna. Gotovo je skocio i istrcao iz kuce. Ali u poslednjem trenutku se trze i zastade na pragu. Pobogu, pomisli, zar sam sisao sa uma? Pa sad je noc. Iscerio se i poceo besciljno da hoda po trpezariji. Moze li ta teorija da objasni i druge stvari? Kolac? Mozak poce groznicavo da mu radi, dovodeci u vezu sve mogucnosti koje je dopustala nova hipoteza. Hajde! - viknu on nestrpljivo u sebi. Ali sve se pre ili kasnije svodilo na misao o iskrvavljenju, sto nije moglo da se uskladi sa cinjenicom da se ona zena u jednom trenutku raspala. Takodje ni srce nije bilo po sredi. Brzo je presao preko tih nedoumica, uplasen da ce njegova tek naslucena teorija biti pobijena pre no sto se uopste uspostavi. A onda krst. Ne, bakterije to ne mogu da objasne. Zemlja; ne, ni tu nije bilo izlaza. Tekuca voda, ogledalo, beli luk... Osecao je kako nekontrolisano drhti i pozele da krikne iz petnih zila kako bi obuzdao zahuktalu masineriju svog mozga. Morao je da pronadje nesto! Do djavola, opsova on u sebi. Ne smem da ispustim ovo! Prisilio se da sedne. Spustio se drhteci na stolicu i ostao nepomican neko vreme dok se nije malo primirio. Blagi boze, rece konacno u sebi, sta se to dogadja sa mnom? Dodjem do jedne ideje, a kada ona odmah ne uspe da objasni sve, obuzme me panika. Mora da sam malo skrenuo. Ponovo je posegao za casom; pice mu je sada bilo neophodno. Ispravio je ruku ispred sebe i gledao je kako prestaje da drhti. U redu, momak, pokusao je da se nasali sa sobom, smiri se malo. Bozic-Bata stize u grad sa pregrst lepih odgovora. Neces vise biti siroti Robinzon Kruso, zarobljen na ostrvu noci, okruzen okeanom smrti. To ga je nasmejalo, i on se malo opustio. Bas fino, pomisli u sebi. Uostalom, i nije tako lose biti poslednji covek na svetu. Pa dobro, dosta razmisljanja, vreme je za pocinak. Za danas je bilo dosta lutanja. To ne mozes vise da izdrzis. Upropastices sva osecanja. Najpre je trebalo da nabavi mikroskop. To je prvi korak, uporno je ponavljao u sebi dok se svlacio pred posteljom, ne obracajuci paznju na neuroticni pritisak u stomaku, i s naporom potiskujuci neodoljivu ceznju da se odmah lati istrazivanja bez ikakvog odlaganja. Gotovo se razboleo dok je lezao nepomicno u mraku i besomucno razmisljao samo o tom jednom, prvom koraku. Shvatio je da ne postoji drugi nacin. To je prvi korak, to je prvi korak. Do djavola sa stomakom, najzad sam na pravom tragu. Osmehnuo se u tami, radostan zbog posla koji ga ocekuje sutra. Pre nego sto je zaspao, na um mu pade jos jedna ideja. Ujedi, insekti, prenosenje sa coveka na coveka - da li je sve to dovoljno da objasni uzasnu brzinu kojom se zaraza sirila svetom? Utonuo je u san razmisljajuci o ovom problemu. Bilo je tri casa izjutra kada se probudio i otkrio da je u toku noci besnela pescana oluja. I najednom, u delicu sekunde, on je shvatio pravi odgovor. 11. Prvi koji je nasao bio je neispravan. Osnova je bila veoma slabo izbalansirana, tako da ju je svaka vibracija remetila. Pomicanje pokretnih delova izazivalo je podrhtavanje citave naprave. Ogledalo je ispalo iz lezista posto su pricvrscivaci bili razlabavljeni. Osim toga, nedostajala je poluga za podesavanje kondenzora i polarizatora. Postojao je dalje, samo jedan tockic za korigovanje ostrine slike,

tako da je morao da pomera predmet prema socivima kada je zeleo da dobije bolje uvecanje. I sama sociva bila su u jadnom stanju. Medutim, on nista nije znao o mikroskopima, tako da je bez razmisljanja uzeo prvi na koji je naisao. Posle tri dana zavitlao ga je o zid, ljutito psujuci, a potom ga besno izgazio nogama. A onda, kada se malo primirio, otisao je u biblioteku i potrazio knjigu o mikroskopima. Kada je sledeci put krenuo po mikroskop, nije se vratio sve dok nije pronasao najbolji instrument. Ovaj je imao tri nivoa uvecanja, ispravnu polugu za podesavanje kondenzora i polarizatora, dobru osnovu, uskladjene regulatore, zenicu dijafragme, valjana sociva. To je jos samo jedan primer, rece on u sebi, koliko je glupo zapocinjati nesto bez plana. Da, da, da, pomisli jetko. Prisilio je sebe da provede prilicno vremena u upoznavanju nacina na koji instrumenat funkcionise. Kombinovao je ogledala sve dok nije postao vican da upravi zrak svetlosti na objekt u delicu sekunde. Upoznao je rad sociva koja su operisala u rasponu od tri inca do jedne dvanaestine inca. Vremenom je naucio kako da stavi kap kedrovog ulja na plocicu, a zatim da spusta cev mikroskopa, sve dok sociva ne dodirnu ulje. Slomio je cak trinaest plocica dok mu to nije proslo za rukom. Nakon tri dana strpljivog ispitivanja, bio je u stanju da brzo upravlja tockicima regulatora uvecanja, da kontrolise dijafragme i kondenzore, da upravi preciznu kolicinu svetlosti na plocicu, tako da je konacno stekao istancan osecaj za upravljanje radom mikroskopa. Nikada ne bi pomislio da buva izgleda tako bozanstveno. Zatim je usledilo postavljanje sasvim sitnih uzoraka - proces za koji se ubrzo ispostavilo da je znatno slozeniji nego sto je pretpostavljao. Ma koliko se trudio, izgledalo je da nikako ne moze da odstrani zrnca prasine iz uzoraka. Kada bi ih pogledao kroz mikroskop, ucinilo mu se kao da posmatra kamenje. Stvar su posebno otezale pescane oluje koje su se u proseku podizale jednom u cetiri dana. Konacno je bio prinudjen da podigne zastor oko radnog stola. Takodje se navikao na sistematicnost dok je radio sa sitnim uzorcima. Ustanovio je, osim toga, da neprekidan rad sa mikroskopom ne dozvoljava da se mnogo prasine nakupi na plocicama. Ponekad gundjajuci, ali ipak veseo, sve stvari je konacno postavio na pravo mesto. Staklene epruvete, poklopce, igle, hemikalije - sve je sistematski bilo rasporedjeno. Tek tada je, na vlastito iznenadjenje, otkrio da mu planski rad pruza veliko zadovoljstvo. Tako je to kad imamo u sebi nemacke krvi, pomislio je jednom. A onda je konacno dosao do uzorka krvi jedne zene. Bili su mu potrebni dani da pravilno postavi nekoliko kapi na plocicu, a zatim da plocicu valjano centrira u fokus mikroskopa. U jednom trenutku mu se ucinilo da mu to nikada nece poci za rukom. A onda je slucajno jednog jutra, kao da radi nesto sto je potpuno beznacajno, stavio trideset sedmu plocicu uzorka krvi pod socivo, ukljucio izvor svetlosti, podesio ziznu daljinu i ogledalo i doterao dijafragmu i kondenzer. Osecao je kako mu svake sekunde srce sve brze kuca, kao da je znao da je dosao pravi trenutak. I odista, cas je kucnuo; za trenutak je zaustavio dah. Znaci, nije bio po sredi virus. Jer virus se ne moze videti. Blago trepereci na plocici, nalazila se neka klica.

Nazvacu je vampiris. U istom trenutku kada je ugledao bakcil kroz mikroskop, ta rec mu je pala na pamet. Proverivsi u jednom tekstu o bakteriologiji, otkrio je da je cilindricna bakterija koju je video bio jedan redak bakcil - sicusna masa protoplazme koja se krece kroz krv posredstvom malih biceva koji se pruzaju iz celijske opne. Ove kosolike vlati neprekidno se talasaju u tecnoj sredini, pokrecuci bakcil napred i nazad. Dugo je stajao gledajuci kroz mikroskop, nesposoban da razmislja ili da nastavi sa istrazivanjem. Sve nepoznate njegovih ispitivanja nalazile su se ovde, na plocici, u vidu sicusnih telasaca koja su predstavljala uzrok vampira. Svi prethodni vekovi strasljivog sujeverja rasprsili su se u trenutku kada je ugledao klicu. Naucnici su, dakle, bili u pravu; bakterija je bila izazivac. Njemu, Robertu Nevilu, jedinom prezivelom coveku, palo je u delo da okonca istrazivanje i otkrije ubicu - klicu koja je postojala u vampirima. Iznenada ga preplavi sva tezina razocarenja. Doci do odgovora sada kada je bilo suvise kasno, predstavljalo je uzasnu ironiju. Pokusao je uzaludno da odagna ocaj, ali mu to nije poslo za rukom. Nije znao gde da pocne i osecao se potpuno bespomocno pred problemom. Da li postoji bilo kakva nada da izleci one koji su jos zivi? Nije znao nista o bakterijama. Medjutim, vec cu nauciti nesto, pomisli odlucno. Tog trenutka je resio da jos ozbiljnije prione na posao. Izvesne vrste bakcila, kada bi zivotni uslovi postali nepogodni za njih, pokazivali su sposobnost stvaranja, iz samih sebe, telasca koja su dobila naziv spore. One su predstavljale kondenzovan celijski sadrzaj u ovalnom telu sa debelim zidovima. Kada bi se oformilo, ovakvo telo bi se odvajalo od bakcila i postajalo slobodna spora, izuzetno otporna na fizicke i hemijske promene. Kasnije, kada bi se uslovi poboljsali, spora se opet pretvarala u bakcil, ponovo zadobijajuci sve osobenosti maticne klice. Robert Nevil je stajao pred radnim stolom, zaklopljenih ociju i sa rukama cvrsto oslonjenim o ivicu pulta. Tu je negde, tu je negde! - ponavljao je u sebi. Ali gde? Pretpostavimo, otpoceo je sa razmisljanjem, da vampiri nemaju krvi. U tom slucaju, uslovi za bakcil vampiris bili bi nepovoljni. Zasticujuci sebe, klica stvara spore. Vampiri tada padaju u komu. A onda, kada uslovi ponovo postanu povoljni, vampiri dolaze k sebi, sasvim neostecenog tela. Ali kako klica zna da li je krv pogodna za zivot? Ljutito je tresnuo pesnicom o sto. A onda ponovo uze da cita. Postojalo je tu jos nesto. Osecao je to. Ukoliko se pravilno ne hrani, kod bakterije dolazi do abnormalnog metabolizma pri cemu otpocinje proizvodnja bakteriofaga (nezivih, samoreprodukujucih proteina). Ove bakteriofage unistavaju bakterije. Ukoliko nema krvi, bakcili takodje dozivljavaju abnormalan metabolizam, apsorbuju vodu, nadimaju se, dok se konacno ne rasprsnu, razorivsi sve celije. Ponovo pretvaranje u spore; stvari pocinju da se uklapaju. U redu, pretpostavimo da vampiri ne padaju u komu. Mozda se njihovo telo raspada bez krvi. Klica i dalje moze da proizvodi spore i... Tako je! Pescane oluje! Oluja je ta koja raznosi oslobodene spore. One se uvlace u sicusne proreze na kozi koje su napravila ostra zrnca prasine. Nasavsi se jednom u kozi, spora moze da se ponovo pretvori

u klicu i da se umnozava prostom deobom. Ovakvim progresivnim razmnozavanjem unistava se okolno tkivo, a krvni sudovi se pune bakcilima. Kada se razori celijsko tkivo, bakcili oslobadaju otrovna, agresivna telesca u okolna zdrava tkiva. I tako, otrovi stizu do krvotoka. Tu se krug zatvara. I sve to bez krvozednih vampira koji se sunjaju oko postelja heroina. Bez slepih miseva koji leprsaju oko prozora ukletih zamkova, bez iceg natprirodnog. Vampiri su bili stvarni. Jedino sto niko nikada nije otkrio istinu o njima. A onda Nevilu pade na pamet da poveze sa novim otkricem istoriju velikih pomora. Najpre se setio pada Atine. U toj katastrofi bilo je mnogo slicnosti sa zarazom iz 1975. Pre nego sto je bilo sta moglo da se preduzme, grad je pao. Istoricari su zabelezili o stravicnoj zetvi crne smrti. Medjutim, Robert Nevil je sada bio skloniji da veruje kako su u pitanju bili vampiri. Ne, ne vampiri. Postalo mu je jasno da su duhovi bili isto tako orudje u rukama klica kao i neduzni zivi ljudi koji su bili zarazeni. Klica je bila opaki razbojnik. Klica koja se skrivala iza mracnih velova legende i sujeverja, razmahujuci svojim bicem, dok su se ljudi grcili pred vlastitim strahom. A sta je sa Crnim Pomorom, onim uzasnim baukom koji je prohujao Evropom, desetkujuci stanovnistvo za citave tri cetvrtine? Vampiri? Oko deset casova uvece pocela je da ga boli glava, a oci su ga pekle kao vrele kapi zelatina. Bio je takodje gladan. Izvadio je odrezak iz hladnjaka i dok se meso przilo on je otisao da se istusira. Trgao se kada je kamenica zabubnjala o zid kuce. Lice mu se iskrivi u grimasu. Toliko je bio zauzet ceo dan da je sasvim smeo sa uma ovaj copor koji bi mu se nocu okupljao oko kuce i dizao graju. Dok se brisao, iznenada je shvatio da ne zna koliko je od tih vampira fizicki zivo, a koliko se pokrece samo zahvaljujuci klicama. Cudno, pomisli on, da to ne znam. Ocigledno da ih je bilo iz obe grupe, posto sam u neke pucao bez ikakvog rezultata, dok su meci druge unistavali. I tada mu sinu ideja da su mrtvi vampiri na neki nacin imuni na hice. Ovo je ukazalo na sledece pitanje. Zasto onda zivi pohode njegovu kucu? I zasto svega nekolicina, a ne svi iz ovog podrucja. Uz odrezak je popio casu vina, iznenadjen koliko mu je sve prijalo. Hrana mu je inace imala ukus drveta. Mora da mi se apetit danas vratio sa radom, pomisli. Osim toga, celog dana uopste nije okusio pice. Stavise, nije ni osetio potrebu za njim. Odmahnuo je glavom. Zabolelo ga je saznanje da pice predstavlja za njega neku vrstu emocionalne utehe. Odrezak je oglodao do koske, pa je cak i nju poceo da grize. Zatim je poneo bocu sa vinom u trpezariju, ukljucio gramofon i zavalio se u naslonjacu sa osecanjem prijatnog umora. Slusao je Ravelovu 'Dafnis' i svite Jedan i Dva; sva svetla su bila pogasena izuzev lampice na gramofonu. Za trenutak mu iz svesti nestade svaka pomisao o vampirima. Pa ipak, malo kasnije, nije mogao da odoli, a da ne baci jos jedan pogled kroz mikroskop. Vi, gadovi, pomisli, gledajuci sa neobicnom radoznaloscu u sicusnu protoplazmu koja je treperila na plocici. Vi mali, prljavi gadovi. 12. Sledeci dan bio je jalov. Kvarcna lampa poubijala je klice na plocici, ali to nista nije objasnjavalo.

Zatim je pomesao alil sulfid sa zarazenom krvlju i opet se nista nije dogodilo. Alil sulfid je bio apsorbovan, ali su klice nastavile da zive. Nervozno je koracao po spavacoj sobi. Zazirali su od belog luka, a krv je predstavljala osnovu njihovog postojanja. Pa ipak, kada bi se beli luk pomesao sa krvlju nista se nije dogadjalo. U ocajanju on ljutito stisnu pesnice. Samo trenutak; ova krv je pripadala zivom vampiru. Jedan sat kasnije imao je uzorak druge vrste. Pomesao ga je sa alil sulfidom, a onda nestrpljivo pogledao kroz mikroskop. Ponovo nista. Knedla mu zastade u grlu. Sta ja sa kolcem? Njega je dovodio u vezu jedino sa iskrvavljenjem, ali je znao da stvar nije u tome. Ona prokleta zena. Dobar deo popodneva pokusavao je da se usredsredi na nesto konkretno. Konacno, glasno opsovavsi, on odgurnu mikroskop i izadje u trpezariju. Tu se zavalio u naslonjacu i ostao dugo da sedi, nervozno dobujuci prstima po naslonu. Sjajno, Nevile pomisli u sebi. Bas si pametan. Najbolji si u razredu. Sedis ovde ko neka vreca. Otrgni se vec jednom. Kao da sam sasvim izgubio bistrinu. Nisam u stanju da zrelo razmisljam dva dana za redom, a da se ne pojavi provalija. Ja sam beskoristan, bezvredan, glup, budala. U redu, slegnu ramenima, to smo zakljucili. A sada da se vratimo na problem. Postoji nekoliko neospornih cinjenica, ponovi on u sebi. lmamo klicu, ona se prenosi, suncevi zraci je ubijaju, beli luk deluje odbijajuce. Neki vampiri spavaju u zemlji, kolac ih unistava. Oni se ne pretvaraju u vukodlake i slepe miseve, vec same zivotinje bivaju zarazene klicom i postaju vampiri. U redu. Napravio je spisak. Jedan red je naslovio sa 'Bakcili', a iznad drugog je stavio znak pitanja. Zatim je poceo. Krst. Ne, on nema nikakve veze sa bakcilima. Ako postoji nesto, to je samo na psiholoskom planu. Zemlja. Da li postoji nesto u tlu sto pogoduje klici? Ne. Kako bi ona onda dospela u krvotok? Osim toga, veoma mali broj spava u tlu. Nesto mu se skupilo u grlu kada je dodao drugu stavku u kolonu koja je pocinjala znakom pitanja. Tekuca voda. Da li ona mozda moze porozno da se apsorbuje i... Ne, to bi bilo besmisleno. Oni izlaze napolje po kisi koja im nista ne smeta. Jos jedna crta u desnoj koloni. Dok je zapisivao, ruka mu je lagano drhtala. Sunceva svetlost. Uzaludno je pokusavao da povrati samopouzdanje ubelezivsi prvu stavku u zeljenu kolonu. Kolac. Ne. Nesto mu se skupi u grlu. Nema nista ni od toga. Ogledalo. Za ime boga, kako moze ogledalo da ima bilo kakve veza sa virusom? Njegov neuredan rukopis u desnoj koloni postojao je sve necitljiviji. Ruka mu se i dalje tresla. Beli luk. Stisnuo je zube. Morao je da doda bar jos jednu stavku u kolonu pod naslovom 'Bakcili'. Bilo je to gotovo pitanje casti. Predao se intenzivnom razmisljanju. Beli luk, beli luk. Mora da na neki nacin utice na klice. Ali kako, za ime boga? Poceo je da upisuje poslednju stavku u desnu kolonu, ali pre no sto je zavrsio, obuze ga plima besa kao sto lava izbija iz vulkanskog kratera. Do djavola!

Zguzvao je papir u lopticu i zavitlao ga preko sebe. Stajao je tako, pomahnitao i ukocen, zverajuci unaokolo. lmao je zelju da slomi nesto, bilo sta. Mislio si da je tvoj mahniti period prosao, a - isceri se sam sebi u lice krenuvsi teskim korakom prema baru. A onda se trze i stade na pola puta. Ne, ne, ne pocinji opet, zavapilo je nesto u njemu. Dve drhtave ruke provukose se kroz suvu plavu kosu. Vrat mu se grcio, a celo telo mu je podrhtavalo od potiskivane zelje za nasiljem. Zvuk viskija koji je ispunjavao casu razbesneo ga je. Naglo je okrenuo bocu nadole i viski poce da se izliva u velikim klokotima, prelivajuci se preko rubova case i cureci na mahagonijsku plohu bara. Ispio je na dusak celu casu, sa glavom zavaljenom unazad, dok mu se viski rasipao niz uglove usana i slivao na revere kosulje. Ja sam zivotinja! - povika iz sveg glasa. Ja sam tupa i glupa zivotinja i zato cu da se napijem. Iskapio je casu, a onda ju je zavrljacio preko sobe. Ona se odbi o policu sa knjigama i otkotrlja preko tepiha. Tako, dakle, neces da se razbijes, a?! - povika on mahnito, pojurivsi preko sobe, i poce da skace teskim cipelama po casi, sve dok ju nije sasvim rasparcao. Zatim se trgao i ponovo otisao do bara. Napunio je novu casu i izrucio njenu sadrzinu u grlo. Zao mi je sto nemam crevo na boci, pomisli on. Tako bih mogao da se nalivam sve dok mi viski ne izadje na usi. Sve dok ne budem plivao u njemu. Zavitlao je ovu casu preko sobe. Suvise slabo, suvise slabo, do djavola! Nastavio je da pije neposredno iz otvorene boce, pozudno gutajuci, mrzeci i kaznjavajuci sebe oporim viskijem koji mu je zario grlo. Ovako cu se udaviti! - besneo je u sebi. Ugusice se, utopice se u viskiju! Kao Klarens u vinu. Crknucu, crknucu, crknucu! Zavitlao je gotovo praznu bocu preko sobe i ona se rasprsnu o tapiseriju. Viski poce da se razliva po granama drveca i da se sliva po tlu. Nevil pridje tapiseriji i podize jedan komadic razbijene boce. Zatim se uspravi i zari reckavi grlic u prizor, strgavsi ga hitrim pokretom ruke sa zida. Tako! promrmlja zadihano, tako ti i treba. Dohvatio je novu casu i tresnuo je o pod, a zatim mu pogled skrenu prema ruci u kojoj oseti ostar bol. Grlic mu je rasekao kozu. "Odlicno!" viknu on divlje, i stisnu grlic izmedju dve ruke, dok mu je krv isticala u velikim kapima na cilim. "Krvari dok ne crknes, ti glupa, bezvredna budalo!" Jedan sat kasnije bio je potpuno pijan; lezao je potrbuske na podu sa blazenim izrazom lica. Svet je otisao do djavola. Nema vise klica ni nauke. Svet je presao u natprirodno, ovo je sad natprirodan svet. 'Harperova cudesa', 'Duh subotnje veceri' i 'Nastojnik Zloduh', 'Mladi doktor Dzekil', 'Drakulina druga zena' i 'Smrt moze biti divna'. 'Ne zabadaj nikad kolac do pola' i 'Mrtvacki sanduk brace Smit'. Dva dana je proveo tresten pijan, planirajuci da ostane u tom stanju do kraja zivota. Ali bar dok ne iscrpe sve zalihe viskija. Mozda bi se ostvarilo nesto od toga, da se u medjuvremenu nije dogodilo cudo. Desilo se to treceg jutra, kada se isteturao na trem da bi se uverio da li je svet jos tu gde je ranije bio. Ugledao je psa kako njuska po travnjaku. Cuvsi da se otvaraju vrata, pas je prestao da rije po travi, iznenada zaplaseno podigao glavu i munjevito se nadao u trk na svojim mrsavim nogama. Za trenutak Robert Nevil bio je toliko zaprepascen da nije uspeo da se pomeri sa mesta.

Stajao je kao okamenjen, tupo buljeci u psa koji je brzo pretrcavao ulicu, dok mu se dugi rep motao oko nogu. Pa on je ziv! I to preko dana! Jurnuo je napred sa ludackim krikom na usnama, ali se spoplete i gotovo opruzi preko travnjaka. Noge su mu bile kao od olova, a rukama nije uspevao da uspostavi ravnotezu. S naporom se uspravio i nastavio da juri za psom. "Hej!" povika glasom koji je razbio tisinu ulice Kimaron. "Vracaj se ovamo!" Cipele mu zatutnjase trotoarom. Svaki korak po asfaltu pricinjavao mu je ostar bol u glavi. Srce mu je snazno udaralo u grudima. "Hej!" viknu ponovo. "Hodi ovamo, momce!" Preko ulice, pas je grabio duz plocnika sa povijenom desnom zadnjom nogom, dok su mu sape grebale po asfaltu. "Hodi, momce, necu ti nista!" vikao je Robert Nevil na sav glas. Trcao je vec dobar komad puta, dok mu je u glavi nesnosno bubnjalo. Pas je zastao za trenutak i osvrnuo se. A onda je smugnuo izmedju dve kuce i za trenutak Nevil ga je ugledao iz profila. Imao je sivo-belu dlaku i ocigledno nije pripadao rasnim psima; levo uho visilo mu je nemocno niz vrat, dok mu se omrsavelo telo zanosilo dok je trcao. "Ne bezi!" Nije bio svestan histericne mahnitosti u glasu dok je vikao za psom. Pocelo je nesto da ga gusi kada je ugledao kako pas zamice izmedju dve kuce. Obuzeo ga je neobjasnjivi strah i on potrca brze, ne obaziruci se na ostar bol koji je osecao u glavi i trbuhu, i spreman da stavi sve na kocku samo da uhvati psa. Ali kada je izasao iza kuce psa vise nije bilo. Otrcao je do drvene ograde i pogledao preko. Nista. Okrenuo se munjevito natrag da bi video ne vraca li se pas mozda putem kojim je on upravo prosao. Medjutim, nije bilo nikoga. Citav sat lutao je unaokolo na klecavim nogama, uzaludno pretrazujuci skrovite budzake. Svakih nekoliko trenutaka dozivao je psa: "Hodi, momce, hodi!" Kada je najzad resio da se vrati kuci, na licu je imao izraz klonule beznadeznosti. Proci ziv kroz sav ovaj pakao i posle toliko vremena sresti nekog srodnog, a onda ga izgubiti. Zar mari sto je to bio samo pas? Samo pas? Za Roberta Nevila taj pas je sada predstavljao vrhunac planetarne evolucije. Nije mogao ni da jede, niti da pije. Osetio se veoma bolesnim i iscrpljenim posle svega sto je doziveo tog jutra, tako da je morao da legne. Ali nije uspeo da zaspi. Lezao je u postelji tresuci se u groznici, dok mu se glava nemirno klatila sa strane na stranu ravnog jastuka. "Hodi, momce", mrmljao je bez prestanka u bunilu. "Hodi, momce, necu ti nista!" Popodne je ponovo krenuo u potragu. U citava dva bloka u oba pravca od njegove kuce pretrazio je svaki pedalj, svaku stopu, svaku kucu. Ali nije nasao nista. Kada se vratio kuci oko pet nasuo je u jednu tacnu mleko i odrezao parce kobasice. Ostavio je cesanj belog luka okolo, kako vampiri ne bi dirali hranu namenjenu psu. Ali kasnije mu pade na um da i pas mora da je zarazen, pa ce beli luk sigurno oterati i njega. Nesto mu ipak tu nije bilo jasno. Ako je pas bio zarazen, kako je onda mogao da bude napolju preko dana. Sem ukoliko nije imao sasvim male doze bakcila u krvi, tako da jos nije bio odista zarazen. Ali, ako je to tacno, kako je onda preziveo nocne napade. Oh, moj boze, sinu mu iznenada, sta ako pas dodje nocas po hranu i oni ga ubiju? Sta ako ujutro bude pronasao mrtvo truplo na travnjaku, svestan da je on odgovoran za sve? To ne sme da bude, zajeca on u sebi. Prosucu sam sebi mozak ako se to dogodi.

Ova misao se nadovezala na staru dilemu: zbog cega uopste nastavlja da se bori. U redu, sada postoji nekoliko mogucnosti za eksperimentisanje, ali zivot je ostao podjednako mucan i turoban kao pre. Bez obzira na sve sto je imao, ili mogao da ima (izuzev, naravno, nekog drugog ljudskog bica), ovakav zivot nije obecavao nikakvo poboljsanje, pa cak ni promenu. Kako su stvari sada stajale, njegova buducnost nece se nimalo razlikovati od sadasnjosti. A koliko ga je godina jos cekalo? Trideset, ili mozda cetrdeset godina ovakvog zivotarenja; sav se stresao. Pa ipak, jos nije digao ruku na sebe. Doduse, on se odnosio sa malo brige prema svom telu. Neredovno je jeo, pio, spavao, i uopste sve je radio neredovno. Medjutim, njegovo zdravlje nije bilo od celika; podozrevao je da ga je vec na neki nacin naceo. Ali los odnos prema vlastitom telu jos nije znacio i samoubistvo. Nikada nije istinski razmisljao o tome. Zasto? Pitanje je ostalo bez odgovora. On nije bio prisiljen ni na sta niti se pokorio zivotu koji bi mu bio nametnut. I evo gde je sada, osam meseci nakon sto je pomor odneo poslednju zrtvu, devet od kako je poslednji put razgovarao sa nekim ljudskim bicem, deset od kako je Virdzinija umrla. Bio je covek bez buducnosti, u cijoj sadasnjosti nije postojala nikakva nada. Pa ipak, nije pomisljao na samoubistvo. Instinkt? Ili je mozda u pitanju bila obicna glupost? Nesposobnost da se sagleda nuznost samoubistva? Zasto to nije ucinio u pocetku, kada je bio u ponoru depresije? Sta ga je nagnalo da utvrdi kucu, instalira hladnjak, generator, elekticni stednjak, rezervoar za vodu, da podigne staklenu bastu, napravi radionicu, spali okolne kuce, sakupi ploce, knjige i velike zalihe hrane, pa cak - gotovo da covek ne poveruje - i da rasprostre veliku tapiseriju na zid. Zaklopio je oci. Zasto se pitati, zasto uopste misliti? Nije bilo odgovora. Njegovo zivotarenje bilo je glupo i nerazumno. Pa ipak, nije jos bio nacisto sa samim sobom da bi vec okoncao sve to. Nesto kasnije zalepio je pocepane delove tapiserije. Zakrpljena mesta nisu izgledala lose, osim kada bi ih posmatrao iz neposredne blizine. Pokusao je u jednom trenutku da ponovo razmislja o problemu bacila, a onda je shvatio da ne moze da se usredsredi ni na sta, izuzev na psa. Na vlastito zaprepascenje, uhvatio je sebe jednog trenutka kako se tiho moli da se psu nista ne dogodi. Bio je to momenat kada je osetio ocajnicku potrebu da veruje u boga koji vodi racuna o svojoj pastvi. Ali cak i moleci se, osetio je tracak samoprezira i znao je da je svakog trenutka u stanju da izvrgne ruglu svoju molitvu. Pa ipak, nekako je uspeo da obuzda bezboznika u sebi i da nastavi sa molitvom. Jer zarko je zeleo tog psa, on mu je bio vise nego potreban. 13. Kada je ujutro izasao napolje video je da su mleko i kobasica nestali. Pogledom je preleteo preko travnjaka. Na travi su se nalazile dve sklupcane zene, ali psa nije bilo. Sa usana mu je skliznuo uzdah olaksanja. Hvala ti, boze, pomisli u sebi. A onda se nasmeja kroz stisnute zube. Da sam stvarno pobozan, ovo bi bilo uslisenje moje molitve. Pa ipak, odmah je poceo da prebacuje sebi sto nije bio budan u vreme kada je pas dosao. Mora da se to dogodilo odmah nakon svitanja, kada je na ulicama ponovo postalo bezbedno. Pas je sigurno vec posedovao razvijen osecaj za opasnost. Ali on je u svakom slucaju trebalo da bude budan.

Utesila ga je nada da je verovatno pridobio psa hranom. U jednom trenutku zabrinula ga je pomisao da su mozda vampiri uzeli hranu, a ne pas. Ali neki tragovi su brzo odagnali ovaj strah. Kobasica nije bila podignuta iz venca belog luka, vec provucena kroz njega na betonsku plocu trema. Takodje su se svuda oko zdele videle barice mleka, jos sveze, koje je sigurno napravio pas koji je halapljivo pio. Pre no sto je doruckovao, ponovo je izneo napolje mleko i kobasicu; stavio je hranu u hlad, kako mleko ne bi bilo suvise toplo. Razmisljao je nekoliko trenutaka, a onda je izneo i canak sa hladnom vodom. Posto je obedovao, odneo je dve zene do velike lomace, a zatim se u povratku zaustavio kod supermarketa i uzeo dva sanduka najbolje hrane za pse, kao i po jednu kutiju kolaca, bombona, sapuna, praska za buve i ostru cetku za pranje cetvoronoznih ljubimaca. Blagi boze, neko bi pomislio da sam dobio bebu, pade mu na pamet dok se vracao prema kolima sa rukama punim paketa. Na usnama mu zaigra osmeh. Zasto se pretvarati, upita se. Odavno nisam bio ovako uzbudjen. Ljutnja koju je osetio kada je video klicu kroz mikroskop nije bila nista u poredjenju sa emocionalnim sokom koji je doziveo kada je ugledao psa. Odvezao se kuci brzinom od osamdeset milja na cas. Kada je stigao oduzela ga je plima razocarenja, posto su mleko i meso bili nedirnuti. Pa sta si ocekivao, upita se sarkasticno. Psi ne jedu svakih pola sata. Spustivsi hranu za pse i ostale stvari koje je doneo iz samoposluge na kuhinjski sto bacio je pogled na casovnik. Deset i petnaest. Pas ce se sigurno vratiti kada bude ogladneo. Budi strpljiv, rece u sebi. Sacuvaj bar tu vrlinu. Odlozio je u ostavu kutije i pakete. Zatim je izasao napolje i proverio fasadu kuce i staklenu bastu. Morao je da pricvrsti jednu izvaljenu dasku i da zameni naprslu plocu na krovu staklene baste. Dok je skupljao kriske belog luka, ponovo se zapitao zbog cega se vampiri u napadima ne koriste vatrom. Takva taktika bila je vise nego preporucljiva. Da li je moguce da se plase plamena? Ili su mozda, jednostavno, odvec glupi za to? U svakom slucaju, njihovi umovi nisu vise onako pronicljivi kao pre. Prelaz iz zivota u pokretnu smrt, sigurno je dovodio do novih ostecenja. Ne, ova teorija nije valjala, zato sto su se oko njegove kuce nocu skupljali i zivi. Izgleda, ipak, da je sve u redu sa njihovim mozgovima. Odustao je od daljeg razmisljanja zato sto ga je cekalo mnogo poslova. Proveo je ostatak jutra pripremajuci i vesajuci cesnjeve belog luka. Ponovo mu je palo na um pitanje zbog cega beli luk deluje na vampire. Legende su bez izuzetka govorile o podzemnom delu biljke belog luka. Slegao je ramenima. Nije bilo nikakve razlike. Beli luk je delovao podjednako odbojno, bez obzira na to koji se deo biljke uzeo. Nakon rucka, seo je uz spijunku i s vremena na vreme bacao pogled prema canku i tanjiru. Nije bilo nikakvog zvuka izuzev gotovo necujnog brujanja klima-uredjaja u spavacoj sobi, kupatilu i kuhinji. Pas je dosao u cetiri. Nevil je gotovo zadremao u stolici pored spijunke. A onda se trze i zabulji sa nevericom u psa koji je lagano i sepajuci prelazio ulicu. Zivotinja je gledala prema kuci opreznim ocima okruzenim prstenovima bele dlake. Nevil se zapitao sta se dogodilo sa njegovom sapom. Veoma je zeleo da je izleci i tako stekne naklonost psa. Androklova sen, pomisli on u tami kuce.

S naporom se obuzdavao da ostane nepomican i da posmatra. Osetio je gotovo neverovatnu plimu topline i prirodnosti gledajuci psa kako loce mleko i jede kobasicu, zadovoljno mljackajuci celjustima. Nevil je sedeo sa blagim osmehom na licu, osmehom koga ni sam nije bio svestan. Bio je to bas lep pas. Nesto mu se skupilo u grlu kada je pas zavrsio sa jelom i poceo da se udaljava od trema. Skocivsi sa stolice, on jurnu munjevito prema prednjim vratima. A onda se naglo trze. Ne, to bi bilo pogresno, odluci on zlovoljno. Samo ces ga preplasiti ako izidjes. Pusti ga da ode sada, pusti ga da ode. Vratio se do spijunke i posmatrao psa kako sepajuci prelazi ulicu i ponovo zalazi izmedju one dve kuce. Osetio je gorcinu u grlu kada je psa nestalo. U redu je, pokusao je da se primiri, vec ce se vratiti. Napustio je mesto pored spijunke i posao da pripremi neko razblazeno pice. Sedeci u naslonjaci i lagano pijuckajuci, pitao se gde pas provodi noc. Najpre se osetio veoma zabrinutim zato sto ne moze da ga domami u kucu. Ali onda je shvatio da je pas sigurno veoma vest u sakrivanju kada je uspeo da do sada prezivi. Bio je to, verovatno, jedan od onih nemogucih slucajeva, koji krse stoprocentne zakone. Na neki nacin, srecom, sklonim podudarnostima, ili mozda izuzetnim umecem, pas je uspeo da prezivi pomor kao i uzasne zrtve zaraze. Poceo je da razmislja. Ako je jedan pas, sa svojom ogranicenom inteligencijom, prosao kroz ceo taj pakao, zar onda covek, ciji je um neuporedivo razvijeniji, ne bi imao vise sansi za opstanak. A onda mu na um pade nesto drugo. Svaka nada predstavljala je opasnost. Sa tim je odavno bio nacisto. Sledeceg jutra pas je ponovo dosao. Ovoga puta Robert Nevil je otvorio prednja vrata i izasao na trem. Pas je u istom trenutku zaboravio na tanjir i zdelu i mahnito se sjurio niz ulicu, dok mu je desno uho nemocno visilo. Nevil je jedva obuzdao nagon da potrci za njim. Sta je mirnije mogao, seo je na ivicu trema. Sa druge strane ulice pas je ponovo utrcao u prolaz izmedju dve kuce i nestao. Posle petnaest minuta, Nevil se vratio u kucu. Brzo je doruckovao, a zatim izneo napolje jos hrane. Pas je dosao u cetiri i Nevil je ponovo izasao na trem posto se prethodno uverio da je pas zavrsio sa obedom. I ovoga puta kuce je munjevito uteklo. Ali sada je, videvsi da ga niko ne goni, zastalo na drugom kraju ulice i za trenutak se osvrnulo. "Ne boj se, momce", doviknu mu Nevil, ali na zvuk njegovog glasa, pas brzo smugnu u prolazu. Nevil je ukoceno sedeo na tremu, nestrpljivo grizuci donju usnu. Do djavola, pa sta mu je sad? Nisam ni prstom mrdnuo. Poceo je da razmislja o tome kroz sta je sve pas prosao. Beskrajne noci puzanja po tami, skriven bog bi ga znao gde, dok mu se mrsave grudi strasljivo dizu i spustaju, a oko drhtavog tela koracaju legije vampira. Mukotrpno traganje za hranom i vodom, borba za goli zivot u svetu koji je izgubio gospodare a povrh svega sa navikama koje su u potpunosti zavisile od coveka. Jadni mali decko, pomisli on, bice ti mnogo bolje kada budes dosao da zivis sa mnom. A onda mu na pamet pade da pas mozda ima vise sansi za opstanak nego covek. Psi su bili manji i bila su im dostupna mesta do kojih vampiri nisu mogli da dodju. Mozda su bili u stanju da na neki nacin osete njihovo neprijateljstvo, da ga namirisu. Ova pomisao nije ga mnogo usrecila. On je i dalje, bez obzira na razum, gajio nadu da ce jednoga dana pronaci nekoga slicnog sebi - nekog coveka, zenu ili dete, sasvim svejedno.

Seks je gotovo izgubio znacaj cim je prestao da bude glavna tema dana. Sada je postojala jedino usamljenost. Ponekad bi se uljuljkivao u sanjarenje kako je pronasao nekoga. Medjutim, znatno cesce je morao da uverava sebe kako ipak nije istina ono sto je objektivno smatrao za neizbezno da je jedini zivi covek na svetu. Ili barem u onom delu sveta koji njemu sada bio dostupan. Utonuvsi u misli, gotovo je zaboravio da se priblizava noc. A onda je krajickom oka ugledao Bena Kortmana kako trci prema njemu sa druge strane ulice. "Nevile!" Munjevito je skocio sa trema i utrcao u kucu, zabravivsi i poduprevsi velikom gredom vrata iza sebe drhtavim rukama. Izvesno vreme izlazio bi na trem cim bi pas zavrsio sa jelom. I svaki put kada bi se on pojavio, pas bi se dao u bekstvo, ali kako su dani prolazili on je trcao sve sporije, zaustavivsi se na pola ulice, i zalajavsi. Nevil nikada nije krenuo za psom, vec bi samo seo na trem i posmatrao. Bila je to smisljena igra. A onda je jednoga dana Nevil seo na trem pre no sto je pas dosao. Kada se kuce pojavilo sa druge strane ulice, on je ostao nepomicno da sedi. Petnaestak minuta pas je podozrivo kruzio trotoarom, neodlucan da li da pridje hrani ili ne. Nevil je seo dovoljno daleko od tanjira i zdele, kako ne bi obeshrabrio svog novog prijatelja. Mahinalno je prekrstio noge i ovaj neocekivani pokret naterao je psa u trk. Nakon toga Nevil se vise nije micao i kuce se vratilo posle nekog vremena, nastavivsi da neodlucno kruzi ulicom; pogled mu je neprestano puzio sa Nevila na hranu i natrag. "Hajde, momce", rece Nevil. "Budi dobra kuca i pojedi ovo." Proslo je jos deset minuta. Pas se sad nalazio na travnjaku, krecuci se u koncentricnim lucima koji su postajali sve kraci. A onda se zaustavio. Zatim je lagano, sapu pred sapu, poceo da se penje prema ciniji i tanjiru; ne skidajuci ni za trenutak pogled sa Nevila. "Hrabro, momce", ponavljao je Nevil blago. Ovoga puta, pas se nije trgao niti utekao na zvuk njegovog glasa. Pa ipak, Nevil je i dalje sedeo nepokretno, kako ne bi zaplasio kuce nekim naglim pokretom. Pas se polako primicao tanjiru, dok mu je telo, napeto kao opruga, cekalo neku Nevilovu kretnju. "Sve je u redu", ponavljao je Nevil psu. A onda se kuce sasvim primace i zgrabi meso iz tanjira. Nevilov veseo smeh pratio je njegovo mahnito, sepavo bezanje preko ulice. "Brz si kao munja", doviknu Nevil sa simpatijom. Zatim je seo na trem i posmatrao psa kako jede. On se zastavio na pozutelom travnjaku sa druge strane ulice i halapljivo gutao kobasicu, posmatrajuci neprestano Nevila krajickom oka. Prijatno; pomisli Nevil, gledajuci psa. Od sada ces da dobijas hranu za pse. Sveze meso je odvec veliki luksuz za tebe. Kada je zavrsio sa jelom, pas se uspravi i ponovo krenu preko ulice ovoga puta manje oklevajuci. Nevil je i dalje sedeo nepomicno, osecajuci kako mu srce nervozno udara u grudima. Pas je pocinjao da mu veruje i to saznanje izazvalo je drhtavicu u njemu. Sedeo je na tremu, ociju uprtih u kuce. "Samo mirno, momce", rekao je poluglasno. "Popij sada svoju vodu."

Usne mu se razvukose u iznenadan osmeh prijatnosti kada je ugledao kako se zdravo uho psa naculjilo. Pa on me slusa, pomisli Nevil odusevljeno. On shvata da mu se obracam i da mu zelim dobro. "Tako je, momce", ponavljao je blagim glasom. "Poloci svu vodu i mleko, dobro ce ti ciniti. Ne boj se nista." Pas je prisao tacni sa vodom i poceo pozudno da pije. S vremena na vreme podizao bi glavu da baci pogled na njega, a zatim bi uronio natrag u vodu. "Necu ti nista", mrmljao je Nevil psu. Vlastiti glas zvucao mu je veoma cudno. Ako neko ne cuje sebe citavu godinu dana, onda mu sopstveni glas izgleda krajnje neobicno. Citava godina provedena u tisini predstavljala je veoma dugo razdoblje. Kada budes dosao da zivimo zajedno, pomisli Nevil, zaglusicu ti usi pricanjem. Pas je prestao da loce vodu. "Hodi, momce", pozva Nevil psa, potapsavsi se po nozi. "Hodi." Pas ga je radoznalo pogledao, dok mu se zdravo uho ponovo naculjilo. Te oci, pomisli Nevil. Postoje citavi svetovi osecanja u njima! Neverica, strah, nada, usamljenost - sve se presijava u tim velikim smedjim ocima. Jadno malo kuce. "Hodi, momce, necu ti nista", rece on blago. Pa ipak kada se podigao pas je pobegao. Nevil je dugo stajao gledajuci za psom koji se udaljavao, lagano odmahujuci glavom. Prosla je jedna sedmica. Svakog dana Nevil bi sedeo na tremu dok je pas jeo; bilo je potrebno mnogo strpljenja pre no sto je pas poceo da prilazi tanjiru i zdeli bez oklevanja, gotovo smelo, sa sigurnoscu koju oseca prema dobrom gospodaru. A svaki put Nevil bi mu se blago obracao. "Tako je, momce. Samo ti jedi. Prija ti hrana, zar ne? Naravno da ti prija. Ja sam ti prijatelj. Ja ti dajem hranu. Samo ti jedi, momce, to je sve za tebe. Ti si dobra kuca." Bilo je to beskrajno tepanje, primirivanje i odagnavanje svih mora iz preplasenog uma psa. Svakoga dana Nevil bi sedao sve blize i blize, sve dok konacno nije bio tako blizu da je mogao da dodirne rukom psa, samo ako bi se malo ispruzio. Pa ipak, on to nije ucinio. Ne zelim da rizikujem, govorio je u sebi. Necu da ga uplasim. Ali bilo je tesko obuzdati se. Osecao je u rukama neodoljiv poriv da posegne za glavom psa i da je pomiluje prstima. Imao je uzasnu potrebu da ponovo voli nesto, a ovaj pas je bio bas lepo ruzno kuce. Nastavljao je da govori psu sve dok se nije opet navikao na zvuk vlastitog glasa. Kuce vise nije podizalo pogled dok je on govorio. Sada je dolazilo bez zebnje, pojelo svoj obrok i na kraju kratko zalajalo u znak rastanka sa druge strane ulice. Uskoro cu moci da ga potapsem po glavi, rece Nevil u sebi. I tako, dani su se pretvorili u nedelje, a on je svakim casom postajao sve blizi novom prijatelju. A onda jednoga dana pas nije dosao. Nevil je gotovo pomahnitao. Toliko se navikao na posete psa da su one postale glavni dogadjaj dana; sve se vrtelo oko obeda kuceta, dok je na istrazivanja sasvim zaboravio i sve odlozio za kasnije, motivisan jedino zeljom da ima psa u kuci. Proveo je uspaniceno popodne pretrazujuci susedstvo i dozivajuci psa na sav glas. Ali traganje nije urodilo plodom i on se vratio kuci na bezukusnu veceru. Pas se nije pojavio na veceru te noci, niti na dorucak sledeceg jutra. Nevil se ponovo dao u traganje, ali takodje sa mrsavim ishodom. Oni su ga se docepali, odjekivalo mu je u glavi, prljavi gadovi su ga

uhvatili. Pa ipak, nije sasvim verovao u to. Nije smeo da dozvoli sebi da poveruje u tako nesto. Popodne treceg dana, dok je bio u garazi, zacuo je kako je metalna cinija iznenada zazvecala na tremu. Dah mu je zastao u grudima i on potrcao napolje koliko ga noge nose. "Vratio si se!" povika. Pas je preplaseno odskocio od tanjira, dok mu je sa celjusti kapala voda. Nevilovo srce zastade. Oci psa su se caklile, dah mu je bio otezan, a jezik visio napolje. "Ne", zapavi Nevil, drhtavim glasom. "Oh, ne!" Pas se polako vracao preko travnjaka na klecavim nogama. Nevil se sruci na jednu stepenicu trema i zagnjuri glavu u ruke. Oh, ne, pomisli ocajno, oh boze, ne. Posmatrao je drhtavog psa dok je lokao vodu. Ne. Ne. Ne. Nije istina. "Nije istina", mrmljao je, ni sam ne shvatajuci znacenje reci. A onda, nagonski, on ispruzi ruku. Pas odskoci malo unazad, iskezivsi zube i zarezavsi. "Sve je u redu, momce", rece Nevil blago. "Necu ti nista." Reci su izlazile iz njega sasvim nekontrolisano i mahinalno. Nije mogao da spreci psa da ode. Pokusao je da ga prati ali kuce je nestalo pre no sto je on uspeo da ustanovi gde se krije. Shvatio je da je to ispod neke kuce, ali mu to nije mnogo pomoglo. Nije mogao da spava te noci. Proveo ju je nemirno, ispijajuci solje kafe i proklinjuci lagani hod vremena. Morao je da pronadje psa, neizostavno je morao. I to veoma brzo. Trebalo je da ga izleci. Ali kako? Nesto mu se skupi u grlu. Sigurno postoji nacin. Cak i uz ono malo sto zna, mora da postoji nesto. Sledeceg jutra seo je uz sam canak i osetio kako mu usne podrhtavaju dok se pas polako priblizavao preko ulice. Nije nista okusio. Oci su mu bile jos tuplje i svetlucavije nego juce. Nevil je pozeleo da se baci na njega i da ga scepa, da ga unese u kucu i da ga leci. Ali znao je da je sve propalo ako se baci i ne uhvati ga. Pas se onda mozda nikada vise ne bi vratio. Tokom celog obeda podizao je ruku da potapse psa po glavi ali kad god bi to ucinio, kuce bi se trglo i zarezalo. Pokusao je da bude malo zustriji. "Prekini sa tim!" rekao je cvrstim, ljutitim tonom, ali to je samo zaplasilo psa koji se povukao nekoliko koraka. Nevil je morao da mu prica citavih petnaest minuta blagim tepavim glasom pre no sto se pas vratio do zdele sa vodom. Ovoga puta je odlucno posao za psom, koji se lagano kretao, i otkrio je ispod koje se kuce krije. U blizini se nalazila mala limena ploca koju je mogao da metne na otvor, ali on to ipak nije ucinio. Nije zeleo da zaplasi psa. Osim toga, tada bi jedino mogao da dodje do njega kroz pod, a to bi mu oduzelo mnogo vremena. Morao je da se domogne psa sto pre. Kada se pas nije pojavio tog popodneva, on je uzeo zdelu sa mlekom i odneo je ispod kuce gde se kuce krilo. Sledeceg jutra zdela je bila prazna. Upravo je nameravao da donese jos mleka, kada je shvatio da pas tako mozda nikada nece napustiti svoj brlog. Vratio je zdelu na trem svoje kuce i poceo da se moli da pas bude dovoljno snazan za novi izlazak. Bio je suvise zabrinut da bi se prekoreo zbog ovog neprilicnog cina. Posto se pas nije pojavio tog popodneva, on je otisao da vidi u cemu je stvar. Neko vreme se setao pred otvorom i gotovo ostavio zdelu sa mlekom. Ne, pas tako nikada nece izici.

Vratio se kuci i proveo besanu noc. Pas se ni ujutru nije pojavio. Ponovo je otisao do kuce. Osluskivao je kod otvora, ali nije cuo nikakav sum disanja. Ili je pas bio suvise daleko od ulaza ili... Vratio se do kuce i seo na trem. Propustio je dorucak i rucak. Samo je sedeo i cekao. Bilo je pozno popodne kada se pas pojavio, sepajuci izmedju kuca, i krenuo polako prema njemu. Nevil se s naporom obuzdao da ostane nepomican sve dok pas nije stigao do hrane. A onda se munjevito bacio i scepao ga. U istom trenutku pas je pokusao da ga ugrize, ali ga je on desnom rukom uhvatio za celjusti i cvrsto ih stegao. Njegovo slabasno telo koje je ostalo gotovo bez krzna nemocno se otimalo iz snaznog zagrljaja dok mu je iz grla dopiralo zaplaseno cvilenje. "Ne boj se", ponavljao je Nevil. "Ne boj se, momce." Brzo ga je uneo u sobu i spustio na mali lezaj od cebadi koji je pripremio za ovu priliku. Cim mu je pustio celjusti, pas je besno zarezao i zestoko se trgnuvsi pojurio prema vratima. Nevil se u magnovenju bacio i preprecio mu put. Noge psa se okliznuse na glatkoj povrsini poda; izgubivsi ravnotezu on se otkotrlja ispod kreveta. Nevil se spusti na kolena i baci pogled ispod postelje. U tami je ugledao dva blestava oka i zacuo priguseno dahtanje. "Izidji, momce", poceo je da moli psa. "Necu ti nista. Ti si bolestan. Potrebna ti je pomoc." Pas se nije micao. Sa kletvom na usnama, Nevil se konacno podize i izadje iz sobe, zatvorivsi vrata za sobom. Otisao je na trem da uzme zdele, a onda ih napunio mlekom i vodom. Stavio ih je u spavacu sobu pored kreveta ispod koga se nalazio pas. Zastao je pored svoje postelje za trenutak, osluskujuci dahtanje psa, dok mu je lice izoblicila bolna grimasa. "Oh", promrmljao je tuznim glasom, "zasto mi ne verujes?" Upravo je vecerao kada se iz sobe razlegao uzasan urlik i cviljenje. Dok mu je srce stajalo u grlu, Nevil skoci od stola i pojuri preko trpezarije. Naglo je otvorio vrata spavace sobe i upalio svetlo. U uglu pored tezge pas je pokusavao da iskopa rupu u podu. Jezivo cviljenje potresalo mu je telo dok je prednjim sapama mahnito grebao po linoleumu; ali pod je bio odvec gladak i cvrst tako da se samo klizao po njemu. "Sve je u redu, momce!" rece Nevil brzo. Pas je poceo da se osvrce oko sebe, a zatim se vratio u ugao, nakostresene dlake, iskezenih zuckastih zuba u celjusti koja je podrhtavala, i tela koje se treslo kao u groznici. I najednom, Nevil shvati sta nije u redu. Bila je noc i preplaseni pas je pokusavao da iskopa rupu u koju bi se ukopao. Stajao je tu bespomocno, nesposoban da bilo sta smisli; cvileci, pas je napustio mesto u uglu i zavukao se ispod tezge. A onda Nevilu konacno sinu ideja. Brzo je prisao krevetu i skinuo gornje cebe. Vrativsi se do tezge, sagao se i pogledao ispod nje. Pas se scusurio uza zid, dok mu se telo besomucno treslo, a iz grla dopiralo priguseno rezanje. "U redu je, momce", rece, "ne boj se nista." Pas je ustuknuo kada je Nevil gurnuo cebe pod tezgu, a zatim se uspravio. Ne skidajuci pogled sa psa povukao se do vrata i ostao tamo nekoliko trenutaka. Kada bih samo mogao da uradim nesto, pomisli on bespomocno. Ali ja cak ne mogu ni da mu se priblizim.

Ako se pas ne bude uskoro navikao na mene, odlucio je nevoljno, moracu da upotrebim malo hloroforma. Tada ce konacno moci da uradi nesto sa psom, i da pokusa da ga izleci posto ga prethodno dobro veze. Vratio se u kuhinju, ali nije mogao da jede. Posle desetak minuta izrucio je sadrzaj tanjira u kantu za smece i vratio kafu u dzezvu. U trpezariji je napravio koktel i pozudno ga ispio. I pice je bilo bezukusno i oporo. Odlozio je casu i vratio se u spavacu sobu mracnog izraza lica. Pas se zavukao ispod cebeta, i dalje drhteci celim telom i neprestano cvileci. Nema nikakvog smisla pokusati nesto sa njim sada, pomisli Nevil; suvise je zaplasen. Otisao je do postelje i seo na nju. Provukao je prste kroz kosu a zatim zagnjurio lice u sake. Izleci ga, izleci ga, ponavljao je u sebi, ruke mu se zgrcise u pesnice i on poce polako da udara po madracu. A onda, naglo se okrenuvsi, iskljucio je svetlo i ispruzio se na postelju potpuno odeven. Odupiruci se nogom o nogu izuo je cipele koje uz tup zvuk padose na pod. Tisina. Lezao je nepomicno zureci u tavanicu. Zbog cega ne ustanem? - upitao se. Zasto ne pokusam da preduzmem nesto, do djavola. Okrenuo se na levu stranu. Najbolje da odspavam malo, pomisli. Lezao je u tami, slusajuci cvilenje psa. On umire, umire, a ja sam sasvim bespomocan. Konacno, ne mogavsi vise da podnese skicanje, pruzio je ruku i upalio lampicu na nocnom stocicu. Dok je prelazio preko sobe u carapama, iznenada je zacuo kako pas pokusava da se izmigolji iz cebeta. Ali bio je odvec zapetljan i poceo je da skici obuzet uzasom, nastojeci uzaludno da se iskobelja iz vunenog omotaca. Nevil je klekao na pod i polozio ruke na njegovo telo. Zacuo je potmulo rezanje i divlje skrgutanje zubima kada ga je dodirnuo preko cebeta. "Smiri se", rece mu. "Sad je dosta." Pas se narogusio, ne prestajuci da cvili, dok mu se mrsavo telo nekontrolisano treslo. Nevil ga cvrsto steze za plecke i polozi na pod, obracajuci mu se tiho i blago. "Sve je u redu, momce, sve je u redu. Niko ti nece nista. Smiri se sada. Opusti se i budi miran. Hajde, momce. Samo polako. Opusti se. Tako je, opusti se. Samo polako. Smiri se. Niko ti nece nista. Pobrinucemo se za tebe." Govorio je bez prestanka gotovo citav sat, tihim, hipnotickim glasom u tisini sobe. Polako, gotovo oklevajuci, drhtanje psa lagano je jenjavalo. Nevilove usne razvukose se u osmeh dok je nastavljao da prica. "Tako je, samo se ti smiri. Pobrinucemo se za tebe." Pas je ubrzo mirno lezao medju njegovim snaznim rukama, dok su mu se samo grudi brzo nadimale. Nevil je poceo da ga tapse po glavi i da ga miluje desnom rukom po izgladnelom, napacenom telu. "Dobra si ti kuca", rece mu nezno. "Dobra kuca. Od sada cu se ja brinuti o tebi. Niko ti nece nista. Ti me razumes, zar ne, momce? Svakako me razumes. Svakako. Ti si moj pas, zar ne?" Polako je seo na hladan linoleum, i dalje milujuci psa. "Ti si dobra kuca, dobra kuca." Glas mu je bio miran, ali se u njemu osecao prizvuk potistenosti. Prosao je gotovo citav cas pre no sto je podigao psa. Kuce je za trenutak zarezalo i pocelo da cvili, ali ga je Nevilovo tepanje ubrzo primirilo. Seo je na postelju drzeci na krilu psa umotanog u cebe. Ostao je tako satima, milujuci psa, mazeci ga i tepajuci mu. Kuce je nepomicno lezalo u njegovom krilu, lagano disuci.

Proslo je jedanaest kada je Nevil polako odmotao jedan kraj cebeta i ugledao glavu psa. Nekoliko trenutaka, pas je uzmicao pred njegovom rukom priguseno rezuci. Ali Nevil nije prestajao da mu prica, i posle izvesnog vremena, spustio je lagano ruku do njegovog toplog vrata koji je i dalje podrhtavao. Osmehnuo se psu dok mu se grlo skupljalo. "Uskoro ce ti biti bolje", prosaputao je. "Stvarno bolje." Pas ga pogleda svojim umornim, bolesnim ocima, a zatim je prevukao hrapavim suvim jezikom preko dlana Nevilove desne ruke. Nesto se prelomilo u Nevilovim grudima. Sedeo je dugo i nemo u tisini dok su mu se niz obraze lagano slivale krupne kapi suza. Nedelju dana kasnije, pas je umro. 14. Nije se vise predavao alkoholnom razvratu. Daleko od toga. Naprotiv, pio je sve manje. Nesto se promenilo. Analizirajuci situaciju, dosao je do zakljucka da ga je poslednja pijanka gurnula na dno, u sam ponor beznadnog ocaja. Posto se dublje vise nije moglo, preostalo mu je samo da krene nagore. Nakon nekoliko prvih nedelja u kojima je u njemu raslo uzdanje u psa, polako mu je postajalo jasno da nada nije, zapravo, ni bila, niti moze da bude odgovor. U svetu jednolicnih uzasa nije se moglo naci utociste u nesputanim sanjarenjima. Sa uzasom je jos nekako izlazi na kraj. Ali jednolicnost je predstavljala nepremostivu prepreku, i to mu je najzad postalo jasno, shvatio je jednom za svagda. A vec sam cin razumevanja ispunjavao ga je izvesnim mirom; bilo je to osecanje da je podelio sve karte na svom mentalnom stolu, dobro ih pogledao, i izabrao one koje mu najvise odgovaraju. Sahrana psa nije mu pala onako tesko kao sto je pretpostavljao. Na izvestan nacin bilo je to kao da sahranjuje iznevereve nade i lazna odusevljenja. Od tog dana shvatio je da mora da se pomiri sa tamnicom u kojoj je ziveo; nikakva bekstva u nestvarno nisu pomagala, kao ni besomucno udaranje glavom u zid. Kad mu je to najzad postalo jasno mogao je da se vrati na posao. Dogodilo se to pre godinu dana; nepunu sedmicu nakon sto je odneo Virdziniju na njeno drugo vecno pocivaliste. Isprazan i turoban, ispunjen jedino osecanjem potpunog nistavila, besciljno je lutao ulicama jednog poznog popodneva, sa rukama opustenim niz telo i koracima koji su odzvanjali ritmom ocaja. Na licu mu se uopste nije ogledala beznadezna agonija koju je osecao. Lice mu je bilo sasvim bezizrazajno. Tumarao je ulicama satima, ne znajuci niti vodeci racuna o tome kuda ide. Sve sto je znao bilo je da ne moze se vrati u prazne prostorije kuce, niti da vidi oko sebe sve one stvari koje su one dodirivale, i gledale zajedno sa njim. Nije bio u stanju da baci pogled na Ketinu praznu postelju, na njene haljinice koje su nepomicno i beskorisno visile u ormanu, na krevet u kome su on i Virdzinija spavali, na Virdzinijine stvari, njen nakit i pribor za sminkanje. Jednostavno, nije mogao da bude u blizini svega toga. I tako je izisao napolje i dugo besciljno tumarao, ne znajuci uopste gde se nalazi, sve dok ljudi nisu poceli da vrve oko njega i dok ga jedan covek nije uhvatio za ruku, dok mu se neprijatan zadah belog luka sirio iz usta. "Hodi, brate, hodi", rece covek hrapavim i grubim glasom. Jabucica na vratu nepoznatog, neobicno je podsecala na krestu curana, imao je zarumenjene obraze, groznicave oci, tamno odelo, neopeglano i prljavo. "Dodji i bices spasen, brate, spasen!"

Robert Nevil se zabuljio u coveka. Uopste ga nije razumeo. Nepoznati uhvati Nevila za ruku svojim dugackim koscatim prstima. "Nikada nije kasno, brate", rece. "Spasenje ce doci svima koji..." Poslednje reci se izgubise u sve jacem zamoru koji je dopirao iz velike satre kojoj su se priblizavali. Zvucalo je kao more koje, bucno sumeci, pokusava da se izbavi ispod velikog platna. Robert Nevil je pokusao da oslobodi ruku. "Ne zelim..." Covek ga nije cuo. Uhvatio je Nevila ispod misice i poveo ga prema vodopadu urlika i zamora. Nije ga pustao od sebe. Robert Nevil je imao osecaj kao da ide u susret velikom talasu plime. "Ali ja necu..." A onda ga je sator progutao i on je uronio u okean dovikivanja, zamorenja i tapsanja. Instinktivno se trgao, dok mu je srce brze zakucalo u grudima. Okruzivala ga je velika masa sveta koja se stiskala i gurala oko njega poput bure koja se upravo podize. Ljudi su se njihali, tapsali i uzvikivali reci koje Robert Nevil nije razumeo. Zatim se buka utisala i on je zacuo glas koji je dopirao kroz polutamu kao prst sudbine glas koji se prelamao i umnozavao kroz mnogo zvucnika. "Zelis li da osecas strah pred svetim krstom Gospodnjim? Hoces li da se pogledas u ogledalo i da ne vidis lice koji ti je dao Svemoguci? Zelis li da se vratis iz groba kao cudoviste koje izlazi iz pakla?" Glas je postajao napetiji, hrapaviji i prodorniji. "Zelis li da se pretvoris u mracnu, neznabozacku zivotinju? Hoces li da ukaljas nevino vecernje nebo paklenim krilima slepog misa? Pitam te: zelis li da se pretvoris u bezboznicku ljusturu iz najdubljih tmina, u jadno stvorenje vecnog prokletstva?" "NE!" Zaurla masa, zahvacena uzasom. "Ne, spasi nas?" Robert Nevil poce da se povlaci nazad, kroz pomahnitalu gomilu vernika, sa visoko uzdignutim rukama i penom oko usana, koji su vapili za pomoc sa visokih nebesa. "U redu, reci cu vam. Reci cu vam, i zato cujte reci Gospodnje. Neka se zna da ce zlo ici od naroda do naroda i da ce bic boziji tog dana pucati sa jednog kraja zemlje na drugi! Da li je to laz, da li je to laz?" "Ne! Ne!" "Kazem vam da sve dok ponovo ne budemo postali deca, nevina i cista u ocima Gospodnjim, sve dok se ne podignemo i ne zapevamo u slavu svemoguceg boga i njegovog voljenog sina Isusa Hrista, naseg spasitelja, sve dok ne padnemo na kolena i ne zamolimo za oprostaj nasih teskih greha - bicemo prokleti! Kazem vam ponovo, i zato dobro cujte! Bicemo prokleti, bicemo prokleti, bicemo prokleti!" "Amin!" "Spasi nas!" Masa poce da se izvija, da jeca, i da se udara u glavu, urlajuci u samrtnom strahu i zapevajuci uzasne halucinacije. Robert Nevil je krcio put kroz gomilu, posrcuci i saplicuci se u moru izneverenih nada, u unakrsnoj vatri mahnitih prizivanja boga. "Bog nas je kaznio za nas veliki greh! Bog je upravio na nas uzasnu silu svog svemocnog gneva! Bog je poslao na nas drugi potop - potop bujicu, poplavu bica iz pakla koja su progutala citav svet. On je otvorio grobove. Skinuo je poklopce sa kripti, vratio je smrt iz crne rake - i bacio je na nas. A smrt i pakao oslobadjaju nove smrti i nove legije prokletih!

To je glas Gospodnji! O boze, ti si nas kaznio, o boze, ti si video uzasno lice naseg sagresenja. O boze, ti si nas satro silinom tvog gneva!" Tapsuci rukama poput neusaglasenog plotuna streljackog voda, telesa su se povijala kao stabljike na oluji: odasvud su se razlegali jecaji zbog sveprisutne smrti, krici zivih koji su se jos borili. Robert Nevil se konacno probio kroz uzavrelu masu; lice mu je bilo bledo, a ruke je drzao ispred sebe kao slepac koji trazi zaklon. Utekao je odatle, pometen i uzdrhtao, bezeci sto dalje od njih. Pod satrom ljudi su i dalje vristali. Ali noc je vec bila pala. Razmisljao je o svemu tome sada dok je sedeo u trpezariji sa nekim psiholoskim prirucnikom u krilu i casom viskija u ruci. Jedan citat pokrenuo je lanac misli, vrativsi ga u ono vece od pre deset meseci, kada se iznenada obreo usred mahnitalog skupa onih koji su zeleli da zive. "Ovakvo stanje, poznato kao histericno slepilo, moze da bude delimicno ili potpuno i da obuhvati jednu, nekoliko ili sve osobe." Bio je to pasus koji je procitao. On ga je ponovo usredsredio na stari problem. Ali ovoga puta bio je nov pristup. Prethodno je poklanjao potpuno poverenje hipotezi da se fenomen vampira moze objasniti klicama. Ako su i postojali neki izuzeci koji se nisu uklapali u pretpostavku o bakcilima, on je bio sklon da njihovo postojanje pripise sujeverju. Istina, bio je nejasno svestan i mogucnosti cisto psiholoskog objasnjenja, ali mu nikada nije poklanjao odvec poverenja. Sad, medjutim, oslobodjen konacno ranijih predrasuda, uzeo je u obzir i ovu hipotezu. Znao je da ne postoji razlog zasto neki slucajevi ne bi imali fizicko, a drugi psiholosko objasnjenje. Kada mu je to najzad postalo jasno, najednom su mu blesnuli pred ocima odgovori koje je samo slepac mogao da ne vidi. Tja, izgleda da sam ja oduvek spadao u tu vrstu ljudi, pomisli on sa pritajenim zadovoljstvom. Na um mu je najpre pao sok koji su pretrpele pojedine zrtve zaraze. Kako se pomor sve vise sirio, bulevarska stampa posvecivala je srazmernu paznju natpisima o vampirima koji su konacno uvrezili uzasan strah i u najzabitije delove zemlje. Secao se gomile pseudonaucnih clanaka koji su nasiroko pisali o ovom problemu, a sve sa ciljem da novine imaju bolju prodju. Postojalo je nesto groteskno u svemu tome; groznicava nastojanja da se novine sto bolje prodaju u trenucima kada je svet neumitno klizio ka propasti. Pa ipak, nisu sve novine podlegle toj atmosferi. One novinske kuce koje su zivele na castan i posten nacin, i umrle su tako. Bulevarska stampa je sasvim pomahnitala tokom poslednjih dana. Uporedo sa tim uzimao je maha veliki polet kulta zivota. U tipicnom groznicavom trazenju brzih odgovora, lako shvatljivih, ljudi su ponovo potrazili spas u primitivnim religijskim transovima. Ali uspeha nije bilo. Oni ne samo da su umirali podjedanko brzo kao i ostali svet, vec su kopnili sa uzasom u srcima i sa samrtnim strahom koji im je tekao u venama. Pa ipak, Robert Nevil je nalazio opravdanje za taj panican strah. Bila je uzasna i sama pomisao da ce se svest ponovo roditi ispod toplog, teskog sloja zemlje, kao i saznanje da smrt nije konacna. Takodje je postojalo nesto morbidno u cinjenici da ce nakon umiranja uslediti povratak kroz zemlju i to u telima koje sada pokrece cudovisna, uzasna potreba. Ovaj traumatski sok sigurno je dorkajcio i ono malo zdravog razuma sto je preostalo. A takav sok je mogao mnogo toga da objasni. Krst, pre svega.

Kada su jednom bili prinudjeni da se suoce sa uzasom koji je donosilo ponovno vracanje u paklenom, demonskom oblicju, razum ih je naprosto izdao. I upravo se tada pojavio mahniti strah od krsta. A kada se taj uzas jednom cvrsto ukorenio, svest buducih vampira najednom je postala opterecena snaznim komleksom koji se manifestovao kao mrznja prema vlastitom bicu, pa je isao cak dotle da oni budu potpuno slepi za svoj uzasno izmenjeni lik. To ih je ucinilo usamljenim, bezdusnim robovima noci, punim straha da se priblize nekome; najcesce su ziveli sasvim sami, trazeci utehu na tlu gde su i ranije ziveli i uzaludno nastojeci da uspostave vezu sa nekim, bilo kim. Voda? Pre ju je prihvatao kao sujeverje, kao deo nasledja iz tradicionalnih legendi u kojima su vestice bile nesposobne da predju preko tekuce vode, kako je to lepo bilo opisano u pricama Tama O' Santera. Vestice, vampiri - u svim tim prestravljenim stvorenjima postojalo je mnogo srodnih osobina. Legende i sujeverja su sve to obuhvatali. A zivi vampiri? Sada je i taj problem postao jednostavan. Oni su u zivotu bili poremeceni, bolesni, a takvi su ostali i kao vampiri. Sada je bio siguran da svi zivi koji mu pohode kucu preko noci predstavljaju, zapravo, bolesna stvorenja, koja uobrazavaju da su pravi vampiri, iako su samo bezumni pacenici. Ovo je u isti mah objasnjavalo i cinjenicu da oni nikada nisu preduzeli najocigledniji takticki potez i zapalili mu kucu. Njima je jednostavno, zatajila sposobnost logickog razmisljanja. Na um mu je pao covek koji se jedne noci popeo na vrh bandere sa druge strane ulice i dok ga je Robert Nevil posmatrao kroz spijunku, skocio uvis, mahnito uzmahujuci rukama. Tada mu nije poslo za rukom da objasni ovaj dogadjaj, ali odgovor mu je sada bio sasvim jasan. Covek je uobrazio da je slepi mis. Nevil je sedeo i posmatrao poluispijenu casu dok mu je na usnama poigravao laki osmeh. Tako, dakle, pomisli on, najzad smo otkrili u cemu je stvar. Konacno smo ustanovili da oni nisu nepobedivi. Daleko od toga; oni su predstavljali rasu koja je brzo iscezavala i kojoj su bili potrebni krajnje specificni fizicki uslovi za procvat njihove bezboznicke civilizacije. Odlozio je pice na sto. Nije mi potrebno, misli. Moja osecanja mogu i bez toga. Ne zelim vise viski da bih zaboravio ili pobegao iz ovog sveta. Uopste vise ne moram da bezim. Sada vise ne. Po prvi put otkako je pas umro on se osmehnuo sa osecanjem blagog, pritajenog zadovoljstva. Postojalo je jos mnogo stvari koje je morao da nauci, ali ne vise tako mnogo kao pre. Cudno, ali zivot je postao gotovo podnosljiv. Mogu bez roptanja da odenem haljetak pustinjaka, pomisli u sebi. Sa gramofona je dopirala mirna i spokojna muzika. Napolju su cekali vampiri. Treci deo: JUN 1978. 15. Poceo je da odlazi u lov na Bena Kortmana. Ovaj posao mu je pricinjavao prijatno zadovoljstvo: jedno od malog broja koja su mu preostala. Onih dana kada nije imao potrebe da izlazi iz kvarta i kada ga nije cekalo mnogo poslova oko kuce, obicno bi krenuo u potragu. Zavirivao bi svuda: ispod automobila, iza zbunja, pod kucama, iznad ognjista, u ormanima, pod krevetima, u friziderima; na svim mestima gde se jedno prilicno krupno musko telo moglo sakriti. Ben Kortman je mogao da bude svaki put na drugom mestu. Bilo je verovatno da je neprestano menjao skrovista. Nevil je bio siguran da Kortman zna kako se on dao u potragu

za njim. Takodje je osecao da Kortman na izvestan nacin uziva u toj opasnosti. Kada to ne bi bio ocigledan anahronizam, Nevil bi rekao da se Ben Kortman predaje slastima zivota. Ponekad mu se cinilo da je Kortman sada srecniji nego ikada ranije. Nevil je polako koracao Kompton bulevarom prema novoj kuci koju je nameravao da pretrazi. Bilo je to jednog jutra sasvim lisenog bilo kakvih dogadjaja. Jos mu nije poslo za rukom da pronadje Kortmana iako je znao da se on krije negde u susedstvu. Bio je siguran u to, posto se Kortman uvek pojavljivao prvi pred njegovom kucom u sumrak. Gotovo svi drugi bili su svaki put novi. Ocigledno je da su bili veoma pokretljivi, posto su morali da dolaze iz susedstva, a Nevil ih je svakog dana nemilice unistavao. Sa izuzetkom Kortmana. Dok je koracao, Nevil je razmisljao o tome sta da uradi ako pronadje Kortmana. U prvom trenutku mu se ucinilo da tu nema nikakve dileme: odmah ce ga se otarasiti. Medjutim, sada je shvatio da to nije ono sto zeli. Znao je da stvar nece ici tako lako. Oh, nije to bilo zbog toga sto je osecao nesto prema Kortmanu. Niti zato sto je on predstavljao deo proslosti. Proslost je sada bila mrtva i on se vec pomirio sa tim. Ne, nije bilo nista od svega toga. Najzad mu je postalo jasno da bi ubistvom Kortmana on izgubio jednu od svojih retkih rekreacionih razonoda. Svi ostali su bili samo bezlicna bica slicna robotima. Ako nista drugo, Ben je imao bar malo maste. Iz nekog nepoznatog razloga, njegov um nije sasvim propao kao kod drugih. Mozda je to zbog toga, palo mu je jednom na pamet, sto je Ben bio rodjen za mrtvaca. Zivi mrtvac, zapravo, pomisli on uz setan osmeh. Vise se nije dogadjalo da je Kortman bio u prilici da ga ubije. Bila je to sasvim zanemarljiva mogucnost. Nevil je stupio na nov trem i nakasljao se. Zatim je tromim pokretom ruke posegao u dzep i izvadio lulu. Polako je palcem grunuo hrpicu duvana u prostranu cev. Nekoliko trenutaka kasnije koluti dima lagano su se rasplinjavali oko njegove glave u toplom i mirnom vazduhu. Gledajuci prema drugoj strani prostranog bulevara, Nevil se osetio stalozeniji i odmorniji. Iako je vodio neuzbudljivi zivot pustinjaka, tezina mu se povecala na 230 funti. Lice mu je bilo zaokrugljeno, a telo podgojeno i nabreklo pod posirokim radnickim kombinezonom. Odavno je prestao da se brije. Samo bi retko potkresao svoju gustu plavu bradu, a i tada bi je skratio samo na duzinu od tri inca. Kosa mu je bila proredjena, duga i neuredna. Gotovo izgubljene na sirokom licu, njegove plave oci bile su mirne i spokojne. Za trenutak je stajao nagnut nad ogradom trema, ispustajuci male oblake dima. Negde daleko napred na velikom polju nalazila se rupa u zemlji u kojoj je sahranio Virdziniju i odakle se ona vratila iz mrtvih. Medjutim, pomisao na ovo nije u njemu vise budila stari bol. Umesto da se prepusti patnji, on se radije podvrgavao samoposmatranju. Vreme je izgubilo visedimenzionalnu strukturu. Za Roberta Nevila sada je postojala samo sadasnjost; sadasnjost koja se zasnivala na svakodnevnoj borbi za opstanak i koju nisu krasile ni ekstaze radosti, ni ponori ocaja. Polako se pretvaram u biljku, cesto je govorio u sebi. Uostalom bilo je to upravo ono sto je zeleo. Robert Nevil je posmatrao belu mrlju na polju citavih nekoliko minuta pre no sto je shvatio da se ona krece. Zenice mu se skupise, a koza nabra oko ociju. Iz grla mu se razleglo nerazgovetno mrmljanje kao izraz neverice i cudjenja. A zatim, ustajuci, on podize desnu ruku u visini ociju kako bi ih zastitio od jakih suncevih zraka. Zubi mu cvrsce zagrizose rub lule. Zena.

Nije cak ni pokusao da dohvati lulu koja mu je ispala iz ustiju kada su mu se vilice sirom otvorile. Nekoliko dugih, nepomicnih trenutaka stajao je na tremu, zureci u daljinu. Zatim je zatvorio oci, pa ih ponovo otvorio. I dalje je bila tamo. Robert Nevil je osetio kako mu nesto potmulo bubnja u grudima dok je posmatrao zenu. Ona ga nije videla. Glava joj je bila pognuta dok je koracala dugim poljem. Njena crvenkasta kosa leprsala se na povetarcu, dok su joj se ruke lagano njihale uz telo. Nesto mu se skupi u grlu. Prizor koji je gledao bio je tako neverovatan posle tri godine usamljenosti, da ga je on samo s naporom mogao da primi. Stojeci u senci kuce neprestano je zmirkao i ponovo otvarao oci. Zena. Ziva. Po danu! Stajao je poluotvorenih ustiju i buljio u zenu. Kako se priblizavala, primetio je da je mlada; tesko da je mogla da ima vise od dvadeset godina. Nosila je izguzvanu i prljavu belu haljinu. Bila je veoma preplanula od sunca, a kosa joj je imala crvenu boju. U mukloj tisini popodneva Nevilu se cinilo da cuje sustanje njenih cipela u visokoj travi. Mora da sam sisao sa uma, prodje mu munjevito kroz svest. Manje ga je sokirala mogucnost da je on poludeo nego to da je jedna zena bila stvarno pred njim. On je, zapravo, bio na izvestan nacin pripremljen za ovakve opsene. One su bile sasvim moguce. Coveku koji u pustinji umire od zedi prividjaju se raskosna jezera bogata vodom. Zbog cega, onda, nekome ko vapije za drustvom ne bi mogla da se prividja zena koja koraca pod suncem? A onda mu sinu. Ne, nije to bilo po sredi. Njegova opsena nije se samo videla vec i cula, posto su sada do njega sasvim razgovetno dopirali koraci kroz travu. Vise nije bilo nikakve sumnje. Talasanje njene kose i njihanje ruku bili su vise nego stvarni. I dalje je drzala oboren pogled. Ko je ona? Kuda ide? Gde je bila? Nesto je pocelo da kljuca u njemu. Dogodilo se odvec brzo da bi shvatio sta je po sredi: bio je to instinkt koji je u trenu savladao sve prepreke sto ih je vreme postavilo. Podigao je desnu ruku. "Hej!" uzviknu. Jednim skokom nasao se na plocniku. "Hej, vi!" Za trenutak je zavladala potpuna, sveobuhvatna tisina. A onda zena podize glavu i njih dvoje se pogledase u lice. Ziva, pomisli on. Ziva! Hteo je da to vikne glasno ali mu je iznenada nesto zamrlo u grlu. Jezik mu je bio kao okamenjen, a mozak prestao da radi Ziva. Jedino je ova rec odjekivala u njegovom umu. Ziva, ziva, ziva... Munjevito se okrenuvsi mlada zena poce mahnito da bezi preko polja. Za trenutak, Nevil je stajao zabezeknut, ne shvatajuci sta treba da uradi. A onda mu srce zakuca zestoko u grudima i on pojuri preko plocnika. Bat njegovih cizama muklo je odzvanjao ulicom. "Cekajte!" povika. Ali zena ga nije poslusala. Gledao je njene bronzane noge kako trce preko talasaste povrsine polja. Najednom mu postade jasno da je njegove reci nece zaustaviti. Palo mu je na um koliko ga je izbacilo iz koloseka to sto ju je video. Kako li je tek na nju delovalo kada je zacula iznenadan uzvik koji je rasparao dugu tisinu i ugledala krupnog coveka sa bradom kako joj mase! Dotrcao je do kraja plocnika i usao u polje. Srce mu je zestoko udaralo u grudima Ona je ziva! - neprestano mu je odzvanjalo u svesti. Ziva. Ziva zena! Bila je sporija od njega. Nevil ju je brzo pristizao. Ona se osvrnu i baci uzasnut pogled unazad.

"Necu vam nista!" viknu on, ali ona ipak nije prestajala da trci. A onda se iznenada spotakla o jedan busen i pala na kolena. Lice joj se ponovo okrenu unatrag - lice koje je izoblicio strah. "Necu ti nista!" doviknu on ponovo. Ocajnickim trzajem ona se podize i potrca ponovo. Izvesno vreme cuo se samo bat njenih cipela i njegovih cizama kroz gustu travu. On je poceo da skace preko trave kako se ne bi spoplitao i zaglibljivao u mekanu zemlju. Donji deo njene haljine uplitao se oko visokih bodljicastih stabljika trave i ometao je u kretanju. "Stani!" viknu on ponovo, ali vise instiktivno nego sto je odista verovao da ce je njegov glas zaustaviti. Ona nije prestajala da bezi. Trcala je sve brze, tako da je i on morao da ubrza gonjenje. Stisnuvsi zube, trcao je za njom u pravoj liniji, dok je ona povremeno krivudala kroz polje; svetlocrvenkasta kosa vijorila se iza nje. Bio je vec toliko blizu nje da je mogao da cuje njeno isprekidano disanje. Nije zeleo da je zaplasi, ali vise nije imao kud. Najednom mu sve drugo na svetu nije bilo toliko vazno kao ona. Morao je da je uhvati. Njegove duge snazne noge potrcase jos brze, a cizme mu zabubnjase po tlu. Pred njima se pruzalo novo polje. Dvoje ljudi je trcalo, tesko disuci. Ona se jos jednom osvrnula da bi videla koliko joj se primakao. On uopste nije bio svestan u kojoj meri zastrasujuce izgleda; visok i krupan covek sa bradom, unezverenog pogleda. Kada joj je prisao na nekoliko koraka ispruzio je desnu ruku i scepao je za rame. Sa uzasnutim krikom, mlada zena se izvi i zatetura. Izgubivsi ravnotezu, ona pade na jednu kamenu izbocinu. Nevil priskoci da joj pomogne da ustane. Ona poce da odstupa po zemlji, pokusavajuci da ustane, ali se ponovo okliznula i pala ovoga puta na ledja. Donji deo haljine skliznuo joj iznad kolena. Konacno je uspela da se pridigne; bila je gotovo bez daha i imala je ukocen uzasnut pogled. "Ne bojte se", promrmlja on zadihano, pruzajuci ruku prema njoj. Ona je odgurnu sa zaplasenim krikom i ponovo skoci na noge. On joj opet pridje i uhvati je za ruku: zena savi slobodnu saku u kandzu i zagreba ga po celu i desnoj slepoocnici, ostavivsi krvavi trag. Nevil trze glavu i cvrsto je scepa za ramena. "Cega se bojite..." Nije zavrsio. Njena ruka ga pljostimice udari po ustima. A onda se neko vreme cuo samo zvuk dahtanja i gusanja, nadjacavan skripanjem i krckanjem suvih vlati trave pod njihovim nogama. "Prekini vec jednom!" povika on, ali ona se i dalje borila. Naglo je odskocila unazad i u njegovim prstima ostade komadic njene haljine. Pustio ga je da padne i materijal skliznu na njena prsa. Pred ocima mu se ukaza leva polovina njenog prsluceta pod kojim su se grudi nadimale. Ona se ponovo ustremi noktima na njega, ali on joj ovoga puta cvrsto steze zglavke na rukama. A onda zena naglo podize desnu nogu i snazno ga udari u kolenicu. "Prokletnice!" Sa uzvikom besa, on joj opali zvonak samar. Ona se zatetura i pogleda ga osamucena. A onda, najednom, poce bespomocno da place. Pala je na kolena pred njim, podigavsi ruke iznad glave kao da pokusava da se odbrani od novih udaraca.

Nevil je stajao iznad nje, tesko disuci, i posmatrao je kako isprekidano jeca. Za trenutak je zatvorio oci, a onda duboko uzdahnuo. "Ustani", rece. "Necu ti nista." Ona nije podizala glavu. Nevil je zbunjeno pogleda, ne znajuci sta da kaze. "Rekoh da ti necu nista", ponovi on. Zena podize pogled. Ali njegovo lice i dalje je izgledalo zastrasujuce, tako da ona ponovo sagnu glavu. Posle nekoliko trenutaka opet ju je podigla i pocela prestraseno da ga posmatra. "Cega se bojis?" upita on. Nije mu bilo jasno da je njegov glas sasvim lisen topline, da predstavlja samo opor i sterilan zvuk jednog bica koje je sasvim izgubilo kontakt sa ljudima. On joj pride korak blize, ali zena ponovo uplaseno ustuknu. Nevil pruzi ruku. "Hajde", rece. "Ustani." Ona se pridigla polako, ali bez njegove pomoci. Primetivsi iznenada da su joj grudi razgolicene, ona se saze i brzo podize otrgnuto parce haljine. Stajali su neko vreme tesko disuci i netremice posmatrajuci jedno drugo. Medjutim, kada je prvi sok prosao, Nevil shvati da ne zna kako da zapocne razgovor. Godinama je sanjao o ovom trenutku. U njegovim snovima sve je to izgledalo mnogo drugacije. "Kako... kako se zoves?" upita najzad. Zena nije odgovorila. I dalje ga je netremice posmatrala, dok su joj usne podrhtavale. "Kako?" upita on glasnije, na sta se ona trze. "R-Rut." Glas joj je treperio. Robert Nevil oseti kako ga podilaze zmarci. Zvuk njenog glasa kao da je rastocio sve u njemu. Najednom, iscezose sva pitanja. Osecao je kako mu srce besomucno kuca. Gotovo mu se cinilo kao da ce da zaplace. Ruka mu sama krenu napred, skoro nesvesno. Njeno rame mu zadrhta pod dlanom. "Rut", ponovi on ravnim, bezivotnim glasom. Nesto je pocelo da mu se skuplja u grlu dok ju je posmatrao. "Rut", rece on opet. Dvoje ljudi, covek i zena, stajali su jedno naspram drugog na velikom toplom polju. 16. Zena je lezala nepokretno na postelji i spavala. Bilo je pozno popodne. Najmanje dvadeset puta Nevil je ulazio u spavacu sobu, da vidi da li se ona probudila. Sada je sedeo u kuhinji i razmisljao uz solju kafe. Sta ako je i ona zarazena? - stalno je ponavljao u sebi. To mu je prvi put palo na pamet pre nekoliko casova kada je Rut zaspala. Pa ipak, ova pomisao vise mu nije izgledala smesna. O cemu god da je poceo da razmislja, sve se svodilo na isto. U redu, sunce joj nije skodilo i on ju je nasao na otvorenom po danu. Ali suncevi zraci nisu smetali ni psu. Nevil je nervozno dobovao prstima po stolu. Jednostavnosti je nestalo; san se rastocio u uznemirujucu slozenost. Nije bilo strasnih zagrljaja niti su carobne reci bile izgovorene. Osim svog imena ona nije imala nista drugo. Morao je da vodi pravu borbu sa njom da bi je doveo do kuce. Ali i to je bilo bezazleno prema ratu koji je nastupio kada je trebalo da je uvede unutra. Ona je plakala i molila ga da je ne ubije. Ma sta joj govorio, ona je samo ridala i preklinjala ga. Nevolja je bila u tome sto je ovaj trenutak zamisljao po uzoru na romanticne holivudske filmove; oci im se cakle od srece dok ulaze u kucu drzeci se za

ruke. Ali od svega toga nije bilo nista. Umesto toga on je bio prinudjen da je vuce, da joj laska, da je ubedjuje, i da se prepire sa njom, dok se ona uporno opirala. Ulazak je bio sve drugo samo ne romantican. Morao je da je ugura u kucu. Ona je, medjutim, i unutra ostala preplasena. Pokusala je malo da se opusti, ali se ubrzo scucurila u jednom uglu kao i pas. Nije htela da okusi nista od onoga sto joj je on ponudio. Konacno mu je preostalo samo da je odvede u spavacu sobu i tu zakljuca. A onda je zaspala. Duboko je uzdahnuo i nervoznim prstima uhvatio solju za drsku. Sve ove godine sanjao je o tome kako bi bilo lepo imati drustvo. A onda, kada je konacno sreo nekoga pocele su da ga razjedaju sumnje i ponasao se okrutno i nestrpljivo. Pa ipak, to je bilo jedino sto mu je preostalo. Odavno se navikao na cinjenicu da je on jedino normalno ljudsko bice na svetu. Nije bilo vazno sto i ona izgleda normalno. Video je mnogo njih u komi koji su izgledali podjednako kao i ona. Ali oni to ipak nisu bili, on je to znao. Jednostavna cinjenica da ju je zatekao napolju po danu nije bila dovoljna da u njemu prituli nepoverenje. Odvec je dugo ziveo u sumnji. Njegova slika sveta pocivala je na veoma cvrstim temeljima. Gotovo da vise nije mogao da poveruje kako postoji jos neko slican njemu. I sada kada je prvi sok prosao, stare dogme iz svih ovih godina usamljenosti ponovo su pocele da upravljaju njegovim mislima. Duboko uzdahnuvsi, ustao je i otisao u spavacu sobu. Ona je i dalje bila u istom polozaju. Mozda je, pade mu na um, ponovo pala u komu. Stajao je iznad postelje netremice je posmatrajuci. Rut. Postojalo je mnogo stvari koje je zeleo da zna o njoj. Ali istovremeno, on se gotovo plasio takvog saznanja. Jer, ako je ona bila kao i drugi, onda mu je preostajalo samo jedno resenje. A na izvestan nacin je najbolje ne znati nista o onima koje ubijate. Ruke mu se zgrcise uz telo, dok su mu plave oci bile prikovane za njeno telo. Sta ako je sve ovo samo neverovatna podudarnost. Mozda je ona samo za trenutak izasla iz kome. To nije moguce. Pa ipak, koliko je njemu bilo poznato klice nisu mogle da podnesu suncevu svetlost. Zbog cega to nije dovoljno da ga ubedi kako ona nije nenormalna? U svakom slucaju postoji samo jedan nacin da se uveri. On se nagao i priblizio ruke na njena ramena. "Probudi se", rece. Ona je ostala nepomicna. Stisnuo je usne, a prsti pritisnuse cvrsce njena ramena. A onda je primetio zlatni lancic oko njenog vrata. Pazljivo ga je uhvatio prstima i izvukao iz bluze. Posmatrao je mali zlatni krst kada se ona probudila i uplasena trgla glavu na jastuk. Nije, dakle, u komi, pomisli on zadovoljno. "Sta to ra... dis?" upita ga ona slabim glasom. Bilo je tesko ne verovati joj kada bi progovorila. Zvuk ljudskog glasa bio mu je tako neobican i imao je moc nad njim kao nikada ranije. "Ja, ovaj... nista", rece on. Zbunjeno se trgao i oslonio o zid. Posmatrao ju je nekoliko dugih trenutaka pre no sto ju je upitao: "Odakle si?" Ona je lezala gledajuci ga praznim pogledom. "Pitao sam te, odakle si", rece. Ponovo nije rekla nista. On se odmace od zida prodorno je posmatrajuci. "Ing... Inglvud", rece ona brzo. Gledao ju je hladno nekoliko trenutaka, a zatim se ponovo naze ka zidu.

"Tako", rece on. "Jesi li zivela sama?" "Bila sam udata." "Gde ti je muz?" Knedla joj zaigra u grlu. "Umro je." "Kada?" "Prosle nedelje." "Sta si radila nakon njegove smrti?" "Pobegla sam." Ugrizla se za donju usnu. "Pocela sam da bezim." "Hoces da kazes da si sve ovo vreme bezala?" "D... da." Posmatrao ju je bez reci. A onda se naglo okrenu i bat njegovih cizama muklo zabubnja dok je koracao prema kuhinji. Otvorio je vratanca na kredencu i izvadio nekoliko glavica belog luka. Stavio ih je u jedan tanjir, razdvojio na kriske i izgnjecio. Ostar miris zapahnuo mu je nozdrve. Ona je lezala oslonjena na lakat kada se on vratio u sobu. Bez oklevanja, Nevil joj podnese tanjir pod lice. Ona trze glavu u stranu uz prigusen krik. "Sta to radis?" upita ga, nakasljavsi se. "Zbog cega okreces glavu?" "Molim te..." "Zbog cega okreces glavu?" "Pa to smrdi!" glas joj je postao jecav. "Nemoj, muka mi je od toga." On joj prinese tanjir jos blize. Zena ispusti hrapav krik i pribi se uza zid oduprevsi se nogama o postelju. "Prekini! Molim te!" zavapila je. On odmace tanjir, posmatrajuci je kako se grci i drzi za trbuh. "Ti si jedna od njih", rece joj on zlobnim glasom. Ona naglo ustade i protrca pored njega u kupatilo. Vrata se zalupise iza nje i on zacu kako ona povraca nad lavaboom. Skupivsi usne on odlozi tanjir na natkasnu pored postelje. Osecao je kako mu se nesto skuplja u grlu. Zarazena. Bio je to siguran znak. Pre vise od godinu dana otkrio je da beli luk izaziva alergiju u svakom organizmu koji je zarazen bacilom Vampiris. Kada se organizam izlozi uticaju belog luka, dolazi do prenadrazivanja celija sto izaziva abnormalnu reakciju na svaki dalji kontakt sa belim lukom. Upravo zbog toga je ubrizgavanje alil sulfida imalo tako slab uticaj. Oni su morali da budu izlozeni mirisu. Zagnjurio je glavu u sake. Zena je reagovala na pogresan nacin. Trenutak kasnije, Robert Nevil se namrsti. Ako je ono sto je rekla tacno, onda je sigurno besciljno lutala vec nedelju dana. Od toga je bez sumnje bila iscrpljena i slaba, tako da je miris belog luka i zbog toga mogao da je nagna na povracanje. Poceo je polako da udara pesnicama po madracu. To znaci da jos nista ne zna, bar ne zasigurno. A objektivnost mu je nalagala da ne donosi zakljucke na osnovu nepouzdanih cinjenica. Bilo je to nesto sto je naucio uz dosta muke, nesto sto je znao i u sta je apsolutno verovao. Jos je sedeo na postelji kada je ona otkljucala vrata kupatila i izasla. Za trenutak je stajala u hodniku i posmatrala ga, a zatim je posla u trpezariju. On ustade i krenu za njom. Kada je usao u trpezariju, ona je sedela na kaucu. "Jesi li zadovoljan?" upita ga.

"Nije vazno", rece. "Ti si u nevolji, a ne ja." Pogledala ga je ljutito, zaustivsi da nesto kaze. Ali onda sleze ramenima i odmahnu glavom. Za trenutak je osetio neku vrstu naklonosti prema njoj. Izgledala je tako bespomocno, sa tankim rukama prekrstenim u krilu. Izgledalo je da vise uopste ne obraca paznju na pocepanu haljinu. On pogleda zavodljive obline njenih grudi. Imala je vitak stas, gotovo uopste bez suvisnih izbocina. Pa ipak nije nimalo licila na zenu koju je on stalno imao pred ocima. Nema veze, pomisli on u sebi, to uopste nije vazno. Seo je na stolicu naspram nje i pogledao je u oci. Ona nije skrenula pogled. "Slusaj me pazljivo", rece on. "Imam puno razloga da smatram da si zarazena. Posebno sada kada si ovako reagovala na beli luk." Ona nije nista odgovorila. "Imas li nesto da kazes?" upita je. Ona podize pogled. "Ti mislis da sam ja jedna od njih", rece. "Mozda si." "Pa sta?" upita ona, pocevsi da se poigrava krstom. "To ne znaci nista", rece on. "Meni je dobro", rece ona. "Nisam u komi." Nevil nije odgovorio nista. Sa ovom cinjenicom je morao da se slozi iako ona nije odagnavala sumnje. "Prosao sam kroz Inglvud vise puta", rece on konacno. "Kako to da niste culi moj automobil." "Inglvud je veliko mesto", rece ona. Pazljivo ju je posmatrao dok su mu prsti dobovali po naslonu stolice. "Voleo bih... da ti verujem", rece. "Stvarno?" upita ga ona. A onda je ponovo dobila grceve u stomaku i savila se preko pojasa stisnuvsi zube. Robert Nevil se upita zbog cega ne oseca vise naklonosti prema ovoj zeni. Doduse tesko je bilo probuditi osecanja u nekome ko je mrtav. On ih je odavno sve istrosio i sada je potpuno prazan od svih emocija. Nekoliko trenutaka kasnije ona podize pogled. U njenim ocima videla se odlucnost. "Oduvek sam imala slab stomak", rece. "Videla sam kako mi je muz ubijen prosle nedelje. Bio je doslovce raskomadan. I to upravo pred mojim ocima. Zaraza mi je odnela dvoje dece. Proteklu sedmicu provela sam u panicnom lutanju. Nocu sam se krila, a jela sam tek svaki drugi dan. Od straha nisam mogla da spavam vise od nekoliko casova dnevno. A onda sam cula kako me neko zove. Progonio si me preko polja, uhvatio me i doveo u tvoju kucu. A onda kada mi je pripala muka zato sto si mi poturio pun tanjir belog luka pod nos, palo ti je na pamet da me optuzis kako sam zarazena!" Ruke joj se zgrcise u krilu. "Sta si mislio, kako cu da reagujem?" upita ona ljutito. Zavalila se ponovo na kauc i zaklopila oci. Prstima je nervozno cupkala po suknji. Za trenutak je pokusala da dotera pocepanu haljinu ali joj bluza ponovo skliznu, i ona tuzno zajeca. Nevil se nagao napred u stolici. Pocinjao je da oseca grizu savesti bez obzira na podozrenja i sumnje. Nije mogao da joj pomogne. Zaboravio je kako se tese zene. Podigao je polako ruku do brade i poceo odsutno da je mrsi, netremice posmatrajuci zenu. "Da li bi...", zapoce on, ali mu nesto zastade u grlu. "Da li bi mi dezvolila da ti uzmem uzorak krvi?" upita tihim glasom. "Mogao bih..." Ona naglo ustade i krenu prema izlaznim vratima. Nevil brzo skoci.

"Kuda ces?" upita je. Nije odgovorila. Ruke joj nestrpljivo posegnuse prema bravi. "Ne mozes napolje", rece, iznenadjen. "Ulice ce ubrzo biti pune vampira." "Ne zelim da ostanem ovde", zajeca ona ponovo. "Kakva je razlika ako me oni ubiju?" Obavio joj je ruke oko ramena. Ona pokusa da se oslobodi. "Ostavi me na miru", viknu. "Nisam trazila da dodjem ovamo. Ti si me dovukao. Zbog cega me ne pustis na miru?" Nevil je stajao pored nje nesposoban da bilo sta kaze. "Ne mozes napolje", prosaputa najzad. Odveo ju je natrag do kauca, a zatim je otisao do bara i uzeo novu bocu viskija. Svejedno da li si zarazena ili ne, pomisli on, sasvim svejedno. Pruzio joj je veliku casu ali ona odmahnu glavom. "Uzmi ovo", rece on. "Cinice ti dobro." Ona ga pogleda ljutito. "A onda ces moci da mi ponovo podmetnes beli luk pod nos." Nevil zatrese glavom. "Popij ovo", rece tihim glasom. Posle nekoliko trenutaka zena uze casu i ispi jedan gutljaj viskija. I to je bilo dovoljno da se zagrcne. Odlozila je casu na naslon kauca, a duboki uzdah joj potrese celo telo. "Zbog cega zelis da ostanem?" upita ona rezignirano. U njegovom pogledu nije se nazirao nikakav odredjen odgovor. "Cak i ako si zarazena, ne smem da te pustim napolje. Ti i ne slutis sta bi ti ucinili." Zena zatvori oci. "Svejedno mi je", rece kratko. 17. "Nikako ne razumem", rece on za vreme vecere. "Prosle su vec tri godine, a neki od njih su jos zivi. Rezerve hrane u organizmu su odavno iscrpljene. Koliko je meni poznato, oni su i dalje preko dana u komi." Zastao je za trenutak i odmahnuo glavom. "Ali nisu mrtvi. Tri godine i nisu mrtvi. Sta li ih samo odrzava?" Ona je sada na sebi imala Nevilov penjoar. Oko pet se najzad malo primirila, otisla da se okupa i presvukla. Njeno vitko telo bilo je bezoblicno u masivnom muskom ogrtacu. Pozajmila je od njega cesalj i zabacila kosu unazad, napravivsi konjski rep koji je pricvrstila komadicem uzice. Rut podize solju sa kafom. "Ponekad smo ih posmatrali", rece. "Pa ipak, bojali smo se da im se priblizimo. Smatrali smo da ne treba da ih dodirujemo." "Da li ste znali da se vracaju posle smrti?" Ona domahnu glavom. "Ne." "Da li ste razmisljali o onima koji su nocu napadali vasu kucu?" "Nikada nam nije palo na pamet da su oni...", Rut lagano odmahnu glavom. "Tesko je poverovati u tako nesto." "Slazem se", rece on. Posmatrao ju je dok su jeli u tisini. Bilo je jos teze poverovati da pred sobom ima jednu normalnu zenu. Da je, posle toliko godina, ponovo stekao druga. Nije on, zapravo, sumnjao u nju. Bio je vise nego podozriv prema cinjenici da se nesto tako znacajno moze dogoditi u ovom izgubljenom svetu.

"Pricaj mi nesto o njima", zamoli ga Rut. On ustade i skide dzezvu sa stednjaka. Dolio je jos malo kafe u njenu i svoju solju, a zatim vratio dzezvu na stednjak i seo. "Kako se sada osecas?" upitao je. "Bolje mi je, hvala." On klimnu glavom i usu kasikom secer u kafu. Najednom je poceo da oseca njen pogled na sebi. O cemu li razmislja? - upita se. Duboko je uzdahnuo, ne shvatajuci zbog cega nervoza ne popusta u njemu. Za trenutak mu se ucinilo da joj veruje. Ali sada vise nije bio siguran u to. "Ti mi jos ne verujes", rece ona, procitavsi mu misli. On je brzo pogleda, a zatim slegnu ramenima. "Nije... stvar u tome", rece. "Bojim se da jeste", rece ona tiho, uzdahnuvsi. "Oh, u redu. Ako vec moras da ispitas moju krv, onda je ispitaj." Pogledao ju je podozrivo, pitajuci se nije li to samo neki trik. Lagano je ispio veliki gutljaj kafe. Glupo je, pomisli najzad, biti toliko sumnjicav. Spustio je solju na sto. "Dobro", rece. "Vrlo dobro." Posmatrao ju je kako gleda u kafu. "Ako si zarazena", rece Nevil polako, "ucinicu sve da te izlecim." Pogledi im se sretose. "A ako ne budes mogao?" Za trenutak je vladala tisina. "Treba biti strpljiv", rece on najzad. Posto su ispili nekoliko gutljaja kafe on upita: "Da uradimo to sada?" "Molim te", rece ona." Ostavimo to za ujutro. Jos mi... nije sasvim dobro." "U redu", rece on, klimnuvsi glavom. "Sutra ujutro." Zavrsili su obed u tisini. Nevil je osecao izvesno zadovoljstvo sto je ona odlucila da mu dozvoli da joj ispita krv. Poceo je da oseca zebnju prema mogucnosti da otkrije kako je zarazena. U svakom slucaju, preostajalo mu je jos dugo vece i noc sa njom, kada ce moci da je blize upozna, a mozda i da... jer, sutra ujutro mozda to ne bi vise pozeleo. Nakon vecere otisli su u trpezariju gde su sedeli posmatrajuci tapiseriju, pijuckajuci vino i slusajuci Subertovu Cetvrtu simfoniju. "Ne mogu prosto da poverujem", rece ona gotovo veselim glasom. "Ni na kraj pameti mi nije padalo da cu ponovo da slusam muziku i da pijem vino." Osvrnula se po sebi. "Lepo si ovo udesio", rece. "Sta je sa tvojom kucom", upita je on. "Nije bilo slicno ovome", rece ona. "Mi nismo imali..." "Kako ste obezbedili kucu?" prekide je on. "Oh...", za trenutak je razmisljala. "Zabarikadirali smo sve otvore. Koristili smo i krstove." "Oni ne pomazu uvek", rece on tiho, posto ju je posmatrao nekoliko trenutaka. Rut je izgledala zbunjeno. "Ne pomazu?" "Zasto bi se Jevreji bojali krsta?" upita je. "Zasto bi ga se bojao vampir koji je bio Jevrejin? Velika vecina ljudi se uzasno plasila mogucnosti da postane vampir. Svi su oni dozivljavali histericna slepila pred ogledalima. Ali kada je krst u pitanju, nema nikakvog razloga da od

njega zazire jedan Jevrejin, Indus, Arapin ili ateista." Rut je sedela, drzeci casu u ruci i posmatrajuci ga bezizrazajnim ocima. "Zbog toga krst ne pomaze uvek", rece on. "Nisi mi dozvolio da zavrsim", rece ona. "Takodje smo koristili beli luk." "Mislio sam da ti od njega pripada muka." "Pripala mi je muka od drugih stvari. Za poslednjih nedelju dana izgubila sam sagurno preko dvadeset funti tezine." Klimnuo je glavom. Ali kada je otisao u kuhinju da donese novu bocu vina na um mu pade da je ona do sada morala sasvim da ogugla na beli luk. Prosle su citave tri godine. Uostalom, mozda i nije. Zbog cega je sada sumnjici? Pa ona mu je dozvolila da joj ispita krv. Ucinila je sve sto je bilo u njenoj moci. Problem je u meni, pomisli Nevil. Odvec dugo sam bio sam. Ne verujem ni u sta dok ga ne stavim pod mikroskop. To ponovo preci govore iz mene. Ja sam samo sin svoga oca, djavo da mu nosi kosti. Stojeci u mracnoj kuhinji i otvarajuci polako novu bocu vina Robert Nevil baci pogled prema Rut koja je sedela u trpezariji. Pogled mu je lagano klizio preko ogrtaca, zaustavivsi se na cas na blago naglasenoj oblini grudi, a onda se spustivsi ka bronzanim listovima i clancima, da bi se najzad vratio do glatkih kolena. Imala je telo kao devojcica. Uopste nije licila na majku dvoje dece. Najneobicnija stvar u svemu ovome, pomisli on, jeste to sto ne osecam nikakvu fizicku zelju prema njoj. Da je dosla pre dve godine, pa cak i nesto kasnije, on bi je mozda silovao. Postajali su izvesni uzasni trenuci tih dana, trenuci kada su mu na um padala najcudovisnija resenja tog goruceg problema, cesto ga dovodeci na samu granicu ludila. Ali onda su poceli eksperimenti. Smanjio je broj cigareta, a pice je izgubilo svoju opsesivnu prirodu. Promisljeno i sa iznenadjujucim uspehom, on se sav predao istrazivanju. Seksualni nagon je veoma oslabio, pa se cak gotovo izgubio. Ali bilo je to samo trenutno monastvo, pomisli on. Nagon ce se ponovo javiti, pre ili kasnije, posto normalan muskarac nije u stanju da vodi bilo koji nacin zivota iz koga je iskljucen seks. Sada, srecom, nije osecao gotovo nista, mozda samo nejasan nagovestaj prvih komesanja ispod kamenih naslaga apstinencije. Bio bi zadovoljan kada bi ostao samo na tome. Posebno zbog toga sto nije bio siguran da je Rut onaj sadrug koga je zeleo. Kao sto nije bio siguran da ce joj dozvoliti da i dalje zivi posle sutrasnjeg jutra. A sta je sa lecenjem. Lecenje je bilo sasvim bezizlazno. Vratio se u trpezariju sa otvorenom bocom. Kratko mu se osmehnula dok joj je dolivao vino u casu. "Uzivala sam u tvojoj tapiseriji", rece Rut. "Prosto da covek poveruje kako je usred sume." On se nakaslja. "Mora da ti je bilo potrebno mnogo rada da bi ovako uredio kucu", rece ona. "Trebalo bi to da znas", rece Nevil. "I ti si prosla kroz sve to." "Kod nas je bilo sasvim drugacije", rece ona. "Kuca je bila znatno manja, a skladiste sa hranom jedva ako je zapremalo polovinu tvoga." "Sigurno ste se snabdevali hranom spolja", rece on pazljivo je posmatrajuci. "Koristili smo samo smrznutu hranu", rece ona. "Nismo imali konzerve." On klimnu glavom. Bilo je to logicno i on je morao da se slozi. Ali i dalje mu se nesto nije dopadalo. Znao je da je u pitanju samo izvesno predosecanje, ali mu nikako nije poslo za rukom da ga odagna.

"Sta je sa vodom?" upita je on. Posmatrala ga je jedan trenutak u tisini. "Ne verujes mi ni rec od svega onoga sto sam ti rekla", upita ona. "Nema veze sa tim", rece on. "Samo me zanima kako ste ziveli." "Glas te odaje", rece ona. "Suvise si dugo bio sam, tako da si gotovo sasvim izgubio talenat za obmanjivanje." On se zagrcnu; najednom se pojavilo neprijatno osecanje da se ona poigrava sa njim. To je smesno, pomisli u sebi. Ona je samo zena. Uostalom, mozda je u pravu. Mozda je on odista postao grub i osoran pustinjak. Pa sta s tim? "Kazi mi nesto o tvom muzu", rece on iznenada. Nesto zaigra na njenom licu, neodredjena sen secanja. Podigla je casu crnog vina do usana. "Nemojmo sada o tome", rece. "Molim te." On se zavali na kauc, nesposoban da odgonetne poreklo nejasnog nezadovoljstva koje je osecao. Sve sto je rekla i ucinila mogla je da bude posledica pakla kroz koji je prosla. Ali je isto tako mogla da bude laz. Zasto bi ona lagala? - upita se on u sebi. Sutra ujutro ispitace joj krv. Od kakve bi joj koristi bilo da slaze nocas, ako bi on samo kroz nekoliko casova saznao istinu? "Znas", rece on, pokusavajuci da odagna napetost, "razmisljao sam o necemu. Ako troje ljudi mogu da prezive zarazu, zasto ne bi moglo da ih bude i vise?" "Mislis li da je to moguce?" upita ga ona. "Zasto da ne? Sigurno postoje i drugi koji su na neki nacin stekli imunitet." "Reci mi nesto vise o toj klici?" Oklevao je za trenutak, a zatim odlozio casu sa vinom. Sta ce se dogoditi ako joj kaze sve? Ona moze da pobegne, a zatim da se vrati posle smrti, sa svim saznanjem koje je on tako mukotrpno skupljao. "Postoji citavo mnostvo pojedinosti", rece. "Rekao si mi malopre nesto o krstu", rece Rut. "Kako znas da je to istina?" "Secas li se onoga sto sam ti pricao o Benu Kortmanu?" upita on, zadovoljan sto su presli na nesto sa cim je ona vec bila upoznata, umesto da razgovaraju o stvarima koje je on zeleo da zadrzi samo za sebe. "Mislis li na onog coveka koga si..." Nevil klimnu glavom. "Da. Hodi", rece on ustajuci. "Pokazacu ti ga." Stojeci iza nje dok je gledala kroz kljucaonicu, Nevil oseti miris njene kose i koze. Za trenutak ga uhvati vrtoglavica. Nije li divno? - pomisli u sebi. Pa ipak, ne dopada mi se. Kao Guliver koji se vratio od razumnih konja i nasao da je ljudski miris neprijatan. "To je onaj pored bandere", rece. Lagano je klimnula glavom. Zatim se okrenu i upita ga: "Ima ih samo nekoliko. Gde su ostali?" "Mnogo sam ih poubijao", rece, "ali pred kucom ih obicno ima samo ovoliko." "Kako to da je lampa na banderi i dalje citava?" upita ona. "Mislila sam da oni unistavaju elektricne sisteme." "Povezao sam je sa mojim generatorom", rece Nevil, "kako bih mogao da ih posmatram." "Zar ti ne razbijaju sijalicu?" "Postavio sam veoma jaku zicanu mrezu oko nje." "Kako to da se oni nisu uspentrali i strgli je dole?"

"Postavio sam svuda okolo beli luk." Ona klimnu glavom. "Na sve si mislio." Povukavsi se korak unazad, on se zagleda u nju jedan trenutak. Kako moze da ih posmatra tako mirno, pomislio je, da mi postavlja pitanja i da vrlo razlozno komentarise, kada su joj pre samo nedelju dana oni pred ocima raskomadali muza? Ponovo sumnje, pomisli. Da li ce ikada prestati. Znao je da nece, sve dok se ne bude sasvim uverio u nju. Ona se odmace od prozora. "Izvini me za trenutak", rece. Posmatrao ju je kako odlazi u kupatilo, a zatim zacu kako zakljucava vrata za sobom. Stajao je jos nekoliko trenutaka, a onda se vrati na kauc posto je prethodno zatvorio spijunku, Na usnama mu zaigra iskrivljen osmeh. Zagledao se u zagasite dubine vina i poceo odsutno da cupka bradu. "Izvini me za trenutak." Ko zna zbog cega, postojalo je nesto groteskno zabavno u tim recima, nesto sto je dopiralo iz davnih vremena. Afektiranje Emili Post na groblju. Etikecija za Mlade Vampire. Osmeha nestade. A sta sad? Sta ce mu doneti buducnost? Da li ce kroz nedelju dana ona i dalje biti ovde, ili ce dotinjavati na vecitoj vatri? Znao je da ce, ako je zarazena, on pokusati sve da je izleci. Sta, medjutim, ako ne bude imala bakcile? Na izvestan nacin bila je to jos neprijatnija mogucnost. U suprotnom slucaju, on bi jednostavno odmah preduzeo jedino sto mu preostaje, ne remeteci uopste svoje navike i sistem zivota. Ali ako ona ostane, ako izmedju njih dodje do neke veze, pa cak postanu muz i zena i dobiju decu... Da, to je bilo strasnije. Najednom je shvatio da je postao zagrizeni i okoreli nezenja. Gotovo da vise uopste nije pomisljao na svoju zenu, dete i minuli zivot. Postojala je samo sadasnjost. Poceo je da se pribojava moguceg zahteva da se ponovo zrtvuje i jos jedanput prihvati odgovornosti. Plasio se da ponovo nekome da svoje srce i da ukloni lance kojima se opasao kako bi sputao svoja osecanja. Bojao se da ponovo voli. Kada je Rut izasla iz kupatila on je i dalje sedeo na kaucu i razmisljao. Prostorija ja bila ispunjena prigusenim skripavim zvucima sa gramofona, ali on ih nije primecivao. Rut skide plocu sa gramofona i okrenu je. Poceo je treci stav simfonije. "Stali smo kod Kortmana", rece ona sedajuci pored njega. Nevil je pogleda praznim ocima. "Kortman?" "Poceo si da mi pricas o njemu i krstu." "Ah, da. Jedne noci uveo sam ga i pokazao mu krst." Da je ubijem sada? Bez ikakvih ispitivanja - da je ubijem i spalim? Nesto mu se skupi u grlu. Ovakve misli predstavljale su odvratna svedocanstva sveta koji je prihvatio kao stvaran; sveta u kome je ubistvo bilo vise nego nada. Pa ipak, nismo jos toliko daleko otisli, pomisli Nevil. Ja sam covek a ne unistavac. "Sta se dogodilo?" upita ona nervozno. "Molim?" "Zuris u mene." "Zao mi je", rece on hladno. "Samo sam... samo sam razmisljao."

Rut nije nista odgovorila. Dok je ispijala vino, on primeti kako joj se trese ruka u kojoj je drzala casu. Pa ipak, nije zeleo vise da ga ophrvavaju sumnje. Nije smela da zna sta on oseca. "Kada sam mu pokazao krst", rece, "nasmejao mi se u lice." Ona klimnu glavom. "Ali kada sam mu pokazao Toru, reagovao je na ocekivani nacin." "Sta si mu pokazao?" "Toru. Plocu sa zakonima, ili kako se vec zove." "I on je... reagovao?" "Da. Prethodno sam ga vezao ali kada je ugledao Toru, uspeo je da se oslobodi i da me napadne." "Sta se onda dogodilo?" Izgledalo je da je ponovo nestalo njenog straha. "Udario me je necim po glavi. Ne secam se cime. Gotovo sam se onesvestio. Ali uz pomoc Tore doterao sam ga do vrata i izbacio napolje." "Oh." "Kao sto vidis, krst nema onu snagu koju mu pripisuju legende. Prema mojoj teoriji, od kada se ova legenda rasirila Evropom, dominantno katolickim kontinentom, krst je naravno postao simbol odbrane protiv sila mraka." "Zar nisi mogao da upotrebis pistolj protiv Kortmana?" upita ona. "Odakle znas da imam pistolj?" "Pa... pretpostavljam", rece. "Mi smo imali pistolje." "Onda bi morala da znas da meci ne deluju na njih." "Nismo... nismo bili sigurni", rece ona, a zatim brzo dodade: "Znas li zbog cega je tako? Mislim, zbog cega im meci ne mogu nista." On odmahnu glavom. "Ne znam", rece. Sedeli su neko vreme u tisini slusajuci muziku. Znao je, ali posto su ponovo pocele da ga razjedaju sumnje, nije hteo da joj kaze. Vrseci eksperimente na mrtvim vampirima otkrio je da bakcili dovode do stvaranja snaznog telesnog regenerisuceg tkiva, koje odmah zatvara rupe od metka, u istom trenutku kada nastanu. Meci bi gotovo trenutno bili okruzeni sa svih strana, i sve dok je funkcionisao sistem koji su aktivirale klice, hici su bili bezopasni. U tom sistemu je prakticno mogao da se nadje beskonacan broj metaka, buduci da regenerisuce tkivo nije dozvoljavalo prodor u dubinu vecu od nekoliko delica inca. Pucati u vampire bilo je isto kao i bacati kamicke na katran. Dok je ona popravljala nabore na suknji oko nogu, pred njegovim ocima se za trenutak ukazase vitka bronzana bedra. Ali umesto da ga to privuce, osetio je iznenadnu plimu ljutnje. Bio je to tipican zenski gest izvestacena kretnja. Kada je taj trenutak prosao, on poce da oseca kako se sve vise i vise udaljuje od nje. Na izvestan nacin mu je bilo cak zao sto ju je uopste pronasao. Tokom proteklih godina poslo mu je za rukom da stekne izvestan unutarnji mir. Prihvatio je usamljenost, pa cak je i otkrio neke cari u njoj. A sada ovo... treba sve da poremeti. Kako bi necim ispunio prazninu trenutka, on posegnu za lulom i duvankesom. Ugurao je hrpicu duvana u cev lule i zapalio. Za trenutak se premisljao da li da je pita da li joj duvan smeta. Pa ipak, nije to ucinio. Muzika je prestala. Ona je ustala i Nevil ju je posmatrao dok je razgledala ploce. Imala je vitak stas kao sasvim mlada devojka. Ko je ona? - pomisli on. - Ko je ona?

"Smem li da pustim ovo", upita ona, drzeci u ruci jedan omot. On ga cak nije ni pogledao. "Samo izvoli", rece. Ponovo je sela kada je poceo drugi Rahmanjinov klavirski koncert. Nema bas neki narociti ukus, pomisli on, gledajuci je bezizrazajno. "Pricaj mi nesto o sebi", rece Rut. Jos jedan tipican zenski gest, pade mu na um. A onda se prekori sto je tako kritican. Zbog cega sam sebe nervira, potpirujuci sumnje prema njoj? "Nema tu mnogo sta da se prica", rece on, prigusujuci nepoverenje. Ona se ponovo nasmeja. Da li se to njemu smejala? "Na smrt si me preplasio danas popodne", rece. "Ti i tvoja cekinjasta brada i te divlje oci." Nevil ispusti kolut dima. Divlje oci? Bilo je to smesno. Sta ona to pokusava? Da slomi njegovu uzdrzanost zavodjenjem? "Na sta samo licis pod tom bradurinom", rece ona. Pokusao je da joj se osmehne, ali mu nije poslo za rukom. "Obicno", rece. "Sasvim obicno." "Koliko ti je godina, Roberte." Nesto mu se pokrenu u grlu. Bilo je to prvi put da je ona izgovorila njegovo ime. Cinjenica da ga je jedna zena posle toliko godina ponovo zvala po imenu ispunila ga je cudnim, neobicnim osecanjem. Ne obracaj mi se tako, gotovo joj je rekao. Nije zeleo da izmedju njih nestane distance. Ako je ona zarazena i ako ne bude mogao da je izleci, vise bi mu se dopadalo da budu samo stranci kada je bude nosio na lomacu. Ona okrenu glavu u stranu. "Ne moras da razgovaras sa mnom ako neces", rece tiho. "Necu ti dosadjivati. Otici cu sutra." Misici na grudima mu se stegose. "Ali..." "Ne zelim da remetim tvoj nacin zivota", rece ona. "Ne moras da osecas nikakvu obavezu prema meni samo zato sto smo jedini zivi ljudi na Zemlji." Bilo je neceg tuznog u njegovom pogledu i za trenutak je osetio kajanje, zato sto ju je naveo da tako govori. Zbog cega sam tako sumnjicav prema njoj? - upita se. Ako je zarazena, nema joj spasa. Zbog cega je se onda bojati? "Zao mi je", rece. "Bio sam... bio sam sam odvec dugo." Ona nije dizala pogled. "Ako zelis da razgovaramo", rece Nevil, "bice mi drago da... ti kazem sve sto znam." Oklevala je za trenutak. Zatim ga pogleda, ali u ocima joj se nista nije moglo procitati. "Pricaj mi nesto o bolesti", rece. "Zaraza mi je odnela dve devojcice. Ona je takodje dovela do smrti mog muza." On je pogleda, a zatim poce da prica. "U pitanju je bakcil", rece, "bakterija cilindricnog oblika. Ona stvara izotonski rastvor u krvi, dovodi do usporene cirkulacije krvotoka, aktivira sve telesne funkcije, zivi u svezoj krvi i obezbedjuje energiju. Bez krvi ona postaje samoubilacka bakteriofaga, pa se cak pretvara i u spore." Gledala ga je praznim pogledom i Nevil shvati da ga nije razumela. Termini koji su njemu odavno postali pristupacni, za nju su bili potpuno strani. "U stvari", rece, "vecina ovih stvari nije mnogo vazna. Pretvoriti se u spore znaci zadobiti ovalno telo koje ima sva osnovna svojstva vegetirajucih bakterija. Klica se aktivira tek

onda kad dospe u svezu krv. A onda, kada se vampir-domacin raspadne, spore izlaze napolje u potrazi za novim utocistem. Kada ga pronadju, pretvaraju se u klice, i tako se zarazi nov organizam." Rut odmahnu glavom sa nevericom. "Bakteriofage su nezivi proteini koji se stvaraju cak i kada u organizmu nema krvi. Pa ipak za razliku od spora u ovom slucaju abnormalni metabolizam razara celije." Ukratko joj je ispricao o nesavrsenstvima limfnog sistema, o belom luku kao alergenu koji izaziva anafilaksu, o razlicitim vidovima bolesti. "Kako onda da smo mi imuni?" upita ga. Posmatrao ju je nekoliko dugih trenutaka, ustezuci se od bilo kakvog odgovora. Slegnuvsi ramenima, rece: "Ne znam za tebe. Sto se mene tice, dok sam bio stacioniran u Panami za vreme rata, ujeo me je jedan slepi mis. Iako to ne mogu da dokazem, prema mojoj teoriji najpre je doslo do susreta izmedju nekog vampira i ovog slepog misa, koji je na taj nacin stekao klicu Vampiris. Klica je nagnala slepog misa da radije potrazi ljudsku krv nego zivotinjsku. Medjutim, pre no sto je dospela u moj organizam, klica je na neki nacin bila oslabljena. Naravno, zbog nje sam se veoma razboleo, ali nisam umro, i tako je moje telo steklo imunitet. U svakom slucaju to je samo hipoteza. Ne znam koliko vredi. Nisam uspeo da smislim nista pametnije." "Ali... zar se ista stvar nije dogadjala i drugim vojnicima u Panami?" "Ne znam", rece Nevil tiho. "Ja sam ubio tog slepog misa." Slegao je ramenima. "Mozda sam ja bio prvi covek koga je on napao." Posmatrala ga je bez reci. Njena prividna ravnodusnost pocinjala je da mu ide na zivce. On bi nastavio da prica cak i ako ona to stvarno nije zelela. Ukratko joj je izlozio o najtezoj prepreci koju je imao u proucavanju vampira. "U pocetku sam mislio da kolac treba da im probode srce", rece. "Verovao sam legendi. Ali kasnije sam otkrio da to nije tacno. Zabadao sam kolceve u sve delove njihovog tela i oni su umirali. Ta cinjenica me je navela na pomisao da je mozda u pitanju iskrvavljenje. Ali onda, jednog dana..." I on joj isprica o zeni koja se raspala pred njegovim ocima. "Tako sam shvatio da nije posredi iskrvavljenje", nastavio je, osecajuci se ponosnim sto moze pred nekim da prica o svom otkricu. "Dugo nisam znao sta da preduzmem. A onda mi je sinulo." "Sta?" upita ona. "Uzeo sam jednog mrtvog vampira. Stavio sam njegovu ruku u vestacki vakuum, a zatim sam je probo ostrim predmetom. Krv je siknula iz rane." Zastao je za trenutak. "I to je bilo sve." Rut ga je netremice posmatrala. "Ne shvatas?" upita je on. "Ja ovaj... ne." "Kada sam ponovo pustio vazduh, ruka se raspala." Ona ga je i dalje tupo gledala. "Razumes", rece, "bakterija je fakultativni saprofit. On zivi sa ili bez kiseonika; ali uz jednu razliku. U organizmu, ona se ponasa kao anaerobik i tu stupa u simbiozu sa telom. Vampir je hrani svezom krvlju, a bakterija ga za uzvrat snabdeva energijom kako bi mogao da nabavi jos sveze krvi. Cini mi se da klica takodje izaziva hipertrofiran rast ocnjaka."

"Tako?" rece ona. "Kada udje vazduh", nastavi Nevil, "situacija se trenutno menja. Klica postaje aerobik i umesto da nastavi da zivi u simbiozi ona se pretvara u otrovnog parazita." Zastao je za trenutak. "Ona pojede domacina", rece. "To znaci da kolac...", zapoce Rut. "Pusta vazduh unutra. Naravno. Pusta vazduh i stvara otpor tako da regeneraciono tkivo ne moze da funkcionise. Srce nema sa tim veze. Sada sam pojednostavio postupak: napravim samo mali zarez na zglavcima i sve je gotovo." Na usnama mu zaigra osmeh. "Kad pomislim na sve ono vreme koje sam utrosio praveci koceve!" Ona klimnu glavom i odlozi casu sa vinom na sto. "Upravo zato se zena o kojoj sam ti pricao tako brzo raspala", rece. "Bila je veoma dugo mrtva, tako da su u istom trenutku kada je vazduh prodro u njen organizam, klice izazvale spontano i munjevito truljenje." Ona stisnu usne i telom joj prodje jeza. "To je uzasno", rece Rut. Pogledao ju je iznenadjeno. Uzasno? Bilo je to cudno. Tako nesto vec godinama mu nije padalo na pamet. Za njega je rec 'uzasno' postala arhaicna. Prekomernost uzasa ucinila je da on izgleda sasvim obicno. Za Roberta Nevila uzas je jednostavno postojao kao prirodna cinjenica. Odavno je prestao da ga koristi kao pridev. "A sta je sa onima koji su jos zivi?" upita ona. "Tja", rece Nevil, "kada ih zaseces, klice takodje postaju paraziti. Ali oni uglavnom umiru tako sto jednostavno iskrvare. Jednostavno..." Rut naglo okrenu glavu ustranu, ugrizavsi se za donju usnu. "Sta se dogodilo", upita on. "N-Nista. Nista", rece Rut. On se osmehnu. "Covek mora da se navikne na te stvari", rece. "Stvarno mora." Ona se ponovo stresla, dok je jabucica pocela da joj poigrava na glatkom vratu. "Bice ti potrebno vremena da se naviknes na poredak stvari u Dzungli Roberta Nevila", rece on. "Veruj mi, to je sve sto mogu da uradim. Zar je bolje pustiti ih da umru od bolesti, pa da se onda vrate u onom uzasnom oblicju?" Ona sklopi ruke. "Ali ti si rekao da je vecina njih... jos ziva", rece Rut nervozno. "Otkud znas da oni nece i ostati zivi?" "Znam", rece Nevil. "Poznajem klicu, znam kako se ona razmnozava. Bez obzira na to koliko se dugo njihov organizam borio na kraju klica uvek pobedi. Napravio sam mnogo antibiotika i ubrizgavao ih u njih. Ali sve to nije pomoglo, jer pomoci nije bilo. Vakcina vise nema nikakvog efekta kada je bolest odavno uzela maha. Njihova tela ne mogu da se bore protiv klica i da u isto vreme stvaraju antitela. To je jednostavno nemoguce, veruj mi. Sve je to zamka. Ako ih ne ubijem, oni ce ranije ili kasnije umreti i poci u lov na mene. Nemam izbora; uopste nemam izbora." Zavladala je tisina koju je jedino remetilo grebanje igle na kraju gramofonske ploce. Ona nije podigla pogled prema njemu, vec je zurila u pod bezizrazajnim ocima. Cudno je, pomisli on, da danas moram da se branim zbog necega sto sam juce prihvatao kao najnormalniju nuznost. Tokom minulih godina nijednom mu na um nije pala mogucnost da gresi. Tek ga je njeno prisustvo navelo na tu pomisao. Bilo je neceg cudnog i neobicnog u njoj.

"Mislis li da gresim?" upita je on glasom u kome se osecala neverica. Rut se ugrize za donju usnu. "Rut", rece Nevil. "Nije na meni da to kazem", odgovori ona. 18. "Virdzi!" Tamno oblicje zgrcilo se prema zidu kada je prodoran krik Roberta Nevila zaparao tisinu noci. Bunovno je skocio sa kauca i poceo da se osvrce po sobi sanjivim ocima, dok su mu se pluca brzo nadimala, a srce mahnito udaralo kao pesnice zatvorenika o vrata tamnice. Nespretno se uspravio, dok mu je svest plovila negde na granici izmedju jave i sna; nije bio u stanju da odredi ni vreme ni mesto na kome se nalazi. "Virdzi?" rece ponovo, slabim drhtavim glasom. "Virdzi?" "Ja... ja sam", oglasi se uplasen odgovor u tami. On klecavo zakoraci prema tankom zraku svetla koji je dopirao kroz otvorenu spijunku. Tupo je zurio u sicusan snop. Kad ju je zacuo kako isprekidano dise, on ispruzi ruke i obuhvati je oko ramena. "Ja sam, Rut. Rut", prosaputa ona uzasnutim glasom. Lagano se njihao, stojeci na jednom mestu u tami dok su mu oci bez ikakvog poimanja zurile u tamno oblicje pred njim. "Ja sam, Rut", rece ona, ovoga puta malo glasnije. Budjenje je doslo kao naporan povratak iz duboke kome. Misici na grudima i trbuhu pocese da mu se opustaju. To nije bila Virdzi. Zestoko je zatresao glavom, prevukavsi drhtavim prstima preko ociju. A onda se ponovo zabulji u stvorenje pred sobom, opterecen iznenadnim pritiskom potistenosti. "Oh", promrmlja tiho. "Oh, ja..." Nije se micao sa mesta, osecajuci kako mu se telo blago povija u tami, dok su mu se magle razilazile iz svesti. Bacio je pogled kroz otvorenu spijunku, a zatim se okrenuo prema njoj. "Sta to radis?" upita je on jos sanjivim glasom. "Nista", rece ona nervozno. "Ja... ovaj, nisam mogla da zaspim." Za trenutak je zazmirkao ocima prema blestavoj svetlosti stone lampe. Zatim je brzo posegao rukom prema prekidacu i ponovo se okrenuo prema njoj. Ona je i dalje stajala uza zid, zureci u pravcu svetla, sa rukama stisnutim uz bokove i zgrcenim u drhtave pesnice. "Zasto si obucena?" upita je on iznenadjenim glasom. Dok ga je posmatrala, jabucica joj je poigravala u grlu. On protrlja ponovo oci i ukloni dugu kosu sa slepoocnica. "Samo sam... gledala napolje", rece ona. "Ali zasto si obucena?" "Nisam mogla da zaspim." Posmatrao ju je mamurnim pogledom, osecajuci kako srce pocinje polako da mu usporava otkucaje. Kroz otvorenu spijunku cuo ih je kako urlaju napolju, a onda celu graju nadjaca poznati glas Bena Kortmana: "Izidji, Nevile!" Brzo je spustio vratanca na otvor spijunke i okrenuo se prema Rut.

"Hocu da znam zasto si obucena", rece on ponovo. "Tek tako", uzvrati ona. "Htela si da odes dok sam spavao?" "Ne, ja..." "Jesi li?" Ona bolno uzviknu kada ju je Nevil scepao za zaglavke na rukama. "Ne, ne", rece ona brzo. "Kako sam mogla kad ih ima toliko napolju?" Stajao je tesko disuci i gledajuci njeno preplaseno lice. Nesto mu se skupilo u grlu kada se setio soka koji je doziveo prilikom budjenja, pomislivsi da je ona Virdzi. A onda joj naglo pusti ruke i okrenu se. A bio je gotovo siguran da je proslost mrtva. Koliko li je samo proslosti bilo potrebno vremena da umre. Rut nije rekla ni reci dok je on nalivao veliku casu viskija i ispio je nadusak. Virdzi, Virdzi, pomisli on utuceno i dalje si uz mene. Zaklopio je oci i stisnuo zube. "Je li to bilo njeno ime?" zacu on Rut kako pita. Misici mu se zgrcise, a zatim opruzise. "Sve je u redu", rece on najzad mrtvim glasom. "Vrati se u postelju." Rut se povuce malo unazad. "Zao mi je", rece. "Nisam mislila da..." Nevilu najednom postade jasno da on zapravo ne zeli da se Rut vrati u krevet. Vise je voleo da ona ostane sa njim. Nije znao zasto, tek nije hteo da bude sam. "Pomislio sam da si ti moja zena", rece. "Probudio sam se i pomislio..." Povukao je dobar gutljaj viskija, ali se zagrcnuo kada mu je nekoliko kapi uslo u dusnik. Rut je stajala u senci i slusala. "Shvatas, ona se vratila", rece Nevil. "Sahranio sam je ali ona je ponovo dosla jedne noci. Izgledala je... kao ti sada. Samo nejasan obris u tami. Bila je mrtva. Ali se ipak vratila. Pokusao sam da je zadrzim ovde. Pokusao sam, ali ona vise nije bila... razumes? Sve sto je zelela bilo je samo..." S naporom je obuzdao jecanje koje mu je dopiralo iz grudiju. "Moja vlastita zena", nastavio je drhtavim glasom, "vratila se da bi pila moju krv!" Spustio je casu na plohu bara. Okrenuvsi se, nervozno je otisao do spijunke, ostao tu nekoliko trenutaka, a zatim se ponovo vratio do bara. Za sve to vreme Rut nije progovorila ni reci; samo je stajala u tami i slusala. "Ponovo sam je odneo", rece Nevil. "Morao sam sa njom da uradim istu stvar kao i sa ostalima. Mojoj vlastitoj zeni." Nesto mu je zagrebalo u grlu. "Kolac", rece on uzasnim glasom. "Morao sam i njoj da zabijem kolac. To mi je jedino preostalo. Ja..." Nije zavrsio. Stajao je dugo vremena, drhteci bespomocno celim telom dok su mu oci bile cvrsto zaklopljene. Zatim je ponovo poceo da prica. "Ucinio sam to pre skoro tri godine. Pa ipak, sve je jos sveze u mom secanju, neprekidno me proganja. Sta sam mogao da ucinim. Sta bi ti mogla da ucinis?" Udario je snazno pesnicom o plohu bara kada su slike proslosti pocele da mu preplavljuju um. "Bez obzira na to koliko se trudio, nisam uspeo da zaboravim, da se prilagodim, niti da se pomirim sa tom izvesnoscu." Provukao je drhtave prste kroz kosu.

"Znam kako se osecas, znam. U pocetku ti nisam verovao. Bio sam bezbedan i siguran u mojoj maloj orahovoj ljuski. A sada..." Odmahnuo je glavom polako, utuceno. "U magnovenju je sve nestalo. Pomirenost, sigurnost, spokojstvo - sve je to iscezlo." "Roberte." Glas joj je bio isto tako slomljen kao i njegov. "Zasto smo ovako kaznjeni?" upita Rut. On duboko uzdahnu. "Ne znam", odgovorio je gorko. "Ne postoji odgovor, nema nikakvog razloga. To je, naprosto, tako." Ona mu se polako priblizila. A onda, bez oklevanja ili povlacenja, Rut se pripi uz Nevila; dvoje ljudi stajalo je izgubljeno u noci, cvrsto se stezuci u zagrljaju. "Roberte, Roberte." Ruke pocese da joj klize po njegovim ledjima, gleci ga i milujuci, dok ju je on cvrsto drzao u zagrljaju, spustivsi oci na njenu toplu meku kosu. Usne su im dugo ostale spojene, a njene ruke, pozudno su se obavijale oko njegovog vrata. A onda su seli u tamu, pripijeni jedno uz drugo kao da se sva toplota sveta nalazi u njihovim telima i oni treba da je podele. Nevil je osecao kako joj se grudi dizu i spustaju kada se sasvim pripila uz njega, sa rukama koje su ga vatreno grlile i licem koje mu je klizilo niz vrat. Njegove velike ruke prodirale su joj u kosu, mrseci i igrajuci se sa svilenim vlasima. "Zao mi je, Rut." "Zao ti je?" "Zato sto sam bio grub prema tebi, zato sto ti nisam verovao." Ona je cutala, drzeci ga cvrsto u zagrljaju. "Oh, Roberte", rece najzad. "To je tako neposteno. Tako neposteno. Zasto smo mi jos zivi? Zasto nismo svi mrtvi? Bilo bi bolje da smo svi mrtvi." "S-sss, sss", rece on, osecajuci kako mu se nesto snazno i mocno razliva iz srca i uma. "Sve ce biti u redu." Osetio je kako joj glava podrhtava na njegovom ramenu. "Bice, bice", rece. "Kako moze da bude?" "Bice", rece on, iako je znao da ni sam ne veruje u to, iako je bio svestan da to samo ova rastuca napetost izvlaci reci spokojstva iz njega. "Ne", rece ona, "ne." "Da, bice, bice, Rut." Uopste nije bio svestan koliko su vremena proveli sedeci cvrsto zagrljeni na kaucu. Sasvim je izgubio predstavu o vremenu i prostoru; postojali su samo njih dvoje, osecajuci neodoljivu potrebu jedno za drugim; dva poslednja ljudska bica koja su prezivela uzasan pohod crne smrti konacno su se nasla. A onda se u njemu javi zelja da ucini nesto za nju da joj pomogne. "Hodi", rece. "Hocu da te pregledam." Ona se skupi u njegovom zagrljaju. "Ne, ne", rece Nevil brzo. "Ne boj se. Ubedjen sam da necemo pronaci nista. Cak i ako pronadjemo, ja cu te izleciti. Kunem se da cu te izleciti, Rut."

Posmatrala ga je u tami, ne izgovorivsi ni rec. Nevil ustade, podigavsi je sa sobom; u njemu poce da narasta uzbudjenje koje nije osetio vec godinama. Zeleo je da je izleci da joj pomogne. "Dozvoli mi", rece. "Necu ti nista. Obecavam ti. Moramo samo da saznamo. Moramo da budemo sigurni. Tek tada cemo moci da pravimio planove i da delamo. Spasicu te, Rut. Spasicu te, ili cu i ja umreti." Ona je i dalje podrhtavala. "Hodi, Rut." Kada se jednom oslobodio podozrenja i sumnji, nista ga vise nije sputavalo; osecao je kako mu podrhtava celo telo. Uveo ju je u spavacu sobu. Tek kada su stali pod svetlost abazurske lampe, Nevil je primetio koliko je Rut uplasena, i privukao ju je u zagrljaj, nezno je milujuci po kosi. "Sve je u redu", polako je ponavljao. "Sve je u redu, Rut. Ma sta budemo otkrili, sve ce biti u redu. Zar ne razumes?" Postavio ju je u naslonjacu; lice joj je bilo bezizrazajno, a telo pocelo da drhti, dok je on zagrevao iglu na plamenu Bunsenove lampe. Nevil se naze i poljubi je u vrat. "Nista se ne boj", rece blagim glasom. "Nista se ne boj." Zaklopila je oci dok joj je zabadao iglu. I sam je osetio bol u prstu kada je istisnuo nekoliko kapi njene krvi i razmazao ih po plocici. "Odlicno, odlicno", rece on kroz stisnute zube, stavivsi joj komadic vate na ranu na prstu. Osecao je kako bespomocno drhti. Ucinio je sve da to obuzda, ali mu nije poslo za rukom. Plocica mu je gotovo ispala iz ruke i on se okrenu ka Rut sa osmehom, pokusavajuci da ublazi plimu straha koja joj se ocitavala na licu. "Ne boj se", rece. "Molim te. Izlecicu te ako si zarazena. Hocu, Rut. Hocu." Sedela je bez reci, posmatrajuci ga praznim pogledom dok je radio. Ruke su joj nepomicno pocivale na krilu. "Sta ces uraditi ako... ako sam ipak zarazena?" upita ga polako. "Nisam siguran", rece on. "Jos ne. Postoji citavo mnostvo stvari koje mogu da preduzmem." "Na primer?" "Vakcina, pre svega." "Kazao si da vakcine ne pomazu", rece ona pomalo drhtavim glasom. "Da, ali..." prekide on misao, dok je stavljao staklenu plocicu pod mikroskop. "Sta ces uciniti, Roberte?" Polako je ustajala iz naslonjace dok se on nadnosio nad mikroskop. "Roberte, ne gledaj!" zavapi ona iznenada, molecivim glasom. Ali on je vec video. Dah mu je zastao u grudima. Oci im se sretose. "Rut", prosaputa Nevil zapanjenim glasom... U istom trenutku, drveni malj spusti mu se na celo. Plima bola prostruja kroz glavu Roberta Nevila i on oseti kako mu tlo izmice pod nogama. Padajuci na stranu povukao je sa sobom i mikroskop. Kada je dotakao kolenima pod on podize zbunjeni pogled prema njenom licu koje je strah izoblicio. Malj ponovo udari i on jauknu od bola. Da ne bi udario licem o zemlju ispruzio je ispred sebe dlanove. Stotinu milja ispred sebe zacuo je njeno isprekidano jecanje.

"Rut", prostenjao je. "Kazala sam ti da ne gledas!" viknu ona. On se ispruzi i obgrli joj noge; treci udarac malja, bio je upravljen u potiljak. "Rut!" Ruke Roberta Nevila omlitavise i skliznuse niz njena bedra, strgavsi oveci komad haljine. Trenutak pre no sto mu je um zaposela tama osetio je u udovima i prstima uzasan bol. 19. Kada je otvorio oci u kuci je vladala mukla tisina. Ostao je nepomican nekoliko trenutaka zureci u pod. A onda, sa bolnim uzdahom podize se na noge. Gomila ostrih igala rasprsla mu se u mozgu i on se ponovo sruci na pod, pntiskajuci rukama glavu u kojoj mu je sve bucalo. Ponovo je lezao na podu, dok su mu iz grla izlazili nemusti glasovi. Posle nekoliko minuta ponovo je pokusao polako da ustane, pridrzavajuci se za rub tezge. Pod se ljuljao pod njim dok se pridizao, zatvorenih ociju i na nesigurnim nogama. Proslo je dugo vremena pre no sto mu je uspelo da se otetura do kupatila. Tu se ispljuskao hladnom vodom, a zatim seo na ivicu kade, stavivsi hladan i vlazan peskir na celo. Sta se dogodilo? Tupo je zurio u bele plocice na podu. Zatim je lagano ustao i otisao u trpezariju. U njoj nije bilo nikoga. Prednja vrata su bila poluotvorena u sivilo ranog jutra. Ona je nestala. I tada se setio. Brzo se vratio u spavacu sobu, oslanjajuci se o zidove kako ne bi pao. Poruka se nalazila na tezgi pored prevrnutog mikroskopa. On podize papir neosetljivim prstima, i ode do kreveta. Srucivsi se na postelju sa bolnim uzdahom, podigao je pismo u visinu ociju. Ali slova su se povijala i preplitala. Nevil protrese glavom i zatvori oci. Kada ih je posle nekoliko minuta otvorio, bio je u stanju da cita. Roberte, Sada znas. Znas da sam te spijunirala i da je gotovo sve sto sam ti rekla bila laz. Pa ipak, pisem ti ovo pismo zato sto zelim da te spasem, ako budem mogla. Kada mi je bio dodeljen zadatak da te spijuniram, tvoj zivot me je ostavljao sasvim ravnodusnom. To je zato sto sam imala muza, Roberte. Muza koga si ti ubio. A onda se sve promenilo. Postalo mi je jasno da su i tebe okolnosti prisiljavale na sve ono sto si radio, bas kao i nas. Mi smo zarazeni. Ti to vec znas. Ono, medjutim, sto nisi shvatio jeste da cemo mi ostati zivi. Otkrili smo nacin kako da to postignemo, i sada ponovo uspostavljamo drustvo, polako ali sigurno. Moracemo da odbacimo sva ona jadna bica koje je smrt vec dostigla. Takodje cemo, iako se u sebi molim da to ne ucinimo, mozda odluciti da ubijemo tebe i sve slicne tebi. Sve slicne meni? - pomisli on zbunjeno. Ponovo je spustio pogled na pismo. Pokusacu da te spasem. Reci cu im da si odvec dobro naoruzan, tako da jos ne mozemo da te napadnemo. Iskoristi vreme koje ti pruzam, Roberte! Napusti kucu i pobegni u planine gde ces biti siguran. Nas je sada vrlo malo. Ali pre ili kasnije postacemo veoma dobro organizovani, i nista sto bih ja rekla nece moci da ih uzdrzi da te ne uniste. Za ime Boga, Roberte, bezi dok jos mozes. Znam da mi mozda neces verovati. Ti sigurno sumnjas da mi vec mozemo da zivimo jedno krace razdoblje na suncu. Takodje mi mozda neces verovati da je moj ten bila samo sminka. Isto kao sto ce ti zvucati sasvim neverovatno da nam klice vise ne smetaju. Upravo zbog toga sam ti ostavila jednu od mojih pilula. Uzimala sam ih sve vreme dok sam bila ovde. Drzala sam ih u pojasu koji sam nosila oko struka. Sigurno ces otkriti da one predstavljaju kombinaciju defibrinisane krvi i droga. Ni sama ne znam sta je to tacno.

Krv hrani klice, a droga sprecava razmnozavanje. Upravo je otkrice ove pilule sprecilo da svi ne poumiremo, i omogucilo nam da ponovo polako uspostavimo drustvo. Veruj mi da je sve ovo istina i bezi sto pre! Molim te da mi oprostis. Nisam nameravala da te udarim i beskrajno mi je zao sto sam morala to da ucinim. Ali uzasno sam se plasila onoga sto ces preduzeti kada otkrijes istinu. Oprosti sto sam te slagala za toliko mnogo stvari. Ali molim te da mi verujes ovo: kada smo bili zajedno u tami, pripijeni jedno uz drugo, ja te nisam spijunirala. Ja sam te volela. Rut Procitao je pismo ponovo. Zatim mu ruke skliznuse niz telo i on poce praznim pogledom da zuri u pod. Nije mogao da veruje. Polako je odmahnuo glavom i pokusao da shvati, ali mu je smisao izmicao. Mahinalno je prisao tezgi i podigao malu cilibarsku pilulu. Nekoliko trenutaka drzao ju je na dlanu, zatim ju je omirisao i liznuo. Osecao je kako se polako rastace sva ona sigurnost koju je razum sazdao oko njega. Same osnove njegovog zivota pocele su da se ljuljaju i da podrhtavaju, i to ga je zaplasilo. Pa ipak, nije mogao da ne prihvati cinjenice. Pilula, bronzana boja njenih nogu, izlazak po danu, reakcija na beli luk. Zavalio se u naslonjacu i bacio pogled na malj koji je lezao na stolu. Polako i s naporom, njegov um je najzad poceo da povezuje stvari. Kada ju je prvi put ugledao ona je pocela da bezi od njega. Da li je i to samo bio trik? Ne, ona se stvarno prestrasila. Sigurno ju je prepao njegov krik, a zatim je, iako ga je ocekivala, u panici sasvim zaboravila na zadatak. Tek kasnije kada se malo primirila bila je sposobna da iskonstruise onu pricu o praznom stomaku koji ne moze da podnese miris belog luka. Lagala je, osmehivala se i izigravala bespomocnu zrtvu, prikupljajuci sve vreme informacije zbog kojih je bila poslata. A kada je htela da ode nije mogla zbog Kortmana i ostalih. Tada se i on probudio, oni su se grlili... Nevilova bleda pesnica lupi po plohi tezge. 'Ja sam te volela.' Laz. Laz. Nervoznim prstima zguzvao je pismo i zavitlao ga u jedan ugao sobe. Iznenada erupcija besa izazvala je plimu bola u njegovoj glavi i on je stisnuo cvrsto obema rukama, zatvorivsi oci sa bolnim jecajem. Ostao je nepomican nekoliko minuta. A onda polako ustade iz naslonjace i ispravi mikroskop. Ostali deo njenog pisma nije bio laz, znao je to. Znao je jer tu je bila pilula, tu su bile cinjenice i secanja. Ali znao je jos nesto sto Rut i njen narod nisu znali. Dugo nije odvajao pogled od mikroskopa. Da, znao je. Prihvatanje nove istine koje je sada gledao izmenila je citav njegov svet. Kako je glup i nepronicljiv bio kada to nije mogao da predvidi. A procitao je recenicu stotinama, pa cak i hiljadama puta. Ali izgleda da je nikada nije shvatio. Bila je to sasvim kratka recenica, ali znacila je tako mnogo. Bakterije mogu da mutiraju. Cetvrti deo: JANUAR 1979. 20. Bila je noc kada su dosli. Dovezli su se u zamracenim automobilima na kojima su goreli veliki farovi, sa puskama, sekirama i cakljama. Pojavili su se iz tame, praceni snaznom bukom motora, dok su duge bele ruke njihovih farova skliznule iza ugla bulevara i razlile se po ulici Kimaron.

Robert Nevil je sedeo pored spijunke kada su oni dosli. Odlozio je knjigu i dokono zurio napolje kada su se beli zraci zarili u beskrvna lica vampira; oni su poceli da se zbunjeno komesaju, dok su im divlje crne oci kao paralizovane pocivale na zaslepljujucoj svetlosti. Nevil odskoci od spijunke, a srce poce mahnito da mu bije u grudima. Za trenutak je stajao drhteci u mracnoj sobi, nesposoban bilo sta da preduzme. Nesto mu se skupilo u grlu kada je zacuo zvuk automobilskih motora cak i kroz debele izolacione zidove. Na um mu padose pistolji u pisacem stolu i masinka na tezgi. Bilo je to jedino oruzje kojim je mogao da brani kucu. Cvrsto je stisnuo prste sve dok mu se nokti nisu zarili u dlanove. Ne, vec je doneo odluku; pazljivo ju je razradio tokom poslednjih meseci. Nece se boriti. Osecajuci tesku i neprijatnu mucninu u stomaku, ponovo je prisao spijunki i pogledao napolje. Ulica je predstavljala popriste brzog i nasilnog delanja, koje se odvijalo pod snaznim svetlom farova. Ljudi su navalili na ljude, a tupi bat cizama odjekivao je sa plocnika. Zatim se razleze jedan pucanj, suplje odjeknuvsi, a onda poce paljba. Muski vampiri padali su pokoseni hicima. Cetiri coveka hvatali su ih za ruke i pridrzavali ih, dok su druga dvojica zabijala sjajne kopljaste vrhove svojih caklji u grudi vampira. Nevilovo lice se zgrci kada krici pocese da ispunjavaju noc. Gledajuci ovaj prizor, osecao je kako mu dah zastaje u grudima. Ljudi u tamnim odelima znali su tacno sta rade. Napolju se videlo sedam vampira, sest muskaraca i jedna zena. Pridoslice su opkolile ovu grupu, sputali im ruke i zabadali im britke caklje duboko u tela. Krv bi zasikllala po tamnom plocniku, i vampiri su nestajali jedan za drugim. Nevil je sve vise drhtao. Da li je to novo drustvo? - odjeknu mu u svesti. Zeleo je da veruje da su oni prisiljeni na ovo sto rade, ali stravicnost prizora prizvala je najcrnje slutnje. Moraju li to odista ovako da cine? Je li ovo nemilosrdno i okrutno klanje odista neophodno? Zbog cega su ubijali nocu kada su vampiri danju mogli da budu bezbolno umoreni? Robert Nevil je osetio kako mu zgrcene pesnice podrhtavaju. Nimalo mu se nije dopadao ovaj prizor koji ga je neobicno podsecao na metodicno klanje. Znatno su vise licili na gangstere nego na ljude koje je nuzda naterala da to preduzmu. Na njihovim licima ocitovali su se izrazi zlokobnog trijumfa pod bledom i snaznom svetloscu farova. Ta lica bila su okrutna i bezosecajna. Iznanada, jedna misao proze Nevila jezom. Gde je Ben Kortman? Brzo je pogledom pretrazio ulicu, ali nije video Kortmana. Sasvim se pripio uz spijunku kako bi imao sto bolji pogled. Najednom mu je postalo jasno da ne zeli da se oni docepaju Kortmana i da ga uniste na ovaj nacin. U njemu se najednom pojavilo osecanje cijeg porekla nije bilo svestan - osecanje vece naklonosti prema vampirima nego prema njihovim dzelatima. Sedam vampira lezalo je zgrceno na tlu u lokvama krvi. Svetlost farova poce ponovo da klizi preko ulice, osvetljavajuci noc. Nevil okrenu glavu u stranu kada je snazan snop skliznuo preko prednjeg dela njegove kuce. A onda, kada je trenutna zaslepljenost prosla, on ponovo pogleda napolje. Pucanj. Nevilove oci se upravise prema mestu koje su osvetljavali farovi. Zgrcio se. Kortman se nalazio na krovu kuce sa druge strane ulice. Uspinjao se prema dimnjaku, muklo bubnjajuci po crepovima. Najednom Nevil shvati da se Ben Kortman, zapravo, sve vreme krio u dimnjaku, i pri pomisli na to obuze ga plima ocaja. Usne su mu bile cvrsto stisnute. Zasto nije pazljivije

pretrazivao susedstvo. Nije mogao da odagna mucninu koja se javila pri pomisli da ce Kortmana ubiti ovi okrutni stranci. Iako to objektivno nije imalo nikakvog znacaja, osetio je kako ga obuzima mrznja. Ako je vec neko trebalo da svrsi sa Kortmanom, onda je to bio samo on. Ali vise se nista nije moglo uciniti. Praznim i tupim pogledom posmatrao je snopove farova na Kortmanovu telu koje se nemocno izvijalo. Duge bele ruke lagano su posezale za nekakvim uporistem na krovu. Polako, sasvim polako, kao da Kortman pred sobom ima sve vreme ovog sveta. Pozuri! zaurla Nevil u sebi. Osecao je kako se sve u njemu napreze do granice kidanja, dok je posmatrao spore pokrete Kortmanove agonije. Ljudi se nisu dovikivali niti su se cule komande. Jednostavno su podigli puske i kroz noc se zaori rezak odjek plotuna. Nevil je gotovo osetio kako se meci zabijaju u njegovo vlastito telo. Poceo je da drhti kao prut kada je video Kortmanovo telo kako se trza pod kisom metaka. Ben je i dalje puzio, i Nevil ugleda njegovo belo lice i cvrsto stisnute zube. Kraj Olivera Hardija, pomisli; smrt svih komedija i prestanak smeha. Nije vise cuo neprekidne plotune pusaka. Nije cak ni osetio kako mu suze klize niz obraze. Pogled mu je bio upravljen u nezgrapno oblicje svog starog prijatelja koji je jos pokusavao da se uspentra uz jarko osvetljen krov. Kortmanu je konacno poslo za rukom da se uspravi na kolena i da se grcevitim prstima uhvati za dimnjak. Telo mu se izvijalo pod kisom metaka. Crne oci netremice su zurile u zaslepljujuce farove dok su mu se usne krivile u besumne krike. A onda mu je uspelo da se uspravi pored dimnjaka: Nevilovo lice izoblicila je grimasa videvsi Kortmana kako pocinje da podize desnu nogu. Ali bucne masinke nisu prestajale da ga zasipaju vrucim olovom. Za trenutak Kortman je stajao uspravljen pod usijanom kisom, dok su mu ukocene ruke bile visoko dignute iznad glave, a drzak prkos poigravao na bledom licu. "Bene", promrmlja Nevil, gotovo nerazgovetnim sapatom. Telo Bena Kortmana se zgrci, naze napred i pade. Pocelo je da klizi i da se polako kotrlja niz crepove, a zatim polete preko ruba krova. U iznenadnoj tisini Nevil zacu tup udarac sa druge strane ulice. Sa gadjenjem je okrenuo glavu kada je ugledao ljude kako trce prema telu koje se koprcalo sa svojim ostrim cakljama. Zatvorio je oci i ponovo zario duge nokte u dlanove. A onda se zacuo bat cizama. Nevil ustuknu u tamu. Stajao je na sredini sobe, cekajuci da ga pozovu ili da mu kazu da izadje napolje. Osecao se ukoceno. Necu da se borim, ponavljao je neprestano u sebi. Bez obzira na to sto je to zeleo i bez obzira na to sto je vec mrzeo crne prilike sa njihovim revolverima i krvozednim cakljama. Pa ipak, nece se upustiti u borbu. Doneo je tu odluku nakon veoma pomnog razmisljanja. Oni ce uciniti ono sto budu morali, makar i uz suvisno nasilje i neshvatljivo uzivanje. On je ubijao pripadnike njihovog naroda, tako da im preostaje samo da ga uhvate kako bi se spasli. Nece se boriti. Prepustice se pravdi njihovog novog drustva. Kada ga budu pozvali on ce izici i predati se; bila je to cvrsta odluka. Ali oni ga nisu pozvali. Nevil se zbunjeno trgao kada se ostrica sekire duboko zarila u ulazna vrata. Stajao je drhteci u tami trpezarije. Sta ce uciniti? Zasto ga nisu pozvali da se preda? On nije bio vampir vec covek kao i oni. Sta ce uciniti? Munjevito se okrenuo i pogledao prema kuhinji. Udarci sekire zaculi su se i na zapretenim zadnjim vratima. Nervozno je krenuo prema hodniku. Uplasen pogled klizio mu je od prednjih do zadnjih vrata. Srce mu je besomucno udaralo u grudima. Vise nista nije

shvatao, nista. Sa uzvikom zbunjenog iznenadjenja on utrca u hodnik kada se opkoljenom kucom razleze pucanj puske. Oni su pucali u bravu na prednjim vratima. Od drugog pucnja usi mu se sasvim zaglusise. A onda mu je, najednom, sinulo. Oni nisu dosli da ga izvedu na sud i pred pravdu. Oni su dosli da ga pogube. Zaplaseno mrmljajuci pojurio je prema spavacoj sobi. Prsti pocese grcevito da mu preturaju po fijokama stola. Konacno se uspravio na drhtavim nogama, drzeci dva pistolja. Ali sta ako oni ipak dolaze da ga odvedu u zatvor? Ravnao se jedino prema cinjenici da ga nisu pozvali da izidje. Ali u kuci nije bilo svetla, mozda su pomislili da je vec otisao. Stajao je drhteci u tami spavace sobe, nesvestan sta da preduzme, dok mu je uzas ispunjavao grudi. Zasto nije pobegao? Zasto je nije poslusao i pobegao? Budalo! Jedan od pistolja mu ispade iz drhtavih prstiju kada su prednja vrata bila probijena. Teski koraci zabubnjase trpezarijom i Robert Nevil se brzo baci na pod, cvrsto stezuci preostali pistolj ukocenim beskrvnim prstima. Nece ga ubiti bez borbe. Promrmljao je neku kletvu kada se u mraku sudario sa tezgom. A onda se ukoci, napregnuto iscekujuci. U susednoj sobi jedan covek je nesto rekao sto on nije razumeo, a onda hodnikom pocese da klize snopovi baterijskih lampi. Nevil zadrza disanje. Osecao je kako soba pocinje da se vrti oko njega. To je, dakle, kraj. Bila je to jedina stvar koja mu je pala na um. To je, dakle, bio kraj. Teske cipele odjeknuse u hodniku. Nevilovi prsti se jos cvrsce obavise oko pistolja, dok su mu preplasene oci nepomicno pocivale na vratima. Dva coveka udjose. Snopovi njihovih baterijskih lampi poceli su da saraju po sobi, a onda jedan skliznu na njegovo lice. Dvojica munjevito odskocise ustranu. "Pazi, ima revolver!" viknu jedan i poce da puca. Nevil zacu kako se meci zabijaju u zid iznad njegove glave. A onda poce da laje i pistolj u njegovoj ruci, obasjavajuci mu lice kratkotrajnim blescima. Nije gadjao nijednog od njih; automatski je pritiskao obarac. Jedan covek bolno kriknu. A onda Nevil oseti kako mu se reska jara munjevito razliva po grudima. Ustuknuo je korak unazad i zateturao se dok mu se celo telo zgrcilo u bolu. Opalio je jos jedanput, a onda se srucio na kolena i pistolj mu je ispao iz prstiju. "Pogodio si ga!" zacu on nekoga da vice iz neposredne blizine. Pokusavao je da uhvati pistolj ali mu se iz mraka spusti na ruku jedna teska cizma i slomi je. Nevil sa krikom povuce ruku i sruci se na pod, osecajuci kako mu se plima bola rasprskava po celom telu. Grube ruke ga uhvatise ispod miski i podigose. Pitao se kada ce ga dokrajciti. Virdzi, pomisli iznenada; Virdzi, evo me, dolazim. Bol u njegovim grudima izgledao je poput rastopljenog olova koje neko sipa po njemu sa velike visine. Osecao je i cuo vrhove svojih cizama kako se vuku po podu i bio je pripravan da svakog trenutka umre. Neka se to dogodi u mojoj kuci, sinu mu najednom u svesti. Pokusao je da pruzi slab otpor, ali ih to nije zaustavilo. Imao je utisak kao da mu se neke ostre kandze zarivaju u grudi dok su ga vukli kroz trpezariju. "Ne", zavapi. "Ne!" Bol se uspuzao od grudi do mozga i poceo da biva nesnosan. Sve je pocinjalo da se rastace u tamu. "Virdzi", promrmlja on hrapavim sapatom.

Crne prilike izvukose njegovo mlitavo telo iz kuce i povedose ga u noc. U svet koji je od sada pripadao njima, a ne vise njemu. 21. Zvuk; vazduhom se razlegao sapat. Robert Nevil muklo zakaslja, a zatim mu bol u grudima izoblici lice u grimasu: tesko je zastenjao kada mu se glava blago pomerila na ravnom jastuku. Zvuk je postao jaci, a onda se pretvorio u neobicnu mesavinu sumova. Ruke mu nemocno klonuse niz bokove. Zasto mu nisu odagnali ovaj plamen iz grudi. Imao je utisak da mu neko neprestano stavlja usijano uglevlje na zivo meso. Usne mu se ponovo zgrcise u neizdrzivom bolu, a zatim, polako i s naporom, Robert Nevil otvori oci. Zurio je u grubu gipsanu tavanicu citav minut, ne zatvarajuci ocne kapke. Plime i oseke bola naizmenicno su mu preplavljivale grudi u nepravilnim razmacima. Lice mu je izrazavalo napregnutost, cvrstu volju da se ne prepusti bolu. Ako bi ga samo za trenutak opustio, vatra u grudima postajala je nesnosna; morao je na neki nacin da je obuzda. Prvih nekoliko trenutaka bio je u stanju jedino da misli na bol i da se bori protiv njegovih zestokih naleta. A onda, posle neodredjeno dugo vremena, mozak je ponovo poceo da mu radi; lagano, kao pokvarena masina koja se svakog casa zaustavlja i ponovo pokrece, zastajkuje i kasljucavo radi. Gde sam? - bilo je prvo sto mu je palo na pamet. Bol je bio nesnosan. Pogledao je prema grudima i video da su obavijena sirokim zavojem na cijoj se sredini nalazila velika crvena mrlja koja se polako dizala i spustala. On zaklopi oci i proguta pljuvacku. Ranjen sam, pomisli. Ranjen sam tesko. Usta i grlo bili su mu sasvim suvi. Gde sam, sta sam... A onda se setio; setio se tamnih prilika i napada na njegovu kucu. Shvatio je gde se nalazi jos pre no sto je lagano okrenuo glavu; kroz koprenu bola ugledao je zapretene prozore. Gledao je dugo u prozore, zgrcenog lica i stisnutih zubi. Zvuk je dopirao spolja; zvuk komesanja i zamora. Pustio je da mu glava ponovo padne na jastuk i ostao je u tom polozaju, netremice zureci u tavanicu. Sve je ovo vec prevazilazilo njegovu moc poimanja. Bilo je tesko ne poverovati da je sve samo kosmarni san. Vise od tri godine bio je sam u kuci, a sada svi ovi ljudi. Ali ostar i rezak bol u grudima i crvena mrlja koja je postajala sve veca i veca odagnavali su svaku obmanu o snu. Zaklopio je oci. Uskoro cu umreti, pomislio je u sebi. Pokusao je da prihvati tu cinjenicu ali mu nije poslo za rukom. Bez obzira na to sto je tokom svih ovih godina ziveo u atmosferi smrti, bez obzira sto mu je borba za goli opstanak nalagala stalno nove i nove smrti - njemu nije poslo za rukom da se pomiri sa tim. Licna smrt i dalje se nalazila sa one strane shvatljivog. Jos je lezao na ledjima kada su se vrata iza njega otvorila. Nije mogao da se okrene zato sto je to izazivalo novi bol. Lezao je nepomicno, osluskivajuci bat koraka koji se priblizavao postelji. Podigao je pogled, ali nikoga nije bilo u njegovom vidnom polju. Moj dzelat, pomisli on, pravda novog drustva. Zaklopio je oci i primirio se. A onda koraci nastavise da se priblizuju sve dok se nisu zaustavili pored same postelje. Pokusao je da proguta pljuvacku, ali mu je grlo bilo odvec suvo. Prevukao je jezikom preko usana. "Jesi li zedan?" On je pogleda praznim ocima i srce najednom poce brze da mu kuca u grudima. Ubrzani protok krvi razlio je plimu bola po njegovom telu i on za trenutak ostade zgrcen. Osecao je

kako se polako primice agoniji. S naporom je okrenuo glavu na jastuku, grizuci donju usnu i grcevito stezuci pokrivac. Crvena mrlja postajala je sve veca. Ona se spustila na kolena, brisuci mu znoj sa cela i prevlaceci mu preko usana hladnim i nakvasenim peskirom. Bol je poceo lagano da popusta i konture njenog lica ponovo poprimise cvrst oblik. Nevil je lezao nepokretno, posmatrajuci je napacenim ocima. "Tako", rece najzad. Ona nije odgovorila. Podigla se i sela na ivicu postelje. Ponovo je pocela da mu brise znoj sa cela. Zatim se nagla preko kreveta i on zacu kako sipa vodu u casu. Bol mu je prostrujao celim telom dok mu je ona podizala glavu i davala da pije. Sigurno se i oni tako osecaju kada im zabadaju caklje, pade mu na um. Ova ostra i reska agonija, dok krv lagano istice iz tela. Glava mu ponovo klonu na jastuk. "Hvala", promrmlja Nevil. Sela je ponovo pored njega, dok joj je na licu bila cudna mesavina naklonosti i nespokojstva. Njena crvena kosa bila je skupljena u veliku pundju na potiljku. Izgledala je veoma odlucno i samouvereno. "Nisi mi poverovao, zar ne?" upita ona. On se muklo zakaslja. Zatim je siroko otvorio usta i nekoliko trenutaka pozudno udisao svez jutarnji vazduh. "Jesam... verovao sam ti", rece. "Zasto onda nisi pobegao?" Pokusao je da odgovori ali mu reci zastadose u grlu. Ponovo je zakrkljao i izgubio dah. "Naprosto... nisam mogao", promrmlja. "Gotovo sam otisao nekoliko puta. Jednom sam se cak spakovao i... krenuo. Ali nisam mogao, nisam mogao da... odem. Odvec sam se bio navikao na... kucu. To je bila navika, sasvim... obicna ljudska navika. Jednostavno sam se... navikao." Ona predje pogledom preko njegovog oznojenog lica, a zatim cvrsto stisnu usne dok mu je brisala celo. "Suvise je kasno sada", rece Rut. "Ti to znas, zar ne?" Nesto mu zakrklja u grlu dok je gutao pljuvacku. "Znam", rece. Pokusao je da se osmehne, ali mu se usne samo zgrcise u ruznu grimasu. "Zbog cega si im se onda suprotstavio?" upita ga ona. "Imali su naredjenje da te dovedu neozledjenog. Da nisi pucao na njih, oni te ne bi ranili." Nesto mu se skupilo u grlu. "Sada je svejedno... prostenja." Zatvorio je oci i cvrsto stisnuo zube kako bi ublazio nalet bola. Kad ih je otvorio, ona je jos bila tu. Izraz njenog lica nije se promenio. Osmehnuo se jedva primetnim pokretom usana. "Tvoje... tvoje drustvo je... bas lepo", prosaputa. "Ko su oni gangsteri koji su dosli po mene? Je li to... tvoj konzul pravde?" Imala je razocaran pogled. Ona se promenila, pomisli najednom Nevil. "Nova drustva su uvek primitivna", odgovori Rut. "Trebalo bi da to znas. Na izvestan nacin mi predstavljamo revolucionarnu grupu; uspostavljamo drustvo nasiljem. To je neizbezno. Uostalom, tebi nasilje nije strano. I ti si ubijao. Mnogo puta." "Samo u... samoodbrani."

"To isto i mi cinimo" rece ona mirno. "U borbi za opstanak. Ne smemo da dopustimo da smrt postoji uporedo sa zivotom. Njihovi umovi su istroseni, i oni zive samo sa jednim ciljem. Moramo da ih unistimo. Kao i onoga koji ubija i mrtve i zive." Dubok uzdah izazvao je plimu bola u njemu. Osecao je vatru cak i u ocima, a celo telo mu je podrhtavalo. Uskoro ce svemu doci kraj, pomisli. Ne mogu vise ovo da izdrzim. Ne, smrt ga vise nije plasila. Nije je shvatao, ali ga nije ni ispunjavala strahom. Talas bola se lagano povukao i koprena se dize sa njegovih ociju. On podize pogled prema njenom nepomicnom licu. "Nadam se", rece on. "Ali... da li si videla njihova lica kada... kada ubijaju?" Grlo mu se ponovo skupilo. "Radost", promrmlja Nevil. "Cista radost." Usiljeno se osmehnula. Ona se promenila, pomisli on opet, sasvim se promenila. "Da li si ikada video svoje lice", upita ga Rut, "kada ubijas?" Prevukla je peskirom preko njegovog cela. "Ja sam to videla, secas se? Bilo je uzasno. U stvari, ti onda cak nisi ni ubijao, ti si me samo progonio." Nevil zatvori oci. Zasto je slusam? - pomisli u sebi. Ona je postala samo bezumni predstavnik novog nasilja. "Mozda si stvarno video radost na njihovim licima", rece ona. "To me ne iznenadjuje. Oni su mladi. Osim toga, predstavljaju ubice, ubice po duznosti, legalne ubice. Oni uzivaju postovanje zbog toga sto rade i svi im se dive. Sta si ocekivao od njih? To su samo obicni ljudi. A covek pre ili kasnije nauci da uziva u ubijanju. To je stara prica, Nevile. Ti je dobro znas." On podize pogled prema njoj. Na licu joj se video usiljen, vestacki osmeh zene koja pokusava da potisne svoje bice u korist nekog viseg poziva. "Robert Nevil", rece ona. "Poslednji predstavnik stare rase." Lice mu se zgrci. "Poslednji?" promrmlja on, osecajuci kako ga pritiska tesko breme krajnje usamljenosti. "Koliko je nama poznato", rece ona ravnodusnim glasom. "Ti si poslednji. Kada i tebe bude nestalo, nece postojati niko slican tebi u citavom nasem drustvu." On pogleda prema prozoru. "Napolju... ima... sveta", rece Nevil. Rut klimnu glavom. "Da, cekaju." "Moju smrt?" "Tvoje pogubljenje", rece ona. Osecao je kako mu se srce steze dok je podizao pogled prema njoj. "Bolje pozuri", rece on, bez straha i sa iznenadnim prkosom u hrapavom glasu. Posmatrali su se nekoliko dugih minuta. A onda se nesto prelomi u njoj. Lice joj je postalo sasvim bledo. "Sigurna sam", rece ona blago, "sigurna sam da se ne plasis." Nesvesno je polozila svoju ruku na njegovu. "Kada sam prvi put cula da ce poslati ljude na tebe, htela sam da odem i da te upozorim. Ali onda sam shvatila da ako si jos tu nista te nece naterati da odes. Takodje sam nameravala da ti pomognem da pobegnes posto te budu doneli ovde. Ali kada su mi rekli da si ranjen postalo mi je jasno da je bekstvo nemoguce." Na usnama joj zaigra osmeh. "Drago mi je sto se ne bojis", rece. "Veoma si hrabar." Glas joj je postao mek. "Roberte." On oseti u tisini kako mu cvrsto steze ruku.

"Kako si uspela da dodes do mene?" upita je Nevil. "Imam visok cin u novom drustvu." On je obgrli oko misice. "Ne dozvoli im... da budu..." Poceo je da iskasljava krv. "Ne dozvoli da budu odvec grubi i nemilosrdni." "Sta ja mogu...", zapoce ona, ali naglo zastade. Zatim mu se osmehnu. "Pokusacu", rece. Nije mogao dalje da razgovara. Bol je postajao sve nesnosniji. Izvijao se i grcio kao zivotinja na umoru. Rut se naze nad njim. "Roberte", rece, "slusaj me. Oni hoce da te pogube. Bez obzira na to sto si ranjen. Ne preostaje im nista drugo. Ljudi su proveli celu noc napolju, cekajuci na taj trenutak. Oni te se boje, Roberte, mrze te. Oni zele tvoju smrt." Ona brzo podize ruku i otkopca bluzu. Izvadila je iz prsluceta malu kapsulu i cvrsto je stisnula u njegov desni dlan. "To je sve sto mogu da ucinim, Roberte", prosaputa ona. "Ovo ce ti prekratiti muke. Upozorila sam te, rekla sam ti da bezis." Glas joj je najednom postao loman. "Nije imalo smisla toliko da se boris, Roberte." "Znam." Reci koje su dopirale iz njegovog grla pretvorile su se u krkljanje. Ona je stajala nad njegovom posteljom sa izrazom sazaljenja na licu. Njen dolazak ovde i zvanican nacin istupanja sve je to bila poza, pomisli Nevil. Ona se, zapravo, bojala da bude ono sto jeste. Sada to shvatam. Rut spusti glavu do njega, i poljubi ga svojim hladnim usnama. "Uskoro ces biti sa njom", promrmlja ona jedva cujnim glasom. Zatim se uspravila cvrsto stisnutih usana, i zakopcala dva gornja dugmeta na bluzi. Uputila mu je jos jedan dug pogled, a zatim ga potapsa po desnoj ruci. "Uzmi to sto pre", promrmlja ona i brzo se okrenu. Cuo je bat njenih koraka kako se udaljavaju kroz sobu. Zatim se vrata zatvorise i on zacu kako ih neko zakljucava. Zaklopio je oci i osetio tople suze kako mu klize ispod trepavica. Zbogom, Rut. Zbogom, svemu. A onda, iznenada, poce brze da dise. Oslonivsi se na ruke, uspravio se u sedeci polozaj. Nije hteo da se polako rastoci u sve zescem bolu koji mu je raspaljivao grudi. Cvrsto stisnuvsi zube, polako se podigao na noge. Za trenutak je gotovo pao, ali, povrativsi ravnotezu, on podje preko sobe, na klecavim nogama koje je jedva osecao. Prisao je prozoru i provirio napolje. Ulica je bila puna ljudi. Oni su se gurali i komesali u svetlom sivilu jutra, a njihovo mrmljanje licilo je na zujanje miliona insekata. Gledao je u masu dok se levom rukom pridrzavao za jednu dasku. Oci su mu se caklile u groznici. A onda ga je neko spazio. Za trenutak se podigla graja koju je nadjacalo nekoliko prodornih krikova. Zatim ponovo zavlada tisina, kao da je neko veliko cebe palo na njihove glave. Svi su nepomicno stajali, sa svojim bledim licima upravljenim prema njemu. On ih je takodje gledao. I tek tada mu pred ocima iskrsnu istina: ja sam jedini abnormalan medju njima. Vecina uvek odlucuje o tome sta je normalno, a ne samo jedan covek. A onda je ova iznenadna pomisao naisla na potporu u izrazu njihovih lica - izrazu uzasa, panicnog straha i zebnje - i njemu postade jasno da ga se oni boje. Za njih je on bio zla kob koju nikada nisu videli, zla kob gora cak i od bolesti sa kojom su bili primorani da zive.

Predstavljao je nevidljivu utvaru koja je na svojim tajanstvenim dnevnim pohodima ostavljala iza sebe beskrvna tela njihovih najblizih. Poceo je da shvata sta oni osecaju prema njemu i nije ih mrzeo zbog toga. Cvrsce je stegao u ruci malu kapsulu. Sve dok mu ne bude zapretila odvec nasilna smrt, sve dok ne bude sasvim siguran da nece biti klanja pred masom... Robert Nevil baci jos jedan pogled na novi narod Zemlje. Znao je da ne pripada njima; znao je da kao i vampiri on predstavlja anatemu i crni uzas koji mora da bude unisten. Pomisao na to najednom ga ispuni radoscu, bez obzira na snazan bol. Hrapavo krkljanje zaculo mu se iz grla. Okrenuo se i nagao prema zidu dok je stavljao pilulu u usta. Pun krug, pade mu na um, dok mu se telom lagano razlivala malaksalost. Pun krug. Novi uzas rodjen u smrti, novo sujeverje ulazilo je zauvek u neprobojnu tvrdjavu ljudskog roda. Ja sam legenda.