Viljem ekspir

Kralj Lir
Preveo: Branimir ivojinovi LICA: Lir, kralj Britanije Francuski kralj Vojvoda od Burgundije Vojvoda od Konvela Vojvoda od Olbenija Grof od Kenta Grof od Glostera Edgar, Glosterov sin Edmund, Glosterov vanbrani sin Karan, dvoranin Osvald, Gonerilin dvoroupravitelj Starac, Glosterov zakupac Lekar Budala Oficir u Edmundovoj slubi Plemi u Kordelijinoj pratnji Glasnik Konvelove sluge Gonerila, Lirova ker Regana, Lirova ker Kordelija, Lirova ker Vitezovi u Lirovoj pratnji, oficiri, glasnici, vojnici i sluge Mesto radnje: Britanija PRVI IN POJAVA PRVA Sveana odaja u dvorcu kralja Lira (Ulaze Kent, Gloster i Edmund) KENT: Mislio sam da je kralju drai vojvoda od Olbenija nego vojvoda od Konvela. GLOSTER: Uvek nam se tako inilo; ali sada, pri podeli kraljevstva, ne vidi se kog vojvodu vie ceni; jer delovi su tako ravnomernih svojstava da se ni najpomnijim ispitivanjem ne moe odluiti koju bi polovinu valjalo izabrati. KENT: Nije li ovo va sin, milorde? GLOSTER: Njegovo pravljenje, gospodine, bilo je moja briga: toliko sam puta crveneo kad je trebalo da ga priznam za svoga da sam sad oguglao na to. KENT: Ne mogu da vas razumem.

GLOSTER: Gospodine, majka ovog mladia je to mogla; posle ega joj se trbuh zaoblio, pa je, za ivu istinu, gospodine, pre imala sina u kolevci nego mua u postelji. Njuite li negde neku greku? KENT: Ne mogu aliti zbog te greke kad je donela tako zgodan plod. GLOSTER: Ali imam ja i sina, gospodine, steenog zakonitim putem; od ovog je stariji oko godinu dana, ali ipak mi nije nimalo drai: iako je ovaj deran pomalo bezobrazno doao na svet pre no to je bio pozvan, majka mu je bila lepa; krasno smo se zabavljali dok smo ga pravili, te sam tog kurvia morao priznati za svoga. Poznaje li ovog plemenitog gospodina, Edmunde? EDMUND: Ne, gospodaru. GLOSTER. Ovo je grof od Kenta: zapamti ga kao mog veoma cenjenog prijatelja. EDMUND: Na slubi vaem gospodstvu. KENT: Moram vas voleti i gledau da vas bolje upoznam. EDMUND: Gospodine, trudiu se da to zasluim. GLOSTER: Bio je devet godina u inostranstvu, i ponovo treba da ode. Dolazi kralj. (Trube Ulaze Lir, Konvel, Olbeni, Gonerila, Regana, Kordelija i pratioci.) LIR: Glostere, dovedi vladare Francuske i Burgundije. GLOSTER: Hou, gospodaru. (Izlaze Gloster i Edmund.) LIR: A za to vreme otkriemo vam skriveniji svoj naum. Daj tu kartu. Podelili smo, znajte, natroje kraljevstvo nae, s vrstom namerom da stresemo sa svoje starosti sve brige i sve poslove, pa njih da poverimo mlaim snagama, a mi bez bremena da milimo ka smrti. Sine Konvele, i ti, ne manje dragi sine Olbeni, volja je naa da vam obznanimo ovoga asa miraz naih keri da tako sada raspre budue predupredimo. Odavno nam ve na dvoru zaljubljeno borave vladari Francuske i Burgundske, veliki suparnici to se bore za ruku nae keri najmlae, i sad e ovde uti odgovor. Recite, keri jer mi se sada vlasti liavamo, sticanja zemlje, briga dravnih koja nas od vas voli najvie? Pa emo i dar dati najvei onde gde priroda i zasluga to podjednako trae. Gonerila,

prvoroena naa, zbori prva. GONERILA: Gospodaru, vie volim vas nego to u rei staje; vie od vida, prostora, slobode; vie od sveg skupocenog i retkog; ne manje od ivota punog zdravlja, lepote, asti, ljupkosti; toliko kol'ko je dete ikad volelo i otac ikada iskusio; od takve ljubavi se gubi dah, a govor biva nemoan; nijedno "toliko" nije ljubavi mi ravno. KORDELIJA (u stranu): A ta e Kordelija? Voleti i utati. LIR: Sve zemlje te, od ove crte do ove, sa senovitim umama i sa plodnim poljima, s prostranim panjacima i sa bujnim rekama, bie tvoje vlasnitvo i tvog i Olbenijevog potomstva zanavek. ta nam druga kae ki, Regana mila, Konvelova ena? Govori! REGANA: Ja od kovine sam iste kao i moja sestra, sebe cenim no njenoj vrednosti. I srce mi kae da ona izree sutinu ljubavi moje; ali domaila nije ni time: ja izjavljujem da mrzim svaku drugu radost koja najbolji deo ula obuzme i smatram da me moe usreiti jo samo ljubav vaeg velianstva. KORDELIJA (u stranu): Onda si bedna, Kordelija! Ali ipak to nisi: jer ti je zacelo ljubav od jezika bogatija. LIR: Tebi i tvojima u naslee ostae veno ova prostrana treina naeg lepog kraljevstva, nimalo manja ni po veliini, niti po vrednosti, ni po krasoti od one koju dadoh Gonerili. A sada, naa radosti, ti to si poslednja naa, al' ne najmanja, za ijom mladom tee ljubavlju francuska vina, mleko burgundsko,

ta e ti rei da bi dobila treinu veu nego sestre? Kai. KORDELIJA: Nita, moj gospodaru. LIR: Nita? KORDELIJA: Nita. LIR: Od nieg samo nita nastaje; jo jednom reci. KORDELIJA: Nesrenica ja, ne umem srce podii do usne; ja volim vae velianstvo tako kako to moja dunost zahteva; ni manje niti vie. LIR: Kordelija! Kako to? Rei malo popravi, da srei svojoj ne bi naudila. KORDELIJA: Moj gospodaru dobri, vi ste me zaeli, negovali, voleli; za ta vam dobroinstva uzvraam kako i lii: sluam vas i volim i potujem visoko. to su se udale moje sestre ako kau da vole samo vas? Jer, ako se udam, gospodar kome se obreem ponee pola moje ljubavi sa sobom, pola moga staranja i dunosti: zacelo, neu se udati nikad kao sestre moje, da svoga oca volim jedino. LIR: Kae li to od srca? KORDELIJA: Da, moj kralju. LIR: Toliko mlada, a toliko gruba? KORDELIJA: Toliko mlada, gospodaru moj, i iskrena. LIR: Pa lepo; neka onda iskrenost bude miraz tvoj; jer evo tako mi svetog sjaja Sunevog, tako mi tajnih obreda Hekate i noi, tako mi sveg onog dejstva nebeskih tela kojem dugujemo i postojanje i svoj nestanak: sve oinske se brige odriem, sve srodnosti i zajednice krvi, i smatrau te odsad zauvek ko tuinku mom srcu i mom biu. Skit varvarski, il' onaj ko se hrani sopstvenom decom da bi zasitio prodrljivost, mom srcu bie blizak, saaljevan i teen isto tako

ko i ti, moja keri negdanja. KENT: Moj dobri gospodaru LIR: uti, Kente! Nemoj se uticati izme zmaja i njegovoga gneva. Ona mi je najdraa bila, pa sam mislio da mi pod starost bude uteha njezina nena nega. Odlazi, sa oiju mi bei! Nemao mira u grobu ako oinsko srce od nje ne otrgnem! Pozov'te francuskog kralja. to se ne miete? Vojvodu burgundskog pozovite. Konvele i ti, Olbeni, na miraz moje dve keri dodajte i ovu treinu; neka gordost, koju ona naziva iskrenou, uda nju. Na vas sad zajedniki prenosim svu svoju vlast, visoko dostojanstvo i celo golemo veleleplje to prati velianstvo. Mi emo po mesec dana, drei sa nama sto vitezova koje ete vi hraniti, naizmence stanovati kod vas. Zadraemo samo ime kraljevsko, i sva prava poasna; a mo i prihodi i uprava nek budu vai, dragi sinovi: a u znak toga ovu krunu vi podelite. KENT: O, Lire uzvieni, kog uvek ko svog kralja potovah, ko oca voleh, kao gospodara svud pratih, i u molitvama svojim ko zatitnika velikog prizivah LIR: Napet je luk; ukloni se od strele. KENT: O, ne, odapni je, nek njezin iljak provrti moje srce. Neka Kent neutiv bude kada Lir je lud. ta ini ovo, stare? Misli li da e se dunost plaiti da zbori onda kad mo se laski priklanja? Za ast je obaveza iskrenost kad budalasti postanu vladari. Zadri vladavinu, promisli to bolje ume i tu naglost gadnu

obuzdaj. Svojim jemim ti ivotom da najmlaa te erka ne voli najmanje; nit' su prazna ona srca u kojih tihi glas ne odjee upljinom. LIR: Kente, tako ti ivota, uuti! KENT: ivot smatrao sam uvek ko ulog protiv tvojih dumana; niti se bojim da ga izgubim za tvoje blagostanje. LIR: Sklanjaj mi se s oiju! KENT: Gledaj bolje; i dozvoli da vazda budem meta tvoga oka. LIR: Apolona mi KENT: E, Apolona mi, uzalud, kralju, svoje bogove priziva. LIR: O, ti robe! Otpadnie! (Stavlja ruku na ma.) OLBENI i KONVEL: Nemojte, mili gospodaru! KENT: Hajde! Ubij lekara svog, pa kunu boljku nagradi. Opozovi to si dao, il' u ti, dok u grlu imam glasa, govoriti da ini nepravdu. LIR: Sluaj me, buntovnie! Sluaj me po kletvenikoj svojoj dunosti! Poto si pokuavao da nas navede da re svoju prekrimo a to se nikad ne usudismo da prepun drske oholosti stane izmeu nae odluke i moi to ne moe dopustiti ni naa priroda niti nae dostojanstvo vaspostavljamo svoju vlast, pa tebi odreujemo nagradu. Pet dana dajemo tebi da se pripremi i zatiti od svetskih nevolja, a estoga okreni mrska lea kraljevstvu naem; ako li ti bude prognano telo dana desetoga u oblastima naim naeno, umree istog trena. Odlazi! Tako mi Jupitera, ovo neu

opozvati. KENT: Pa, ostaj zbogom, kralju! Kada si takav, izvan tvog je grada sloboda, a progonstvo ovde vlada. (Kordeliji.) Neka te tite svi bogovi s neba! Pravedno misli, ree sve to treba. (Regani i Gonerili.) Bez dela vae prie prazne sve su; nek lepe rei i lep plod donesu. Zbogom! Kent smera da sad u slobodi, u novoj zemlji, starim putem hodi. (Ode.) (Trube. Vraa se Gloster sa francuskim kraljem, vojvodom od Burgundije i pratnjom.) GLOSTER: Moj gospodaru, stigli su nam kralj francuski i burgundski vojvoda! LIR: Vojvodo od Burgundije, mi najpre obraamo se vama, koji ste zajedno s ovim kraljem nau ker prosili. Koji miraz najmanji traite uz nju, ako neete da prekinete prosidbu? VOJVODA OD BURGUNDIJE: Moj kralju preuzvieni, nita vie ja ne traim no to sami ponudiste, a ni vi manje dati neete. LIR: Moj plemeniti vojvodo, kad nama bila je draga cenismo je tako, al' sada joj je cena pala. Eno, gospodine, tu stoji ona: ako ita se u tom siunom stvorenju milosti vaoj svia, ili sve, a uz nju samo gnev svoj pridajem i nita vie, onda: eto je, nek bude vaa. VOJVODA OD BURGUNDIJE: Ne znam ta da kaem. LIR: Hoete l', sa svim njenim slabostima, bez prijatelja, platom nae mrnje odskora ogrnutu, sa mirazom prokletstva naeg, gurnutu od nas uz zakletvu, za enu uzeti je il' neete? VOJVODA OD BURGUNDIJE: Oprostite mi, kralju; izbora nema pod tim uslovima. LIR: Onda je ostavite; jer sam vam, tako mi sile to me stvorila, naveo sav imetak njen.

(Francuskom kralju.) Moj kralju, ne elim da od ljubavi se vae udaljim tol'ko da vas spajam s onim to mrzim; stoga, preklinjem vas, sklonost okren'te svoju ka dostojnijem smeru no to je ova bednica, koju se ak i priroda bezmalo stidi da prizna. FRANCUSKI KRALJ: To je zbilja udno da ona, to je sve do maloas va dragulj bila, predmet vae hvale, starosti vae melem, najbolja i najdraa, za ovaj puki tren uini neto tako uasno i da sa sebe strgne plat tolike milosti vae. Prestup njen zacelo toliko mora neprirodan biti da u udovite je pretvori, il' e na vau ljubav prethodnu da padne ljaga; da to pomislim o njoj, za to je vera potrebna kakvu bi razum samo udom nekim usadio u mene. KORDELIJA: Velianstvo iako nemam ljigavu i glatku vetinu s kojom ljudi govore to ne misle; jer to nameravam to uinim pre nego to i kaem ipak vas preklinjem da obznanite da nipoto ni ljaga niti zloin, ni sraman in ni korak neastan ne liie me vae milosti i naklonosti, nego nedostatak onoga to bogatijom me ini: oka to korist ite, jezika zbog kojega sam srena to ga nemam, iako ba zbog toga nemanja izgubih vau sklonost. LIR: Bolje da se rodila nisi nego to si me toliko razoarala. FRANCUSKI KRALJ: Zar nije posredi nita drugo? Uroeno oklevanje, to esto ne izree postupak koji misli da izvede? Vojvodo od Burgundije, ta vi

imate rei ovoj gospi? Ljubav nikako nije ljubav kada je protkana obzirima koji stoje od njenog cilja pravoga daleko. Hoete li je? Ona sama sobom predstavlja miraz. VOJVODA OD BURGUNDIJE: Uzvieni Lire, dajte mi samo onaj udeo koji ste oami vi predloili, i poveu za ruku Kordeliju ko vojvotkinju burgundsku. LIR: Ne, nita! Zakleo sam se; ja sam postojan. VOJVODA OD BURGUNDIJE: Tad mi je ao to ste tako oca izgubili da morate i mua izgubiti. KORDELIJA: Sa mirom poao vojvoda od Burgundije! Kad njemu elja za imovinom ljubav znai, njegova ena neu postati. FRANCUSKI KRAJB: Najlepa Kordelija, koja si siromana a najbogatija; prognana a najvrednija; i tako prezrena, ali najvoljenija: uzimam tebe i vrline tvoje. to odbaeno bee neka sada postane zakonito. udo! Od njine mrnje su ledene ljubav i pota planule u mene. Ker gurnu, kralju, u svom besu slepom, da vlada mnome i Francuskom lepom. Nee mi vladar Burgundije plavne oteti onu kojoj nema ravne. Sad reci zbogom njihovome zlu: dobie vie no to gubi tu. LIR: Uzmi je, kralju; nek je tvoja, velim; ja takve keri nemam, niti elim da ikada je vidim. Idi stog bez ljubavi i blagoslova mog. Hajdemo, plemeniti vojvodo. (Trube. Izlaze Lir, Vojvoda od Burgundije, Konvel, Olbeni, Gloster i pratioci.) FRANCUSKI KRALJ: Oprosti se sa svojim sestrama. KORDELIJA: Dragulji naeg oca, vlanog oka Kordelija se oprata od vas. Znam kakve ste; al' kao sestri mi je

mrsko da vae mane imenujem. Negujte lepo oca: ja ga vaoj ljubavi iskazanoj ostavljam. Al' da me, avaj, voli kao pre, ja bih mu bolje mesto nala gde. Pa zbogom vam obema. REGANA: Ti nas ne ui naim dunostima! GONERILA: Trudi se muu svom da ugodi, koji te dobi ko milostinju od sree; jer si u poslunosti prekrta bila, zasluila ti si da nema sada to nemala nisi. KORDELIJA: to skri lukavstvo, vreme razotkriva; ko krije mane, brukom kanjen biva. Neka vas prati srea! FRANCUSKI KRALJ: Hajdemo, lepa moja Kordelija. (Izlaze Francuski kralj i Kordelija) GONERILA: Sestro, imam onoliko da ti priam o onome to nas se obeju najvie tie. Mislim da e na otac veeras poi odavde. REGANA: Sasvim izvesno, i to s tobom; sledeeg meseca e doi k nama. GONERILA: Vidi li kako mu je starost udljiva; nismo se malo nagledale toga: on je uvek najvie voleo nau sestru; a s kakvom je bednom nerazumnou sad odbacuje, suvie je oigledno. REGANA: To je slabost njegove starosti; ali on je sebe oduvek tek ovlano poznavao. GONERILA: I u svojim najboljim i nakrepkijim godinama suvie je prenagljivao; moramo zato oekivati da od njegove starosti dobijemo ne samo nesavrenosti odavno ukorenjene navike nego sem toga i neobuzdane udljive izgrede koje sa sobom donosi boleljiva i razdraljiva starost. REGANA: Takve neumerene izlive besa, kao to je bio sluaj s Kentovim progonstvom, sad emo svakako doivljavati od njega. GONERILA: Bie i drugih oprotajnih ceremonija kao to je ova izmeu njega i francuskog kralja. Molim te da se drimo slono. Ako na otac nastavi da istie svoju vlast sa ovakvim nastrojenjem kao to ini, ovo njegovo poslednje prenoenje vlasti e za nas biti samo uvreda. REGANA: Razmiljaemo i dalje o tome. GONERILA: Moramo neto uiniti, i to dok je gvoe vrue. (Odu.) POJAVA DRUGA Dvorana u zamku grofa od Glostera (Ulazi Edmund nosei pismo.) EDMUND: Prirodo, ti si moja boginja; zakonu tvome moram sluiti. to da prokletstvo obiaja trpim i doputam da sitniavost svetska mog liava me prava, samo zato

to dvanaestetrnaest meseci kasnim za bratom? Zato kopilan? Zbog ega laan? Kad su mere mojih udova isto vrsto sklopljene, duh isto plemenit, a moje crte jednako lepe ko u poroda estite gospe? to nas igou govore "laan"? "nizak"? "kopilan"? Nas to u slasnoj krai prirode stiemo vie grae, snaniju usplamtelost, no to u zamorenoj zaguljivoj postelji ustajaloj ode na celo pleme zvekana zaetih izme spavanja i bdenja? Pa lepo, zakoniti Edgare, moram da tvoju zemlju osvojim: kopilan Edmund ima oevu ljubav, ba ko i zakoniti sin; da krasne rei: "zakoniti"! Lepo, moj zakoniti, ako ovo pismo ispuni svrhu i moj naum uspe, kopilan Edmund brata zakonitog oborie. Gle, rastem, uspevam; bogovi, sad pomoz'te kopiladi! (Ulazi Gloster.) GLOSTER: Kent tako prognan! A kralj francuski krenuo gnevan! I na kralj je noas otib! Svoje odreko se vlasti! Na izdravanje je pristao! I sve to za tren oka! Edmunde, ta je, da l' ima nekih novosti? EDMUND: Nemam, vaa milosti. (Stavlja pismo u dep.) GLOSTER: to se tako briljivo trudi da sakrije to pismo? EDMUND: Ne znam nikakve novosti, gospodaru. GLOSTER: Kakav si to list hartije itao? EDMUND: Nita, gospodaru. GLOSTER: Nita? Pa to si se onda sa tako stranom urbom trudio da ga strpa u dep? Onome to ima svojstvo niega nije potrebno da se tako skriva. Da vidim; hajde; ako je nita, nee mi trebati naoari. EDMUND: Molim vas, gospodaru, oprostite mi; to je pismo od mog brata, i jo ga nisam celo proitao; a koliko sam ga dosad pregledao, smatram da nije zgodno da ga vidite. GLOSTER: Daj mi pismo, kaem ti! EDMUND: Loe u postupiti bilo da ga zadrim ili dam. Sadrina je, koliko sam dosada razumeo, za osudu. GLOSTER: Da vidim, da vidim. EDMUND: Nadam se, radi opravdanja svog brata, da je ovo napisao samo da bi ispitao ili iskuao moju vrlinu.

GLOSTER (ita): "Ovakvi obziri i potovanje starosti zagoravaju nam svet u naim najboljim godinama; uskrauju nam imanje sve dok, ostareli, ne moemo vie uivati u njemu. Poinjem da u ovom pritisku matore tiranije vidim samo budalasto, glupavo ropstvo; ona vlada ne zato to ima mo nego zato to je trpimo. Doi k meni da opirnije popriamo o tome. Kad bi na otac hteo da spava dokle ga ja ne probudim, ti bi zauvek uivao polovinu njegovih prihoda i bio miljenik tvog brata, Edgara." Ha! Zavera! "Da spava dokle ga ja ne probudim, ti bi uivao polovinu njegovih prihoda." Moj sin Edgar! Zar je imao ruke da to napie! Srca i mozga da to ispili? Kada ti je ovo stiglo? Ko je to doneo? EDMUND: Nije doneto, gospodaru; tu i jeste ujdurma; ubaeno mi je kroz prozor u sobu. GLOSTER: Poznaje li rukopis svog brata? EDMUND: Da je sadrina dobra, gospodaru, zakleo bih se da je njegov; ali s obzirom na ovo voleo bih da nije. GLOSTER: Njegov je. EDMUND: Njegova je ruka, gospodaru; ali nadam se da mu srce nije u toj sadrini. GLOSTER: Da li te je ikad raiije iskuavao u tom pogledu? EDMUND: Nikada, gospodaru; ali esto sam ga sluao kako tvrdi da bi, kad sinovi zau u zrelije godine a oevi su na izmaku ivota, bilo pravednije da otac bude pod starateljstvom sina, a sin da upravlja njegovim imanjem. GLOSTER: O, nitkov, nitkov! Tano takvo miljenje kazuje i u pismu! Odvratan nitkov! Neprirodan, mrzak, zverski nitkov! Gori od zveri! Idi odmah i pronai ga; hou da ga uhapsim. Uasan nitkov! Gde li je? EDMUND: Ne znam tano, gospodaru. Ako biste izvoleli da uzdrite gnev protiv mog brata, sve dok iz njega ne izvuete bolji dokaz o njegovoj nameri, ili biste pouzdanim putem; ali ako prema njemu postupite nasilniki, pogreno shvatajui njegovu svrhu, to bi teko ranilo vau sopstvenu ast i smrskalo u komade srce njegove poslunosti. Smeo bih ivot zaloiti da je on ovo pisao da ispita moju odanost prema vaoj milosti, a ne sa bilo kakvom opasnom namerom. GLOSTER: Misli? EDMUND: Ako je po volji vae milosti, odveu vas negde odakle ete nas uti kako razgovaramo o tome, pa e vam svedoanstvo sopstvenih uiju pribaviti izvesnost; i to bez ikakvog oklevanja, jo veeras. GLOSTER: On ne moe biti takvo udovite EDMUND: I nije, svakako. GLOSTER: prema svom ocu, koji ga voli tako neno i potpuno. Nebesa i zemljo! Edmunde, pronai ga; ispitaj ga, molim te: izvedi to kako te pamet ui. Dao bih sve to imam da doem do izvesnosti. EDMUND: Smesta u ga potraiti, gospodaru; izveu ovaj posao to bolje mogadnem, i izvestiu vas o svemu. GLOSTER: Ona skoranja pomraenja Sunca i Meseca nita nam dobro ne predskazuju; makar ih nauka o prirodi tumaila ovako ili onako, priroda ipak osea da je biuju njihove posledice. Ljubav hladni, prijateljstvo se otpauje, braa se zavaaju; u gradovima pobune; u unutranjosti nesloga; u palatama izdaja; i kida se veza izmeu oca i sina. Na ovom mom nevaljalcu ostvaruje se predskazanje: eto sina protiv oca; kralj ispada iz koloteine prirode: eto oca protiv deteta. to je bilo najbolje za naeg ivota, to smo ve videli; spletke, neiskrenost, izdaja, i svi ruilaki prevrati, bez prestanka nas prate u grob. Ispitaj tu hulju, Edmunde; nee tu biti tete po tebe: uradi to briljivo. A plemeniti i odani Kent prognan! Njegov prestup: estitost! Kako je to udno! (Ode.)

EDMUND: Krasna je ta budalatina ovoga sveta: kad nam se srea razboli esto zato to se presitila naim sopstvenim postupcima mi krivicu za nae nesree svaljujemo na Sunce, Mesec i zvezde; kao da smo hulje po nunosti; budale po nebeskoj prinudi; nitkovi, lopovi i izdajice zbog toga to sfere vladaju nama; pijanice, laovi i preljubnici zbog iznuene poslunosti uticaju planeta; i sve u emu smo zli zahvaljujui nekom boanskom podstreku. Divan izgovor za arhikurvara da svoj nagon za prcanjem stavi na teret neke zvezde! Moj otac se spojio s mojom majkom pod Zmajevim repom, a roenje mi je palo pod vladavinom Velikog medveda; iz ega sledi da sam surov i pohotljiv. Ama ta! Bio bih ja onaj koji sam ak i da je najdevianskija zvezda treptala na nebeskom svodu dok su od mene pravili kopile. Edgar (Ulazi Edgar) i hopla! evo ga, poput katastrofe u staroj komediji. Na lice u navui lupeku melanholiju, i uzdisau kao matori ludak. O, ova pomraenja predskazuju ove razdore! Fa, sol, la, mi. EDGAR: Kako si mi, brate Edmunde? U kakve si se to ozbiljne misli udubio? EDMUND: Razmiljam, brate, o jednom proroanstvu, koje sam proitao pre neki dan, o tome ta e doi posle ovih pomraenja. EDGAR: Zar se ti bavi time? EDMUND: Uveravam te da posledice, o kojima tamo pie, na alost ve dolaze; neprirodnost izmeu dece i roditelja, smrt, skupoa, raskidanje starih prijateljstava, razdori u dravi, pretnje i kletve protiv kralja i plemstva, bezrazlono nepoverenje, proganjanje prijatelja, rasulo u vojsci, raskid brakova i ta ti ja sve znam! EDGAR: Otkad si se upisao u astroloku sektu? EDMUND: De, de; kad si video oca poslednji put? EDGAR: Sino. EDMUND: Jesi li govorio s njim? EDGAR: Jesam, puna dva sata EDMUND: Jeste li se rastali prijateljski? Da nisi kod njega primetio nezadovoljstvo, u reima ili ponaanju? EDGAR: Nimalo. EDMUND: Seti se u emu si ga mogao uvrediti; i preklinjem te, izbegavaj njegovo prisustvo sve dok izvesno kratko vreme ne rashladi vrelinu njegovog gneva, koji u njemu ovog trenutka toliko besni da bi ga jedva ublailo i kad bi se tebi desila kakva nesrea. EDGAR: Neka propalica me je opanjkala. EDMUND: I ja se toga bojim. Molim te, uzdravaj se i ne izlazi mu na oi dok estina njegovog besa ne popusti i, kao to rekoh, skloni se u moju sobu, a odatle u te u pogodan as odvesti da uje ta govori moj milostivi gospodar. Molim te, hajde; evo ti mog kljua Ako nekud izae, poi naoruan. EDGAR: Naoruan, brate? EDMUND: Brate, savetujem ti za tvoje dobro: idi naoruan. Ne bio astan ovek ako ti smeraju ita dobro; rekao sam ti ta sam video i uo; ali tek slabo, ni blizu onoj pravoj slici i uasu. Molim te, idi. EDGAR: Hou li uskoro uti neto od tebe? EDMUND: Raunaj na mene u ovoj stvari. (Edgar ode.) Otac to lako poveruje sve, brat plemenit, u kog je srce tako od zla daleko da i ne sumnja u njega; i na ijem budalastom

potenju lako moje spletke jau! Sve jasno vidim. Ako ne roenjem, lukavstvom u se zemlje dokopati: sve mi je pravo to plen moe dati. (Ode.) POJAVA TREA Soba u zamku vojvode od Olbenija (Ulaze Gonerila i njen domoupravitelj Osvald.) GONERILA: Je li moj otac udario oveka iz moje pratnje zato to je grdio njegovu budalu? OSVALD: Jeste, gospoo. GONERILA: Danonono me vrea; svakog sata pada iz jedne grube uvrede u drugu; i to sve nas pozavaa. Ne elim to da trpim! Vitezovi njegovi sve su drskiji, a on za svaku nas sitnicu grdi. Kad se vrati iz lova, s njim da govorim ne elim; reci da sam bolesna. A slui li ga manje revnosno no to si dosad, bie to u redu; krivicu za to ja preuzimam. OSVALD: Dolazi, gospo; ujem ga. (Rogovi iza scene.) GONERILA: Budite kol'ko hoete svi tromi i nehajni, i ti i ostali; htela bih da se o tom re povede: pa ako mu se ne svia, nek mojoj otide sestri, koja je, to znam, u tome sa mnom istog miljenja i ne da da se njom gospodari. Glupavi starac, hoe jo da vri vlast koju je poklonio! E, bogme, podetinje budale matore, pa zato treba popritegnuti ih im vidimo da pokuavaju dobrotu da iskoriavaju. Zapamti to sam rekla. OSVALD: Hou, gospo. GONERILA: A i na vitezove njegove s vie hladnoe gledajte; svejedno ta otud proistee; reci to i ostalima. Hou da se otud prilika rodi da mu reem sve. Smesta u sestri pisati da isto postupa. Reci da donesu obed. (Odlaze.)

POJAVA ETVRTA Dvorana u istom zamku (Ulazi Kent, preruen.) KENT: Kad bih jo mogb drugim naglaskom da prikrijem svoj govor, mogla bi me namera dobra uspeno odvesti onome cilju radi kojeg se preruih spolja. Sad, prognani Kente, ako li moe sluiti tu gde si osuen, moda e ti tvoj gospodar, kog voli, mnogo posla zadati. (uju se rogovi iza scene. Ulaze Lir, vitezovi i pratioci.) LIR: Ne dozvolite da i trenutak ekam na obed: hajde, idite i pripravite ga. (Izlazi jedan pratilac) Hej, a ko si ti? KENT: ovek, gospodaru. LIR: ta si po zanimanju? ta hoe od nas? KENT: Zanimanje mi je da ne budem manji nego to izgledam; da volim onoga ko je astan; da razgovaram s onim koji je mudar i malo govori; da se bojim suenja; da se borim kad nemam drugog izbora; i da ne jedem ribu. LIR: Pa ko si ti? KENT: ovek vrlo asna srca, i siromaan kao kralj. LIR: Ako si siromaan kao podanik kao to je on kao kralj, onda si dovoljno siromaan. ta bi hteo? KENT: Slubu. LIR: Kome bi da slui? KENT: Vama. LIR: Poznaje li me ti, prijatelju? KENT: Ne, gospodaru; ali u vaem dranju ima neeg to bih voleo da nazovem gospodarom. LIR: Atajeto? KENT: Uzvienost. LIR: Koje slube ume da obavlja? KENT: Umem da sauvam potenu tajnu, da jaem, da trim, da neku zanimljivu priu upropastim priajui je i da ne okoliei prenesem jasnu poruku; za ta su obini ljudi podesni, sposoban sam i ja, a najbolje u meni je vrednoa. LIR: Koliko ti je godina? KENT: Nisam toliko mlad, gospodaru, da bih neku enu voleo zbog pesme, niti toliko star da ni zbog ega zaorim za njom; etrdeset i osam mi je godina na grbai. LIR: Poi za mnom; sluie me: ako mi se posle ruka ne bude manje sviao, neemo se skoro rastati. Ruak, hej! Ruak! Gde je moje mome? Moja budala? Idite i pozovite ovamo moju budalu. (Izlazi jedan pratilac. Ulazi Osvald.) Hej, ti, ti, prijane! Gde mi je ki? OSVALD: Izvinite (Izae.) LIR: ta to ree taj drugar? Pozovite natrag tog klipana. (Izlazi jedan vitez.) Gde je moja budala, hej? ini mi se da ceo svet spava. ta je bilo? Gde je taj melez? (Vraa se vitez.) VITEZ: Kae, gospodaru, da vam se ki ne osea dobro. LIR: Zato se taj rob nije vratio kad sam ga zvao? VITEZ: Gospodaru, odgovorio mi je pravo u oi da nee. LIR: Nee? VITEZ: Ne znam ta je tu posredi, gospodaru; ali, po mom miljenju, prema vaoj visosti

ne postupaju s onom preanjom poau i panjom; zapaa se velika oseka ljubaznosti kako kod sve posluge tako i kod samog vojvode i vae keri. LIR: Ha! Zar tako veli? VITEZ: Molim vas, gospodaru, oprostite mi ako se varam; jer moja vernost ne moe utati kad mi se ini da vreaju vau visost. LIR: Samo me podsea na ono to sam i sam opazio. Primetio sam u poslednje vreme krajnje hladnu nemarnost; ali sam za nju vie krivio svoJe podozrivo akanje po sitnicama nego neku stvarnu nameru i smiljenu neljubaznost. Obratiu na to vie panje. Ali gde je moja budala? Dva dana ga ve nisam video. VITEZ: Otkako je naa mlada gospa otila u Francusku, budala se prosto prepolovila od alosti. LIR: Dosta o tome: primetio sam to dobro. Idi i kai mojoj keri da elim da razgovaram s njom. (Izlazi jedan pratilac.) A ti pozovi ovamo budalu. (Izlazi drugi pratilac. Vraa se Osvald.) Hej, vi, gospodine, vi, hodite ovamo, gospodine. Ko sam ja, gospodine? OSVALD: Otac moje gospodarice. LIR: "Otac moje gospodarice!" Gospodareva huljo! Kukin sine! Propalice! Dukelo! OSVALD: Nisam ja nita od toga, gospodaru; izvinite, molim. LIR: Zar ti da krljeti oi na mene, lupeu? (Udara ga.) OSVALD: Ne dozvoljavam da me tuete, gospodaru. KENT: Ne dozvoljava ni da ti se podmee noga, bedni nogometau? (Saplie ga.) LIR: Hvala ti, prijatelju; slui me pa e stei moju ljubav. KENT: Hajde, prijako, ustaj, tornjaj se! Nauiu ja tebe ta je ta; isti se, isti se! Ako hoe da jo jednom izmeri svoju klipansku duinu, ostani; inae se gubi! Hajde istac; jesi l' pametan? E, tako. (Izgura ga napolje.) LIR: No, odana slugo, hvala ti: evo kapare za tvoju slubu. (Daje Kentu novaca. Ulazi Budala.) BUDALA: Dozvoli da ga i ja unajmim: evo moje kape. (Nudi Kentu svoju ludaku kapu.) LIR: E, mome moje lepo! Kako si mi? BUDALA: Sluaj, prijako, najbolje bi uinio da uzme moju kapu. KENT: Zato, budalo? BUDALA: Zato? Zato to staje na stranu onoga koji je pao u nemilost. Bogme, ako ne ume da se smei kako vetar duva, brzo e navui kijavicu. Evo ti, uzmi moju kapu. Vidi, ovaj ovek je prognao dve svoje keri, a treu je protiv svoje volje blagoslovio: ako poe za njegovim primerom, svakako e morati da ponese moju kapu. Kako si, iko? Voleo bih da imam dve ludake kape i dve keri! LIR: Zaista, sinko? BUDALA: Kad bih im dao sav svoj imetak, zadrao bih kape za sebe. Ova je moja; a drugu izmoli od svojih keri. LIR: uvaj se, prijako! Pomisli na bi. BUDALA: Istina je pas, i mora u tenaru; biem ga teraju napolje, a gospoa kuka sme da stoji kraj ognjita i da smrdi. LIR: Gorka aa za mene! BUDALA: (Kentu) Prijako, da te nauim jednu pesmu. LIR: Hajde. BUDALA: Dobro pazi, iko: Imaj vie no se vidi, zbori manje no to zna,

vie jai, manje idi, uzmi vie no to da, sluaj, ali slabo veruj, sa kockanjem ne preteruj; ne kurvaj se, nemoj piti, ne izlazi meu svet, pa e tvoje tuce biti vie nego dvadeset. KENT: Pa to nije nita, budalo. BUDALA: Onda je to kao re neplaenog advokata; nita mi niste ni dali za to. Zar onim to je nita ne moe da se poslui, iko? LIR: Pa ne mogu, sinko; od nieg se nita ne moe nainiti. BUDALA (Kentu) Molim te, kai mu da upravo toliko iznosi prihod od njegove zemlje; budala nee da veruje. LIR: Gorka budala! BUDALA: Mladiu, zna li ti razliku izmeu gorke budale i slatke budale? LIR: Ne znam, deko; poui me. BUDALA: Onaj ko te svetovao da razdeli posed svoj tu kraj mene neka stane, ili ti za njega stoj: jednu slatku, jednu gorku, videe budale dve: prva u arenom ruhu, druga odmah pored nje. LIR: Naziva li ti to mene budalom, mome? BUDALA: Sve si svoje ostale titule razdao; a s ovom si roen. KENT: U tome nije ba potpuna budala, gospodaru. BUDALA: Nisam, vere mi; to mi ne dozvoljavaju velmoe i drugavelika gospoda; kad bih imao iskljuivo pravo na to, oni bi hteli da imaju udeo, a i gospe: niko od njih ne bi hteo da mi prepusti celu budalatinu, hoe da i sami trpnu poneto. iko, daj mi jedno jaje, a ja u tebi dve krune. LIR: A kakve e to biti dve krune? BUDALA: Pa, poto raseem jaje po sredini i pojedem ono to je unutra, one dve krune od jajeta. Kad si svoju krunu rascepio napola i poklonio oba dela, poneo si svog magarca na leima preko blata: malo si imao pameti u svojoj elavoj kruni kad si poklonio onu zlatnu. Ako o tome govorim kao ono to sam, naredi da iibaju onoga ko prvi nae da je tako. Ludama ovog leta nikad gore; jer ljudi zaglupavie, pameu sasvim zabrljavie, pa ko majmuni sve tvore. LIR: Otkad si ti toliko natuen pesmicama, mome? BUDALA: Otkako si ti, iko, od svojih keri nainio svoje majke; jer kad si im dao prut i sam smakao akire, od sree proplakae one, ja propevah od jada

to takav podetinji kralj i sad u lude spada. Molim te, iko, uzmi uitelja da naui tvoju budalu da lae; toliko bih voleo da nauim lagati. LIR: Ako bude lagao, mome, narediemo da te iibaju. BUDALA: udo pravo to ste ti i tvoje keri u srodstvu: one bi me iibale kad govorim istinu, a ti kad laem; a ponekad me ibaju to utim. Radije bih bio bilo ta nego budala; pa ipak, ne bih voleo da sam ti, iko: ti si oljutio svoju pamet s obe strane, a u sredini nisi ostavio nita. Evo dolazi jedna od oljutina. (Ulazi Gonerila.) LIR: ta je, keri? to ti je elo tako naborano? ini mi se da si odskora suvie namrtena. BUDALA: Bio si ti zgodan momak dok nisi morao da se brine o njenom mrtenju; a sad si nula bez ijedne brojke. Ja sam sad vie od tebe; ja sam budala, a ti nisi nita. (Gonerili.) Da, zbilja, drau jezik zazubima; jer vae mi lice to nareuje, iako nita ne kaete. utkac, utkac: kad ne uva koricu ni mrvicu luda, kad mu sve dojadi, traie ih svuda. (Pokazuje na Lira.) Ovo je prazna mahuna od graka. GONERILA: Ne samo vaa luda, gospodaru, kojoj sve doputate, ve i drugi iz vae drske pratnje neprestano zakeraju i gloe se i diu divljaku buku nepodnoljivu. Gospodine, kad s tim vas upoznadoh miljah da brzo nai ete leka; al' sad se plaim, prema onom to ste odskora zborili i inili, da ovo vrljanje vi titite i podstiete svojom dozvolom; ako je tako, te krivice nee izbei kaznu, nit' e otre mere spavati, koje, samo da bi red vaspostavile, mogu u svom dejstvu naneti vama uvredu; a to bi sramota bilo inae, al' nuda postupkom mudrim to bi nazvala. BUDALA: Jer ti zna, iko: Grmua je kukavie hranila ko decu pravu, dok joj jednog dana nisu otkinuli glavu. I tako, ugasi se svea i mi ostadosmo u mraku. LIR: Jesi l' ti naa erka? GONERILA: Htela bih da se koristite onom pameu koje, znam, imate dosta; da odbacite udi koje vas odnedavno preobraavaju

u ono to vi niste zaista. BUDALA: Zar magarac ne moe primetiti kad kola vuku konja? Juhaj, curo, to te volim! LIR: Da li me iko ovde poznaje? Lir ovo nije: zar Lir tako hoda? Govori tako? Gde li su mu oi? Ili mu slabi razum, zamire mo suenja? Ha, da l' sam budan? Ne. Ko moe meni rei ko sam ja? BUDALA: Lirova senka. LIR: Hteo bih da to znam; jer po obelejima kraljevskog dostojanstva, po svom znanju i svim razlozima, pogreno bih bio ubeen da imam keri. BUDALA: Koje hoe da od tebe naine poslunog oca. LIR: Kako se zovete, lepa, plemenita gospo? GONERILA: To uenje, gospodine, veoma lii na vae udi skoranje. Molim vas, smer moj tano shvatite: stari ste, potovanja dostojni, pa budite i razumni. Vi ovde stotinu vitezova drite i paeva; a svi su tako drski, neobuzdani, razvratni, da dvor na, okuen njihovim ponaanjem, na bunu krmu lii; pijanenje i razbludnost ga ine slinijim pivnici kakvoj ili javnoj kui no otmenome zamku. Sam taj stid zahteva hitan lek; i zato ujte molbu od one to e inae uzeti sama ono za ta moli: smanjite svoju pratnju malice; a oni to vam ostanu u slubi nek budu ljudu koji prilie starosti vaoj, oni to e biti svesni i sebe i vas. LIR: Pakla mu! Sedlajte konje; pratnju mi pozov'te. Kopile odroeno! Neu ti smetati: imam ja jo jednu ker. GONERILA: Vi moje sluge bijete, a vaa obesna rulja trai da joj slue bolji od nje. (Ulazi vojvoda od Olbenija.) LIR: O, teko onom ko se suvie kasno kaje! (Olbeniju.) Dooste li, gospodine? Je l' ovo vaa volja? Kaite. Konje mi pripremite. O, nezahvalnosti, ti zlodue

mermerna srca, kad se pokae u dejem liku ti si gnusnija od morske nemani. OLBENI: Gospodine, priberite se, molim. LIR (Gonerili): Lae, gnusni jastrebe! Moju pratnju ine ljudi proSrani, retko vrli, i sa svojom dunou do tanina upoznati; s najstroom panjom oni uvaju ugled svog imena. O, najmanja pogreko, kako runo si se ti na Kordeliji meni inila! Ti si, ko sprava muilaka, moju prirodu s vrstog mesta pomerila, iz srca mi svu ljubav isisala, a dodala mu ui. Lire, Lire, o, Lire! (Bije se u glavu.) Udri ovu kapiju to pusti ludost, a um istera! Idite, ljudi! OLBENI: Gospodaru, ja sam tu bez krivice, ak i ne znam ta vas uzbudi tako. LIR: Moda, vojvodo. uj, Prirodo, uj, mila boginjo! Poniti smer svoj ako li si htela da to stvorenje plodnim uini! Jalovost podaj njenoj utrobi! Sasui joj organe ploenja, i nek iz tog izopaenog tela ne nikne nikad dete njoj u ast! A mora l' da se porodi, ti njoj od ui dete stvori, pa nek bude nakaza neprirodna na njen jad! Neka joj mlado elo izbora, nek slapom suza brazde uree po obrazima njenim. Nek joj muke i brige materinske izvrgne smehu i preziranju, te da ona oseti kako otrije od zuba gujinog rani kada nezahvalno imamo dete! Hajd'mo, hajdemo! (Ode.) OLBENI: Otkud sad ovo, vinji bogovi? GONERILA: Ne trudi se da uzrok iznae; pusti nek ud mu ide onamo kud uputi ga ludost staraka. (Lir se vraa.)

LIR: Kako? Pedeset mojih pratilaca da strada naglo za dve nedelje? OLBENI: O emu vi to, gospodaru? LIR: ue. (Gonerili.) O, grom i pakao! Sramota me to moe tako da muevnost moju potrese da se ove suze vrele, koJe iz mene snano naviru, zbog tebe liju, ko da si ih vredna. Kune te magle snale! Neprebolne rane od kletve oinske nek more u tebi svaki ivac! O, vi stare i lude oi, ako opet jednom zbog ovog zaplaete, ja u vas iupati i baciti, da vodu to lijete je razmutim sa glinom. Zar dotle doe? Pa nek bude tako: ja imam drugu ker, i ona je, to dobro znam, i ljubazna i nena. Kad uje to o tebi, noktima odrae tvoje vuje lice. Ti e videti da u ponovo na sebe uzeti ono oblije za koje misli da ve ga zanavek odbacih; videe, jemim to. (Izlaze Lir, Kent i pratioci.) GONERILA: Da l' uje ovo? OLBENI: Ma kol'ko da te volim, Gonerila, ne mogu biti tako pristrastan GONERILA: Pusti to, molim te. Hej, Osvalde! (Budali.) A ti, prijako, to si vie hulja nego budala, hajd za svojim gosom! BUDALA: ika Lire, ika Lire, priekaj i povedi budalu sa sobom! Uhvaenu liju i takvu erku zmiju strvoderu valja voditi, samo da mogu dobiti za kapu svoje ue; ekaj budalu, drue! (Ode.) GONERILA: Dobar je savet dobio taj ovek. Sto vitezova! Ba bi bezbedno i mudro bilo pustiti da ima sto vitezova u pripravnosti; pa da pri svakom snu, pri svakoj udi, pomisli, albi, negodovanju, moe da ludost titi njinom silom

i da nam ivot zavisi od njega! Osvalde! OLBENI: Moda strepi previe. GONERILA: Bolje no previe da verujem. Dopusti mi da uklonim sva zla kojih se bojim, a ne da se bojim dokle me ova zla ne uklone. NJegovo srce znam. O onome to rekao je pisala sam sestri; ako ga ona primi s njegovih sto vitezova, mada joj na sve ukazah neprijatnosti (Ulazi Osvald.) No, ta je, Osvalde? Da l' si pismo mojoj sestri napisao? OSVALD: Da, gospoo. GONERILA: Izberi pratnju, pa brzo sedajte na konje. Javi joj ta me naroito plai; a dodaj jo i svoje razloge, koji e to potkrepiti. Hajd krei, i brzo da se vrati. (Osvald izlazi.) Ne, moj muu, ne kudim tvoju blagost mleastu i dranje, al' vie ti, oprosti, zameraju to nema mudrosti no to te hvale za tu mekost tetnu. OLBENI: Ne znam koliko dobro vidi stvari: ko popravlja, taj esto sve pokvari. GONERILA: Ne, onda OLBENI: Dobro; ishod saekajmo. (Izlaze.) POJAVA PETA Dvorite pred zamkom vojvode od Olbenija (Ulaze Lir, Kent i Budala.) LIR: Poi ispred mene u Gloster s ovim pismom. O svemu to zna ne govori mojoj keri nita osim onog to te bude pitala kad proita pismo. Ako ti revnost veoma ne pohita, stii u tamo pre tebe. KENT: Neu trenuti, gospodaru, dok ne predam vae pismo. (Izlazi.) BUDALA: Kad bi kod nekog mozak bio u petama, zar mu ne bi pretila opasnost da dobije uljeve? LIR: Tako je, mome. BUDALA: Onda, molim te, budi veseo; tvoja pamet nee ii obuvena. LIR: Ha, ha, ha! BUDALA: Videe, tvoja druga erka e s tobom postupiti kao rod roeni; jer iako lii na tebe kao oskorua na jabuku, ja ipak znam to znam. LIR: ta ti zna, derane? BUDALA: Po ukusu e biti nalik na ovu kao to je oskorua nalik na oskoruu. Zna li

zato se nos nalazi posred lica? LIR: Ne. BUDALA: Pa da bi oi bile s obe strane nosa, te da ovek moe da ugleda ono to ne moe da nanjui. LIR: Bio sam nepravedan prema njoj BUDALA: Zna li kako ostriga pravi svoju koljku? LIR: Ne. BUDALA: Ne znam ni ja; ali mogu ti rei zato pu ima kuicu. LIR: Zato? BUDALA: Pa da tutne glavu unutra; a ne da je razda erkama, pa da rogove ostavi bez kutije. LIR: Valja mi zaboraviti kakav sam po prirodi. Takonean otac! Jesu li moji konji spremni? BUDALA: Tvoji magarci su otili po njih. Razlog zbog kojeg sedam zvezda nije vie nego sedam zvezda krasan je razlog. LIR: Zato to ih nije osam? BUDALA: Pa dabome; od tebe bi ispala valjana budala. LIR: Da to opet uzmem silom! udovite od nezahvalnosti! BUDALA: Da nisi moja budala, iko, izbio bih te to si ostario pre vremena. LIR: Kako to? BUDALA: Nije trebalo da ostari pre no to si se opametio. LIR: O, nebo, ne daj da poludim, ne daj; pribranost daj mi; neu da poludim! (Dolazi jedan vitez) No, jesu li konji spremni? VITEZ: Spremni su, gospodaru. LIR: Hajde, mome. BUDALA: One to devojkama se zovu i odlasku se smeju mome, nee se nadevovati, bome, ako ne zbrzamo radnju ovu. (Izlaze.) DRUGI IN POJAVA PRVA Dvorite pred zamkom grofa od Glostera (Ulaze, sraznih strana, Edmund i Karan.) EDMUND: Pomoz' Bog, Karane. KARAN: I vama, gospodine. Bio sam s vaim ocem i obavestio ga da e vojvoda od Konvela i Regana, njegova vojvotkinja, stii ovde veeras. EDMUND: Kako to? KARAN: Pa ne znam. Jeste li uli novosti? Mislim na one to se apuu, jer to za sada ide samo od uveta do uveta. EDMUND: Nisam; molim te, ta se pria? KARAN: Zar niste uli da e verovatno doi do rata izmeu vojvode od Konvela i Olbenija? EDMUND: Ni rei. KAR AN: E, onda et.e uti u svoje vreme. Zbogom, gospodine. (Ode.) EDMUND: Vojvoda tu veeras! Jo i bolje! Odlino! To se snano utkiva

u naum moj. Moj otac posla strae da uhvate mog brata. A ja imam jo neto nezgodno da izvrim. Pomozite mi, sreo i brzino! Brate, na jednu re; ta sii, velim! (Ulazi Edgar) Moj otac motri da te uhvati: o, bei! Odali su gde se krije; no e te sada prikriti. Da nisi govorio to protiv vojvode konvelskog? On ovamo dolazi, po noi, i u hitnji, a sa njim Regana; nisi l' nita rekao o njegovome sporu s vojvodom od Olbenija? Promisli. EDGAR: Ni rei, zaista. EDMUND: ujem, otac dolazi; izvini: moram iz lukavstva ma isukati na tebe; vadi svoj! Pravi se da se brani! Pariraj! Predaj se! Oca pretekni. Hej, amo svetlosti! Bei, brate. Buktinje, buktinje amo! Tako, ostaj zbogom. (Edgar izlazi.) Ako se s malo krvi pokropim, (Ranjava se u miicu) mislie svi da bsrih se estoko: pijanice sam viao gde ine u ali jo i vie. Oe! Oe! Stoj, drite ga! Ima l' pomoi? (Ulaze Gloster i sluge s bakljama.) GLOSTER: Gde je ta hulja, Edmunde? EDMUND: U mraku stajae tu sa isukanim maem, mrmljaju basme i prizivajui Mesec u pomo. GLOSTER: Ali gde je sad? EDMUND: Gledajte, gospodaru, krvav sam. GLOSTER: Edmunde, gde je hulja? EDMUND: Onamo pobee, Ne mogui nikako GLOSTER: Za njim! U poteru! (Izlazi nekoliko slugu.) ta "nikako"? EDMUND: Da me navede da vas ubijem; a kad mu rekoh da svim gromovima bogovi osvetnici zasipaju oceubice, kad pomenuh kol'kim mnogostrukim i vrstim sponama dete je za svog oca vezano;

u jednu re, gospodine, kad vide sa kakvim gnuanjem se protivim njegovom smeru neprirodnom, on jarosno ma ve pripravan na mene nezatienog potee, pa ruku obrani moju; ali kada vide da mu se duh moj razgnevljen, i time osokoljen to pravda je uz njega, suprotstavio, moda zastraen i povicima mojim, on najednom pobee. GLOSTER: Neka bei kuda hoe: u ovoj zemlji nee ostati neuhvaen; a kad ga nau, nee nekanjen biti. Vrli vojvoda, gospodar moj i zatitnik, ovamo dolazi noas: silom njegovoga punomoja oglasiu da onaj koji ga nae svu zahvalnost nau zasluie kad mukoga ubicu privede sudu, a ko ga krije smrt. EDMUND: Kada ga ubeivah da se mane nauma svog i kada videh da je ostrvljen da to uini, zapretih reima gnevnim kako u ga odmah odati; a on na to odvrati: "Kopile bez imanja! Zar ti misli da bi, kad stanem tebi nasuprot, vera u bilo koju pouzdanost u tebi, tvoju vrednost il' vrlinu, navela nekog da ti poveruje? Ne, sve to budem tad poricao a hou, makar da im pokae i rukopis moj sopstven predstaviu ko podstrek tvoj i tvoju zamisao i podli in: i ti bi morao glupaka da od sveta naini te da ne primeti da tvoja korist predstavlja povod zamaan i snaan da eli moju smrt." GLOSTER: O, kakav straan, ovejan nitkov! Zar da porekne sopstveno pismo? Ja ga nikad nisam zaeo. (uju se trube.) Sluaj! Vojvodine trube! Zato li on sad dolazi? Sve luke zatvoriu; umai nee hulja;

vojvoda e mi to odobriti; sem toga, u daleke i u bliske krajeve u mu sliku poslati da sazna celo kraljevstvo za njega; a to se tie moje zemlje, ja u, odani i po prirodi moj sine, naina nai da je nasledi. (Ulaze Konvel, Regana i sluge.) KONVEL: Kako si, plemeniti prijatelju? Otkako dooh amo a to bee maloas uh ba rune novosti. REGANA: Ako su tane, nema dovoljne osvete za zloinca takvoga. Kako ste, grofe? GLOSTER: Gospo, skrhano je, skrhano moje staro srce. REGANA: ta, zar je na ivot va nasrnulo kume mog oca, onaj kome je moj otac dao ime? Edgar va? GLOSTER: O, gospo, stid bi da to sakrije. REGANA: Nije l' se moda druio sa onim vitezovima razuzdanim koji mog oca prate? GLOSTER: Ne znam, gospo; to je i odve, odve strano. EDMUND: Takoje, gospoo, on je bio u tom drutvu. REGANA: Nije ni udo onda to ga zlo povuklo; oni su ga podstakli na starevo ubistvo, da bi onda sav prihod njegov straili u piru. Veeras me tek obavestila o njima sestra, i toliko me je pred njima opomenula da neu kod kue biti ako oni dou da borave u mome domu. KONVEL: Ni ja, Regana, veruj. ujem, Edmunde, da si svom ocu uslugu sinovlju uinio. EDMUND: To dunost mi je bila, gospodine. GLOSTER: Zli naum njegov on je otkrio, i tu ranu stekao pri pokuaju da ga uhvati.

KONVEL: Da li ga gone? GLOSTER: Da, moj gospodaru. KONVEL: Kad uhvate ga, ne treba se vie bojati zla od njega; slobodno svom mojom silom raspolaite. A ti e, Edmunde, kog ovog asa toliko preporuuju vrlina i poslunost, na biti: mnogo e nam trebati ljudi tako odani, pa tebe prvog uzimam. EDMUND: U svemu i uvek u vas verno sluiti. GLOSTER: Zahvaljujem za njega, milosti. KONVEL: Ne znate to smo vas posetili REGANA: U nevreme, kroz no crnooku se provlaei: iz vanih razloga, Glostere vrli, za ta nam je va potreban savet. Otac nam je na pisao, a i sestra je, o nekim zaevicama, pa sam mislila kako e biti najbolje da na to odgovorim van naeg doma; ovde glasnici odgovor oekuju. Na dobri stari prijatelju, srce u mirite i savet neophodan dajte u ovom poslu, koji trai da smesta bude reen. GLOSTER: Gospoo, na slubi u vam rado biti. Vi ste, milosti, uvek meni dobrodoli. (Izlaze.) POJAVA DRUGA Pred Glosterovim zkom (Ulaze Kent i Osvald sa suprotnih strana.) OSVALD: Dobro osvanuo, prijatelju; je l' ti pripada ovom domu? KENT: Da. OSVALD: Gde moemo smestiti konje? KENT: U blato. OSVALD: Molim te, ako me voli, reci mi. KENT: Ne volim te. OSVALD: E pa, onda ni ja ne marim za tebe. KENT: Da te sateram u obor, primorao bih te da mari za mene. OSVALD: to se ti tako ponaa prema meni? Ja te ne poznajem. KENT: Prikane, ja poznajem tebe. OSVALD: Pa ko sam, kad me poznaje? KENT: Ti si nitkov, bitanga, ankoliz; podla, sujetna, uplja, bojaka, prljava hulja s tri

para odela i sto funti godinje i u vunenim arapama; poserko i tuibaba; kurvin sin, nalickana, nakicoena, podvirepaka propalica; gola sa celim sanduetom imetka; ubre to bi iz puke uslunosti htelo da bude podvoda, a nije nita drugo do meavina nitarije, prosjaka, kukavice i svodnika, i sin i naslednik kuje meleskinje; tebe u ja prebiti, te e samo urlati i cvileti, ako porekne i slovca u tim tvojim titulama. OSVALD: Kakvo si ti to udovite kad se ovako izdire na oveka koga niti poznaje niti te on zna? KENT: A kakav si ti to bezobrazan nikogovi, kad porie da me zna? Zar nema ni dva dana otkako sam ti podmetnuo nogu i istukao te pred kraljem? Izvlai ma, lupeu, jer iako je jo no, Mesec sija: napraviu od tebe rezance u sosu od meseine. (Vadi ma) Izvlai ma, kurvin sine, mudonjo to stalno visi kod brice, izvlai. OSVALD: Gubi se! Nemam ja nita s tobom. KENT: Vadi ma, pseto! Dolazi s pismima protiv kralja, i dri stranu lutki sujeti protiv velianstva njenog kralja. Vadi ma, barabo, il' u ti saseckati batake u ufte: izvlai ma, olou; deder! OSVALD: U pomo, hej! Ubistvo! U pomo! KENT: Brani se, ro; stoj, poganijo, stoj! Nadodoljena kukavice, brani se! (Udaraga.) OSVALD: U pomo, joj! Ubistvo! Ubistvo! (Ulazi Edmund s isukanim maem.) EDMUND: ta je to? Zato se svaate? (Razdvaja ih.) KENT: I s tobom u, gos'n utokljuniu, ako ti je volja: hodi da ti otvorim ef za jo; hajd prii, gospodiiu. (Ulaze Konvel, Regana, Gloster i sluge.) GLOSTER: Oruje! Borba! ta se ovde zbiva? KONVEL: Umirite se, tako vam ivota! Ko opet maem mahne, umree. ta je to ovds? REGANA: To su glasnici od moje sestre poslati i kralja. KONVEL: Oko ega se svaate? Kazujte! OSVALD: Jedva mogu da povratim dah, gospodaru. KENT: Nije ni udo, kad si toliko prenapregao svoju hrabrost. Muku plaljivi, tebe se odrie priroda; napravio te je neki kroja. KONVEL: Ti si neka udna ptiica: kroja napravio oveka? KENT: Jest, gospodine, kroja: klesar ili slikar ne bi ga mogli tako loe napraviti, makar da su samo dva sata uili zanat. KONVEL: Reci jednom: kako je dolo do svae? OSVALD: Ova matora kavgadija, gospodine, iji sam ivot potedeo na molbu njegove sede brade KENT: O, dzindzove jedan, ti nepotrebno slovo dz! Gospodaru, ako mi dopustite, razgaziu ovog ovejanog ugursuza u malter, pa u njime premazati zidove nunika. Ti da potedi moju sedu bradu, ti vrckalo nijedno? KONVEL: Tiina! Stoko bez repa, zar ti nisi uo za potovanje? KENT: Jesam, gospodaru; ali gnev ima prava posebna. KONVEL: A to si gnevan?

KENT: to takav muak ko on im?. a, a asti nema. Takvi smejukavi nitkovi esto kao pacovi pregrizaju presvete veze to su spletene odve vrsto da bi se dreile; svakoj udi laskaju to se u dui njinih gospodara najednom prene; ulje domeu na vatru, sneg na narav ledenu; as poriu a as potvruju, vratove vrte ko vijoglavke sa svakim povetarcem, svakom menom u udi svojih gosa, ne znajui nita, ko psi, ve samo pratei ih. Kuga ti lice padaviarsko pojela! ta, na rei mi se smeka, ko da sam luda? O, gusanu, da te zateknem u ravnici sarumskoj, preda mnom brebolje zadio bi, sve gaui, u dom svoj Kamelot. KONVEJT: Ma, stari, jesi li ti lud? GLOSTER: I reci: kako svadiste se? KENT: Najvee se suprotnosti ne mrze ko ja i takva hulja. KONVEL: A to ga huljom zove? ta ti zgrei? KENT: Ne svia mi se njegov lik. KONVEL: Moda i moj, il' njegov, ili njen? KENT: Gospodine, moj obiaj je da sam otvoren: bolja lica u ivotu viah no to na ramenu ijednom pred sobom gledam sada. KONVEL: Ovo je prijako neki kog su hvalili zbog grubosti, pa sad bezobraznu surovost glumi, silom terajui narav da bude protivprirodna. Ne ume taj da laska; estita i otvorena dua, ne moe do istinu da zbori: ako ljudi to prime, dobro; ako ne, on iskren ostaje. Znam ja takvu vrstu hulja koje pod ovom iskrenou kriju lukavstva vie, vie smera gadnog no dva'est podvirepa udvorica to dunost laskanjem nadmauju. KENT: Gospodine, za celu istinu,

uz doputenje vae uzviene prilike, iji uticaj, ko venac blistave vatre oko plamsavog Febovog ela KONVEL: ta ti ovo znai? KENT: Pa to da hou da napustim dosadanji nain govora, koji vam se toliko ne svia. Ja znam, gospodine, da nisam laskavac: ko vas je obrlatio otvorenim reima, taj je otvoreni lupe; a ja to ne elim da budem, pa makar toliko pridobio vae nedopadanje da me moli za to. KONVEL: im si ga to uvredio? OSVALD: Nikada niim: njegov gospodar, kralj, izvoleo je nedavno da me udari, na njegov podgovor; tada on se pridrui i, laskajui ljutnji njegovoj, s lea mi nogu potplete; kad padoh, on uze da me ismeva i vrea, prave se takav junak da ga kralj pohvali to je onog napao koji ve nije mogb da se brani; pa ushien zbog toga dela slavnog ponovo ovde nasrnu na mene. KENT: Nema tog dripca ni tog plaljivca da ne bi zvao Ajanta budalom. KONVEL: Donesite mi kvrge! Matora zadrta huljo i hvalisave, nauiemo te. KENT: Za uenje suvie star sam, moj gospodine: za mene kvrge ne naruujte. Ja sluim kralju, i po njegovom nalogu amo dooh; vi ete premalo pote, ali previe smeonog prkosa pokazati spram dostojanstva i spram linosti mog gospodara ako bacite u kvrge njegovoga glasnika. KONVEL: Ovamo kvrge! Tako mi ivota i asti, tu e on prosedeti do podneva. REGANA: Do podneva? Do noi, moj gospodaru; a i celu no. KENT: Pa, gospo, da sam vaeg oca pas, ovako ne bi trebalo da sa mnom inite. REGANA: Ali hou, poto si

njegova hulja. KONVEL: Ovaj prijan je obojen istim bojama ko oni o kojim pie naa svastika. No hajde, kvrge amo! (Donose kvrge.) GLOSTER: Milosti, molim vas da ne uinite to. Pogreio je teko; dobri kralj, gospodar njegov, kaznie ga za to; al' ova kazna izrie se samo poslednjem bednom olou za niske prestupe i ceparenje. I kralj e zacelo ovo uzeti za zlo to ga toliko malo potuju u njegovome glasniku, kog tako osuuju. KONVEL: Ja snosim odgovornost. REGANA: Moja bi sestra mogla zameriti jo mnogo gore to joj dvoranina tu vreaju i zlostavljaju zato to obavlja njen posao. U kvrge stav'te mu noge. (Kenta stavljaju u kvrge.) Hajd'mo, gospodaru. (Odlaze svi osim Glostera i Kenta.) GLOSTER: ao mi te je, prijatelju; to je vojvoda hteo, ija naglost se, sav svet to zna, nit' moe sputati nit' ustaviti. Moliu za tebe. KENT: Nemojte, molim vas, gospodine. Neispavan sam, put je teak bio: najpre da malo prospavam, a potom zvidau. Srea dobroga oveka ponekad moe i posrnuti. Neka vam Bog da dobar dan! GLOSTER: Za ovo snosi vojvoda krivicu; to e mu svako uzeti za zlo. (Ode.) KENT: O, dobri kralju, obistinjava se sada na tebi poslovica ona: sa konja ti na magarca si pao. Priblii se, o luo ove donje Zemljine polulopte, te da mogu pri milosnom tvom zraku ovo pismo proitati. Jo beda samo vidi udesa: znam, to Kordelija alje, koju su sreom obavestili o tome kako ivim prikriveno; ona e zgodan as uluiti

da ovo stanje uasno okona i svako zlo da izlei. Do kraja iscrpene i premorene bdenjem, o, teke oi, iskoristite priliku da ne posmatrate vie sramotan ovaj leaj. Sad, Sreo, laku no: nasmei se jo jednom i okreni toak svoj! (Zaspi.) POJAVA TREA (Pustara. Ulazi Edgar.) EDGAR: uh da sam stavljen izvan zakona; pa u upljini jednog drveta izbegoh, sreom, hajku. Pristanite nijedno nije slobodno; nit' mesta ijednog ima gde se ne bi strae s budnou izuzetnom trudile da mene nau. Drau se sve dok beati mogu; i nameravam da uzmem na se oblik najnii kojim je ikad nevolja oveka do stoke uniavala; sve lice crnim u blatom zamazati, krpom uviti bedra, kosu raskutrati u vorove, golotinjom u svojom prkositi svim vetrovima, svakoj nebeskoj nemilosti. Ovaj kraj mi za uzor prua mnoge primere prosjaka ludih koji, urlajui, u svoje nage ruke, obamrle od studi, treice i iode, avle i sitne grane ruzmarina zabadaju, pa s nakitom tim stranim u bednim selima, majurima, vodenicama i po kolibama ovarskim as uz mesearske kletve a as uz molitve iznuuju milostinju. O, jadni ludi Tom! To je bar neto, a Edgar nije nita. (Ode.) POJAVA ETVRTA Pred Glosterovim zkom (Kentu kvrgama. Ulaze Lir, Budala ijedan plemi) LIR: udno da tako otidu od kue a glasnika mi ne vrate.

PLEMI: Ja uh da jue nisu ni pomiljali da nekud krenu. KENT: Zdravo, gospodaru! LIR: Ha! Je l' ti to vreme krati sedei u toj sramoti? KENT: Ne, moj gospodaru. BUDALA: Ha, ha! Nosi krute podvezice. Konje vezuju za glavu, pse i medvede za vratove, majmune oko pasa, a ljude za noge: kad ovek pobesni skaui, nazuvaju mu drvene arape. LIR: Ko je taj to toliko prenebree tvoj in, i tu te stavi? KENT: On i ona, tvoj zet i tvoja ki. LIR: Nisu. KENT: Jesu. LIR: Nisu, velim. KENT: Ja velim da jesu. LIR: Ne, ne; ne bi to oni uinili. KENT: Da, uinili su. LIR: Jupiterom se kunem da nisu. KENT: Junonom se kunem da jesu. LIR: Ne bi se oni to usudili; ne bi to mogli, ne bi smeli; takva nasilna povreda je potovanja i od ubistva gora. Reci jasno, ne ure vrlo, kako li si ovu zasluio sramotu, kako su je naneli oni tebi, kad su znali da dolazi od nas. KENT: Moj gospodaru, kad im u domu njihovome dadoh svetlosti vae pisma, jo pre no to sa mesta na kom kleah skrueno ustadoh, stie jedan glasnik, znojav od urbe, puei se, zadihan, i hvatajui vazduh saopti im pozdrave svoje gospodarice, Gonerile; i predade im pisma, bez obzira na prekid, koja oni proitali su odmah; kada se upoznae sa sadrajem, pratnju sazvae, brzo konje pojahae, naredie mi da ih pratim i da saekam kada e izvoleti

da odgovor mi daju, pri tom me gledaju hladno. Kada sretoh ovde glasnika toga drugog, iji prijem, kao to videh, moj je otrovao a to je isti onaj mangup to se nedavno tako drsko poneo spram vaeg velianstva , popustih mukosti a ne pameti i ma na njega trgoh: on svu kuu die plaljivom drekom. Va su zet i ki zakljuili da taj je prestup vredan sramote koju ovde trpim. BUDALA: Zima jo nije prola ako divlje guske lete na onu stranu. Na oeve koji nose rite ne gleda dete nijedno; pred onima koje dukati kite svako je ljupko i medno. Fortuna, bludnica stara, siromanom dom ne otvara. Ali uprkos tome dobie od svojih keri onoliko bolnih talira koliko moe prebrojati za godinu dana. LIR: O, kako raste gr i srce stee! Hysterica passio! O, silazi, ti tugo to se penje! Dole je element tvoj. Pa gde je ova ki? KENT: Kod grofa, gospodaru: tu unutra. LIR: Ne pratite me; ostanite ovde. (Izae.) PLEMI: A nisi neto drugo zgreio sem ovo o em pria? KENT: Ne, ba nita. to kralj s toliko malo ljudi stie? BUDALA: Da si za ovo pitanje bio stavljen u kvrge, to bi sasvim zasluio. KENT: Zato, budalo? BUDALA: Poslaemo mi tebe u kolu kod mrava, te da naui da se zimi ne radi. Sve koji idu za nosem vode oi, samo slepce ne; a nema ni jednog nosa izmeu dvadeset koji ne bi nanjuio onoga koji smrdi. Digni ruku s velikog toka kad se zakotrlja nizbrdo da ti ne bi slomio vrat ako poe s njim; ali kad se veliki toak penje uzbrdo, pusti ga nek te vue. Ako ti neki mudrac da bolji savet, vrati mi moj: ne bih hteo da ga slua niko osim hulja, poto ga daje budala. Ko eli samo pare stei, laan je sluga tvoj: na prvoj kii e utei, a ti sred bure stoj. Al' ludi samo vernost lei, a mudar nek se krije: hulja je luda koja bei,

dok luda hulja nije. KENT: Gde si to nauio, budalo? BUDALA: Nisam u kvrgama, budalo. (Vraa se Lir sa Glosterom.) LIR: Da odbiju da samnom govore! Nije im dobro! Umorni su! Trudno svu no su putovali! Puki su to izgovori, slika otpadnitva i pobune. Hajd idi i donesi odgovor bolji. GLOSTER: Dragi gospodaru, vama je dobro znana vojvodina vatrena narav; da je vrst i da se u naumljenju svome ne koleba. LIR: Osveto! Kugo! Smrti! Unitenje! Vatrena? Kakva narav? Glostere, o, Glostere, ja elim s vojvodom od Konvela i enom njegovom da govorim. GLOSTER: Pa, dobri gospodaru, tako im javih. LIR: Javio si tako? Da li me ti razume, ovee? GLOSTER: Razumem, dobri gospodaru. LIR: Kralj hoe s Konvelom da govori; sa svojom erkom dobri otac hoe da govori, nareuju poslunost: da li si tako javio? Moj dah i moja krv! On vatren! Vatreni vojvoda! Reci vrelom vojvodi al' ne, jo nemoj; moda se on dobro ne osea: jer slabost telesna sve one dunosti zanemari na koje nam je zdravlje obavezno; mi nismo mi kad priroda, pod tekim pritiskom, dui naredi da pati zajedno s telom; priekau jo; a ljutim se na duh svoj prenagljen to napad bolesti i nemoi uzeh za suto zdravlje. Neka je prokleto ovo moje stanje. (Ugleda Kenta.) Zato on sedi ovde? Postupak me taj ubeuje da puko je lukavstvo odlazak njen i vojvodin. Mog slugu odatle izvadite. Idi kai vojvodi i njoj da sa njima elim da govorim, sad, ovog asa: reci

da izau i da me sasluaju, ili u ispred vrata njihove sobe u dobo lupati sve dotle dokle im san u smrt ne oteram. GLOSTER: Kamo da sve je lepo meu vama! (Ode.) LIR: O, ne dii se, srce! Srce, dole! BUDALA: Dovikni mu, iko, ko to je kuvarica jeguljama kad ih je stavila ive u patetu; pa ih uzela tui varjaom po glavama i vikati: "Dole, vragolani, dole!" A njen brat je bio onaj to je iz iste ljubavi prema svom konju premazivao seno maslom. (Ulaze Konvel, Regana, Gloster i sluge.) LIR: Oboma dobro jutro! KONVEL: Milosti, neka ste zdravo! (Kenta oslobaaju iz kvrga.) REGANA: Srena sam veoma to vidim vau visost. LIR: Verujem, Regana, da i jesi; znam i razlog to mislim to: kad srena ne bi bila, od groba tvoje majke bih se ja razveo, jer bi krio preljubnicu. (Kentu.) O, slobodan si? Drugi put o tome. Regana, draga, sestra ti je loa: o, Regana, privezala je ovde, (Pokazuje na srce.) ko kakvog jastreba, otrozubu nemilostivost - Jedva mogu jo govoriti; ti nee verovati koliko joj se dua izopai O, Regana! REGANA: Moj gospodaru, molim, umirite se. Nadam se da manje znate da zasluge joj cenite negoli ona da zanemari dunosti svoje. LIR: Kako, ta to ree? REGANA: Ja ne verujem da bi moja sestra i najmanje propustila da ini sve to je duna: ako li je, moda, spreavala galamu vae pratnje, to je sa takvim dobrim razlogom i dobrom svrhom inila da niko ne moe za to da joj zameri. LIR: Prokleta bila! REGANA: O, gospodine, stari ste vi; u vama priroda stoji na svojoj mei poslednjoj: vama bi trebalo da upravlja i da vas vodi razboritost neka

to vae stanje bolje poznaje no sami vi. Pa zato, molim vas da naoj sestri vratite se; da joj kaete da ste je uvredili. LIR: Da molim od nje oprotaj? Zar ti ne vidi kako bi to naem domu liilo: "Keri draga, priznajem da ostareh; a bezvredna je starost: (Klekne) Evo na kolenima preklinjem, postelju daj mi, odeu i hranu." REGANA: Gospodine moj dobri, dosta s tim! Neprikladno je ovo aenje. Sestri se mojoj vratite. LIR (ustaje): Ne, nikad, Regana! Ona pola moje pratnje rastera; mrano me je gledala, jezikom svojim me je poput zmije u samo srce ujela. Nek sva se nebeska zajaena osveta srui na njenu glavu nezahvalnu! Zarazni dasi, vi joj mlade kosti osakatite! KONVEL: Fuj, gospodine! LIR: Vi hitre munje, plam oslepljujui u prezrive joj oi hitnite! Okuite lepotu njenu, pare to mono Sunce ih isisava iz movara, na nju se sruite i gordost njenu utamanite! REGANA: O, bogovi! Pa to biste i meni poeleli u prekoj jarosti. LIR: Ne, Regana, na tebe nikad nee prokletstvo moje pasti. Tvoja nena narav te nikad nee surovosti predati: njene oi streljaju, a tvoje tee i ne saiu. Ti nisi kadra da to zamera veselju mom, da smanjuje mi pratnju, da sike nesmotreno, da mi krnji prihode i da, najzad, namakavi rezu na vrata, prei ulaz meni: prirodne obaveze bolje zna, detinjsku dunost i ta potovanje zahteva, ta zahvalnost; nisi ti zaboravila pola kraljevstva koje ti dadoh.

REGANA: Preimo na stvar, gospodine. LIR: Ko baci slugu mog u kvrge? (uju se trube) KONVEL: ije trube to se glase? REGANA: Znam, sestrine su; njeno pismo kae da uskoro e amo prispeti. (Ulazi Osvald.) Je l' stigla tvoja gospodarica? LIR: Tog roba lako pozajmljena gordost nepostojanom milou se hrani njegove gospodarice. Sa mojih oiju, propalice, sklanjaj se! KONVEL: ta hoe rei vaa milost? LIR: Ko je bacio slugu mog u kvrge? Ja se, Regana, nadam da ti nisi znala za ovo. Ko to dolazi? O, nebo, (Ulazi Gonerila.) ako li starost voli, ako tvoj blag skiptar poslunost nagrauje, ako si ti i samo staro, ti se zauzmi za me, spusti se, pomozi! (Gonerili.) Nije te stid da ovu bradu gleda? O, Regana! Zar ruku prua njoj? GONERILA: A to, gospodine, da ne da ruku? ta skrivih? Nije sve ono krivica to nerazumnost smatra ili tako naziva staraka izlapelost. LIR: O, srce, previe si ilavo! Jo nisi puklo? Kako je moj ovek dopao kvrga? KONVEL: Ja ga tamo stavih, gospodine; al' nepristojnou zasluio je on i manje jo obzira. LIR: Vi? Vi to uiniste? REGANA: Molim vas, oe, nemoni ste, pa se i ponaajte tako. Ako li se vratite, pa sve dokle mesec dana ne istekne kod sestre boravite, i otpustite pola svoje pratnje, doite k meni: sada sam daleko od kue, nisam snabdevena svime to potrebno je da vas ugostim. LIR: Da joj se vratim? I da otpustim pedeset ljudi! Pre u se odrei svakoga krova, radije u se izloiti dumanskim vihorima i druiti se s vukom i sa sovom, ujedan otrim zubom nevolje!

Da joj se vratim! Isto tako bi me mogla dovesti ispred prestola Francuza onog plahog koji nau najmlau ker bez jedne pare uze, da pred njim kleim i ko vitez stari prosim za pomo godinju, da bedni odrim ivot. Da se vratim njoj! Pre bi me mogla nagovoriti da budem rob il' mazga tovarna te propalice. (Pokazuje na Osvalda.) GONERILA: Kako god vam drago, gospodine. LIR: O, keri, molim te, nemoj me naterati da poludim: na teret tvoj ja neu pasti, dete; ostani zbogom. Neemo se vie sresti nit' jedno drugo videti; al' ipak, ti si moja krv i meso, moja si ki; il' bolje rei bolest mojega mesa, koju moram svojom nazvati: ti si otok, kuna guka, ir gnojav moje krvi zatrovane. Al' neu da te grdim; nek sramota doe kad hoe, ja je neu zvati: niti u gromonosca moliti da vitla munje, nit' u priati o tebi Jupiteru sudiji. Trgni se kada moe; popravljaj se lagano: umem ja da budem strpljiv; moemo kod Regane ostati ja i sto mojih vitezova. REGANA: Ne ba sasvim tako: ja se vama nisam nadala, nisam se pripremila da doekam vas kako dolikuje. Pa zato moju sestru posluajte, gospodine; ko razum dodaje jarosti vaoj, taj bez sumnje mora misliti da ste stari, i zbog toga al' ona zna ta ini. LIR: Da li su to lepe rei? REGANA: Pa, uveravam vas, gospodine, da jesu. ta! Pedeset nije vam vitezova dovoljno? Zato vam treba vie? Zato ak

i tol'ko, kada troak i opasnost govore protiv ovolikog broja? Zar tol'ki ljudi pod dva gospodara u istom domu mogu prijateljstvo odrati? Pa to je teko; skoro i nemogue. GONERILA: Zato, gospodaru, da ne slue vas sluge njezine il' moje? REGANA: Zato ne, moj gospodaru? Ako u neem budu nemarni, doveemo ih u red. Ako biste kod mene doli jer sad nazirem opasnost molim vas, dovedite dvadeset i pet samo; veem broju ne mogu dati konak ili hranu. LIR: Ja vama dadoh sve REGANA: I dali ste u pravo vreme. LIR: I od vas nainih tutore svoje i upravitelje, ali zadrah pravo da me prati toliki broj. Da tebi doem zar s dvadeset i pet? To ree, Regana? REGANA: Jesam, i opet kaem, gospodaru: vie mi ne dovodite. LIR: Zli ljudi izgledaju jo pristojno kad kraj njih ima i gorih; jo i neku hvalu zasluuje ko nije najgori. (Gonerili.) Poi u s tobom: ipak je pedeset dvaputa vie nego dva'est pet, od njene ti je ljubav dvaput vea. GONERILA: ujte me, gospodaru; ta e vam i dvadeset i pet, ak deset, pet, u kui gde ih dvaputa toliko naredbu ima da vas slui? REGANA: ta vam treba i jedan? LIR: O, ne raspravljajte o tom ta treba; ak i najgori prosjaci i u bedi najveoj imaju neto izlino: kad nita ne damo vie prirodi od onog to treba njoj, ovekov ivot tad ne vredi vie od ivotinjskog. Gospoa ti si; ako samo toplo

odeven ii jeste raskono, prirodi onda ne treba to ti raskono nosi, a to jedva te zagreva. Al' za pravu potrebu strpljenja daj mi, nebo, meni treba strpljenja! Vi me ovde, bogovi, gledate, jadnog starca, bremenitog i starou i bolom, dvostruko bednoga! Ako srca ovih keri vi podbadate protiv oca njinog, budalu bar od mene ne pravite da podnosim to mirno; ukreite gnev plemenit u meni, ne dajte da kapi vode, ensko oruje, umrljaju mi muke obraze! Ne, neprirodne vetice, obema osvetiu se tako da e svet takva u dela sve poiniti jo ne znam kakva ali od njih e se uasnuti sva zemlja. Mislite li da u ja moda plakati? O, ne, plakati neu: dovoljno imam razloga za pla, al' ovo srce skrhae se pre u stotinu hiljada komadia no to e zaplakati. O, budalo, poludeu! (Izlaze Lir, Gloster, Kent i Budala.) KONVEL: Uklonimo se; dolazi oluja. (U daljini se uje zavijanje vetra.) REGANA: Ova je kua mala: nema mesta za starca i za pratnju njegovu. GONERILA: Do njega je krivica; sam je sebi mir oduzeo, pa za ludost mora ispatati. REGANA: Ja samog njega bih primila rado, ali pratioca nijednog neu. GONERILA: To sam reila i ja. Al' gde je grof od Glostera? KONVEL: Za starcem ode. Evo, vraa se. (Vraa se Gloster.) GLOSTER: Kralj je obuzet besom. KONVEL: Kuda kree? GLOSTER: Hoe da jae; ali ne znam kuda. KONVEL: Najbolje pustiti ga; vodi e sam sebi biti. GONERILA: Nemojte ga vi

nipoto moliti da ostane. GLOSTER: O, Boe, no se sputa, vetar otar zavija strano; a na mnogs milja unaokolo jedva gde da raste poneki bun. REGANA: Gospodine, za ljude svojeglave sva zla to sami sebi nanesu neka budu uitelji. Pozatvarajte vrata; okruen je oajno smelom pratnjom: mudrost nam nalae da se plaimo sveg onog na ta bi mogli da ga nahukaju, jer lako ga je obrlatiti. KONVEL: Moj gospodaru, vrata zabravite; burna je no. Posavetova dobro Regana: ispred bure sklonimo se. (Izlaze.) TREI IN POJAVA PRVA Pustara (Bura, gromovi i munje. Ulaze s raznih strana Kent i jedan plemi) KENT: Ko je tu, osim gadnog vremena? PLEMI: ovek uznemiren, ba ko i vreme. KENT: Poznao sam vas. Gde je kralj? PLEMI: Bori se s gnevnim elementima; nareuje da vetar oduva zemlju u more, ili kovrdavi talasi da svu zemlju preplave pa sve da promeni se il' okona; srebrne vlasi upa, koje grabe vihori divlji u svom slepom besu i jarosno razbacuju u nita; trudi se da u malom ljudskom svetu prkosom svojim jo prevazie nadbijanje olujine i kie. U ovu no, kad meka mirno lei dojaka praznih pored mladunaca, kad lav i glau izmodeni vuk uvaju suvo krzno, on gologlav juri i nudi neem, makar ta to bilo, da uzme sve. KENT: Al' ko je s njim? PLEMI: Budala samo; trudi se da alom razagna patnju to mu srce para. KENT: Vi ste mi poznati, gospodine;

pa smem, po jemstvu toga znanja svog, da neto vano vama poverim. egrsti ima mada joj za sada obostrano lukavstvo krije lik izmeu vojvode od Konvela i Olbenija; oni imaju kao i svako kog je srena zvezda uzdigla i na presto postavila na izgled verne sluge, ali koje u stvari francuske su uhode i dostavljai svega to saznadu o naoj zemlji; javljaju to vide, bilo o rasprama i spletkama vojvoda, il' o jarmu okrutnom koji su oni nametnuli starom dobrome kralju; il' o neemu jo dubljem, emu sve je ovo moda tek predigra; al' istina je suta da nam u ovu zemlju razdrtu dolazi vojska francuska, i ve se, pametno nehat iskoristiv na, u potaji iskrcala u nekim najboljim naim lukama, i sad eka da barjak razavije. ujte: ako se smete tol'ko pouzdati u moje rei da to pre u Dover krenete, onde nai ete nekog ko e vam blagodariti kad tano obavestite kakav neprirodan, izluujui jad je dao kralju povoda da se ali. Ja sam po krvi i po vaspitanju plemi, a poto znam vas, poto se uzdam u vas, zadatak taj vam nudim. PLEMI: Jo u sa vama o tom zboriti. KENT: Nemojte. A za dokaz da sam mnogo vie no to vam kae izgled moj, otvorite tu kesu, uzmite to ima u njoj. Ako Kordeliju vidite a i hoete, bez sumnje, pokaite joj prsten taj, i ona rei e vama ko je prijatelj kog zasad jo ne poznajete. Ah, prokleta bila ova bura! Idem da kralja traim. PLEMI: Pruite mi ruku

Imate l' jo ta da mi kaete? KENT: Jo nekoliko rei, ali zbilja vanijih od svih dosad: hada kralja budemo nali, a vi poite onuda, ja u ovud , ko ga prvi sretne nek onog drugoga dozove. (Odlaze na razne strane.) POJAVA DRUGA Drugi deo pustare. Bura jo traje. (Ulaze Lir i Budala.) LIR: Duvajte da vam prsnu obrazi, vetrovi! Duvajte! Razbesnite se! Svi slapovi i svi orkani, bljujte dok tornjeve nam sve ne potopite i podavite pevce limene! Sumporne munje, brze kao misli, pretee groma koji cepa hrae, sprite moju sedu glavu! A ti, ti grome svepotresajui, spljoti nabreklu svetsku okruglinu! Smrvi kalupe prirodine i najednom uniti svaku kliicu iz koje nastaje ovek nezahvalni! BUDALA: O, iko, dvorska sveta vodica u suvoj kui je bolja od ove kinice napolju. Ui unutra, dobri iko; i zamoli keri da te blagoslove; ovakva no nema saaljenja ni prema mudrima ni prema budalama. LIR: Tutnji do mile volje! Sukljaj, vatro! Bljuj, kio! Niti kia niti vetar ni grom ni vatra nisu moje keri: za svirepost vas ne okrivljujem, o, elementi; vama ja ne davah kraljevstva, niti decom vas nazivah; poslunost meni vi ne dugujete: pa zato grozno zadovoljstvo svoje iskaljujte; tu stojim pred vama, va rob, ko bedan, bolestan i slab prezreni starac. Ipak, nazivam vas uslunim pomagaima to s dvema poganim kerima u savezu navaljujete bojnim etama nebeskim protiv glave ovoliko stare i sede kao to je moja. O, o, koliko sramotno je to! BUDALA: Ko ima kuu da uvue glavu u nju, ima dobar lem. Ko bi hteo nakurnjaku dom da stee pre no glavi,

taj e da se uvaljivi i postae prosjak pravi. Ko svoj noni palac uzme da mu bude mesto srca, cele noi e zbog ulja da jaue i da grca jer nikad nije bilo lepe ene da nije uspijala ustima pred ogledalom. (Ulazi Kent.) LIR: Ne, ja u biti uzoran strpljenjem i neu rei nita. KENT: Kojetu? BUDALA: E pa, ovde su jedna milost i jedan nakurnjak; to jest, jedan mudar ovek i jedna budala. KENT: Vaj, gospodaru, tu ste? ak i oni to vole no, ovakvu ne vole; nebesa gnevna sad rasplauju i grabljivice none teraju ih da ostanu u svojim peinama. Ne pamtim, otkad ovek postadoh, ovakve lese munja, takvu prasku gromova groznih, takvo huanje raspomamljenog vihora i kie; taj jad i stravu ljudska priroda ne moe da podnese. LIR: Veliki bogovi, koji iznad naih glava lomljavu ovu diu, neka svoje neprijatelje sada pronau. Uzdrhti, bednie, ti to na dui neotkrivene nosi zloine, koje bi pravde ne iiba jo; sakrij se, ruko krvava; i ti, krivokletnie; i ti to vrlinom licemeri, a ivi rodoskvrno; od straha rasprsni se, zlikove koji pod platom dobronamernosti kriomice si smiljao ubistvo! Duboko zakopani grehovi, lomite svoje skrivnice, za milost opominjae strane molite! ovek sam protiv koga vie su greili no to greio je sam. KENT: Gologlav, ah! Moj dobri gospodaru, koliba jedna tu je sasvim blizu; dae vam neku zatitu od bure. Odmorite se onde dok ja odem do onog tvrdog zdanja tvrega

no kamenje od kog je graeno, i gde me maloas, kad za vas pitah, ne pustie da uem pa da od njih iznudim neto krte ljubaznosti. LIR: Nesvestica mi duh obuzima. Ovamo, mome! Kako si mi, deko? Je li ti zima? Meni jeste. Gde je ta slama, moj prijako? udno je umee nevoljino: ona moe pretvoriti i gadost u divotu. Hajdemo do te kolibe. O, jadna budalo moja, robe moj, u srcu ostao mi je kutak jedan jo koji te ali. BUDALA: Ko jak u upi nije, hejhoj, a vetar ga bije nek zahvali za to to ima, jer kia svaki dan lije. LIR: Tano je ovo, dobri deko moj. Hajde, odvedi nas toj kolibi. (Izlaze Lir i Kent.) BUDALA: Ovo je taman zgodna no da se i bludnica rashladi. Da oitam jo jedno proroanstvo pre no to poem: Kad pop ne tvori to to kae, kad slad pivari vodom blae, kad plemi svog krojaa ui, bludnik se, ne jeretik mui, kad sudija po pravdi sudi i ne duguje vitez hudi, kad ne klevee ko od besa i kad nestane secikesa, kada lihvari javno rade, kurva i svodnik crkve grade: tada e Engleska da strada i zbrka silna da zavlada; videe ko doivi: gle, za hod mu treba noge dve. Ovo e proroanstvo sroiti Merlin; jer ja ivim pre njegovog vremena. (Ode.) POJAVA TREA Soba u Glosterovom zamku (Ulaze Gloster i Edmund) GLOSTER: Ah, Boe! Edmunde, ne svia mi se ovo neprirodno ponaanje. Kad sam ih zamolio za dozvolu da se smilujem na njega, zabranili su mi da raspolaem sopstvenom kuom; naredili mi, pretei da e me kazniti veitom nemilou, da niti govorim o njemu, niti da molim za njega, niti da ga na bilo koji nain podravam.

EDMUND: Krajnje svirepo i neprirodno! GLOSTER: De, de; ne govori nita. Dolo je do razdora izmeu dvojice vojvoda, a ima i neto gore. Veeras sam dobio pismo opasno je govoriti o tome; zakljuao sam ga u svojoj sobi. Uvrede koje kralj sada trpi bie teko osveene; jedan deo izvesne vojske se ve iskrcao; moramo se drati uz kralja. Potraiu ga i kriom mu pruiti pomo; ti idi i povedi razgovor s vojvodom, da ne primeti moju samilost. Ako pita za mene reci da sam bolestan i legao u postelju. Makar i glavu izgubio zbog ovoga a niim manjim mi nije zapreeno kralj, moj stari gospodar, mora dobiti pomo. udno se neto sprema, Edmunde; molim te, budi obazriv. (Ode.) EDMUND: O samilosti ovoj zabranjenoj saznae istog asa vojvoda; a i o pismu: bie to veoma zasluno, zgoda prava da se ono to otac gubi to jest sve uari; mladi se diu kada padnu stari. (Ode.) POJAVA ETVRTA Pustara. Pred kolibom (Ulaz e Lir, Kent i Budala.) KENT: Tu je to, gospodaru; uite, moj dobri gospodaru; strahovlada ovakve noi suvie je gruba da priroda je moe podneti. (Bura i dalje traje) LIR: Ne, ostavi me. KENT: Dobri gospodaru, uite amo. LIR: Da li moje srce skrhati eli? KENT: Pre bih sopstveno. Uite, dobri gospodaru moj. LIR: Tebi se ini strano to nam ova oluJa ljuta prodire do koe: tako i jeste tebi; ali gde se uvrei boljka velika, tu malu osea jedva. Ti bi beao od medveda; al' ako pobegne do hunog mora, ti bi utrao u medvedovu eljust. Kad je duh slobodan, telo neno osea; bura u duhu mom oduzima ulima mojim svako oseanje sem onog koje ovde besno bubnja. Deija nezahvalnost! Zar to nije ko da bi usta grizla ovu ruku to im je hranu pruila? Al' to u kazniti ljuto ja. Ne, neu vie

plakati. Zar da u ovakvu no zabrave vrata preda mnom! O, lij i dalje; sve u podneti. U no ovakvu! O, Regana, Gonerila! Vaega starog dobrog oca, ije srce vam velikoduno sve dade o, na tom putu lei ludilo; ne putaj mene tamo; ni re vie o tome. KENT: Dobri kralju, uite. LIR: Molim te, ui sam; za sebe se pobrini: ova bura ne da meni da razmiljam o onome to vei nanosi bol. Al' ipak ui u. (Budali.) Hajde ti, deko, prvi. Beskunika sirotinjo no hajde ui. Ja u pomoliti se, zatim spavati. (Budala ulazi u kolibu.) Bednici goli, ma gde bili, vi to trpite ove bure udarce nemilostive, kako e vas glave nezatiene, trbuh nehranjen i rite prodrte odbraniti od nepogode kao to je ova? O, premalo sam brinuo o tome! Raskoi, uzmi lek; usudi se da osea to i svi bednici, pa da ih zaspe svim suvikom svojim i pokaepravednija nebesa. EDGAR (iznutra): Arin i po, arin i po! Jadni Tom! (Budala istrava iz kolibe.) BUDALA: Ne ulazi ovamo, iko; tu je neki duh. U pomo! U pomo! KENT: Daj mi ruku. Ko je tu? BUDALA: Neki duh, neki duh: kae da se zove jadni Tom. KENT: Ko si ti to mrmlja tu u slami? Izlazi! (Ulazi Edgar preruen u ludaka.) EDGAR: Beite! Progoni me crni vrag! Kroz otri glog fijue vetar. Hu! Idi u hladnu postelju i zgrej se. LIR: Da li si dvema kerima sve dao? Pa si sad ovde doao? EDGAR: Ko e bilo ta udeliti jadnom Tomu? NJega je neastivi proveo kroz vatru i plamen, kroz pliake i virove, preko bara i movara; stavljao mu noeve pod jastuk i ome pod stolicu; prosipao mu pored kae otrov za pacove; uzoholio mu srce da jae na rianu kasau preko mostia irokih etiri palca i da juri sopstvenu senku kao izdajicu. Blagoslovio Bog tvojih pet ula! Tomu je zima. O, brbr, brbr, brbr! Bog te uvao od

vihora, od zlih zvezda i od svake zaraze! Dajte udelite neto jadnom Tomu, koga je gadno spopao neastivi. Eno onde bih ga sad mogao uhvatiti, i onde, pa opet onde, i onde. (Bura i dalje traje.) LIR: ta! Zar ga dotle keri dovedoe? Zar nisi nita mogao da spase? Zar si im dao sve? BUDALA: Ne, zadrao je jedan arav, jer inae bismo se svi stideli. LIR: Nek svaka kuna boljka koja visi u lelujavom vazduhu, ko kazna za ljudske grehe namenjena, tvoje spopadne keri! KENT: On nema keri, gospodaru. LIR: Smrt tebi, izdajnie! Nita ne bi toliko moglo da mu prirodu prignjei osim keri nemilosnih. Je l' obiaj sad to da odbaeni oevi tako malo nalaze milosra za telo njihovo? Umna je kazna to! Jer ovo telo i zae keri te pelikanke. EDGAR: Pelikane piljilo na Piljinom bregu: juhahoj, juhahaj, johoho! BUDALA: Ova hladna no e nas sve pretvoriti u budale i ludake. EDGAR: uvaj se neastivog. Sluaj roditelje; poteno dri re; ne psuj; ne kurvaj se sa enom koja se obrekla drugome; nemoj mekuno srce da navodi na sujetno gizdanje. Tomu je zima. LIR: ta si ti bio? EDGAR: vaca, ponosit i srcem i duom; kovrao sam kosu, nosio rukavice pod ogrtaem, sluio poudama svoje gospodarice i radio ono s njom po mraku; zaklinjao se onoliko puta koliko sam rei rekao i sve ih krio pred milim nebeskim licem; padao u san s mislima na blud i budio se da ga inim. Vino sam strano voleo, kocku uasno, a sa enama sam nadmaivao sultana: bio sam neiskrena srca, lakomislena uha, krvavih ruku; svinja po lenjosti, lisica po krai, vuk po grabljivosti. Ne dozvoli da kripanje cipela ili utanje svilenih suknji izda enama tvoje siroto srce. Nek ti se noga kloni burdelja, ruka kecelja, a pero dunikih knjiga, i prkosi neastivom. Jo kroz glog fijue hladan vetar. Veli: zuzu, huhu! Dofene, sinko moj, sinko, stoj! Pusti ga nek prokasa. (Bura i dalje traje.) LIR: Bogme, bolje bi ti bilo u grobu nego da nepokriveno telo izlae ovom krajnjem divljanju nebesa. Zar ovek nije nita vie do to? Dobro ga osmotri! Ne duguje svilu svilenoj bubi, ni krzno ivotinji, ni vunu ovci, ni miris cibetki. Ha! Nas trojica smo izvetaeni; ti si sama sutina stvari: prirodan ovek nije nita vie od takve jadne, nage, dvokrake ivotinje kao to si ti. Dole, dole s tim pozajmljenim krpama! Hodite, otkopajte me ovde. (Kida odelo sa sebe.) BUDALA: Molim te, iko, smiri se; ovo je gadna no da po njoj pliva. Sad bi malice vatre na pustopoljini bilo kao srce matorog bludnika; varniica, a celo ostalo telo hladno. Gledajte, eno nam dolazi plamen lutalica. (Ulazi Gloster s buktinjom.) EDGAR: To je onaj zloduh Repatilo: dolazi posle veernjih zvona i hoda do prvih petlova;

on oveku alje mrenu na oi, kiljavost i zeju usnu; stvara medljiku na penici i mui jadna zemaljska stvorenja. Sveti Vid kroz umu iao tu skoro i susreo Moru s dece devetoro; naredio joj da jae daleko iz zemlje nae gubi se, vetice, gubi! KENT: Kako ste, milostivi kralju? LIR: Ko je to? KENT: Ko je tamo? ta trai ovde? GLOSTER: Ko ste vi tamo? Kako se zovete? EDGAR: Jadni Tom; onaj to jede abu koja pliva; krastau, punoglavca, gutera i dadevnjaka; onaj koji u besnilu srca, kad neastivi podivlja, jede kravlju balegu umesto salate, gu ta matore pacove i krepale pse iz jarka, pije zelenu skramu sa ustajale bare; onaj koga ibom teraju od zaseoka do zaseoka i bacaju u kvrge i u hapsanu; koji je imao tri odela da ih baca na lea, est koulja da odeva telo, konje za Jahanje i ma za noenje; al' Tomu su sedam godina dana mievi bili i pacovi hrana. uvajte se ovog to me progoni. Smiri se, naletnie, smiri se, zlodue! GLOSTER: ta! Vaa milost nema bolje drutvo? EDGAR: Knez tame je plemi; zovu ga Modo ili Mahu. GLOSTER: Naa se krv i meso, gospodaru, iskvari tol'ko da na one mrze to zaee ih. EDGAR: Jadnom Tomu je zima. GLOSTER: Hajdete sa mnom. Ne moe mi dunost podneti da u svemu poslua okrutne zapovesti vaih keri: iako mi naredie da vrata zakljuam i da prepustim zas ovoj tiranskoj noi, ipak se usudih da potraim vas i odvedem onde gde vatra vas i obed ekaju. LIR: Pusti da najpre govorim sa ovim filozofom. ta uzrokuje grom? KENT: Ponudu prihvatite njegovu, moj gospodaru; poite u kuu. LIR: Hou da dvetri rei izmenjam s tim uenim Tebancem. Kojim se bavite naukama? EDGAR: Kako da zloduha izbegavam i gamad da tamanim. LIR: Da zas jo neto pitam nasamo. KENT: Navalite jo jednom, gospodaru, da poe s vama; njegov duh se mrai. GLOSTER: A zar mu moe zbog tog zameriti? (Bura i dalje traje)

NJegove keri rade mu o glavi. Ah, onaj dobri Kent. Predskazao je, izgnanik jadni, da e tako biti! Ti veli da kralj ludi; prijatelju, sluaj me: lud sam gotovo i sam. Sina sam jednog imao, a sad sam odrekao se njega, prognao ga; o glavi mi je radio, sad skoro, tu nedavno; a voleo sam ga, moj prijatelju, ko to nikad otac voleo sina nije; da ti kaem po dui, tuga razara mi um. (Bura i dalje traje.) O, kakva no je ovo! Milosti, molim vas LIR: O, gospodine, izvin'te. Filozofe moj plemeniti, hajd'mo! EDGAR:Tomujezima. GLOSTER: Hajd ui, mome, u tu kolibu i zgrej se. LIR: Svi unutra hajdemo. KENT: Ovuda, gospodaru. LIR: Ne, sa njim u; s filozofom u svojim ostati. KENT: Moj dobri gospodaru, smirite ga; dozvolite mu da povede momka. GLOSTER: Ti ga povedi. KENT: Hajdemo, mome; poi s nama. LIR: Hajdemo, dobri moj Atinjanine. GLOSTER: Pst, ni re vie, ni re; utite! EDGAR: Pred mranu kulu vitez Roland stie, a kada ue u nju: "uvaj se, bei!" stalno se u, "britansku krv ja njuim tu". (Izlaze.) POJAVA PETA Soba u Glosterovom zamku. Ulaze Konvel i Edmund. KONVEL: elim da mu se osvetim pre nego to odem iz njegove kue. EDMUND: O, gospodaru, iako e me prekorevati to je moje prirodno oseanje ustuknulo pred odanou prema vama jeim se da pomislim o tome. KONVEL: Sad uviam da mu tvoj brat nije ba samo iz zlobe radio o glavi; nego ga je na to podstaklo pohvalno oseanje, izazvano sramnom pokvarenou tvog oca. EDMUND: Kako je zlobna moja sudbina kad se moram kajati to sam pravedan! Evo pisma o kojem je govorio; ono potvruje da je kao uhoda radio u korist Francuske. O, nebesa! Kamo da nije bilo ove izdaje, ili da je ja nisam otkrio! KONVEL: Poi sa mnom vojvotkinji.

EDMUND: Ako je sadrina ovog pisma istinita, imaete silan posao da obavite. KONVEL: Istinita ili lana, tek ono te je nainilo grofom od Glostera. Pronai gde se nalazi tvoj otac, da bismo ga mogli odmah uhapsiti. EDMUND (za sebe): Ako ga zateknem da pomae kralju, to e jo pojaati vojvodino podozrenje. (Glasno) Istrajau na svom putu odanosti, ma koliko bolan bio sukob izmeu nje i moje krvi. KONVEL: Pokloniu ti svoje poverenje; u mojoj ljubavi e nai boljeg oca. (Odu.) POJAVA ESTA Soba u seljakoj kui blizu zamka (Ulaze Gloster, Lir, Kent, Budala i Edgar.) GLOSTER: Ovde je bolje nego napolju; zahvalite i na tome. Dodau ovde vaoj udobnosti sve to budem mogao; vratiu se brzo. KENT: Sva snaga njegovog duha uzmakla je pred nestrpljenjem. Bogovi vas nagradili za ljubaznost! (Gloster izlazi.) EDGAR: Zove me Fratereto i kae mi da Neron peca u Jezeru pomrine. Moli se, nevinace, i uvaj se neastivog. BUDALA: Molim te, iko, kai mi: da li je ludak plemi ili graanin? LIR: Kralj, kralj! BUDALA: Ne, on je graanin iji je sin plemi; jer lud je graanin onaj to gleda kako mu sin postaje plemi pre njega. LIR: O, da se hiljadu njih s uarenim kopljima ite na njih srue EDGAR: Neastivi me ujeda u lea. BUDALA: Lud je onaj koji se uzda u vukovu pitomost, u konjsko zdravlje, u deaku ljubav i u kurvinu zakletvu. LIR: I bie tako; izveu ih pred sud. (Edgaru.) Ti sedi ovde, uen sudijo. (Budali.) Ti ovde, mudri moj gospodine. A sada, lisice, izaite! EDGAR: Gle ga samo kako stoji i bulji! ta je, gospo, zar i na sudu trai da zveraju u tebe? Curo, prevezi se k meni! BUDALA: Al' buan un joj maleni, pa nee da pomene to ne sme k tebi da krene. EDGAR: Neastivi progoni jadnog Toma slavujevim glasom. uskalo u Tomovom trbuhu vie za dve haringe: ne kreti, crni anele; nemam ja hrane za tebe. KENT: Kako ste, gospodaru? Ne stojte zgranuti tol'ko! Zago ne legnete da poinete na tim jastucima? LIR: Hou da najpre vidim suenje. Uvedite svedoke. (Edgaru.) Uzmi mesto, ovee u sudijskoj odori! (Budali.) Ti, sadrug njegov, pravde delilac, na klupu pored njega! (Kentu.) I ti si

u veu; sedi i ti. EDGAR: Da sudimo po pravdi. Pastiru lepi, da l' spava ili bdi? U ito ulo ti stado; kad zvizne iz slaanih usta tih, to ovce e zauti rado. Mrrr! Maka je siva! LIR: Sudite prvo njoj; ovo je Gonerila. Evo zaklinjem se pred ovim asnim skupom da je udarila nogom svog oca, jadnog kralja. BUDALA: Priite, gospo. Je li vama ime Gonerila? LIR: To ne moe porei. BUDALA: Izvin'te, miljah da ste stolica. LIR: Evo jo jedne, iji vrludav pogled vam kae kakvo joj je srce. Zaustavite je! Na oruje! Oruje, ma i oganj! Mienje u sudu! Zato si je pustio, sudijo lani, da ti pobegne? EDGAR: Umudrio te Bog! KENT: O, alosti! Pa gde je, gospodaru, strpljenje sada kojim ste se esto hvalili kako ga ne gubite? EDGAR (za sebe): Toliko poinje da moje suze pridobija za sebe, da e one pokvariti mi sve pretvaranje. LIR: Gle, Cule, Belka, ilja, sva ta psetanca laju sad na mene. EDGAR: Tom e baciti svoju glavu na njih. Odlazite, pukci! Bila ti njuka crna il' bela, bio ti otar zub ko strela: bio pudlica ili ptiar, hrt, rundov ili jazaviar; makar na samog vuka da lii, od Toma ti e da zaskii: kad glavu svoju bacim ovako, podvije repinu pseto svako. Dumdilidu, istac! Hajde, odlazite na zaveti ne i vaare po palankama. Jadni Tome, rog ti se osuio. LIR: A sad raetvorite Reganu i vidite ta joj se lee u srcu. Ima li nekog uzroka u prirodi to stvara ova tvrda srca? (Edgaru.) Vas, gospodine, uzimam kao jednog od mojih stotinu vitezova; samo mi se ne svia kroj vae odee. Rei ete da je to persijsko ruho; ali ipak, dajte da se izmeni. KENT: Sad, dobri gospodaru, lezite ovde i odspavajte malice. LIR: Ne galamite, ne galamite; navucite zavese; tako, tako, tako. Ujutru emo poi na veeru: tako, tako, tako.

BUDALA: A ja u u podne lei da spavam. (Gloster se vraa.) GLOSTER: Ovamo, prijatelju: gde je kralj, gospodar moj? KENT: Gospodine, tu lei; al' ga ne uznemirujte: sa uma siao on je. GLOSTER: Dobri prijatelju, molim te, uzmi ga u naruje; uo sam da mu rade o ivotu. Nosiljke eno spremne; stavi ga u nju, pa brzo krei, prijatelju, u Dover, gde e biti doekan i dobrodolicom i zatitom. Uzmi svog gospodara: ako samo okleva pola sata, njegov ivot, i tvoj, i svih to ele da ga brane, jamano bie izgubljeni. Hajde, uzmi ga, uzmi; pa sa mnome kreni po hranu, i da brzu pratnju dam ti. KENT: Zaspala iznurena priroda: taj odmor moe biti meleman izmrcvarenim ivcima, jer teko izleie se ako ne bude prilike za ovakav poinak. (Budali.) Pomozi mi da tvoga gospodara ponesem. Ni ti ne sme ostati. GLOSTER: Hajdemo, polazite. (Kent, Gloster i Budala izlaze iznosei Lira.) EDGAR: Kad boljeg od nas gledamo gde strada, smanji se teret sopstvenoga jada. Ko pati sam, taj pati ponajvie: od njega sva se zadovoljstva skrie; al' duh podnese mnogo kada tuga, patnja i bol pronau sebi druga. Lak mi se ini, snoljiv jad kad shvatih da kralj od istog od eg i ja pati; od dece on, a ja od oca. Tome, hajd sluaj gde se svetske bure lome, otkrij se tek kad klevete se gadne raspre i sa tebe ljaga spadne. Neka se noas desi to god hoe, al' samo neka umakne na kralj! uvaj se, krij se! (Ode.) POJAVA SEDMA

Soba u Glosterovom zamku (Ulaze Konvel, Regana, Gonerila, Edmund i sluge.) KONVEL: Smesta pohitajte svome muu; pokaite mu ovo pismo: francuska vojska se iskrcala. Idite i pronaite izdajnika Glostera. (Izlazi nekoliko slugu.) REGANA: Obesite ga bez odlaganja. GONERILA: Iskopajte mu oi. KONVEL: Prepustite ga mome gnevu. Edmunde, krenite s naom svastikom: osveta koju smo prinueni da izvrimo nad vaim izdajnikim ocem nije prikladna da je gledate. Posavetujte vojvodu, kad stignete, da se najhitnije opremi za borbu; mi moramo initi to isto. Nai glasnici neka budu brzi i neka odravaju vezu izmeu nas. Srean put, draga svastiko; srean put, grofe od Glostera. (Ulazi Osvald) ta je bilo? Gde je kralj? OSVALD: Ispratio ga grof od Glostera; trideset petest ga je njegovih plemia revno trailo i srelo pred kapijom; i svi su, s nekoliko grofovih slugu, sa njim krenuli za Dover, gde e dobro oruane zatei prijatelje, kako tvrde. KONVEL: Dovedi konje gospodarici. GONERILA: Ostajte zbogom, vojvodo i sestro. KONVEL: Edmunde, zbogom poo. (Izlaze Gonerila, Edmund i Osvald.) Naite Glostera izdajicu, sveite ga ko lopova, dovedite ga pred nas. (Izlaze ostale sluge.) Mada mu glavu ne moemo smai bez postupka pred sudom, naa mo uinie po volji naem gnevu, to ljudi mogu koriti, al' ne i spreiti. Ko ide? Izdajnik? (Sluge se vraaju s Glosterom.) REGANA: O, lisac nezahvalni! On je to. KONVEL: vrsto mu svele ruke veite. GLOSTER: ta smera vaa milost? Prijatelji, ta pomislite da ste moji gosti: nemojte da se greite o mene. KONVEL: Velim vam, veite ga. (Sluge vezuju Glostera.) REGANA: vrsto, vrsto. O, gadni izdajnie! GLOSTER: Nemilosna gospoo, nikad nisam bio to. KONVEL: Za ovu stolicu ga veite. Nitkove, ti e videti (Regana mu upa bradu.) GLOSTER: Patoje, tako mi milosrdnih bogova,

gnusno da moju bradu upate. REGANA: Ovako sed, a takav izdajnik! GLOSTER: O, pokvarena gospo, ove vlasi, koje iz moje brade upate, oivee, optuie vas: ja sam domain va; pa ne bi trebalo da moje lice gostoljubivo rukama razbojnikim zlostavljate. ta to nameravate? KONVEL: Kakva ste pisma tu nedavno iz Francuske dobili? REGANA: Jasno odgovorite, jer mi ve znamo celu istinu. KONVEL: Kakav ste savez sklopili sa onim izdajnicima to se nedavno iskrcae u naem kraljevstvu? REGANA: U ije ruke poslali ste onog ludoga kralja? Odgovorite. GLOSTER: Ja dobih pismo, sroeno sa puno nagaanja, od jednoga oveka koji ne dri stranu nikome i neprijatelj nije. KONVEL: Lukavo. REGANA: I lano. KONVEL: Kud si kralja poslao? GLOSTER: U Dover. REGANA: to u Dover? Zar ti nije pod pretnjom smrtne kazne nareeno KONVEL: Zato u Dover? Nek to prvo kae. GLOSTER: Vezan za kolac, moram trpeti pse napujdane. REGANA: Reci, to u Dover? GLOSTER: Zato to nisam hteo gledati kako mu nokti tvoji svirepi kopaju jadne stare oi; niti kako mu tvoja sestra divljana zabada svoje kljove veprovske u telo miropomazano. Da je ovakvu buru kao on, gologlav sred noi crne kao pakao, okean izdrao, on bi se propeo i pogasio bi sve zvezdane vatre; on pak, ovo jadno i staro srce, jo pomagae nebu da lije.

Da su ti u to vreme stravino vuci pred kapijom zavijali, ti bi vrataru rei morala: "Otkljuaj!"; i sve druge svireposti ustuknule bi: ali videu gde takvu decu stie krilata osveta. KONVEL: Nikad nee videti. Stolicu dr'te, momci! Ja u ti zgaziti o i. GLOSTER: Oni koji misle da doekaju starost, neka mi sad pomognu. O, kakva svirepost! O, bogovi! (Glosteru vade jedno oko.) REGANA: I drugo; da se jedna strana drugoj ne podsmeva. KONVEL: Da l' vidi osvetu? PRVI SLUGA: Stanite, gospodaru! Ja sam vas sluio od detinjstva, ali nikad uslugu bolju vama ne uinih no sada kad vam kaem: stanite! REGANA: ta, pseto jedno? PRVI SLUGA: Da na licu bradu nosite, svu bih vam je poupao zbog ove raspre. ta to smerate? KONZEL: O, robe, zar to meni? (Izvlai ma.) PRVI SLUGA: E, tad se s gnevom hvatajte u kotac! (Vadi ma. Bore se. Konvel je ranjen.) REGANA (jednom sluzi): Dodaj mi ma svoj. Seljak da se buni! (Uzima ma i probada ga s lea.) PRVI SLUGA: Ah, ubie me! Gospodaru, vama ostade jedno oko da biste njegovu kaznu ugledali. O! (Umire.) KONVEL: Bolje da spreim da jo neto vidi. Napolje, gadno pihtijasto oko! Gde ti je sada sjaj? GLOSTER: Svud mrak i neutenost. Gde je moj sin Edmund? Svaku prirodinu iskru ukrei, sine Edmunde, osveti grozovit ovaj in! REGANA: Ha, izdajniki nitkove! Zove onog ko te mrzi; predobar da saaljeva te, on je otkrio nama tvoju izdaju. GLOSTER: O, kako lud sam bio! Pa to znai da nepravedno prema Edgaru

postupih. Dobri bogovi, za to mi oprotaj dajte, njemu blagoslov! REGANA: Kroz kapiju izbacite ga; neka nanjui put za Dover. (Jedan sluga izlazi s Glosterom.) Kako ste, moj gospodaru? to ste tako bledi? KONVEL: Zadobio sam ranu. Hajd'mo, gospo! Napolje s onom slepom propalicom! A ovog psa na ubre bacite! Regana, jako krvarim: ta rana u zao as je dola. Daj mi ruku. (Regana izvodi Konvela.) DRUGI SLUGA: Ne marim kakva zla u initi ako li ovaj ovek dobro proe. TREI SLUGA: Ako li ona dugo jo poivi i najzad umre smru prirodnom, sve e se ene u udovita pretvoriti. DRUGI SLUGA: Za starim grofom hajd'mo! Neka ga onaj ludi prosjak vodi kud eli: njegovoj se skitalakoj ludosti prata sve. TREI SLUGA: Ti poi; ja u doneti malo lana i belanca da mu na lice stavim krvavo. Nek mu je nebo sad u pomoi! (Izlaze na razne strane.) ETVRTI IN POJAVA PRVA Pustara (Ulazi Edgar.) EDGAR: Bolje je tako: znati da si prezren, no da ti laskaju a preziru te. I najnie, najbednije se bie, ono kog sudba slomi najvie, jo nada neem i ne strahuje: najtunija je promena kad ono najbolje menjamo za loije; a najgore u smeh se obraa. Nek si mi zato dobrodoao, vazdue nesutastven koji grlim: bednik kog ti si sve do najgoreg oduvao ne mari nimalo

za tvoje vihorove. Ko to ide? (Ulazi jedan starac vodei Glostera.) Moj otac! Vode ga ko prosjaka? O, svete, svete, svete! Kad nas tvoje promene udne ne bi terale na mrnju prema tebi, ivot se starosti ne bi potinjavao. STARAC: O, gospodaru dobri! Ja sam bio va zakupac, i oca vaega zakupac, punih osamdeset leta. GLOSTER: Odlazi, dobri prijatelju, idi; tvoja mi pomo ne moe ba nita koristiti, a tebi mogla bi da nakodi. STARAC: Pa ne vidite put. GLOSTER: Ja puta nemam, pa mi stoga oi i ne trebaju; dok sam video, ja sam se spoticao. esto biva da oskudica prui zatitu, da su nam ak i mane preimustva. Oh, dragi sine Edgare, ti hrano za jarost tvoga oca obmanutog! Kamo da to doivim da te grle osetim: tad bih rekao da oi ponovo stekoh. STARAC: Ehej! Ko je tu? EDGAR (za sebe): Bogovi! Ko sme rei: "Meni je najgore"? Ja se gore oseam no ikad. STARAC: To je jadni ludi Tom. EDGAR (za sebe): A moe mi i gore biti jo; jer ono najgore jo nije dolo sve dokle moemo govoriti: "Ovo je najgore". STARAC: Kud ide, mome? GLOSTER: Je l' neki prosjak to? STARAC: Ludak i prosjak. GLOSTER: On ima neto pameti, jer ne bi inae bio kadar prositi. U buri prole noi video sam stvorenje takvo to me natera da mislim da je ovek puki crv; na um mi onda sin moj pade: ali u dui jedva da sam bio tada nastrojen prijateljski prema njemu; saznadoh otad vie. to su muve

za obesne deake, to smo mi za bogove: ubijaju nas oni iz zabave. EDGAR: Zar mogu to da inim? Rav je zanat igrati budalu uz tugu, pa i sebe i sve druge ljutiti. (Glosteru.) Bogvas blagoslovio! GLOSTER: Je l' to taj goli bratac? STARAC: Jeste, on je, moj gospodaru. GLOSTER: Tad, molim te, idi. Ako li, mene radi, hoe da nas stigne na dvetri milje odavde na putu prema Doveru, ti onda uini to po staroj ljubavi; donesi neto da se pokrije ta gola dua: on e me povesti. STARAC: Ah, gospodaru, on je lud! GLOSTER: Ijeste prokletstvo doba ovoga u tom to ludi vode slepe. Hajd, uini to te zamolih, ili to ti drago; pre svega, idi. STARAC: Za njega svoje ruho najbolje doneu, makar ta se desilo. (Ode.) GLOSTER: Hej, golo mome EDGAR: Jadnom je Tomu zima. (Za sebe.) Ne, ne mogu pretvarati se vie. GLOSTER: Prii, mome. EDGAR (za sebe): A ipak moram. Neka titi Bog premile oi tvoje: krvare. GLOSTER: Da l' put za Dover poznaje? EDGAR: I prelaze i kapije, i drum i peaku stazu. Jadnom Tomu je strah pomutio pamet: Bog te, sine dobrog oveka, uuvao od neastivog! Pet je zloduha bilo u jadnom Tomu najedanput: Tucotuc, duh pohote; Cupka, knez nemih; Zdipac, duh krae; Ucmekajlo, ubistva; i Repatilo, bekeljenja i kreveljenja, koji se posle uselio u dvorkinje i sobarice. E pa, Bog te blagoslovio, gospodaru! GLOSTER: Uzmi tu kesu, ti kog gnev nebesa unizio je do svih udaraca. Moja te beda ini srenijim: o, nebo, uvek tako postupaj! Nek ovek presit obilja i bluda, onaj to sve je tvoje zapovesti utamniio, onaj koji nee da vidi, zato to ne osea, nek brzo tvoju silu oseti:

pa raspodela da prekomerje utamani, i svi da imaju dovoljno. Da li Dover poznaje? EDGAR: Da, gospodaru. GLOSTER: Onde je jedna stena, iji visok i nadnet vrak gleda stravino u ponor ispred sebe; samo me do krajnje njene ivice dovedi, pa u ti bedu koju podnosi ublaiti dragocenou jednom koju sa sobom nosim; od tog mesta vodi mi vie ne treba. EDGAR: Daj ruku: Tom jadni e te voditi (Izlaze.) POJAVA DRUGA Pred zamkom vojvode od Olbenija (Ulaze Gonerila i Edmund) GONERILA: Dobro nam prispeli, gospodine! udim se to nas nean suprug moj presreo nije. (Ulazi Osvald) Reci, gde ti je gospodar? OSVALD: On je, gospoo, unutra; al' niko iv se jo toliko nije promenio. Ispriah mu za vojsku koja se iskrcala: ali on se osmehnu samo; rekoh mu da vi stiete, a on na to odgovori: "Pa, utoliko gore". Kad ga potom o Glosterovoj veleizdaji ko i o vernoj uslunosti sina njegovog obavestih, on me nazva budalom, rekav da sve naopake prikazujem. to trebalo bi da se ne svia njemu ono mu je drago, a mrsko to bi trebalo da voli. GONERILA (Edmundu): Nemojte onda ii dalje. On, ko svaka kukavica uasnut, ne sme da ita preduzme; on ak ni uvredu ne eli osetiti ako li treba da se za nju sveti. to smo na putu eleli, to moe i ostvareno biti. Edmunde, mome se zetu vratite i onde ubrzajte mu pripreme za rat, povedite mu vojsku; ja u kui

menjati moram orue, i mome suprugu dati preslicu u ruke. Odani ovaj sluga bie glasnik izmeu nas. A brzo ete uti, ako li smete da to uinite na svoju korist, ta je vae gospe zapovest. Ovo sad ponesite; ni rei! (Daje mu zalogu za uspomenu.) Glavu sagnite: da sme poljubac ovaj progovoriti, do samog neba bi ti podigao sranost. Shvati to, i srean put! EDMUND: Va biu i u eljustima smrti! GONERILA: Najmiliji moj Glostere! (Edmund izlazi.) O, kakve razlike od mukarca do mukarca! Ti si za ensku roen naklonost; a mene uzima u postelji na silu onaj dedak moj. OSVALD: Gospoo, evo dolazi gospodar. (Ode. Ulazi Olbeni.) GONERILA: Nekad sam bila vredna zviduka. OLBENI: O, Gonerila! Ti ni onoliko ne vredi kol'ko ni praina koju grub vetar ti u lice duva. Ja se naravi tvoje bojim: ono bie koje poreklo svoje prezire ne nalazi u sebi vrste mee; kada se grana sama otkine i odvoji od materinskog soka, uvene i u vatri umire. GONERILA: O, dosta; ta je pria budalasta. OLBENI: Loima loa ini se dobrota i mudrost; a prljavtini se samo prljavo svia. ta uiniste? Tigrice, a ne keri, ta ste to uradile? Svog oca, ljubaznu starinu, ija dostojanstkenost bi i razdraenu meku naterala da njemu lie ruke pitomo, ko varvarke i pravi izrodi u ludilo ste naterale vi! I zar je to dopustio moj vrli paenog? Muevni taj vojvoda, koji od njega tol'ka dobroinstva doive! Ako brzo ne polju nebesa vidne svoje duhove

da gadnu tu obuzdaju sramotu, doi e dotle da samo sebe dere oveanstvo ko nemani na morskom dnu. GONERILA: O, srce mleasto! Ima obraz za amare, a glavu za sramotu; ispod vea oiju nema da ast razlikuje od uvrede; i ne zna da budale jedino saaljevaju nitkove kanjene pre no to sagreie. Gde ti je dobo? Svoje barjake u naoj mirnoj zemlji Francuska razvija, perjanicom okitivi svoj lem, ubica ve ti preti, a ti, ludo vrline, miran ostaje i kuka: "Ah, pa zato on to ini?" OLBENI: avole, pogledaj se! Nakaznost ne izgleda ak ni kod sotone uasna tol'ko ko to je kod ene. GONERILA: O, bezvredna budalo! OLBENI: Potuljeni, izoblieni stvore, od sramote na sebe nemoj lik udovini navlaiti! Ne prilii mi, ali kada bih ove ruke pustio da krv mi posluaju, one bi te raereile, pokidale bi ti meso i kosti; al' ma kol'ko da si zloduh, to ensko oblije te titi. GONERILA: Gle, kakve li muevnosti! Pih. (Ulazi jedan glasnik.) OLBENI: ta ima novo? GLASNIK: O, moj gospodaru, mrtav je vojvoda od Konvela; ubio ga je sluga u trenutku kad htede Glosteru iskopati i drugo oko. OLBENI: Glosterove oi! GLASNIK: Taj sluga, kog odgajio je on, potaknut saaljenjem, pobuni se na in taj, pa ma die protiv svog velikog gospodara; ovaj, gnevan zbog toga, navali i ubi ga; al' smrtnu ranu zadobi pre toga, koja ga sada odnese i samog. OLBENI: Ovo je dokaz da vas ima gore,

sudije koje zloine zemaljske svetite tako brzo! Jadni Gloster! Da l' izgubi i drugo oko? GLASNIK: Oba, moj gospodaru. Ovo pismo, gospo, odgovor hitan ite; vaa ga je poslala sestra. GONERILA (za sebe): To se meni delom dopada; ali, poto ona sad je udovica, a Gloster moj je s njom, lako se moe zdanje mojih snova na omrznut moj ivot sruiti. Al' s druge strane, ova vest i nije toliko neprijatna. (Glasniku.) Kad proitam napisau joj odgovor. (Ode.) OLBENI: Gde bee sin njegov kad mu oi vadie? GLASNIK: Sa mojom gospom doao je amo. OLBENI: Pa nije ovde. GLASNIK: Ne, moj gospodaru; sretoh ga dok se vraao. OLBENI: Da l' zna za ovo gnusno nedelo? GLASNIK: Pazna, moj dobri gospodaru; on je sam izdao oca, te je samo zato iz one kue otiao da bi slobodnije izvrili tu kaznu. OLBENI: Glostere, ja sam iv da ti za ljubav zahvalim prema kralju i da tvoje osvetim oi! Hodi, prijatelju, da ispria ta jo o tome zna. (Odu.) POJAVA TREA Francuski logor blizu Dovera (Ulaze Kent i jedan plemi.) KENT: Znate li razlog zbog kojeg se francuski kralj tako iznenada vratio? PLEMI: Ostavio je za sobom u dravi neki neobavljen posao, pa je o tome promislio tek kad se ovde iskrcao; a to za kraljevinu predstavlja toliku opasnost i uliva joj toliko straha da je njegovo lino prisustvo bilo veoma zahtevano i neophodno. KENT: Koga je ovde ostavio kao vojskovou? PLEMI: Francuskog marala Le Fara. KENT: Da li su vaa pisma toliko potresla kraljicu da je na neki nain pokazala bol? PLEMI: O, jesu; kad ih uze, proita ih u mome prisustvu; i svaki as niz nene bi se njene obraze

po koja krupna suza skotrljala; izgledala je kao kraljica nad svojim bolom to se buntovniki trudio da nad njome kraljuje. KENT: O! Znai da je bila uzbuena. PLEMI: Al' ne i gnevna; tuga i strpljenje nadmetahu se koje e joj lepi pridati izgled. Vi ste viali sunce i kiu zajedno: jo lepi bili su njeni osmesi i suze; i inilo se da to blaeno smekanje to je igralo na njenim usnama zrelim ne zna kakvi gosti posetie joj oi, kaplju otud ko biseri sa dijamanata. Ukratko, tugu bi ko najveu cenili retkost kad bi pristajala svakome kao njoj. KENT: Da l' ree to? PLEMI: Da, jednom ili dvaput s uzdahom je i stenjui izustila: "Ah, oe!", ko da joj ime ovo srce stee; uzviknula je: "Sestre! Sestre! O, sramote za sve ene! Sestre! Kente! Moj oe! Sestre! ta, po burnoj noi? Neka ve niko vie ne veruje u saaljenje!" Sveta vodica se iz nebeskih joj oiju tad proli i rastoci njen jecaj; zatim naglo izae, da sa tugom bude sama. KENT: Zvezde nad nama, zvezde oblikuju naravi nae; ne bi inae mogli da isti suprunici rode toliko razliitu decu. Da l' ste otada s njom govorili? PLEMI: Ne, nisam. KENT: Bee l' to pre no kralj je natrag poo? PLEMI: Ne, kasnije. KENT: Gospodine, u gradu, jadan i smuen, Lir se nalazi; u svetlijim trenucima se katkad sea zbog eg smo tu, al' nipoto ne eli da ker vidi. PLEMI: Zato to, gospodine? KENT: Zavladao je njime

pregolem stid zbog okrutnosti s kojom on ju je blagoslova liio, udima stranstvovanja predao, a njena sveta prava nasledna kukama onim, drugim svojim dvema kerima dao, sve mu to toliko pee i truje duh da se zbog stida vreloga kloni Kordelije. PLEMI: Ah, gospodin jadni! KENT: Da l' ste uli to o vojsci Konvela i Olbenija? PLEMI: Da, krenule su. KENT: Sad u vas odvesti, gospodine, do naeg kralja Lira i vaoj u prepustiti ga nezi. Jedan mi vaan razlog nalae da se jo neko vreme prikrivam; kada se kaem ko sam, neete se zbog ovoga poznanstva kajati. Poite sa mnom, molim vas. (Odu.) POJAVA ETVRTA Pred atorom u francuskom logoru blizu Dovera (Ulaze, s doboima i zastavama, Kordelija, jedan lekar i vojnici.) KORDELIJA: O, Boe, on je ovo: maloas ga sretoe gde ko more uzburkano mahnita; glasno pevajui, sav okien iikljalim rosopasom, repuinom, kukutom, pirevinom, koprivom, ljuljem, ognjicom i svim korovom onim nekorisnim koji raste u itu to nas hrani. Neka vojnika sto pretresu svaku stopu njiva obraslih usevom visokim i amo ga dovedu. (Izlazi jedan oficir.) Da l' moe vetina ljudska to uiniti i pomueni um izleiti mu? Sve svoje blago dau onom ko mu pomogne. LEKAR: Gospo, ima naina. Prirodi naoj poinak je glavna dadilja, a on mu nedostaje; da ga obezbedimo, za to ima

lekovitoga bilja mnogo, ija snaga e oko bola sklopiti. KORDELIJA: Blagoslovene tajne, sve skrivene Zemljine sile udesne, od mojih niknite suza, pa ublaite jad dobrog starca i izleite ga! Potraite ga dokle slepi bes ne razori taj ivot, kome sredstva nedostaju da vodi sebe sam. (Ulazi jedan glasnik.) GLASNIK: Novosti, gospo: snage britanske nastupaju ovamo. KORDELIJA: To smo ve mi znali i pripremili smo se da doekamo njih. O, dragi oe, ja tebe radi polazim u rat; i zato silni kralj se francuski na jad moj i na suze smilovao. Ne slava ljubav goni nas u boj za prava koja ima otac moj. O, da ga skoro ugledam i ujem! (Izlaze.) POJAVA PETA Soba u Glosterovom zamku (Ulaze Regana i Osvald.) REGANA: A je li pola vojska zeta mog? OSVALD: Gospoo, jeste. REGANA: On je lino vodi? OSVALD: Da, gospo, posle silnog nekanja: vaa je sestra mnogo bolji vojnik. REGANA: Da li je Edmund razgovarao sa tvojim gospodarom kod kue? OSVALD: Ne, gospoo. REGANA: ta li u pismu sestrinome pie? OSVALD: Gospoo, ne znam. REGANA: Zacelo, on je krenuo odavde po nekom vanom poslu. Vrlo ludo bilo je to je Gloster u ivotu ostavljen, poto je ve oslepljen; gde god da doe on e podii sva srca protiv nas. Na njegovu se bedu, bez sumnje, Edmund saalio, pa otiao da mu zamraen okona ivot; i da, osim toga, neprijateljsku izvidi jainu. OSVALD: Neizostavno moram za njim, gospo,

sa ovim pismom. REGANA: Vojska sutra kree; ostani s nama; put je opasan. OSVALD: Gospoo, ne smem; moja gospa mi naredi strogo da to uinim. REGANA: ta ona ima Edmundu da pie? Zar nisi mogao da usmeno prenese to to eli? Moda, neto ja ne znam ta. Daj ovo pismo da ga otpeatim: zadobie mi ljubav. OSVALD: Gospoo, radije bih REGANA: Vojvotkinja, to znam, svog mua ne voli; u to sam sigurna. Kad tu bee proli put, neobino je oijukala, streljaju plemenitog Edmunda reitim pogledima. Ti si, znam, njen poverenik. OSVALD: Zar ja, gospoo? REGANA: Ne govorim badava; jesi, znam to. Zato te savetujem da utuvi uputstvo ovo: suprug moj je mrtav; Edmund i ja smo sporazumni; on je priliniji da uzme moju ruku no tvoju gospu. Drugo sam zakljui. Ako ga nae, molim, daj mu ovo; a kada tvoja gospodarica od tebe uje za to, reci joj, molim te, da se uzme u pamet. Tako, sad zbogom! Ako li neto uje sluajno o onom slepom izdajniku, znaj: unapreen e biti onaj ko ga ubije. OSVALD: Kamo da ga sretnem negde, gospoo; tad bih vam pokazao na ijoj stojim strani. REGANA: Zbogom poo. (Odu.) POJAVA ESTA Polje blizu Dovera (Ulaze Gloster i Edgar, odeven kao seljak.) GLOSTER: Kada u stii na vrh onog brega? EDGAR: Pa sada se uz njega penjemo; ne oseate l' napor? GLOSTER: ini mi se

da tle je ravno. EDGAR: Uasno je strmo. Oslunite! Zar ne ujete more? GLOSTER: Ne, zbilja ne. EDGAR: Otupio vam, znai, oiju bol sva ula ostala. GLOSTER: To moe biti. Ali mi se ini da ti se glas promenio, da sada govori s boljim izrazom i smislom. EDGAR: Tu se veoma varate; ja nisam izmenjen ni po emu sem po ruhu. GLOSTER: Reko bih da sad bolje govori. EDGAR: Gospodine, jo korak: stigli smo; stanite! Kakva nesvestica hvata od stranog pogleda u tu dubinu! Vrane i avke to sredinom lete izgledaju ko bubice; a eno na polovini litice oveka gde visi i komora bere straan posao! Jedva vei izgleda od svoje glave. Ribari to idu obalom kao mievi se ine, a onaj velik usidreni brod mali je kao amac, amac pak ko bova, jedva vidljiv bezmalo. Huanje plime, to se razbija o bezbrojne belutke, dovde se ne moe uti. Neu vie dole gledati, da se ne bi mozak moj zavrteo, da smueni me pogled glavake dole ne strmoglavi. GLOSTER: Dovedi me na mesto na kom stoji. EDGAR: Dajte mi ruku; sada ste na stopu od samog ruba: ne bih skoio odavde ni za ta pod Mesecom. GLOSTER: Pusti mi ruku. Evo, prijatelju, jo jedne kese; dragulj je u njoj, vredan da ovek uzme ga siromah. Nek ti ga vile i svi bogovi blagoslove! Sad poi; sa mnom se oprosti. Hteo bih te uti kako odlazi. EDGAR: Dobri gospodaru moj, ostajte zdravo! GLOSTER: I ti, od sveg srca. EDGAR: Ja se ovako igram s oajanjem

njegovim da bih ga izleio. GLOSTER: Bogovi silni! Ja se odriem ovoga sveta i pred vaim okom strpljivo stresam veliki svoj jad. Da sam ga mogao podnositi i due a da se ne prepirem sa velikom vam voljom neumitnom, nemili stenjak mog ivota sam bi dogoreo. O, ako moj je Edgar jo iv, vi njemu dajte blagoslov! Sad, prijatelju, poi u zdravlju. EDGAR: Odoh, gospodine: ostajte zbogom. (Gloster skoi i padne na zemlju.) A ipak ne znam da l' uobraenje ivotno blago ne bi opljakalo ako se ivot krai nudi sam. Da je on bio gde je mislio da jeste, ne bi mislio sad vie. Da li je iv il' mrtav? ujte me, gospodine! Hej, prijatelju! Da l' me ujete? Neto kaite! Ovako zbilja bi mogo umreti; al' ne, povratio se, iv je. Ko ste vi, gospodine? GLOSTER: O, bei, pusti me da umrem. EDGAR: Da si bio ita drugo sem svila babjeg leta, perce, vazduh, ti bi se kao jaje razmrskao stropotavi se tol'ko seanja; ali ti die, telo ti je teko, ne krvari, celokupan si, zbori. Nema ni deset katarki visinu sa koje ti si okomito pao. udo je to si iv jo. Reci neto. GLOSTER: Da l' padoh ili nisam? EDGAR: Sa stranog vrha ove krene stene. Pogledaj uvis; eva piskava na toj visini ne moe se uti ni videti: de, uvis pogledaj. GLOSTER: Ah, oi nemam ja. Pa zar se bedi dobroinstvo to ne da da smru sa sobom okona? Ipak je bilo neke utehe kad nesrea je tiraninov bes mogla da obmane, i njegovu

oholu volju da osujeti. EDGAR: Dajte mi ruku: ustanite; tako. Kako ste? Da li noge oseate? Stojite, evo. GLOSTER: Isuvie dobro. EDGAR: Ovo udesa sva nadmauje. A koji ono rastade se stvor s vama na vrhu stene? GLOSTER: Neki bedan, nesrean prosjak. EDGAR: Dok sam ovde dole stajao, o i mi se njegove injahu ko dva puna meseca; hiljadu imao je noseva, rogove bradaviave, a divlje ko izbrazdano valjao se more: to bee neki zloduh; smatraj zato, o sreni oe, da su najvii bogovi tebe spasli, koji za se postiu slavu ono inei to ljudima se ini nemogue. GLOSTER: Da, sad se seam; odsad nevolju snosiu sve dok sama ne vikne: "Dosta je, dosta!" i dok ne umre. Tog stvora o kom govorite ja sam smatrao za oveka; on je esto "Zloduh, gle, zloduh!" uzvikivao. On me do onog mesta dovede. EDGAR: Budite spokojni, umirite se. Al' ko to amo dolazi? (Ulazi Lir, fantastino okien cveem.) Zdrav razum nikada ne bi svoga gospodara opremio ovako. LIR: Ne, ne mogu mi nita to kujem novac; ja sam lino kralj. EDGAR: O, prizore koji razdire srca! LIR: to se toga tie, priroda je iznad vetine. Evo ti predujam. Taj momak rukuje svojim lukom kao da je strailo za ptice; nategni ga za suknarski arin. Gle, gle, mi! Tiina, tiina, ovo pare prenog sira bie zgodno za to. Evo moje pancirne rukavice; okuau je u dvoboju sa dinom. Dajte ovamo mrke helebarde! O, lepo si poletela, ptico; posred mete, posred mete, prrr! Lozinku! EDGAR: Slatki majoran. LIR: Prolazi. GLOSTER: Poznajem taj glas. LIR: Ha! Gonerila, s belom bradom! Laskali su mi kao psi i priali da imam sede vlasi u bradi pre no to su se pojavile crne. Govoriti "da" i "ne" na sve to bih rekao! A to "da" i "ne" nije bila valjana teologija. Kad je pala kia da me promoi i kad me je vetar naterao da

zacvokoem, kad grom nije hteo zautati na moju zapovest e, onda sam ih pronaao, onda sam ih nanjuio. Manite ih, one nisu ljudi od rei; rekli su mi da sam sve to moe biti; la je to, ja nisam otporan na groznicu. GLOSTER: Dobro se seam zvuka ovog glasa: nije l' to kralj? LIR: Da, svaki pedalj kralj; gle kako dru podanici svi kada ovako ukoeno gledam. Ovom oveku ivot opratam. Koja ti ono bejae krivica? Preljuba? Umreti nee: zar zbog preljube da umre! Ne: to cari radi; ona malena zlatna muva tera blud na moje oi. Nek cveta parenje; jer Glosterov kopilan bee prema ocu svom bolji no moje erke, zaete u branoj postelji. Navali, blude! Smeajte se svi! Meni vojnika treba. Pogle onu gospicu to se cifra: lice joj veli da je isti sneg me njenim kracima; uspija govorei o vrlini, odvraa glavu im sladostrae pomene kogod; a ipak niti tvor ni pretila kobila to ne obavljaju s vie uspaljenosti nezajazne. Kentauri su ispod pojasa, iako gore ene: one su bogovima stanite samo do pasa: ispod njega sve avolovo je; pakao tu je, tama, sumporni brlog i prenje i kljuanje i truljenje i kuni zadah; fuj, fuj! Pih, pih! Dobri apotekaru, daj mi uncu mousa da zainim matu; evo ti novaca. GLOSTER: O, daj mi da tu ruku poljubim! LIR: Da obriem je prvo; bazdi na smrtnost. GLOSTER: O, razoreno delo prirodino! Ovako e se svemir veliki jednoga dana istrti u nita. Poznaje li me? LIR: Dobro se seam tvojih oiju. ta, je l' kilji na mene? Ne, ini najgore to zna, slepi

Kupidone: ja neu da volim. De proitaj ovaj izazov; pogledaj samo rukopis. GLOSTER: Da je tu svako slovo sunce, ne bih mogao da ih vidim. EDGAR (za sebe): Da mi to ispria neko, ne bih smatrao za istinu; al' zbilja jeste, pa mi sve srce slama. LIR: itaj. GLOSTER: ta! Praznim onim dupljama? LIR: Oho, je l' tako ti meni? Nema oiju u glavi, nema para u kesi? Oi su ti u tekom stanju, a kesa u lakom: pa ipak, vidi kako se sve zbiva na ovom svetu. GLOSTER: Vidim oseajui. LIR: ta, zar si lud? ovek i bez oiju moe videti kako je na svetu. uj, da ti na uvo kaem: promeni mesta; pa biraj pesnicu: ko je sudija, ko je lopov? Jesi li kad video da seljakov pas laje na prosjaka? GLOSTER: Jesam, gospodaru. LIR: I da ono bedno stvorenje bei od psa? Tu si mogao videti veliku silu vlasti; i psa sluaju kad je na poloaju. Pandurska huljo, ruke krvave zaustavi! to iba onu drolju? Sopstvena lea razgoliti; ti vatreno eli da s njom ini ono zbog eg je sada biuje. Zelena jajaru sitnu vea. ak i mali gresi kroz ruho dronjavo provire; a plat i bunda sve sakrivaju. Oklopi zlatom greh, i snano e se pravdino koplje slomiti ne nanev nikakve tete; a obuci ga u dronjke, pa e slamica patuljka probosti ga. Ba niko ne grei, niko, velim ti, niko, jemim za to veruj mi, prijatelju ako ima imalo moi da zapeati svom tuiocu usta. Namesti staklene oi, pa se, kao jevtin politiar, pretvaraj kako vidi to ne vidi. Hajd, hajde, hajde, hajde, izuj mi izme; jae, jae; tako! EDGAR (za sebe): O, kakva smesa bezumlja i smisla; umnosti usred ludila! LIR: Ako bi da mi kob oplakuje, tad uzmi moje oi; znam te dobro; tvoje je ime Gloster: strpi se; svi smo mi na svet doli plaui; ti zna da, kada omiriemo

prvi put vazduh, svi mi cvilimo i jecamo. A sad da ti odrim propoved jednu: posluaj me dobro. GLOSTER: O, nesrenog li dana! LIR: Mi plaemo ko novoroenad to doosmo na ovu veliku ludaku pozornicu. Ovo je ba krasan eir! Divno bi lukavstvo bilo da takvom obuje se ojom gomila konja; ba u to da probam, pa kad se onim mojim zetovima priunjam, tada: kolji, kolji, kolji! (Ulazi jedan plemi s pratiocima.) PLEMI: Ah, tu je; drite ga. Gospodaru, najdraa vaa ki. LIR: ta, nema spasa? Zar sam zarobljenik? Zbilja me sudba vara kako hoe. Lepo o meni starajte se; otkup dau vam. I dovedite ranare; ja sam u mozak ranjen. PLEMI: Dobiete to god poelite. LIR: Bez pomonika? Sasvim sam? O, u stub soli ovo bi oveka pretvorilo, pa ko batovanske kante bi mogao da koristi oi, prainu kupe jesenju. PLEMI: Moj dobri gospodaru LIR: Umreu valjano, gizdav ko mladoenja. ta? Veseo u biti: hodite, hodite; ja sam kralj, da l' znate to, gospodo moja? PLEMI: Pravi ste kralj, i mi vas sluamo. LIR: Znai da tu jo ima ivota. Hajdete, ako hoete da ga uhvatite, uhvatiete ga trei. Dr' ga, dr' ga, dr' ga! (Istri. Pratioci za njim.) PLEMI: I poslednjega prosjaka je alost gledati kad je takav, kamo l' kralja! Al' jedna tvoja ki oslobaa prirodu one kletve stravine koju na nju dve druge navukoe. EDGAR: Da ste mi zdravo, vrli gospodaru! PLEMI: Gospodine, to krae; ta elite? EDGAR: uste li da l' e bitka uskoro? PLEMI: Svakako, svi to znaju, uju svi to umeju da zvuk razaberu.

EDGAR: Ali, izvin'te, kol'ko je dg leko neprijateljska vojska? PLEMI: Bprzuje i brzo napreduje; svakog asa moemo da joj vidimo glavninu. EDGAR: Hvala vam; to je sve, gospodine. PLEMI: Mada iz posebnog je razloga kraljica ovde, vojska joj ve kree. EDGAR: Zahvaljujem, gospodine. (Plemi izlazi.) GLOSTER: O, veno milostivi bogovi, dah ivotni oduzmite mi, da me moj zao duh ne natera jo jednom da umrem pre no vaa volja bude! EDGAR: Odlino vi se, oe, molite. GLOSTER: A ko ste vi, gospodine moj dobri? EDGAR: Puki sam siromaak, koga su pripitomili udarci sudbine; upoznavi i osetivi alost, prijemiv postadoh za saaljenje. Dajte mi ruku, nekom konaitu odveu vas. GLOSTER: Od sveg vam srca hvala; neka vas nebo zaspe obiljem i blagoslovom! (Ulazi Osvald.) OSVALD: Evo nagrade! U dobar as! Ta bezoka se glava rodi da moju sreu zasnuje. Brzo se sad pomoli za spas due, nesreni stari izdajnie: ve je isukan ma da tebe uniti. GLOSTER: Neka mu tvoja ruka prijateljska dovoljno snage da. (Edgar stane izmeu njih.) OSVALD: Seljae drski, zar sme da brani javnog izdajnika? Gubi se! Il' e sudba njegova zaraziti i odneti i tebe. Pusti mu ruku! EDGAR: Ne puam ju, gos'n, bez jai' razloga. OSVALD: Putaj, robe, il' e umreti! EDGAR: Dobri moj gos'n, 'vataj ti put za ui i puti na miru siroma' svet. Da sam trebo da poginem od laparanja, mogb sam to jo pre dve nedelje. Ne, nemoj se pribliava starcu; isti se, lepo ti savetujem; il' u d' isprobam ta je tvre: tvoja tikvetina il' moja mougetina. U oi ti lepo kazujem.

OSVALD: Bei, balegaru jedan! EDGAR: u ti proakam zubi, gos'n. 'Ajd, prii samo; brigam ja za tvoje finte. (Bore se, i Edgar ga obara.) OSVALD: Ubi me, robe. Uzmi, propalice, tu kesu; ako sebi sree eli, sahrani me; a pisma koja nae kod mene predaj grofu Edmundu od Glostera. U engleskoj e vojsci pronai ga. O, smrt u nedoba! (Umre.) EDGAR: Znam te ja dobro: hulja usluna; gresima svoje gospodarice odan koliko samo pokvarenost eleti moe. GLOSTER: ta, je li on mrtav? EDGAR: Sedite, oe; otpoinite. Da mu pretresem depove: ta pisma to pomenu ih mogu biti meni na usluzi. Da, mrtav je; al' samo teta to drugog ne nae delata. Da vidimo: dozvoli, ljubazni peate, a ti nemoj zameriti, pristojnosti: da naum saznamo neprijatelja naih, mi bismo im rasporili i srca; to jo pre s pismima njinim smemo. (ita) "Setite se naih uzajamnih zakletava. Imate mnogo prilika da ga uklonite; ako vam ne pomanjka volje, imaete povoljnog vremena i mesta koliko hoete. Nita nismo uinili ako se on vrati kao pobednik; onda u ja biti suanj, a njegova postelja moja tamnica. Oslobodite me njene gadne toplote i za svoj trud zauzmite njegovo mesto. Vaa volela bih da kaem: ena odana slukinja Gonerila." Prostranstva nedokuna enske volje! Zavera o ubistvu estitog njenoga mua, koga brat moj treba da zameni! U ovaj pesak u te zatrpati, o proklet glasnie ubica bludnih; a kad doe as, zapanjiu tim sramnim pismom oi vojvode, kojem kovali su smrt. Na njegovu e biti dobrobit kad ispriam mu sve prilikom tom o tvojoj smrti i o poslu tvom. GLOSTER: Poludeo je kralj: o, kako je ukoen duh moj prizemni, kad stojim i kada svoju patnju ogromnu oseam otro! Bolje da mahnitam; tad bi mi misli bile odvojene

od alosti, i bol bi mi zbog lanih matarija izgubio svu svest o sebi. (Doboi u daljini.) EDGAR: Ruku dajte. ini mi se da u daljini ujem doboe. Hajdemo, oe, ja u vas odvesti do nekog prijatelja. (Izlaze.) POJAVA SEDMA ator u francuskom logoru (Ulaze Kordelija, Kent, lekar ijedanplemi) KORDELIJA: O, dobri Kente! Kako da ivotom i radom ti dobrotu naknadim? ivot e biti prekratak, i svako merilo premaleno. KENT: Gospoo, priznanje to je plata prebogata. Sve vesti su mi suta istina, ni manje niti vie. KORDELIJA: Bolje se obuci: te su rite uspomena na gorke ase; molim, skini ih. KENT: Izvinite me, mila gospoo; nameri mojoj kodilo bi da me ve sad poznadu. Molim vas za milost da budem za vas nepoznat sve donde dok as i ja ne zatraimo to. KORDELIJA: Onda nek bude tako, dobri moj gospodine. (Lekaru.) ta radi kralj? LEKAR: Jo spava, gospoo. KORDELIJA: Milostivi bogovi, izleite tu grdnu naprslinu u njegovome uvreenom duhu! O, uskladite razdeena ula ovoga oca koji podetinji! LEKAR: Dozvoljava li vae velianstvo da probudimo kralja? Ve je dugo spavao. KORDELIJA: Nek vas vae znanje vodi, i potpuno po volji sopstvenoj upravljajte se. Da li je obuen? (Sluge unose Lira na stolici.) PLEMI: Da, gospo; dok je spavao duboko, u novo smo ga ruho preodeli. LEKAR: Tu ostanite, dobra gospoo, dok ga ne probudimo; ne sumnjam,

pribraniji e biti sada. KORDELIJA: Dobro. (uje se muzika.) LEKAR: Pribliite se, molim. Glasnije muzika neka svira. KOREDELIJA: Oe dragi! Na moje usne privij, ozdravljenje, svoj lek, pa neka ovaj poljubac otkloni one uvrede duboke koje su moje sestre nanele njegovom dostojanstvu! KENT: Dobra, draga kneginjo! KORDELIJA: I da nisi otac njihov, ove bi sede vlasi morale probuditi u njima saaljenje. Zar ovo lice da se zakavenim izloi vihorima? Stravinoj tutnjavi groma? Groznom, krilatom udaru hitrih ukrtenih munja? Zar on da tako stoji kao straar beznadnik bedni! s ovim lemom tankim? Pas moga neprijatelja, pa makar da ujeo me, u toj noi bi se grejao pored moga ognjita. A ti si, jadni oe, morao da konai uz bojake i svinje na truloj, retkoj slami! Ah, moj Boe! udo je to ti zajedno sa umom nije se i sam ivot okonao. Budi se; kaite mu neto. LEKAR: Vi mu kaite, gospo; to je najbolje. KORDELIJA: Kako ste, kralju, gospodaru moj? Kako je vae velianstvo? LIR: Zlo mi inite to me vadite iz groba. Ti blaena si dua; ali ja sam za vatren toak vezan, te me suze pre ko rastopljeno olovo. KORDELIJA: Da li me poznajete, gospodaru? LIR: Znam, vi ste duh; a kad ste umrli? KORDELIJA: Jo je on, jo je odavde daleko. LEKAR: Jedva je budan; neko vreme ga na miru ostavite. LIR: Gde sam bio? Gde sam to? Vedar osunani dan?

Obmanue me strano. Umro bih od saaljenja kad bih video i druge tako. Ne znam ta da kaem. Jesu l' to moje ruke? Ne bih se zakleti smeo. Al' da vidimo: oseam ubod ove iode. O, kad bih mogo znati izvesno kakvo je moje stanje! KORDELIJA: Gospodaru, o, pogledajte na me, podignite nada mnom ruke, blagoslovite me. Ne, kleknuti ne smete! LIR: Molim vas, nemojte mi se izrugivati: jer ja sam starac, slab i detinjast, meni je preko osamdeset, ni sat vie il' manje; i, da pravo reem, plaim se da me pamet ne slui. Sve mi se ini da vas poznajem, i vas i tog oveka; ali sumnjam: jer mi je ovo mesto potpuno neznano, i uz sav se trud ne mogu odela ovog setiti; nit' znam gde spavah noas. Ne smejte mi se; jer kao to znam da sam ovek, tako mislim i da je ova gospoa ki moja, Kordelija. KORDELIJA: Jesam,jesam! LIR: Da l' su ti suze vlane? Jesu, zbilja. Ne plai, molim te: da otrova za mene ima, popio bih ga. Znam da me ne voli; jer tvoje sestre mene su, seam se, uvredile: ti za to ima razloga, ne one. KORDELIJA: Ne, nemam, nemam razloga! LIR: A da l' sam u Francuskoj? KENT: U svom ste kraljevstvu, moj gospodaru. LIR: Ne obmanjuj me. LEKAR: Umirite se, gospo; vidite li, veliki bes je njegov iezao; al' opasno je upoznavati ga s vremenom koje je izgubio. Zamolite ga da unutra ue; i vie ga ne uznemiravajte

dok se jo malo ne oporavi. KORDELIJA: Da l' biste poli sada, velianstvo? LIR: Strpljenja mora sa mnom imati. Molim te sad: zaboravi, oprosti, jer sam star i budalast. (Izlaze Lir, Kordelija, lekar i pratioci.) PLEMI: Da li je potvreno, gospodine, da je vojvoda od Konvela na onakav nain ubijen? KENT: Sasvim izvesno, gospodine. PLEMI: Ko predvodi njegovu vojsku? KET: Glosterov sin kopilan, kako kau. PLEMI: Pria se da Edgar, njegov prognani sin, ivi s grofom od Kenta u Nemakoj. KENT: To je nepouzdan izvetaj. Vreme je da se malo osvrnemo; vojska kraljevine se brzo pribliava. PLEMI: Odluna bitka e po svemu sudei biti veoma krvava. Ostajte zbogom, gospodine. (Ode.) KENT: Da l' na cilj lo il' dobar ivot moj sad stie ovaj odluie boj. (Ode.) PETI IN POJAVA PRVA Britanski logor blizu Dovera (Ulaze, sa doboima i zastavama, Edmund Regana, oficiri, vojnici i drugi.) EDMUND: Saznajte da li veran ostaje vojvoda svome smeru poslednjem, il' ga je neto navelo da naum promeni; on kolebljiv je i esto protivrei sam sebi; njegovu odluku vrstu nam donesite. (Jedan oficir odlazi.) REGANA: Sestrinog glasnika zacelo neka nesrea snae. EDMUND: Bojim se da jeste, gospoo. REGANA: Mili grofe moj, vi znate kakvo vam dobro elim: recite mi, al' iskreno, za celu istinu, da li vi moju sestru volite? EDMUND: Da, sasvim asno. REGANA: I ba nikad niste pronali put mog zeta k zabranjenom onome mestu? EDMUND: Lana pomisao. REGANA: Sumnjam da s njom ste vi u dosluhu, da grlite je, da ste sasvim njen.

EDMUND: asti mi, nisam, gospoo. REGANA: Ne mogu da je trpim: premili moj grofe, prisni ne budite s njom. EDMUND: Ne plaite se toga. Evo nje i njenog mua vojvode! (Ulaze Olbeni, Gonerila i vojnici, sa doboima i zastavama.) GONERILA (za sebe): Izgubila bih bitku radije no da me ona razdvoji od njega. OLBENI: Srdaan pozdrav, draga svastiko! uo sam da je svojoj keri kralj prispeo, zajedno sa drugima koje je strogost nae vladavine primorala na bunu. Nikad jo ne bejah hrabar ako nisam estit mogao biti: ovaj nam je rat Francuska nametnula jer je nau napala zemlju; al' nam dumani nisu ni kralj ni oni drugi, koji, bojim se, nama se suprotstavie iz opravdanih, tekih razloga EDMUND: Gospodine, zborite plemenito. REGANA: emu to mudrovanje? GONERILA: Udrueni izaite pred neprijatelja; nije sad vreme za te posebne domae raspre. OLBENI: S ratnicima starim odluimo ta valja initi. EDMUND: Odmah u doi k vama u va ator. REGANA: Hoe li s nama, sestro? GONERILA: Neu. REGANA: To bi ti pristajalo najvie; molim te, poi s nama. GONERILA (za sebe): Oho, tako! Razreih zagonetku. (Glasno.) Poi u. (Ulazi Edgar, preruen.) EDGAR: Ako je vaa milost ikada govorila s ovakvim siromakom, ujte me: redve. OLBENI: Doi u za vama. (Izlaze Edmund Regana, Gonerila, oficiri, vojnici i pratnja.) Govori. EDGAR: Pre no zaponete boj, proitajte to pismo. Budete li pobedili, nek truba zovne onog to vam ga donese: ma kol'ko bedan

izgledao, dovesti mogu pred vas ratnika jednog koji e sve tvrdnje to ovde stoje i dokazati. Podlegnete li, vai poslovi na ovom svetu bie okonani i prestae sve spletke. Sreni bili! OLBENI: ekaj dok pismo ne proitam. EDGAR: Ne smem. Kad doe as, nek glasnik me pozove, pa u se ponovo pojaviti. OLBENI: Pa, zbogom poo; pogledau ovo. (Edgar ode. Vraa se Edmund) EDMUND: Neprijatelj se vidi; vojsku svu saberite. A evo procene o broju i o snazi njihovoj, po marljivome uhoenju; ali urba je vaa preko potrebna. OLBENI: Uiniu to vreme nalae. (Ode.) EDMUND: Obema sestrama na ljubav sam se zakleo; a od jedne druga strepi kao od guje ujedeni. Koju od njih da uzmem? Obe? Samo jednu? Nijednu? Ako obe u ivotu ostanu, tad ni s jednom neu moi da uivam. Udovicu da uzmem to njezinu bi sestru Gonerilu izbezumilo preko svake mere; a teko da u do svog cilja doi ako joj suprug ivi. E pa, onda ugled mu valja iskoristiti za boj; pa kad on proe, neka ona to eli da ga se otarasi gleda na koji nain e ga brzo ukloniti sa sveta. to se tie njegovih rei da e prema Liru i Kordeliji biti milostiv kad proe bitka, kad ih zarobimo, oprotaj nee taj doiveti. Al' brzo delo poloaj moj trai; ko mnogo pria, taj se obesnai. (Ode.) POJAVA DRUGA Polje izmeu dva logora (Bojni poklii. Ulaze, s doboima i barjacima, Lir, Kordelija i njihova vojska, i odmah izlaze. Ulaze Edgar i Gloster.)

EDGAR: Oe, nek senka drveta vam ovog domain dobar bude; molite se da bude pobeda na strani pravde. Ako se ikad vratim, doneu vam utehe. GLOSTER: Boji blagoslov sa vama! (Edgar izlazi. Bojna buka, posle toga povlaenje. Edgar se vraa.) EDGAR: Beimo, stare! Dajte ruku; hajd'mo! Kralj Lir je pobeen i zarobljen je zajedno s erkom. Ruku, hajdete! GLOSTER: Nikuda neu, moj gospodine; ovek i ovde moe istrunuti. EDGAR: ta, opet mrane misli? ovek mora trpeti i kad ode odavde, ba kao to je amo dolazei; sve je u tome: biti zreo. Hajd'mo! GLOSTER: I ovo je zacelo istina. (Izlaze.) POJAVA TREA Britanski logor blizu Dovera. (U pobednikoj povorci, s doboima i zastavama, ulazi Edmund; za njim Lir i Kordelija kao zarobljenici; oficiri, vojnici i drugi.) EDMUND: Nekol'ko oficira neka ih odvede; dobro uvajte ih, sve dok ne obznani se via volja onih koji e njima biti sudije. KORDELIJA: Mi nismo prvi to smo dobro hteli, a pri tom s bedom najgorom se sreli. Nesrea tvoja, kralju namueni, skrha mi duh; inae lako meni bilo bi da se ovoj hudoj srei suprotstavljam, jo je nadmrgodei. A hoemo li sada videti te keri i te sestre? LIR: Ne, ne, ne, ne! U tamnicu idemo; da onde, sami, pevamo ko ptice u kavezu: kad ite blagoslov, kleknuu, trae oprotaj od tebe; i tako emo iveti nas dvoje, i moliti se, pevati, i stare priati bajke, i leptirima se smejati zlatnim; sluaemo tu gde jadnici o dvorskim novostima priaju; s njima askaemo i mi o tome ko sve dobija, ko gubi, ko penje se, ko pada: zagonetke

zbivanja emo objanjavati ko da smo Boje uhode; i tako me zidovima emo tamnikim nadiveti sve zavade i spletke velikih, ija oseka i plima sa Mesecom se menja. EDMUND: Vodite ih! LIR: Na takve rtve, Kordelija moja, bogovi sami tamjan posipaju. Da li te vrsto drim? Ko bi hteo da rastavi nas, mora poar s neba da skine i da rastera nas njim ko lisice. Osui suze; guba i meso e im prodrati i kosti pre nego to nas na pla nateraju: najpre e oni skapati od gladi. Hajdemo. (Lir i Kordelija odlaze u pratnji strae.) EDMUND: Prii, kapetane; sluaj: beleku ovu uzmi, (Daje mu list hartije.) pa za njima u zatvor. Ja te unapredih ve za jedan stupanj; ako uini to ovde stoji, put prokrie k srei i asti. Ovo zapamti: ovek je kao vreme; biti nean to mau tvom ne prilii. Tvoj velik zadatak zapitkivanje ne trpi; il' reci da e ga izvriti ili na drugi nain sreu trai. KAPETAN: Izvriu ga, gospodaru. EDMUND: Krei; i budi srean kad to obavi. No pazi: odmah; i da to izvede ko to ti tu napisah. KAPETAN: Ja ne mogu ni vui kola ni zob suvu jesti; to ovek moe, to u i ja moi. (Izae. Trube. Ulaze Olbeni, Gonerila, Regana, oficiri i pratnja.) OLBENI: Gospodine, pokazali ste danas junatvo; srea sluila vas lepo. Zarobili ste nae protivnike iz dananjega boja; ja ih sada traim od vas, da drim ih onako kako to podjednako nalau zasluge njine i bezbednost naa. EDMUND: Ja smatrah savetnim, gospodine, da starog, slabog kralja poaljem

u zatvor i pod strau pouzdanu. NJegova starost, a jo vie zvanje njegovo, ima neke maije to moe srce puka prostoga pridobiti, i koplja najamnika okrenuti na nas, na njihove zapovednike. S njim sam poslao i kraljicu, iz istog razloga; oni su spremni da se sutra, ili kasnije, onde pojave gde vi budete svoje vee drali. Mi smo jo znojavi i krvavi; prijatelj prijatelja izgubi, pa u estini ak i najbolji razlog za borbu oni proklinju to jo otrinu njenu oseaju. O Kordeliji i o njenom ocu valja da bude veano na nekom zgodnijem mestu. OLBENI: Ako dozvolite, gospodine, u ovom ratu vas ja smatrah podanikom a ne bratom. REGANA: To zavisi od toga kako mi izvoljevamo da ga uzdignemo. Smatram, pre nego to ste rekli to za nau volju trebalo je da nas priupitate. On je nau vojsku vodio, na je poloaj i linost zastupao; i vlastan je po tom punomoju da ustane i vas nazove bratom. GONERILA: Ne tako estoko! Sopstvena vrednost uzdie ga vie no ono to ti prenosi na njega. REGANA: U moje pravo zaodeven, on moe sa najboljima da se megi. GONERILA: To moe samo ako ti je mu. REGANA: Podrugljivci su esto proroci,. GONERILA: Oho! To oko to ti ree to pomalo kilji. REGANA: Meni nije dobro, gospoo; a iz punog srca bih inae odgovorila. Vojnike, zatoenike, zemlju, nasledstvo preuzmi, vojskovoo; raspolai njima i mnome; celu tvravu osvojio si; svedok nek je svet

da uznosim te za svog gospodara imua. GONERILA: Misli da ga dobije? OLBENI: Od tvoje volje to ne zavisi. EDMUND: Niti od vae, vojvodo. OLBENI: Od moje zavisi, polukrvni prijane. REGANA (Edmundu): Naredi nek se dobo oglasi i potvrdi da sva ti prava dadoh. OLBENI: Stanite; ujte. Ja te, Edmunde, hapsim za veleizdaju, a s tobom i ovu pozlaenu zmijicu. (Pokazuje na Gonerilu) Va zahtev, lepa moja svastiko, u ime svoje ene odbijam; ona se tajno verila sa ovim gospodinom, pa ja, ko njezin mu, ponitavam tu vau prosidbu. Hoete l' da se udate, vi meni poklon'te ljubav; moja gospa je ve obreena. GONERILA: Kakva komedija! OLBENI: Glostere, ti si naoruan. Trube, zatrubite: pa ne doe li niko da ti u oi izloi sve tvoje gnusne i oigledne izdaje evo ti moje zaloge. (Baca rukavicu na zemlju.) Pre nego okusim hleb, dokazau ti da si u svemu onaj kakvim te proglasih. REGANA: Zlo mi je! Bolesna sam! GONERILA (za sebe) Da to nisi, u lek se nikad ne bih pouzdala. EDMUND: Evo za uzvrat! (Baca rukavicu.) Ma ko da me zove izdajnikom, taj kao nitkov lae. Pozovi trubom: ko se usudi da prie, ja u njemu, vama svakom! potenje svoje i ast svoju vrsto dokazati. OLBENI: Ovamo glasnika! EDMUND: Glasnika! Gde je glasnik? OLBENI: Uzdaj se u svoju hrabrost samo; tvoja vojska, u moje ime skupljena, u moje ime je otputena kuama.

REGANA: Savlauje me bolest. OLBENI: Nije joj dobro; u ator vodite je moj. Glasnie, prii. (Ulazi jedan glasnik.) Zaduvaj u trubu i ovo nam proitaj. OFICIR: De, zatrubi! (Odjekuje truba.) GLASNIK: Ako iko od ugleda i ina u vojsci hoe da izjavi da je Edmund, tobonji grof od Glostera, viestruk izdajnik, neka se pojavi na trei zvuk trube. On je spreman da se brani. EDMUND: Zatrubi! (Truba se oglasi.) GLASNIK: Ponovo! (Truba se opet oglasi.) GLASNIK: Ponovo! (Truba se oglasi po trei put. Odgovarajoj truba iza scene. Ulazi Edgar, naoruan, sa trubaem ispred sebe.) OLBENI: Pitaj ga ta bi hteo, zato se pojavljuje na poziv trube. GLASNIK: Ko ste? Ime? I in? I to se odazvaste na ovaj poziv? EDGAR: Znajte da sam ime izgubio; zub izdaje ga svega izglodao je i rastoio; al' plemenit sam ko i protivnik sa kojim dooh da se borim. OLBENI: Ko je taj protivnik? EDGAR: Ko predstavlja se ovde za Edmunda, za grofa Glostera? EDMUND: Ja sam to glavom: ta mu ima rei? EDGAR: Izvlai ma, pa ako rei moje uvredile su srce plemenito, neka ti ruka pravdu pribavi. Evo i moga! Sluaj to je pravo vitetva moga, zakletve i asti : uprkos tvojoj snazi, mladosti, inu i dostojanstvu, uprkos pobedilakom mau tvome, srei tek iskovanoj, hrabrosti i srcu, optuujem te da si izdajnik, neveran prema svojim bogovima, svom bratu i svom ocu, da si protiv vladara ovog slavnog kovao zaveru; da si sve od temena do peta i praine ispod njih izdajnik, gadan kao krastaa.

Ako li kae "nisam", ovaj ma, miica ova i sva hrabrost moja dokazae tvom srcu, kome zborim, da lae. EDMUND: Predostrono bilo bi da te za ime upitam; al' poto izgled je tvoj i lep i ratniki, a govor tvoj pokazuje da ima izvesnog vaspitanja ja u se odrei sa prezrenjem svoga prava da bezbedno i glatko odloim taj dvoboj, mada pripada mi ono po pravilima vitekim. Na glavu natrag ti bacam ove izdaje, a la paklenu stavljam ti na srce; one sad samo skliznue o tebe, okrznue te jedva, pa e odmah moj ma im put prokriti do mesta na kojem e poivati do veka. Progovorite, trube! (Trube daju znak za dvoboj. Oni se bore i Edmund pada.) OLBENI: O, spasite ga! GONERILA: Ovo je lukavstvo, Glostere: prema pravu ratnikom ti nisi bio obavezan da se neznanom protivniku odazove; ti nisi pobeen ve obmanut, prevaren. OLBENI: Gospo, jezik za zube, ili u ovim pismom da ti usta zapuim. Gledajte, gospodine! Ti gora no to ime ikoje izrei moe, itaj svoje zlo! Ne cepaj, gospo; vidim da ga zna. (Daje pismo Edmundu.) GONERILA: Ako i znam, svi zakoni su moji, ne tvoji: ko mi moe suditi? (Izae.) OLBENI: udovino! Da l' ti zna ovo pismo? EDMUND: Ne pitajte ta znam sve. OLBENI: Poite za njome: oajna je; motrite je! (Izlazi jedan oficir.) EDMUND: Za ta me krivite, to sve uinih, i vie, mnogo vie; vreme e sve izneti na videlo: al' tome sad doe kraj, a tako je i meni.

No ko si ti to sreno me ovako pobedi? Ako plemenit si rodom, pratam ti. EDGAR: Oprotaj za oprotaj. Roenjem nisam manji nego ti, Edmunde; ako vii sam, ti meni utol'ko vie naneo si zla. Edgar se zovem, tvog sam oca sin. Nebesnici su pravedni: od naih poroka slatkih oni stvaraju orua kojim e nas kazniti. Tamno i greno mesto gde te zae stajalo ga je oiju. EDMUND: O, to je istina, to si pravo rekao; navri toak krug: i ja sam ovde. OLBENI: Uinilo mi se da ak tvoj hod vladarsko plemstvo nagovetava. Moram te zagrliti: nek mi emer rascepi srce ako ikad mrzeh tebe il' tvoga oca. EDGAR: Znam ja to, vojvodo plemeniti. OLBENI: Gde ste se sakrivali? I kako saznaste za nesreu svog oca? EDGAR: Leei je. Poujte kratku priu; kad je budem ispriao, o, nek mi pukne srce! Da krvavome umaknem progonstvu to me je sve u stopu pratilo o, slatki na ivote, mi bismo radije svakog asa umirali od smrtnih muka no da umremo najednom! ja se preruih u krpe ludaka nekog, izgled stekavi koji su prezirali ak i psi; tako odeven, sretoh oca svoga s iskrvavljenim prstenovima to tek su bili drago kamenje izgubili; i postadoh mu vodi, prosih za njega, oaja ga spasoh; al' nikako mu kakva greka! nisam kazao ko sam, do pre pola sata, kada se naoruah; nesiguran, al' nadaju se ovoj pobedi, zamolih ga za blagoslov i sve mu

ispriah o svom lutanju, od samog poetka pa do kraja: ali, ah, naeto srce njegovo, i odve slabo da izme radosti i bola, krajnosti ove dve, podnese sukob, osmehuju se prepue. EDMUND: Ova me tvoja pria ganula, i moda e jo dobra doneti; al' nastavi jo neto, izgleda, ima da kae. OLBENI: Ako ima jo, jo tunije, preuti to; jer ja sam ve uvi ovo gotov bezmalo da rastoim se sav. EDGAR: Bez sumnje, to bi vrhunac inilo se onom koji ne voli alost. Ali drugo neto, da umnoi to to je previe, predstavlja mnogo vie, nadmaa najveu krajnost. Dok sam od bola naglas kukao naie neki ovek, pa kad vide u kakvom stanju uasnom sam bio, ustuknu ispred tako stranog drutva; al' zatim, saznav ko je bio taj to se toliko napatio, on mi miice snane stee oko vrata pa zajauka ko da nebo hoe da prolomi; na oca moga pade, i tada mi o Liru i o sebi ispria priu najalosniju koju je ikad uho slualo; sa svakom rei rastao mu bol, i ivotne mu strune poee pucati: uto dvaputa se truba oglasi, i ja ostavih ga onde upola mrtva. OLBENI: Al' ko bee to? EDGAR: Kent, gospodaru, Kent prognani, koji preruen svogje kralja dumanina pratio, i za njega inio ono to ne bi pristao ni rob. (Ulazi jedan pli s krvavim noem.) PLEMI: O, pomo, pomo! EDGAR: Kakvu pomo? OLBENI: Kai, ovee!

EDGAR: ta taj krvavi no znai? PLEMI: Pui se, jo je vreo; izvaen je pravo iz srca. O, ona je mrtva! OLBENI: Ko je to mrtav? Kai, ovee! PLEMI: Supruga vaa, gospodaru, vaa supruga; a i njena sestra, koju otrovala je; sama priznade. EDMUND: Zaruen bejah sa obema: sad se u isti as sve troje venavamo EDGAR: Dolazi Kent. OLBENI: Donesite im tela, iva il' mrtva: ovaj sud nebesa, koji nas tera da uzdrhtimo, u nama saaljenje ne budi. (Izlazi plemi. Ulazi Kent.) O, to je on? Ne doputa nam vreme da primimo vas kako to pristojnost nalae. KENT: Dooh da mom gospodaru, mom kralju, laku no zauvek kaem; zar on tu nije? OLBENI: Mi zaboravismo najvanije! Govori, Edmunde; gde je na kralj? I gde je Kordelija? Vidi li ovaj prizor, Kente? (Unose leeve Gonerile i Regane.) KENT: Ah, to ovako? EDMUND: Edmunda su ipak voleli: jedna drugu radi mene otrova, pa se sama ubi. OLBENI: Tako je. Pokrijte im lica! EDMUND: Rvem se s duom; neto dobro elim da uinim, uprkos sopstvenoj prirodi. Brzo poaljite, smesta, u zamak, jer sam dao pisanu naredbu da se Lir i Kordelija pogube. Kaem, ne asite asa. OLBENI: Trite! O, potrite! EDGAR: Al' kome, vojvodo? Ko taj nalog ima? Dajte zalog da potvrdi taj opoziv. EDMUND: Dobro si na to pomislio: evo mog maa, daj ga kapetanu. OLBENI: uri ko da je ivot tvoj u pitanju. (Edgar izlazi.) EDMUND: Od tvoje ene i od mene on je

dobio nalog da u zatvoru obesi Kordeliju, pa da onda okrivi njeno oajanje to se ubila sama. OLBENI: Bogovi nek je tite! Nosite ga. (Edmunda iznose. Ulazi Lir s mrtvom Kordelijom na rukama; Edgar, oficir i drugi.) LIR: Zaurlajte, zaurlajte, zaurlajte! O, vi ste vi od kamena! Da imam jezike vae, vae oi, ja bih od jada svod nebeski sruio. Zauvek ona ode. O, ja znam kada je neko mrtav, kada iv; mrtva je kao zemlja. Dajte mi ogledalo; pa ako njezin dah tu povrinu glatku zamagli i zamuti, tad ona ivi jo. KENT: Da li je to smak sveta proreeni? EDGAR: Il' slika toga uasa? OLBENI: I propast sveopta, sveg ivota prestanak? LIR: Ovo se perce kree; iva je! Ako je tako, to je onda srea to emer onaj sav iskupljuje koji sam ikad osetio. KENT (kleei): O, moj dobri gospodaru! LIR: Molim te, odlazi. EDGAR: To je plemeniti Kent, va prijatelj. LIR: Nek kuga vas odnese, vi ubojice, izdajice svi! Mogao sam je spasti; zanavek je otila sada! Moja Kordelija, o, Kordelija, malo priekaj! Ah! ta to kae? Glas joj uvek bee blag, tih i nean, to je izuzetno kod ena divno. Ubio sam onog nitkova koji te je obesio. OFICIR: Jest, istina je, gospodaru, to je uinio. LIR: Zar nisam, mladiu? Bilo je dana kad sam svojim dobrim i britkim maem naterivao sve njih da cupkaju: a sad sam star i slab od ovog jada. Ko ste vi? Oi mi nisu ba ponajbolje; al' odmah u vam rei.

KENT: Ako se hvalie sudba da je volela i mrzela dva ljudska bia, onda gledamo jedno od njih. LIR: Mrano je ovde. Da vi niste Kent? KENT: On glavom ja sam Kent, va sluga. Gde je va sluga Kaj? LIR: Ah, on je valjan ovek, mogu vam rei. Udari dok trepne. Mrtav je sad i truo. KENT: Nije, dobri moj gospodaru; ja sam ovek taj LIR: Videu ovo odmah. KENT: Koji je, im vas srea napusti i progna, vae tune korake pratio. LIR: Vi ste ovde dobrodoli. KENT: Ne, niko nije; sve je turobno, mrano i ubitano. Vae su starije keri sebe ubile i umrle u oajanju. LIR: Da, to mislim i ja. OLBENI: Ne zna on ta kae, i nema svrhe nikakve da njemu predstavljamo se. EDGAR: Potpuno uzalud. (Dodazi jedan oficir.) OFICIR: Edmund je mrtav, gospodaru. OLBENI: To je sitnica ovde. Draga gospodo i plemeniti prijatelji, ujte nameru nau. Pruiemo svaku utehu koja smisliti se moe za ovu razvalinu ogromnu. to nas se tie, vladalake moi dok ivi ovo staro velianstvo, njemu u korist mi se odriemo. (Edgaru i Kentu.) Vama sva prava vraamo, uz dobit i viak koji vaa vrla dela i odve su zasluila. Nek svaki prijatelj stekne nagradu za svoje vrline, a nek svaki neprijatelj iskapi gorak pehar za krivicu. O, pogledajte, pogledajte!

LIR: Ludice moja jadna obeena! Ne, ne, ivota nema! Zato bi pas, konj il' pacov imali ivota, a ti ni daka? Nee vie doi, nikad, nikad, nikad, nikad, nikad! Otkopajte mi dugme, molim. Hvala, gospodine. Da l' ovo vidite? Pogledajte je, pogledajte, njene usnice, pogledajte, pogledajte! (Umre.) EDGAR: Izgubio je svest! O, gospodaru! KENT: Slomi se, srce; slomi, molim te! EDGAR: Dignite pogled, gospodaru moj! KENT: Ne muite mu duh. O, pustite ga neka odleti! Mrzi ga ko hoe da ga na muilitu okrutnog ovoga sveta raspinje i dalje. EDGAR: O, zaista je mrtav! KENT: udoje to je i ovoliko izdrao: ivot mu bee samo pozajmljen. OLBENI: Odnesite ih. (Kentu i Edgaru.) Prijatelji dragi, vladajte ovom kraljevinom sada, od rana je izleite i jada. KENT: Ja na put moram krenuti to pre; gospodar zove, ne smem rei "ne". OLBENI: Tuno nam vreme zboriti nalae iz srca, ne to treba da se kae. Ko je me nama najstariji bio ponajvie se od nas napatio; toliko nee poiveti niko od mlaih nas, ni videti toliko. (Izlaze uz zvuke posmrtnog mara) (ZAVESA)