6.

Sistematika filozofije
Jedan od bitnih uslova postojanja filozofije je mnotvo naina miljenja i slika sveta. Filozofska problematika se ralanjava na vie razliitih pitanja. Ontoloko pitanje (ontos bie) u filozofiji obuhvata problem bitka (sutine svega postojeeg) i nain njegovog pojavljivanja. Filozofija i poinje odgovorom na pitanje ta je prauzrok, arhe svega postojeeg. Tales je naao da je to voda, Anaksimen vazduh, Anaksimandar apeiron, Heraklit vatra, Empedokle vatra, voda, zemlja, vazduh, Demokrit i Epikur atom. Ontoloko pitanje ima i drugih dimenzija. Problem kretanja se jo u antici reava razliito. Sa Heraklitovim stavom panta rei (sve tee) otpoinje dijalektika. Sa uenjem Elejaca o Jednom koje je u sebi identino, nepokretno otpoinje metafizika kao opta metoda tumaenja stvarnosti. Filozofi su razliito odgovarali na pitanje da li je stvarnost i njegova osnova jedinstvena ili nije. Monisti (Mileani, Heraklit, Spinoza Marks) nalaze da je svet u osnovi jedinstven. Dualisti (Aristotel, Dekart) misle da je bitak dvostruk. Pluralisti (Empedokle, Anaksagora, Lajbnic) misle da je osnova sveta mnotvena. Vana filozofska reenja odnose se i na odgovor na pitanje kakav je odnos meu pojavama u stvarnosti. Osnovni odgovori se koncentriu oko determinizma po kome su pojave u stvarnosti strogo odreene, uslovljene, i indeterminizma koji porie bilo kakvu uslovljenost. Ontoloko pitanje je u filozofiji dugo bilo osnovno filozofsko pitanje i to u dvostrukom smislu. To je bila nuna tematika svake filozofije, od odgovora na ovo pitanje zavisila su u velikoj meri reenja drugih pitanja. Sa Kantovim kopernikanskim obrtom ovo pitanje gubi povlaeni status. Zbog razvitka osnovnih prirodnih nauka i njihovih rezultata u istraivanju prirode, materije, ivota sve se vie govori o odumiranju ontologije. Ali ontoloka uenja pretpostavljaju sve filozofije ak i one koje nemaju ontoloka uenja i koje je poriu. Filozofska shvatanja o broju principa na kojima se zasniva stvarnost su monizam, dualizam i pluralizam. U monizmu mislioci tvrde da je bie jedno (Spinoza, Parmenid), dualizam tvrdi da postoje dva principa (Dekart), pluralizam pak da je principa mnogo (racionalisti i atomisti, Lajbnic, Leukip, Demokrit). Prema odnosu pojava meu sobom postoji determinizam stanovite koje polazi od toga da su sve pojave u svetu meusobno povezane i odreene, vrsta odreenost pojava je nuna (Spinoza) i indeterminizam prema kome su zbivanja sluajna, haotina, nema nikakve racionalne zakonitosti. Postoje razliita filozofska stanovita u odreivanju pojmovnog sadraja koji se nalazi u osnovi stvarnosti: idealizam ako je princip shvaen kao da je duhovne prirode (Platonova ideja, Hegelov apsolutni duh), materijalizam ako je osnovni princip odreen kao materija (Demokritov atom, Marksova materija). Postoji i voluntarizam koji tumaenje stvarnosti zasniva na principu volje (openhauer). Idealizam moe biti objektivni sutina je takva kakva jeste, nezavisna od svesti subjekta (kao kod Platona: princip svega to jeste je ideja koja postoji objektivno po sebi, nezavisno od nae svesti), i subjektivni (kao kod Hegela ideja je vezana za subjektovu svest. Materijalizam moe biti shvaen tako da je materija koja je sutina svega ulna supstanca odnosno to je grubi materijalizam a postoji i hilozoizam, produhovljeni materijalizam koji je karakteristian za poetak grke misli (hile

 materija, zoe ivot, princip svega to jeste kod Mileana je iva materija). Ovo su mogua reenja kada se odgovara na pitanja o kvalitetu bia. Bie je tokom istorije filozofije tumaeno kao temelj postojanja celokupne stvarnosti koji nije niim uslovljen. Razliito je odreivano. Re metafizika (metatafizika) prvi je upotrebio Aristotelov uenik Andronik sa Rodosa, i znai neto to je izvan fizike, nadilazi je (Aristotelova prva filozofija danas nosi naziv Metafizika i bavi se pitanjem bia). Od Talesa do Aristotela postoji tendencija da se uhvati bie, spozna princip stvari arhe, koji opstaje u promeni, nepropadljiv je i nepromenljiv u vremenu. Sve to je vezano za fiziku nastaje i propada kroz vreme. Metafizika je upuena nanoezis. Noezis je umni uvid u spoznaju stvari, odnosi se na sutinu, arhe, princip. Nasuprot njemu postoji doksa miljenje, nije istinito, labavo, mnenje, nesigurno koja se odnosi na stvari koje propadaju, ona je ulno saznanje krajnje nesigurno. Metafizika kae da se treba odrei dokse jer nas samo noezis moe navesti da uhvatimo veno. Metafizika se gasi zakljuno sa Hegelom, koji je poslednji metafiziar. Posle njega dolazi do raspada principa, savremena filozofija je antimetafizika, egzistencijalna. Postoji opta metafizika koja se bavi problemom bia i posebna koja je usmerena na Boga, duu i svemir. Gnoseoloko pitanje (gnose, episteme saznanje, znanje koje podrazumeva noezis) obuhvata niz problema kao to su: kako je moguno, saznanje, koji su izvori saznanja, koje su granice saznanja i ta je to samo znanje. Gnoseologija ispituje i pretpostavke, kriterije, vrednosti i pravila saznavanja. Gnoseologija se jo naziva i teorijom saznanja i epistemologijom. Gnosis i episteme znai saznanje. Iako je ovaj problem oduvek prisutan osnivaen prave gnoseologije smatra se Don Lok, koji je formulisao principe i ciljeve i reka da mu je namera da istrai poreklo, izvesnost i domet ljudske spoznaje. Ova pitanja u nesistematskoj formi postavljaju ve prvi filozofi ali ne kao samostalna ve u sklopu ontolokih reenja. Ova pitanja kao samostalna se pojavljuju sa sofistima, Sokratom, Platonom i naroito Aristotelom. Pitanja saznanja i metoda saznanja po prvi put se celovitije postavljaju u novovekovnoj filozofiji (Bekon. Lok, Dekart) ali se reavaju na razliit nain. Engleski empirizam polazi od ulnoga saznanja kao osnovnog izvora saznanja, dok racionalizam nalazi da je miljenje jedino izvesno, ono u ta se ne moe sumnjati, sva relativna saznanja dilaze iz razuma. Reenja gnoseolokih pitanja razlikuju se i s obzirom na to kako su filozofi odgovorili na pitanje da li je moguno objektivno znanje o stvarnosti. Postoji problem istine, pitanje je koliko je moemo imati u rukama. Agnosticizam porie mogunost objektivnog saznanja stvarnosti, to je reenje Imanuela Kanta spoznaja nam je mogua samo na jednom nivou bia, na nivou pojave, odvaja stvar po sebi, skepticizam sumnja u u sposobnost i ljudsku spoznaju (Hjum), dok dogmatizam nalazi da je saznanje o svetu moguno pa ak i dostignuto. Kriticizam podrazumeva prethodno preispitivanje uslova pod kojim je mogue saznanje (Kant), a pozitivizam ograniava saznanje samo na proverljive empirijske injenice (Kont). Aksioloko pitanje pretpostavlja istraivanje vrednosti ovekovog celokupnog odnosa vrednosti saznanja, ovekovog praktinog i moralnog ivota i vrednosti ovekovog umetnikog stvaralatva. Ova pitanja se intenzivnije postavljaju u kasnijim fazama razvoja filozofije, poev od sofista, Sokrata, preko stoika, hedonista, epikurejaca da bi ih kasnije filozofije na ovaj ili onaj nain sadravale: etika kod Kanta, estetika kod klasinog idealizma). Predmetno proirenje filozofije sa problema kosmosa i saznanja na

pitanje oveka, drutvo, drutvenih institucija, stvaralatvo potvruje istorijsku uslovljenost i delotvornost filozofije. Axios znai vredan, dostojan divljenja. Aksiologija se bavi problemom vrednosti. Pitanje oveka iako pretpostavljeno u reenjima prethodna tri pitanja izdvaja se kao posebno. Samo filozofija moe da postavi pitanje oveka kao generikog bia (ta je on, koji je smisao njegovog ivota). Odgovori na ovo pitanje bili su razliiti: po Sokratu je ovek bie koje saznaje, po Aristotelu zoon politikon, Franklinu ivotinja koja pravi orua, Marksu generika sutina, odnosno prirodno-drutveno bie slobodnog, svesnog stvaralatva. Etika (filozofija morala) prouava moral, odnosno motive ciljeve i norme ovekovog delovanja i moralnog rosuivanja. Ethos znai obiaj. Osnovni pojmovi u antikoj etici su pojam moralnog dobra i pojam vrline, a u modernoj pojmovi dunosti i ljudskih prava. Pitanje etike se tokom istorije razliito tumailo. Deontoloko shvatanje etike stavlja naglasak na potovanje dunosti kao kriterijuma ispravnog ljudskog delovanja (Kant). Konsekvencionalizam je etiko stanovite koje zahteva da se praktino delovanje procenjuje na osnovu posledica koje e ono izazvati. Posebni oblici konsekvencionalizma su utilitarizam (Mil) i pragmatizam; svrha delovanja je postizanje neke zajednike ili individualne koristi. Etiku vrline su osnovali Sokrat i Aristotel. Njen posebni oblik je eudajmonizam prema kome je cilj ljudskog delovanja postizanje sree i blaenstva. Aristotel je rodonaelnik etike. Etos znai obian. Odnosi se na ono to je obiajem ustanovljeno kao ispravno ponaanje kod ljudi. Etiko pitanje se otvara sa Sokratom, prvim etiarem. Ispituje norme, vrednosti ljudskog ponaanja. Otvara pitanje koja je svrha moralnog delovanja, da li i zato treba tako da se ponaamo. Dva reenja u etici: Heteronomna etika odreena nekim drugim principom. Cilj moralnog ljudskog delovanja je srea, blaenstvo ili korist. Religije su heteronomno utilitarno nastrojene; Autonomna etika tvorca Imanuela Kanta. Etos je samo sebi cilj, nema spoljanje svrhe, ista etika dunosti, ne oslanja se na sreu, korist, primer istog moralnog ina je Tomas Mor. Filozofija nauke prouava elemente naunog istraivanja i njegovu vrednost. Ona se bavi naunim postupcima i modelima dokazivanja, problemima predstavljanja naunog znanja, metafizikim pretpostvkama nauka, problemom rasta naunog znanja... Osamostaljenje ove discipline u XX veku je vezano za razvoj moderne nauke. Logika se bavi osnovnim oblicima miljenja, pojmovima, sudovima i valjanim postupcima zakljuivanja. Aristotel razvija deduktivnu logiku, Bekon postavlja osnovne induktivne logike. Krajem XIX i poetkom XX veka razvija se simbolika logika. Aristotel ju je utemeljio kao organon orue valjanog i ispravnog miljenja. Sofisti su otvorili problem ta vodi ka istini i pojavila se potreba za logikom. Logos zakonitost, princip. Ona nudi uslove koji mogu dovesti do istine, ona je ispravan hod, ne recept za istinu. Filozofija politike se bavi pojmovima i argumentima politikog miljenja. Bavi se problemima sutine politike moi i mogunostima njenog ogranienja, problemom drutvene pravde, problemom slobode, problemom drutvenih ustanova, meu kojima se izdvaja drava... Estetika se bavi umetnou. Termin je prvi upotrebio Aleksandar Gotlik Baumgarten u XVIII veku. Ona ispituje lepo i vredno u umetnosti, sutinu umetnikog stvaralatva i doivljaja umetnikog dela. Najmlaa filozofska disciplina. Ona je filozofija o lepom, filozofija o umetnosti. Estesis ulnost, ulna oseajnost. Prva estetika teorija je pitagorejska kosmogonija: pitagorejci su razvili veliku teoriju koja je opstala dugo

vremena, koja je prvi pokuaj odreenja lepote kao reda, sreenosti, skladnog odnosa proporcija simethria, vizuelno skladan odnos proporcija, harmonija je to isto na auditivnom planu.. Lepota je matematiki merljiva, svodi se na broj. Bitna implikacija velike teorije je da lepota postoji objektivno i po sebi, nema veze sa ljudskim umom. Hegel smatra da je estetika disciplina koja se bavi umetnou prirodna lepota tu nema ta da trai. Sve to je lepo vezano je za ula po hrianskom samim tim je greno. Aurelije Avgustin formulie pitanje da li je neto lepo zato to nam se dopada ili nam se dopada zato to je lepo. Velika teorija orijentisana je objektivistiki kada objanjava nain na koji ovek prima stvari stvari nam se dopadaju zato sto su lepe dodue na osnovu naeg ukusa. Srednjovekovni filozofi su jo dodali i sjaj (aglaia, lax, lumen), u skladu sa hrianstvom Bog je izvor sjaja i to je bitno za lepotu. Kompletnu priu preuzima renesansa. U 17. i 18. veku dolazi do preokreta, usvaja se Plotinova kritika Velike teorije. On je smatrao da je Velika teorija neadekvatna jer simetrija podrazumeva delove i celinu, i podrazumeva da su delovi meusobno usklaeni stoga govori o lepoti samo kod sloenih stvari, a ne pominju se proste. Njoj izmiu prosti entiteti. Svetlost je primer za prosto, to je neto to je izvanredno lepo a na ta ne moe da da se primeni teorija iako je moderna fizika dola do sloene strukture svetlosti. Sjaj je u skladu sa hrianstvom Bog je izvor sjaja i to je bitno za lepotu. Kompletnu priu preuzima renesansa. Plotin kritikuje Veliku teoriju: sutina je to to simetrija podrazmeva delove i celinu, smatrao je da je Velika teorija neadekvatna jer podrazumeva da su delovi meusobno usklaeni, govori o lepoti samo sloenih stvari, ta je meutim sa prostim? Velikoj teoriji izmiu prosti entiteti, svetlost je primer za prosto, neto to je izvanredno lepo a na ta Velika teorija ne moe da se primeni. Pretee za takvo miljenje desile su se ranije. Vrhunsko delo grke umetnosti je Polikletov Doriforos koji je prototip Velike teorije kod koga je kanonom idealnom merom ljudskih proporcija postignut princip objektivne lepote. Meutim idealna proporcija nije neto to nam se dopada. Vajar Lisip formulie princip da je najbitnije prilagoenje oku posmatraa, mora se uspostaviti sklad predmeta sa okom posmatraa, to je tajna lepote u umetnosti; sklad jednog predmeta sa okom posmatraa zove se euritmia. Sklad delova izmeu sebe zove se sinergia i tu se krije estetski fenomen. U renesansi se javlja problem perspektive, postaje bitan subjektivan ugao gledanja kako jedan ovek u jednom trenutku posmatra stvar, ne posmatra se stvar sa vie grana. U renesansi nema bitnih teorija to se tie lepog ona je u znaku Loka, racionalisti vrlo malo govore o estetici, Dekart kae da lepo nije nita objektivno to postoji na samom predmetu ve je to reakcija subjekta, Spinoza da nita na objektu ne moemo utvrditi kao lepo, to je produkt nae svesti, kada bismo bili sazdani drugaije druge stvari bi nam bile lepe, sve zavisi od ustrojstva nae svesti. U 18. veku umire Velika terija sa prihvatanjem da su stvari lepe zato to nam se dopadaju i da sve zavisi od svesti subjekta. Hegel je smatrao da je samo umetniki predmet estetika, ne postoji prirodno lepo poto je umetnost plod ljudskog duha. Postoje 3 teorije umetnosti koje sa malo varijacija funkcioniu do danas: 1) Mimetika (mimesis podraavanje, puko imitiranje sutine stvari, onoga to je stvarno bitno), njen tvorac je Platon kod njega je mimesis puko kopiranje, neto nebitno, on je prezirao umetnost zato to je senka senke, ona je neto nepotrebno, stolar je vaniji od slikara. Aristotel takoe koristi taj pojam ali ga tumai drugaije: za njega je to podraavanje sutine stvari, poezija je vrednija od istorije jer ona podraava sutinu a istorija samo

prepriava to je bilo, pezija pokuava da uhvati istinu. Ta teorija traje do danas. 2) Apatetika (iluzionistika) objanjava umetnost kao prilagoenje neke iluzije. Tvorac je sofista Gorgija. U kratkom spisu Pohvala Heleni on joj jedini pie pohvalu jer ona nije kriva ve je podlegla zavodnikoj ari rei, mo rei i govora je oaravajua on je to preneo na objanjenje poezija i potorine umetnosti. 3) Katarktika (katarza proiavanje) iji je tvorac Arisotel. Imao je u vidu proiavanje afekata saaljenja i straha, funkcija umetnosti je da nas oisti od svega, sutina je da umetnost deluje na nas u smislu psihikog proienja i oslobodi negativnih oseanja. U poetku poezija i muzika su odvojene od likovne umetnosti jer su one neto beskrajno vie od njih, postoji prezir prema fizikom radu. Likovna umetnost je tehne, ars. Poezija je boansko nadahnue, pesnik je prorok bogom nadahnut i on stvara u zanosu. Metafizika funkcija poezije, za razliku od tehne, pokuava da uhvati sutinu, princip, venu istinu, nepromenljivo, zbog toga je via od likovne umetnosti a moralna funkcija je da nas uini boljima i moralno uzdigne. Renesansa donosi objedinjenost ovih umetnosti. U 18. veku arl Bate ih je objedinio sve imenom lepe umetnosti kojima je podraavanje zajedniko. Filozofska antropologija bavi se sutinom odnosno prirodom ljudskog bia. Metodologija metodos put, razvija se u XIX veku.