Teologija 1

PRIRUNIK TEOLOGIJE ADVENTISTA SEDMOG DANA ADVENTISTIKI BIBLIJSKI KOMENTAR - 12. SVESKA

CRKVA Raul Dederen Uvod U istoriji hrianske misli dugo vremena se zapaao slab interes prema doktrini o Crkvi. Ona nije privlaila onoliko panje kao hristologija ili doktrina o Trojstvu u etvrtom i petom stoleu, Hristova pomiriteljska smrt u Srednjem veku, ili pitanje spasenja u esnaestom stoleu. Meutim, u sprezi s ostalim iniocima, ekumenski pokret u dvadesetom veku, sa svojom vizijom jedne Hristove Crkve, doprineo je da ta doktrina dospe u samo sredite teolokog interesovanja. I. Crkva u Bojem planu A. Hristova namera 1. Prikupljanje i obuavanje uenika 2. Pastir i Njegovo stado B. "I na toj steni" II. Priroda i podruje delovanja Crkve A. Biblijska terminologija B. Crkva, lokalna i sveopta C. Crkva i Boje carstvo 1. Carstvo kao Boja vladavina

2. Uloga Crkve D. Verni Izrailj 1. Dva osnovna pristupa 2. Zavetni odnos 3. Crkva kao duhovni Izrailj

E. Crkva, vidljiva i nevidljiva 1. Dve krajnosti 2. Prioritet vere i pokajanja 3. Telesna, vidljiva Crkva III. Biblijske slike Crkve

A. Crkva kao Telo B. Crkva kao Nevesta C. Crkva kao Hram D. Crkva kao Boji narod E. Nekoliko pokazatelja

IV.

Misija Crkve

A. "Nauite sve narode" B. Pouiti vernike C. Staranje o siromanima i napaenima D. Proslaviti Boga E. Sr misije: Re F. Sluba Duha 1. "Puni Duha" 2. Darovi Duha

V. Upravljanje Crkvom

A. Sluba apostola B. Lokalne slube C. Upravljanje Crkvom i Novi zavet 1. Teorije 2. Osnovna naela 3. Karizmata i institucija

VI.

Obredi Crkve

A. Krtenje 1. 2. 3. 4. 5. 6. Pretee i izvori Zapovest Znaenje krtenja Krteni u jedno telo Krtenje vernika Krtenje i Sveti Duh

B. Gospodnja veera 1. Znaenje Gospodnje veere 2. Obred pranja nogu

VII.

Autoritet Crkve

A. Konani autoritet B. Apostolski autoritet C. Autoritet Svetog pisma D. Autoritet lokalne crkve E. Autoritet sveopte Crkve

VIII. Karakteristike Crkve A. Vera B. Zajednitvo C. Jedinstvo D. Svetost E. Sveoptost F. Apostolinost G. Verni Ostatak

XI.

Trezven pogled u budunost

A. ivljenje u pluralistikom svetu B. Crkva, borbena i pobedonosna

X. Istorijski pregled A. Antika Crkva 1. 2. 3. 4. 5. Spisi ranih otaca Episkopalni trend Crkve Kiprijanska doktrina o Crkvi Avgustin i donatistiko gledanje Vrhovnitvo rimske Stolice

B. U Srednjem vekuj 1. Na Zapadu: monarhiki episkopat 2. Glasovi protesta 3. Na Istoku: kolegijalni episkopat C. Reformacija

1. 2. 3. 4.

Luter i Crkva Kalvin i Crkva Radikalna obnova Anglikanizam i Crkva

D. Osamnaesto i devetnaesto stolee 1. 2. 3. 4. Racionalizam i Crkva Fridrih lajermaher Albreht Ril Rimokatolika ekleziologija

E. Dvadeseto stolee 1. Protestantski liberalizam 2. Ekleziologija Karla Barta 3. Ekleziologija Hansa Kinga

F. Savremeni vrtlozi 1. Ekumenski pokret 2. Rimokatoliki ekumenizam 3. Postmodernistika orijentacija

G. Adventisti sedmog dana

XI.

Komentari Elen. G. Vajt

A. Crkva: na Zemlji i na Nebu B. Hristos i Crkva: uska povezanost C. Kukolj u penici D. Boje odreeno sredstvo za spasavanje grenika E. Evaneoski red u ranoj Crkvi F. Neki oblici organizacije ocenjeni kao neophodni G. Potreba za jedinstvenim delovanjem H. Pouke na temelju jerusalimskog sabora I. uvati se duha dominacije J. Boja Crkva poslednjeg vremena K. Pobedonosna Crkva XII. Literatura

I. Crkva u Bojem planu

Od prve do poslednje stranice Biblija je zaokupljena Bojom namerom da podigne sebi narod koji e se povezati s Njime verom i poslunou i koji e postati izvor blagoslova svim narodima. Pozivanje Avrama, Isaka i Jakova trebalo je da doprinese ostvarenju ove namere (1. Mojsijeva 17,1-8; 12,1-3; 15,1-6). To se odnosi i na pozivanje Izrailja. Kada se Izrailj kao narod pokazao nespreman da obavi tu visoku dunost, Bog se posvetio podizanju Ostatka (Isaija 37,31; Mihej 2,12; 5,7.8; Sofonija 3,13), preko kojega e se ostvariti Njegova namera da spase ljudski rod. Novozavetni spisi se na mnogo mesta bave boanskom eljom da od Izrailja naini sebi narod, ali i naglaavaju da je ona nala svoje ispunjenje u novoosnovanoj hrianskoj Crkvi. Smatra se da je rana hrianska zajednica, poznata kao Crkva, nastala posle dana Pedesetnice, posle Hristove smrti i Njegovog vaskrsenja. Njeno rastenje i organizovanje je predstavljalo dug i polagan proces. U kojoj meri se njeno osnivanje i karakteristike mogu povezati sa uenjem i slubom samoga Isusa Hrista? Da li je Crkva skup koji je Gospod utemeljio u okviru svoga rada u korist ljudskog roda ili je to samo ljudska ustanova koja je nastala posle Njegovog vaskrsenja kao zajednica onih koji ispovedaju veru u Hrista? Da li je misao o

osnivanju hrianske Crkve Isusova ideja ili je ona rezultat kasnijeg razvoja? To je pitanje o kojemu emo prvo raspravljati! A. Hristova namera Povran pregled Evanelja mogao bi navesti na pomisao da Isus nije bio zainteresovan za uspostavljanje Crkve. Samo dva puta se pojam eklezija- crkva naao na Njegovim usnama, oba puta u istom Evanelju (Matej 16,18.19; 18,17). Neki ak smatraju da je i ove izjave kasnije dodala rana Crkva da bi objasnila misiju svoga Gospoda. Nepojavljivanje pojma Crkve u tekstovima Evanelja predstavlja problem koji bi se svakako morao razmotriti, ali bi samo oigledno zanemarivanje osnovnih dokaza moglo prikriti injenicu da je Isus nameravao da utemelji vidljivu zajednicu svojih sledbenika. to se vie prouavaju sinoptiki dokazi, to jasnija postaje injenica da je Isus eleo da uspostavi neto mnogo vie od jo jedne nove teoloke kole. On je doao da uspostavi zajednicu ljudi i ena pod boanskim vodstvom, religijsku zajednicu kojoj e On sam biti voa. 1. Okupljanje i obuavanje uenika

Od samog poetka Isus je poeo da okuplja uenike oko sebe. Ponekad je tih uenika bilo mnogo (Luka 6,17.19; Jovan 6,60), ali nikada to nije bila neka neorganizovana masa sledbenika. Iz njihovih redova, objanjava Luka, Isus je izabrao Dvanaestoricu, "koje i apostolima nazva" (Luka 6,12.13) i koje je odvojio "da budu s Njime i da ih poilje da propovedaju" (Marko 3,14). Naredni dogaaji pokazuju da su Dvanaestorica bili deo sistema obuavanja kojemu je Isus posveivao sve vie i vie vremena. Kao najavljeni Mesija Isus je oko sebe okupljao zajednicu Ostatka. Iako je oklevao da sebe javno objavljuje kao Mesiju, jer je odbacivao ideju o svom politikom i nacionalistikom mesijanstvu, nije se ustruavao da pred nekima prihvati tu titulu (Matej 16,16.17; Marko 14,61.62; 15,2; Jovan 4,25.26). Ideja o Mesiji bez sledbenika bila je neprihvatljiva jevrejskom umu. Shvatanja o uenicima, o Ostatku, o mesijanstvu, svakako da su predstavljala temelj za osnivanje nove zajednice, Bojeg naroda, koji predstavlja Mesijino punopravno vlasnitvo. Osim toga, Hristos je svojim sledbenicima ostavio nezaboravna uenja o nainu ivota kojim treba da ive, i objavio ih, na primer, u Besedi na Gori blagoslova (Matej 5-7), iji etiki zahtevi pretpostavljaju postojanje zajednice - Crkve. Oni koji se povezuju sa Hristom morali su da budu spremni da prinesu istu rtvu koju je prineo njihov Uitelj, da nose svoj krst (Matej 16,24), da razviju potpuno novi sistem vrednosti po kojemu e zadobivanje sveta izgubiti svaku vanost, jer e biti spremni da za svoga Gospoda poloe i sam ivot (Marko 8,34-36).

Evanelja nam otkrivaju da je Isus one koje je pozvao k sebi slao da obave evaneosku misiju. Bila je to zajednica Njegovih sledbenika s posebnom misijom. Da su prvo Dvanaestorica (Marko 3,13-15), a kasnije Sedamdesetorica (Luka 10,1.7-20) bili poslani da propovedaju evanelje nije bilo sluajno; bio je to deo namere samoga Gospoda. Oni su i bili i pozvani s tim ciljem (Marko 6,7-13; Luka 10,1.17-20). I trebalo je da se oni, sa istim ciljem pred oima, mole Gospodaru od etve da izvede poslenike svoje na etvu svoju (Luka 10,2). Hristova sluba je imala kao cilj formiranje zajednice Njegovih sledbenika Crkve. 2. Pastir i Njegovo stado

Izostavljanje rei Crkva iz Evanelja, osim u Evanelju po Mateju 16,18. i 18,17, u izvesnoj meri je objanjeno pojavljivanjem nekih drugih termina kojima se opisuje novi Boji narod. Ta namera je jasno pokazana Isusovim uenjem o Njegovom "stadu" i o "pravom okotu". Slika o Pastiru i stadu se istie i u Starom i u Novom zavetu (Psalam 23; 80,1; Luka 12,32; Jovan 10,21; 21,15; Matej 26,31). Istina je da se pojmovi stada i Crkve razlikuju u biblijskoj istoriji i upotrebi, ali oba pojma ipak opisuju isti Boji narod. Kada je pozvao sve one koji e primiti ivot od Njega da pou za Njime (Matej 4,19; 8,22; Marko 2,14; 8,34; Luka 5,27; 18,22; Jovan 1,43; 21,22), pozvao ih je, ne samo da dou k Njemu, ve i da uspostave s Njime vezu koja e biti vra od porodine. Ta nova porodica nije bila uspostavljena na temelju krvnog srodstva, po telu, ve po tome to e njeni pripadnici ispunjavati Boju volju (Marko 3,33-35). U toku svoje zemaljske slube Isus je oko sebe okupio svoje sledbenike, svoju zajednicu uenika. Dokazi da se zaista radilo o zajednici uenika ne pruaju opravdan povod za sumnju da je Isus stvarno govorio o Crkvi, kao to je zapisano u Evanelju po Mateju 15. i 18. Autentinost tih izjava, osobito prve - "I na ovome kamenu sazidau Crkvu svoju" - bila je osporavana mnogo puta, ali samo na temelju nedovoljne tekstualne potvrde. Sumnja se oslanja na prilino samovoljno formulisane pretpostavke koje se odnose na kompoziciju tog Evanelja. Nema nikakvih ubedljivih dokaza da Isusove izjave nisu autentine, iako su se mogle odnositi i na neto labaviju organizacionu strukturu od one koju su kasnije prihvatili prvi hriani. B. "I na ovome Kamenu"

Petru, na temelju njegove priznanja vere da je Isus zaista "Hristos, Sin ivoga Boga" (Matej 16,16), Isus je rekao: "Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidau Crkvu svoju i ni sile smrti (na grkom: "vrata pakla") nee je nadvladati" (Matej 16,18). U originalnom tekstu se posebno istie lina nota, Hristovo svojatanje

Crkve "I na ovome kamenu sazidau s v o j u Crkvu." Isus je, dakle, odluio da obrazuje trajnu zajednicu svojih sledbenika protiv koje e i "sile smrti" biti nemone. Ovo obeanje je bilo posebno vano kada se uzme u obzir da je samome Hristu neposredno pretila smrt. Kao da je hteo da kae: "Uskoro u umreti, ali u ustati iz groba i posvetiti se delu izgradnje moje Crkve. Ja u ostati s njome sve do svoga drugog dolaska!" Pravilno shvatanje pojma "kamen" koji je Isus spomenuo kada je rekao: "Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidau Crkvu svoju" ivotno je vano za pravilno shvatanje pojma Crkve. Neki tvrde, na osnovu igre rei u aramejskom originalu, da su pojmovi ""Petar" i "kamen" istovetni, da je Petar Stena na kojoj je Crkva sazidana, i dodaju da je uloga koju je Isus namenio tom apostolu trajne prirode i da treba da prelazi na njegove naslednike. Meutim, u ovom tekstu ne moemo nai nikakvu potvrdu za takvo tumaenje. Kao to svedoi njihovo kasnije ponaanje, nijedan od uenika koji su uli ovu Isusovu izjavu nije promenio svoj odnos prema Petru i nije, prema tome, izjavu shvatio u tom smislu. Za njih je sam Hristos bio temelj Boje Crkve (1. Korinanima 3,11) i njen ugaoni kamen (Efescima 2,20-22; 1. Petrova 2,4-8). Sigurno je mnogo vie u skladu s uenjima Biblije da ovu Hristovu izjavu shvatimo kao potvrdu da je Isus kao Mesija, Hristos, Boji Sin, ili priznanje Hrista kao takvoga, temelj na kojemu je Crkva sazidana. Da zakljuimo, nema nikakvog osnovanog razloga da zakljuimo da Isus nije oekivao da e posle Njegovog odlaska biti organizovana zajednica Njegovih sledbenika. On je svoje izjave i pouke namenio organizovanom vidljivom telu svojih sledbenika. II. Priroda i podruje delovanja Crkve

Treba sada da se pozabavimo ispitivanjem osnovnog znaenja pojma "crkve" u Novom zavetu; ukljuujui i prirodu i podruje delovanja zajednice koju taj pojam opisuje. Poto neke slike kojima se slue novozavetni pisci osobito Pavle tako delotvorno upuuju na kvalitativne sastavne delove ideje o crkvi, i njima emo morati da posvetimo neto prostora. A. Biblijska terminologija

Naa re "crkva" i srodne rei u drugim jezicima (u engleskom "church", na kotskom "kirk", na holandskom "kerk", na nemakom "kirhe") predstavljaju izvedenice od grke rei "kiriakos" "ono to pripada Gospodu". Ovaj pojam uglavnom odgovara novozavetnom pojmu "eklesija" (ek iz i klesis pozvan),

kojim je u grkom drutvu toga vremena obeleavana grupa graana okupljena da raspravlja o dravnim poslovima. Iako je pojam stekao izrazito hriansko znaenje, on ima i svoju prehriansku istoriju. Sam pojam predstavlja snaan dokaz postojanja veze izmeu Starog i Novog zaveta. Septuaginta upotrebljava pojam eklesia skoro stotinu puta kao prevod rei "gahal" "sastanak", "skup", "okupljanje", "oni koji su pozvani", "okupljeni". Njime se mogao oznaiti i skup ljudi koji su pozvani u vojnu slubu (4. Mojsijeva 22,4; Jezekilj 16,40), ali i onih koji su se okupili da ine zlo (Psalam 26,5). Ipak, najee se upotrebljava da bi se oznaio skup vernika koji slave Boga (2. Dnevnika 30,13), kao okupljanje Izrailjaca pred Bogom na Horivu (5. Mojsijeva 9,10; 10,4; 18,16). U 5. Mojsijevoj 31,30. "zbor" Izrailjaca je doao pred Gospoda iz verskih pobuda. Izraz se upotrebljavao da oznai okupljanja svake vrste; okupljeni ljudi i svrha njihovog okupljanja davali su poblie znaenje pojmu "gahal". Jevrejski pojam "edah", takoe opti termin za "okupljanja", "zborove" i "sastanke", obino se na grki prevodio kao "sinagoge". Kao to je ve ranije reeno, grka re eklesija bila je prvobitno upotrebljavana da se oznai zbor slobodnih graana, sazvan na temelju poziva javnog oglaivaa, da bi se sasluao neiji govor, obino u vezi s javnim poslovima. To znaenje se jasno zapaa u tekstu u Delima 19,32.39.41. Tako se ova re pojavila u hrianskoj istoriji, jednako bliska i Grcima i Jevrejima. U reniku hrianske zajednice re je oznaavala skup ili zajednicu onih koje je Bog pozvao iz sveta da se pridrue Njegovom narodu. To je bila zajednica slobodnih ljudi koji su neprestano imali na umu da su slobodni zahvaljuju poslunosti Hristu. Ovaj akcenat se pojavljujuje u mnogo tekstova, na primer, u pojmu "Boja Crkva" (1. Korinanima 1,2; 10,32; Galatima 1,13; 1. Solunjanima 2,14; 1. Timotiju 3,5). U nekim sluajevima Crkva se naziva crkvom ili crkvama Isusa Hrista (Rimljanima 16,16; Galatima 1,22) ili crkvom Gospoda i Boga (Dela 20,28). Vrlo esto se ova karakteristika podrazumeva, ali i tako gde nije izrazito napomenuta, kontekst je jasan: Bog u Hristu je autoritet koji je utemeljio eklesiju. Ona pripada Bogu, zato to ju je On utemeljio, zato to boravi u njoj, i to njome vlada. B. Crkva lokalna i sveopta

Novozavetni spisi govore o Crkvi na dva osnovnas naina. U najveem broju sluajeva radi se o zajednici vernika na odreenom prostoru. Tako su Pavlove poslanice upuene "crkvi Bojoj koja je u Korintu" (1. Korinanima 1,2) ili "crkvi Solunskoj" (1. Solunjanima 1,1). Pojam je upotrebljen na isti nain kada se radi o Jerusalimu (Dela 8,1; 11,22) i o Kenhreji (Rimljanima 16,1). Mala grupa vernika

koja se okupljala na bogosluenje u privatnoj kui takoe je nazvana crkvom ((Rimljanima 16,5; 1. Korinanima 16,19; Koloanima 4,15). U mnogo irem smislu pojam se upotrebljava da oznai mnogo vea geografska podruja ili sveoptu Crkvu, to znai, sveukupnost Crkve. Tako sluamo o "crkvama u Galatiji" (Galatima 1,2), o "crkvama Hristovim u Judeji" (Galatima 1,22; 1. Solunjanima 2,14), u Makedoniji (2. Korinanima 8,1), u Aziji (1. Korinanima 16,19), dok se sveukupnost pojavljuje u Efescima 1,22; 3,10; Koloanima 1,18. Prema tome, pojam se pojavljuje u istom smuslu u kojemu je sam Gospod rekao da e sazidati svoju Crkvu (Matej 16,18). Da bi se pravilno shvatio novozavetni pogled na prirodu i podruje delovanja Crkve, i lokalna i univerzalna dimenzija se mora u punoj meri uzeti u obzir. Lokalna zajednica je crkva, kao na primer u Korintu (1. Korinanima 1,2). Ipak, lokalna zajednica nije smatrana samo kao deo ukupne Crkve, ve kao Crkva na lokalnom nivou. Celina je sadrana u svakom svom delu. Lokalna vidljiva eklesija je cela Crkva izraena na lokalnom nivou u odreenom vremenu i na odreenom prostoru. C. Crkva i Boje carstvo

Ako je Crkva zajednica onih koji su se odazvali na Boji poziv i okupili se u ime Isusa Hrista, onda se Crkva moe smatrati i sinonimom Bojega carstva. Zaista, postoji uska veza izmeu ova dva pojma, ali ih ipak ne smemo brkati. 1. Carstvo kao Boja vladavina

Prema sinopticima, Boje carstvo ili carstvo nebesko, predstavlja centralnu temu Isusovog propovedanja. U Novom zavetu Boje carstvo prvenstveno oznaava Boju vladavinu, Njegov autoritet kao vladara, a tek drugostepeno podruje nad kojim se prostire Njegova vlast. Boje carstvo je sinonim Njegove vladavine. Boje carstvo, koje je i Hristovo carstvo (Matej 13,41; Luka 22,30; Koloanima 1,13; 2. Timotiju 4,1), predstavlja otkupiteljsku Boju vladavinu u Hristu. Njen cilj je spasenje grenika i njihovo izbavljenje od sila zla (2. Korinanima 15,23-28). Protivnik Boeg carstva je Sotonino carstvo (Matej 12,26; LOuka 11,18) ili "carstvo ovoga sveta" (Otkrivenje 11,15), koje se suproti delovanju Bojega carstva i koje se mora osvojiti (Otkrivenje 11,15). Boje carstvo, koje e doi u slavi na kraju ovoga vremena (Matej 25,31-46; 13,36-43)) i koje e omoguiti obnavljanje materijalnog poretka (Matej 19,28), ulo je u istoriju preko osobe i misije Isusa Hrista (Luka 17,21). Cela Njegova

sluba i celokupno Njegovo propovedanje obeleeni su ovom preovladavajuom stvarnou. U Hristu je nebesko carstvo prodrlo na podruje Neastivoga. Mo Sotone bila je slomljena. Sve to je utemeljeno na injenici da je Isus Mesija, Boji Sin. Carstvo je dolo u Njemu i s Njime. Carstvo je dolo, carstvo e doi, ali ono dolazi samo putem krsta. Ova radosna vest, "evanelje o carstvu", koju je sam Isus propovedao i uio (Matej 4,23; 9,35), treba da se "propovedi po celome svetu za svedoanstvo svim narodima" pre nego to doe posledak (Matej 24,14), pozivajui ljude da se pokaju i da prihvate Boju vladavinu u svom ivotu (Vidi Drugi dolazak I.D!). 2. Uloga Crkve

Iako postoji nerazdvojiv odnos meu ova dva pojma, Crkva ipak nije isto to i Boje carstvo. Ova dva pojma nisu ekvivalentna, ak ni u sadanjem vremenu. Kao to je ve reeno, Boje carstvo je Boja vladavina. Crkva, suprotno tome, predstavlja ljudsku zajednicu koja ivi pod Bojom upravom. Nastala kao odgovor na poziv evanelja o carstvu, Crkva svedoi za carstvo. Carstvo je Boja spasavalaka aktivnost preko Hrista u svetu; Crkva je skup onih koji su pozvani iz sveta, koji su otkupljeni i koji pripadaju Hristu. Crkva je manifestacija carstva ili Boje vladavine. Kao organ ili instrument ovog carstva, Crkva je pozvana da prizna Isusa kao Mesiju - Hrista i da objavi evanelje o carstvu sve do krajeva sveta. D. Verni Izrailj

Nema nikakve sumnje da je Crkva, na temelju novozavetnih dokaza, vitalno povezana s Bojim planom spasenja. Postavlja se zato pitanje: U kakvom su odnosu Crkva i Izrailj? O ovom pitanju se i danas veoma ivahno raspravlja. 1. Dva osnovna pristupa

Neki, ukazujui na razliku izmeu ova dva pojma, insistiraju da su Izrailj i Crkva dve potpuno razliite grupe ljudi, koje se ne mogu meati niti se smeju pobrkati. Bog ima dva potpuno razliita programa koja izvodi u toku istorije: jedan preko Izrailja, a drugi preko hrianske Crkve. Oni podravaju posebnost Izrailja koji je pozvan kao narod izmeu svih naroda i koji e to ostati sve do kraja vremena (4. Mojsijeva 23,9; 5. Mojsijeva 7,6-8). Ovo tumaenje dozvoljava doslovno tumaenje starozavetnih proroanstava koja opisuju najsvetliju budunost Izrailja kao naroda.

Suprotni pristup, koji naglaava slinost izmeu Izrailja i Crkve, posmatra obe grupe kao jedan te isti Boji narod u kontinuitetu. Ovde, u Novom zavetu, pojam "Izrailj" vie ne predstavlja nacionalnu kategoriju, ve duhovni Boji narod, novi Izrailj. Poto je Izrailj kao narod odbacio svoga Mesiju, Bog nastavlja svoje delo spasenja dajui svoje carstvo "narodu koji e doneti njegove rodove" (Matej 21,43). Ovaj "izabrani rod, carsko svetenstvo, sveti narod, Boji narod" je sada Crkva (1. Pertrova 2,9). 2. Zavetni odnos

Ono to stvarno proizlazi iz Pisma je injenica da su sva Boja postupanja prema Izrailjcima u starozavetna vremena bila utemeljena na zavetu koji je prvobitno bio sklopljen izmeu Boga i Avrama (1. Mojsijeva 15,18; 17,2-7). Bog je izabrao Avrama s jasnom namerom u vidu, konano spasenje svih naroda (1. Mojsijeva 12,3). Imajui pred oima svoj zavet s Avramom, Bog ga je obnovio s Izrailjcikma na Sinaju, da bi se mogla ostvariti Njegova sveopta namera. Trebalo je da Izrailj bude Njegovo "blago mimo sve narode" (2. Mojsijeva 19,5), "carstvo sveteniko" (2. Mojsijeva 19,6), izabran da predstavlja Boga pred svetom i da potrebe sveta pred Bogom. Izbor Izrailja, kao i izbor Avrama, nije oznaavao odbacivanje nijednog drugog naroda. Izrailj je bio izabran radi dobra svih naroda, radi spasenja celoga sveta, jer je sam Bog izjavio da je Njegova cela zemlja (2. Mojsijeva 19,5). On je izabrao i Avrama i Izrailj, ne zato da ikae prednost, ve da im dodeli slubu, da bi ostvario svoju nameru meu svim narodima. Izrailjski narod se zarekao da e sluiti Bogu (2. Mojsijeva 19,1-8; 24,3-8). Sa svoje strane, Bog je obeao da e im, ukoliko budu posluni, dati zemlju koju je obeao njihovim ocima (5. Mojsijeva1,7.8; 1. Mojsijeva 15,18) i da e im dati jedinstvene fizike, intelektualne i materijalne blagoslove (5. Mojsijeva 7,12-16; 28,1-6.10.13; 30,9.10), da e ih postaviti "vie svih naroda na zemlji" (5. Mojsijeva 28,1). Svi ti zavetni blagoslovi bili su obeani pod uslovom da Izrailj celim srcem sarauje s Bojom voljom (5. Mojsijeva 4,5-8; 7,12-16). Pod uticajem svedoenja Izrailjaca i njihovog ivog primera, jedan za drugim narodi u svetu bi se pridruivali Izrailju u bogosluenju i potovanju pravoga Boga (5. Mojsijeva 28,1-14; Isaija 2,1-3; 19,18-22; 56,6.7; 60,1-16; Zaharija 8,20-23). Vano je zapaziti da je ovaj zavet bio uslovljen, kao to pokazuje uvodna reenica u tekstu zaveta: "Ako dobro uzasluate glas moj i uuvate zavet moj!" (2. Mojsijeva 19,5) Tragino je to je Izrailj postao neposluan i pokazao se kao nedostojan Boji predstavnik. Taj otpad je doveo do vavilonskog ropstva i do gubitka Hanana. Posle povratka iz Vavilona, Bog je obnovio svoj zavet sa Izrailjem i vratio izgnanike u zemlju obeanja kao to je obeao preko slugu svojih proroka, koji su podseali Izrailja da e se zavetna obeanja ipak ispuniti

ako budu verni Bogu (Isaija 14,1.2; 27,12.13; Jeremija 16,14-16; 29,10-14; Jezekilj 34,11-16; Mihej 2,12.13). 3. Crkva kao duhovni Izrailj

Kada je Mesija, Boji poslanik, doao, Njegov narod ga nije prihvatio (Jovan 1,11). Izrailj, kao Boji zavetni narod, bio je zato odbaen. Ovoga puta Bog mu nije uputio nikakvo obeanje o ponovnom uspostavljanju njegovom posebnog statusa, ve mu je preko Hrista izrekao presudu: "Zato vam kaem da e se od vas uzeti carstvo Boje i dae se narodu koji njegove rodove donosi!" (Matej 21,43) Prednosti, obeanja, i blagoslovi zavetnog odnosa bili su preneseni na hriansku Crkvu kao duhovni Izrailj i kao Boje izabrano orue u svetu. Neka od starozavetnih proroanstava o Izrailju kao narodu nikada se nee ispuniti, jer su bila upuena narodu koji je stanovao u Hananu i bila su strogo uslovljena izrailjskim zadravanjem statusa zavetnog naroda. Druga obeanja koja Stari zavet upuuje doslovnom Izrailju novozavetni pisci duhovno primenjuju na Crkvu. Tako, na primer, poto je prorekao da e Izrailj zbog svojih greha biti odbaen, Osija prorie njegovo obnovljenje (Osija 1,6.9). Bog e uiniti novi zavet sa Izrailjem (Osija 2,18) i veno se povezati s tim narodom (Osija 2,19.23). Odbaeni Izrailj e biti ponovno primljen. Novi zavet primenjuje ovo proroanstvo na duhovni Izrailj, na Crkvu. Govorei o tom novom narodu, koji se ne sastoji samo od Jevreja, ve i od neznaboaca, Pavle pie: "Kao to i u Osiji govori: nazvau narod svojim koji nije moj narod, i neljubaznicu ljubaznicom." (Rimljanima 9,25) I ponovo, govorei o tekstu u Osija 1,9. apostol dodaje: "I bie na mestu gde im se ree: vi niste moj narod, tamo e se nazvati sinovi Boga ivoga!" (Rimljanima 9,26) Joilo, slino Osiji, prorie obnovljenje Izrailja: "I poznaete da sam ja usred Izrailja, i da sam ja Gospod Bog va, i da nema drugoga, i narod moj nee se posramiti do veka." (Joilo 2,27) Posle ovog proroanstva je izreeno zauujue obeanje o izlivanju Svetoga Duha na svako telo (Joilo 2,28.29). Ovo obeanje je izriito upueno doslovnom Izrailju, jer se nastavlja reima: "Jer, gle, u one dane i u ono vreme, kada vratim roblje Judino i jerusalimsko." (Joilo 3,1) Ipak, na dan Pedesetnice, kada je Sveti Duh bio izliven na Crkvu, nadahnut Svetim Duhom, Petar je izjavio: "Nego je ovo ono to kaza prorok Joilo!" (Dela 2,16) Moe se, dakle, zakljuiti da su i Petar i Pavle bili uvereni da su se obeanja upuena doslovnom Izrailju ispunila na duhovnom Izrailju, na Crkvi. Pojedinani Jevreji su i dalje imali mogunost spasenja, ali jedino verom u Hrista (Rimljanima 9,6; 11,1.2) Na mnogo naina Crkva je zauzela mesto Izrailja, ak i u smislu da svi telesni potomci Avrama nisu i njegovi duhovni potomci. Pavle naglaava upravo tu injenicu, na primer, u Poslanici Rimljanima: "Jer ono nije Jevrejin koji je spolja

Jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja na telu. Nego je ono Jevrejin koji je iznutra, i obrezanje srca duhom, a ne slovima, to je obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga." (Rimljanima 2,28.29; 4,16; 9,7.8; Galatima 3,29). Avram je bio izabran da postane "otac sviju koji veruju u neobrezanju, da se i njima primi u pravdu" (Rimljanima 4,11). Teko bi se reima moglo jasnije izraziti da su Avramova duhovna deca, njegovo istinsko duhovno potomstvo, ljudi i ene vere, bez obzira na svoje etniko poreklo. Crkva je postala "Boji Izrailj" (Galatima 6,16). E. Crkva vidljiva ili nevidljiva?

Vrlo blizu sri svakog pogleda na Crkvu nalazi se pitanje o vidljivoj i nevidljivoj Crkvi. Neki odbijaju postojanje svake Crkve osim vidljive ustanove, koju svako moe prepoznati po svim njenim vidljivim oznakama. Za njih je koncept nevidljive Crkve jeretika doktrina. Drugi isto toliko samouvereno istiu da je Crkva nevidljiva i da su i nju ukljuena sva istinska Boja deca, koja su proeta Svetim Duhom i poznata jedino Bogu. Ova razlika u miljenju nije neka nova pojava. Treba ipak istaknuti da nesaglasnost o kojoj govorimo nije iste prirode kao i razlikovanje izmeu lokalne i sveopte Crkve. Ovde se u stvari bavimo pitanjem u kojoj meri se Crkva moe izjednaiti s njenim sadanjim institucionalnim obimom. 1. Dve krajnosti

Zastupnici prve grupe smatraju specifine organizacione strukture delom prave Crkve, posebno ako se mogu pratiti unatrag sve do Hristovog vremena. Grupe vernika mogu se okupljati, organizovati, prouavati Pisma, pevati pesme, slaviti Boga, i nazivati sebe Crkvom, ali, ako ne mogu pratiti svoje postojanje istorijski sve do vremena apostola, prvenstveno preko neprekinute linije naslednika apostola, ne mogu predstavljati Crkvu i nisu Crkva, bar prema gleditu zastupnika ovog miljenja. Nita manje ozbiljni nisu ni oni koji naglaavaju prioritet vernikovog direktnog odnosa sa Bogom preko Isusa Hrista. Upravo ta veza sa Bogom oveka ini hrianinom. Ukupni zbir takvih novoroenih hriana sainjava Crkvu. Bilo da se okupljaju ili ne kao vidljiva grupa, oni sainjavaju Crkvu. Vidljiva organizacija je relativno nevana, posebno zato to lanstvo u jednoj od njih ne garantuje spasenje. U nekim sluajevima postoji ak i nesumnjiva averzija prema svemu to podsea na neku formalnu strukturu. Ovde se naglasak stavlja na kvalitet individualnog hrianskog ivota.

Moda, kao to je ponekad sluaj, biblijsko reenje problema lei negde izmeu ove dve krajnosti. Vano je naglasiti da Pismo govori o vidljivoj i o nevidljivoj Crkvi, ili, da budemo jasniji, o vidljivim i nevidljivim dimenzijama Crkve. 2. Prioritet vere i pokajanja Kada su ga pitali o spasenju, Isus je dao prednost linoj veri i duhovnom stanju pojedinca. Svojim uenicima je rekao: "Zaista vam kaem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, neete ui u carstvo nebesko." (Matej 18,3) Mnotvu je naglasio da "ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne moe biti moj uenik" (Luka 14,27). Nikodimu je rekao da "ako se ko nanovo ne rodi, ne moe videti carstva Bojega" (Jovan 3,3). Skeptini Jevreji bili su zaprepateni Isusovom izjavom da "koji veruje mene, ima ivot veni" (Jovan 6,47). Suoeni sa istim pitanjem, i apostoli su insistirali na pokajanju, obraenju i veri u Hrista. Kada su Petra i ostale apostole pitali: "ta da inimo, ljudi brao?" odgovor je glasio: "Pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oprotenje greha!" (Dela 2,37.38) Isti odgovor Petar daje i u Delima 3,12-26. i 4,7-12. Odgovrajui na pitanje tamniara u Filibi, "ta da inim da dobijem ivot veni?" (Dela 16,30), Pavle jasno kae: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spae se!" (Dela 16,31) Nijedan od navedenih sluajeva ne ukazuje da bi spasenje zavisilo od neijeg odnosa prema vidljivoj ustanovi ili grupi vernika. 3. Telesna, vidljiva Crkva

Iako smo priznali da vera i pokajanje uivaju prednost, vrlo teko bi se mogla osporiti injenica da Pismo isto takvu vanost pridaje i vidljivoj dimenziji Crkve. Odazivajui se propovedanju Petra i ostalih apostola, oko tri hiljade dua je prihvatilo Re, krstilo se i bilo dodato broju onih 120 vernika koji su se okupljali u gornjoj sobi (Dela 2,14-41). Narednih dana i drugi su pristupili prvobitnoj grupi koju Luka naziva "celom Crkvom" (Luka 5,11) tako da je ona narasla na nekih 5 hiljada vernika (Dela 4,4). Oigledno je da su ti prvi hriani delovali kao sjedinjena i vidljiva zajednica. Oni "ostae jednako u nauci apostolskoj" (Dela 2,42), radili su na uvrivanju meusobnog zajednitva (Dela 2,42), obavljali su obred krtenja (Dela 2,38.41), oigledno i obred Veere Gospodnje (Dela 2,42), okupljali su se na molitvu (Dela 2,42), odravali su zajednika bogosluenja (Dela 2,46), davali svoj doprinos pomaganju siromanima (Dela 2,44.45). Sve su to nesumnjive karakteristike vidljive i labavo organizovane mesne crkve. Prva zajednica vernika bila je prisutna, vidljiva i opipljiva grupa, koja je izazvala i vidljive javne nemire meu neobraenim graanstvom (Dela 17,6). Savremena tendencija da se nevidljiva Crkva suprotstavlja vidljivom i konkretnom obliku Crkve izgleda da se moe pripisati nepoznavanju biblijskog uenja koje postojanje konkretnih i vidljivih lokalnih crkava stalno iznova dovodi u vezu s

Bogom ili Hristom (1. Korinanima 11,16; Galatima 1,22; 1. Solunjanima 2,14; 2. Solunjanima 1,4). Crkva, prema Novom zavetu, nije neka nevidljiva zajednica, niti mentalna zamisao. I zaista, neka nevidljiva Crkva bila bi isto toliko nezamisliva kao i Mesija bez sledbenika. Crkva je telesna, vidljiva, opipljiva. Ona ima odreenu strukturu s posebnim delovima ili "udovima". Ona je stvarna, i kao lokalna i kao sveopta. U isto vreme Crkva se moe opisati kao zajednica koja ima i svoju nevidljivu dimenziju, koju grenici ne mogu izmeriti, ak ni kada su otkupljeni. Oni nisu u stanju da pravilno sagledaju granicu koja deli lane od pravih vernika, ili da odrede ko autentino pripada ili ne pripada Crkvi. Nisu svi koji nominalno pripadaju Crkvi u ivom i stvarnom zajednitvu s Bogom. Vernici u krilu vidljive Crkve sainjavaju istinsku Crkvu. Na temelju uenja samoga Gospoda proizlazi da vidljiva zajednica Bojeg naroda predstavlja meovitu grupu i da nije savreno nepokvarena to se tie svojih vernika. Nikakvo verbalno priznavanje Gospoda, pa ak ni pristupanje redovima Njegovih evaneoskih radnika nije garancija iskrenosti ni prihvatljivosti pred Bogom (Matej 7,21-23; Luka 13,22-27). Kukolj i penica e rasti zajedno sve do etve (Matej 13,24-30.36-43). Mogue je, prema tome, da u krilu vidljive Crkve ima i osoba koje nisu istinski vernici, pa, prema tome, nisu ni pravi udovi Hristovog Tela. U skladu s time, mogue je takoe da neko uspostavi spasonosni odnos s Hristom iako ne pripada Njegovoj vidljivoj Crkvi. Takvi predstavljaju cilj evaneoskog poziva da izau iz Vavilona i da se pridrue Bojoj vidljivoj Crkvi (Otkrivenje 18,1-4; Jovan 10,16). Novozavetni pisci su se sluili pojmom eklesija da oznae zajednicu vernika. Oni su, osim toga, pribegavali razliitim srodnim nainima da bi poblie objasnili svoj koncept Crkve. Meu tim nainima, slike i metafore zauzimaju istaknuto mesto. Poto tako uspeno opisuju karakteristike i kvalitativne komponente ideje o Crkvi, ove biblijske slike zasluuju nau panju. Mi emo prouiti etiri od njih: telo, nevestu, hram i Boji narod. A. Crkva kao Telo Najvanija Pavlova analogija za Crkvu moda i najizrazitija svakako je Telo u Hristovo. Crkva nije telo samo za sebe, ona nikada nije opisana kao "Telo hriana", ve uvek kao Telo u Hristu (Rimljanima 12,5), ili Telo Hristovo (1. Korinanima 12,27). Izgleda da se Pavle slui metaforom tela da bi izrazio jedinstvo Crkve s njenim Gospodom. Njegov prvenstveni naglasak je jedinstvo vernika s Hristom. On je, moda, stekao ovo svoje shvatanje o solidarnosti hriana s Hristom na temelju iskustva pred vratima Damaska. Tamo je morao da shvati da je progonei hriane progonio samoga Hrista. Hristovo prodorno pitanje tom prilikom je glasilo: "Savle, Savle, zato me goni?" (Dela 9,4; 22,7; 26,14) Pavle je kasnije ovu istinu utisnuo u srca vernika u Korintu, objanjavajui im da deliti Crkvu znai deliti Hrista (1. Korinanima 1,13), i da greei protiv svoje brae oni u stvari gree protiv Hrista (1. Korinanima 8,12). Ova slika

naglaava jedinstvo Crkve, i lokalno i sveopte, koja je organska celina i kao telo stoji u vitalnom odnosu sa Isusom Hristom. Isti koncept jedinstva Crkve i lokalne i sveopte Pavle spominje kada se bavi problemom meusobnog odnosa hriana. Postoji jedno telo, u kojemu udovi imaju razliite funkcije, svi jednako potovani i neophodni za uspeno delovanje tela kao celine. Vernici vie ne pripadaju sebi, ve su krteni "u" Hrista (1. Korinanima 12,13), oni su "u" Njemu i On je "u" njima (Galatima 2,20). U tom telu oni su svi udovi jedni drugima. To zahteva priznavanje meusobne zavisnosti (1. Korinanima 12,12-26), u zajednitvu (koinonia) pravednosti i ivota, u kojemu svaki, bez obzira na spektakularnost svoje uloge, mora upoznati poniznost primanja ove funkcije ili dara od Hrista na korist celoga Tela (Rimljanima 12,3-8; Efescima 4,11-16). Naglaavajui dalje potpunu zavisnost Crkve od Hrista, Pavle izlae novu ideju u svojim zatvorskim poslanicama, naime, da je Hristos Glava Crkve (Efescima 1,22.23; 4,15; Koloanima 1,18). Naglaavajui misao da Crkva nije neki dodatak Hristu, neko Njegovo produenje, on nedvosmisleno istie da postoji jasna razlika izmeu glave i tela. Glava je uzviena i zauzima jedinstven poloaj. Kao Glava Hristos je izvor i mesto autoriteta koji celo telo mora da slua (Koloanima 2,10). Vernici koji su sjedinjeni s Njime hrane se od Njega (Koloanima 2,19). Crkva kao Nevesta Slika Crkve kao neveste Hristove na slian nain naglaava jedinstvo izmeu vernika i Hrista, posebno u kontekstu biblijske ideje o monogamnom braku (1. Mojsijeva 2,24). I sam Isus se posluio slikom svadbe, iako nije izriito identifikovao nevestu (Matej 25,1-13; 22,1-14). Ustovremeno sam Gospod, u govorima i parabolama, predstavlja svoj povratak kao dolazak enika (Matej 25,6), i kao svadbenu gozbu (Matej 22,1-14). Pavle, sluei se istom slikom, posebno je primenjuje na Crkvu (Efescima 5,25). Ovde, kao i na drugim mestima u istoj Poslanici, metafora se odnosi na sveoptu Crkvu (Efescima 1,22; 3,1o.21; 5,23.27.29.32). Metafora potvruje najvre mogue jedinstvo izmeu Hrista kao Glave i Crkve kao Njegove Neveste, uzimajui u obzir biblijsku doktrinu da mu i ena postaju "jedno telo" (1. Mojsijeva 2,24). Nema ipak nikakvog dokaza za gledite da apostol Crkvu smatra doslovnom inkarnacijom ili produenjem Hrista. Kao Njegova Nevesta, Crkva mora da ostane ista i verna svom jedinom muu, Isusu Hristu, kojemu se predaje bez asimilisanja i kojemu slui bez prinude. C. Crkva kao Hram

Prvi hriani, koji su uivali da svoju zajednicu zamiljaju kao Novi Jerusalim, Sveti Grad (Jevrejima 12,22), zamiljali su je i kao Boji Hram. Upravo je prisutnost Hrama inila Jerusalim svetim gradom. Ali, umesto da je zamiljaju u obliku vidljive zgrade na brdu Sionu (Dela 17,24), oni su smatrali da je Gospod podigao svoj narod kao svoje Svetilite na taj nain to je odluio da boravi meu njegovim pripadnicima (2. Korinanima 6,16). Cela Crkva je postala tako "sveti hram u Gospodu" (Efescima 2,21), a to su postale i mesne crkve (1. Korinanima 3,16.17), i svaki pojedinani hrianin (1. Korinanima 6,19). Kao simbol Crkve ovaj Hram, iako se radilo o jednoj zgradi, zamiljan je kako raste "kao stan Boji u Duhu" (Efescima 2,21.22), "nazidan na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos" (Efescima 2,20; Marko 12,10). Crkva je "duhovna kua", objanjava Petar, u koju se pojedinani vernici ugrauju kao ivo kamenje (1. Petrova 2,5), otesani i oblikovani Gospodnjom rukom. Oni su i svetenici (Efescima 2,9), ija je dunost, kao i u starozavetna vremena, sluba posredovanja i prinoenja duhovnih rtava (Efescima 2,5). D. Crkva kao Boji narod

Slikama tela, neveste i hrama, Novi zavet dodaje i metaforu Bojeg naroda. Misao o Bojem narodu se u Starom zavetu esto primenjuje na izrailjski narod, kojega je Bog izabrao i kojega titi (2. Mojsijeva 15,13.16; 5. Mojsijeva 14,2; 32,9.10; Osija 2,23). U Novom zavetu Crkva je na slian nain objavljena kao produenje i ostvarenje Boje zavetne zajednice. Svojim savernicima Petar pie: "Vi ste izabrani rod...narod Boji." (1. Petrova 2,9), izjava koja nas jasno podsea na sinajski zavet (2. Mojsijeva 19,5.6). Iako se u Novom zavetu pojam "Boji narod", ali i slini pojmovi, upotrebljava da bi se opisao starozavetni Izrailj (Jevrejima 11,25; Luka 1,68; Rimljanima 11,1.2), on se upotrebljava da bi se oznaila i meovita hrianska zajednica Jevreja i neznaboaca (2. Korinanima 6,14-16; 1. Petrova 2,9.10; Rimljanima 9,25.26). U okviru ostvarenja starozavetnih simbola, Novi zavet gleda Crkvu kao istinski Izrailj (Rimljanima 9,6; Galatima 6,16), kao pravo potomstvo Avramovo (Galatima 3,29; Rimljanima 4,16; 9,7.8). Daleko od namere da pojam "narod" upotrebi samo kao oznaku mnotva ili meavine pojedinaca, nedefinisanih i bez identiteta, Novi zavet prihvata starozavetnu koncepciju Bojeg naroda. On sagledava novi Boji narod kao dobro definisanu zajednicu, s definisanom sveu o indentitetu i misiji. Ovde u grkom originalu stoji odreeni lan. Koncept naglaava Boju inicijativu: On je izabrao sebi narod! Crkva pripada Njemu i On pripada Crkvi. O Bojoj odluci Pavle pie: "Kao to ree Bog: useliu se u njih, u iveu u njima i biu im Bog i oni e biti moj narod!" (2. Korinanima 6,16) Kao to je stari Izrailj bio Njegov zato to ga je On otkupio i izbavio (2. Mojsijeva 15,13.16), tako i Crkva pripada Hristu zato to ju je On otkupio i

"stekao krvlju svojom" (Dela 20,28). Bog oekuje od svoje Crkve da mu posveti svoju nepodeljenu vernost, jer je Hristos eljan da je izvede sebi "kao slavnu crkvu koja nema mane ni mrtine ili takvoga ega, nego da bude sveta i bez mane." (Efescima 5,27) E. Nekoliko pokazatelja

Ovaj izbor slika Crkve ni na koji nain nije iscrpljen ovim razmatranjem. Adekvatan pregled bi zahtevao razmatranje jo mnogih simbola, takvih kao to je tvrava, vinograd, vojska, drava, stub istine, da spomenemo samo neke. Nijedan od ovih posebnih simbola ne bi mogao predstaviti ukupnu sadrinu novozavetne misli o Crkvi. Meutim, svi oni ukazuju na zavisnost Crkve od trojednog Boga i na meuzavisnost svih lanova zajednice. U skoro svakom od ovih simbola, bez obzira da li se radi o lokalnoj ili sveoptoj Crkvi, ona je prikazana kao izrazito teokratska stvarnost, ije poreklo i budunost imaju svoj koren u Bogu. To je hristocentrina zajednica, jer i postoji zahvaljujui Hristovoj osobi i Njegovom delu. Crkva je i karizmatina stvarnost, jer Sveti Duh proima celi njen ivot. To je novo stvaranje, zemaljski izraz Bojeg carstva. Kao Boje izabrano orue delovanja u svetu, Crkva ima zadatak da radosnu vest objavi po celoj Zemlji i da uestvuje u ratu izmeu Boga i Sotone. Jedinstvo i potpunost su bitne karakteristike njenog ivota, jedinstvo obogaeno okupljanjem ljudi i ena iz svih naroda, jezika i plemena. Sjedinjeno postojanje vernika u Hristu kao Njegovog Tela, Neveste, Hrama i naroda prua otriju i bogatiju sliku prirode i podruja drelovanja Crkve od one koja bi se mogla stvoriti jedino na temelju izraza eklesija. Ove slike sadre bogatstvo gledita i mogunosti izraavanja tako da mnogo potpunije od poujma eklesija razjanjavaju mesto i znaenje Crkve u Novom zavetu. Deo ovih simbola ima i funkcionalnu dimenziju, razjanjavanje uloge i funkcije Crkve u odnosu prema Bojoj nameri sa svetom, to e predstavljati i na sledei zadatak. IV. Misija Crkve

Iako se Crkva ne moe definisati prvenstveno na temelju svojih funkcija, one ostaju izutetno znaajne u njenom degivisanju. Crkva je Telo Hristovo. Meutim, ona nije osnovana da postoji kao sama sebi cilj, ve da bi ispunila Boje namere, to jest, da bi obavila Gospodnju slubu u svetu, uinila ono to bi On uinio da je i dalje ostao na Zemlji. To objanjava zato se iz te perspektive moe kazati da Crkva ne samo da ima misiju, ve da je i ona sama postala misija.

U celoj Bibliji Bog je Bog poslanja, misije. Njegov karakteristini pristup ljudima je da im alje nekoga koji e govoriti u Njegovo ime. "Otkad izioe oci vai iz zemlje egipatske do danas, slah k vama sve sluge svoje proroke svaki dan zarana i bez prestanka!" rekao je Bog sinovima Judinim (Jeremija 7,25; 26,5; 29,19; 35,15; 44,4). Kada se navrilo vreme "posla Bog Sina svojega" (Galatima 4,4), ponovo s jasnom namerom. Sin, sa svoje strane, "poslao" je Dvanaestoricu, a kasnije Sedamdesetoricu s porukom o Bojem carstvu (Luka 9,1.2; 10,1.9). Tom mandatu Hristos je posle vaskrsenja dodao i zadatak, zapisan u Evanelju po Mateju 28,19.20; Luka 24,46-48. A. "Nauite sve narode!"

Konani nalog koji je Isus dao svojim uenicima glasio je da pou i da kao Isusove uenike pridobiju pripadnike svih naroda, plemena i jezika (Matej 28,19; Dela 1,8). Kao to je Otac poslao Hrista u svet, tako je i On slao svoje uenike (Jovan 20,21). Njihov prvenstveni zadatak, ali i zadatak cele Crkve, uvek je bio objavljivanje evanelja Isusa Hrista po celom svetu. Vernici Crkve su pozvani iz sveta da bi bili poslani natrag u svet s misijom i porukom. Poziv na propovedanje evanelja proistie iz neopozive zapovesti koju je Gospod uputio Crkvi. B. Pouavanje vernika

Pouavanje vernika je sledea misija ili funkcija Crkve. Bog, objanjava Pavle, dao je Crkvi apostole, proroke, evaneliste i pastire (Efescima 4,11) "da se sveti priprave za delo slube, na sazidanje tela Hristova, dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje sina Bojega, u oveka savrena, u meru rasta visine Hristove." (Efescima 4,12.13) Oni koji budu dovedeni Hristu, trebalo je da "u svemu uzrastu u onome koji je glava, Hristos" (Efescima 4,15). U prvoj Crkvi zadatak pouavanja (disdasko) zahtevao je da istina evanelja i dunosti s njome povezane budu mnogo metodinije objanjene i primenjene. Pouavanje se obavljalo javno u Hramu i u domovima, meu Jevrejima i na skupovima vernika (Dela 4,2.18; 5,21.25.28.42; 18,11; 20,20). Svrha pouavanja je bila da se Hristova volja primeni na svakodnevni ivot zajednice kao re pouke, ohrabrenja i utehe, tako da vernici "ive u Njemu" (Koloanima 2,6; 3,16; 1. Timotiju 6,2; 1. Korinanima 14,3.26) na temelju "Boje Rei" (Dela 18,11)), "saveta Bojih" (Dela 20,26.27) ili "rei Hristove" (Koloanima 3,16). Pouavanje je moglo da dobije razliite oblike kao to se i pokazalo na razliitim nivoima. Ono je moglo da predstavlja indoktrinaciju vernika Crkve da bi se "jo

bolje pokazao put Gospodnji" (Dela 18,26), da bi se vernicima pokazali apostolski "putevi" u Hristu (1. Korinanima 4,16.17) ili da bi im se pomoglo da se odupru lanim naukama (Efescima 4,14.15). Sadrina propovedanja i mnogo podrobnijeg pouavanja esto je bila ista (Dela 5,42; 15,35; Koloanima 1,28), pa je povremeno propovednik bivao uitelj, posebno kada se radilo o apostolima (1. Timotiju 2,7; 2. Timotiju 1,11). C. Staranje o siromanima i napaenima Prva Crkva, koja se okupljala radi pouavanja i zajednitva, jasno je shvatala svoju odgovornost prema siromanima i napaenima. Isus je bio poznat po svojoj slubi leenja bolesnih, pa ak i povremenog podizanja mrtvih. On je oekivao od svojih uenika da idu Njegovim stopama (Matej 10,5-8; Luka 10,112.17), i jasno objavio da e dela ljubavi, uinjena u Njegovo ime, u poslednji dan predstavljati razliku izmeu istinskih vernika i onih koji su samo reima izraavali svoju veru (Matej 25,31-46). Stalno iznova su i apostoli, sa svoje strane, naglaavali vanost praktinog hrianstva (Jakov 1,27; 2,1-7; 1. Jovanova 3,15-17). Iako vernici treba da se uvaju od udruivanja sa svetom (2. Korinanima 6,1418), oni treba da budu "so Zemlji" i "videlo svetu" (Matej 5,13-16). Svojim uticajem i svedoenjem pozvani su da podravaju sve ono to unapreuje drutveno, ekonomsko i kulturno dobro ljudskog roda. Prvenstvena misija Crkve je nedvosmisleno povezana s evangelizacijom i ostvarivanjem boanskog plana spasenja. Ipak, vernici Crkve su pozvani da ue od svoga Gospoda, koji je, iako je duhovne potrebe ljudi stavljao ispred njihovih fizikih i materijalnih potreba, uvek pokazivao koliko mu je stalo do ljudi i koji se uvek trudio da pomogne siromanima i napaenima. D. Proslavljanje Boga

Moramo spomenuti jo jednu dimenziju misije Crkve: odavanje slave Onome koji nas je stvorio i otkupio u Isusu Hristu. Rei apostola Pavla, da je Bog sebi u Isusu Hristu izabrao sinove i keri "na pohvalu slavne blagodati svoje" (Efescima 1,6), upuuju na to da je konana svrha Crkve oboavanje Boga. Tako je zadivljujue otkrivena namera koju je Bog imao kada je utemeljio Crkvu i kada je na nju izlio sve blagoslove u Isusu Hristu da apostol ne moe da zadri svoj jezik od hvale: "Onome slava u crkvi po Hristu Isusu u sve narataje za vek veka. Amin!" (Efescima 3,21) Proslavljanje Boga nije samo ponavljanje pouavanja ili obuavanja. Dok se pouavanje usredsreuje na vernika i obavlja se u njegovu korist, slavljenje Boga je usmereno na uzdizanje i hvaljenje Gospoda. Iako i ono treba da bude na blagoslov vernicima (Jevrejima 10,25), ono svoju panju usmerava da to ko je Bog i ta je On. Proslavljanje Boga nalazi svoj najuzvieniji

izraz u knjizi Otkrivenja, u kojoj vienje Boga dovodi do zajednikog slavljenja trostruko svetog Boga, s kojim je udrueno i Jagnje- Otkupitelj (Otkrivenje 4,811; 7,11.12; 5,9-14). Slava se izraava Bogu u Crkvi putem zahvalnog odgovora na Njegovu blagodat: "Onaj mne potuje koji prinosi hvalu na rtvu i koji je putem na opazu!" (Psalam 50,23) Petar shvata Crkvu kao "svetenstvo sveto, eda se prinose prinosi duhovni, koji su Bogu povoljni, kroz Isusa Hrista" (1. Petrova 2,5). To oboavanje ukljuuje objavljivanje "dobrodetelji Onoga koji nas dozva iz tame k udnome videlu svome" (1. Petrova 2,9). Osim toga, Bog se proslavlja i ivotom vernika, koji je "napunjen plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Boju" (Filibljanima 1,10.11). E. Sr misije: Re

Da razmotrimo i elemenat koji se nalazi u samoj sri svih funkcija Crkve i koji oblikuje sve ono to ona ini: njenu poruku, sadrinu onoga to ona objavljuje. Bitna priroda apostolskog propovedanja jasno je izraena dvema osnovnim reima koje se pojavljuju u celom tekstu Novog zaveta: "kerusein" "objaviti kao glasnik", i "euangelizein" "objaviti dobre vesti". Euangelizein esto obeleava sadrinu dobre vesti kao evanelje - "euangelion" (1. Korinanima 15,1; 2. Korinanima 11,7; Galatima 1,11) ili kao "o Isusu Hristu" (Dela 5,42), kao "mir" (Efescima 2,17) ili jednostavno kao "Re" (Dela 15,35). Ovi izrazi objanjavaju da je propovedanje ili evangeliziranje u prvoj Crkvi u osnovi bilo objavljivanje dobre vesti od Boga, oglaavanje Isusa Hrista kao Spasitelja. Pavle se najee slui reju "evanelje". Iako esto upotrebljava ovaj pojam ne obeleavajui poblie njegovo znaenje (Rimljanima 1,16; 1. Korinanima 4,15; Galatima 2,5.14; Filibljanima 1,5), on u vidu ima specifian niz injenica. One su jasno navedene u tekstovima kao to su Rimljanima 1,3.4; 1. Korinanima 15,111. i u 2. Timotiju 2,8. koji u pojam evanelja ukljuuju Hristov boanski sinovski poloaj, Njegovu istinsku ljudsku prirodu, otkupiteljsku smrt, pogreb, vaskrsenje, i drugi dolazak. Govori i dogaaji, zapisani u Delima apsotola pre poetka Pavlove slube, jasno pokazuju da je meu prvim vernicima vladala opta saglasnost o sadraju evanelja (2. Timotiju 2,23.24.32.36; 3,15; 4,1.2.10-12; 7,56; 10,36.39-43). To ni na koji nain nije bilo ljudsko evanelje (Galatima 1,11), ve "re istine"" (Efescima 1,13; Klloanima 1,5), utemeljena na otkrivenju (Galatima 1,12), Re koja je presecala sve rasne i drutvene barijere (Rimljanima 1,16; Galatima 3,28) i nikada nije gubila vanost (Juda 3). Evanelje sainjava sr misije Crkve, omoguujui evangelizaciju, pouavanje, oboavanje i socijalne delatnosti. 1. Ispunjeni Svetim Duhom

U oboavanju Boga i u borbi s neprijateljskim silama Crkva nije ostala bez pomoi. Kao to je poivao na Isusu u toku cele Njegove misije (Matej 3,13-17; Luka 4,1.18-21; Dela 10,38) tako je Sveti Duh bio i s apsotolima u toku celog njihovog rada (Jovan 14,16.17). Na dan Pedesetnice se ispunilo ovo Isusovo obeanje, kada se Sveti Duh spustio na sve apostole (Dela 2,4; 4,8.31), preobraavajui pojedinane vernike. Novozavetni tekstovi govore da se Sveti Duh doao na apostole (Dela 1,8; 19,6), da im je bio dat od Boga (Dela 8,18; 15,8), ili da vje pao na njih (Dela 10,44; 11,15). Bez obzira na terminologiju, postoji vrsto uverenje da je Bog u Hristu dao Svetoga Duha onima koji su se oslonili na Njega i da je taj dar neophodno osposobljenje za hriansku slubu. Svedoenje Novoga zaveta na ovom podruju je tako obilno da smo jednostavno primorani da biramo tekstove na koje emo se pozvati. Kao Osoba, a ne kao sila ili uticaj, Sveti Duh je svedoio njihovome duhu (Rimljanima 8,16), posredovao za njih (Rimljanima 8,26.27), posveivao ih (Rimljanima 15,16; 2.Solunjanima 2,13). On ih je uio (1. Korinanima 2,13), iveo u njima (2. Timotiju 1,14), i osposobljavao ih (2. Korinanima 3,6). Nedvosmisleni uspeh njihovog svedoenja (Dela 2,37-47) pokazuje da je ovo obeanje Oevo bilo ispunjeno (Dela 1,4.5). Isto toliko velianstveno i zadivljujue je bilo i delovanje Svetoga Duha u okviru zajednice vernika. On je davao snagu Crkvi za njeno svakodnevno svedoenje (Dela 1,31), uvao njeno jedinstvo (Efescima 4,3.4; Filibljanima 2,1.2), pomagao Crkvi da razrei sukobe (Dela 15,8.28.29) i da izabere stareine (Dela 20,28). Uloga Svetoga Duha u pokretanju misije meu neznabocima jasno je vidljiva u tekstovima kao to su Dela 13,1-4. kao i Njegovo stalno vodstvo u irenju misije, u otvaranju i zatvaranju vrata (Dela 16,6-10; 19,21; 20,22,23). Uticaj Svetoga Duha je tako potpuno proimao ivot novozavetne Crkve da se jedva moe navesti neko, podruje ivota pojedinano ili zajedniko koje bi ostalo izvan sfere Njegovog uticaja. 2. Darovi Svetoga Duha

Da bi osposobio hriansku zajednicu, Sveti Duh je dao posebne darove pojedinanim vernicima (Rimljanima 12,6-8; 1. Korinanima 12,411.27-31; Efescima 4,11). Ti darovi ili karizmata, darovi blagodati, ne smeju se zamenjivati s hrianskim vrlinama, koje su opisane kao rod Svetoga Duha (Galatima 5,22.23). Njih Sveti Duh daje onima koje izabere i kada tako odlui (1. Korinanima 12,11). Neki od tih darova odnose se na praktine slube, kao to su leenje, unjenje uda, upravljanje. Drugi se odnose na slube Rei Boje, kao to su slube apostola, proroka, evanelista. Sve se daju Crkvi radi opteg dobra

(1. Korinanima 12,7) i za izgraivanje Crkve (1. Korinanima 14,12). Oni treba da ojaaju vernike u veri i da ih osposobe da obavljaju svoju slubu u Crkvi ili meu neznabocima. Izlivanje Svetoga Duha i Njegovih darova apostoli predstavljaju kao dar proslavljenog Gospoda preko kojih On nastavklja svoje delo na Zemlji (Dela 2,23; Jovan 7,39). V. Upravljanje Crkvom

Karizmatski darovi Svetoga Duha ne iscrpljuju novozavetno razumevanje evaneoske slube, nisi se oni sagledavaju kao zadovoljavanje potreba uobiajene slube. Vie nego jednom, Pavle u svojim spisima govori o stareinama i vladikama (Filibljanima 1,1; 1. Timotiju 3,1; 5,17.19), kao to ine i Jakov i Petar (1. Petrova 5,1; Jakov 5,14). Svakako da je apostol imao u vidu odreene slube kada je pozivao solunske vernike da "pripoznaju one koji se trude meu njima, i nastojnike svoje u Gospodu i uitelje svoje" (1. Solunjanima 5,12). Teko je voditi bilo koju grupu u toku bilo kojeg razdoblja vremena bez nosilaca odgovornosti bilo koje vrste, i postoje dokazi da ni novozavetna Crkva to nije pokuavala. A. Sluba apostola to se tie organizacije prve Crkve, novozavetni spisi nisu tako podrobni kao to bismo to eleli, ali nam ipak daju solidne i vane pojedinosti o tom pitanju. Izgleda oigledno na temelju Evanelja da je Isus, poto je nameravao da utemelji vidljivu zajednicu svojih sledbenika, ostavio svojim uenicima nekoliko formalnih uputstava o njenoj organizaciji. Vrlo kratko vreme posle Njegovog uznesenja, pojavljuje se dobro definisana zajednica uenika koju predvode apostoli (Dela 1,13-15; 2,14), s vrlo jasnim saznanjem o svojoj misiji (Dela 2,3741), zajednica koja se brzo iri (Dela 2,41; 4,4; 6,7). Apostoli se pojavljuju kao stareine ik uitelji te zajednice (Dela 37,42; 3,1; 5,1-3). U toku vremena brojano umnoavanje uenika i ista duboka svest o misiji (Dela 6,1-3) navela je apostole da prenesu jneke od svojih zaduenja na sedmoricu vernika koji e im pomagati u slubi (Dela 6,4-6). Poto "Re Boja rastijae" (Dela 6,7) i poto se rasplamsalo progonstvo Crkva se proirila i na druge krajeve Palestine i okolnih zemalja (Dela 6,8-11). U Fenikiji i Kipru i Antiohiji "mnogo ih verovae i obratie se Gospodu" (Dela 11,19-21), osnivajui nove meske crkve, kao to je bila ona u Antiohiji (Dela 6,26). Pokrenuta Svetim Duhom i nastojanjem antiohijske crkve, misija Pavla i Varnave dovela je do osnivanja mnotva drugih mesnih crkava, od kojih je svaka imala stareine, koje su potvrdili Pavle i Varnava, ali verovatno na predlog mesnih crkava, kao to je to

bio sluaj sa sedmoricom o kojima je re u Delima 14,23; 6,3. Takve stareine su ve delovale u Jerusalimu, kao to je zapisano u Delima 11,30. Priznavanje apostolskog stareinstva je nesumnjivo. U najuem smislu te rei, Dvanaestoricu je izabrao i postavio sam Isus (Matej 10,1-4), Matej je zamenio Judu, ali se isti rang u irem smislu morao priznati i Pavlu i Varnavi (Dela 14,4.14), Jakovu (Galatima 2,9) i Androniku i Juniju (Rimljanima 16,7). U strukturi Crkve koja se naglo razvijala, Dvanaestorica i Pavle, koji su se lino sreli sa Isusom i kojima je On lino uputio poziv, zauzimaju jedinstven autoritativan poloaj. Zajedno s prorocima, oni predstavljaju temelj na kojemu je Crkva podignuta, dok je Isus ugaoni kamen cele graevine (Efescima 2,20). Kao temelj Crkve oni nemaju naslednika. Oni su predstavljali prirodne voe i uitelje hrianske zajednice. B. Lokalne slube Dok su se apostoli starali o onome to bi se moglo ire opisati kao opti i globalni poslovi, izgleda da su akoni i stareine svoju slubu obavljali na lokalnom nivou. Stareine ili prezviteri, poznati i kao vladike ili nastojnici u Novom zavetu ti nazivi se meusobno zamenjuju (Dela 20,17.28; Titu 1,5.7; 1. Petrova 5,2) obavljali su dunosti koje su bile prvenstveno duhovnog i nadzornog kataktera (Dela 20,17-28; 1. Petrova 5,1-3; Jakov 5,14). Oni su delovali meu svojim savernicima i bili su zadueni za njih "u Gospodu" (1. Solunjanima 5,12), svakako kao stareine i voe. Trajnost njihove uloge se vidi iz liste kvalifikacija, koje su se traile od takvih stareina (1. Timotiju 3,1-7; Titu 1,7-9). To isto se odnosi i na akone, ije je zaduenje svakako bilo duhovne prirode, iako su morali obavljati i svetovne poslove Crkve (Dela 6,1-6. 8-14; 8,4-13. 26-40; 1. Timotiju 3,8-13). Drugim reima, funkcije vodstva u najranijim fazama istorije Crkve nalazile su se predominantno u rukama apostola. Kada je Crkva brojano porasla, neophodnost upravljanja, pouavanja i disciplinovanja dovela je do toga da su neke funkcije apostolske slube bile prenesene na lokalne vernike, kojima su to omoguili duhovni darovi dobijeni od Boga. Polako se razvijala dobro promiljena organizaciona struktura Crkve. Veliki deo upravljanja lokalnom crkvom bio je u rukama lokalnih stareina, dok su se tei problemi koji su nastajali zbog velike proirenosti Crkve reavali na irim skupovima (Dela 15,1-6). C. Upravljanje Crkvom i Novi zavet

U svojoj usnovi upravljanje Crkvom svodi se na primenu niza pravila i odredaba, koje treba da omogue ostvarenje misije Crkve i rad onih koji su ukljueni u tu

misiju. Bilo je onih koji su u upravljanju Crkvom ili u crkvenom redu videli odstupanje od osnovnih naela evanelja, tvrdei da u Crkvi Duh treba da radi ta hoe i da Njegovo delo ne moe biti usmeravano odlukama ljudskih bia. Meutim, na temelju onoga to smo do sada ustanovili ini se da Duh u Bibliji nije toliko "duhovan" da ne bi mogao da se vlada po izvesnom redu. Ostaje, dakle, samo pitanje koji oblik upravljanja je propisan u Bibliji. Novi zavet, koji prati ivot Crkve od samog poetka, iznosi iznenaujue mali broj detaljnih podataka o organizaciji Crkve, osim u Delima apostola i u Pavlovim pastoralnim poslanicama. 1. Teorije

U toku stolea pojavile su se tri teorije o upravljanju Crkvom i svaka od njih smatra da se zasniva na biblijskim temeljima. Episkopalni sistem predstavlja upravljanje Crkvom preko episkopa ili vladika (episkopoi). Iako se oblici episkopalne uprave razlikuju, najproireniji oblik tog sistema polazi od pretpostavke da je Hristos autoritet i upravljanje Crkvom poverio direktno i iskljuivo episkopima kao naslednicima apostola. Najrazvijeniji primer takve episkopalne uprave poseban autoritet je pripisao episkopu Rima, smatrajui ga vrhovnim episkopom. Kongregacionalizam je sistem upravljanja Crkvom koji naglaava ulogu pojedinanih hriana i mesnu crkvu proglaava seditem autoriteta, navodei biblijske presedane. Ovde je naglasak stavljen na autonomiju i nezavisnost lokalne crkve. Samo Hristos moe da bude Glava Crkve. Vlast nad crkvom poiva iskljuivo na vernicima mesne crkve. Saradnja i udruivanje mesnih crkava se prihvata, ukoliko koristi mesnoj crkvi, ali uloga udruenja je strogo savetodavna. Prezviterijalni oblik upravljanja Crkvom prihvata vladu stareina ili prezvitera kao predstavnika Crkve. Autoritet je u rukama prezvitera, bolje reeno u nizu predstavnikih tela. Hristos je svoj autoritet preneo na pojedinane vernike koji ga daju izabranim stareinama kao svojim predstavnicima. Prezviteri se slue delegiranim autoritetom u ime vernika, i lokalno i kao lanovi upravnih tela, sastavljenih od klerika i laika. 2. Osnovna naela

Svaki od savremenih tipova upravljanja Crkvom moe da se pozove na neke novozavetne elemente da bi opravdao postojanje svoje organizacije. Ipak, postoje neka naela i injenice u novozavetnim spisima koje se ne mogu zanemariti.

Da ponemo od injenice da je Hristos Glava Crkve i da je jedino On izvor autoriteta u svemu. Njegova volja, otkrivena u Njegovoj pisanoj Rei, predstavlja konano i neopozivo merilo po kojemu Crkva mora da odreuje sve svoje postupke. Iako se moe kazati da Hristos primenjuje svoj autoritet u Crkvi preko njenih stareina kao to je to bilo u vreme apostola ne sme se shvatiti da je Hristos svoj autoritet preneo na svoje sluge. One imaju samo izvedeni, delegirani autoritet. Te stareine, koje je Bog pozvao a Crkva izabrala, odvojene su da vode Crkvu na razliitim podrujima njene misije u celom svetu. To je bio i oblik upravljanja Crkvom prema kojemu se Crkva kretala u danima apostola. Biblija ne potvruje postojanje nekog episkopalnog sistema, koji bi Crkvu organizovao po monarhistikim, pa ak i imperijanim pravilima. Biblija ne podupire ni miljenje po kojemu bi svaka mesna crkva bila kompletna Crkva, nezavisna od svih ostalih, bez ikakve autoritativne organizacione strukture iznad lokalne zajednice. Izgleda, umesto toga, da biblijski podaci pruaju sliku osnovnog reprezentativnog oblika upravljanja Crkvom u kojemu dolazi do izraaja svetenstvo svih vernika i darovi blagodati dobijeni Svetim Duhom, uz istovremeno priznavanje autoriteta predstavnikih tela. 3. Karizmata i institucija

Rasprava se vodila ne samo o preciznoj prirodi karizmatskih darova, ve i o njihovom mestu u upravljanju Crkvom. Nekoliko funkcija stareinstva u Crkvi opisane su kao "darovi" u Efescima 4,11: apostoli, proroci, evanelisti, pastiri i uitelji. One u sebi nose izvestan stepen autoritativnog stareinstva. Osim toga, kao to je ve ranije spomenuto, da su crkve, koje Pavle spominje, imale formalno stareinstvo vidi se jasno iz injenice da apostol poziva Solunjane da potuju one koji su postavljeni nad njima - proistamenoi "u Gospodu" (1. Solunjanima 5,12). Isti particip je upotrebljen kasnije kada apostol govori o episkopima (1. Timotiju 3,4), o akonima (1. Timotiju 3,12) i o stareinama (1. Timotiju 5,17), to navodi na zakljuak da se pojam proistamenoi odnosi na funkciju ili poloaj stareina, episkopa i akona. Raspravljajui o pitanju kako se karizmatsko i institucionalno stareinstvo meusobno odnose, neki smatraju da Crkvi nije potrebna nikakva organizacija, jer je svaki vernik roen po Duhu i primio je makar jedan dar Duha (1. Korinanima 12,7; 1. Petrova 4,10). Po tom gleditu, potreba za institucionalizovanim poloajima pojavila se u Crkvi tek kada je karizmatska sluba nestala iz nje, i da je ona time postala nedostojna svoga poziva. Drugi, istiui injenicu da nekoliko Pavlovih poslanica, kao i Dela apostola, potvruju vanost organizacije, smatraju da gornja teorija jednostavno zanemaruje biblijske injenice. Izgleda, po svemu sudei, da je mnogo prihvatljivije pretpostaviti da su karizmata i institucionalizovane slube, kao to su stareine,

episkopi i akoni, postojale ruku pod ruku i da je ostvarenje misije Crkve zavisilo i od jednih i od drugih. VI. Obredi u Crkvi

Za "novi put" koji e trasirati svojim utelovljenjem, svojim ivotom i svojom smru, na Gospod je unapred utemeljio neke obrede i pozvao sve svoje novoroene sledbenike da ih potuju. Radi se o krtenju i Gospodnjoj veeri. Neki ove ustanove zovu ordinances, a neki sakramenti. Na temelju latinske rei "ordo", koja oznaava "poredak", "red", obred je obiaj, ustanova, utemeljen po Gospodnjoj odredbi. Sakrament, na temelju latinske rei sakramentum koja se odnosi na sve to je sveto i tajanstveno moe se definisati kao obred kod kojega su duhovne stvarnosti izraene vidljivim znacima, sugeriui po nekima da se radi o neemu to je vee od samog obreda, koji je vidljivi znak i koji se uklapa u tu stvarnost. Oba naziva su strana Novom zavetu, ali oba obreda predstavljaju sr ispoljavanja vere Crkve. A. Krtenje 1. Prethodnici i poreklo

Obred krtenja je, moda, prihvatio svoj spoljanji oblik od jevrejskog krtenja obraenika ili od obreda koji je obavljao Jovan Krstitelj. Zajedniko i jednom i drugom obredu je pretpostavka o prekidu starog naina ivota i o prihvatanju novog. Jovanovo krtenje, meutim, bilo je namenjeno Jevrejima i predstavljalo je poziv na "pokajanje za oprotenje greha" (Marko 1,4). to se tie Gospoda Isusa Hrista, On je svojim krtenjem najsnanije naglasio svoju odanost svom jedinstvenom zadatku, posveenje svojoj mesijanskoj misiji (Matej 3,15). Hriansko krtenje ima jedno potpuno novo znaenje. Hristovo utelovljenje, ivot i smrt omoguili su ostvarenje Bojeg plana spasenja, pa krtenje u ime Isusa Hrista izraava prihvatanje spasenja verom u Isusa Hrista. 2. Zapovest

Zapovest da se obavlja krtenje bila je deo velikog zadatka koji je Isus dao Crkvi, kada joj je naredio da u svim narodima, plemenima i jezicima stvara uenike Isusa Hrista i da ih onda krtava (Matej 28,19). Apostoli su verno izvrili ovu zapovest naeg Gospoda. Izvetaje o krtenjima nalazimo u Delima 2,38.41; 8,12.13.16.36-38; 9,18; 10,47; 16,15. Objavljivanje evanelja pozivalo je na

odluku koja se ostvarivala krtenjem. U Novom zavetu nema izvetaja o nekrtenim hrianima. 3. Znaenje krtenja

Po svojoj sutini krtenje je jednostavan obred koji odraava znaenje evanelja i plana spasenja iji je simbol. Sam pojam je nastao na temelju rei "baptizo", koja je pojaani oblik rei "bapto" uroniti, biti ispod. Kada se odnosi na krtenje vodom (Matej 3,6; Marko 1,9; Dela 2,41), prenosi misao o uronjavanju, stavljanju pod vodu. Istovremeno, poto se re baptizo upotrebljava na razliite naine u Novom zavetu, ukljuujui pranje (Marko 7,4; Luka 11,38), Hristove patnje i smrt (Marko 10,38.39; Luka 12,50), ne bi bilo pravilno kada bismo njeno originalno znaenje upotrebili kao konani dokaz o nainu krtenja. Meutim, ipak se ne sme zanemariti dodatna vanost injenice da se krtenje u nekoliko sluajeva koji su zapisani u Novom zavetu zaista obavilo uronjavanjem (Matej 3,6; Marko 1,5.9.10; Jovan 3,23), to navodi na zakljuak koji je potvren teolokim znaenjem obreda po tumaenju novozavetnih pisaca. Za Pavla znaenje krtenja je prvenstveno i najdirektnije povezano sa spasonosnim dogaajima Isusovog ivota, smrti i vaskrsenja, koji su sadrani u koncepciji o umiranju i vaskrsavanju sa Hristom. Apostol pita: "Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se? Tako se s njime pogrebosmo krtenjem u smrt da kao to usta Hristos iz mrtvih slavom oevom, tako i mi u novom ivotu da hodimo." (Rimljanima 6,3.4; Koloanima 2,12) Pavlovo tumaenje dobija svoj puni znaaj jedino u krtenju uronjavanjem. Ono to je Hristos uinio za sve grenike na Golgoti svaki pojedinani hrianin prisvaja svojim krtenjem. Prilikom krtenja hrianin umire s Hristom, razapinje se s Njime (Rimljanima 6,6.8; Koloanima 3,3). Njegova smrt oslobaa ih od greha (Rimljanima 6,7.18). Vaskrsnuvi s Hristom, oni zapoinju da ive novim ivotom (Rimljanima 6,11-13; 7,4-6; Koloanima 3,1). Uronjavanje u vodu je vidljiva slika uronjavanja u Hrista. Ustajanje iz vode je vidljiva slika novog ivota u Hristu, "oblaenja" Hrista (Rimljanima 13,14; Galatima 3,27). Uronjavanje u vodu je i vidljiva slika vitalnog unutranjeg predanja Hristu. To je ivopisno opisano u Rimljanima 6, na primer, sa nekoliko rei praenih prepozicijom "syn", koja znai "sa". Mi smo pogrebeni zajedno (synetaphemen), postali smo jedna biljka s Njime (symphytoi); stara priroda je razapeta zajedno s Hristom (syn Christo), tako da emo i iveti s Njime (syzesomen; Rimljanima 6,46.8). Ove razliite teme nalaze svoj opti fokus u fundamentalnoj misli o krtenju kao davljenju starog ivota i u pojavljivanju novog ivota, u smrti i vaskrsenju. 4. Krteni u jedno Telo

Ipak, hriani nisu sagledani jedino kao krteni "u Hrista" (Galatima 3,27), ve i kao "krteni u jedno telo", Crkvu, Telo Hristovo (1. Korinanima 12,13). Ako je krtenje izjednaavanje s Hristom, ono je istovremeno i izjednaavanje s Njegovim Telom, s Njegovom Crkvom. Po Pavlovim reima "Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo!", hriansko krtenje je krtenje "u ime Isusa Hrista" (Dela 2,38; 10,48) ili ""u ime Gospoda Isusa" (Dela 8,16; 19,5), to, umesto da daje na uvid razliite krtenike formule, izgleda da ukazuje na teoloku vanost krtenja. Pavlove rei jo jasnije naglaavaju da oni koji su krteni pripadaju Hristu, jer jo jednom ponavljaju nagovetaj o inkorporaciji, sjedinjenju. 5. Krtenje vernika

U ovom trenutku treba da bude jasno da se radi o krtenju vernika. Ako zaista simboliki predstavlja grenikovu smrt grehu, posle koje sledi novi ivot smrt, pogreb i vaskrsenje Isusa Hrista krtenje je delo vere i javno svedoanstvo da je krtenik sjedinjen s Hristom u Njegovoj smrti i vaskrsenju, svedoanstvo o krtenikovoj predanosti Hristu. To objanjava zato se tako esto u knjizi Dela apostola meusobno povezuju objavljivanje evanelja, vera, pokajanje i krtenje. Na dan Pedesetnice, odgovarajui na pitanje: "ta da inimo, ljudi brao?" Petar odgovara: "Pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oprotenje greha, i primiete dar Svetoga Duha!" (Dela 2,37.38) Upravo "kada pak verovae Filipu koji propovedae evanelje... i o imenu Isusa Hrista", stanovnici Samarije "krtavahu se" (Dela 8,12). Dajui odgovor na pitanje tamniara u Filibi: "ta mi treba initi da se spasem?" Pavle je kazao jednostavno: "Veruj Gospoda Isusa Hrista i spae se ti i sav dom tvoj!" (Dela 16,30.31) Kratko vreme posle toga, celi dom je bio krten. U svim ovim sluajevima krtenje je bilo izraz pokajanja i obraenja, to znai da su domainstva i porodice spomenute u izvetajima (Dela 11,14; 16,15.31-34; 18,8) ispunile uslove za krtenje: odazvale su se propovedanju Rei, objavile svoje pokajanje i svoju veru. Nema nikakvih nagovetaja u Novom zavetu da je ikada dolo do krtenja dece. Ukupni tok svih izvetaja ide u potpuno drugom smeru. Uronjavanje vernika predstavljalo je oblik krtenja u vreme apostola. Uvoenje bilo kojeg drugog oblika krtenja smatralo bi se neovlatenim inom i moglo bi dovesti do pogrenih shvatanja samog obreda krtenja. 6. Krtenje i Sveti Duh

U nekoliko novozavetnih tekstova dar Svetoga Duha i krtenje vodom izriito se dovode u blisku meusobnu vezu (Dela 2,38; 8,14-17.18; 10,44-48; 19,1-7; Matej 3,11; Marko 1,8; Luka 3,16; Jovan 1,33; 3,5). U nekim sluajevima, izlivanje Svetoga Duha je ak prethodilo krtenju (Dela 10,44.47), a u nekima se dogodilo posle krtenja (Dela 2,37.38; Marko 1,8). U dva sluaja novozavetni tekst povezuje polaganje ruku s izlivanjem Svetoga Duha (Dela 8,12-17; 19,1-6). Ipak, ne postoji nikakvo novozavetno pravilo da je polaganje ruku neophodan uslov za izlivanje Svetoga Duha ili da je to vreme Njegovog izlivanja. U sluaju Kornelija, Sveti Duh je bio izliven pre krtenja i bez ikakvog vidljivog cereminijala, kao to bi bilo polaganje Petrovih ruku (Dela 10,44-48). Meutim, posle tako oiglednog znaka boanske naklonosti apostol nije zakljuio da je Koreneliju i lanovima njegovog doma krtenje vodom nepotrebno. Jedno ne iskljuuje drugo. U Novom zavetu obred krtenja predstavlja celinu, jedinstven obred koji ne treba analizirati po njegovim sastavnim delovima. Ukupnost akcije dovodi do izlivanja Svetoga Duha. Nema biblijskog krtenja bez Svetoga Duha. Krtenje je uvek krtenje vodom i Svetim Duhom. B. Gospodnja veera

Drugi biblijski utemeljeni obred u ivotu Crkve je Gospodnja veera. Ovaj obred, koji je ustanovio sam Isus one noi kada je bio izdan (Matej 26,20-30; Marko 14,17-25; Luka 22,14-23), u Bibliji se naziva "Gospodnja veera" (1. Korinanima 11,20), "zajednica tela Hristova" (1. Korinanima 10,16), "trpeza Gospodnja" (1. Korinanima 10,21). Neki govore o "lomljenju hleba" (Dela 2,42.46), dok je drugima prikladniji naziv "euharistija", izvedenica iz grke rei "euharisteo", koja se izgovarala u znak zahvalnosti pre uzimanja hleba i vina (Matej 26,27; 1. Korinanima 11,24). Izgleda da je predstavljala deo zajednikog obroka, bar u Korintu, koji se uzimao zajedno s hlebom i aom po uzoru na Poslednju veeru, opisanu u sinoptikim Evaneljima. Zajedniko svedoanstvo sinoptikih Evanelja ne ostavlja mesta za sumnju da je obred ustanovio sam Hristos. Iako preostaju neke tekoe o prirodi Poslednje veere i njenim odnosom prema jevrejskoj Pashi, Gospodnja veera ima sve karakteristike pashalnog obroka, bilo prema opisu Evanelja ili Pavlovim reima (1. Korinanima 10,14.22; 11,23-34), koji pie: "Pasha naa zakla se za nas, Hristos" (1. Korinanima 5,7). Ono to je poelo kao pashalni ritual, kao podseanje na izlazak iz Egipta i na uspostavljanje zavetnog odnosa na Sinaju (2. Mojsijeva 24), postalo je proslava novog izlaska, ovaj put iz ropstva grehu, i uspostavljanja novog zaveta, koji e biti zapeaen Hristovom krvlju. 1. Znaenje Gospodnje veere

a. Pogled unazad. Hristova zapovest: "Ovo inite meni za spomen!" (1. Korinanima 11,24), pokazuje prvenstveno znaenje Gospodnje veere. Ona je pre svega memorijalni obred, ne na sve to je Hristos rekao i uinio, ve u prvom redu na Njegovu izbaviteljsku smrt. Kao to je jevrejska Pasha bila pogled unazad, podseanje na Boje mono delo kojim je izbavio Izrailja iz egipatskog ropstva ( 2. Mojsijeva 12,14; 13,3.8.9; 5. Mojsijeva 16,3), tako je i Gospodnja veera, kada hriani zajedniki dele hleb i au, podseanje na odluujue delo koje je Hristos uinio na Golgoti, na novi izlazak (Luka 9,31), na Isusovu pobedu nad grehom i smru. Lomljenje hleba i deljenje vina stalno podseaju Crkvu na Hristovu posredniku smrt i na njeno znaenje kojim je utemeljena (Dela 20,28) i koja je temelj naeg spasenja. b. Sadanje podseanje. Gospodnja veera objavljuje i istinu za sadanje vreme. Oni koji se okupljaju "oko trpeze Gospodnje" (1. Korinanima 10,21) da uestvuju u ""Gospodnoj veeri" (1. Korinanima 11,20) izraavaju vidljivo svoje sadanje meusobno zajednitvo koje nastaje kao posledica jedinstva s Glavom Crkve, samim Isusom. "Jer smo jedan hleb mnogi koji ga lome postaju jedno Telo, jer "svi u jednome hlebu imamo zajednicu" (1. Korinanima 10,16.17). Jasno je da po Pavlovom miljenju Gospodnja veera predstavlja temelj zajednitva, jedinstva. U osnovi ovog trajnog zajednitva izmeu Boga i Njegovog naroda nalazi se zavet, novi zavet, naglaen u svakom izvetaju o obavljanju ovog obreda (Matej 26,28; Marko 14,24; 1. Korinanima 11,25).

c. Pogled u budunost. Kao uspomena na prolost i kao podsetnik za sadanjost, Gospodnja veera koju je ustanovio sam Hristos, omoguuje i pogled u budunost, pogled prema Gospodnjem drugom dolasku. "Jer kada god jedete ovaj hleb i au ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne doe." (1. Korinanima 11,26) Isti eshatoloki motiv izrazio je i sam Isus, kada je rekao: "Kaem vam, pak, da neu od sada piti od ovoga roda vinogradskoga do onoga dana kada u piti s vama novoga u carstvu oca svojega." (Matej 26,29; Marko 14,25; Luka 22,16.18) Kao to ni Jevreji prilikom svetkovanja Pashe nisu gledali samo u prolost, na svoje izbavljenje iz ropstva, ve i na novo izbavljenje koje e doneti Mesija za kojim su eznuli, tako i hriansko zajednitvo oko Gospodnje trpeze predstavlja objavljivanje da je Onaj koji je doao, koji je sada s njima, obeao da e opet doi.

d. Simboliki elementi. Prilikom Gospodnje veereuspostavlja se stvarno zajednitvo sa Hristom, iako ne u smislu da su Hristovo telo i Njegova krv

prisutni u elementima Gospodnje veere. Hristovo telo i Njegova krv nisu nita vie danas prisutni u elementima hleba i vina nego to su to bili u trenutku kada je Isus ustanovio ovaj obred, kada je uzeo hleb i dao ga uenicima, govorei:: "Uzmite i jedite; ovo je telo moje!", kada je na isti nain uzeo au i dao je njima, objanjavajui: "Pijte iz nje svi, jer ovo je krv moja novoga zaveta koja e se proliti za mnoge radi otputanja greha!" (Matej 26,26-28). Njegovo uputstvo je bilo jasno: "Ovo inite ...meni za spomen!" (1. Korinanima 11,24.25) Beskvasni hleb i neprevreli groani sok koji jedini moe simboliki predstaviti bezgreno savrenstvo Hristove osobe uzimaju se zajedniki "Njemu za spomen"; govore o posrednikoj smrti i spasenju i objavljuju ih sve do Njegovog dolaska. Osim Pavlovog objanjenja u 1. Korinanima 10. i 11. u Bibliji se malo govori o preduslovima za uestvovanje u obredu Gospodnje veere. Ipak, ako ve samom svojom prirodom ovaj obred ukazuje na duhovni odnos izmeu pojedinaca i Gospoda, Gospodnja trpeza je prostrta samo za one koji imaju deo u Njemu i u Njegovom spasenju. Preduslov, moda, proizlazi iz Pavlovog usrdnog pozivanja da Crkva izvadi iz svoga Tela one za koje se zna da ive u otvorenom grehu (1. Korinanima 5,1-5). Ipak, Hristovo ponaanje prema ueniku koji ga je izdao treba da opomene hriane protiv prekomerne iskljuivosti. 2. Obred Pranja nogu

Iz biblijske perspektive, obred Gospodnje veere je nepotpun bez obreda Pranja nogu. Isto onako kao to je jevrejskom obredu Pashe pridodao dublje znaenje, Isus je i obredu Pranja nogu, starozavetnom obredu gostoljubivosti, pripisao novo znaenje i uinio ga nerazdvojnim delom Gospodnje veere (Jovan 13,1-5). Ne samo da je svojim primerom urezao u misli prisutnih uenika potrebu za krotkou i spremnou na sluenje blinjima, ve se posluio ovim obredom da svoje ohole i sebine uenike pripremi za uestvovanje u obredu Gospodnje veere. Trebalo je da obred Pranja nogu postigne neto mnogo vie nego da samo oisti noge uenika od prljavtine pranjavih i blatnih drumova, jer je Isus, poto je oprao noge uenicima i mislei na Judu rekao da su sada isti, ali da se to ne odnosi na sve njih (Jovan 13,10.11). Uzvienije ienje, ienje srca, predstavljalo je Isusov cilj kada je ustanovio ovaj obred. Njegov institucionalni, odnosno trajni karakter jasno je izraen Hristovim nalogom: "Jer ja vama dadoh ugled da i vi inite kao to ja vama uinih!". Osim toga, Isus je trajnost obreda naglasio i dodatnim reima: "Kada ovo znate, blago vama ako izvrujete!" (Jovan 13,15.17)

Da li ovaj obred ima nekog znaaja u ovo nae sadanje vreme, osim da naglasi veliku istinu da je sluenje blinjima i Bogu oznaka hrianske veliine? Hristovo objanjenje Petru da "okupani (louo) nema potrebe za pranjem ((nipto), osim za pranjem nogu, jer je sav ist" (Jovan 13,10. original), izgleda da odgovara na nae pitanje. Slino uenicima, ije su noge u sandalama mogle biti prekrivene prainom i zato se morale ponovo prati, tako se i hriani, krteni u Hrista i oprani Njegovom krvlju, mogu spotai dok ive hrianskim ivotom i tako doi u poloaj da Hristova blagodat oienja mora da opere njihovu prljavtinu. Nije potrebno da se takvi ponovo krtavaju: "Opranome ne treba do samo noge oprati, jer je sav ist!" Obred Pranja nogu predstavlja neophodno priznavanje nae sebine obuzetosti samim sobom i nae potrebe za Hristovom blagodau i za obnavljanjem naeg krtenikog zaveta. Poziv za odravanjem tog obreda: "Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako inite kao to ja vama uinih!" (Jovan 13,15.17) isto je tako jasan kao i naredba o odravanuju same Gospodnje veere: "Ovo inite meni za spomen!" (1. Korinanima 11,24). Isti glagol "poieo" initi, upotrebljen je u oba sluaja. Nema nikakbog biblijskog razloga da se bilo koja od ove dve zapovesti shvati u preteno simbolikom smislu. Isus je Crkvi dao samo dva obreda, krtenje i Gospodnju veeru, koja ukljuuje i obred Pranja nogu. Nijedan od ova dva obreda nije izgubio svoju vanost. Oba su bila ustanovljena radi duhovnog uzdizanja Crkve i osposobljavanja svetih za evaneosku slubu. VII. Autoritet Crkve

Iako je prvenstvena dunost Crkve da oboava i proslavlja Boga (Efescima 1,3.5.11-14), posle svog vaskrsenja Hristos joj je kao prvi zadatak dao da propoveda evanelje (Marko 16,15; Luka 24,45-47; Dela 1,8). Crkva nije samo skup ljudi i ena koji su se okupili da slave Isusa Hrista i Njegova uenja, ve je to i narod koji je Bog pozvao da svedoi za Njega, da nosi i objavljuje Hristovo ime (1. Petrova 2,9). Prilikom izvravanja ovog zadatka Crkva se neprestano suoava s pitanjem autoriteta. U kojoj meri ona ispunjava Hristovu nameru? Kako se, na primer, moe osigurati da u svom uenju i propovedanju ne popusti kulturnom i filozofskom uticaju razliitih sredina u kojima ispunjava svoju misiju?? Gde da nae nepogreivi autoritet kojim bi razreila takve dileme? A. Konani autoritet

Kao Stvoritelj, Otkupitelj i Odravatelj, Gospod i Car svega to je stvoreno, jedino je Bog izvor i temelj autoriteta za Crkvu. Meutim, nae znanje o Bogu mora biti znanje dobijeno od Boga, jer jedino kada se On sam otkrije Njegov narod ga moe upoznati. U otkrivenju Bog se pokazuje ljudskim biima i otkriva im svoju volju. Ovo boansko otkrivenje je posebno izraeno u delovanju proroka koji su Boje misli prenosili Njegovom narodu (Jevrejima 1,1). Iako je tako, najuzvieniji izraz boanskog samootkrivanja nalazimo u Isusu Hristu, koji je utelovljena Boja Re (Jovan 1,1-3.14; 1. Timotiju 3,16), koji je istovremeno i ishodite i sadraj boanskog otkrivenja (Jovan 1,18; 3,31). U Njemu, kao Spasitelju i Gospodu, boansko otkrivenje i boanski autoritet nalaze svoje sredite i svoju konanost. Ukratko, Boja Re, koja uiva autoritet nad hrianima i Crkvom poznata je prvenstveno i najvie kao Osoba, kao Isus Hristos, koji je doao da nam otkrije Oca i objavi evanelje o spasenju. On je izabrao i grupu apostola da bi Njegova re i Njegovo svedoenje mogli biti verno objavljeni i protumaeni posle Njegove smrti (Marko 3,13.14). Apostoli nisu bili samo svedoci razapetoga i vaskrsloga Hrista, ve su od Njega dobili i zadatak i ovlaenje (Matej 28,18-20; Dela 2,1-4; Rimljanima 1,1; Dela 13,2-4; 22,21) da propovedaju evanelje (Dela 14,7.21; 16,10; 1. Petrova 1,12) i da Hrista objavljuju Jevrejima i neznabocima (Dela 17,3; Rimljanima 10,17; 16,25; 1. Korinanima 1,23; 2,2; 2. Korinanima 1,19). Oni su bili najautoritativniji ljudski glasovi u okviru Crkve. B. Autoritet apostola

Autoritet apostola, meutim, nije bio njihov autoritet, jer je evanelje, kao to Pavle naglaava, uivalo prvenstveni autoritet. I svaki apostol, koji bi potkopavao autoritet evanelja, morao je biti iskljuen iz drutva Hristovih apostola (Galatima 1,8.9). Ili "reju ili iz poslanice nae" (2. Solunjanima 2,15), u punoj poslunosti Hristu, apostoli su objavljivali "Re Boju" (1. Solunjanima 2,13), i oekivali su od vernika da je prihvate kao Gospodnju zapovest (1. Korinanima 14,37). Govorei s autoritetom koji "nam dade Bog" (2. Korinanima 10,8), oni su zauzimali kljuni i jedinstveni poloaj u prenoenju Boje Rei i u izgraivanju Crkve (Efescima 2,20). C. Autoritet Biblije

Kada je njihova poruka nala svoje utelovljenje u spisima Biblije, Re koja je uivala autoritet u hrianskoj zajednici i bila poznata prvenstveno kao Osoba, kao Isus Hristos, bila je u skladu s time priznata u obliku prvo izgovorene, a onda napisane rei Novoga zaveta. Novi zavet je naao svoje mesto i ulogu uz spise Staroga zaveta, koji su od samog poetka predstavljali Bibliju Hrista i cele

novozavetne Crkve. Bog je i dalje ostao izvor i temelj autoriteta, jer je Biblija, spisi Staroga i Novoga zaveta, ne samo svedoanstvo otkrivenja, ve otkrivenje kao takvo. Oni nisu neki dodatak Bojem otkrivenju u Hristu, ve njegov stvarni deo, jer je Hristos njihov najuzvieniji sadraj. U tome se krije autoritet Biblije, jer je jedini autoritativni Hristos, poznat hrianima, Hristos u Bibliji. D. Autoritet u lokalnoj crkvi

Na nivou lokalne crkve, izgleda da su stareine i episkopi trajno uivali najvei autoritet. Jedno od njihovih najvanijih zaduenja bilo je opte pastoralno staranje i nadgledanje (Dela 20,17-28; 1. Petrova 5,1-3) sa posebnim naglaskom na davanje pouke u zdravoj nauci i na suprotstavljanje onima koji su joj se protivili (1. Timotiju 3,1.2; Titu 1,5.8). One meu njima koji su se "dobro starali" trebalo je smatrati dostojnima "dvostruke asti", posebno ukoliko su se trudili "u rei i nauci" (1. Timotiju 5,17). Dok su stareine i akoni pomagali apostolima u obavljanju njihove slube, veliki deo tereta upravljanja lokalnom crkvom padao je na samu lokalnu crkvu. Oigledno je da su lokalne crkve raspolagale autoritetom da biraju svoje lokalne voe (Dela 6,1-6; 14,23). One su same odreivale glasnike koji su bili slani u druge crkve (Dela 11,22) ili bili odreivani da prate apostole (2. Korinanima 6,19) i ponekada su im davali i akreditivna pisma (1. Korinanima 16,3). Lokalne crkve su nosile odgovornost i za istotu doktrine i ivota. One su morale da "ispituju duhove da vide jesu li od Boga" (1. Jovanova 4,1) ili, po Pavlovim reima, da "sve kuajui" dre ono to je dobro (1. Solunjanima 5,20). Ovo se odnosi i na primenu crkvene discipline (Matej 18,15-17). Sam Gospod je potvrdio da "to god sveete na zemlji bie svezano na nebu, i to god razdreite na zemlji bie razdreeno na nebu" (Matej 18,18). Terminologija je bila dobro poznata uenicima koji su tom prilikom sluali Isusa. U sinagogalnoj i rabinskoj upotrebi ove rei su prvenstveno znaile da imaju vlast da neto zabrane ili dozvole, da nekome izreknu kaznu ili da ga oslobode odgovornosti. Primena discipline kretala se od privatnih i brinih opomena (Matej 18,16; Galatima 6,1) do iskljuenja iz redova vernika (Matej 18,18; 1. Korinanima 5,11.13). Oigledno je lokalna crkva imala pravo da propisuje uslove vernitva i pravila u kui. E. Autoritet sveopte Crkve

Ipak, prema istim biblijskim tekstovima, oigledno je da u sluenju svojim autoritetom lokalna crkva nije ivela u izolaciji ili nezavisno od ostalih lokalnih crkava. Svaka teorija o crkvenom autoritetu, pa stoga i o crkvenoj upravi, koja proputa da prepozna stvarnost i jedinstvo sveopte Crkve, ne priznaje ni svedoenje Biblije. Relevantnost jedinstva Crkve ne proizlazi, meutim, iz njegove praktine poeljnosti ili iz potrebe za prijateljskom meucrkvenom saradnjom. Njegov temelj se krije u samoj prirodi lokalne crkve, koja nije samo sekcija sveopte Crkve, ve sama sveopta Crkva koja je kao celina prisutna na tom odreenom lokalitetu, kao sveopta Crkva u svom lokalnom izraavanju, ali ni sveopta Crkva nije samo ukupni zbir svih lokalnih crkava. Crkva je jedna i nedeljiva, jedinstvo izraeno na vidljiv nain. To jasno prtoizlazi iz naina na koji se re "eklesija" upotrebljava u Novom zavetu. Novozavetna metafora o "telu" to izriito potvruje. Hristos nema nekoliko Tela, ve jedno, i to jedno Telo se iskazuje u jedinstvu i bliskosti cele Crkve. To je od vitalne vanosti za koncept crkvenog autoriteta i njegovu primenu. Ako je Isus stvarno eleo da Njegova Crkva objavljuje i iri evanelje, onda joj niko ne moe odrei i pravo na odreenu meru administrativnog autoriteta. Na podruju odreivanja istina koje su objavljene otkrivenjem uloga te sveopte Crkve je posebno teka i vana. Kao "stub i tvrava istine" (1. Timotiju 3,15) Crkva je pozvana ne samo da uzdie istinu evanelja , ve i da je uva i brani. Iako je "vera... jedanput (za uvek) dana svetima" (Juda 3), bila utvrena za sva vremena poslednjim svedoenjem apostola, ona se ipak morala tumaiti i primenjivati u skladu s novim okolnostima i prilikama. Nain na koji se to inilo, uz oslanjanje na obeano Gospodnje vodstvo (Jovan 14,15-17; 16,12.13), izrazito jasno je opisan u Delima 15. To poglavlje govori o tome da se u Jerusalimu okupio veliki broj predstavnika razliitih crkava (Dela 15,2.3), i lokalnih apostola i stareina (Dela 15,4) da raspravljaju o spornom pitanju, o ulozi obrezanja u spasenju. Posle "mnogog veanja" (Dela 15,7), poto je Petar naglasio ulogu Svetoga Duha (Dela 15,8) i poto se Jakov konano pozvao na tekstove Biblije (Dela 15,13-18), bila je izglasana odluka s kojom su upoznati vernici po crkvama. Okrunica, poslana u ime apostola i stareina (Dela 15,23), nije predstavljala samo obinu preporuku, jer su nedugo posle toga, na svom drugom misionarskom putovanju, Pavle i Sila, prolazei kroz razliita mesta na svom putu prema podrujima Frigije i Galatije (Dela 16,6) govorili vernicima "da dre uredbe (grki: dogma) koje uredie apostoli i stareine u Jerusalimu" (Dela 16,4). "Predavae im da dre!" Glas Svetoga Duha (Dela 15,28), koji je govorio preko Biblije i preko dela evanelja meu neznabocima jasno su uli apostoli i stareine koji su se okupili "da izvide ovu re" (Dela 15,6). Oni su bili sigurni da je njihova odluka, donesena posle usaglaavanja znaajne razlike u miljenjima i na nain dostupan Crkvi svih vekova, bila u skladu s Hristovom voljom. Bili su duboko uvereni da je Hristos prisutan meu onima koji su se tom prilikom okupili u Njegovo ime (Matej 18,20). Prema tome, veliki skupovi, koji raspravljaju o pitanjima koja se tiu sveopte Crkve i koja se odnose na ouvanje

jedinstva Crkve, i koji upravo zato imaju autoritet mnogo iri i dalekoseniji od autoriteta lokalne crkve, nedvosmisleno su potvreni biblijskim tekstovima. VIII. Karakteristike Crkve

im su se pojavile jeresi postalo je neophodno da se ukae na odreene oznake po kojima se moe prepoznati Boja Crkva. Svest o toj potrebi postojala je ve u prvoj Crkvi. Iako Novi zavet nudi neto dui spisak od onoga koji emo ovde prouavati, neke karakteristike ranohrianskog drutva naizgled su mnogo izraenije od ostalih. A. Vera Osnovna, temeljna karakteristika prave Crkve je iva vera. Prema Novom zavetu, Crkva nije drutvo mislilaca ili delatnika, ve vernika. Pojmovi "vernici" ili "oni koji verovae" se stalno upotrebljavaju kao sinonimi za vernike Crkve (Dela 4,4.32; 5,14; 15,5; 18,27; 1. Solunjanima 1,7; 1. Timotiju 4,12). Krtenje, koje je od samog poetka predstavljalo i obred ulaska u redove vernika Crkve i znak pripadnosti Hristovom Telu, po svojoj sutini bilo je obred vere i priznanja greha (Dela 2,44; 8,12; 16,31-33; 18,8). Ova vera na kojoj je sazdana Crkva, nije predstavljala samo akt intelektualnog priznanja vere, ve i simbol bliskog jedinstva vernika sa Hristom, koje je trebalo da dovede do pojave "nove tvari", novog stvorenja u Isusu Hristu (2. Korinanima 5,17). B. Zajednitvo

Iz same prirode vere proistie i druga karakteristika Crkve, zajednitvo. Ovo zajednitvo je prvenstveno zajednitvo s Hristom, koji, iako je otiao na Nebo (Dela 3,21), ipak prisutan u svojim uenicima (Galatima 2,20; Matej 18,20; 28,20). Ovo zajednitvo sa Hristom (koinonia), na koje je pozvan svaki hrianin (1. Korinanima 1,9), predstavlja i "zajednicu duha" "koinoniju duha" (Filibljanima 2,1) ili "zajednicu Svetoga Duha" (2. Korinanima 13,14), koji posreduje izmeu Hrista i vernika. Isto je tako vano to se ovo zajednitvo protee i na pripadnike hrianske zajednice. Ono je bilo jedna od osnovnih karakteristika prve Crkve ((Dela 2,42). Poto su ve ostvarili ivotodavnu vezu sa Hristom, svi vernici su bili pozvani da

uspostave ivu meusobnu vezu. Stvarnost njihovog zajednitva objanjava esto pojavljivanje pojma "braa", kao oznake onih koji pripadaju tom zajednitvu: oko etrdeset puta u Delima i preko devedeset puta u Pavlovim poslanicama. Iz poslanica Korinanima proizlazi da je Gospodnja veera pruala izvanrednu priliku da se izrazi zajednitvo hriana bilo je to zajednitvo u Hristovoj smrti i Njegovom vaskrsenju koje je dovodilo do zajednitva srca i duha meu uesnicima obreda. Istovremeno, iako nije predstavljala Boje carstvo, Crkva je bila pozvana iz ovoga sveta da prikae da je Boje carstvo kao kvasac prisutno u ovome svetu. Svi paradoksalni naini na koje Boja vladavina unosi potpunu promenu u sistem uobiajenih ljudskih vrednosti su ukljueni u ovaj proces preoblikovanja (Luka 22,24-30). Crkva je pozvana da u ovom svetu praktino prikae otvorenost Bojeg carstva prema svim ljudima, bez obzira da li su se udruili ili ne s Bogom (Matej 5,43-48), istovremeno stavljajui u pokret sile koje e oboriti nasilne barijere izmeu Jevreja i neznaboaca, robova i gospodara, ljudi i ena (Galatima 3,28). Zato i molitva "Da doe carstvo Tvoje!" izraava neto mnogo vie od obine pobone elje. Carstvo se iri u ovome svetu istom brzinom kojom Crkva uspeva da proiri poslunost Bojoj volji meu ljudima (Matej 6,10). C. Jedinstvo

Jedinstvo je druga osnovna karakteristika Crkve, opisana u Novom zavetu. Iako postoje mnoge lokalne zajednice, Hristova Crkva je samo jedna Crkva, jedno Telo kojemu je Glava Hristos. Kao to Pavle pie (Efescima 4,4-6), ovo Telo ima "jednog Gospoda, jednu veru, jedno krtenje, jednoga Boga i Oca svih nas". Ovo jedinstvo se shvata kao vidljivo jedinstvo, kao to pokazuje Hristova molitva koja poziva Njegove uenike da budu jedno da bi i svet mogao da shvati i veruje (Jovan 17,23.21). Takvo jedinstvo, kojemu je i Pavle teio, treba da nadraste sve elemente podela kao to su rasa, klasa i pol (Galatima 3,28). Ono nije posledica svesnog akta sjedinjavanja udova Hristovog Tela, ve jedinstvo omogueno Svetim Duhom, kada Crkva ostvari jedinstvo u Hristu (Efescima 5,2-15). ivei u raznovrsnim kulturama, vremenima i mestima, Crkva moe izgledati razliito. Sama Knjiga Otkrivenja slavi Jagnje koje je svojim krstom "iskupilo Bogu pripadnike svakoga kolena, i jezika, i naroda, i plemena" (Otkrivenje 5,9). Meutim, svi oni pripadaju istom Telu, ije unutranje jedinstvo nalazi svoj vidljivi izraz u ispovedanju iste vere (Efescima 4,5.13.14) i naina ponaanja u vidljivoj Crkvi. Prema Bibliji, ova veza jedinstva nije izraena u eklezijalistikoj organizaciji Crkve, ve u propovedanju Boje Rei. Re je bila ono to su apostoli propovedali (Dela 4,31; 13,5; 15,35; 16,32), ono oko ega su se neznaboci okupljali da

sluaju i slave (Dela 11,1; 13,44.48), ono to je raslo i to se umnoavalo (Dela 12,24; 6,7; 13,49; 19,20). Podele i frakcionaki duh u Crkvi bili su otro osueni (1. Korinanima 11,18.19; Galatima 5,20), ali i lana braa (Galatima 2,4), lani apostoli (2. Korinanima 11,13), kao i lani uitelji, koji su odbacili apostolsku nauku (1. Timotiju6,3; 2. Petrova 2,1). Po Pavlovom miljenju, Bog eli "da svi ljudi dou u poznanje istine" (1. Timotiju 2,4). Prema tome, zaista postoji "istina" (2. Solunjanima 2,12.13) ili "re istine" (Efescima 1,13; 2. Timotiju 2,15), koja se mora sauvati (Galatima 2,5), ali kojoj se neki "naduvavajui se i ne znajui nita" (1. Timotiju 6,4) protive, ugroavajui jedinstvo Crkve. D. Svetost

Svetost je jo jedna temeljna karakteristika Crkve. Zajedno sa "vernicima", pojam "sveti" predstavlja najee upotrebljavani naziv udova Hristovog Tela, posebno u Pavlovim spisima. U Novom zavetu osobe, mesta i stvari koje su "svete" (hagios) pripadaju Bogu, jer su "odvojene" od greha i posveene Bogu. Ta injenica se naglaava takvim izjavama kao to je: "Niste svoji, jer ste kupljeni skupo!" (1. Korinanima 6,19.20; 1. Petrova 1,18.19). Svetost hrianske zajednice poiva na njenoj odvojenosti od sveta kao posledici prihvatanja Bojeg poziva (2. Timotiju 1,9), isto onako kao to je stari Izrailj bio nazivan "sveti narod" (2. Mojsijeva 19,6; 1. Petrova 2,9; 3. Mojsijeva 20,26). Crkva je sveta, odvojena od sveta, da bi odraavala Boju svetost i donosila rodove Duha u ovom grenom svetu. Isus je svoje uenike obeleio kao ljude koje mu je Bog dao "iz sveta" (Jovan 17,6). Iako je znao da se i dalje nalaze "u svetu" (Jovan 17,11), naglaavao je da nisu "od sveta" (Jovan 17,14). Novozavetni pojam svetosti ukljuuje oba elementa: sveti su pozvani iz sveta, ali su poslani u buntovni svet. Crkva ne moe biti sveta ukoliko zanemari svoju misiju i zadatak spasavanja grenika. Ipak, zajedno sa sveu o vidljivoj svetosti, pojmovi "svet" i "svetac" prenose i shvatanje o etikoj svetosti. Hrianinova svetost ne iscrpljuje se samo u statusu pred Bogom koji je odreen njegovim odnosom prema Hristu, ve i njegovim posveenjem Bogu koje svoj vidljivi izraz nalazi u karakteru i ponaanju. U isto vreme, vernici Crkve su nazvani "svetima" ak i u sluajevima kada su im zalosno nedostajali dokazi svetosti. Pavle se nazivom "sveti" obraa vernicima crkve u Korintu kojoj upuuje toliko ozbiljnih prigovora (2. Korinanima 1,1). Iako je svetost ili pripadnost svetima hrianinov vidljivi poziv i status kao vernika, delo posveenja u njemu napreduje i mora da napreduje. Iako to moe izgledati paradoksalno, korintski vernici su istovremeno opisani i kao "posveeni u Hristu" i kao "pozvani da budu sveti" (1. Korinanima 1,2). Oni koji su u Hristu posvetili su sebe Hristu (2. Korinanima 6,14-18), "usavravajui svetost u strahu Bojemu"

(2. Korinanima 7,1. original). Svetost je trajno iskustvo rastenja u Hristu, koji "ljubi crkvu i sebe predade za nju da je osveti kupanjem vodenim u rei, da je metne preda se slavnu crkvu koja nema mane ni mrtine ili takvoga ega." (Efescima 5,25.26.27; Titu 2,14). Svetost Crkve je utkana u stalno tkivo ljudskog nesavrenstva. Crkva je sveta, iako podlona nedostacima. E. Univerzalnost

Sa istom jasnoom Novi zavet insistira na univerzanosti ili katolinosti Crkve. Vrlo esto pogreno shvaena zbog denominacijske obojenosti, re "katoliki" se u stvari ne odnosi na neku odreenu hijerarhijsku organizaciju, ve samo izraava injenicu da je hrianska poruka namenjena svim narodima, svim podrujima. Trebalo bi da Crkva obuhvati sve narode (Matej 28,19; Otkrivenje 14,6). Ona nije vezana za neko odreeno vreme ili mesto, ve obuhvata vernike svih narataja, naroda i kultura. Ipak, katolinost Crkve ne lei samo u njenoj rasprostranjenosti po celom svetu, ve i u njenom uticaju koji se osea na svim podrujima ljudskog ivota, kao i u njenom posedovanju univerzalne istine. Poto je Hristova ljubav namenjena svima, Crkva sve savete Boje nudi celome svetu. Ona se obraa celome svetu i nudi mu celu istinu koju je dobila boanskim otkrivenjem (Dela 20,27). Crkva objavljuje univerzalno, po celome svetu, sva Hristova uenja, od prvog do poslednjeg, kao to joj je to Hristos zapovedio (Matej 28,20). I ponovo test na koji se moemo osloniti: univerzalna priroda Crkve ima jasne misionarske implikacije. F. Apostolinost

Kao Boje domainstvo, pie Pavle, Crkva je podignuta "na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos" (Efescima 2,20). Polazei od ovog teksta, iako je sam naziv nepoznat Novom zavetu, mnogi hriani govore o apostolinosti Crkve, a neki insistiraju ak i na doslovnoj, linearnoj i neprekinutoj apostolskoj sukcesiji polaganjem ruku kao dokaz takvog apostolstva. Ono to Crkvu ini autentinom, tvrde oni, je vidljiva i neprekinuta povezanost, koja se moe pratiti istorijski, izmeu sadanje hrianske zajednice i Crkve apostola. Ovo gledite, meutim, izgleda da zanemaruje injenicu da je u Novom zavetu linija sukcesije izmeu apostola i sadanjeg apostolskog svedoenja bila zamiljena kao neprekinuti lanac vernosti svedoanstvu apostola, koje podrava Sveti Duh. Od najranijih dana na dalje, uenici su "ostajali jednako u nauci apostolskoj i u zajednici i u lomljenju hleba i u molitvama" (Dela 2,42). Naglasak je ovde stavljen na injenicu da Crkva trajno prihvata i ui istine koje su

propovedali apostoli i da ivi nainom ivota koji su oni preporuivali (2. Timotiju 1,13.14). U tom smislu Pavle savetuje Timotiju: "I to si uo od mene pred mnogim svedocima, ono predaj vernim ljudima, koji e biti vredni i druge nauiti." (2. Timotiju 2,2), dodajui da stareina i episkop moraju da budu "dostojni da ue", sposobni da se "staraju za crkvu Boju", da "se dre verne rei po nauci" i da budu sposobni "pokarati one koji se protive" apostolskoj nauci (1. Timotiju 3,2-7; Titu 1,5-9). Ako je Crkva, kao apostolska, utemeljena na poruci apostola, ona je apostolska i zato to je poslana svetu kao to je i Hristos bio poslan (od rei "apostelo" koja znai biti poslan, poslan u slubu ili sa zadatkom). Kao to je Hristos bio poslan (Matej 10,40; 15,24; Marko 98,37; Luka 4,43; Jovan 7,29), i uenici su bili poslani (Matej 10,16; Jovan 17,18), pa, prema tome, trajni apostolat oznaava trajno poslanstvo (Jovan 20,21). Misija obeleava sve to Crkva ini. Apostolinost je jasno obeleje prave Crkve. Meutim, svako spominjanje apostolinosti koja odbija da se zaloi za vernost evanelju i misiji predstavlja pogreno shvaen pogled na apostolinost. G. Verni Ostatak

Tragino je to su progonstva, otpadi i pokvarenost morali da pogode Crkvu. Sam Isus je upozorio uenike da e se pojaviti lani proroci koji e pokuati da zavedu Crkvu s pravog puta (Matej 24,4.24) i da e Crkva biti izloena vremenu velike nevolje (Matej 24,21.22). Isto tako je i Pavle unapred opomenuo svoje istovernike da e se posle njegovog odlaska u samoj Crkvi pojaviti "vuci grabljivi", koji nee tedeti stada, "ljudi koji e govoriti izvrnutu nauku da odvraaju uenike za sobom" (Dela 20,29.30). Uprkos otpadima, neprekidnim progonstvima i nevoljama, koje e, prema knjizi Otkrivenja, potrajati 1260 godina (Otkrivenje 12,5; 12,4; 13,5), Bog e na kraju dugog niza heroja vere, kada bude dolo "vreme posletka", pozvati svoj Ostatak (Otkrivenje 12,17). "Ostatak" u ovom tekstu, na temelju kojega je nainjen i naziv "Crkva ostatka", predstavlja podseanje na starozavetni pojam kojim je opisana manjina koja je ostala verna Bogu (2. Dnevnika 30,6; Jezdra 9,16; Isaija 10,20; Jezekilj 6,8.9) i koja izlazi da svedoi za Njega (Isaija 37,31.32; 66,19). Bog e, dakle, podii jo jedno svoje izabrano orue da svoju apostolski poruku objavi stanovnicima Zemlje. U vreme posletka verni Ostatak e imati jasne karakteristike. Jovan ga opisuje kao grupu sainjenu od onih "koji dre zapovesti Boje i imaju svedoanstvo Isusovo" (Otkrivenje 12,17). Idui Isusovim tragom, koji je drao zapovesti svoga Oca (Jovan 15,10), i drei se vrsto "vere koja je jednom bila dana svetima" (Juda 3), Ostatak je ovde opisan kao Crkva koja dri sve Boje

zapovesti. Ostatak ima i "svedoanstvo Isusovo", koje Jovan kasnije definie kao "duh prorotva" (Otkrivenje 19,10). U kontekstu okolnosti koje e vladati u vreme posletka, poruka i misija Crkve se dalje objanjavaju u Otkrivenju 14,6-12. Tri poruke zajedno s porukama u Otkrivenju 18,1-4. predstavljaju Boji poslednji poziv grenicima da prihvate Njegov milostivi dar spasenja, koji je prikazan u tekstovima koji neposredno slede (Otkrivenje 14,13-16). Na temelju objavljivanja ove poslednje poruke okuplja se narod koji Jovan opisuje (kao i u Otkrivenju 12,17) kao vernike koji dre zapovesti Boje (Otkrivenje 14,12) i, dodaje apostol: "veru Isusovu". Oni se prepoznaju po veri koja je slina Isusovoj, jer odraava Njegovo nepokolebljivo poverenje u Boga i obuhvata sve istine Biblije. Krst i zakon se ponovo dovode u usku meusobnu vezu. Bog ima vernih sledbenika i u drugim zajednicama, ali je jo jednom pozvao svoju Crkvu Ostatka da propoveda "veno evanelje" sve do kraja sveta (Otkrivenje 14,6), da svedoi za Hrista i da pripremi grenike za drugi Hristov dolazak. Od poetka do kraja, ove karakteristike spadaju meu bitna obeleja Crkve, otkrivaju njenu prirodu: vera, zajednitvo, jedinstvo, svetost, univerzalnost, vernost apostolskoj poruci. One su nerazdruivo isprepletene i svojim jedinstvom ukazuju na autentinu Boju Crkvu. IX. Trezven pogled u budunost A. iveti u pluralistikom svetu

Nae izlaganje, iako kratko, o prirodi, svrsi, misiji i karakteristikama Crkve omoguuje nam da istaknemo i nekoliko injenica u vezi s njenom budunou. Iako niko nije u stanju da predvidi ta e nam doneti godine koje dolaze, biblijska proroanstva i trenutni trendovi kao da ukazuju na mogui scenario. Iako prihvataju savremeni pogled na svet da e naizgled nezadriva ekspanzija nauke i tehnike omoguiti ljudskom rodu stalni razvoj i dovesti do nesluenog poboljanja na svim podrujima, hriani, po celom svetu i u sve veem broju, sve vie strahuju da e upravo strana mo savremene tehnologije izloiti ljudski rod nebrojenim opasnostima. U isto vreme, dva poslednja stolea su unela tako korenite promene u intelektualna i drutvena podruja naeg ivota da tradicionalni odgovori hrianske misli na velika ivotna pitanja vie ne igledaju prihvatljivi. Uz nekoliko znaajnih izuzetaka, po celom zapadnom svetu, koji tradicionalno predstavlja tvravu hrianstva, ljudi i ene odbacuju Crkvu i njenu poruku. Sve nam govori da e uskoro hriani ostati u manjini.

Crkva se danas nalazi u svetu koji se radikalno razlikuje od sveta koji nam je stoleima bio poznat. "Konstantinova era" kada su Crkva i drutvo imali sline ideale dola je svome kraju. Posledica je da se hriani, kao delo zajednice vernika, zahvaljujui svojoj linoj, slobodnoj i izriitoj odluci, na podruju vere udaljuju od savremenih pogleda svoga drutvenog okruenja. Crkva budunosti e morati da poprimi karakteristike "malog stada", istinskog Ostatka, koje ivi u pluralistikom svetu u kojemu e Bog i Biblija u najboljem sluaju predstavljati samo jednu od mnogih alternativa, i to samo u sluaju da ostatak drutvene sredine bude tolerantno pluralistiki, to je, bar prema navodima proroanstva, malo verovatno. To znai da e istinski hriani po mnogo emu biti vrlo slini prvim vernicima i da e iveti u okolnostima u kojima su oni iveli: predstavljae dijasporu u neopaganskom svetu, porodicu ratrkanih zajednica sjedinjenih verom i prihvatanjem apostolskih uenja, zajednicu vere u koju se moe ui jedino potpunim predanjem. Rasejana po svetu i stalno u pokretu, Crkva e obavljati svoju misiju. Otro se razlikujui od posvetovljenog i nehrianskog okruenja, Crkva ostatka kojoj ovaj naziv potpuno odgovara morae da pronae zato upravo u poslednje dane mora da objavi svetu posebnu poruku o Bogu i spasenju! Crkva e morati da ostane vrsto utemeljena na Bibliji, morae se verno drati uenja apostola i proroka, oslanjati se na silu Svetoga Duha. Ona e uzrasti u Crkvu svih naroda u kojoj e velike mesne crkve, na podrujima kao to su Afrika, Evropa ili Azija, zadrati svoj posebni karakter iako e uspostaviti zajednitvo vere i reda kojim je tako izrazito bila obeleena prva Crkva. B. Crkva borbena i pobedonosna

Dok se nalazi na ovom svetu Crkva mora da bude borbena Crkva, da svakodnevno uestvuje u bitkama za svoga Gospoda, da ratuje protiv sotonskih sila. Njeni vernici se nalaze u stalnom sukobu sa svetom, sa eljama tela i sa silama zla (Rimljanima 7,15-23; Galatima 5,17; 1. Petrova 5,8.9; 1. Jovanova 5,4; 4,4). Ali, iako Crkva pre Gospodnjeg drugog dolaska mora da bude borbena Crkva, ona e u Novom Jerusalimu biti pobedonosna Crkva. Sainjavae je verni uenici i pobednici u borbi protiv zla. Oni e tada ma zameniti palmom pobede (Otkrivenje 7,9), a krst krunom (2. Timotiju 4,8; 1. Petrova 5,4). Bitka e biti zavrena, misija obavljena (Matej 25,21.23), dok e otkupljeni, pozvani da uestvuju u svadbenoj veeri Jagnjetovoj (Otkrivenje 19,9) imati priliku da jedu i piju za Hristovom trpezom u Njegovom carstvu (Luka 22,28-30) i da vladaju s Njime u toku cele venosti (Otkrivenje 22,5).

X. Istorijski pregled

A. Rana Crkva

1. Rani patristiki spisi Doktrina o Crkvi nije se u ranoj Crkvi tretirala kao neko izuzetno vano pitanje. Crkveni oci rane Crkve nisu pokazivali da su posebno svesni potencijalne vanosti ove doktrine. U svojim spisima, obino su Crkvu predstavljali kao "communio canctorum", zajednicu svetih, kao izabrani Boji narod. Za njih je ona prvenstveno duhovna zajednica, sainjena od hriana koji, uprkos svojoj razliitoj etnikoj i kulturnoj pozadini, oseaju da su jedno u Hristu, da su verni uenjima apostola i da rastu u veri i svetosti. Kada opisuju Crkvu, patristiki spisi je esto nazivaju "telo Hristovo" (Ignacius, c105), "novi Izrailj (Klement Rimski, c. 96; Justin Muenik, c. 150) ili "hram Svetoga Duha" (Irinej, c. 180), da spomenemo samo neke, podseajui na teme o kojima su raspravljali novozavetni pisci. Samo su retki meu njima pokuavali da pou dalje. 2. U smeru episkopalne Crkve

Meutim, vrlo brzo je dolo do primetne promene. Ve u drugom stoleu, progonstva s jedne i pojava jeresi s druge strane, naglasili su potrebu da se odrede izvesne vidljive karakteristike po kojima se prava "katolika" to znai sveopta Crkva moe prepoznati. Crkva se poela shvatati kao vidljiva institucija, kojom upravljaju episkopi kao direktni naslednici apostola i kao uvari prave hrianske tradicije. Iako ne postoje ubedljivi dokazi da se episkopat sa svojom trostrukom slubom episkopa, svetenika-prezbitera i akona moe prepoznati u svom primitivnom obliku u novozavetnoj organizaciji upravljanja Crkvom, on se svakako pojavio u drugom stoleu i vremenom postao praktiki univerzalna pojava. Smirenost s kojom je ovaj sistem prihvaen u razliitim delovima Rimske imperije pokazuje na neki nain koliko je uzdizanje episkopata na poloaj upravljakog sloja bilo u skladu s potrebama Crkve. Uopteno se smatralo da episkopi stoje umesto apostola i da nastavljaju njihovu uiteljsku slubu. Posebna "karizma" je bila povezana s njihovim poloajem. Kao svetenici "sacerdotes" - obavljali su slubu posrednika izmeu Boga i

Njegovog naroda. U tom svojstvu prinosili su rtve Bogu i irili novo shvatanje hrianske svetenike slube, kao i novo gledanje na prirodu i karakteristike Crkve, otro naglaavajui razliku izmeu klerika i laika. 3. Kiprijanska doktrina o Crkvi Kiprijan, episkop u Kartagini od 248. do 258. godine, morao je da razrei ovo pitanje i da prvi put u istoriji hrianske Crkve formulie jasnu doktrinu o episkopalnoj Crkvi. Njegova ekleziologija pokazuje sve karakteristike oveka koji je vet rimskom zakonu, koji je legalista, logian i praktian. Suoen s progonstvima i jeresima, jo jednom naglaava dva najvanija cilja koja eli da postigne: jedinstvo Crkve i autoritet episkopa. Na temelju teksta u Mateju 16,18. Kiprijan tvrdi da je Crkva utemeljena na episkopima kao naslednicima apostola. Oni su gospodari Crkve. Oni su Crkva i svaki koji odbija da se pokori zakonitom episkopu pokazuje da nije u Crkvi. Episkopi zajedniki sainjavaju kolegijum, episkopat. Kao takvi oni predstavljaju Crkvu. Jedinstvo Crkve poiva na jedinstvu episkopa. Izvan Crkve ne postoji mogunost spasenja. Jereticima je upuen izazov da dokau poreklo svojih crkava, da prikau autoritet svojih episkopa putem direktne linije rukopoloenja od episkopa do episkopa, da dokau da je njihov prvi episkop kao svog uitelja i prethodnika imao nekoga od apostola. Kiprijan je prvi jasno i odreeno formulisao ideju o jedinstvenoj katolikoj Crkvi koja obuhvata sve istinske ogranke Hristove Crkve i povezuje ih vezama vidljivog i spoljanjeg jedinstva. elja da se sprei pojava jeresi dovela je tako do koncepta Crkve i jedinstva koji e postepeno zameniti biblijsko uenje o prirodi i identitetu Crkve. Meutim, jo jedna tendencija je dola do izraaja u toku tih prvih stolea. Dok je osnovni trend razvoja Crkve iao u smeru spoljanje centralizacije Crkve i kontrole nad njome, suprotni pokreti, ponekad i vrlo snani, ogoreno su ustajali protiv njega. Obeleavani kao jeretiki, ovi pokreti su pravu Crkvu smatrali zajednicom svetih. Oni su svetost vernika Crkve proglaavali stvarnim obelejem Crkve. I tako su montanizam sredinom drugog i donatizam poetkom etvrtog stolea nastali kao reakcija na postepeno posvetovljenje Crkve i na sve veu labavost i svetovnost u njoj. Na razliite naine oni su teili za istotom Crkve i zahtevali rigorozan nain ivota i eklezijastiku disciplinu. 4. Avgustin i donatistiki sukob

Donatistiki sukob je prisilio Crkvu da ubrzano prie teolokom rasvetljavanju prirode i identiteta Crkve. Grupa hriana u Rimskoj severnoj Africi, prozvana donatisti, tvrdila je da Crkva predstavlja zajednicu svetih u kojoj greh nema

pristupa. Problem je postao posebno znaajan u toku surovog progonstva 303. godine posle Hrista za vreme imperatora Dioklecijana, koji je naredio da se spale hrianske bogomolje i knjige. Neki hriani su pod pritiskom svoje primerke Biblije predali svojim rimskim progoniteljima da budu spaljeni. Kada se progonstvo stialo i kada su se mnogi od ovih "traditores" doslovno: "oni koji su predali svoje Biblije" vratili u Crkvu, donatisti su zahtevali da oni koji su popustili pod pritiskom progonstva treba da budu ponovo krteni, a episkopi ponovo rukopoloeni. Povod za nastanak samog pokreta bio je poziv na odbacivanje Cecilijana kao episkopa Kartagine na temelju injenice da je u obredu njegovog posveenja uestvovao i jedan od takozvanih traditora. Oko 75 godina posle toga, u vreme kada se Avgustin (354-430. posle Hrista) vratio u Afriku i postao episkop u Hipou, odeljena frakcija, uz snanu podrku severnoafrikog nacionalizma, utvrdila se kao vodea hrianska zajednica na tom podruju. Teoloka problematika odnosila se na jedinstvo i identitet Crkve s jedne i na valjanost sakramenata koje deli nedostojni svetenik s druge strane. Avgustin se ovim pitanjima pozabavio polazei od kiprijanskog gledita i uspeo je da svojim reenjima utie na celokupni budui razvoj zapadne teologije. Crkva je sveta ne zbog moralnog karaktera svojih vernika, ve na temelju darova koje je dobila od Hrista. U te darove spadaju vera vernika, Hristova uenja, episkopalna sukcesija i sakramenti. Crkva mora da prihvati da e sve do samog kraja postojati kao meavina svetaca i grenika, odbijajui da iz svojih redova "iupa" one koji su pali pod pritiskom progonstva ili iz drugih razloga. Slino tome, objanjava Avgustin, sakramenti Crkve ne temelje svoju valjanost na dostojnosti svetenika ili episkopa koji ih deli. Pravi svetenik je jedino Isus Hristos. Nijedan svetenik, makako svet, ne moe dodeliti i blagodat sakramenata u kojima uestvuje. Lina nedostojnost svetenika ne umanjuje valjanost sakramenata ili efikasnost blagodati koja se deli. Jedino je Bog pravi Davalac. Avgustin je tvrdio da donatisti nemaju prava ni na jedinstvo ni na katolianstvo Crkve. Kao neizbeivi aspekt ivota Crkve, greh nikada ne sme da postane ni povod ni izgovor za izmu, za otpad. Osim toga, prostorno ogranieni jedino na Severnu Afriku, donatisti su predstavljali samo maleni deo katolianstva, shvaenog u njegovom geografskom smislu. Mesne crkve su istinske crkve u onoj meri u kojoj predstavljaju deo sveopte Crkve. Kiprijan je zastupao koncept univerzalne Crkve, sa centralizovanim autoritetom i sistemom kontrole. Avgustin je razvio ovu teoriju i pretvorio je u sistem koji je postavio temelje papinskoj supremaciji u zapadnom hrianstvu. 5. Istaknuti poloaj rimske stolice

U vreme irenja episkopalnog sistema upravljanja Crkvom posebno potovanje uivali su episkopi u pet centara hrianstva: u Aleksandriji, Antiohiji, Konstantinopolju, Jerusalimu i Rimu. Postepeno se meu tim episkopima poelo razvijati suparnitvo, to se posebno odnosilo na glavare u Rimu i Konstantinopolju. Krajem petog stolea rimski episkop je uspeo da sebi osigura posebno istaknuti poloaj i posebnu ulogu. On se meao u ivot udaljenih crkava, podravao pojedine strane u teolokim sukobima, davao savete drugim episkopima o moralnim i doktrinalnim pitanjima i slao svoje poslanike u udaljene zemlje. Pozivajui se na tekst u Mateju 16,18.19. kojim je Petru osiguran navodni primat nad ostalim apostolima, rimski episkop je kao Petrov naslednik tvrdio da i njegov primat poiva na vrstim teolokim temeljima. Istone crkve, koje su se razvijale u istonom delu Rimske imperije, odnosno Vizantiji, odbacivale su ovaj zahtev iako su pristajale na poasni primat i priznavale rimskog episkopa kao prvog meu jednakima u kolegijumu episkopa. B. U Srednjem veku

1. Na Zapadu: monarhijski episkopat

Teolozi Srednjeg veka, ere za koju se uglavnom uzima da je trajala od poetka estog do poetka esnaestog stolea posle Hrista, nisu mnogo doprineli razvoju doktrine o Crkvi. Smatralo se da je ona dovoljno jasno formulisana i zaokruena u delima Kiprijana i Avgustina. Meutim, na podruju organizacije Crkve dolo je do velikih promena. Sama Crkva je postala strogo i kompaktno organizovana, sve snanije se izjednaujui s apsolutistikom monarhijom. Posle raskida izmeu hrianstva na Istoku i hrianstva na Zapadu, koji se tradicionalno vezuje uz 1054. godinu, nastojanjem takvih rimskih pontifeksa kao to su bili Grgur VII (1073-1085) i Inokentije III (1198-1216), zahtevi za poasnim primatom pretvorili su se u dogmatsko insistiranje na supremaciji i monarhikom statusu rimskog episkopa, u skladu s onovremenim modelima vladavine. Zapadno hrianstvo je postalo rimokatoliko, pretvorilo se u Crkvu u kojoj je odnos vernosti prema rimskoj stolici postao tako predominantan da je potpuno nadrastao odnos prema lokalnom episkopu. Ne samo da je bio odbaen koncept Crkve kao "communio sanctorum" - zajednice svetih ve je ak i vizija Crkve kao zajednice lokalnih crkava bila apsorbovana vizijom univerzalne Crkve podlone univerzalnom primatu. Rimski episkop nije vie nosio samo titulu Zamenik Petrov, koja mu je pripisivana od kraja etvrtog

stolea, ve i Zamenik Hristov, to je prvobitno bila titula svih episkopa, ali se od tada iskljuivo upotrebljavala kao oznaka rimskog episkopa. 2. Glasovi protesta

Nisu nedostajali ni glasovi protesta. Na Istoku, pravoslavne Crkve su ukazivale na nepostojanje izriitih deklaracija bilo kojeg ekumenskog koncila. Na Zapadu, Beda asni (umro 735), Pavle akon (umro oko 800), Hinkmar, arhiepiskop Remsa (umro 882), Rabanus Maurus (umro 856), Gerbert de Aurrilac, koji je kasnije postao papa Silvester II (umro 1003), samo su neki meu onima koji su priznavali poasni primat rimskog episkopa, ali su odbacivali zahteve papa da pogaze autoritet metropolitanskih episkopa. Pierre d' Ailly (umro 1420), Jean de Gerson (umro 1429) i ostali "koncilijaristi" tvrdili su da takav autoritet poiva na celom telu vernika i da se izraava samo putem optih sabora. Otvoreno protivljenje rimskim pogledima stalno je raslo. Posebno izraziti u svom protivljenju bili su Valdenani u dvanaestom stoleu. Drugi protivnici bili su klerici kao to je Robert Grosseteste, episkop Linkolna (umro 1253), Jean de Paris (umro 1306), Meister Eckhart, nemaki monah (umro 1327), engleski franjevac William of Ockham (umro 1349), engleski svetenik i teolog John Wycliffe (umro 1384), i Jan Huss (umro 1415). Vetrovi neslaganja su jaali. izma koju su Kiprijan i Avgustin tako otro osuivali konano se dogodila u esnaestom stoleu. Pre nego to se pozabavimo tim zbivanjima i njihovim uticajem na hriansku doktrinu o Crkvi, ukratko emo razmotriti preokret koji je u istonom krilu hrianstva nastao u gledanju na tu istu doktrinu o Crkvi.

3. Na Istoku: kolegijalni episkopat

Razvoj hrianske Crkve u smislu prihvatanja uloge svetenstva i episkopata bio je zajedniki i istonom i zapadnom delu hrianstva. Istok, meutim, manje je naglaavao potrebu da se Crkva oblikuje kao temeljito organizovana, monarhistika hijerarhija. Sveteniki i episkopalni sistem nikada nije postigao autoritet koji bi vredeo u celoj Crkvi. U istonom pravoslavlju, Crkve su poklanjale mnogo vie panje lokalnoj crkvi kao euharistikoj zajednici koja na taj nain odrava vezu s utelovljenim Hristom i na predstavljanje Njegovog dela otkupljenja bogatim misterijama liturgije. Uprkos mnogobrojnim razlikama u jezicima i kulturi, uprkos sve veem razlikovanju eklezijastikih obiaja, meu "sestrinskim Crkvama", zapadnom

katolianstvu i istonom pravoslavlju, zapaalii su i mnogi dokazi jedinstva i dobre volje. Meutim, polagani proces udaljavanja doveo je prvo do odvajanja sredinom devetog stolea, a 1054. godine i do konanog raskida meu latinskim i grkim Crkvama, raskida koji traje sve do dananjih dana. Istono pravoslavlje nije pokazivalo neku veliku elju da se usprotivi poasnom primatu koji su mnogi koncili priznali rimskoj stolici, ali se vrsto oduprlo zapadnim pokuajima da se poasni primat preobrazi u supremaciju nad celokupnom svetskom Crkvom. Nijedna eklezijastika stolica nema pravo na vlast nad svima ostalima. Autokefalne Crkve, ukorenjene u kulturi lokalnih zajednica, kao nacionalne Crkve imaju pravo da biraju svoje vlastite metropolitanske episkope ili patrijarhe i da tako upravljaju sobom, usko povezane sa svetovnom vlau. Neke stolice, kao to su rimska, konstantinopoljska, aleksandrijska, antiohijska i jerusalimska, kao to proizlazi iz kanona ranih ekumenskih koncila, imaju izvesni autoritet nad stojicama na istom podruju, ali se to shvatalo kao pitanje eklezijastike organizacije, a ne kao boansko pravo. Niko nema nikakvog prirodnog prava da sudi drugim stolicama. Episkopi zajedniki sainjavaju kolegijum, uivaju jednaka prava, ali tek kao Opti sabor, kada zajedniki trae optu volju cele Crkve, izraavaju ukupnost svoga episkopanog autoriteta.

C. Reformacija

Razliiti drutveni, politiki, intelektualni i verski faktori su doprineli da u esnaestom stoleu doe do Reformacije. 1. Luter i Crkva

Kao avgustinski monah i profesor teologije, Martin Luter (1483-1546) je stekao uverenje da je Crkva njegovog vremena izgubila iz vida hriansku doktrinu o blagodati. U samom sreditu njegovog razmiljanja bilo je biblijsko uenje da se opravdanje stie jedino blagodau putem vere, to je ujedno znailo ne postoji potreba za posrednikom ulogom Crkve i svetenstva. Po Luterovom miljenju, Crkva je u prvom redu duhovna zajednica onih koji su otkupljeni blagodau opravdanja, to je zajednica svetih. Svetenstvo, koje bi svoje rukopoloenje primalo od episkopa nije zato neophodno kao zalog

opstanka Crkve, ali je verno propovedanje Boje Rei bitno za ouvanje njenog identiteta. Tamo gde se isto evanelje propoveda i gde se sakramenti pravilno primenjuju tamo je Crkva. Mnogo je vanije propovedati isto evanelje koje su apostoli propovedali nego biti lan institucije koja tvrdi da svoje poreklo istorijski vue od njih. Luterova ekleziologija se u svom daljem toku sve vie udaljava od tradicionalnih rimokatolikih verovanja. Njegovo razlikovanje dva aspekta Crkve, jedne vidljive i druge nevidljive, dozvolilo mu je da negira da je Crkva po svojoj sutini vidljiva zajednica s vidljivom glavom. To mu je ujedno pruilo priliku da naglasi da sutinu Crkve treba traiti u sferi nevidljivoga, to znai, u veri i u zajednitvu s Hristom. Za hrianina je najvanije da pripada duhovnoj ili nevidljivoj Crkvi. Svakako, u to je ukljueno i pripadnitvo vidljivoj Crkvi, koja je jedna, sveta, katolika i apostolska. Time je objanjena i potreba za vidljivom eklezijalistikom zajednicom, koju treba shvatiti kao skup krtenih vernika pod vodstvom svetenika ili episkopa koji se pokoravaju evanelju. U isto vreme Luter je oekivao od hrianskih knezova da garantuju zatitu Crkvi i da radi jaanja hrianskog jedinstva u Crkvi raspolau znaajnim autoritetom, kako u drutvenim, tako i u crkvenim pitanjima. U skladu s ovom merom na hrianske knezove je preao veliki deo autoriteta kojim su nekada raspolagali papa i episkopi. Luterove ideje o Crkvi su ule u dva njegova katekizma, u Augzburku konfesiju (1530), u malkaldenke lanke (1537), u Fomulu sloge (1537), a sve su prikupljene u Knjizi sloge (1580) i postale su osnovna merila veine luteranskih Crkava.

2. Kalvin i Crkva

U toku dvadesetih godina esnaestog stolea Luter, Melanhton i drugi reformatori verovali su da je ujedinjenje s reformisanom Rimokatolikom Crkvom samo pitanje vremena. etrdesetih i pedesetih godina, kada su propale sve nade da e se postii sporazum, druga generacija protestantskih teologa krenula je jo dalje u svom posebnom razumevanju prirode i identiteta Crkve. an Kalvin (15091554) je bio najistaknutiji meu njima. Iako se njegovo shvatanje Crkve u osnovi podudara s Luterovim, shvatanje da se odvajanje od Rimokatolike Crkve moe nastaviti u nedogled, navelo je Kalvina da razvije smiljeniju i sistematiniju ekleziologiju od svog kolege. Neki njeni aspekti su direktno povezani i s namerom ovog spisa.

Iako priznaje da se neki tragovi prave Crkve i dalje mogu nai u Rimokatolikoj Crkvi, Kalvin smatra da je na temelju biblijskih razloga raskid s njome neophodan. Za njega su "isto propovedanje i sluanje" Boje Rei i udeljivanje sakramenata "onako kako ih je Hristos uspostavio" prepoznatljive karakteristike Crkve. Ova minimalistika definicija Crkve, meutim, dobila je novo, ire znaenje. Naime, Kalvin ju je povezao sa specifinim oblikom crkvene strukture i administracije, objavljujui razraenu teoriju upravljanja Crkvom, utemeljenu na njegovom prouavanju Novog zaveta, koja je kasnije obino nazivana "reformisanom" ili "prezbiterijanskom". Ovaj oblik upravljanja Crkvom priznaje da autoritet u Crkvi pripada njenim vernicima. Stareinstvo dobija svoj autoritet i svoje odgovornosti od svog izbornog tela, dok se izvrne odgovornosti prenose na predstavnika tela i izabrane slubenike. Dobivi od Hrista neophodnu silu i darove, Crkva iskazuje svoj autoritet u duhovnim pitanjima, kao to su uvanje Rei, oblikovanje priznanja vere, i primena discipline. Duhovnu silu Crkve moramo razlikovati od njene svetovne sile. Kod ove druge, hrianski magistrati, obavljajui svoju hriansku dunost, imaju kao cilj da brane zdravu nauku i doktrinalna gledita Crkve, da unapreuju opti mir i da spreavaju pojavljivanje i irenje svakog javnog vreanja religije meu stanovnitvom. Vladarima se poslunost moe odrei jedino kada ustaju protiv Boga. Kalvin trai usko jedinstvo Crkve i drave, to u izvesnoj meri podsea na rimokatoliko uenje. Suprotno Luteru, meutim, on zastupa teokratskiju politiku koja dravu podreuje Crkvi. Njegova gledita su svoj najsistematiniji oblika dobila u njegovoj knjizi "Instituti hrianske religije", a svoj najotriji izraz u Drugoj helvetskoj konfesiji iz 1566. godine. Ova gledita najveim delom podravaju sve reformisane, takozvane kalvinistike Crkve.

3. Radikalno obnovljenje

Skoro od samog poetka, i na veliki uas vodeih protestantskih reformatora koji su ih progonili, "radikalne" ili "separatistike" grupe odanih hriana zahtevale su apsolutno odvajanje od sekularnog drutva i dravnih Crkava. Za njih je Crkva bila jedino Crkva vernika, obeleena duhovnou i svetou. Kao zajednica koju vodi Sveti Duh, ona je morala da unapreuje i dalje razvija duhovno probuenje koje su zapoeli vodei reformatori, koje su sumnjiili da su zadrali suvie mnogo ostataka rimokatolike vere. Propovedali su potrebu za istinski obnovljenom, a ne samo reformisanom Crkvom. To je znailo da Crkva mora da bude "prava Crkva", okupljena i disciplinovana po apostolskom modelu, bez ikakvog kompromisa.

I zato pravi problem izmeu Lutera s jedne i anabaptista ime su im dali protivnici s druge strane nije predstavljalo pitanje krtenja, ve meusobno iskljuiva gledita o Crkvi. Ekleziologija separatista je pozivala na odvajanje od nevernikog sveta i od drave, to se suprotilo gleditu vodeih reformatora, koji su Crkvu i dravu posmatrali kao praktiki koegzistetne strane i zahtevali da svi stanovnici odreenog podruja budu vernici vladajue Crkve. Za radikalne reformatore, crkve su bile lokalne zajednice, okupljene na temelju slobodne, odgovorne vere i novoroenja, bez ikakvih pravila, discipline ili hijerarhije koja bi bila nadreena lokalnoj grupi, koja je jedino Hristu odgovarala za svoja dela. Ovakvih separatistikih grupa bilo je mnogo i meusobno su se veoma razlikovale. Meu njih moemo ubrojati huterite u Moravskoj, menonite u Holandiji, i mnoge manje grupe. Zajedniko ime anabaptisti esto je davano celom pokretu, iako sve grupe nisu zahtevale ponovno krtenje obraenika.

4. Anglikanizam i Crkva

Suprotno ostalim reformatskim pokretima u esnaestom stoleu, Reformaciju u Engleskoj nije zapoeo neki optepriznati crkveni stareina, ve Henri VIII (14911547), politiki protivnik pape. Pokret se nastavio kao verski sistem doktrina i obiaja hriana okupljenih oko stolice u Kenterberiju, u Engleskoj i u drugim zemljama. Od poetka anglikanizam je insistirao da je njegova doktrina istovremeno katolika i reformisana. Zajedno s reformatorima, on se dri zamisli o nevidljivoj Crkvi suprotno rimokatolikom uenju o vidljivoj hijerarhijskoj Crkvi na elu sa papom. Naglasak se , meutim, ipak stavlja na vidljivu Crkvu i na trostruku ulogu episkopa, svetenika i akona u kontinuitetu srednjovekovne Crkve. U okviru anglikanizma, "puritanci", nezadoboljni polovinim pokuajima reforme, traili su dalje "ienje" Anglikanske crkve u skladu s Kalvinovim uenjem. Neki meu njima poeli su zastupati i kongregacionalizam i potpuno odvajanje Crkve i drave. Oni su zahtevali da pripadnici Crkve budu novoroeni hriani, koji e se okupljati u okviru nezavisnih zajednica vernika i nee biti podloni nikakvoj spoljnoj hijerqarhiji.

D. Osamnaesto i devetnaesto stolee

1. Racionalizam i Crkva

Sa svojim odbacivanjem svih autoriteta i tradicija, verovanjem da se istina moe dostii jedino putem razuma i eksperimenta, racionalizam je vidljivo uticao na hriansku doktrinu o Crkvi. Racionalisti toga vremena sedamnaesto i osamnaesto stolee preteno su pripadali deistima. Borei se protiv otkrivenja i svega natrirodnoga, smatrali su da ljudski rod ima odgovornost da otkrije prirodne zakone koje je Bog postavio prilikom stvaranja i da ivi po njima. Iako nikakva vana rasprava o Crkvi nije bila objavljena u toku toga vremena, iako su ekleziologije formulisane za vreme Reformacije ostale normativne za katolike, luterane, kalviniste, anglikance i kongregacionaliste, neke nove ideje, koje je doneo duh vremena, postale su vrlo uticajne. Za Johna Locka (1632_1704), koji je verovao da se Bog zaista otkrio preko Biblije, Crkva je prvenstveno etika zajednica, ustanova osnovana da bi se unapredili moralni standardi. On je traio uzajamno potovanje privatnih verskih ubeenja i zastupao ideju da su nezavisne hrianske zajednice manje ili vie prirodne kategorije hrianstva. Duh tolerqancije se irio i tradicionalna zabrinutost za jedinstvo Hristovog Tela bila je potisnuta u pozadinu. Poto je razum uivao prevlast i u drugoj polovini sedamnaestog stolea, luteranski, kalvinistiki i rimokatoliki teolozi su pisali opirne i nerazumljive dogmatske studije da bi uvrstili svoje pozicije. Reagujui na formalizam i sterilnu skolastiku teologiju, najznaajniji verski pokreti toga vremena stavljali su naglasak na lino obraenje, na toplinu hrianskog ivota, ali i na puritansku disciplinu. Najuticajniji meu njima bio je pijetizam, koji je cvetao u Nemakoj, metodizam koji je nastao u Engleskoj pod vodstvom Johna i Charlesa Wesleyja, i jansenizam u krilu Rimokatolike crkve. Na kraju je svaki od ovih pokreta doveo do nastanka jedne nove Crkve. Krajem osamnaestog i poetkom devetnaestog stolea, romantizam, pokret na podruju literatute i umetnosti, ponovo je naglasio vanost oseanja, svesti o udu i emocijama, i tako podstakao religijsko opredeljenje kao reakciju na racionalizam toga vremena. 2. Friedrich Schleiermacher

Suprotstavljajui se romantizmu, koji je tvrdio da je religija utemeljena na intuiciji i oseanjima, Fridrih lajermaher (1768-1834), esto nazivan i ocem

modernog protestantizma, pokuao je da ponovo zadobije za hriansku religiju obrazovane slojeve drutva. On je hrianstvo definisao kao svest o beskrajnome i elju za njime, oseanje potpune zavisnosti od Boga, nezavisnost od svih dogmi. Iako u kontekstu tako strogog individualizma doktrina o Crkvi naizgled nema mnogo mesta, u svojim najbojim delima (O religiji, Govori upueni njenim kulturnim preziraocima (1799), Hrianska vera (1821.1822)), lajermaher mnogo panje posveuje upravo Crkvi. Njegovo gledite o prirodi i identitetu Crkve nije se formiralo pod uticajem biblijskih ili dogmatskih izvora ve mnogo vie pod uticajem etike, filozofije religije i apologetika. Crkva, tvrdi lajermaher, predstavlja udruenje onih koji dele istu vrstu religijskih oseanja. To se odnosi na sve verske zajednice ija verska svest osea potrebu za otkupljenjem, za spasenjem. Otkupljenje je postalo mogue rtvom Isusa Hrista, koji obavezuje svoje uenike da ive novim, zajednikim ivotom. U okviru tog jednog zajednitva vernih, Crkve, moe se uoiti razlika izmeu vidljive i nevidljive Crkve, iako lajermaher radije upotrebljava antitezu o spoljanjem i unutranjem zajednitvu. Oba spadaju u zajednitvo Crkve, ali u razliitom smislu. Oni koji ive u stanju posveenja pripadaju unutranjem zajednitvu. U spoljanje zajednitvo spadaju oni koje boanska blagodat tek priprema da priznaju Hrista. Ovaj pogled na poreklo i prirodu Crkve usko je povezan s doktrinom o izboru i sa uverenjem da ivo zajednitvo sa Hristom ne postoji odvojeno od unutranjeg delovanja Svetoga Duha na srce vernika. Da e svi narodi pre ili kasnije prii Hristu predstavlja gledite koje lajermaher smatra neodvojivim sastavnim delom hrianske vere.

3. Albrecht Ritschl

Isto toliko uticajan, Albreht Ril ((1822-1889) je reagovao na subjektivizam lajermahera i na filozofski idealizam Hegela. On temelje hrianske teologije nalazi u boanskom otkrivenju preko Isusa Hrista. Polazei od injenica povezanih s Hristovim ivotom, rilijevska teologija je pre praktina nego spekulativna, vie zainteresovana za ljudsku volju, nego za oseanja. Odatle potie i njen snaan etiki naglasak, s linim i drutvenim implikacijama. Ril mnogo puta naglaava neophodnost Crkve i vernitva u njoj. Crkva je mesto na kojemu ljudi i ene mogu da saznaju za otkupljenje ponueno u Isusu Hristu i da ga prihvate. Sutinska karakteristika te zajednice je prihvatanje Hristovih moralnih uenja. Crkva je zajednica vernika. Njihovo jedinstvo je povezano s propovedanjem istog evanelja i neiskvarenim deljenjem sakramenata. Organizovana da obavlja bogosluenja, hrianska zajednica je Crkva; ukljuena u zajednike aktivnosti nadahnute ljubavlju, ona je Boje carstvo. Iako povezane,

ove dve karakteristike su jasno odvojene. U potpunom skladu s predominantnim shvatanjima svoga vremena, ovaj koncept Bojeg carstva kao postepenog etikog razvitka oveanstva ima malo slinosti s Bojim carstvom koje je predstavljeno u novozavetnim spisima. 4. Rimokatolika ekleziologija

Rimokatolika ekleziologija nije uspela da odoli uticajima intelektualnih izazova doba prosveenosti. Trajna sklonost slubenih teologa i kanonista da naglaavaju papinske prerogative bila je posledica pojave nacionalizma u krilu Crkve (galikanizam, jozefinizam, febronijanizam) i novog teolokog liberalizma devetnaestog stolea. Prvi vatikanski koncil (1869-1870) obeleio je kulminaciju tog razvoja. On je definisao papinsku silu kao potpunu i najviu nad celom Rimokatolikom crkvom u pitanjima vere i morala, ali i u pitanjima koja se tiu discipline i upravljanja Crkvom.

E. Dvadeseto stolee

U dvadesetom stoleu gledita o prirodi i identitetu Crkve su daleko mnogobrojnija i raznorodnija nego u doba Reformacije. Izabrali smo nekoliko linosti i pokreta da bismo predstavili opti trend i dali optu sliku ovog vremena.

1. Protestantski liberalizam

Rilijeva teologija i njen etiki naglasak imali su posebno jak uticaj u poslednjoj etvrtini devetnaestog i u prvom delu dvadesetog stolea, i u Evropi i u Sjedinjenim Dravama, osobito u redovima protestantskih liberala. Zaokupljeni idejama istorijskog kriticizma Biblije, prihvatajui lajermaherovo tumaenje religije kao oseanja totalne zavisnosti od Boga, ali i Rilijev etiki pristup, protestantski teolozi su svojim naglaskom na socijalno evanelje veoma uticali i na svoj koncept o Crkvi. U najboljem sluaju, za njih su Crkve bile samo ljudske

organizacije formirane na temelju zajednikih verskih i etikih shvatanja sa zadatkom da propovedaju "socijalno evanelje" koje treba da pripremi put za dolazak Bojeg carstva. Kreda i eklezijastike dogme za njih su jo samo privatna miljenja i vrlo esto ak i smetnja radikalnoj transformaciji drutva. Nezadovoljna stanjem u liberalnim Crkvama i pokrenuta ekumenskim strujanjima prema jedinstvu Crkava u vremenu izmeu dva svetska rata, nova generacija liberalnih teologa, esto nazivana i "neoliberalima", poela je da prihvata ideju o vanosti Crkve, insistirajui na razlikovanju izmeu duhovne Crkve i organizovane Crkve. Crkva postoji iznad i preko granica podeljenih denominacija. Ne samo kao jo jedno socijalno bratstvo, ve kao boanska ustanova sa Bogom kao osnivaem, ona predstavlja duhovno zajednitvo svih hriana odanih Bojoj vladavini. Moda e na kraju morati da dobije i neku neizbenu strukturnu organizaciju. 2. Ekleziologija Karla Bartha

U teologiji Karla Barta, s njenim odbacivanjem svake prirodne teologije i svih religija utemeljenih na iskustvu, s njenim nastojanjem da se vrati osnovnim naelima Reformacije, doktrina o Crkvi zauzima mnogo vanije mesto nego u teologijama mnogih njegovih savremenika. Njegovo izraavanje moda nije uvek tako jasno kao to bi se moglo poeleti, njegova doktrina o Crkvi mogla je biti i razvijenija. Ipak, Bart je istrajno izraavao svoja gledita o prirodi i identitetu Crkve. U etvrtom tomu njegovog dela Crkvena dogmatika mogu se nai Bartova najiscrpnija izlaganja o toj tematici. Crkva nije ljudska ustanova, ve Boje delo, zbivanje, novo i trajno Boje stvaralako delo. Ona nije nevidljiva, jer bismo joj umanjili vrednost kada bismo joj pripisali nevidljivost. Crkva je jedna, i na svom putu prema toj jednoj Crkvi, podeljene Crkve moraju da se odreknu svoje zablude da su identine s tom jednom Crkvom. Iako stalno promauje i pada, Crkva je sveta, ali jedino kao Telo Hristovo. Ona je i katolika, u meri u kojoj u svakom vremenu ostane verna svojoj sutini i nastoji da se trajno reformie. Time se objanjava i apostolinost Crkve, to jest, da ona ostaje podlona normativnom autoritetu i poukama apostola, u skladu s njima i njihovom porukom. Po tome se i razlikuje od otpale Crkve. Crkva, koja postoji radi Boga, postoji i radi sveta. Ova dvostruka sluba zahteva od Crkve da propoveda evanelje, da ga objanjava i primenjuje u skladu s

vremenom i mestom onih kojima je upueno. Oblici ove dvostruke slube su mnogobrojni, ali je svaki oblik poveren celokupnoj hrianskoj zajednici. Svako razlikovanje izmeu klerika i laika, izmeu onih na poloaju i onih koji to nisu se odbacuje. Niko nije na funkciji, ali niko nikada nije ni osloboen odgovornosti.

3. Ekleziologija Hansa Kuinga

U dva svoja najvanija dela, Strukture Crkve (1963) i Crkva (1967), Hans Kuing (1928- ), najpoznatiji i najkontroverzniji rimokatoliki ekleziolog dvadesetog stolea, gradi svoju ekleziologiju prvenstveno na temelju biblijskih podataka i crkvene istorije. Kada se bavi poreklom Crkve, rukopoloenjem, apostolskom sukcesijom, lokalnom i univerzalnom Crkvom i poloajem pape, Kuing se slui crkvenom istorijom i novozavetnim dokazima, ne toliko da podri savremena slubena uenja, ve da nagovesti alternativne mogunosti. Linija razdvajanja izmeu Rimokatolike crkve i protestanata njemu izgleda manje otra nego to se to tradicionalno smatralo. Njegov najznaajniji doprinos diskusiji o temama koje se tiu prirode i identiteta Crkve lei moda u sadrajnim pitanjima koja je pokrenuo pre sukoba s Vatikanom 1979. godine koji je doveo do uskraivanja prava da predaje rimokatoliku teologiju.

F. Savremeni poboni vetrovi

1. Ekumenski pokret

Posle pojave i bujanja modernog ekumenizma doktrina o Crkvi se sasvim prirodno nala u centru panje. Poto najvaniju brigu ekumenskog pokreta predstavlja meusobni odnos Crkava, pitanja povezana s prirodom i identitetom Crkne nisu se nikako mogla zaobii.

Utemeljen 1948. godine kao rezultat Svetske misionarske konferencije, odrane u Eginburgu 1910. godine, Svetski savez crkava (WCC) je nastojao da uspostavi vidljivo zajednitvo svih hriana. Ovo zajednitvo je trebalo da se temelji na jednom krtenju, priznavanju apostolskog kreda i u optem slavljenju Gospodnje veere, koju bi delilo meusobno priznato svetenstvo. Sva ova pitanja su povezana s hrianskom doktrinom o Crkvi. Iako sam ne zastupa nikakvu odreenu ekleziologiju, WCC je uspeo da meu mnogim Crkvama uspostavi svest o zajednitvu, koje, iako jo daleko od potpunoga, po mnogima predstavlja jedan od najznaajnijih faktora u istoriji Crkve dvadesetog stolea. Ovo zbliavanje je nalo svoj izraz 1982. godine u izglasavanju dokumenta o veri i redu pod naslovom Krtenje, euharistija i svetenstvo. Neke Crkve, esto u svetlosti svog nastojanja da se sauva biblijska istina, nisu oklevale da izraze svoju zabrinutost i svoju rezervisanost u vezi s nekim ekumenskim pitanjima, posebno o upravljanju Crkvom, obliku i funkciji svetenstva, spektru superCrkve i neuspehu ekumenskog pokreta na podruju svetske misije.

2. Rimokatoliki ekumenizam

Iako se u poetku protivila ciljevima koje je sebi postavio WCC, Rimokatolika crkva se odluila na intenzivnu saradnju s ekumenskim pokretom. Drugi vatikanski koncil (1962-1965), koji je, bar to se tie upravljanja Crkvom, posmatrao papinstvo u izrazito komunalnim i kolegijalnim okvirima, izriito je pokazao svoju tenju za sjedinjavanjem svih hrianskih Crkava i priznao pravo na postojanje "sestrinskim Crkvama" istono pravoslavnim, ali i "eklezijalne dimenzije" drugima. Od tada se uputao u bilateralne razgovore s drugim Crkvama, jaajui istovremeno i svoj odnos s WCC. Ipak, enciklika Jovana Pavla II "Ut unum sint" "Da svi jedno budu" (1995) i njeni ponovljeni pozivi na hriansko jedinstvo nisu mnogo doprineli da se razbije pat-pozicija u pogledu budunosti ekumenskog pokreta.

3. Postmoderna orijentacija

U novije vreme mislioce svih teolokih orijentacija postmodernizam je doveo u stanje krize identiteta. Stavljajui pod znak pitanja osnovne pretpostavke doba prosveenosti i njegovu epistemologiju, postmodernistiki um nije vie sasvim siguran da je oveanstvo u stanju da objektivnom upotrebom razuma demonstrira bitnu korektnost filozofskih, naunih i verskih doktrina. On odbija da ogranii istinu na njenu racionalnu dimenziju, skidajui tako s prestola ljudski um kao arbitra istine. Ne samo da postoje drugi verodostojni putevi da se stekne znanje i upozna istina, ve daleko od toga da bude univerzalna i bezvremena, istina je u sutini relativna i odnosi se na drutvo u kojemu se njeni istraivai nalaze. Ova velika promena u nainu razmiljanja ima beskrajno veliki uticaj na neije shvatanje Crkve, posebno njene prirode i identiteta. Ona istovremeno upuuje ozbiljan izazov Crkvi u njenoj misiji. Sledea generacija e imati zadatak da razmisli o implikacijama ove fenomenalne promene na objavljivanje Hristove vere, suoene s meusobno suprotstavljenim tumaenjima stvarnosti, i za biblijsku doktrinu o Crkvi.

G. Adventisti sedmog dana

Od samog poetka, odmah posle velikog razoaranja iz 1844. godine, adventisti sedmog dana (ime je prihvaeno tek kasnije) smatrali su da poruke trojice anela iz Otkrivenja 14,6-12, zajedno s objavom u Otkrivenju 18,1-4, sainjavaju Boju poslednju poruku blagodati pre Hristovog povratka u slavi i velianstvu. Oni veruju da njihov pokret jedini ispunjava uslove, navedene u tim tekstovima i u Otkrivenju 12,17. Istovremeno oni naglaeno odbacuju misao da samo oni pripadaju Bojoj deci. Svi oni koji slue Bogu, potujui Njegovu volju onako kako je oni shvataju, pripadaju Bogu i predstavljaju potencijalne lanove Njegovog konanog Ostatka. Ipak, njima je poveren zadatak da pozivaju ljude i ene po celom svetu da slue Stvoritelju i da ih s obzirom na blizinu dana suda opomenu da se ne pridrue velikom otpadu poslednjih dana, proreenom u Otkrivenju 13. Adventisti se i danas dre ovih gledita.

Iako su prihvatali nekoliko zajednikih doktrina, "malo stado", odnosno ostatak nekadanjeg Milerovog pokreta, ostao je sumnjiav prema bilo kojoj doktrini o Crkvi. Svaka ekleziologija za njih je predstavljala povratak u njihovo nekadanje vavilonsko stanje. Meutim, pedesetih godina devetnaestog stolea broj adventistikih vernika se poeo naglo umnoavati i oni su zauzimali sve vea podruja. Uprkos odlunom protivljenju nekih meu njima, poziv Jamesa Whitea da se uspostavi jedinstvo vere i delovanja i tako izbegne nered, da se adventistiki pokret organizuje po novozavetnim naelima da bi se omoguio uspeniji razvitak i napredovanje pokreta kao celine, postigao je uspeh. Polako se poela oblikovati i doktrina o Crkvi. Organizacijom sedam crkvenih oblasti 1861. i 1862. godine i stvaranjem Generalne konferencije 1863. godine, samo dvadesetak godina posle velikog razoarenja, postavljen je temelj se samo adventististikoj doktrini o Crkvi, ve i osnovnom obrascu crkvene organizacije. Jedinstvena svest o misiji, izraena hitnou objavljivanja "trostruke aneoske vesti", veoma je doprinela osnivanju Crkve adventista sedmog dana, ije je ime bilo prihvaeno jo 1860. godine. Od tog vremena Crkva je prihvaana i u svojoj lokalnoj i u univerzalnoj dimenziji. Tradicionalnim karakteristikama Crkve, koja je jedna, sveta, katolika (sveopta) i apostolska, adventisti su dodali i dranje svih Bojih zapovesti i pojavljivanje dara prorotva. Organizovana da obavi misionarski zadatak, grupa lokalnih crkava sainjava oblast ili konferenciju, grupa tih jedinica sainjava Uniju. Unije, po celom svetu, povezane u Odeljenja, sainjavaju Generalnu konferenciju. Struktura je slina prezbiterijanskom ili reprezentativnom obliku crkvene uprave; ovaj put, meutim, na planetarnom nivou. U poslednje vreme na nekim mestima je predlagan i kongregacionalistiki oblik crkvene uprave. Slino anabaptistima, i adventisti sedmog dana tradicionalno stoje negde na pola puta izmeu magisterijalnog protestantizma (luterani, kalvinisti, anglikanci) i rimokatolicizma. Oni zastupaju autoritet Biblije, krtavanja vernika, odvojenost Crkve i drave, versku slobodu, duboku odanost velikom evaneoskom zadatku i uverenje da Crkva, izgraena to je mogue blie novozavetnom uzoru, premouje granice nacija i lokalnih kultura. Za njih je Crkva, bez obzira ta jo moe da bude, zajednica krtenih vernika, ukorenjenih u Bibliji, koji ne dozvoljavaju da ih teritorijalna ogranienja spreavaju da obave svoju evaneosku misiju.

XI. Komentari Ellen G. White

Od samog poetka Ellen G. White je bila duboko povezana s doktrinalnim i organizacijskim razvojem adventistikog pokreta. Kao nadahnuti savetnik, ona je imala kljunu ulogu u razvoju adventistikog pristupa doktrini o Crkvi. Ona jeotvoreno govorila da je Crkva adventista sedmog dana Boja Crkva poslednjeg vremena i pokazivala dalekoseno interesovanje za njen razvoj, organizaciju i jedinstvo. Iako smo prilino ogranieni prostorom, ipak emo na nekoliko narednih stranica razmatrati ove bitne aspekte adventistike ekleziologije. U mislima Elen G. White nije bilo nikakve sumnje u postojanje i realnost Boje Crkve. Ona pie: "Gospod ima narod, izabrani narod, svoju Crkvu, koja treba da pripada Njemu, da bude Njegova tvrava u ovom grehom izmuenom, uznemirenom svetu." (TM 16) Neto kasnije primeuje da On ima "odreeni narod, Crkvu na Zemlji, koja nije podreena nikome, ve nadmona svima po svojoj sposobnosti da objavljuje istinu, da brani Boji zakon. Bog ima svoja boanski odreena orua ljude koje On vodi, ljude koji su izdrali vrelinu i terete dana, ljude koji sarauju s nebeskim silama na unapreivanju Hristovog carstva u ovom svetu." (TM 58) Crkva je "kanal svetlosti, i preko nje On objavljuje svoje namere i svoju volju" (AA 163). "Nita na ovom svetu nije Bogu milije od Njegove Crkve" (2SM 397), koja "posle Hristovog odlaska treba da bude Njegov predstavnik na Zemlji" (DA 291).

A. Crkva: Na Zemlji i na Nebu

"Od poetka, verne due su sainjavale Crkvu na Zemlji. U sva vremena Gospod je imao svoje straare koji su verno svedoili narataju u kojemu su iveli... Bog je ove verne svedoke uveo u zavetni odnos sa sobom, sjedinjujui tako Crkvu na Zemlji sa Crkvom na Nebu. On je slao svoje anele da slue Njegovoj Crkvi, i ni vrata paklena nisu bila u stanju da savladaju Njegov narod." (AA 11)

"Boja Crkva ovde dole jedno je s Bojom Crkvom gore. Vernici na Zemlji i bia na Nebu koja nikada nisu pokleknula sainjavaju jednu Crkvu." (6T366)

B. Hristos i Crkva: uzak meusobni odnos

Boja Crkva je podignuta na Steni. "Ta Stena je sam Hristos Njegovo telo za nas lomljeno i ranjavano. Crkvu, koja je sazdana na ovom temelju, ni vrata paklena nee nadvladati." (DA 413) "On je Glava, a Crkva je Telo." (Ed 268) Kao "Glava Crkve i Spasitelj mistinog Tela" (AH 215; letter 18b, 1891), Hristos "nadzire svoje delo sluei se ljudima koje je Bog postavio da deluju kao Njegovi predstavnici" (AA 360). "Veoma blizak i svet je odnos izmeu Hrista i Njegove Crkve On je enik, a Crkva je Njegova Nevesta." (Ed 268) "U Bibliji, sveti i trajni karakter odnosa koji postoji izmeu Hrista i Njegove Crkve predstavljen je zajednicom braka." (GC 381)

C. U penici ima i kukolja

Iako predstavlja Hristovo Telo "Crkva je sastavljena od nesavrenih, pogreivih ljudi i ena, prema kojima se neprestano mora pokazivati ljubav i strpljenje." (5T 104) "Bog ima svoju Crkvu, ali je to Crkva koja se bori, a ne Crkva pobednica. Nama je ao to ima i pogreivih vernika, to meu penicom ima i kukolja." (TM o45) "Kada uu u Crkvu neki ljudi misle da e se ispuniti sva njihova oekivanja i da e se sretati samo s neporonim i savrenim vernicima. Oni su revnosni u svojoj veri i kada vide mane na vernicima, kau: Mi smo napustili svet da se ne bismo druili s pokvarenim karakterima, a sada vidimo da su zli i ovde! A onda pitaju, kao i sluga u paraboli: Odakle, dakle, kukolj? Meutim, nema potrebe da budemo time razoarani, jer nam Gospod nije dao povoda da mislimo da je Crkva

savrena; i ni sva naa revnost nee uspeti da postigne da Crkva koja se bori bude isto tako neporona kao i Crkva pobednica." (TM 47) A ipak, "oslabljena i nesavrena, kao to moda izgleda, Crkva je jedini objekat kojemu Bog u posebnom smislu posveuje svoju najviu panju. Ona je pozornica Njegove blagodati, na kojoj Bog uiva da pokazuje svoju mo da preobraava srca." (AA 12)

D. Boje izabrano sredstvo za spasavanje grenika Kao "riznica bogatstva Hristove blagodati" (AA 9), Crkva je "Boje izabrano sredstvo za spasavanje ljudi. Njena je misija da evanelje odnese svetu. Ova obaveza poiva na svim hrianima. Svi, u skladu sa svojim talantima i mogunostima, treba da uestvuju u ispunjavanju Spasiteljevog naloga. Hristova ljubav, koja nam je otkrivena, ini da smo duni svima onima koji ga nisu upoznali. Bog nam je dao svetlost, ne samo za nas, ve da njome obasjamo i druge." (SC 81) Zaista, Bog je odluio da se osloni na Crkvu da ona obavi Njegovo delo spasenja. Zato ju je i krstio silom Svetoga Duha i i udelio joj sve darove blagodati, koji e joj pomoi da savlada sve prepreke (6T 432). Da bi joj omoguio da zavri ovo delo "trebalo je da se Sveti Duh spusti na one koji ljube Hrista. Time bi oni bili osposobljeni da, slavei svoga Gospoda i na Njegovu slavu, prime svaki dar neophodan da dovravanje svoje misije." (ML 47) U apostolsko doba, "Crkva je pokazivala Hristov duh i izgledala prekrasna u svojoj jednostavnosti. Njen nakit su bila sveta naela i primeran ivot njenih vernika. Mnotvo ljudi je bilo zadobijeno za Hrista, ne sjajem i uenou, ve Bojom silom koja je pratila jednostavno propovedanje Njegove Rei." (5T 166) Potstreknuta jednim Jezekiljevim otkrivenjem, Ellen G. White na izvanredno lep i snaan nain opisuje nameru koju Bog ima sa Crkvom: "Prekrasno je delo koje Gospod eli da obavi preko svoje Crkve da bi se proslavilo Njegovo ime. Slika ovog dela je objavljena u Jezekiljevom vienju o reci isceljenja: Ova voda tee u Galileju prvu, i sputa se u polje, i utie u more, i kada doe u more, njegova e voda postati zdrava. I sve ivotinje to se miu kuda god dou ove reke, bie ive... i kraj reke po bregu otud i odovud rae drveta svakojaka rodna, kojima lie nee opadati niti e roda na njima nestajati: svakoga e meseca raati novi

rod, jer joj voda tee iz svetinje; zato e rod njihov biti za jelo i lie njihovo za lek. (Jezekilj 47,8-12)" (AA 13)

E. Evaneoski red u prvoj Crkvi

Pod vodstvom apostola delo povereno Crkvi brzo se razvijalo, tako da je postalo neophodno da se preraspodele dunosti koje su oni do tada nosili. Apostoli su odvojili sedmoricu vernika, koje je izabrala jerusalimska crkva i to je bio "znaajan korak u uvoenju evaneoskog reda u Crkvu" objanjava Ellen G. White (AA 88.89). Neposredno posle toga, "kao vaan faktor u duhovnom rastenju novih obraenika, apostoli su vrlo paljivo nastojali da ih okrue zatitnom ogradom evaneoskog reda. Crkve su bile postepeno organizovane u svim mestima u Likaoniji i Pizidiji u kojima je bilo vernika. U svakoj crkvi su bili postavljeni slubenici, uspostavljen je odgovarajui red i sistem za reavanje svih pitanja koji su mogla uticati na duhovno blagostanje vernika. To je bilo u skladu s evaneoskim planom da se svi vernici sjedine kao jedno Telo u Hristu. Taj plan je Pavle paljivo ostvarivao u toku cele svoje slube." (AA 185) I tako je "organizacija crkava bila i dalje usavravana" objanjava na autor. "da bi se odrao red i omoguilo skladno delovanje." (AA 91.92) "A sada" pie ona. "u ove poslednje dane, kada Bog dovodi svoju decu u jedinstvo vere, postoji vea stvarna potreba za redom nego ikada u prolosti; jer, dok Bog sjedinjuje svoju decu, Sotona i njegovi zli aneli su veoma zaposleni da spree to jedinstvo i da ga potkopaju." (EW 97)

F. Neki oblici organizacije ocenjeni kao neophodni

U jednom poduem poglavlju, koje je bilo napisano posle nekih etrdeset godina razvitka organizacije Crkve (TM 24-32), Ellen G. White raspravlja o raznim iskustvima za koje smatra da su usko povezana s razvojem adventistikog pokreta. Pojavljivale su se tekoe, morale su se uklanjati pogreke: "Bilo nas je malo... Ovce su bile ratrkane po stazama i puteljcima, po gradovima i gradiima, po umama." (TM 24) aica posveenih i iskrenih vernika provodila je sate

pretraujui Pisma, istraujui istinu i molei se "da budemo jedno u veri i nauci, jer smo znali da Hristos nije podeljen" (TM 24). Kada se broj vernika poveao, "postalo je jasno da e bez nekog oblika organizacije doi do velike zbrke, i da se delo nee obavljati uspeno. Da bi se osiguralo izdravanje propovednika, da bi se obavilo delo u novim podrujima, da bi se crkve i propovednici zatitili od nedostojnih vernika, da bi se sauvala crkvena imovina, da bi se istina objavila putem tampane rei, i iz mnogih drugih razloga, organizacija je postala neophodna." (TM 26) Iako je protivljenje bilo snano, iako se stalno iznova pojavljivalo, preovladalo je uverenje da je "organizacija sutinski neophodna" (TM 26), pa je "izraziti napredak pratio preduzimanje ovog koraka" (TM 27). "Bog je blagoslovio nae sjedinjene napore" i "seme goruice je izraslo u veliko drvo" zakljuuje Ellen G. White (TM 27). Postojala je elja da se izbegne zbrka i da se "delo uspeno obavi". Drugim reima, jedna snana teoloka potreba, potreba da se Hristovo evanelje objavi sve do kraja sveta pre skorog Gospodnjeg dolaska, zahtevala je da se razmotri neki oblik crkvene organizacije. Svaka crkvena organizacija mora da bude u skladu sa svedoenjem Biblije. Podseajui na iskustvo prvih hrianskih vernika, Ellen G. White primeuje: "Organizacija crkve u Jerusalimu trebalo je da poslui kao uzor za organizovanje crkava u svim drugim mestima u kojima e vesnici istine zadobiti obraenike za evanelje. Oni kojima je bila poverena odgovornost da vode opti nadzor nad crkvama nisu smeli da vladaju Bojim nasledstvom, ve da kao mudri pastiri "pasu stado Boje... i da budu ugled stadu" (1. Petrova 5,2.3). akoni su morali da budu "ljudi u asti, puni Svetoga Duha i premudrosti". Ovi ljudi su kao jedan morali da stanu na stranu onoga to je pravo i da ono to je pravo tite vrsto i odluno. Na taj nain bi svojim uticajem delovali kao faktor jedinstva celog stada." (AA 91)

G. Potreba za jedinstvenim delovanjem

Neki su naglaavali opasnost koju predstavljaju ovakvi napori da se "uspostavi red" i traili da im se dozvoli da idu svojim nezavisnim putem. Poeli su da "veruju da su red i disciplina neprijatelji svake duhovnosti", da su "svi napori da

se uspostavi red samo... ograniavanje line neotuive slobode" i ih se treba plaiti "kao papinstva" (1T 650). Ellen G. White je takvima odgovorila da je "Bog svoju Crkvu na Zemlji nainio kanalom svetlosti i da On preko nje objavljuje svoje namere i svoju volju. On nijednom od svojih slugu ne daje neko iskustvo nezavisno od iskustva same Crkve ili suprotno tom iskustvu, niti jednom oveku objavljuje svoju volju za celu Crkvu, dok Crkvu, koja je Hristovo Telo, ostavlja u tamu." (GW 443) Ovo se, tvrdi ona, odnosi na svakog vernika, odnosi se ak i na apostole i proroke, kao to se moe videti iz Pavlovog sluaja. Iako je Hristos naao za dobro da osposobi apostola za najvanije delo, iako ga je na putu za Damask doveo u samu svoju blizinu, nije eleo da sam poui Pavla istinama Biblije. "Sam Hristos se otkrio Pavlu" pie Ellen G. White "a onda ga je doveo u vezu sa svojom Crkvom, koja je svetlost svetu. Ona je morala da poui ovog obrazovanog i omiljenog govornika hrianskoj religiji." (3T 433) Povezujui Savla iz Tarsa sa Crkvom, Hristos je potvrdio "silu koju joj je dao da bude kanal svetlosti svetu" (3T 433).

H. Pouke na temelju Jerusalimskog sabora

Godinama kasnije, kada su judaistiki raspoloeni vernici pokrenuli pitanje obrezanja u crkvi u Antiohiji, "Pavle je znao miljenje Bojega Duha o tom pitanju" (AA 200). "Njemu je Bog otkrio ta misli o stavljanju nepotrebnih tereta na plea hriana iz neznabotva." (AA 200) Da bi ustanovio Boju volju, da li mu je bilo neophodno da prisustvuje skupu u Jerusalimu koji e se baviti tim pitanjem? "Uprkos injenici da je sam Bog pouio Pavla, on nije zastupao nikakve nategnute ideje o pojedinanoj odgovornosti. Iako je traio da ga Bog neposredno vodi, uvek je bio spreman da prizna autoritet skupa vernika sjedinjenih crkvenim zajednitvom." (AA 200) Ovaj sluaj nam prua zanimljiv uvid u gledite apostola, ali i prve Crkve, o vanosti zajednikog jedinstvenog delovanja u sluenju Bogu. Isto je tako znaajna i primedba Ellen G. White da je zakljuak, donesen tom prilikom na Jerusalimskom saboru, bio razaslat "da bi se uinio kraj svim nesuglasicama; jer je to bio glas najvieg autoriteta na Zemlji." (AA 196) Slino

tome, njoj je bilo "pokazano se sud nijednog oveka ne moe podrediti sudu nijednog drugog pojedinca. Ali, kada se izrekne sud Generalne konferencije na zasedanju, koja je najvii autoritet koji Bog ima na Zemlji, njemu se moraju podrediti lina nezavisnost i lino miljenje." (3T 492)

I. uvajte se duha dominacije

Dok poziva da se Crkva "kree mudro, osetljivo, u skladu sa savetima bogobojaznih savetnika" (9T 257), Ellen G. White upozorava da ve injenica da su neki "samovoljno prisvojili vlast", "kao da poloaj pretvara ljude u bogove" treba da izazove strah meu pripadnicima Bojeg naroda (TM 361). U sluaju da se neki stareina uspuni "duhom dominacije" i pone da smatra "da mu je dodeljeno pravo da svoju volju proglasi vladajuom silom" ona misli da je "jedino i sigurno reenje njegovo smenjivanje pre nego to nanese jo veu tetu" (TM 362). "Oni koji su na poloaju" objanjava Ellen G. White "treba da pokau Hristov duh... treba da se kreu pod upravom Svetoga Duha. ovekov poloaj ne ini ga ni za jednu jotu ili titlu veim u Bojim oima; Bog ocenjuje jedino po karakteru." (TM 362) Ona je sigurna da e "Gospod podii radnike koji e shvatiti svoju nedostojnost i bez Boje posebne pomoi" (TM 361).

J. Boja Crkva poslednjeg vremena

U poglavlju u kojemu opisuje razliku izmeu Boje Crkve Ostatka i Vavilona, na pisac kae: "Bog ima na Zemlji svoju Crkvu koja uzdie Njegov pogaeni zakon i predstavlja svetu Boje Jagnje koje je uzelo na sebe grehe sveta." (TM 50) Dok opisuje Crkvu kao silu koja e "stati na prolomu i podignuti ograde i obnoviti stare razvaline" (TM 50), ona podsea svoje itaoce da je "Bog u ovaj dan pozvao svoju Crkvu, kao nekada stari Izrailj, da poslui kao svetlost na Zemlji. Svojim monim seivom istine, vestima prvog, drugog i treeg anela iz Otkrivenja 14, On ih je odvojio od Crkava i od sveta da bi ih doveo u svoju svetu blizinu. On ih je uinio uvarima svoga zakona i poverio im velike istine proroanstava za ovo vreme. Kao i sveta proroanstva poverena starom Izrailju, i

ova predstavljaju sveti zalog koji se mora preneti svetu... Niemu se ne sme dozvoliti da sprei ovo delo. To je najvaniji posao za ovo vreme, on je isto toliko dalekosean kao i venost." (5T 455.456) U svojoj drugoj poruci zasedanju Generalne konferencije 1913. godine, Ellen G. White je poruila svojoj brai, adventistima sedmog dana, da e "delo koje lei pred nama... napregnuti svaku silu ljudskog bia. Ono e pozivati na iskazivanje snane vere i na stalnu budnost... Treba da zadrhtimo od same veliine tog zadatka. A ipak, uz Boju pomo, Njegove sluge e na kraju pobediti." (GCB 27. maj 1913. 165)

K. Pobedonosna Crkva

to se tie pobede, Ellen G. White jasno kae da e "ista sila koja je Hrista podigla iz mrtvih podii i Njegovu Crkvu i proslaviti je s Hristom kao Njegovu Nevestu, podii iznad svih poglavarstava i vlasti, iznad svakog imena, ne samo na ovom svetu, ve i u nebeskim dvorima, u nebeskom svetu. Pobeda zaspalih svetih bie slavna kada grane jutro vaskrsenja. Sotonine pobede e prestati, dok e Hristos pobediti u slavi i asti. ivotodavac e krunisati besmrtnou sve one koji ustanu iz grobova." (1SM 305.306)

XII. Literatura

Sistematske teologije, kao i odgovarajui lanci u biblijskim renicima, enciklopedijama i teolokim asopisima bave se pitanjem Crkve. Mi emo navesti niz izabranih dela, u kojima se istrauje ova tema i koja smo konsultovali prilikom pisanja ovog lanka. Od najvanijih dela na engleskom jeziku, iako su pisana iz razliitih perspektiva, navodimo sledea:

Bannerman D. Douglas, The Scripture Doctrine of the Church, Grand Rapids, Baker, 1976. Barth Karl, Church Dogmatics, Edinburgh, T and T. Clark, 1936. Beasley-Murray George R. Baptism in the New Testament, London, MacMillan, 1962. Berkouwer Gerrit C. The Church, Grand Rapids, Eerdmans, 1976. Bromiley Geoffrey W, The Unity and Disunity of the Church, Grand Rapids, Eerdmans, 1958. Calvin John, Institutes of the Christian Religion, Book 4, Philadelfia, Westminster, 1960. Cleveland Earl E. The Church Servant to the World, Grantham, England, Stanborough Press, 1983. Damsteegt P. Gerard, Foundations of the Seventh-Day-Adventist Message and Mission, Grand Rapids, Eerdman, 1977. Dana H, A Manual of Ecclesiology, Kansas City, Central Seminar, 1944. Dulles Avery R, Models od the Church, Garden City, N.Y, Image Books, 1978. Eastwood Cyril, The Priesthood of all Believers, Minneapolis, Augsburg, 1962. Ferguson Everett, The Church of Christ, GrandRapids, Eerdmans, 1996. Flew R.N, Jesus and His Church, London, Epsworth, 1956.

Florovsky Georges, Bible, Church, Tradition:An Eastern Ortodox View, Belmont, Mass, Nordland, 1972. Gilkey Langdon, How the Church Can Minister to the World Witout Losing Itself, New York, Harper and Row, 1964. Goodall Norman, The Ecumenical Movement: What It Is and What It Does, New York, Oxford University Press, 1964. Hiscox Edward T, The New Direktory for Baptist Churches, Philadelphia, Judson, 1894. Jay Eric George, The Church: Its Changing Image Tgrough Twenty Centuries, Atlanta, John Knox, 1980. Kelley Dean M, Why Evangelical Churches Are Growing, New York, Harper and Row, 1977. Kuing Hans, The Church, New York, Sheed and Ward, 1968. Ladd George E, Jesus and the Kingdom, New York, Harper and Row, 1964. Manson Thomas W, The Church's Ministry, Philadelphia, WWestminster, 1948. McKenzie John L, Authority and the Church, New York, Sheed and Ward, 1966. Minear Paul S, Images of the Church in the New Testament, Philadelphia, Westminster, 1960. Newbegin Lesslie, The Household of God, New York, Friendship Press, 1954. Radmacher Earl D, What the Church Is All About, Cjhicago, Moody, 1978.

Saucy Robert L, The Church in God' s Program, Chicago, Moody, 1972. Schwarz Richard W, Light Bearers to the Remnant, Mountain View, Calif, Pafific Press, 1979. Schweizer Eduard, Church Order in the New Testament, London, SCM 1961. Watson David, I Believe in the Church, Grand Rapids, Eedrmans, 1979. White Ellen G, The Remnant Church, Mountain View, Calof, Pacific Press, 1950.