TEOLOGIJA 2

OBREDI: KRTENJE, PRANJE NOGU I GOSPODNJA VAERA

Herbert Kisler (Kiesler)

Uvod

Iako se obavljaju na razliite naine, krtenje, pranje nogu i Gospodnja veera predstavljaju tri najstarija i najvanija hrianska obreda, i imaju svoje puno opravdanje i svoju potvrdu u novozavetnoj nauci i praksi. Krtenje predstavlja vrata za ulazak u Crkvu, to je simbol odbacivanja starog ivota i prihvatanja novog ivota u Isusu Hristu (Rimljanima 6,4). Pranje nogu ukazuje na poniznost i oienje (Jovan 13, 10-16). Uzimanje hleba i vina za vreme Gospodnje veere podsea na Hristovo lomljeno telo i prolivenu krv i obnavlja nadu u Njegov drugi dolazak (Matej 26,28; 1. Korinanima 11,23-26).

I. Krtenje A. Biblijsko uenje o krtenju 1. Terminologija 2. Jovanovo krtenje 3. Isusovo krtenje

4. Misionarski nalog 5. Krtenje u Delima apostola 6. Krtenje u Pavlovim spisima

B. Praktine dimenzije krtenja 1. Ulazak u Crkvu putem krtenja 2. Oblik krtenja 3. Starost prilikom krtenja 4. Ponovno krtenje 5. Uticaj krtenja na hriansko iskustvo C. Zakljuak D. Istorijski pregled 1. Prethodnici krtenja 2. Posleapostolsko razdoblje 3. Poslenikejska Crkva 4. Srednji vek 5. Reformacija 6. Savremeno doba 7. Adventistiko gledite

II. Obred pranja nogu A. Novozavetni temelj B. Znaenje pranja nogu C. Uticaj pranja nogu na hriansko iskustvo D. Zakljuak E. Istorijski pregled 1. Do Reformacije 2. Posle Reformacije 3. U Crkvi adventista sedmog dana

III. Gospodnja veera A. Gospodnja veera u Novom zavetu 1. Gospodnja veera u Sinopticima 2. Gospodnja veera u 1. Korinanima B. Teoloko znaenje Gospodnje veere C. Obavljanje Gospodnje veere 1. Uestalost obreda 2. Ko moe da uestvuje 3. Beskvasni hleb i neprevrelo vino D. Zakljuak

E. Istorijski pregled 1. Prva stolea 2. Srednji vek 3. Reformacija 4. Savremeno doba 5. Adventistiko gledite

IV. Komentari Ellen. G. White A. O krtenju B. O Gospodnjoj veeri i obredu pranja nogu

V. Literatura

Prilikom razmatranja obreda krtenja kljunu vanost ima biblijsko uenje na kojemu se obred temelji. Moraju se ipak razmatrati i praktine dimenzije obreda, kao i istorija krtenja kroz vekove.

A. Biblijsko uenje o krtenju Obred krtenja je utemeljen na uenjima Novog zaveta i spominje se na nekoliko mesta. Ovaj tekst e razmatrati novozavetnu terminologiju povezanu s krtenjem

i svedoenja najvanijih novozavetnih linosti o ktenju: Jovana Krstitelja , Isusa Hrista i apostola Pavla. Dodatne tekstove o krtenju nalazimo i u Delima apostola.

1. Terminologija

Novozavetni pojam "baptizo" (u naem prevodu "krstiti se") trebalo bi prevesti naom reju "uroniti". Srodna je i grka re "bapto" "zaroniti", "biti ispod povrine", koja se pojavljuje na nekoliko mesta (Luka 16,24; Jovan 13, 26; Otkrivenje 19,13) ali nikada u vezi s krtenjem. Pojam "baptizo" se pojavljuje vie od ezdeset puta i oznaava krtenje uronjavanjem posle pokajanja, kao kod Jovanovog krtenja, ili posle vaskrsenja, u Hrista. Isti pojam, koji nalazimo u Marku 7,4; Luki 11,38. i Jevrejima 9,10. odnosi se na jevrejsko ceremonijalno pranje. Pet puta pojam se odnosi na krtenje Svetim Duhom (Matej 3,11; Marko 1,8; Luka 3,16; Jovan 1,33; Dela 11,16), i tu ne oznaava nikakvo fiziko uronjavanje. U Marku 10,38. i 39. pojam je upotrebljen u figurativnom smislu, pretrpeti, propatiti. Ne samo da upotrebljena re podupire ideju o krtenju uronjavanjem, ve i pojedinosti u novozavetnim izvetajima o krtenjujasno ukazuju na uronjavanje. Na primer, Matej istie da "krstivi se Isus izie odmah iz vode" (Matej 3,16) i da je Jovan krtavao u blizini Salima "jer tamo bee mnogo vode" (Jovan 3,23). U Delima 8,38.39. i Filip i ukopljenik su uli u vodu i izali iz nje.

2. Jovanovo krtenje

Prvi novozavetni izvetaj o krtenju govori o Jovanu Krstitelju (Vidi: Marko 1,4.5; Luka 3,3!). Prema tekstu u Mateju 3,1-6. Jovan Krstitelj je objavljivao poruku o pokajanju jer se pribliava carstvo Boje. Kao rezultat njegovog propovedanja, narod iz Jerusalima, Judeje, i sa podruja Jordana poeo je dolaziti k njemu. Pn je krtavao sve one koji su se kajali zbog svojih greha. Jovanovo krtenje je oznaavalo poetak novog ivota obraenika, obeavajui krtenome oprotenje greha i oienje od greha. Drugim reima, Jovanovo krtenje je bilo obeleeno gledanjem u budunost, verovanjem u dolazak Bojega suda i spasenje zaslugama Mesije, koji e sve obraenike krstiti Svetim Duhom i ognjem (Matej 3,11).

Neki bibliari su ukazali na slinosti izmeu kumranskih zavetnika i Jovana Krstitelja. I za Jovana i za njih, kraj je bio blizu. Zato je bila neophodna drastina promena, moralno pripremanje pokajanjem i krtenjem. Kumranska zajednica nikada nije priznala Mesiju kada je On stvarno pojavio, dok je Jovan bio Njegov pretea, glasnik.

3. Isusovo krtenje Sva etiri Evanelja izvetavaju da je Jovan krstio Isusa (Matej 3,13-17; Marko 1,9-11; Luka 3,21.22; Jovan 1,31-34). Matej istie da je Jovan oklevao da krsti Isusa: "Ti treba mene da krsti, a ti li dolazi k meni?" (Matej 3,14). Isus je odgovorio Jovanu: "Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu!" (Matej 3,15) Isus nije primio krtenje na temelju priznanja krivice, ve se izjednaio s pokajnicima u Izrailju koji su se odazvali na Jovanov poziv (DA 111). Na taj nain je uinio korak koji mi treba da uinimo. Isusovo krtenje je bilo vano zbog Njegove uloge u ostvarivanju Bojeg plana, i plana suda i plana otkupljenja. Njime je podvuena duboka vanost krtenja u ivotu Njegovih sledbenika. Matej, Marko i Luka spominju tri zbivanja posle Hristovog krtenja: nebo se otvorilo, Isus je video Svetoga Duha koji se spustio na Njega u obliku goluba, i uo se glas koji je progovorio: "Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji!" (Matej 3,16.17; Marko 1,11; Luka 3,22) Sva tri izvetaja kau da je Sveti Duh, poto je Boji glas objavio Isusa kao Bojeg Sina, odveo Isusa u pustinju, da mu je tamo Sotona pristupio i pokuao da ga iskua (Matej 4,1; Marko 1,12; Luka 4,1). U toku sedmice Njegovih patnji, visoki svetenici, knjievnici i glavari pitali su Isusa ijom vlau se slui (Matej 21,23-27; Marko 11,27-33; Luka 20, 1-8). Odgovorio je pitanjem: ""Da li je Jovanovo krtenje ljudslkog ili boanskog porekla? Poto nisu eleli da mu odgovore, Isus je odbio da odgovori na njihovo prvobitno pitanje. Meutim, On je potpuno odobravao misiju i krtenje Jovana Krstitelja (Matej 11,11; 17,12.13; Luka 7,24-28). Nijedan novozavetni pisac ne dovodi Isusovo krtenje u vezi s hrianskim krtenjem. Za to postoji jednostavan razlog: iako je On bio krten zajednoi s ostalim ljudima, Njegovo krtenje je bilo jedinstveno, jer je bio krten kao Mesija. Meutim, iako je Isusovo krtenje bilo jedinstveno, ono je ipak povezano s naim krtenjem, jer je Mesija predstavnik i Boga i oveka. Prema tekstu u Marku 1,11. glas s Neba priznao je Isusa kao Bojeg ljubljenog Sina. Prema tekstu u Galatima 3,26. svi vernici su Boji sinovi i keri verom u Isusa Hrista.

4. Misionarski nalog

Sva sinoptika Evanelja potvruju da je posle svog vaskrsenja Isus svojim uenicima poverio zadatak da propovedaju i ire evanelje po celom svetu. Matejev izvetaj o Hristovom nalogu sledbenicima govori o trostrukoj zapovesti: (1) Idite i uinite mojim uenicima pripadnike svih naroda; (2) krstite ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha; (3) nauite ih da dre sve to sam vam zapovedio (Matej 28,18-20). Isus je ovde opisan kao uzvieni Gospod, suveren svemira i Mesija kojemu je poverena sva vlast. I tako, Matej zavrava svoje Evanelje naglaavajui Isusovo carsko dostojanstvo. Upravo taj isti Car zapoveda svojim uenicima da idu i naine Njegovim uenicima sve narode. U 20. stihu Isus objanjava da se uenici stvaraju pouavanjem vernika svim Isusovim uenjima i naredbama; i da oni koji postanu uenici treaba da se krste. Prema tome, krtenje je javno proglaenje uenitva. Evaneoski nalog je velika povelja Crkve. Svi vernici su dobili odgovornost da svima objave poruku o Bojem carstvu. Vernici treba da ire svoju veru i da na taj nain zadobijaju za Hrista pripadnike svih naroda. Hrianstvo treba da prekorai sve nacionalne, etnike i druge granice da bi se pribliilo svim narodima i zadobilo ih za Hrista i za Njegovo carstvo. Prihvatanje Hrista treba da bude razumno izraene volje. Zato je vrlo znaajno pouavanje svim istinama pre nego to se donese ta znaajna odluka. Krtenje je dokaz verovanja (Marko 16,16) i dolazi posle pouavanja. Posle svog vaskrsenja Gospod je svojim uenicima dao nalog da po celom svetu propovedaju evanelje (Marko 16,15). U tekstu u Luko 24,47. naglasak se stavlja na potrebu da se pokajanje i oprotenje greha objave svim narodima. Ova dva kljuna shvatanja, pokajanje i oprotenje greha, podseaju na poruku Jovana Krstitelja.

5. Krtenje u Delima spostola

Od samog poetka, hriansko krtenje je povezano s pokajanjem. Krtenje u ime Gospoda Isusa ne samo da predstavlja simboliko oienje od greha, ve je

to bio i znak da vernik vie nema nikakvog uea u odbacivanuju Mesije. Ono pokazuje da je vernik postao uenik Isusa Hrista i pripadnik Njegovog naroda. U Delima 1,5. spominje se i krtenje vodom i krtenje Svetim Duhom. Ovo drugo krtenje je postalo stvarnost na dan Pedesetnice (Dela 2,1-4) i imalo je svrhu da osposobi uenike da postanu aktivni uesnici u globalnoj misiji Crkve. Meutim, krtenje Svetim Duhom nije ukinulo potrebu za krtenjem vodom, jer su ljudi, koji su uli Petrovu propoved, pitali ta treba da ine. Petar im je odgovorio: "Pokajte se i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oprotenje greha; i primiete dar Svetoga Duha." (Dela 2,38) Za vreme svoje misije u Samariji Filip je propovedao radosnu vest o carstvu Bojemu. Bilo je krteno mnotvo "ljudi i ena" (Dela 8,2). Znaajno je da se zapazi: "A kada ue apostoli koji bejahu u Jerusalimu da Samarija primi re Boju, poslae k njima Petra i Jovana, koji, siavi, pomolie se Bogu za njih da prime Duha Svetoga;; jer jo ni na jednoga ne bee doao, nego bejahu samo krteni u ime Gospoda Isusa." (Dela 2,14-16) Apostoli nisu dali novokrtenim vernicima dar Svetoga Duha, ve su jednostavno zatraili od Gospoda da izlije svoga Duha na vernike kao dokaz da ih je Bog prihvatio. Za vreme svoga susreta sa Gospodom na vratima Damaska Pavle je oslepio. Vid mu se vratio kada je Ananija kasnije poloio ruke na njega. Tada se ispunio i Svetim Duhom i kasnije krstio (Dela 9,3.4.8.17.18). Ananija je tom prilikom posavetovao Pavla reima: "Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavi ime Gospoda Isusa!" (Dela 22,16) Krtenja Kornilija i tamniara u Filibi posebno su zanimljiva, jer su bila praena posebnim boanskim delovanjem. Kornilije je bio prvi krteni obraenik iz neznabotva. U vienju je Petru bilo pokazano da ne sme praviti razliku izmeu Jevreja i neznaboaca. Bilo mu je reeno: "to je Bog oistio, ti ne pogani!" (Dela 10,15) Dok je Petar propovedao Korniliju, Sveti Duh se izlio na njegove neznaboake sluaoce. U svetlosti ovog boanskog delovanja, Petar nije oklevao da krsti Kornilija, zajedno s nekoliko njegovih roaka i prijatelja (Dela 10,44-48). Dok su Pavle i Sila hvalili Boga u tamnici u Filibi dogodio se veliki zemljotres. Mogui gubitak zatvorenika tako je uasnuo 5tamniara da je bio spreman da se ubije (Dela 16,23-34). Pavle ga je zaustavio da to ne uini. Odgovarajui na tamniarevo pitanje: "ta treba da inim da se spasem?" Pavle i Sila su kazali da treba da veruje u Gospoda Isusa i da e biti spasen i on sam i lanovi njegovog doma (Dela 16,31). Apostoli su tada propovedali Re Gospodnju njemu i lanovima njegovog doma. I svi su bili krteni (Dela 16,33). U istom poglavlju zabeleeno je neto ranije i krtenje Lidije (Dela 16,14.15). Ovi primeri krtenja, zabeleeni u Delima, jasno opisuju krtenje kao dokaz da je vernik prihvatio spasenje spasonosnim Hristovim delovanjem. Krtenje je bilo i

javni in u toku kojega je bilo prizivano Isusovo ime (Dela 8,12; 10,48; 16,30-33; 22,16). Naravno, krtenju je prethodilo prouavanje Boje Rei (Dela 8,12.35; 16,32).

6. Krtenje u Pavlovim spisima

Pavlova najopirnija rasprava o krtenju zapisana je u Rimljanima 6,1-11, ali se mora sagledati i u irem kontekstu. U petom poglavlju apostol je pokazao da je Isus jedino reenje problema greha jer "gde se umnoi greh, onde se jo vema umnoi blagodat" (Rimljanima 5,20). U estom poglavlju apostol naglaava da su njegovi itaoci umrli grehu. Nastavlja zatim: "Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se? Tako se s njime pogrebosmo krtenjem u smrt da kao to usta Hristos iz mrtvih slavom oevom, tako i mi u novom ivotu da hodimo!" (Rimljanima 6,3.4) U treem stihu apostol naglaava da odnos vernika sa Hristom putem krtenja ukljuuje i odnos prema Njegovoj smrti. U drugom stihu Pavle govori da osoba koja je prihvatila Isusa kao svog Gospoda i Spasitelja umire grehu. Na temelju toga moemo zakljuiti da hrianin, sjedinjen sa Hristom putem krtenja, raskida s grehom i da sada ivi novim ivotom koji je posveen Bogu (Rimljanima 6,4). Isus je jasno rekao da je svakome koji eli da ue u Boje carstvo neophodno duhovno obnovljenje, koje je posledica obnavljanja srca pod uticajem Bojega Duha i krtenja vodom (Jovan 3,5). Na isti nain i Pavle govori da kandidat za carstvo slave mora da postane novo stvorenje (2. Korinanima 5,17). Kao rezultat preobraavanja celog bia, u taj proces zahteva smrt i pogreb telesne prirode i vaskrsenje na novi ivot u Hristu prilikom krtenja (Koloanima 2,11.12). Mi neemo uspeti da pravilno shvatimo smisao Pavlovog teksta u Rimljanima 6,14. ili tog poglavlja kao celine, ukoliko ne razaznamo razliite naine na koje hrianin moe da umre grehu ili da vaskrsne na novi ivot. Poto je Hristos na krstu umro za sve nas, hriani se sahranjuju s Njime krtenjem, odriui se svoje volje i umirui, na neki nain, s Njime toga dana, da bi dozvolili Njemu da svoj ivot ponovo ivi u njima, kao to isti apostol izjavljuje u Galatima 2,20. i 6,14. Hriani umiru grehu i vaskrsavaju prilikom krtenja, prihvatajui na taj nain Boju ponudu oprotenja u Isusu Hristu. Preko Njega, hriani stiu sposobnost da svakoga dana umiru grehu i da vaskrsavaju u novi ivot putem poslunosti Bogu. Konano, oni umiru grehu kada umiru fiziki; oni e ustati u vaskrsenju ivota prilikom dolaska svoga Gospoda.

Neki su shvatili prolo svreno vreme glagola "mi umresmo" u Rimljanima 6,2. kao dokaz da su hriani umrli s Hristom prilikom Njegove smrti. Meutim, ono to Pavle namerava da kae najbolje bi se moglo izraziti kao pozivanje na ono to se dogodilo hrianima u Rimu ali zaista i svim vernicima prilikom njihovog krtenja: smrt grehu! Prema Pavlu, krstivi se "u Hrista Isusa", hrianski vernici se krtavaju u Njegovu smrt i vaskrsavaju da bi zajedno s Njime iveli Njegovim vaskrslim ivotom, da bi "hodili u novom ivotu" (Rimljanima 6,3.4). Krtenjem "oblae se u Isusa Hrista" (Rimljanima 13,14; Galatima 3,27). Na taj nain hriani stiu iskustvo potpunosti ivota (Koloanima 2,9.10). Pavle shvata krtenje kao ulazak u ivot u Hristu, ali i kao ulazak u zajedniko Telo Hristovo, Crkvu (1. Korinanima 6,11; 12,13). Krtenje ne stoji samo za sebe, niti je samo sebi cilj; ono uvek predstavlja vrata za ulazak u Crkvu. Pripadati Crkvi Hristovom Telu znai da hriani svojim krtenjem prihvataju odgovornosti Tela. lanstvo u tom Telu obuhvata "podnoenje jedan drugoga u ljubavi", "staranje da se odri jedinstvo Duha u svezi mira" (Efescima 4,2.3), uklanjanje svih barijera meu vernicima Crkve (Galatima 3,27-29). To osim toga znai sluenje svim duhovnim darovima koje im je Sveti Duh dao da bi se izgradila Crkva, tako da bi mogla dostii "meru rasta visine Hristove" (Efescima 4,11-13). Konano, postajui udovi Tela Hristova hriani preuzimaju obavezu da uestvuju u ispunjavanju misionarskog zadatka Crkve (Matej 28,18-20).

B. Praktine dimenzije krtenja

Nekoliko praktinih dimenzija krtenja zasluuju da se razmotre. Krtenje otvara vrata za pripadnost Crkvi. Osim toga, nain na koji se krtenje obavlja i doba u kojemu krtenik pristupa krtenju takoe moramo razmotriti. I konano, pitanje ponovnog krtenja se mora uzeti u obzir. 1. Ulazak u Crkvu putem krtenja

Krtenjem hriani se pridruuju "jednom Telu" i postaju lanovi zajednitva vere (Dela 2,41.42.47; 1. Korinanima 12,13). To nije lanstvo u nekom klubu, iz kojega se ovek moe ispisati kada god to eli, ve pripadnost Telu Hristovom. Prema tome, krtenje zahteva pokajanje, veru i pokoravanje Hristovom

vrhovnitvu.

2. Nain krtenja Biblija zahteva krtenje uronjavanjem. Kao to je ve ranije reeno, i sama re "baptizo" krtenje ukazuje na uronjavanje. Novozavetni primeri, takoe, opisuju krtenje uronjavanjem. Konano, Pavlovo spominjanje pogreba i vaskrsenja u Rimljanima 6,3-5. bilo bi besmisleno ukoliko ne misli na potpuno uronjavanje. Krtenje kropljenjem ili polevanjem nije saglasno s biblijskim uzorom ili znaenjem krtenja uronjavanjem. Kada obavljaju krtenje, hriani obino izgovaraju formulu koja se nalazi u Mateju 28,19. naime, krtavaju u "ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Krtavati u ime moe znaiti primanje u porodicu, ili na temelju ovlaenja koje je dobijeno od trojednog Boga. U apostolsko doba, upotrebljavala se formula "u ime Isusa Hrista" ili "u ime Gospoda Isusa" (Dela 2,28; 8,16; 10,48). Krtenje jedino u ime Isusa Hrista umesto da se upotrebi formula navedena u Mateju 28,19. moe da bude odraz Petrovog poziva hrianima da prihvate Isusa Hrista kao HristaMesiju, da ga javno priznaju i da se pridrue Njegovoj Crkvi.

3. Doba pristupanja krtenju

Oni koji opravdavaju praksu krtavanja novoroenadi pozivaju se na takozvanu "oikos" ili formulu domainstva. Po njihovom miljenju , to potvruje gledite da su deca ili novoroenad krtavani u novozavetno doba. Obino se navode sledei tekstovi koji govore o obraenju i krtenju domainstva: (1) "A krstih i Stefanin dom!" (1. Korinanima 1,16); (2) Lidija: "A kada se krsti ona i kua njena!" (Dela 16,15); (3) uvar tamnice u Filibi: "I krsti se on i svi njegovi odmah!!" (Dela 16,33); (4) "A Krisp, stareina zborniki, verova Gospoda sa svim domom svojim!" (Dela 18,8); "Koji e ti kazati rei kojima e se spasti ti i sav dom tvoj!" (Dela 11,14) Neki bibliari smatraju da Pavle i Luka ne bi spominjali krtenje celih domainstava ukoliko bi deca bila iskljuena. Meutim, prilikom paljivijeg ispitivanja vidimo da su dokazi u korist krtavanja novoroenadi u ovim tekstovima utemeljeni na nedostatku izriitih izjava. Takva domainstva su se mogla sastojati i od slugu i odraslije dece. Biblijski temelj za obiaj krtavanja novoroenadi ipak nedostaje. Naravno, deca svih uzrasta su bila prisutna u

novozavetnoj Crkvi. Crkva se posebno interesovala za njih, jer je sam Isus rekao da su deca posebno znaajna i dragocena u Bojim oima (Matej 18,3; 19,14). Ali, u celom Novom zavetu niuje spomenut nijedan jedini sluaj krtavanja novoroenadi. Krtavanje novoroenadi je poelo tek u posleapostolsko doba i nema nikakvih konkretnih dokaza sda je takva praksa postojala sve do kraja drugog stolea. U svetlosti tekstova u Delima propovedanje evanelja ili prouavanje Pisma i obraenje kandidata i njegovo izraavanje vere u Gospoda Isusa Hrista uvek su prethodili krtenju (Dela 8,12.13. 35-38; 16, 30-33). Sve to potvruje injenicu da kandidati za krtenje nisu mogli biti deca i novoroenad. Novozavetni tekstovi o primanju kandidata polaze od pretpostavke da su primaoci krtenja odrasle osobe i da su spremne da svesno i namerno odbace greh i idole i da izraze svoju veru u Hrista i da mu budu budu verni i odani.

4. Ponovno krtenje Kao to je ve reeno, krtenje donosi verniku lanstvo u hrianskoj Crkvi u kojoj uiva prednosti i odgovornosti ravnopravnog vernika. Da li se krtenje, koje predstavlja ceremoniju ulaska u zajednitvo vernika Crkve moe i treba ponoviti, to je pitanje koje se veoma esto postavlja. Jedini biblijski tekst koji govori o ponovnom krtenju je tekst u Delima 19,1-7, koji izvetava o ponovnom krtenju 12 vernika iz Efesa. Sam tekst ne predstavlja nikakvu tekou. Opisani su vernici koji su jednom ve bili krteni. Odgovarajui na Pavlovo pitanje: "Na to se dakle krstiste?", oni su odgovorili: ""Na krtenje Jovanovo!" (Dela 19,3) Prema petom stihu, ova dvanaestorica vernika su bila ponovo krtena. Izgleda da pavle njihovo prvo krtenje nije smatrao dovolojnim ili pravovaljanim. Ovi vernici su opisani kao "uenici" koji nisu bili krteni u ime Isusa Hrista niti su znali za Svetoga Duha. Jovanovo krtenje je bilo utemeljeno na pozivu na pokajanje i oprotenje greha (Marko 1,4; Luka 3,3). Hristovo krtenje je bilo drukije. Razlog za njiovo ponovno krtenje, prema tome, izgleda oigledan. Oni su primili samo Jovanovo "krtenje pokajanja". Izgleda da je Apolos znao jedino za Jovanovo krtenje ((Dela 18,25), ali nemamo izvetaj o njegovom ponovnom krtenju. I neki od apostola su sigurno primili Jovanovo krtenje (Jovan 1,35-40), ali nita nas ne navodi na pomisao da su ikada bili ponovo krteni. I tako se moe zakljuiti da su neki od apostola i Apolos, iako krteni jedino Jovanovim krtenjem, imali na raspolaganju dva vana elementa: svoje verovanje u Isusa Hrista i prisutnost Svetoga Duha u svom

ivotu. Poto su ova dva elementa nedostajala u krtenju uenika iz Efesa, Pavle je njihovo krtenje smatrao nepravovaljanim, pa je od njih zatraio ponovno krtenje. Oigledno je Pavle smatrao da je njihovo ponovno krtenje bilo u redu, jer su neposredno posle svog ponovnog krtenja primili nove znaajne istine. Primanje dodatnih osnovnih istina opravdava ponovno krtenje. Drugi razlog za ponovno krtenje moe da bude otpad. Onaj koji otvoreno kri Boji zakon, koji je zbog toga iskljuen iz zajednitva Crkve, mora ponovo da pristupi Hristovom Telu. Prihvatajui Hrista ponovo, takva osoba e poeleti da obelei svoje obnovljeno zajednitvo sa Hristom i sa Crkvom svojim ponovnim krtenjem. "Kada je neko ve bio krten u Hristu, ponovno krtenje je neophodno jedino ukoliko je dolo do jasnog otpada od verovanja i merila koje zajednitvo sa Hristom zahteva." (6BC 373) Sa druge strane, ponovno krtenje se moe i zloupotrebiti, na primer, u sluaju nekoga ko nekoliko puta otpada od Hrista i zahteva ponovno krtenje. to se tie ponovnog krtenja zbog otpada, Sveto pismo ne govori nita; zato je opreznost neophodna.

5. Uticaj krtenja na hriansko iskustvo

Teoretska rasprava o krtenju ima malo vrednosti ukoliko se ne razmotri i praktini uticaj krtenja na ivot vernika. Krtenje samo po sebi ne garantuje novi ivot. Nema nikakve sakramentalne moi u vodi krtenja kao takvoj. Meutim, krtenje simboliki predstavlja ienje, pranje od greha i moralne neistote. Kada ga Sveti Duh prosvetli, ovek postaje svestan svog izgubljenog stanja. Pokajanjem i priznanjem ovek se moe osloboditi tereta greha i krivice, moe osetiti da ga je Bog bezuslovno prihvatio, moe dobiti slobodu da ivi novim ivotom po Svetome Duhu. Taj novi ivot je rezultat novog roenja ili obnovljenja. Apostol Pavle uporeuje iskustvo novog roenja ili obnovljenja Svetim duhom sa smru i pogrebom starog ivota i vaskrsenjem u novi ivot. Ta promena je simboliki predstavljena krtenjem.

C. Zakljuak

Kljuni novozavetni tekstovi povezani s krtenjem pokazuju da su zamisli o

priznanju, pokajanju, oienju, umiranju grehu i vaskrsavanju u novi ivot vrlo usko povezane s krtenjem. Obred takoe pretpostavlja verovanje u Isusa i oienje savesti. Misao o oienju je dominantna. Prema tome, krtenje po svojoj sri simboliki predstavlja oienje od greha. Vernik se krtava u Hrista i u zajednitvo Crkve. Iz novozavetne perspektive Telo Hristovo se sastoji od pojedinaca, koji su bili krteni u Hrista. Oni se nalaze u uskom zajednitvu sa Hristom (Galatima 3,27) i istovremeno uivaju i zajednitvo sa drugim vernicima Crkve.

D. Istorijski pregled

1. Prethodnici krtenja

Istorijski pregled krtenja treba da uzme u razmatranje i prethodnike ovog hrianskog obreda. Na primer, u 3. Mojsijevoj 15, deset stihova propisuju pranje i kupanje koje treba da ukloni neistou razliitih oblika (3. Mojsijeva 15,5.6.7.9.11.13.21.22.27). Jevrejske banje oienja, koje su potvrene arheolokim otkriima od vremena Irodovog Hrama, bile su uobiajena pojava u judaizmu. U kumranslkoj zajednici, ta kupanja su izgleda bila izuzetno vana, predstavljala su oznaku pobonosti. U opteprihvaenom judaizmu, krtenje prozelita je predstavljalo deo njihovog primanja u zajednitvo vere. Nijedno od tih kupanja ili krtenja, pa ak ni krtenje Jovanovo na Jordanu, nije imalo znaenje sjedinjavanja krtenika s boanstvom, kao to je to bio sluaj s krtenjem u Hrista.

2. Posleapostolsko razdoblje

U toku ovog razdoblja dogodilo se nekoliko promena u nainu na koji se krtenje obavljalo i shvatalo. Didakhe (krajem prvog ili poetkom drugog stolea) su dokumenat kojim se

dozvoljavalo izlivanje vode tri puta na glavu krtenika u ime Trojstva kada nije bilo dovoljno vode da se obavi uobiajeno krtenje uronjavanjem (Didakhe 7). Kiprijan (200-258) smatra da su kropljenje i polivanje vodom jednako uspean oblik krtenja i da se krtenje ne sastoji u zagnjurivanju tela, ve u sipanju "spasonosne vode" na glavu krtenika (Poslanica 75, 12). Oni koji se iz zdravstvenih razloga nisu mogli krstiti uronjavanjem bili su krteni kropljenjem. Krtenje novoroenadi pojavljuje se izriito prvi put kod Tertulijana (oko 200. AD) u tekstu koji se suprotstavlja onome to je bilo relativno nova praksa (O krtenju, 18). Nekoliko godina kasnije Origen (185-251 AD) tvrdi da je krtavanje novoroenadi tradicija koja potie od apostola (Komentar Rimljanima 5,9). U toku prvih stolea obred krtenja je proiren tako da se pretvorio u komplikovanu ceremoniju. Sluba krtenja se ograniavala na odreene svete dane, posebno na Uskrs. To je bilo oigledno udaljavanje od novozavetne prakse u kojoj je krtenje obavljano posle obraenja. U ceremonijama treeg stolea, trostruko uronjavanje je bilo povezano s priznanjem greha, pomazanjem, i polaganjem ruku. Zatim bi sledila krtenika euharistija. Trojedna formula (Matej 28,19) obino se koristila prilikom krtenja. Pod uticajem mitraistikih i eleuzinijanskih obreda, hriani su poeli da prihvataju gledite da samo krtenje dodeljuje nebesku slavu krteniku. Za Tertulijana (oko 200 AD) krtenje vodom je donosilo oprotenje greha, izbavljenje od smrti, obnovljenje i izlivanje Svetoga Duha (Protiv Marciona 1, 28).

3. Poslenikejska Crkva Od etvrtog stolea na dalje obavljalo se i krtenje novoroenadi i krtenje odraslih. U petom stoleu krtenje novoroenadi je postalo uobiajena praksa. Uprkos sve veoj popularnosti krtavanja novoroenadi, neki istaknuti hriani su bili krteni kao odrasli ljudi. Ambrozije Milanski (umro 397 AD), bio je krten tek u dobu od 34 godine iako su mu i roditelji bili hriani. Jovan Zlatousti (umro 407. AD) i Jeronim (umro 420. AD) krstili su se u dvadesetim godinama ivota. Meutim, krtenje novoroenadi je postepeno postalo pravilo. Kada su Grgura Nazianskog (umro 390. AD) upitali: "Treba li da krtavamo novoroenad?" on je dao sledeu kompromisnu izjavu: "Svakako ako preti neka opasnost. Bolje je biti nesvesno posveen nego otii iz ovog ivota nezapeaen i neprimljen." (Oratio 40, 28) Avgustin (umro 430. AD) je bio prvi teolog koji je formulisao dogmatsku teoriju o krtenju, koja je svoj izvor imala u njegovom sukobu s donatistima. On je

povukao otru granicu izmeu pojmova sacramentum i res sacramenti, sakramenta kao takvoga i blagodati iji je sakramenat znak. On je smatrao da je mogue dobiti sakramenat (obred) bez dobijanja res (blagodati). Avgustin je smatrao krtenje neodvojivim od spasenja, jer se po njemu ljudi mogu spasiti samo u okviru Crkve, a u Crkvu se jedino moe ui krtenjem. Obini vernik, ak i jeretik, moe obaviti pravovaljano krtenje. On je mistinu delotvornost krtenja novoroenadi nadogradio i doktrinom o prvobitnom grehu. U stvari, on je krtenje novoroenadi proglasio sredstvom da se ukine krivica zbog prvobitnog greha. Avgustin je shvatio da sama novoroena deca jo nemaju vere, pa da zato oprotenje mogu dobiti jedino uz posredovanje Crkve. Obraenje srca verom e tek kasnije uslediti, u zavisnosti od detetovog fizikog rastenja i sazrevanja. Na Saboru u Kartagini 418. AD Crkva je podrala obred krtenja novoroenadi: "Ako iko kae da novoroena deca ne treba da se krste... neka bude anatemisan!"

4. Srednji vek

Skolastici su sistematizovali i produbili Avgustinova uenja. Oni su jasno razlikovali materiju od forme. Materija krtenja je voda, dok se njegova forma sastojala od rei. Poto i materiju i formu uspostavio Bog, Crkva nema prava da menja sakramenat. Prilikom krtenja oprataju se svi gresi. Deca dobijaju oprotenje prvobitnog greha, a odrasli uinjenih greha. Toma Akvinski (1225-1274), najistaknutiji katoliki teolog, tvrdi "da se krtenje moe obaviti ne samo uronjavanjem, ve i polivanjem, ali i kropljenjem vodom." Meutim, kae da je krtenje sigurnije ako se obavi uronjavanjem, "jer je to najprihvaeniji obiaj" (Summa Theologiae 3a, 66.7) Akvinski veruje da krtenje dovodi svakoga u stvarni kontakt s rekom blagodati koja tee od Hrista. Ono uverava "karakter" da pripada Hristu, Njegovom Telu, Crkvi. Karakter steen prilikom krtenja osposobljava vernika da prima i ostale sakramente.

5. Reformacija

Luter nije bio potpuno uspean u ispravljanju preovladavajueg rimokatolikog

gledita njegovog vremena o nerazdvojivoj povezanosti spoljanjih sredstava blagodati, u ovom sluaju krtenja, i unutranje blagodati koja se njima prenosi. Borei se protiv anabaptista, on insistira da uspenost sakramenta krtenja zavisi od njegove boanske osnovanosti umesto od vere krtenika. Putem boanske delotvornosti Rei bez koje sakramenat nema nikakvog znaaja obred krtenja dovodi do obnovljenja kod dece, iako kod odraslih takvo delovanje zavisi od vere krtenika. Cvingli se razlikuje od Lutera po svom teolokom razumevanju sakramenta kao znaka, ceremonije, ili zaloga koji sam po sebi nita stvarno ne donosi. Kao zalog vere, krtenje izraava zavetni odnos izmeu Boga i Njegovog naroda, na isti nain kao i obrezanje u Starom zavetu. Cvingli naglaava opte znaenje krtenja istiui ga kao in primanja u Crkvu. Kalvin, sa druge strane, odbacuje tvrenje da krtenje samo po sebi osigurava blagodat. Kao i druga sredstva blagodati, Bog je odredio krtenje kao sredstvo uz iju pomo svojom blagodau deluje na srce grenika. On je na krtenje gledao kao na znak inicijacije, kojim sed vernik prihvata u zajednitvo sa Hristom. Gospod je ovaj obred ustanovio kao znak i dokaz naeg oienja od svih greha. Meutim, Kalvin je bio veoma brz da naglasi da jedino oienje koje krtenje donosi moe da se odigra jedino "kropljenjem krvlju Hristovom" (Istitutes 4,15.2). Nain krtenja, bilo da se obavlja uronjavanjem ili kropljenjem, nema nekog znaenja (Isto, 19). Kao i Avgustin, Kalvin je veoma zaunteresovan za predestinaciju, posebno u vezi s krtavanjem dece. Zajedno s Luterom, da su izabrani zapeaeni blagodau putem krtenja. Za obojicu, krtenje je oznaavalo poetak ""novog ivota" u Crkvi. Kada bi dete, ubrojeno meu izabrane, umrlo bez krtenja, nije u Bojim oima pretrpelo nikakvu tetu. Kalvin se protivio neslubenim krtenjima i smatrao da krtenje mogu obavljati jedino klerici. Ime anabaptisti zagovornici ponovnog krtenja bilo je dato grupi protestanata u esnaestom stoleu koji su zastupali vraanje apostolskom shvatanju krtenja. Oni su propovedali biblijsko uenje o pokajanju i uenitvu kao temelju krtenja odraslih. Time su ustali protiv obiaja krtavanja novoroenadi, za koji nisu mogli da nau nikakvu novozavetnu potvrdu niti opravdanje.

6. Savremeno doba

U toku ere pijetizma i racionalizma nije se zapaalo neko posebno interesovanje teologa za krtenje. lajermaher (Schleiermacher) je krtenje smatrao sveanim aktom primanja u "zajednicu vernika". Po njegovom miljenju, krtavanje

novoroenadi je bilo besmisleno, ukoliko kasnije nije bilo praeno odgovarajuim pouavanjem. Krtenje, smatrao je on, nije potpuno ukoliko ne vodi konfirmaciji. Pitanje krtenja novoroenadi se postavlja i u savremenoj hrianskoj Crkvi. Godine 1943. Karl Bart je uputio ozbiljan izazov krtavanju novoroenadi, nazivajui da "polovinim krtenjem" i ukazujui na nedostatak biblijskog temelja koji bi opravdavao tu praksu (K. Barth, 34-54). Erih Dinkler (Erich Dinkler) ukazuje da "nema nikakve novozavetne biblijske potvrde za krtavanje novoroenadi" i da se to pitanje mora "zakljuiti" teoloki (Dinkler 636). Sa druge strane, Oskar Kulman (Oscar Cullman) samouvereno proglaava da se krtenje novoroenadi obavljalo u prvoj Crkvi kao obred primanja umesto jevrejskog obrezanja (Cullman 70). Na slian nain i Joahim Jeremias (Joachim Jeremias), iako priznaje da nema jasnog primera krtavanja novoroenadi u Novom zavetu, i dalje tvrdi da se mala deca vernika moraju krstiti (Jeremias 55). U nae doba meu hrianskim zajednicama nema saglasnosti oko pitanja naina krtavanja. U dokumentu pod naslovom "Krtenje, Euharistija i Sluba", Odbor za veru i red Svetskog saveta Crkava preporuuje sledee delove obreda krtenja: (1) propovedanje o krtenju, (2) prizivanje Svetoga Duha, (3) odbacivanje zla, (4) izricanje vere u Hrista i u sveto Trojstvo, (5) upotrebu vode, (6) priznavanje novokrtenih vernika kao sinova i keri Bojih koje je Bog pozvao da budu svedoci evanelja. U isto vreme dozvoljava se krtavanje novoroenadi (Baptism, Eucharist and Ministry, 2-7). 7. Adventistiko gledite

Godine 1861. B.F. Snuk (B.F. Snook) je ustao u odbranu obiaja krtavanja odraslih uronjavanjem i protiv opteprihvaenog obiaja krtavanja novoroenadi, sluei se jezikoslovnim i biblijskim dokazima. On je tvrdio da se ni klasino niti teoloko znaenje grke rei "baptizo" ne moe odnositi na polivanje ili kropljenje; da se ono jedino moe prevesti kao uronjavanje. Iz biblijske perspektive, Snuk je pokazao da je krtenje uspomena na pogreb i vaskrsenje Isusa Hrista (Koloanima 2,12). Ono je povezano sa spasenjem i treba da se obavlja radi oprotenja greha (Dela 2,38). Osim toga, krtenje je i obred inicijacije, primanja u Crkvu i mora mu prethoditi pokajanje (Rimljanima 6,3; Galatima 3,26.27). E.J. Vagoner (E. J. Waggoner) je gledao na krtenje kao na znak Hristove smrti i vaskrsenja. On je naglaavao injenicu da krtenje nije samo obini in, ve predstavlja sahranjivanje s Hristom u Njegovu smrt, pa tako oznaava

odbacivanje starog ivota, razapinjanje starog oveka, prihvatanje Hristovog ivota u kojemu ustajemo da hodimo u novom ivotu (Waggoner 1891). Adventisti prihvataju krtenje kao biblijski obred pristupanja Crkvi. Ovo krtenje, kao to potvruju dokazi Pisma i praksa prve Crkve, mora se obaviti uronjavanjem (On Baptism, 6). Ovaj obred se obavlja na onima koji savesno i slovodnom voljom prihvataju Hrista kao svog Spasitelja i Gospoda, koji se kaju zbog svojih greha, i koji su temeljno poueni verovanjima Crkve (SDA Church Manual 1990, 41-43). Prema tome, krtavanje novoroenadi je iskljueno. Osim toga, adventisti su uvek odbacivali gledite da krtenje kao in, samo po sebi, osigurava blagodat ili da donosi spasenje. Iako je ponovno krtenje relativno neuobiajeno u Crkvama, postoji miljenje da se ono moe obavljati u dva sluaja: Kada neko ko je ve ranije bio krten uronjavanjem eli da pristupi Crkvi, trai se ponovno krtenje jer se smatra da je ta osoba prihvatila nove biblijske istine posle svog prvog biblijskog krtenja. Na zahtev krtenika Crkva ga moe primiti i "priznanjem vere" bez ponovnog krtenja, priznavajui na taj nain verodostojnost krtenja uronjavanjem koje je obavljeno u nekoj drugoj Crkvi. Kada vernici Crkve "odu u otpad i ive na takav nain da javno kre veru i naela Crkve, tada, u sluaju da trae ponovno primanje u zajednitvo Crkve, treba da pristupe Crkvi kao i prvi put, naime, krtenjem." (SDA Church Manual 1990, 51) To se dogaa kada neko ko je istinski ponovo obraen eli da obnovi svoj zavet s Bogom (Ev 375).

II. Obred pranja nogu

Obred pranja nogu nikada nije imao istaknutu ulogu u hrianstvu. Veina savremenih hriana jednostavno zanemaruje ovaj obred. Meutim, kada se pravilno shvati, obred pranja nogun postaje idelana priprema za slavljenje Gospodnje veere, kao to je to bilo nekada u gornjoj sobi.

A. Novozavetni temelj

Pranje nogu se stalno ponavlja u Bibliji kao gostoljubivi in domaina koji na taj nain odaje ast svom gostu. Od osam starozavetnih tekstova koji spominju pranje nogu, est se odnose na taj obiaj (1. Mojsijeva 18,4; 19,2; 24,31; 43,24;

Sudije 19,21, 1. Samuilova 25,41); jedan se odnosi na ponienje (Psalam 58,10), a kod jednoga se jednostavno radi o higijeni (Pesma 5,3). U Novom zavetu, pranje nogu kao znak gostoljubivosti spominje se u Luki 7,44. i 1. Timotiju 5,10. Jedini biblijski tekst koji o pranju nogu govori kao o obredu nalazi se u Jovanu 13,1-20. U tom tekstu Isus prua primer poniznosti i prave slube perui noge svojim uenicima. Uenici su ovo delo shvatili veoma ozbiljno i Petar se ak usprotivio Isusovoj nameri da mu opere noge. U 14. stihu Isus je pozvao svoje uenike da slede Njegov primer i da nastave ovaj obiaj, jer je rekao: "Kada dakle ja oprah vama noge, Gospod i uitelj, i vi ste duni jedan drugome prati noge!" Tekst u Jovanu 13,1-20. ne samo da opisuje prvo pranje nogu, ve se bavi i znaenjem tog obreda za Crkvu kao celinu. Klju za razumevanje znaenja obreda pranja nogu nalazi se u razgovoru izmeu Isusa i Petra. Prvi simboliki naglasak javlja se u 7. stihu, kada Isus govori da e uenici kasnije razumeti vanost obreda pranja nogu. Bez ovog oienja uenik e izgubiti svoje nasledstvo sa Isusom (Jovan 13,8): "Ako te ne operem, nema dela sa mnom!" Po svojoj strukturi ovaj tekst je paralela "novoj zapovesti" ljubavi u Jovanu 13,34. Isusova ljubav prema uenicima u ivotu, pa ak i vea u smrti, postaje merilo koje treba da slede (Jovan 15,12; 1. Jovanova 2,6; 3,3.7; 4,17). Ove rei po svom znaenju daleko nadmauju doslovno znaenje o jednostavnom uklanjanju neistoe s neijih stopala. Iako su Petar i njegova braa bili oprani od greha i svake neistoe u "izvoru koji e se otvoriti domu Davidovu...za greh i za neistotu." (Zaharija 13,1), ipak su ostali podloni iskuenjima i zlu. Zato im je bilo neophodno uzvienije ienje koje e ukloniti "otuenje, ljubomoru i oholost iz njihovih srca" (DA 646). "Imati dela s nekim" (Vidi Jovan 13,8) znai deliti imanje ili blago s nekim. U Mateju 24,51. neverni sluga je osuen da dobije deo s licemerima. U 2. Korinanima 6,15. hrianinu je reeno da ne sme da ima dela s nevernim neznabocima. Znaenje ovog izraza se bolje moe razumeti u svetlosti Isusovog obeanja uenicima. Ako mu budu verni, delie s Njime ivot koji e On zadobiti (Jovan 14,19). Oni e biti tamo gde je i On (Jovan 12,26; 14,13; 17,24) i delie, prema tome, Njegovu slavu s Njime (Vidi Jovan 17,22.24!). Isusova i Oeva puna ljubav e im biti pokazana (Jovan 14,21.23). U tekstu u Jovan 13,14. Isus je pruio primer ije znaenje nadmauje i prelazi uski krug Dvanaestorice. "Kada, dakle, ja oprah vama noge, Gospod i uitelj, i vi (mnoina) srte duni (ofeilete) jeedan drugome prati noge!" Glagol "ofeilo" ima i doslovno i simboliko znaenje: doslovno znai "dugovati", a simboliki "imati obavezu", obavezu koja se mora ili treba ispuniti i obino se iza njega pojavljuje drugi glagol koji otkriva o kakvoj se obavezi radi (Vidi Luka

17,10. gde se govori o obavezi sluge prema gospodaru!). Ovde se radi o obavezi uenika da jedni drugima peru noge. Glagol izraava moralnu obavezu, neto to treba da bude uinjeno. Glagolsko vreme izraava trajnu ili ponovljenu radnju umesto jednokratne dunosti. Isus je jasno naglasio da uenici treba da nastave da obavljaju ovu dunost, sledei primer koji im je On ostavio: "Jer ja vama dadoh ugled da i vi tako inite kao to ja vama uinih!" (Jovan 13,15) Konano, u Jovanu 13,17. Isus poziva hriansku zajednicu na delo: "Kada ovo znate, blago vama ako izvrujete!" Povezuje delovanje sa upoznavanjem istine (Vidi Jovan 3,21; 7,17; 8,31!). Obredi Gospodnje veere i pranja nogu bili su uvedeni u malom krugu Dvanaestorice. Meutim, posle Isusovog vaskrsenja, hrianske zajednice su poele slaviti Gospodnju veeru (Vidi Dela 2,42; 1. Korinanima 11!). Gospodnja veera je postala znaajan deo zajednikog bogosluenja. Iako biblijski izvetaji ne sadre nikakav dodatni opis pranja nogu, u svetlosti teksta u Jovan 13. postoji razlog za verovanje da je i ovaj obred bio potovan.

B. Znaenje obreda pranja nogu esto se obred pranja nogu odbacuje kao neki stari bliskoistoni obiaj koji u savremenom drutvu nema nikakvog znaenja. Na neki nain njemu se ne priznaje pravovaljanost u smislu Isusovog naloga svojim sledbenicima. Meutim, zanemarujui obred pranja nogu savremeni hriani gube iz vida njegovo duboko teoloko znaenje. Obred pranja nogu, prema Isusovim reima u Jovan 13,10. ne zamenjuje krtenje. "Opranome (grki "louo" okupati se) ne treba do samo noge oprati (grki "nipto" oprati deo tela)" Kada se neko jednom krstio (okupao), nema potrebe da ponavlja obred krtenja svaki put kada uini greh ili kada se u njemu javi elja za duhovnim oienjem. Ukoliko vernik nije upao u otvoreni otpad, nema potrebe za potpunim kupanjem (krtenjem), ve jedino za pranjem nogu kao slikom uklanjanja greha posle iskrenog pokajanja i priznanja. Shvatanje obreda pranja nogu kao slike oprotenja greha uinjenih posle krtenja delimino se moe zahvaliti i pojavljivanju pojma "kataros" u ovom stihu. Srodna re se pojavljuje i u 1. Jovanovoj 1,7.9. i izriito se odnosi na oprotenje greha zaslugom Hristove krvi. Iako greh nije izriito spomenut u desetom stihu njegova prisutnost se podrazumeva. Misao o oprotenju greha uinjenig posle krtenja dobro se uklapa u Isusove naglaene rei u osmom stihu, kada govori Petru da nee imati dela s Njime ukoliko njegovi gresi posle krtenja ne budu uklonjeni oienjem.

Obredom pranja nogu predstavljeno je i Isusovo rtvovanje samoga sebe, davanje ivota i podnoenje smrti, da bi se spasli pripadnici ljudskog roda. Obred pranja nogu podsea na Hristovo ponienje koje pretrpeo svojim utelovljenjem (DA 650).

C. Uticaj obreda pranja nogu na hriansko iskustvo

U toku pripremanja za Gospodnju veeru, obiaj pranja nogu navodi vernika da dublje ceni Hristovu ljubav, poniznost, da stekne pravo razumevanje istinskog uenitva u obliku sluenja drugima. Svrha ovog obreda nije samo u tome da ukloni prah s neijih nogu. Ovaj obred je slika uzvienijeg ienja srca, koje je izvor otuenja, ljubomore i oholosti. Kada se vernici saginju da jedni drugima operu noge svaka pomisao na sopstveno uzdizanje, oholost i sebinost mora da bude zamenjena duhom ljubavi, poniznosti i zajednitva. U tom duhu vernik treba da stekne iskustvo jedinstva s Bogom i drugim vernicima i postaje spreman da se sretne s Gospodom prilikom slavljenja Njegove veere. Vernikova elja da aktivno uestvuje u ivotu i obredima Crkve proistie iz njegove duhovne zrelosti. Neredovno privremeno neuestvovanje u obredima ne moe se tumaiti kao krenje zaveta s Gospodom. Sa druge strane, namerno i trajno opiranje obredu pranja nogu moe biti simptom duhovnih problema u vernikovom ivotu.

D. Zakljuak

U svetlosti teksta u Jovanu 13,10. postaje jasno da obred pranja nogu ne treba da zameni obred krtenja, koji predstavlja pranje celoga tela od greha i svake neistote. Obred pranja nogu treba da opere grehe uinjene posle krtenja. On simboliki predstavlja uzvienije pranje koje treba da ukloni svako oseanje ozholosti, sebinosti i samouzvienja. Upravo zato predstavlja idealnu pripremu za slavljenje Gospodnje veere. Tekst u Jovanu 13,14. otvoreno naglaava da je Isus svojim uenicima nametnuo moralnu obavezu, kako svojim neposrednim uenicima, apostolima, tako i irem krugu svojih uenika i celoj Crkvi, da jedni drugima peru noge. Simboliki in pranja nogu treba da bude izraz vernikove portvovne ljubavi prema drugim

vernicima. Istrajno, namerno odbijanje uestvovanja u obredu moglo bi se protumaiti kao namerno odvajanje od Hrista (Jovan 13,8).

E. Istorijski pregled

1. Do Reformacije

Obred pranja nogu nije spomenut u Didakhe (kraj prvog i poetak drugog stolea), u tekstu koji daje uputstva o mnogim pitanjima crkvene procedure, ukljuujui i obred Gospodnje veere. Meutim, zabrane pranja nogu koje su izricali kasniji sabori verovatno zbog ekscesa koji su se dogaali u vezi sa obavljanjem tog obreda pokazuju da je obred bio poznat i obavljan. Episkopi su prali noge svetenicima u vezi s nekim posebnim obrocima; noge novokrtenih su bile prane kao deo ceremonije krtenja. Ambrozije Milanski (etvrto stolee), pie da je pranje nogu "pomo prema poniznosti" (O Svetome Duhu 1, Prolog). Prema Avgustinu (AD 354-430) pranje nogu se moralo obavljati da bi dolo do meusobnog priznanja greha i oprotenja (O Evanelju po Jovanu, 58). Hristov nalog da Njegovi sledbenici peru jedni drugima noge u velikoj meri se shvatao simboliki, kao nalog da hriani budu ponizni. Origen (185-254), razmatrajui Jovanov tekst, nazvao je pranje nogu simbolom poniznosti. Apostolske konstitucije, zbirka saveta hrianima nastala krajem etvrtog stolea, spominje Jovanov izvetaj da je Isus oprao noge svojim uenicima, ali samo zato da bi podsetio akone na Gospodnji primer poniznosti. U vreme Avgustina bilo je uobiajeno da se pranje nogu obavlja u toku Svete sedmice (Pismo Januarijusu, 18). Bernad od Klervoa, meutim, preporuuje pranje nogu kao "svakodnevni sakramenat za oprotenje greha" (De coena Domini, propoved). U Rimokatolikoj crkvi, obini vernici stoleima nisu uestvovali u ovom obredu. Drugi hriani, meutim, obavljali su pranje nogu. Keltska crkva, na primer, odravala je ovaj obiaj sve dok on nije izumro u jedanaestom stoleu. Albigenzi i Valdenani su odravali obred pranja nogu, ali veinom ga ograniavajui na pranje nogu gostujuih propovednika. Na Istoku, Crkva je obred pranja nogu smatrala "svetom tajnom" i on se obavljao po manastirima, dok ga je sam car

obavljao jednom godinje.

2. Posle Reformacije

U svojoj propovedi 1544. godine na Dan pranja nogu siromanima (Hauspostille), Luter je osudio licemernost ceremonije koju su obavljali crkveni glavari njegovog vremena i zatraio vie istinske poniznosti u meusobnim odnosima. Obiaj pranja nogu se izobiajio meu luteranima, koji su ga smatrali "odvratnom izopaenou". Pranje nogu su obnovila moravska braa, koja ga nisu ograniavala strogo na Dan pranja nogu siromanima, ali je taj obiaj kasnije ukinuo Sinod 1818. godine (Novi Schaff-Herzog, 4,339-340). Anabaptisti su se opredelili za obred pranja nogu u sedamnaestom stoleu, prihvatajui ga kao i dalje obavezan Hristov nalog u Jovan 13,14. i Pavlov savet u 1. Timotiju 5,10. Verovali su da putem obreda pranja nogu grenik stie iskustvo pranja Hristovom krvlju i izraava svoju duboku poniznost. Njihovi duhovni naslednici, menoniti i braa, kao i neke grupe meu baptistima i posveenima, i danas obavljaju obred pranja nogu.

3. U Crkvi adventista sedmog dana

Adventisti sedmog dana su najvea verska zajednica koja redovno obavlja obred pranja nogu uajedno s obredom Gospodnje veere. Najraniji zapisani izvetaj o pranju nogu meu adventistima potie iz meseca jula 1844. godine kada je obred pranja nogu odran posle Gospodnje veere na zavretku bogosluenja u Graftonu, u dravi Vermont. Sam Miler (W. Miller) je osudio pranje nogu kao "promiskuitetni in" (Ferris 11,12). Godine 1845. na stranicama asopisa Day Star vodila se ivahna rasprava o pranju nogu kao obredu. Njegovi predlagai su naglaavali potrebu da se potuju svi Hristovi nalozi i da se pokae ljubav prema brai. Njegovi protivnici su obred povezivali s fanatizmom. Godine 1849. Dems Vajt (James White) je objavio zbirku kojoj je dao naslov "Himne za Boji posebni narod". Jedna od himni je nosila naslov "Perui noge".

asopis Adventist Review and Sabbath Herald objavio je 5. avgusta 1851. godine izvetaj o obredu pranja nogu koji je obavljen mesec dana pre toga u Vilingu, drava Njujork. Odvajanje ena od mukaraca prilikom obreda pomoglo je da obred bude jednoduno prihvaen. Prvog januara 1859. godine, dakle, jo pre organizovanja Crkve adventista sedmog dana, Elen Vajt je u svom dnevniku ovako opisala jedan zajedniki proveden dan: "Pred vee crkva je sledila primer svoga Gospoda": oprali su jedni drugima noge i zatim uestvovali u obredu Gospodnje veere. Na drugom mestu ona spominje obred sledeim reima: "U Bojoj Rei su objavljene dunosti ije e obavljanje uiniti da Boji narod bude ponizan i odvojen od sveta, da se sauva od otpada koji se zapaa u nominalnim crkvama. Pranje nogu i uestvovanje u Gospodnjoj veeri treba to ee obavljati. Isus nam je ostavio primer i rekao da nam da to inimo onako kao to je On inio." (EW 116) U prvim godinama razvoja adventizma razumevanje pranja nogu ilo je razliitim linijama. Elen Vajt je naglaavala hristocentrini aspekt ovog vanog obreda, dok su drugi snanije naglaavali njegov simboliki znaaj (Oestreich 101-199). Trajnost ovog obiaja je potvrena kada je na zasedanju Generalne konferencije u Dalasu 1980. godine izglasan lan 15. Osnovnih verovanja.

III. Gospodnja veera

Iako se shvata i slavi na razliite naine, Gospodnja veera ima centralno mesto u verovanjima svih hriana. Obred, koji je Hristos uspostavio na Poslednjoj veeri sa uenicima, naziva se razliitim imenima, koja se meusobno mogu zamenjivati: euharistija, zahvaljivanje Bogu na Njegovim dobrim darovima; komunion, zajednitvo sa Hristom; i Gospodnja veera, podseanje na poreklo obreda. Nekoliko aspekata ove tematike zasluuju razmatranje. Najvaniji u ovom lanku su njegovo novozavetno poreklo, njegovo znaenje za savremene hriane, i praktini aspekti njegovog obavljanja.

A. Gospodnja veera u Novom zavetu

Poslednje veeri pre svog raspea Isus je proslavio Poslednju veeru sa svojim uenicima, kao to je zabeleeno u sva tri sinoptika Evanelja (Matej 26,26-29; Marko 14,22-25; Luka 22,14-20). Pavle prepriava izvetaj u 1. Korinanima 11,23-25. Ova etiri teksta slau se u osnovnim pitanjima, a svojim razliitostima se nadopunjuju. Zajedniki obrazuju temelj hrianskog uenja o Gospodnjoj veeri. Zanimljivo je da Jovanovo Evanelje govori o pranju nogu, ali ne i o Gospodnjoj veeri. Meutim, Jovan 6,53. govori o jedenju tela Gospodnjega i pijenju Njegove krvi, indirektno tako upuujui na Gospodnju veeru. 1. Gospodnja veera u sinoptikim Evaneljima

U sinoptikim Evaneljima Gospodnja veera je usko povezana sa slavljenjem Pashe. Meutim, uprkos toj povezanosti, Gospodnja veera je neto novo preobraena jevrejska ceremonija, puna novog i dubokog znaenja. Dok je Pasha upuivala unapred na smrt Isusa Hrista, Gospodnja veera upuuje unazad na taj isti dogaaj i podsea Hristove sledbenike na rtvu njihovog Gospoda sve dok se On ne bude vratio. a. Forma: hleb i aa. Prema Mateju, Marku i Luki, Hristos je ustanovio Gospodnju veeru na kraju pashalnog obeda, koji su uenici pripremili u gornjoj sobi. Dva elementa, uobiajena u jevrejskikm domovima, sainjavala su taj posebni obed. Isus je uzeo hleb nesumnjivo tanak, okrugao, beskvasni pashalni hleb i blagoslovio ga (Matej 26,26; Marko 14,22) ili zahvalio se Bogu na njemu (Luka 22,19) i ponudio ga uenicima. Uobiajeni blagoslov koji se izricao nad hlebom u jevrejskom domainstvu glasio je ovako: "Slava neka bude tebi, Gospode, Boe na, vladaru sveta, koji ini da hleb izraste iz zemlje!" i blagoslov i zahvalnost sadravale su ove rei. Na lsian nain, Isus je uzeo i au, izrazio hvalu, i pozvao uenike da piju iz nje (Matej 26,27; Marko 14,23; Luka 22,20). Moda je i ova zahvalnost bila izraena reima tradicionalnog blagoslova: "Slava neka bude Tebi, Gospode, Boe na,

vladaru svemira, koji si stvorio plod vinove loze!" Sadrina ae je kasnije zaista opisana kao "plod vinove loze" (Matej 26,29; Marko 14,25; Luka 22,18). Prema Lukinom Evanelju aa se delila pre hleba, a drugom aom je obed zavravan (Luka 22,17.20). Mogue je da je prva aa bila deo pashalnog obeda; prema tome, ne bi trebalo da bude deo Gospodnje veere. Izvetaj u Mateju i Marku, kao i u 1. Korinanima, govori prvo o deljenju hleba, a zatim i o deljenju jedne ae. b. Znaenje: zajednitvo (komunion) i prorotvo. Isus je jasno objavio znaenje hleba i ae. Hleb, kazao je On, predstavlja Njegovo telo; aa, Njegovu krv (Matej 26,26.27; Marko 14,22.23; Luka 22,20). Uzimajui hleb i plod vinove loze, uenici su stupali u usko zajednitvo s Hristom. Krv je bila krv zaveta "prolivena za mnoge" (Matej 26,28; Marko 14,24), ili jo blie, "za vas" (Luka 22,20). Prolivanjem ove krvi, bie osigurano oprotenje greha (Matej 26,28). Dajui obeanje da vie nee piti od "roda vinogradskoga" dok ga ne bude pio sa svojim uenicima u svom carstvu, Isus je obeao uenicima da e se ponovo sjediniti sa svojim prijateljima (Matej 26,29; Marko 14,25). Isus je time obeao svojim uenicima da e zajedno s Njime uestvovati u mesijanskoj gozbi (Isaija 25,6-8) u Bojem carstvu (Matej 22,1-10; Luka 14,15-24) u dan konanog ostvarenja svoje nade (Otkrivenje 21,3-5). Uprkos skorom rastanku, pred njima je bila svetla eshatoloka budunost. Slavljenje Gospodnje veere nije bilo samo pogled unazad ili seanje na spasonosno delovanje Boje preko Isusa Hrista; bio je to i pogled unapred, u budunost, prema Njegovom slavnom povratku kao to je najavljeno u Jovan 14,1-3. Luka dodaje i reenicu: "Ovo inite meni za spomen!" (Luka 22,19) Isus je eleo da ostane u seanju, da bude spominjan u toku obreda Gospodnje veere sve do svog drugog dolaska. Starozavetna paralela ovog "seanja" pojavljuje je u pozivu da se Pasha ne zaboravi (2. Mojsijeva 12,14) kao simbol Bojih blagoslova.

2. Poslednja veera u 1. Korinanima

Pavle spominje Gospodnju veeru jedino u 1. Korinanima u vezi s problemima koji se tiu bogosluenja. U 1. Korinanima 10,16-21. on istie da uestvovanje u obredu Gospodnje veere ini da Korinani imaju deo u telu Hristovom; na isti nain kao to uestvovanje u paganskim rtvama ukazuje na zajednitvo sa demonima. U 1. Korinanima 11,17-24. Pavle se bavi nepravilnostima prilikom

slavljenja Gospodnje veere u korintskoj crkvi. Postavljajui retoriko pitanje, Pavle potvruje da "aa blagoslova" predstavlja "uestvovanje u krvi Hristovoj, i da je hleb koji se lomi "telo Hristovo" (1. Korinanima 10,16). Kao i pisci Evanelja, Pavle se slui izrazom "aa" da bi oznaio njen sadraj. Meutim, njegov osnovni naglasak nije na formi, nego na znaenju: pijenje ae i jedenje hleba osigurava zajednitvo sa Hristom i sa vernicima. Hriani koji su deo Tela Hristova ne mogu vie odravati zajednitvo s demonima ili s oboavaocima demona uestvujui na njihovim ceremonijalnim obedima (1. Korinanima 10,14-21). Kratki izvetaj o uspostavljanju Poslednje veere u 1. Korinanima 11,23-25. predstavlja, moda, najraniji pisani tekst o ovom obredu, jer je Poslanica verovatno pisana sredinom pedesetih godina prvog stolea, dakle, pre Evanelja. Rei najvie lie na one kojima se posluio Luka. Pavle je verovatno ovaj izvetaj uo od apostola, iako obavetava Korinane da njegovo uenje o Gospodnjoj veeri potie od samog Gospoda. Pavle naglaava aspekt "seanja" obreda Gospodnje veere, ponavljajui izreku i za hleb i za au. Ali, jo snanije naglaava proroki element obreda zajednitva: uestvovanje u obredu znai i objavljivanje vere u Hristov drugi dolazak (1. Korinanima 11,26). Apostol prigovara Korinanima da njihovo slavljenje Gospodnje veere nije uspomena na Isusa zato to su zaboravili znaenje Njegove smrti i Njegovog ivota. Oni su bili zaokupljeni svojim linim zadovoljavanjem prohteva i traenjem poloaja u drutvu. Pavle kritikuje njihovo sebino ponaanje pozivajui ih da se sete prolosti mi budunosti da bi u sadanjosti mogli da ive pravim hrianskim ivotom. Konano, Pavle se bavio i zloupotrebama prilikom zajednikog svetkovanja Gospodnje veere. Neki su uestvovali na "nedostojan nain", to ih je uinio odgovornima za profanisanje tela i krvi Gospoda Isusa (1. Korinanima 10,27). Zato je preporuio vernicima da svaki treba paljivo da ispita samoga sebe i da potpuno shvati znaenje simbola pre nego to uestvuje u obredu Gospodnje veere (1. Korinanima 10,28.29). Proputanje da se to uini ve je imalo svoje teke posledice meu korintskim vernicima i svakako e navui na njih Gospodnje sudove (1. Korinanima 10,29.30). Dajui zavrna uputstva crkvi kako da pravilno slavi Gospodnju veeru, Pavle spominje i njihovu sklonost da tu posebnu slubu pretvore u priliku za izlaganje i zadovoljavanje apetita (1. Korinanima 10,33.34).

B. Teoloko znaenje Gospodnje veere

Sam Isus je objasnio osnovno znaenje Gospodnje veere, koju je On sam i ustanovio, kratko vreme pre svog raspea. Ono to je On rekao mora da predstavlja temelj svakog teolokog razmatranja ove tematike. Poto hriani sebe s pravom smatraju Hristovim uenicima, osnovno znaenje Gospodnje veere je danas ono isto koje je bilo u vreme veere u gornjoj sobi, ono isto koje je Isus objasnio Dvanaestorici.aa i hleb Kada je Isus svojim uenicima dao hleb i au, rekao je: "Ovo je telo moje!" i "Ovo je krv moja!" i pozvao uenike da jedu i piju! Slino shvatanje nalazimo u tekstu u Jovan 6,51-58. u kojemu Isus objanjava svojim sluaocima da je On "hleb ivi koji sie s neba" i da moraju jesti Njegovo telo i piti Njegovu krv da bi imali ivot. Onaj koji bude jeo Njegov telo i pio Njegovu krv nastavae u Njemu. U Evanelju po Jovanu, u 15. poglavlju, Isus se slui pojmom iz zemljoradnje da bi opisao to "nastavanje": loza mora ostati vezana uz okot! Oigledno, bilo je nemogue da oni koji sluaju Isusa doslovno jedu Njegovo telo; isto bi tako bilo apsurdno oekivati od Njegovih uenika da se doslovno veu uz Njega. Prema tome, "nastavanje", "jedenje" i "pijenje" je moralo biti figurativno. Posmatrajui Njegove rei u toj svetlosti, aa i hleb Gospodnje veere predstavljaju simbole vee stvarnosti. Iako ne predstavljaju stvarno Hristovo telo i krv, aa i hleb simboliki oznaavaju Njegovo slomljeno telo i prolivenu krv, Njegovu smrt na krstu i spasonosni dar nastao na temelju toga. Jedui i pijui, ljudska bia unose hranu u svoje telo. Jelom i piem ona se fiziki snae, jer ono to su uzeli postaje deo njihovih elija. Pijui au i jedui hleb, Hristovi uenici postaju uesnici u Hristovom ivotu. Ne samo da jedu s Njime u zajednitvu, ve unose i Njegove kvalitete u svoj ivot. aa predstavlja "novi zavet", kazao je Isus (Luka 22,20). Zavetna ideja je bila potpuno jasna jevrejskom umu. Gospod Bog se prvi zavetovao dragovoljno da bi blagoslovio Izrailja; onda se i narod obavezao da e ga voleti i sluati. Krenje ovog zaveta je dovelo do vavilonskog ropstva 586. godine pre Hrista. Bog je uvek eleo da Njegov zakon bude u srcima Njegovog naroda (5. Mojsijeva 6,6; Psalam 37,31; Isaija 51,7), ali ga je narod uvek izneveravao. Jeremija je ve izrazio izvesnost da e biti sklopljen novi zavet zavet napisan ne na kamenim ploama, ve na srcu Bojeg naroda (Jeremija 31,33.34). Taj novi zavet nije bio nov u tom smislu da je znaio promenu Bojeg zakona ili namera, ve po sredstvu kojim je bio potvren. Isusova vlastita krv e potvrditi Boje obeanje o spasenju. Na Poslednjoj veeri ovaj novi zavet je postao stvarnost. Dok su uenici zajedniki delili au, uestvovali su i u obeanjima i sili novog zaveta, omoguenog Hristovom smru. Hristova krv je bila simbol i sredstvo Njegovog dragovoljnog i zamenikog pomirenja; ona je bila garancija uspostavljanja novog zaveta. U biblijska vremena zavet ili ugovor je vrlo esto bio potvren obrokom. Jedui

zajedniki, strane ugovornice su se zavetovale da e ispuniti svoje obeanje. Delei au i hleb sa svojim uenicima, Isus je sklopio zavet s njima. On e proliti svoju krv za njih, omoguiti time njihovo spasenje; osim toga, sloio se da za njih pripremi mesto u svom carstvu, da e ih na kraju u njega odvesti. Sve do tada nee vie piti od roda vinogradskoga (Luka 22,18). Hristovi uenici i onda i sada ekaju Oevo carstvo. Zakletvom koju je dao sklapajui zavet, Isus je ponudio svoju krv i svoje telo. Njegovi uenici su, kao svoju obavezu u zavetu, odluili da e, primajui znake Njegove rtve, pokazati svoju vernost uslovima zaveta. Svaki put kada svetkuju Gospodnju veeru, uenici bacaju pogled unazad prema krstu i dive se velianstvenoj ljubavi. Istovremeno, oni gledaju u budunost, prema danu kada e sedeti oko Gospodnje trpeze u Njegovom carstvu. Krv novoga zaveta se izlila da bi osigurala oprotenje (Matej 26,28). Hristovom krvlju izbrisani su gresi ljudskog roda. Novi zavet o kojemu govori prorok Jeremija neodvojiv je od boanskog oprotenja (Jeremija 31,31-34). Pijenje ae simboliki predstavlja ovekovo prihvatanje dara oprotenja. Osim toga, poto cela zajednica deli istu au i isti hleb, Gospodnja veera postaje faktor sjedinjenja. Jedui zajedno, hriani se meusobno zbliavaju, zbliavaju sa svojim Gospodom. Zbog blagoslova koji se stiu slavljenjem Gospodnje veere, Isus savetuje svojim uenicima da je slave. Glagolsko vreme u grkom originalu nagovetava ponovljenu radnju ne jednom, ve stalno iznova. Ovo slavljenje treba da bude "seanje" na osloboenje od greha, omogueno Hristovom krvlju, na isti nalin kao to je i Pasha bila slavljena kao "seanje" na osloboenje iz Egipta. S druge strane, kao to je Pasha nagovetavala Hristovu rtvu u obliku pashalnog jagnjeta, Gospodnja veera nagovetava pobedu Jagnjeta i osnivanje Njegovog carstva. Prilikom slavljenja Gospodnje veere, slavljenici ne smeju razmiljati jedino o Hristovoj smrti i nainu na koji je On umro, ve i na njeno sadanje znaenje i delovanje na celokupnu zajednicu Bojeg naroda. Panja se mora usresrediti vie na radost pobede zbog vaskrsenja nego na alost zbog Hristovih patnji i Njegove smrti. Slavljenje Gospodnje veere nikada nee biti potpuno ukoliko venrici ne budu razmiljali o veliini Hristovih patnji i Njegove smrti za nas na krstu. Da je obred zajednitva uskoro postao poznat kao euharistija ili obred zahvalnosti nije teko razumeti. Uestvujui u ovom obredu vernik zaista moe zahvaliti Bogu na beskrajno velikome daru Isusovog ivota i Njegove smrti. Ova ceremonija je slavljenje zajednitva hriana sa Isusom i Njegovih sledbenicima, slavljenje oprotenja greha, oekivanja i nade u Njegovo budue carstvo.

Kao to je Pavle naglasio Korinanima, slavljenje Gospodnje veere objavljuje Gospodnju smrt sve do Njegovog ponovnog dolaska (1. Korinanima 11,26). Uestvovanje u simbolima Hristovih patnji je in objavljivanja izvesnosti Njegovog drugog dolaska. Kao simboliki obed, obred zajednitva sjedinjuje vernikov svakodnevni ivot sa obeanjem o Hristovom drugom dolasku, osposobljava vernika da bude svedok te hrianske najslavnije nade.

C. Obavljanje Gospodnje veere Novi zavet skoro nita ne govori o pojedinostima svetkovanja Gospodnje veere. Skoro nita ne kae o uestalosti svetkovanja, ko moe ili ne moe da uestvuje, ili ak i stvarnoj prirodi hleba i ae kojima e se vernici posluiti. Ovi praktini aspekti su razvijeni na temelju biblijskih naela. 1. Uestalost svetkovanja

Fraza "jer kadgod jedete ovaj hleb i au ovu pijete" (1. Korinanima 11,26) ne prua odgovor na pitanje kako esto treba odravati obred Gospodnje veere. U Novom zavetu nigde se ne pojavljuje neko uputstvo o uestalosti svtkovanja Gospodnje veere. Upravo zato su razne Crkve razvile svoj sistem svetkovanja. Ima hrianskih Crkava koje Gospodnju veeru dele svake sedmice, pa ak i svakoga dana.

2. Ko moe da uestvuje

Pavle upozorava Korinane da ne uestvuju u Gospodnjoj veeri na nedostojan nain, ve da ine posle odgovarajueg samoispitivanja (1. Korinanima 11,27.28). Da bismo pravilno shvatili znaenje izraza "na nedostojan nain", moramo razmotriti i Pavlove savete vernicima o "dostojnom ivotu" i kontekst tih saveta. Hriani treba da ive "kao to se pristoji Bogu" (1. Solunjanima 2,12), u skladu sa svojim svetim zvanjem (Efescima 4,1), i sa "evaneljem Hristovim" (Filibljanima 1,27). Prema tekstu u Koloanima 1,9.10. Pavle se moli Bogu da hriani ive "pristojno Bogu na svako ugaanje i u svakom dobrome delu da budu plodni, da rastu u poznanju Bojemu". Prema tekstu u 1. Korinanima 11,20.22. neki vernici u Korintu su se ponaali suprotno Pavlovoj definiciji "dostojnosti". Pohlepni i sebini bogatai su pokazivali

da im nije stalo do potreba siromanije brae. Svojim ponaanjem ranjavali su srca manje srenih vernika u Crkvi i sramotili svoga Gospoda. Oigledno da nisu pravili razliku izmeu obinih obroka, na kojima su, na primer, mogli da uestvuju svi lanovi porodice i svetog obreda Gospodnje veere, kada su morale biti uklonjene sve drutvene razlike. Paljivo ispitivanje pobuda i ponaanja bi im svakako pomoglo da poprave svoje greke. Svi oni koji su se krstili u Isusa Hrista mogli su pristupili Veeri s punom sigurnou u boansku blagodat i uestvovati u ovom zajednitvu. Oni koji nisu krteni vernici Crkve ne bi imali pravog razloga da uestvuju. U kontekstu krtenja vernika, nekrtenu decu bi trebalo pozivati da prisustvuju obredu. Posle odgovarajueg pouavanja i krtenja i ona se mogun pridruiti ostalim vernicima u slavljenju Gospodnje smrti, vaskrsenja i skorog povratka.

3. Beskvasni hleb i neprevrelo vino

Uzimajui u obzir jevrejski obiaj da se u predveerje Pashe iz domova ukloni svaki kvasac (2. Mojsijeva 12,15.19; 13,7), moe se sa sigurnou kazati da je na Gospodnjoj veeri bio upotrebljen beskvasni hleb. Osim toga, Pavle izjednauje kvasac sa grehom (1. Korinanima 5,7.8), kojih nije bilo u Hristu. Upravo zato, beskvasni hleb koji se spravljao od peninog brana pomeanog sa uljem, vodom i solju treba da se upotrebljava na obredu Gospodnje veere kao simbol Gospodnjeg tela, rtvovanog za sve koji ga veruju, bez obzira na vreme i mesto. Opis Gospodnje veere i u sinoptikim Evaneljima i u Pavlovim spisima upotrebljava izraz "aa" i "rod vinogradski" za pie koje predstavlja Hristovu krv. Re "vino" se ne pojavljuje. Alkohol je proizvod raspadanja i smrti, neprikladan da simboliki predstavi Hristovu otkupiteljsku krv. Prema tome, upotreba prevrelog soka ili alkoholnog vina prilikom obreda Gospodnje veere nije u skladu s Biblijom. Istisnuti sok groa pravilno predstavlja Hristovu krv, prolivenu za spasenje mnogih, za oprotenje njihovih greha. Opisujui Gospodnju veeru, Elen G. Vajt kae: "Hristos je jo uvek za stolom na kojemu je postavljena pashalna veera. Pred Njime se nalaze beskvasni pashalni hlebovi. Na stolu stoji i pashalno neprevrelo vino. Ovim znamenjem Hristos prikazuje svoju istu rtvu. Nita to je pokvareno vrenjem, sibmolom greha i smrti, ne moe predstavljati bezazleno i preisto Jagnje (1. Petrova 1,19)." (enja vekova, 567)

D. Zakljuak

U obredu Gospodnje veere Gospod nam nudi svoj veliki dar spasenja: svoje telo i svoju krv, koji su prikladno simboliki predstavljeni beskvasnim hlebom i istim groanim sokom. Hleb predstavlja Isusa kao linost; groani sok je savreni simbol Njegove krvi pomirenja. U slavljenju Gospodnje veere, hriani ne samo da se seaju Isusove velike rtve za njihove grehe, ve se raduju i novom zavetu koji im garantuje sadanje zajednitvo sa Hristom i buduu slavu u Njegovom carstvu. Upravo zato, Gospodnja veera je prilika za radovanje, a ne za aljenje, iako emo uvek biti svesni visoke cene koja je plaena za nae otkupljenje, Hristove dragocene krvi, krvi Jagnjeta bez mane i mrtine (1. Petrova 1,16). Krtenje nas povezuje sa Hristom i Njegovom smru (Rimljanima 6,3.4), smru koju je pretrpeo umesto nas i radi naeg spasenja. Gospodnja veera, na isti nain, predstavlja objavljivanje smrti i vaskrsenja naeg Gospoda, objavljivanje koje e potrajati sve do Njegovog ponovnog dolaska (1. Korinanima 11,26). ali meu hrianima ona ukazuje na Njegovu smrt koju je On sam objasnio kao temelj novog zaveta (Marko 14,24). Isto onako kao to krtenje izraava zajednitvo vernika s Hristom i njegovu elju da postaje deo Njegovog Tela, Crkve, i krteni vernici slave Gospodnju veeru kao otkupiteljski dogaaj koji ih je povezao. Kao to krtenje izraava odluku obraenika da pripada Hristu, tako i Gospodnja veera pokazuje elju Crkve da objavljuje Hristovu smrt kao zavrni in spasenja. Gospodnja veera je sredstvo kojim oni se koji su zapeatili svoj zavet s Hristom sjedinjuju s Njime u tom portvovnom pokoravanju sebe Oevoj volji.

E. Istorijski pregled

1. Prva stolea

U prvoj Crkvi izgleda da je Gospodnja veera svetkovana zajedno s takozvanim "gozbama ljubavi" "agapama", koje su posebno odravane u korist siromanijih

vernika. Poevi od Korinta (1. Korinanima 11,17-22) pa na dalje, zloupotrebe su kvarile ove proslave, pa je Gospodnja veera sredinom treeg stolea konano odvojena od ovih bratskih obroka, zahvaljujui i sve prihvaenijem obiaju da obavezni post prethodi Gospodnjoj veeri. Nekoliko pisaca iz ovog razdoblja spominje Gospodnju veeru. Didakhe (krajem prvog i poetkom drugog stolea), sadre posebna uputstva za odravanje ovog obreda; navedene su molitve, dok se aa delila pre hleba; samo su krteni vernici mogli da uestvuju u obredu, jer se smatralo da on treba da ujedini vernike. Ignacije (poetak drugog stolea), tvrdi da samo episkop moe da predvodi Gospodnju veeru (Smyrnaeans 8), on kae da je obred "medicina za besmrtnost" (Efescima 20). Justin Muenik (sredina drugog stolea) opusuje sedmino svetkovanje Gospodnje veere. On istie upotrebu vina razblaenog vodom i hleba, koji predstavljaju "telo i krv Isusa Hrista" preko "molitve Rei" (Apologija 1,65-67). U ranoj istoriji Crkve hleb i vino su smatrani simbolima. Ali, kako je vreme prolazilo, te elemente su poeli proglaavati Hristovim pravim telom i krvlju. Za Irineja (oko 130- oko 200), hleb koji je nastao na Zemlji "kada se na njega prizove ime Gospodnje, prestaje da bude obian hleb, ve postaje euharistija, koja se sastoji od dve stvarnosti, zemaljske i nebeske" (Protiv jeresi 4,18.5). Ipolit (oko 170-oko236) izdao je strogu naredbu da se nijedna mrvica Gospodnje veere ne sme izgubiti, "jer je to telo Hristovo koje treba da jedu oni koji veruju i da se zato ne smeju olako shvatati" (Apostolska tradicija, 32,2.3). Kiril Jerusalimski (oko 347) je zahtevao od katekumena da prihvate ideju o preobraavanju hleba i vina, silom Svetoga Duha, u telo i krv Isusa Hrista (Mystagogical Catecheses, 4,9; 5.7), i da to ine u nepokolebljivoj veri (Isto, 5,20). Ambrozije (339-397), pisao je da se hleb i vino "misterioznom delotvornou svete molitve preobraavaju u telo i krv" (O hrianskoj veri, 4,10). Kako je svetenstvo sve vie preuzimalo posredniku ulogu, slavljenje euharistije se pretvaralo u rtvovanje Mise. Ve se Tertulijan sluio izrazom "rtva" za hleb i vino (Morgan 140-144). Godine 253. Kiprijan je u jednom pismu nekoliko puta tvrdio da svetenik, kada "rtvuje" vino, ponavlja Hristovu spasonosnu rtvu (Poslanica 62). Jovan Zlatousti (oko 347-407), naziva euharistiju "rtvom koja izaziva strahopotovanje, neizrecivom misterijom" (Homilije o Delima 21). Teodor iz Morsuestije (oko 350-428), istie da se u trenutku kada svetenik prinosi hleb i vino sam Hristos polae na sto da bude rtvovan (Catechetical Homilies 15,16).

2. Srednji vek

Posle petog stolea Istok i Zapad su zauzeli suprotna gledita o prisutnosti Isusa Hrista u Gospodnjoj veeri. Na Zapadu, Avgustin (354-430) je govorio da je sakramenat vidljivi dokaz neega nevidljivoga (Vidi: Prva Catechetical Instruction 26.50!). Osim toga, on je ukazivao na potrebu da se obred shvati duhovno da bi mogao da bude delotvoran: "Ne hrani ono to se vidi, ve ono to se veruje!" (Propoved 112,5) Na Istoku, vladalo je sveopte uverenje da elementi, kada jednom budu posveeni, postaju identini s telom i krvlju Isusa Hrista. Upravo zato je Jovan Damatanski (oko 675- oko 749) mogao tvrditi da "hleb i vino nisu samo simboli tela i krvi Isusa Hrista (Boe sauvaj!), ve boansrtveno telo samoga Gospoda!" (Orthodox Faith 4,13) Ovaj sukob oko telesnog prisustva Hristovog u hlebu i vinu nastavljao se stoleima. Godine 1050. Berengar iz Toursa je govorio da se elementi ne menjaju stvarno, ve da samo predstavljaju telo i krv Isusa Hrista; oni hrane duu na duhovan nain, zato to se primaju verom. Zbog ovog uenja bio je optuen za jeres i nateran da prihvati izjavu pape Nikole II da posle posveenja hleb i vino postaju istinsko telo i krv Isusa Hrista. Kada se kasnije vratio svom prvobitnom miljenju bio je ponovo osuen i on njega se trailo da prihvati da elementi doivljavaju promenu u supstanci i da postaju "istinsko Hristovo telo" ((Barclay 70.71). Poetkom XII. stolea pojavila se sporna re "transupstancijacija". Prema ovom shvatanju, supstanca elemenata se na udesan nain menja. Hleb i vino postaju stvarno Hristovo telo i krv, bez obzira na spoljanji izgled. IV. lateranski koncil godine 1215. je odredio: "Njegovo telo i krv su stvarno sadrani u oltarskom sakramentu u vidu hleba i vina, kada se hleb prebraava (transupstancijacija) u Telo, a vino u Krv, silom Svetoga Duha." (Dekret 1, Leith 58) Toma Akvinski (1225-1274) tvrdi da posle posveenja nema vie ni hleba ni vina; Hristovo telo, kojega nije bilo tu pre posveenja, zauzima njihovo mesto. Bojom silom, celokupna materija hleba se preobraava u potpunu materiju Hristovog Tela, i ta preobrazba se "pravilno naziva transupstancijacija!" (Summa Theologiae, 3a, 75,2.4) Transupstancijacija je tako postala ortodoksna Rimokatolika pozicija. Ona je ovako slubeno proglaena odlukom koncila u Tridentu: "Ovaj sveti sinod ponovo izjavljuje da posveenjem hleba i vina dolazi do preobrazbe cele materije hleba u materiju tela Hrista, naega Gospoda, i cele materije vina u materiju Njegove krvi. Ovu preobrazbu Sveta katolika crkva prikladno i pravilno naziva transupstancijacija." (13. sekcija, glava 4)

3. Reformacija

Pogledi reformatora o Gospodnjoj veeri razvijali su se postepeno i nikada nisu postali uniformni. Slagali su se da sakramenat donosi blagoslov kada ga prima osoba koja odrava lini odnos vere sa Bogom. Smatrali su da su sakramenti delotvorni jedino ukoliko se uzimaju u suverenosti i slobodi Svetoga Duha. Sa druge strane, odbijali su da je misa rtva prinesena Bogu i da je doktrina substancijacije prihvatljiva. Martin Luter (1483-1546) naglaavao je Gospodnju veeru kao "isto evanelje", dar od Boga, radosnu zajednicu sa Hristom u okviru zajednitva Crkve. Naglaavao je biblijsku osnovanost sakramenta. Teoloki, Luter je sledio Avgustina, iznosei neophodnost vere, ali naglaavajui da se Hristove rei: "Ovo je telo moje!" moraju shvatiti doslovno. On je osudio uskraivanje ae obinim vernicima i upotrebu izraza "posrednika rtva" u vezi sa misom. Luter je odbacio i doktrinu o transupstancijaciji, priklanjavajui se ideji o "konsubstancijaciji". Na taj nain je izraavao ideju o prisutnosti dve substance, o kombinaciji tela i krvi Isusa Hrista sa hlebom i vinom sakramenta. U Augzburkoj konfesiji 1530. godine, Filip Melanhton je potvrdio "da su istinsko telo i krv Isusa Hrista stvarno prisutni u Veeri naega Gospoda u obliku hleba i vina" (lan 10, Taka 71). lan 24. potvruje da "sveti sakramenat nije uspostavljen da zameni rtvu za greh -jer je rtva za greh ve prinesena ve da probudi veru i utei nau savest." (Isto, 85) Ulrih Cvingli (1484-1531), sa druge strane, insistira da se rei "ovo je moje telo" zamene reima "ovo predstavlja moje telo". Teko je ipak odrediti ta je on stvarno verovao u vezi sa ovim pitanjem. Iako njegovi spisi sadre i izjavu u kojoj Gospodnju veeru proglaava peatom ili zalogom onoga to Bog ini za vernika, Cvingli insistira da se jedenje hleba i pijenje vina shvati i kao in vere u Boga i poverljivog oslanjanja na Njegovu smrt. Elementi sakramenta za njega su znaci ili simboli, slikovita predstava duhovnih istina ili blagoslova. an Kalvin (1509-1564), trei u nizu velikih reformatora, odbacio je ideju da hleb postaje Hristovo telo. Nije mogao da prihvati ni Luterovu misao da je Hristovo telo prisutno u euharistiji, a nije bio zadovoljan ni Cvinglijevim gleditem da hleb i vino nisu nita vie od znakova, simbola. U jednom poglavlju svojih Instituta hrianske religije u kojima se sukobljava s onima koji se ne slau s njime, Kalvin naglaava dinamini, radosni aspekt Gospodnje veere; ona prua predukus venog ivota i predstavlja zalog vaskrsenja tela. Hleb i vino predstavljaju i jedinstvo sa Hristom putem delovanja Svetoga Duha. Hristos je na Nebu i ne dolazi na zemlju da se nae s vernima; ali, uzimajui simbole, vernik se uzdie k

Njemu. Sve to, priznaje Kalvin, predstavlja tajnu. U toku Reformacije oblik elemenata hostija i belo vino i dalje je ostao u upotrebi, kao i re "posveenje". Poto su se obiaji i ponaanja veoma teko menjali, ranija euharistika praksa na mnogo naina bila je samo prilagoena novom shvatanju sakramenta. Slubena pozicija Anglikanske crkve je bila izraena u obliku trideset i devet lanova (revidirana 1571. godine). Transupstancijacija je "neprihvatljiva za jasne rei Pisma; Telo Hristovo se daje, uzima i jede, u toku Gospodnje veere, samo na nebeski i duhovni nain" verom (Taka 276). Sakramenat se ne sme oboavati; to je "sakramenat naeg otkupljenja Hristovom smru" (Isto). Vestminsterska konfesija, koju je prihvatila 1647. godine kotska Crkva tvrdi da Gospodnja veera nije rtva, ve "samo uspomena na to jedno rtvovanje sebe, dragovoljno, na krstu, jednom zauvek, to je duhovno upuivanje svih moguih oblika hvale Bogu na tome". Iako "ponekad nazvani imenima onoga ta predstavljaju, naime tela i krvi Isusa Hrista, ipak, po materiji i prirodi, oni ostaju istinski i samo hleb i vino, kao to su i ranije bili" (Taka 225.226).

4. Savremeno doba

U savremenim diskusijama o Gospodnjoj veeri malo panje se posveuje istorijskom razvoju doktrine i prakse od osamnaestog stolea do danas. Izgledalo bi zato da su promene u shvatanjima koja su nastala na temelju Reformacije ili Protivreformacije bile minimalne. to se tie Gospodnje veere, savremeni teolozi su izgleda vie zainteresovani za istoriju nego za teologiju. Jedno od najvanijih pitanja je pitanje identiteta Poslednje veere. Da li je to bio pashalni obrok ili se radilo o nekom drugom jevrejskom sveanom obroku? Za njih je vano i datiranje pashalnog obroka, koje se u Evanelju po Jovanu naizgled razlikuje od datiranja u sinoptikim Evaneljima. Pitanja ove prirode pokuavaju da ree Licman (Lietzmann), Bultman (Bultmann), Jeremijas (Jeremias), Marksen (Marxsen), Pa (Patsch) i urman (Schuermann) i ostali. Godine 1982. Komisija za red i veru Svetskog saveta Crkava objavila je dokumenat koji je trebalo da poslui kao temelj dalje diskusije o obredima. Prema "Krtenju, Euharistiji i Slubi", Gospodnja veera je "dar koji nam je Bog dao silom Svetoga Duha". To je zahvalnost Ocu i uspomena na Hristovu rtvu. On takoe ukazuje na Parusiju. Snano naglaavanje sakramentalne teologije

dolazi do izraaja u dokumentu koji, na primer, tvrdi da "Crkva priznaje Hristovu stvarnu, ivu i aktivnu prisutnost u euharistiji", koja se moe prepoznati verom. Osim toga, "uzimajui od istoga hleba i iz zajednike ae... pokazujemo i stvaramo jedinstvo uesnika sa Hristom i sa ostalim uesnicima". Time upuujemo izazov "svim vrstama nepravde, rasizma, odvojenosti i uskraivanja slobode" (10-17).

5. Adventistiko gledite Gospodnja veera je predstavljala bitni deo adventistikog bogosluenja od samog poetka pokreta. To se najveim delom moe pripisati injenici da su prvi vernici Crkve pridoli iz Baptistike, Kongregacionistike, Metodistike, Prezbiterijanske, i drugih Crkava koje su odravale obred Gospodnje veere. Jedan od ranih izvetaja o odravanju obreda Gospodnje veere u krilu Crkve, potie iz 18. avgusta 1848. godine i govori da su uesnici Subotnje konferencije u Volniju (Volney) u dravi Njujork, odrali obred Gospodnje veere. Meu prvim adventistima neki su predlagali da se obred odrava jednom godinje, jer su ga smatrali nastavkom Pashe. Kada se organizacija Crkve uvrstila, Gospodnja veera se poela svetkovati jednom u tri meseca i postala je poznata kao "tromeseno bogosluenje". Crkva adventista sedmog dana obino slavi Gospodnju veeru jednom u svaka tri meseca, ili u toku prepodnevnog subotnjeg bogosluenja ili u toku posebnog bogosluenja u tu svrhu (Vidi Prirunik Crkve!). Tromeseno svetkovanje izgleda da je preuzeto iz metodistike tradicije i zadovoljava potrebe veine vernika Crkve. Adventisti smatraju da bi ee odravanje obreda dovelo do gubljenja svetog duhovnog znaenja ove svete ceremonije i da bi se obred pretvorio u formalni obiaj. Adventisti sedmog dana odravaju Gospodnju veeru kao otvoreni obred, dozvoljavajui svim iskrenim hrianima da u njemu uestvuju, iako nije uvek tako bilo. Na primer, Dord Batler (George Butler), predsednik Generalne konferencije od 1871. do 1874. i od 1880. do 1888. godine, izrazio je svoje protivljenje otvorenom obredu Gospodnje veere (R&H, 27. maj 1873). Devedesetih godina devetnaestog stolea adventisti su promenili svoje gledite o zatvorenom tipu obreda Gospodnje veere, najveim delom pod uticajem spisa Elen G. Vajt (Ellen G. White). Prema Priruniku Crkve "svi koji su svoj ivot predali Spasitelju u ruke mogu da uestvuju" (1990, 80) u obredu Gospodnje veere. Ova "otvorenost obreda" omoguuje hrianima iz drugih Crkava da uestvuju u adventistikom obredu

Gospodnje veere. Elen G. Vajt je pisala o ovom pitanju: "Hristov primer zabranjuje iskljuivost prilikom Gospodnje veere. Istina je da otvoreni greh iskljuuje krivca. To Sveti Duh jasno kae... Ali, preko toga niko ne sme da izrie sud. Bog nije prepustio ljudima da odreuju ko se moe pojaviti tom prilikom... u crkvu mogu da dou i osobe koje u svom srcu ne slue istini i svetosti, a ipak ele da uestvuju u slubi. Njima to ne smemo zabraniti." (DA 656) Sa druge strane, uesnici treba da ispituju svoj ivot i da se duhovno pripreme za pristupanje Gospodnjoj trpezi. Zato Prirunik Crkve trai da se obred unapred najavi da bi vernici mogli da "pripreme svoje srce i da srede meusobne probleme" (1990, 79). Na isti nain, i deca u Crkvi treba da "shvate znaenje obreda posmatrajui druge uesnike. Poto budu na odgovarajui nain pouena u krtenikim razredima i poto se predaju Hristu krtenjem, pripremila su se time da i sama uestvuju u obredu." (1990, 80.81) Adventistika enciklopedija istie da "je u toku celokupne adventistike istorije dolo do vrlo neznatnih promena u shvatanju znaenja Gospodnje veere". Beskvasni hleb i neprevreli groani sok su se uvek upotrebljavali i smatrani su simbolima tela i krvi Isusa Hrista, podsetnicima na Hristove patnje i na Njegovu smrt. Meutim, Gospodnja veera je daleko vie od uspomene, od zajednikog obroka, jer je Hristos svojim Svetim Duhom prisutan prilikom odravanja obreda. Uestvovanje vernika Crkve u obredu zajednitva doprinosi hrianskom rastenju i zajednitvu. Obred zajednitva nas podsea na izbavljenje od greha, simboliki predstavlja zajedniki obrok sa Hristom i upuuje na pogled u budunost, prema drugom Hristovom dolasku (Adventisti sedmog dana veruju, 199-203)).

IV. Komentari Elen G. Vajt

U naem razmatranju obreda usmerili smo svoju panju na Bibliju. U ovom delu razmatranja prouiemo i neke kljune izjave Elen G. Vajt da bismo svestranije prouili pitanje.

A. Krtenje 1. Znaenje obreda "Obredi krtenja i Gospodnje veere su dva monumentalna stuba, jedan u Crkvi,

a drugi izvan nje. Na ova dva obreda Hristos je napisao ime pravoga Boga." (Ev 273) "Krtenje je najsvetiji i najvaniji obred i njegovo znaenje se mora pravilno shvatiti. On oznaava pokajanje za greh i ulazak u novi ivot u Isusu Hristu. Ne sme se dozvoliti neprikladna urba da se pristupi obredu. Neka i deca i roditelji izraunaju njegovu cenu. Slaui se sa krtenjem svoje dece, roditelji daju sveani zavet da e biti verni pristavi nad svojom decom i da e ih voditi u delu izgradnje karaktera. Oni se zariu da e posvetiti posebnu panju uvanju tih jaganjaca u stadu, da oni ne bi osramotili veru koju su prihvatili." (6T 93)

2. Neophodnost krtenja

"Hristos je krtenje proglasio ulaskom u svoje duhovno carstvo. On je uinio da krtenje postane pozitivni uslov koji moraju da ispune svi koji ele da budu priznati kao podanici Oca, Sina i Svetoga Duha. Oni koji prime obred krtenja daju time javno priznanje da su odbacili svet i postali lanovi carske porodice, deca nebeskog Cara." (AG 143)

3. Korak u procesu obraenja "Jasno obeleeni koraci u procesu obraenja su pokajanje, vera u Hrista kao Spasitelja sveta, vera u Njegovu smrt, pogreb i vaskrsenje, pokazani krtenjem, i u Njegovo uznesenje na Nebo da se moli za grenike." (YI, 1. februar 1874)

4. Pokajanje neizbeno

Obraajui se mladima, Elen G. Vajt je izjavila: "Pokajte se i obratite se, da bi vai gresi mogli da budu izbrisani! Nemate vie vremena za gubljenje! Nebo i besmrtni ivot su dragoceno blago koje se ne moe zadobiti bez ikakvog napora s vae strane. Bez obzira koliko je besprekoran bio va ivot, kao grenici morate preduzeti neke korake. Od vas se zahteva da se pokajete, da verujete, i da se krstite. Hristos je bio savreno pravedan; a ipak je On, Spasitelj sveta,

pruio oveku primer kada je uinio korake koje zahteva od grenika da uini da bi postao dete Boje, naslednik Neba." (4T 40) "Jovan Krstitelj je doao i propovedao istinu i njegovo propovedanje je osvedoilo i obratilo grenike. Oni e otii u carstvo nebesko pre onih koji su uvereni u vlastitu pravednost odbili sveanu opomenu. Carinici i bludnice nisu nita znali, ali su ovi ueni ljudi znali put istine. Ipak su odbili da hode putem koji vodi u Boji raj. Istina koja im je mogla biti miris ivota na ivot postala im je miris smrti na smrt. Otvoreni grenici koji su se gadili sebe primili su krtenje iz ruke Jovanove; dok su ti uitelji bili licemeri." (COL 277)

5. Hristos nam je primer

"Svojim pokoravanjem obredu krtenja, Hristos je grenicima pokazao jedan od znaajnih koraka u procesu istinskog obraenja. Hristos nije imao greha koje bi trebalo oprati, ali, kada se udostojio da postane ovekov zamenik, gresi krivih ljudi bili su mu pripisani. "Jer onoga koji ne znadijae greha nas radi uini grehom, da mi budemo pravda Boja u njemu." (2. Korinanima 5,21) Prihvatajui Hrista kao grenikovog zamenika, Bog je greniku pruio priliku da uz pomo Hristove boanske snage izdri probu koju Adam nije izdrao." (YI, februar 1874)

6. Zavet

"Svi koji izjavljuju da su Hristovi sledbenici, inei taj korak (krtenje) zavetuju se da hode kao to je On hodio. Meutim, put kojim idu mnogi koji su dali ovo sveano obeanje pokazuje da je njihov ivot daleko od saglasnosti sa ivotom njihovog visokog Uzora. Oni svoje ponaanje usaglaavaju sa svojim nesavrenim merilima. Oni se ne povode za Hristovim samoodricanjem, ili za Njegovim ivotom rtvovanja za dobro blinjih." (R&H, 16. avgust 1881) "Bog se postarao da ovek koji se pokaje i preduzme korake koji se zahtevaju prilikom obraenja moe dobiti oprotenje. Kada se krsti u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, ove tri velike sile su se zavetovale da rade u njegovu korist. A ovek sa svoje strane, kada se spusti u vodu, da bi bio sahranjen po uzoru na Hristovu smrt i da bi izaao iz vode po uzoru na Njegovo vaskrsenje, obavezuje sebe da oboava pravoga i ivoga Boga, da izae iz sveta, da bude odvojen i da

dri Gospodnji zakon." (1SAT 321)

7. Pripremanje kandidata

"Pre krtenja mora se temeljito ispitati iskustvo kandidata. Neka se to ispitivanje obavlja, ne na neki hladan i odbojan nain, ve ljubazno, neno, ukazujui novoobraenome na Jagnje Boje koje uzima na sebe grehe sveta. Uinite da zahtevi evanelja deluju na kandidate za krtenje." (6T 95.96) "Pripremanje za krtenje je pitanje koje se mora paljivo razmotriti. Oni koji su se tek obratili istini moraju biti verno poueni onom "Tako ree Gospod!". Njima se Gospodnja Re mora itati i objanjavati taku po taku." (Ev 308)

8. Roditeljska odgovornost "Posle vernog pripremanja, kada budete zadovoljnoi kako vaa deca razumeju znaenje obraenja i krtenja, kada budu istinski obraena, dozvolite im da se krste. Ali, ponavljam, prvo sebe pripremite da kao verni pastiri vodite njihove neiskusne noge uskim putem poslunosti. Bog mora da deluje na roditelje da bi mogli da prue dobar primer svojoj deci u ljubavi, uslunosti i hrianskoj poniznosti i u potpunom predanju sebe Hristu. Ako se budete sloili s krtenjem svoje dece i onda im dozvolili da se ponaaju kako sama ele, smatrajui da nemate vam nije poverena nikakva posebna dunost da odrite njihove stope na pravom putu, vi sami ete biti odgovorni ako ona izgube veru i hrabrost i interes prema istini." (6T 94.95)

B. Gospodnja veera i obred pranja nogu

1. Zahvalno svetkovanje "Obredi pranja nogu i Gospodnje veere, u svoj svojoj jednostavnosti i duhovnosti, treba da se obavljaju sa istinskom sveanou i sa srcima koja su puna zahvalnosti. Uesnici ne treba da iscrpljuju svoje misli ili fizike snage na spoljanje forme i ceremonije. Sve snage uma i zdravog tela treba da ostanu

svee da bi se ukljuile u delo evanelja, da vode due iz greha na put svetosti. Ovim obredom je izraena i potreba da se saberu sve misli, sve snage, sva oseanja i sposobnosti, i da se posvete noenju Hristovog jarma, da se zajedniki s Njime trae i spasavaju due koje propadaju bez Boga i bez nade u svetu." (R&H, 21. jun 1898)

2. Pasha "Pasha je ukazivala na prolost, na izbavljenje sinova Izrailjevih, ali je bila i simboliki praznik, ukazujui na budunost, na Isusa Hrista, Jagnje Boje, zaklano za otkupljenje palog oveka. Krv, kojom su kropljeni dovratnici, simboliki je predstavljala Hristovu krv pomirenja i stalnu zavisnost grenog oveka od zasluga te krvi da se zatiti od Sotonine sile i da postigne konano otkupljenje. Hristos je jeo pashalnu veeru sa svojim uenicima neposredno pre svog raspea i iste noi je uspostavio obred Gospodnje veere, koji se morao slaviti kao uspomena na Njegovu smrt. Pasha je slavljena kao uspomena na izbavljenje sinova Izrailjevih iz Egipta. Ona je istovremeno bila i seanje i simbol. Simbol je naao svoje ispunjenje kada je Hristos, Jagnje Boje bez mane, umro na krstu. On nam je ostavio ovaj obred kao uspomenu na dogaaje povezane s Njegovim raspeem. (1SP 201)

3. Prelaz "etrnaestoga dana u mesecu, pred vee, slavila se Pasha, a njene sveane, impresivne ceremonije su podseale na osloboenje iz ropstva u Egiptu, i ukazivale unapred na rtvu koja e ih osloboditi iz ropstva greha. Kada je Spasitelj poloio svoj ivot na Golgoti, Pasha je izgubila svoju vanost, a bio je uspostavljen obred Gospodnje veere kao uspomena na isti dogaaj kojemu je Pasha bila simbol." (PP 539) 4. Znaenje i svrha "Ovde je na Spasitelj ustanovio Gospodnju veeru, koja e se esto slaviti da bi u mislima Njegovih sledbenika uvala seanje na impresivne prizore Njegovog izdavanja i razapinjanja za grehe sveta. On bi eleo da Njegovi sledbenici shvate da njihovo spasenje trajno zavisi od Njegove krvi." (ST, 25. mart 1880)

5. Obavljanje obreda "Svaki obred u Crkvi treba da se obavlja tako da svojim uticajem uzdie i oplemenjuje. Nita se ne sme sputati na obian ili jeftin nivo, niti izjednaavati s obinim stvarima. Nae crkve se moraju naviknuti da pokazuju vee potovanje prema svetoj Bojoj slubi. Kada propovednici obavljaju slube povezane sa bogosluenjima, oni ue i obrazuju narod. Mali postupci koji pouavaju i obuavaju i disciplinuju duu za venost imaju iroke posledice u uzdizanju i posveivanju crkve." (6T 97) 6. Elementi

"Lomljeni hleb i isti groani sok treba da predstavljaju lomljeno telo i prolivenu krv Bojega Sina. Hleb umeen s kvascem ne sme da se pojavi na trpezi Gospodnje veere; beskvasni hleb je jedini pravi simbol Gospodnje veere. Nita prevrelo se ne sme upotrebiti. Jedino isti rod vinogradski i beskvasni hleb treba da se upotrebljavaju." (R&H, 7. jun 1898) "Lomljeni hleb je bio simbol Hristovog lomljenog tela, koje je rtvovano za spasenje sveta. Vino je simbol Njegove krvi, prolivene za oienje greha svih onih koji e doi da od Njega zatrae pomilovanje i da ga prime kao svog Spasitelja." (ST, 25. mart 1880)

7. Iskljuivost zabranjena

"Hristov primer zabranjuje iskljuivost na Gospodnjoj veeri. Istina je da otvoreni greh iskljuuje krivca. To Sveti Duh otvoreno ui. Ali, preko toga niko da ne izrie svoj sud. Bog nije poverio ljudima da odreuju ko e se pojaviti u toj prilici. Jer, ko moe da ita srce? Ko moe da razdvoji kukolj od penice?" (Ev 277) 8. Izopaivanje obreda

"Korinani su se veoma udaljili od jednostavnosti vere i sklada u Crkvi. Nastavili da dolaze na bogosluenja, ali su im srca bila daleko jedno od drugoga. Oni su

izopaili pravo znaenje Gospodnje veere, oblikujui je u velikoj meri prema idolopoklonikim svetkovinama. Okupljali su se da slave patnje i smrt Isusa Hrista, ali su tu priliku pretvorili u vreme goenja i sebinog uivanja." (SLP 170)

9. Obred pranja nogu njegova svrha

"Cilj ove slube je da prizove u seanje poniznost naeg Gospoda i pouke koje je dao kada je oprao noge svojim uenicima. ovek je sklon da sebe ceni daleko vie od svoga brata, da radi za sebe, da slui sebi, da trai najvia mesta; i esto se zla sumnjienja i ogorenost javljaju kao posledica nevanih sitnica. Ovaj obred, koji prethodi Gospodnjoj veeri, treba da raisti ove nesporazume, da oveka oslobodi njegove sebinosti, da ga spusti s visina njegovog samouzvienja i da u njemu razvije poniznost srca koja e ga navesti da svom bratu opere noge. Nije po Bojoj volji da se odustaje od obreda zato to se neki smatraju nedostojni da uestuju u njemu. Gospod je oprao noge Judi. On mu nije uskratio mesto za trpezom, iako je znao da e Juda napustiti svoje mesto da obavi svoju ulogu u izdavanju svoga Gospoda. Nije mogue ljudskom biu da odredi ko je dostopjan, a ko nije. Ljudi ne mogu da itaju tajne due. Nije njima ostavljeno da kau: neu uestvovati u obredu, ako ovaj ili onaj bude uestvovao! Bog nije prepustio oveku da odreuje ko se sme pojaviti u takvoj prilici." (R&H, 31. maj 1898) "Hristos je pomogao svojim uenicima da shvate da pranje njihovih nogu nee oprati i njihove grehe, ve da se ienje njihovog srca isputuje ovom jednostavnom slubom. Ako je srce oieno, ovaj in je predstavljao sve to je bitno da se otkrije ta injenica. On je oprao noge Judi; ali je rekao: Niste svi isti! Juda je uneo svoje izdajniko srce u ovaj prizor, i Hristos je svima pokazao da zna da e Juda izdati svoga Gospoda i da pranje njegovih nogu ne predstavlja obred kojim e se njegova dua oistiti od svoje moralne neistote." (R&H, 31. maj 1898) "Vi zovete mene uiteljem i Gospodom i pravo velite jer jesam. Kada, dakle, ja oprah vama noge, Gospod i uitelj, i vi ste duni jedan drugome prati noge, jer ja vama dadoh ugled da i vi tako inite kao to ja vama uinih. Zaista, zaista vam kaem, nije sluga vei od svoga gospodara, niti je poslanik vei od onoga koji ga je poslao. Kada ovo znate, blago vama ako ga i izvrujete." (Jovan 13,13-17) Ovaj obred se ne sme obavljati na mehaniki nain kao formalizam. Njegov pravi cilj je da nas naui poniznosti." (R&H, 31. maj 1898)

10. Pranje nogu ne sme se odlagati "Obred pranja nogu ne sme se odlagati, jer su prisutni i neki takozvani vernici koji se nisu oistili od svojih greha. Hristos je znao Judino srce, ali je ipak oprao njegove noge." (R&H, 31. maj 1898)

V. Literatura

Bacchiocchi, Samuele, Wine in the Bible: Biblical Study on the Use of Alcoholic Beverages, Berrien Springs, MIch; Biblical Perspectives, 1989. Baptism, Eucharist and Ministry. Faitj and Order Paper No 111. Geneva: World Coucil of Churches, 1982. Barclay, W. The Lord'"s Supper. Philadelphia, Westminster Press, 1967. Barth, Karl. The Teaching of the Church Regarding Baptism. London. SCM, 1948. Biblisches Forschungskomitee der Euro-Afrika Division. Abendmahl und Fusswaschung. Hamburg, Saatkorn Verlag, 1991. Brown, Henry F. Baptism Through the Centuries, Mountain View, Calif. Pacific Press, 1965. Cullmann, Oscar. Baptism in the New Testament, Chicago, Henry Regnery, 1950. Dinkler, Erich. "Taufe im Urchristentum" U Die Religion in Geschichte und Gegenwart, Tuebingen, J.C.V. Mohr, vol 6, 627-637. Farag, Wadie. Religious Foot Washing in Doctrine and Practice With Special Reference to Christianity, Ph. D. dissertation, Dropsie University, 1970. Ferris, Roger. The Ordinances od Foot Washing and the Lord's Supper in the Seventh Day Adventist Denomination. SDA Theological Seminary, Washington, D.C. 1957. Graybill, Ron. Foot Washing in Early Adventism. R&H, 22. maj 1975. Foot Washing Becomes an Established Practice, R&H, 29. maj 1975.

Hastings, James. Feet Washing, Encyclopaedia of Religion and Ethics, 13. vol. Edinburgh. T. and T. Clark, 1908-1926. Higgins, A.J.B. The Lord's Supper in the New Testament, London, SCM Press, 1952. International Standard Bible Encyclopedia, 4. vols. Rev. ed. Grand Rapids, Eerdmans, 1979-1988. Jeremias, Joachim. Infant Baptism in the First Four Centuries. Trans. David Cairns. Philadelphia: Westminster Press, 1960. The Eucharistic Words of Jesus, Trans. Norman Perrin. 3rd German ed. by Norman Perrin. New York: Charles Scribner and Sons, 1966. Johnsson, W.G. Clean! The Meaning of Christian Baptism, Nashville: Southern Publ. Assn. 1980. Kodell, Jerome. The Eucharistic in the New Testament. Wilmington, Del. Michael Glazier, 1988. Leith, John. H. Creeds of the Churches. Atlanta: John Knox Press, 1973. Lehmann, Helmuth T. ed. Meaning and Praktice of the Lord's Supper. Philadelphia, Muehlenberg Press, 1961. Lynch, W.E. The Eucharist a Covenant Meal in Contemporary New Testament Studies. Ed. M. Rosalie Ryan. Collegeville, Minn. Liturgical Press, 1965. Morgan, James. The Importance of Tertulian. London. Kegan Paul, Trench, Trubner, 1928. Morris, Colin. An Examination of the Ordinances of Foot Washing Noting Groups That Have Prakticed It Since the Reformation. Berrien Springs, Mich. Andrews University Press, 1972. New Schaff-Herzog Enciclopedia of Religious Knowledge. 13. vol. New York, Funk and Wagnalls, 1909. Oestreich, Bernhard. Die theologische Deutung der Fusswaschung in der Gemeinschaft der Siebenten Tag Adventisten. U Abendmahl und Fusswaschung, Biblisches Forschungs komitee der Euro-Afrika Division. Hamburg, Saatkorn Verlag, 1991. pg. 173-210. Olsen, V. Norskov. How the Doctrine of Baptism Changed. Ministry, jul 1978.

The Recovery of Adult Baptism, Ministry, septembar 1978. On Baptism, R&H, 2. april 1908. Reumann, John. The Supper of the Lord. Philadelphia, Fortress, 1984. Seventh Day Adventist Believe, A Biblical Exposition of 27 Fundamental Doctrines. Washington D.C. Ministerial Association, General Conference od Seventh Day Adventists, 1988. Seventh Day Adventist Church Manual. Rev. ed. General Conference of Seventh Day Adventists, 1990. Snook, B.F. Chrtistian Baptism, Battle Creek, Mich. Steam Press of the R&H Office, 1861. Thomas, John Christopher. Footwashing in John 13 and the Joannine Community, Sheffield, Emg. JSOT Press, 1991. Waggoner, E.J. Thoughts on Baptism, Battle Creek, Mich. SSDA Publ. Assn. 1981.