TEOLOGIJA IV

SLUBA PRISTAVA arls E. Bradford U v o d Biblijska zamisao o pristavskoj slubi daleko je ira od neke uske dogmatske ideje. To je dinamiko naelo po kojemu se upravlja Boje carstvo. Ljudska bia su podlona Bojem sudu i zato se u vezi s hrianskom pristavskom slubom postavlja znaajno pitanje: Ko je odgovoran za staranje o delima Bojeg stvaranja i o darovima koje je On dao ljudima kao svojim stvorenjima? Ti darovi su materijalne, duhovne i intelektualne prirode. Oni dolaze iz Boje ruke: ivot, zdravlje, imanje, pa ak mi sama planeta Zemlja. "Svaki dobri dar i svaki poklon savreni odozgo je, dolazi od Oca svetlosti, u kojega nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka." (Jakov 1,17) Sluba pristava je bitan element vere. Vreme, sposobnosti, imanje i hram (ljudsko telo), sve je to povereno ljudskim biima da bi se okuala njihova vernost Stvoritelju. Celokupni koncept slube pristava je rasvetljen eshatolokom izjavom u Otkrivenju 14,7: "Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer doe as suda njegova; i poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju, mora i izvore vodene." Ovaj tekst doktrini o pristavskoj odgovornosti ljudi daje pokretaku snagu, naglaaava njenu hitnost i primerenost vremenu u kojemu ivimo. Ovaj biblijski koncept o pristavskoj odgovornosti oveka proima sve hrianske doktrine i i sva uenja. On obuhvata i povezuje mnoge velike doktrine Crkve i pretvara se u veliko sveopte naelo za razumevanje Biblije. Doktrina o stvaranju; doktrina o ljudskom rodu, otkupljenju i obnovljenju, doktrina o suboti kao danu odmora, pa i sama doktrina o Crkvi nerazdrivo su povezane s idejom o pristavskoj odgovornosti oveka. Sluba pristava postaje i ishodite misije, temelj objavljivanja evanelja svetu. Pristav je upravitelj, pristavska sluba je upravljanje upravljanje dobrima i darovima u neije ime. Pristavska sluba je poverenitvo, a poverenik je osoba koja upravlja tuim dobrom kao njegov opunomoenik. Opunomoenik se obavezuje da upravlja dobrom ili da se slui vlau u korist vlasnika. Opunomoenik ima zakonsko pravo na imanje, ali se njime slui u korist drugoga i prihvata posebne dunosti i obaveze u vezi sa imanjem. Pristav ili opunomoenik ima posebne dunosti i obaveze prema vlasniku ili korisniku. U biblijskom smislu pod pojmom pristavske slube podrazumeva se zahvalno i odgovorno sluenje Bojim darovima. Hrianski pristavi su svoju punomo dobili

od Svetoga Duha i obavezali se da donose svesne, odgovorne odluke prilikom sluenja boanskim darovima. Za odanog hrianina naelo pristavske odgovornosti znai vie od intelektualnog pristajanja uz neku doktrinalnu formulaciju; za njega je to neto to se doivljava, objavljuje drugima, to proima celokupno ivotno iskustvo. Naelo pristavske odgovornosti obavija celokupni ivot; celokupni ivot postaje ostvarenje ovog velikog naela koje je urezano na "mesnim daskama srca" (2. Korinanima 3,3). 1. Biblijski pogled na pristavsku slubu A. Koncepti i rei 1. "Nad svim dobrom svojim" 2. Oikonomos i Oikonomia B. Stvaranje kao temelj pristavske slube 1. Delo Boje blagodati 2. Boje vlasnitvo 3. Adam i Eva, Boji zamenici C. Podsetnici na Boje vlasnitvo 1. Drvo poznanja dobra i zla 2. Subota dan odmora 3. Desetak i prinos D. Primeri pristavske slube 1. U Starom zavetu 2. U Novom zavetu E. Biblijska pristavska sluba: primene 1. 2. 3. 4. Pristav Pristav Pristav Pristav je je je je odgovoran odgovoran odgovoran odgovoran za za za za boansku blagodat ivot Zemlju talante i sposobnosti

II. Istorijski pregled

A. Judaizam B. Rana Crkva C. Srednji vek D. Reformacija E. Severnoameriki eksperimenat III. Iskustvo sa pristavskom slubom u Crkvi adventista sedmog dana A. Finansije 1. Desetak 2. Darovi i prinosi 3. Odeljenje za pristavsku slubu i razvoj B. Zemlja C. Boja blagodat D. ivot i zdravlje E. Vreme F. Deca: najvee blago G. Talanti i sposobnosti H. Pravo graanstva

IV. Komentari Elen G. Vajt A. O B. O C. O D. O E. O F. O G. O konceptu pristavske slube delima stvaranja blagu talantima misiji deci kao o blagu vremenu

V. Literatura

I. Biblijski pogled na pristavsku slubu Nema nijednog starozavetnog ili novozavetnog pojma kojim bi bilo obuhvaeno celokupno znaenje pojma "pristavska sluba". Doktrina se ne temelji na egzegezi jedne rei ili ak jednog teksta. Doktrina, onakva kakvu je shvataju ili objavljuju dananji hriani, utemeljena je i ukorenjena na celokupnom biblijskom tekstu. Ona se oslanja i na Stari i na Novi zavet. Sama zamisao se razvija i postaje sve jasnija kao rezultat tekueg dinaminog biblijskog prosvetljenja i svedoenja (Vidi Prie 4,18!). A. Koncepti i rei 1. "Nad svim dobrom svojim" Najjednostavnije reeno, pristav je osoba koja je postavljena da kao odgovorna linost upravlja imanjem ili poslovima druge osobe. Pojam moe izgledati jednostavan, ali je zamisao vrlo iroka. Da se jo jasnije izrazimo, pristav je sluga, ali sluga koji ima vlast u rukama. Moda se ovaj poloaj moe opisati sveopte prihvaenim obiajem u bogatim kuama da se neko postavlja "nad svim dobrom", na poloaj majordoma. Avramov sluga je bio "najstariji u kui njegovoj, nad svim dobrom njegovim", to znai da je upravljao celokupnim Avramovim imanjem (1. Mojsijeva 24,2). Faraon je rekao Josifu: "Ti e biti nad domom mojim, i sav e ti narod moj usta ljubiti, samo u ovim prestolom biti vei od tebe!" (1. Mojsijeva 41,40) "Dom" ovde stoji umesto imanja, podruja vlasti, podruja upravljanja. Njime se mogu obuhvatiti oni koji ive u domu, poslovi porodice, ili ak i interesi celokupnog carstva. Putifar je u Josifu video oveka kojemu se moe poveriti odgovornost upravljanja celim njegovim domainstvom: "I Josif stee milost u njega i dvorae ga i najposle postavi ga nad celim domom svojim i to god imae njemu dade u ruke." (1. Mojsijeva 39,4) Pre nego to je postao Faraonov upravitelj, Josif je dobijao i sledee odgovornosti: "I poveri tamniar Josifu sve sunje u tamnici, i to je god trebalo onde initi on ureivae." (1. Mojsijeva 39,22) Poto je dobio upravu nad Faraonovim domom, Josif je zaposlio svoga pristava da se stara o njegovom domu. Kada su njegova braa dola da posete Egipat, Josif je "zapovedio oveku

koji je upravljao kuom njegovom" da "novce to je koji dao metne svakome u vreu" (1. Mojsijeva 44,1; 42,25) Oigledno je na temelju pristavovog odgovora brai da mu je Josif poverio sve tajne povezane sa svojom porodicom (1. Mojsijeva 43,23). Ponekad pojam "doma" oznaava i odgovornost nad domom, pokrajinom ili celim carstvom. "I dooe ljudi od Jude i pomazae onde Davida za cara nad domom Judinim." (2. Samuilova 2,4) U 2. Carevima 10,5. "upravitelj carske palate" bio je odgovoran za carski "dom" (ista titula se pojavljuje i u 2. Carevima 15,5; Jestira 8,2; Isaija 22,15; 36,3). U Danilovom izvetaju stareina nad evnusima bio je postavljen da vodi brigu o etvorici jevrejskih mladia (Danilo 1,10). Re "sar" (knez), mogla bi se prevesti i kao "pristav", jer bi se mogla odnositi na kapetana, poglavicu, generala, guvernera, uvara, gospodara, uitelja, vladara, pa i pristava. Kako se izvetaj prati postaje sve jasnije da pristav nije mogao da obavlja svoju dunost bez neke vrste autoriteta, odnosno vlasti. 2. Oikonomos i Oikonomia

Novi zavet uzima starozavetne pojmove i prilagoava ih idejama, shvatanjima i zamislima prvog stolea, i tako obogauje i proiruje biblijsko uenje o pristavskoj slubi. Najuobiajenija grka re upotrebljena u vezi sa pristavskom slubom je izvedenica rei oikos i oikia "kua". Oikonomos je osoba koja se stara o kui; pristav ili upravitelj. Oikonomia je mislena imenica i oznaava "upravljanje kuom", ali je znaenje pojma kua esto mnogo ire shvaeno. Nepoteni pristav u Isusovoj prii (Luka 16,2-4) se naziva oikonomos, a njegove dunpsti i odgovornosti oikonomia pristavska sluba. U 1. Korinanima9,17. Pavle govori o oikonomii kao odgovornosti koja je njemu poverena. U Efescima 1,10. slui se pojmom oikonomia da bi opisao Boji plan "da sjedini sve" u Hristu. U Efescima 3,2. isti apostol govori o pristavskoj "slubi blagodati Boje". U Koloanima 1,25. oikonomia predstavlja boanski nalog da "ispuni Re Boju", da je potpuno objavi. U Titu 1,7. nadglednik crkve je nazvan pristavom oikonomos, to je znailo da treba da nosi odgovornosti pristava. Oikonomos se pojavljuje i u Rimljanima 16,23. i odnosi se na gradskog blagajnika. U 1. Korinanima 4,1.2. Pavle poziva Crkvu da njega i njegove saradnike smatra "slugama Hristovim i pristavima tajni Bojih". Zatim naglaava dalje: "A od pristava se i ne trai vie nita, nego da se ko veran nae!" Svaki hrianin je oikonomos: "I sluite se meu sobom, svaki darom koji je primio, kao dobri pristavi blagodati Boje." (1. Petrova 4,10) B. Stvaranje kao temelj pristavske slube

1. Delo Boje blagodati

Doktrina o pristavskoj slubi ima svoje poreklo u stvaranju. Svaki pokuaj da se potpuno shvati sr pristavske slube mora da krene od te injenice. I zaista, nain na koji e neko prihvatiti prva tri poglavlja 1. Mojsijeve knjige odreuje kako e shvatiti Boga - kakav je Bog kakva je Njegova priroda i kakav Njegov karakter. Bez obzira da li je jasno izreena ili se samo podrazumeva, misao da je "Bog vlasnik svega" je sadrana u Bibliji. Od prvih rei u prvoj knjizi Biblije Jahve se javlja kao Bog Stvoritelj. Biblijski pisci smatraju to neoborivom injenicom. Ne ulau nikakav napor da dokau to to smatraju potpuno jasnim. (Vidi Stvaranje III. A-C!) 2. Boje vlasnitvo Prilikom stvaranja Bog se otkrio kao milostivi Bog pun nepokolebljive ljubavi. Njegovo delo stvaranja prua priliku da se upozna Njegov karakter. On oblikuje novi svet brino i veto. Taj svet Velikog Graditelja je beskrajno lep. Psalmista poziva ljude da "hvale Gospoda za milost njegovu i za udesa njegova radi sinova ljudskih" (Psalam 107,31; 111,4). U celoj Bibliji zapaa se uska veza izmeu stvaranja i spasenja. ivi Bog je istovremeno Stvoritelj i Otkupitelj. Pre nego to je stvorio svet, On je sainio plan spasenja da bi osigurao reenje problema greha (1. Petrova 1,18-20). I tako, u Osobi Isusa Hrista, stvaranje, otkupljenje i blagodat trebalo je da nau svoje ispunjenje. ovekov pad u greh je uinio da se istina o stvaranju povee sa boanskom blagodau, koja omoguuje puno oporavljanje pokajanih grenika i same Zemlje od posledica ovekovog prestupa (Vidi Spasenje III. C!) Stvaranje je bilo blagodatno delo Boga ljubavi. Njegova namera prilikom stvaranja bila je naseli planetu inteligentnim biima koja e postati objekt Njegove ljubavi. "Jer ovako veli Gospod, koji je stvorio nebo, Bog, koji je sazdao zemlju i nainio je i utvrdio, i nije je stvorio na prazno, nego je nainio da se na njoj nastava: ja sam Gospod i nema drugoga!" (Isaija 45,18) 3. Adam i Eva, Boji zamenici

Ovaj milosrdni Bog uinio je ljudska bia, koja je stvorio po svom obliju, svojim predstavnicima koji e se starati o Zemlji. "Potom ree Bog: da nainimo oveka po svojemu obliju, kao to smo mi, koji e biti gospodar od riba morskih i od

ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih ivotinja to se miu po zemlji." (1. Mojsijeva 1,26) Ista misao se ponavlja u 1. Mojsijevoj 1,28. U izvetaju o stvaranju ovek i ena su pozvani da budu slini Stvoritelju, po ijem obliju su i bili stvoreni. Uloga oveka se razlikuje od uloge svih ostalih stvorenja. Moralni imperativ je postavljen jedino njemu. Ljudskim biima je odreeno posebno mesto meu delima stvaranja. Bog je prilikom stvaranja ljudskog roda pokazao da s njima ima posebne namere i ciljeve; On se neposredno obraa jedino tim svojim stvorenjima (1. Mojsijeva 1,26-30). Elen G. Vajt istie da je ""Bog stvorio ljude kao superiorna bia; samo je ovek stvoren po Bojem obliju, i samo je on bio sposoban da dobije deo u boanskoj prirodi, da sarauje sa svojim Stvoriteljem i da izvrava Njegove planove" (SD 7). Bog je stvorio prvi ljudski par po svom obliju da bi mogli ostvariti Njegov nalog da vladaju Zemljom. Bog je stvorio Adama i Evu s posebnim zadatkom da budu Njegovi pristavi nad delima stvaranja. Da bi mogli ostvariti svoj zadatak, On ih je bogato blagoslovio. ovekova pristavska odgovornost je deo njegove slinosti sa Bogom, injenice da je stvoren po Bojem obliju. Adam je prema tome bio posebno oblikovan da bude Boji predstavnik. Jedino su Adam i Eva od svih stvorenih bia mogli da budu pristavi, potinjeni Bogu, jer su samo oni bili moralna bia. "Prvi ovek Adam" (1. Korinanima 15,45) bio je poglavar ljudskog roda. Kada je izaao iz ruke svoga Stvoritelja predstavljao je sve to je Bog oekivao od ljudskog roda. Izvetaj je pisan vrlo briljivo biranim reima da bi za sva vremena jasno izrazio (1) Boju suverenost, Njegovo vlasnitvo nad svime i Njegovo pravo prvenstva; (2) na zadatak da "obraujemo i uvamo" Zemlju; (3) nau odgovornost, kao moralnih bia, stvorenih po Bojem obliju. Zameniki status Adama i Eve nastavio se ak i posle pada u greh, kao to psalmista nagovetava: "Postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove." (Psalam 8,6; vidi Man I.B. 1.2!) C. Podsetnici na Boje vlasnitvo

Kao Stvoritelj, Bog je i vlasnik i odravatelj svega to je stvorio. "Gospodnja je zemlja i to je god u njoj, vasiona i sve to ivi na njoj." (Psalam 24,1) "Jer je moje sve gorsko zverje, i stoka po planinama na tisue... da ogladnim, ne bih tebi rekao, jer je moja vasiona i sve to je u njoj." (Psalam 50,10-12) Svojom snagom "On zastire nebo oblacima, sprema zemlji dad, ini te raste na gorama trava" (Psalam 147,8). 1. Drvo poznanja dobra i zla

U Edemskom vrtu drvo poznanja dobra i zla sluilo je kao podsetnik da se Bog nije odrekao prava na svoje vlasnitvo. Sluba pristava ima svoja ogranienja. Pristav nema prava da se slui vlasnikovim dobrima ne obazirui se na vlasnikove elje. Drvo poznanja dobra i zla bilo je zabranujeno; ono je sluilo kao podsetnik i kao opomena da krenje pristavskog zaveta donosi kaznu. "I zapreti Gospod Bog oveku govorei: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali, s drveta poznanja dobra i zla, s njega ne jedi, jer u koji dan okusio s njega, umree." (1. Mojsijeva 2,16.17) Bog nee dozvoliti ljudima da zauzmu poloaj vlasnika. Oni e uvek ostati pristavi, zamenici. Kada bi ljudskim biima bilo dozvoljeno da deluju kao vlasnici, oni bi vrlo brzo prisvojili sebi sva ovlaenja i prava Boanstva ((Vidi Greh III. B. 1-3!) 2. Subota dan odmora Prvi puni dan koji su Adam i Eva doiveli bio je subotnji dan, Boji posebni dan odmora (1. Mojsijeva 1,31-2,3) Kada se ispita u svetlu zamisli o pristavskoj slubi, etvrta zapovest postaje boanska izjava o ljudskim odnosima. Na prvom mestu je odnos prema Bogu. Taj dan je "subota Gospodu Bogu tvojemu" (2. Mojsijeva 20,10). U zapovesti o suboti stvorenja su opomenuta da su prolazna, da su samo stvorenja. Stvoritelj opominje svoja stvorenja da zadrava pravo na ovaj svoj svet. Njegova zemaljska deca su samo njegovi suvladari, njegovi pristavi. U zapovesti o danu odmora spominju se i odnosi prema ljudskim biima: "Tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni ki tvoja, ni sluga tvoj, ni slukinja tvoja, ni ivine tvoje, ni stranac koji je meu vratima tvojim." (2. Mojsijeva 20,10) Pristav, kao Boji predstavnik, treba da uini da subotnji odmor postane dostupan svim Bojim stvorenjima. U redosled obinih dana Bog je stavio svoj dar onima koje je stvorio po svom obliju. Mogli bismo ak da kaemo da je subota deo venosti stavljen usred vremena. Subota uspostavlja i odnos izmeu Boga i ljudskih bia, koja e zauvek ostati stvorenja, izmeu ljudi i ivotinja, i izmeu ljudskih bia i same Zemlje. Odnos zavisnosti od Boga i oboavanja Stvoritelja je jasno naznaen kao obavezan. Navodei da subotu niko ne treba da svetkuje sam, ve u zajednitvu s blinjima, Bog je opisao kako treba da izgleda pravi odnos meu ljudskim biima. Konano, oslobaajui i ivotinje od rada, Bog je pokazao kako se ljudski rod mora odnositi prema biima koja su mu podloena. (Birch 80) Poto je subota kao dan odmora izraena u vremenu, ljudskim biima je naglaena i vrednost vremena. Izjava: "Subota je nainjena oveka radi!" odmah dobija dodatak: "Dakle je gospodar Sin oveji i od subote!" (Marko 2,27.28) Kao sveopti dar u vremenu, Subota i celokupnom vremenu daje uzvienije znaenje. Dublje znaenje subote kao dana odmora je u tome to je Isus Gospodar svega

vremena, talanata, naeg imanja i hrama naeg tela (Vidi Stvaranje I. A. 1-4; II. C; Subota I. QA; II. A!) 3. Desetak i prinos Osim subote, desetak i prinos nas podseaju da je samo Bog vlasnik u apsolutnom smislu te rei. Drvo poznanja dobra i zla, ijeg roda nisu smeli da jedu, podsealo je prvi par na tu vanu injenicu (1. Mojsijeva 2,17). Posle pada u greh i izgnanstva iz Edema, istina o pravu vlasnitva bila je ponovo naglaena naelom desetkovanja. U 1. Mojsijevoj knjizi davanje desetka se pojavljuje kao ve poznati obiaj. Avram je dao desetak Melhisedeku, vladaru Salima i sveteniku Boga Najviega (1. Mojsijeva 14,18-20). Isto je zabeleeno i o Jakovu, koji je obeao Gospodu: "I to mi god da, od svega u deseto dati tebi!" (1. Mojsijeva 28,22) Desetak se morao smatrati Bojim pravom. "I svaki desetak zemaljski, od useva zemaljskoga i od voa, Gospodnji je, svetinja je Gospodu." (3. Mojsijeva 27,30) Sveti desetak je predstavljao priznanje Bojeg vlasnitva. "Gospodnja je zemlja i to je god u njoj, vasiona i sve to ivi na njoj." (Psalam 24,1; 50,10-12; Agej 2,8) Izrailjcima je bilo zapoveeno da desetkuju sve to je posejano: "Desetak daji od svega roda useva svojega, to doe s njive tvoje, svake godine." (5. Mojsijeva 14,22) Na taj nain je zavetni narod izraavao svoju ljubav i svoje potovabnje prema Bogu. On je u svemu morao da bude na prvom mestu. "Potuj Gospoda imanjem svojim i prvinama od svega roda svojega!" (Prie 3,9) Izvetaj pokazuje da se obiaj desetkovanja potovao i posle povratka iz vavilonskog ropstva. "I svi Judejci donosie desetke od ita i vina i ulja u spreme." (Nemija 13,12) Jasno je naznaeno da se desetak upotrebljavao u verske svrhe, za izdravanje svetenika i Levita: "A sinovima Levijevim evo dajem u nasledstvo sve desetke od Izrailja za slubu njihovu to slue u atoru od sastanka." (4. Mojsijeva 18,21) Posle povratka iz vavilonskog ropstva, "postavljeni bie taj dan ljudi nad kletima u kojima se ostavljahu prinosi, prvine i desetak, da sabiraju u njih s njiva gradskih zakonite delove za svetenike i za Levite, jer se Juda radovae svetenicima i Levitima to stojahu na poslu." (Nemija 12,44) Sve to trebalo je initi radosno i zahvalno prema Onome koji im je davao "snagu da dobavljaju blago" (5. Mojsjieva 8,18). Desetak je vidljiv i podsea nas na injenicu da je fiziki svet proglaen veoma dobrim. Prema tome, zapovest glasi: "Potuj Gospoda imanjem svojim i prvinama od svega dohotka svojega!" (Prie 3,9) Davanje desetka oslobaa nas lane dihotomije izmeu duhovnog i materijalnog sveta. Bog Izrailjev je Davalac svakog dobrog dara. On ne pravi otru razliku izmeu takozvanog duhovnog i takozvanog materijalnog sveta. "Sve je uinio da je lepo u svoje vreme!" (Propovednik 3,11) Kasnije je i Isus priznao desetkovanje kao obiaj koji "je trebalo initi, a ono ne ostavljati" (Matej 23,23).

Davanje desetka ini da vernik na stvaran nain postane Boji saradnik. Dolazi do identifikacije sa Bogom koji se stara o svojim stvorenjima i do prihvatanja Njegovog duha portvovne ljubavi. Boji interesi i Boje namere postaju interesi i namere vernika. Zavetni odnos se produbljuje. Iskustvo Judejaca pod Nemijom prua znaajan uvid u sistem desetkovanja. Jedan celi narod je dragovoljno sklopio zavetni odnos sa svojim Bogom. Kada je celi judejski narod doneo desetke od ita, vina i ulja u spreme, Nemija je postavio nastojnike koji se "za verne drahu i bee im posao deliti brai svojoj" (Nemija 13,13). Pri kraju Starog zaveta prorok Malahija ponavlja boanske zahteve, dodajui im obeanja o bogatim blagoslovima: "Eda li e ovek zakidati Boga? A vi mene zakidate i govorite: u emu te zakidamo? U desetku i u prinosu! Prokleti ste, jer me zakidate, vi, sav narod! Donesite sve desetke u spreme da bude hrane u mojoj kui, i okuajte me u tome, veli Gospod nad vojskama, hou li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta. I zapretiu vas radi prodrljivcu, te vam nee kvariti roda zemaljskoga i vinova loza u polju nee vam biti nerodna, veli Gospod nad vojskama. I zvae vas blaenima svi narodi, jer ete biti zemlja mila, veli Gospod nad vojskama." (Malahija 3,8-12) Uskraivanje desetka Bogu smatralo se krenjem zavetnog odnosa sa Bogom. D. Primeri pristavske slube Osim desetka Gospod je zahtevao i prinose. Gospod se tui da ga Izrailj zakida u desetku i prinosu (Malahija 3,8). Kada su Izrailjci dolazili na praznike u Jerusalim, oekivalo se od njih da donesu prinos ili dar, matana, od glagola natan, "dati" (5. Mojsijeva 16,17). Ista re se upotrebljava da oznai dar koji otac daje svome detetu (1. Mojsijeva 25,5), ali Boji dar svetenstva Aronu (4. Mojsijeva 18,7). Re nagovetava da darodavac osea naklonost prema darovanome (Jestira 9,22). Kao narod koji se nalazi u zavetnom odnosu sa Bogom, Izrailj je dobio najvei dar, Boju blagodat. Bog je bio milostiv, milosrdan i dobar prema svom narodu. I sama Tora je dar Boje blagodati. Odgovarajua reakcija na ovo pokazivanje obilne blagodati opisana je u Psalmu 96,8: "Dajte Gospodu slavu prema imenu njegovu. Nosite dare, idite u dvore njegove. Poklonite se Gospodu u svetoj krasoti!" David uzvikuje sa strahopotovanjem: "Jer ko sam ja i ta je moj narod da bismo mogli ovoliko prineti tebi dragovoljno? Jer je od tebe sve i iz tvojih ruku primivi, dasmo ti!" (1. Dnevnika 29,14) Uzor davanja hriani vide u Bogu, "koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga" (Jakov 1,5). Sinovi i keri nebeskog Oca se povode za Onim koji "zapoveda svome Suncu te obasjava i zle i dobre, i daje dad pravednima i nepravednima" (Matej 5,45). Vernike pokree Boji neuporedivi primer, jer On "sina svojega ne potede, nego ga predade za sve nas" (Rimljanima 8,32).

1. U Starom zavetu

Bog je uvek izlivao svoju blagodat na svet preko pojedinaca i preko svoga naroda Izrailja. Oni su Njegovu blagodat otkrivali ljudima i tako postajali kanali blagoslova. Neki pojedinci, ija dela su zapisana u biblijskim izvetajima, predstavljaju uzor istinske primene naela pristavske slube u stvarnom ivotu. a. Avram. Boje zavetno obeanje Avramu je glasilo: "I nainiu od tebe veliki narod, i blagosloviu te, i proslaviu ime tvoje i ti e biti blagoslov." (1. Mojsijeva 12,2) Avram, otac vernih, istie se kao primer potpunog predanja Gospodu i zavetnom odnosu. O njemu je Gospod mogao da kae: "Znam da e zapovediti sinovima svojim i domu svojemu nakon sebe da se dre putova Gospodnjih i da ine to je pravo i dobro, da bi Gospod navrio na Avramu to mu je obeao." (1. Mojsijeva 18,19) Pristavska sluba zahteva i odnos meusobnog poverenja. Vernost Bogu, odanost Njegovoj volji, poslunost Njegovim zapovestima, sve su to katakteristike pravog pristava. Prilikom svog pojavljivanja pred Avramom, Gospod je pokazao jasnu nameru da se preko njega otkrije "poznanje Boje". b. Josif. I jedan od Jakovljevih sinova je postao idealni predstavnik pristavske slube u Starom zavetu. Izvetaj o njemu zauzima poslednji deo 1. Mojsijeve knjige. Prodat kao rob, uspeo je da se uzdigne na istaknuti poloaj u Putifarovom domu (1. Mojsijeva 39,4.5), a kasnije in u celom egipatskom carstvu (1. Mojsijeva 41,39-41). Shvatio je da je "Bog mislio dobro" kada je dozvolio da proe kroz surova iskuenja, "da se sauva u ivotu mnogi narod" (1. Mojsijeva 50,20). Razmatrajui Josifov ivot, psalmista je otkrio da je Bog "poslao pred njima oveka" (Psalam 105,17) Kao Boji pristav, Josif je doneo velike blagoslove egipatskom narodu. "Posla car i odrei ga...postavi ga gospodarem nad domom svojim, i zapovednikom nad svime to imae, da vlada nad knezovima njegovim po svojoj volji, i stareine da njegove urazumljuje." (Psalam 105,20-22) "Bog je uinio da Josif postane izvor ivota nekadanjem egipatskom narodu. Josif je svojim potenjem sauvao ivot celom tom narodu." (AA 13) c. Izrailj. Bog je eleo da Izrailj poslui kao kanal Njegove istine, blagodati i blagoslova okolnim narodima. Pripadnici Njegovog naroda trebalo je da slue kao Njegovi pristavi. Evo uslova pod kojima je sklopio svoj zavet s njima: "A sada, ako dobro uzasluate glas moj, i uuvate zavet moj, biete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I biete mi carstvo sveteniko i narod svet." (2. Mojsijeva 19,5.6) Bili bi bogatoi blagosloveni, davali bi u

zajam ostalim narodima, a sami nikada ne bi uzimali u zajam. (5. Mojsijeva 28,12) Boji materijalni blagoslovi, izliveni na Izrailj, privukli bi panju sveta. Bog je eleo da narodi u svetu ponu traiti razloge ovog neobinog blagostanja Izrailjaca. To bi Izrailjcima pruilo priliku da uspeno posvedoe da postoji Izvor blagoslova i da svaki koji ih eli treba da bude posluan Bogu nebeskome (Isaija 44,7; 49,6; Malahija 3,12). Bog je na mnogo naina omoguio svom izabranom narodu da bude pristav Njegove spasonosne blagodati: "Ja Gospod dozvah te u pravdi, i drau te za ruku, i uvau te, i uiniu te da bude zavet narodu, videlo narodima, da otvori oi slepcima, da izvede sunje iz zatvora, i iz tamnice koji sede u tami." (Isaija 42,6.7) 2. U Novom zavetu a. Isus kao savreni Boji pristav. Isus je doao na ovaj svet kao stareina Bojih pristava, kao Njegov izaslanik (Jovan 5,36). Obnavljanje, vraanje i otkupljenje ove izgubljene planete predstavljali su sadraj i veliinu Njegove pristavske dunosti (Luka 19,10; Efescima 1,1o). Kao da je izgubljeni deo svemira bio stavljen u Njegove ruke i kao da je od Njega bilo zatraeno da njegove stanovnike izbavi iz ropstva greha (Matej 1,21). On je doao da donese ivot (Jovan 10,10). Otac mu je dao vlast da obavi misiju i da odri sud (Matej 28,19.20; Jovan 5,22-27; 8,29). Isus je nadglednik i izvrilac plana spasenja, kao to Pavle istie u Efescima 1,9-23. Plan spasenja se oslanja na Hrista i na Njegove spasonosne aktivnosti. On je preuzeo odgovornost za uspeh ovog projekta i On je nadgledao njegovo izvrenje dok je jo bio u ljudskom telu, dok je jo bio podloan svome Ocu. Bog izrie pohvalu Isusu zato to je "veran Onome koji ga odredi" (Jevrejima 3,2. po engleskom originalu). Upravo zato je Isus u onoj meri postao dostojan "vee asti od Mojsija, koliko veu od doma ast ima onaj koji ga je nainio" (Jevrejima 3,3). Kao verni Sin, koji se stara o Oevom domu, Isus je sam postao i posrednik naeg spasenja. "Zato i moe uvek spasti one koji krozanj dolaze Bogu, kad svagda ivi da se moe moliti za njih." (Jevrejima 7,25) b. Pristavska sluba u Hristovim priama iz ivota. Zamisao o pristavskoj slubi nalazi svoju primenu u nekim Hristovim priama iz ivota. U Evanelju po Luki, u 12. poglavlju, na primer, uporeeni su verni i neverni pristavi. Slugama je upuena opomena da uvek budu spremni opasani, sa svetiljkama u rukama i da ekaju povratak svoga gospodara. Kada On prvi put pokuca na vrata, moraju biti spremni da mu otvore. Tano vreme Njegovog povratka nije im poznato; moe to da bude u vreme druge ili tree none strae. Ako bude ispunio naloge svoga gospodara "mudri i verni sluga" e biti postavljen "nad

svim imanjem njegovim" (Luka 12,42-44). Ali, postoji i druga vrsta pristava to su neverni pristavi, nespremni za dolazak svoga gospodara. "Doi e gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u as kada ne misli i rasei e ga, i deo njegov metnue s nevernima." (Luka 12,46) Osnovna misao prie je da su pristavi odgovorni za znanje i darove koje su dobili od Boga. "A onaj sluga koji zna volju gospodara svojega i nije se pripravio, niti uinio po volji njegovoj, bie vrlo bijen." (Luka 12,47) Isus je jasno naglasio da je ova pria namenjena uenicima. Na njih je mnogostruka Hristova blagodat bila obilno izlivena. Kao pristavi darova svoga gospodara, trebalo je da ih porazdele blinjima. Na kraju vremena od njih e se traiti puni obraun o tome kako su obavljali svoju pristavsku slubu (Matej 24,4551; 25,14-30). Pristavska sluba je osnovna tema pria o kesama srebra (Luka 19) i o talantima (Matej 25). Plemi ili zemljoposednik putuje u daleku zemlju. Saziva svoje sluge i daje im zadatke koje moraju obaviti za vreme njegove odsutnosti. U oba sluaja vlasnik novca oekuje od svojih pristava da se mudro poslue sredstvima koja su im stavljena na raspolaganje i da ostvare dobitak. Tekst u Luki 19,13. ukazuje da novac treba da uloe u poslovne poduhvate i da posluju sve do povratka gospodara. U Evanelju po Mateju on im "predade blago svoje" (Matej 25,14). Sluge su dobro shvatile svoju odgovornost. Pristav sa pet talanata odmah "otide te radi s njima". I onaj sa dva talanta uinio je to isto (Matej 25,16.17). U obe prie iz ivota pristavi koji su prihvatili svoju odgovornost i verno obavljali pristavsku slubu u odsutnosti svoga gospodara bili su pohvaljeni i nagraeni. Mudri pristav je interese svoga gospodara prihvatio kao svoje i delovao u skladu s time. Meutim, jednom u budunosti e doi vreme da se njegov posao pregleda i oceni. Sud treba da pone "od kue Boje" (1. Petrova 4,17). U Mateju 25,31-46. pristavi su ocenjeni na temelju svog ponaanja prema nesrenima i siromanima prema zatvorenicima, bolesnicima, odbaenima, beskunicima. Oni koji su nesebino davali bili su iznenaeni kada je Vladar objavio da su sve to su inili drugima uinili Njemu. I oni e biti pozvani da "naslede carstvo" (Matej 25,34). Oni koji su pali na ispitu bili su osueni na "muku venu" (Matej 25,46). Kao to se moe videti na temelju ova dva primera iz ivota, pristavska sluba donosi i priznanja i kazne. U svakom od ova dva sluaja gospodar je jasan i odreen oni koji su primili njegovo blago moraju se truditi da ga uveajui. Merilo suenja je jasno: "Kome je god mnogo dano, mnogo e se i traiti od njega, a kome predae najvie, najvie e iskati od njega." ((Luka 12,48) c. Pristavska sluba u apostolskoj Crkvi. Crkva u dane apostola bila je dinamika demonstracija hrianske pristavske slube. Vernici su dobro znali ta znai biti pristav, i pojedinano i zajedniki, kao celina. Oni su dobro prikazivali naela hrianske pristavske slube svojim dranjem i delima. Svaki vernik je bio

spreman da ini dobra dela, da bude velikoduan i da sa drugima podeli svoja zemaljska dobra. Dela 2,44.45. opisuju hriansku pristavsku slubu na delu: "I svi koji verovahu bejahu zajedno i imahu sve zajedno. I teevinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kao to ko trebae." Po celoj rimskoj imperiji prvi hriani su oseali odgovornost jedni za druge, bez obzira da li su dolazili iz jevrejstva ili iz neznabotva. Ovaj ekumenski oseaj razvio se jo vrlo rano. Kada je crkva u Jerusalimu bila izloena gladi, koju je prorekao prorok Agav, vernici iz neznabotva su velikoduno prikupljali sredstva za njihovo spasenje. Pavle je u toj krizi sagledao priliku za pokazivanje istinske agape ljubavi. Zajednitvo vernika iz celoga sveta je ojaalo i bilo uvreno tom prilikom. "A od uenika odredi svako koliko koji mogae, da polju u pomo brai koja ivljahu u Judeji, koje i uinie poslavi stareinama preko ruke Varnanine i Savlove." (Dela 11,29.30) U 2. Korinanima 9,6.7. Pavle razvija teologiju davanja: "Ovo pak velim: koji s tvrom seje, s tvrom e i ponjeti; a koji blagoslov seje, blagoslov e i ponjeti. Svaki po volji svojega srca, a ne sa alou ili od nevolje, jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje." Nesebino davanje prvih hriana dobilo je i svoju povratnu reakciju: "Da se u svemu obogatite za svaku prostotu (velikodunost) koja kroz nas ini hvalu Bogu, jer sluba ove poreze ne ispunjuje samo nedostatak (potrebe) svetih, nego ini da se i mnoge hvale daju Bogu, ogledom poreze ove hvalei Boga za vae pokorno priznanje evanelja Hristova, i za prostotu (velikodunost) podele (davanja) k njima i k svima." (2. Korinanima 9,11-13) Dok se staraju za vernika zajednice vere i za sve koji su u potrebi u zajednici u kojoj ive, vernici Crkve ne smeju da zanemare potrebe svoje porodice. Pristavska odgovornost zapoinje staranjem o potrebama krvnih roaka. Pavle veoma naglaava ovu odgovornost: "Ako li ko za svoje, a osobito za domae, ne promilja, odrekao se vere i gori je od neznaboca." (1. Timotiju 5,8) Apostol podsea Crkvu na njenu odgovornost da osigura materijalnu potporu onima koji propovedaju evanelje. On podseca vernike u na Isusove rei da je "poslenik dostojan svoje plate" (Luka 10,7; Matej 10,10). Pozivajui Timotija da potuje starije (1. Timotiju 5,17.18), navodi i starozavetno nareenje: "Nemoj zavezati usta volu kada vre." (5. Mojsijeva 25,4; 4. Mojsijeva 18,21; Nemija 12,44.45). Iako Pavle nije uvek prihvatao darove vernika i crkava koji su eleli da podre njegovu misiju, uvek je naglaavao svoje pravo na takvu podrku. Ovaj njegov zahtev vredi i danas: "Kada mi vama duhovno sejasmo, je li ta veliko ako mi vae telesno ponjemo? ... Ne znate li da oni koji ine svetu slubu od svetinje se hrane? I koji oltaru slue, s oltarom dele? Tako i Gospod zapovedi da oni koji evanelje propovedaju od evanelja ive!" (1. Korinanima 9,11-14)

Prva Crkva je bila proeta duhom velikodunosti. Vernici su rei apostola Pavla shvatili vrlo ozbiljno: "Svaki po volji svojega srca, a ne sa alou ili od nevolje, jer Bog ljubi onoga koji dragovoljno daje!" (2. Korinanima 9,7) Apostolska Crkva je uzor pristavske slube za sva vremena. Crkva apostolskog doba je odredila merilo, dala pravilo. Ono to je Josif bio u Egiptu, a Izrailj meu narodima, to treba da budu i oni koji se zovu Hristovim imenom, treba da budu odgovorni i svesni svoje odgovornosti. Blagoslove koje im je Bog dao, treba da dele svim narodima. Pristavska sluba predstavlja i deljenje neizmernog bogatstva Hristova svim ljudskim biima. "Tako da nas dre ljudi kao sluge Hristove, i pristave tajna Bojih. A od pristava se ne trai vie nita nego da se ko veran nae." (1. Korinanima 4,1.2) Zajednica vere ne postoji sebe radi. Ona postoji da bi delila, irila, mnogostruku Boju blagodat gladnom i ednom svetu. Ta blagodat je vie nego samo oseanje; ona zadovoljava stvarne potrebe i odnosi se na stvarna stanja. Te potrebe mogu ponekad da budu duhovne, a ponekad materijalne prirode. Pristav nema drugog izlaza nego da zadovoljava te potrebe bilo gde da ih vidi i kada god da ih vidi. E. Biblijska pristavska sluba: primene

Kao Bojim zamenicima na Zemlji, prvom paru i njihovim potomcima je bila poverena pristavska sluba upravljanja boanskim dobrima. Meu ta dobra se ubrajaju boanska blagodat, ivot, vreme, talanti, bogatstvo, pa i sama Zemlja (Vidi Nain ivota II. C.5!) 1. Pristav je odgovoran za boansku blagodat

Najvei dar koji je ljudski rod primio od Boga je veni ivot (Jovan 3,16), ne samo u venosti, ve i sada (Jovan 5,24; 10,10). To je "radosna vest" koju je Isus doao da objavi. Pre svoga uznesenja, On je nezavreni zadatak poverio svojim uenicima: "Idite, dakle, i nauite sve narode, krstei ih u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha, uei ih da sve dre to sam vam ja zapovedao, i evo, ja sam s vama u sve dane do svretka veka." (Matej 28,19.20) Pavle je shvatio svoju odgovornost da iri evanelje blagodati: "Jer ako propovedan evanelje nema mi hvale, jer mi je za nevolju; i teko meni ako evanelja ne propovedam!" (1. Korinanima 9,16) Ali, odgovornost nije ograniio samo na sebe, pa ak ni na ostale apostole. Korinanima je napisao da:"Ali je sve

od Boga, koji nas pomiri sa sobom kroz Isusa Hrista i dade nam slubu pomirenja." (2. Korinanima 5,18) On je pohvalio Solunjane: "Jer se od vas promie re Gospodnja ne samo u Makedoniji i Ahaji, nego i u svako mesto izide vera vaa u Boga tako da nam nije potrebno to govoriti." (1. Solunjanima 1,8) Molio se takoe da Filimonovo propovedanje vere bude silno u poznanju svakoga dobra koje imaju u Hristu Isusu (Filimonu 6). I Petar na isti nain govori o dunosti hrianina da propoveda radosnu vest: "A vi ste izabrani rod, carsko svetenstvo, sveti narod, narod dobitka, da objavite dobrodetelji onoga koji vas dozva iz tame k udnome videlu svome." (1. Petrova 2,9) Trebalo je da neznaboci posmatraju ivot hriana i da ""hvale Boga" (1. Petrova 2,12). Apostol zatim poziva vernike da budu "svagda gotovi na odgovor svakome koji ih zapita za njihovo nadanje" (1. Petrova 3,15). Tekst u Otkrivenju 14,6-12. sadri radosnu vest, "veno evanelje", koja treba da se objavi celome svetu. Osnovna misao je da Bog svojim obeanjima i svojom Reju razgoni sadanju tamnu senku koja se nadvila nad ovom planetom i da ukazuje na slavni ishod, opisan u zavrnim poglavljima Otrkrivenja. Radosna vest je da Bog zaista voli ovu Zemlju i da je odluio da je izbavi i obnovi, tako da se ipak ostvari prvobitna namera prilikom stvaranja. irenje te ivotodavne poruke u svoj njenoj uzvienoj veliini je sr i sutina hrianske pristavske slube. Crkva, kao Hristovo Telo, ima odgovornost da sebe strpljivo i istrajno oblikuje kao autentinu pristavsku zajednicu iako je okruena svetom koji se sve vie udaljuje od tog ideala i od Boga. Da bi to postigla ona mora da vlada svojim prohtevima, da se odupre privlanostima svoje okoline i da to je potpunije mogue ivi po ugledu na poniznog Nazareanina. Sve e to pomoi da svedoenje Crkve dobije jo veu uverljivost i verodostojnost. Pojedinani hrianin, meutim, ne sme nikako oekivati od organizacije, od Crkve, da preuzme njegove line obaveze i odgovornosti. Ideal pristavske slube nam pre svega govori da smo pojedinano odgovorni pred Bogom da uinimo najvie i najbolje to moemo da bismo uveali Boju slavu i posluili blinjima i svemu to je stvoreno. U vreme posletka, Boji narod treba da se sjedini u objavljivanju poruke trojice anela iz Otkrivenja 14. Poto su njegovi pripadnici primili dar spasenja od Boga, odgovorni su da ire vest nade i ivota. 2. Pristav je odgovoran za ivot ivot je dar od Boga i pripada Bogu, koji je njegov izvor. Meutim, Bog je milosrdno poverio dar ivota pripadnicima ljudskog roda. Od njih oekuje da se mudro i paljivo njime slue. Bog je velikoduni davalac ivota, koji se raduje da deli ivot svojim stvorenjima. Biblijski opisi su puni ivota, nesputanog i dinaminog. Na primer: "Potom ree Bog: neka vrve po vodi ive due, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. I stvori Bog kitove velike, i sve ive due to se miu, to

provrvee po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro. I blagoslovi ih Bog, govorei: raajte se i mnoite se, i napunite vodu po morima, i ptice neka se mnoe na zemlji." (1. Mojsijeva 1,2022) Adam je postao ivo stvorenje poto mu je Bog "udahnuo u nos dah ivotni" (1. Mojsijeva 2, 7. po engleskom originalu). Njemu i Evi je bilo reeno: "Raajte se i mnoite se i napunite Zemlju!" (1. Mojsijeva 1,28) Adam je kao pristav bio odgovoran da se pridrui svom Stvoritelju u stvaranju ivota i u uvanju dragocenog daha ivota u telima svih ljudi. I Kajin je oigledno shvatio tu odgovornost, kao to se vidi iz naina kako je odgovorio Bogu. Zbog propusta da sauva ivot svoga brata Bog je prokleo Kajina, jer se glas Aveljeve krvi uo od Zemlje do Neba (1. Mojsijeva 4,10-12). Bog je pozvao Kajina na odgovornost to je propustio da izvri svoju pristavsku dunost i da zatiti ivot svoga brata. On i nas smatra odgovornima za ivot i dobro svih ljudskih bia, naih blinjih. Posle Potopa Nojevi sinovi su dobili upustva kako i oni, kao odgovorni pristavi, treba da neguju boanski dar ivota. "Jer u i vau krv, due vae, iskati; od svake u je zveri iskati; iz ruke samoga oveka, iz ruke svakoga brata njegova iskau duu ovekovu. Ko prolije krv ovekovu, njegovu e krv proliti ovek; jer je Bog po svojemu obliju stvorio oveka." (1. Mojsijeva 9,5.6) Sveano proglaavajui svetost ivota, Bog je zatitio ivot ljudskih bia. "Ova opomena je upuena i protiv ubistva oveka i protiv samoubistva." (Vidi 1BC 264) Sistem prinoenja rtava, koji je uveden na vratima Edema, i po kojemu je smrt, koju su ljudska bia zasluila grehom, bila namirena smru zamenika, bio je nagovetaj koliku vrednost Bog pripisuje ljudskom ivotu. Ovo otkupljenje, ili pomirenje, uvek je imalo visoku cenu (3. Mojsijeva 1,1-5; 1. Petrova 1,18.19). Tek je krst na Golgoti pruio vrhunski dokaz vrednosti ljudskog ivota. Pristavska odgovornost za ivot je nametnuta i Dekalogom. esta zapovest glasi: "Ne ubij!" (2. Mojsijeva 20,13) U 3. Mojsijevoj knjizi 17,14. Boje potovanje ivota je pokazano i pravilima koja se odnose na krv: "Jwer je dua svakoga tela krv njegova, to mu je dua. Zato rekoh sinovima Izrailjevim: krvi nijednoga tela ne jedite, jer je dua svakoga tela krv njegova. Ko bi je god jeo da se istrebi!" Drugi dokaz visoke vrednosti koju pred Bogom ima ljudski ivot nalazimo u boanskim uredbama o gradovima utoita. Krivci za ljudsku smrt mogli su da pobegnu tamo i da se spasu (4. Mojsijeva 35,11-15; 5. Mojsijeva 19,4-7). Istovremeno, Izrailjicima je bilo nareeno da ne mrze svoje blinje ili da ne gaje osvetoljubivost prema njima; umesto toga trebalo je da ljube blinjega kao samoga sebe (3. Mojsijeva 19,17.18). I to je bio deo njihove pristavske odgovornosti. 3. Pristav je odgovoran i za Zemlju

Kao to je ve naglaeno (I.C) "Gospodnja je zemlja i to je god u njoj, vasiona i sve to ivi na njoj (Psalam 24,1). Prilikom stvaranja sve je bilo "veoma dobro" (1. Mojsijeva 1,31). Hiljadama godina posle stvaranja, Pavle ipak pie: "Jer znamo da sva tvar uzdie i tui s nama do sada!" (Rimljanima 8,22) Izrailjcima je bilo reeno da se zemlja iscrpljuje i da zato mora imati mogunost da obnovi svoju plodnost. Svake sedme godine morala je zato dobiti priliku da svetkuje svoju subotu (3. Mojsijeva 25,2-7). U toku te sedme, subotnje godine njive su morale ostati neobraene. Nije bilo ni sejanja ni kopanja. Ukoliko Izrailj bude zemlji dao neophodan predah, Gospod e se postarati da svi imaju dovoljno hrane. Drugi nain na koji je Bog pokazao svoju zainteresovanost da Izrailj pravilno obavi svoju pristavsku dunost prema zemlji bila je zapovest da se mlade voke ostave da rastu pre nego to se ponu brati plodovi s njih. "Pa tek pete godine jedite voe s njega, da bi vam se umnoio rod njegov. Ja sam Gospod Bog va." (3. Mojsijeva 19,23-25) Svaki Izrailjac je bio zaduen da pomae da se sauva i unapredi plodnost zemlje. Potujui boanska pravila o zemlji, Izrailjci su pokazivali svoju odanost Bogu, vlasniku i Stvoritelju cele Zemlje. Pristavska odgovornost prema zemlji, koju je Bog poverio Adamu i Evi, pripada i njihovim potomcima. Ljudi koji danas nastanjuju ovu planetu, nose odgovornost da se staraju o njoj. Na dan konanog suda bie uniteni oni "koji zemlju pogubie" (Otkrivenje 11,18). 4. Pristav je odgovoran za talante i sposobnosti Meu odgovornosti pristava ukljueno je i razumno sluenje sposobnostima i talantima koje je dobio od Boga. Prilikom izgradnje Svetilita u pustinji, Bog je dao "mudrosti i razuma i znanja i svake vetine" onima koji su bili odreeni da obave to delo (2. Mojsijeva 31,2-6). Mnogo stolea kasnije apostol Pavle opisuje duhovne darove date vernicima za dobro cele Crkve (Rimljanima 12,4-8; 1. Korinanima 12; Efescima 4,7-14; 1. Petrova 4,10.11). Ti darovi su ustvari vetine i sposobnosti, koje Bog daje, stavlja na raspolaganje vernicima, da bi se upotrebile po uputstvima Svetoga Duha; one slue da bi se obogatilo i izgradilo zajednitvo vernika. Crkva je zajednica darovitih ljudi i ena koji slue blinjima. Pravilno upravljanje ovim darovima unapreuje evaneosku slubu i misiju Crkve, zadovoljava ljudske potrebe u ime Isusa Hrista (Vidi Duhovni darovi I,II!). Hriani se moraju na najbolji mogui nain sluiti svojom vetinom komuniciranja s ljudima. Pavle poziva vernike: "Re vaa da biva svagda u blagodati, solju zainjena, da znate kako vam svakome treba odgovarati!" (Koloanima 4,6) Dalje kae: "Nego budi ugled vernima u rei!" (1. Timotiju 4,12) Hriani treba da se slue samo pristojnim reima: "Re zdravu, nezazornu, da se posrami onaj koji se protivi, ne imajui nita zlo govoriti na nas!" (Titu 2,8) Kao i svi ostali darovi, i dar govora treba da slui na slavu Bogu i na blagoslov blinjima. Iznad svega, talanat govora treba da bude negovan i upotrebljavan da

bi se proirila radosna vest o Isusu svima koji dolaze u dodir sa vernikom ili se nau u podruju njegovog uticaja. U svojim priama o kesama srebra i o talantima, Isus je naglasio vanost pravilnog sluenja darovima koje je gospodar dao svojim pristavima (Luka 19,1227; Matej 25,14-30). Pravilna upotreba gospodarevih sredstava to znai njihovo umnoavanje donosi priznanje i nagradu. Talanat koji nije umnoen uzet je od nevernog pristava, koji je bio baen u tamu najkrajnju zato to je zanemario svoj talanat. Iako pria govori o novcu, "talanti" ili "kese srebra" mogu se protumaiti kao sposobnosti i vetine, koje Bog daje pojedincu za njegovo sopstveno razvijanje i za blagoslov drugima. II. Istorijski pregled

A. Judaizam

Judejci su u toku meuzavetnog vremena sledili starozavetnu praksu davanja desetka i prinosa. Na primer, Tobija (drugo stolee pre Hrista) pria o svojim izmiljenim putovanjima u Jerusalim na godinje praznike i o tome kako je nosio prvine i desetak od svojih prihoda. On navodi: "Od svih svojih prihoda dau desetak sinovima Levijevim koji slue u Jerusalimu; a drugi desetak u prodati i onda u ii i svake godine dobijeno troiti u Jerusalimu; a trei desetak u dati onima kojima ga po dunosti moram davati." (Tobija 1,7.8. po engleskom originalu) Rabinski izvori svedoe da se prvi desetak sakupljao svake godine; drugi se prilagao prve, druge, etvrte i pete godine subotnjeg ciklusa; trei desetak se davao tree i este godine. Prema tome, svake godine, osim sedme, Judejci su prilagali po dva desetka. Mina sadri tekstove o desetku i prinosu. Terumot navodi darove koji se moraju dati sveteniku i kae da oni proseno moraju iznositi pedeseti deo svega prihoda. Maserot, tekst o desetku, daje podrobna uputstva o tome koje povre i voe treba da bude desetkovano. Trei tekst objanjava davanje treeeg desetka. U isto vreme, izgleda da se polako zaboravljala biblijska filozofija o davanju desetka i prinosa u znak zahvalnosti; davanje je postalo nain da se neto dobije zauzvrat. Mudrost Sirahova tvrdi da "davanje milostinje okajava greh" (Sirah 3,30. po engleskom originalu). Tobija potvruje da "milosre izbavlja od smrti i uva od ulaska u tamu" (Tobija 4,10; 12,8-10. po engleskom originalu). Posle razorenja Hrama velika vanost se poela pripisivala pravilnom i tanom davanju desetka. Zamisao o "vernima u desetku" pojavila se u mislima naroda, koji je one koji nisu davali desetak proglaavao Jevrejima druge klase. Iako

davanje desetka nije bilo obavezno, osim u zemlji Izrailjevoj, ima dokaza da su i Jevreji u dijaspori odvajali desetak i prinos od svojih prihoda. B. Prva Crkva Crkva u apostolsko doba smatrala je sebe novom zajednicom vernih koja za svoje postojanje zahvaljuje vaskrslom Hristu. "Jer je meni ivot Hristos!" (Filibljanima 1,21) Pavlov izraz "u Hristu" oznaava da vernici toga novoga Tela imaju radikalno novu orijentaciju: "Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar!" (2. Korinanima 5,17) Njihovi pristavski obiaji bili su samo ostvarenje naela koja je Isus propovedao i apostoli dalje predavali: "Jer znate blagodat Gospoda naega Isusa Hrista da, bogat budui, vas radi osiromai da se vi njegovim siromatvom obogatite." (2. Korinanima 8,9; Filibljanima 2,5-8) Meutim, posle odlaska apostola duh velikodunosti i blagodati polako je poeo nestajati. Postepeno, dobra dela, darovi siromanima i podupiranje evaneoske slube nisu za hriane vie predstavljali posledicu delovanja "blagodati Gospoda naega Isusa Hrista", ve su postali sredstvo da se zaradi spasenje. Povodei se za ovakvim sistemom razmiljanja, Kliment, rimski biskup u toku poslednje decenije prvoga stolea, izjavljuje: "Dobre su, onda, milostinje u nak pokajanja od greha; bolje je postiti nego se moliti, ali su milostinje bolje i od jednoga i od odrugoga." Zatim dodaje: "Milostinje olakavaju teret greha!" (Korinanima 2,16). U knjizi Pastir Herma (poetak drugog stolea) post se preporuuje kao rtva "plemenita i sveta, prihvatljiva Gospodu" (Simile 5,3). Prva Crkva nije imala sistem desetkovanja slian onome koji su prihvatili Judejci. Prema Irineju (130-200. A.D), "oni koji su dobili slobodu" vie ne plaaju desetak kao Jevreji, ali "odvajaju svu svoju imovinu u Gospodnju svrhu, dajui radosno i velikoduno ne samo manje vredne delove svoga imanja!" (Protiv jeresi 4,18.2) Tertulijan (oko 200. A.D.) opisuje kako su hriani u Kartagini davali svoje priloge Gospodu. Prilozi nisu bili obavezni, ve dragovoljni, "kao da se radilo o ulaganju u fond pobonosti". Ti darovi su se upotrebljavali "za izdravanje i sahranu starijih vernika, za zadovoljavanje potreba deaka i devojica bez sredstava i roditelja, i starijih vernika koji su morali da ostaju u svojim domovima" ali i za zbrinjavanje onih koji su bili baeni u tamnicu zbog svoje vere (Apologija 39). Epifanije, koji je pisao u etvrtom stoleu, naglaava da desetkovanje nije nita obaveznije od obrezanja ili svetkovanja subote. To je bilo uvedeno, kae on, "da ne bismo zanemarili 'jotu', poetno slovo u Isusovom imenu" (Protiv jeresi, 1.1.8). Krajem etvrtog i poetkom petog stolea, poeli su se javljati glasovi koji su zahtevali da i hriani daju desetak. Ambrozije Milanski (340-397 A.D.) potvuje da je Bog odredio za sebe jednu desetinu od itarica, vina, voa, stoke, vrtnih proizvoda, poslova, pa ak i lova; i da nije "po zakonu ako ovek zadrava za sebe ono to je Bog odredio da Njemu pripada" (Propovedi 33.34). Avgustin (354-430. A.D), tvrdi da hriani moraju davati desetak da bi njihova pravednosti

bila vea od pravednosti fariseja i knjievnika (Matej 5,20; Tumaenje Psalma 146,7). Godine 576. provincijski Sabor u Tuluzi naredio je hrianima da daju desetak. Godine 585. Drugi sabor u Makonu propisao je ekskomunikaciju za one koji odbiju da daju desetak. Meutim, desetak nije morao predstavljati desetinu neijeg dohotka, ve se tako zvalo obeano darovanje Crkve. C. U Srednjem veku

Srednjovekovno shvatanje o spasavanju zaslugama u velikoj meri je uticalo na zamisao o pristavskoj slubi. Osnovna i prvenstvena pobuda za davanje bilo je staranje za spasenje svoje due. Uvedene su i takse za razliite crkvene slube: za venanje, za sahranu, za ispovest, za itanje mise za spasenje due umrloga. Da bi se prikupio novac, trailo se da se crkvena zajednica obavee da plati mnogo vie misa nego to su ih svetenici mogli itati. Takse za itanje mise, zajedno sa prodajom oprotajnica, bile su osnovni prigovori upueni Crkvi i glavni povod za nastanak protestantske Reformacije. Od Konstantina (337. A.D) na dalje, hrianska Crkva je postala dravna Crkva. Kako su stolea prolazila postajalo je sve tee razlikovati dravne od crkvenih desetaka i poreza. Na primer, Karlo Veliki (742-814. A.D) odredio je da se desetak deli na tri dela: za svetenstvo, za siromane, i za izdravanje Crkve. Kazne su bile propisane za one koji su proputali da daju desetak. U Engleskoj je 787. A.D. obnarodovan dravni zakon kojim je nametnuto davanje desetka. Zakon, proglaen 1295. A.D, odredio je da se desetak daje na temelju bruto prinosa svih kultura; propisivao je zatim kako treba davati desetak od mleka, ivotinja, vune, panjaka, pa ak i od pela. Zahtevao se i lini desetak: desetak od poslovnih prihoda i od trgovine. I ponovo pojam "desetak" nije morao da znai "desetina". U srednjovekovnom sistemu davanja, dragovoljno davanje po uzoru na evaneosku pristavsku slubu upravljanja Bojom imovinom, u velikoj meri je bilo zaboravljeno. Davanje su zahtevali i Crkva i drava. Duh pristavske slube Bogu kojim je bila obeleena prva Crkva, nije se vie mogao prepoznati. D. Reformacija

Reformacija je u velikoj meri predstavljala reakciju na zloupotrebe klerikalne vlasti i na uspostavljanje sistema spasavanja zaslugama. Ona ipak nije uspela da uniti simbiozu izmeu Crkve i drave. Desetkovanje nije propisivala u prvom redu Crkva, ve mnogo vie drava. U Nemakoj, od 1555. godine na dalje, kada je luteranstvo ve bilo legalizovano i stavljeno pod zatitu luteranskih knezova,

pravo eklezijalnog nadzora a s njime i pravo ubiranja desetka bilo je predamo u ruke teritorijalnih svetovnih vlasti. Deseci su se ubirali za izdravanje svetenstva, za odravanje kola i za pomaganje siromanima. Iako je veina protestanata bila saglasna s pravom drave da namee crkvene zakone, bilo je onih koji se s time nisu slagali. Ulrih Cvingli (1484-1531. A.D), izrazio je otro neslaganje s eklezijalnim sistemom ubiranja desetka i smatrao da davanje desetka treba da bude dragovoljno, a ne obavezno. I druge grupe, kao to su bili anabaptisti, kvekeri, i engleski separatisti, otro su se protivile eklezijalnom sistemu ubiranja desetka. Meutim, te grupe su bile u manjini. Po sveoptem miljenju drava se morala starati o zatiti interesa Crkve i zato je bila njena obaveza da se poslui svojom vlau da bi pomogla Crkvi da svoje materijalne zahteve nametne svojim vernicima. Na katolikoj strani, Sabor u Tridentu (1545-1563. A.D) je odredio da je davanje desetka obaveza prema Bogu i da e zato svi koji odbiju da daju desetak biti iskljueni iz Crkve. Meutim, to pravilo nije bilo primenjeno. Francuska revolucija je konano oznaila kraj ubiranju desetka u krilu Rimokatolike Crkve. E. Severoameriki eksperimenat

ak i u kolonijalnoj Americi bilo je teko povui liniju razdvajanja izmeu Crkve i drave. Vekovna tradicija da drava finansira Crkvu bila je suvie duboko ukorenjena pa je trebalo da proe mnogo godina da se ona prevazie. Amerika Revolucija je pomogla da se obiaji i trendovi, stari mnogo stolea, preokrenu i napuste. Meutim, veliki "ameriki eksperimenat" imao je i tragine posledice po Crkve koje vie nisu mogle oekivati od drave da materijalno potpomae njihove aktivnosti. Preputene same sebi, Crkve su bile prisiljene da se ponovo vrate apostolskom modelu. Novi poloaj je ipak krio u sebi i prikrivene blagoslove. Dobrovoljni darovi pod uticajem Hristovog duha oigledno su predstavljali izlaz iz ovog tekog poloaja, ali crkvene stareine nisu imale ni crkvene tradicije, ni istorije ni prolih iskustava na koje bi se mogli pozvati. I tako su crkvene stareine, pritisnute okolnostima, morale da pronau nove metode prikupljanja sredstava. Na nesreu, neke od tih metoda nisu imale nikakve veze s hrianstvom. Iznajmljivanje sedita u bogomoljama, bazari, veere, hazardne igre, lutrije, sve je to isprobano. Neki klerici su osudili ove nove metode izjavljujui da nisu nita bolje od starih, iz vremena pre Reformacije. Crkvi u Americi moe se pripisati zasluga za obnavljanje zanimanja za hriansku pristavsku slubu, iako se naglasak skoro iskljuivo stavljao na materijalnu stranu problema. Crkveni istoriari obino uzimaju kraj devetnaestog stolea kao poetak pristavskog pokreta u Americi. Od samog poetka ovaj pokret je crpeo snagu iz velikog interesovanja vernika da se alju misionari u strane zemlje. Kasnije je uinjen pokuaj da se pristavskoj slubi da teoloka osnova i da se na neki nain sjedine teorija i praksa na nivou mesne crkve. Pokrenuti su mnogi

strateki programi obuavanja vernika i uspesi su bili razliiti. Godine 1920. okupilo se 29 denominacija iz Amerike i Kanade na poziv grupe predvodnika pristavskog odeljenja iz Njujorka i obrazovalo takozvani Opti savet za pristavsku slubu.

III. Iskustvo sa pristavskom slubom u krilu Crkve adventista sedmog dana

Veina hriana bi se sloila sa izjavom koja je uvrtena meu 27 osnovnih verovanja Crkve adventista sedmog dana: "Mi smo Boji pristavi, kojima je On poverio vreme i prilike, sposobnosti i posede, ali i blagoslove Zemlje i njenih izvora. Mi smo Njemu odgovorni za njihovu pravilnu upotrebu. Mi priznajemo Boje vlasnitvo vernom slubom Njemu i naim blinjima, davanjem desetka i priloga za objavljivanje Njegovog evanelja i za podupiranje i rastenje Njegove Crkve. Pristavska sluba je prednost koju nam je dao Bog da bismo se u ljubavi borili protiv sebinosti i pohlepnosti. Pristav se raduje blagoslovima koji se izlivaju na druge kao posledica njegove vernosti." (SDA Yearbook 1999,7) Istorija Crkve adventista sedmog dana odvija se paralelno sa razvojem na amerikoj religijskoj sceni. Roena iz ognja verske revnosti misionarskog pokreta i oblikovana posebno intenzivnim apokalipticizmom svoga vremena (Veliki pokret drugog Hristovog dolaska), Crkva adventista sedmog dana je razvila visoku svest o pristavskoj odgovornosti Crkve i njenih vernika. A. Finansije Jedno celo poglavlje u Priruniku Crkve adventista sedmog dana posveeno je evaneoskim finansijama. Tu je objavljen i celokupni adventistiki koncept pristavske slube. Paragraf o pristavskoj slubi glasi: "Hriani su Boji pristavi, kojima je On poverio svoja dobra i boanski savet glasi da se 'od pristava ne trai vie nita nego da se ko veran nae' (1. Korinanima 4,2). Pitanje pristavske slube u njenom najirem i najpotpunijem obliku pokriva mnoge aspekte hrianskog ivota i iskustva, kao to su nae vreme, na uticaj, i naa sluba, ali nema sumnje da pristavsko raspolaganje naim sredstvima

predstavlja ivotno vaan deo ovog pitanja. To je pitanje koji se tie svakog vernika Crkve. Njime je obuhvaeno nae priznanje Bojeg suvereniteta i Njegovog vlasnitva svega, kao i injenice da On izliva svoju blagodat na naa srca. I dok budemo sve potpunije shvatali ova naela, sve vie emo ceniti nain na koji Boja ljubav deluje u naem ivotu." (SDA Church Manual 1995,135.136)

1. Desetak

Godine 1859. adventisti su prihvatili plan pod nazivom Sistematska velikodunost koji je pozivao na redovno prilaganje, u izvesnoj meri proporcionalno dohotku ili imanju vernika. Poetkom 1863. godine asopis Rivju end Herald je predloio jednu desetinu prihoda kao minimalni doprinos vernika. "Od sinova Izrailjevih se trailo da donose desetak, odnosno desetinu od svih svojih prihoda... Ne moe se pretpostaviti da bi Gospod zahtevao manje od svoga naroda sada kada je vreme tako naglaeno kratko i kada veliko delo treba da se obavi uz pomo njegovih sredstava na objavljivanju poslednje poruke milosti svetu." (R&H, 6. januar 1863) Godine 1876. Generalna konferencija je jednoglasno prihvatila odluku koja glasi: "Mi verujemo da je dunost sve brae i sestara, bilo da su povezani sa crkvama ili da ive odvojeno, pod normalnim okolnostima, da posvete jednu desetinu svega svoga dohotka iz svih izvora prihoda, potrebama Bojega dela." (R&H, 6. april 1876) Adventistiki pioniri su smatrali da je davanje desetka utemeljeno na Bibliji. Elen G. Vajt je napisala mnogo lanaka i posvetila cela poglavlja u svojim knjigama pitanju evaneoskih finansija. Davanje desetka i priloga bilo je deo evaneoskog reda. Pobuda je bila evaneoske prirode: podupiranje propovedanja evanelja i irenje poruke o spasenju. Negde oko godine 1878. plan davanja desetka je bio ve vrsto ukorenjen u pravilima crkvenog reda i ponaanja. Po celom svetu, vernici Crkve i njihova deca obraunavaju desetak kao jednu desetinu svog celokupnog dohotka. Oni koji se bave poslovnim delatnostima pozvani su da daju desetak od svojih prihoda. Desetak se upotrebljava za izdravanje evaneoske slube, za obavljanje crkvene misije u svetu. To se ini na temelju starozavetne upotrebe desetka za izdravanje Levita (4. Mojsijeva 18,21). Radni prirunik Generalne konferencije kae: "Desetak predstavlja sveta sredstva namenjena delu propovedanja evanelja i biblijskog pouavanja, ukljuujui i upravljanje oblastima i staranje o crkvama i

evaneoskim poduhvatima. Desetak se ne sme troiti za druga podruja delovanja Crkve, kao to je plaanje crkvenih dugova i dugova crkvenih organizacija ili za graevinske poduhvate." (V o5,o5) Mesne crkve predaju celokupni iznos desetka, prikupljenog od vernika, oblastima ili misijama. Te crkvene organizacije jednu desetinu primljenog desetka predaju unijama, koje su zajednice oblasti. Zatim, unije jednu desetinu primljenog desetka predaju nadlenoj diviziji, jednome od 12 Odeljenja Generalne konferencije po svetu. I konano, divizije jednu desetinu primljenog desetka alju Generalnoj konferenciji. I tako vernici Crkve, bez obzira u kojem delu sveta ive, uestvuju u misiji Crkve putem svog desetka, kojega prilau u svojoj mesnoj crkvi. U ovom finansijkom planu Crkva sagledava "sveobuhvatniju svrhu od one koja se pojavljuje u njenim finansijskim ili statistikim izvetajima. Ovaj plan je neto mnogo vie od naina prikupljanja i rasporeivanja sredstava. To je, po Bojem planu, jedan od velikih faktora sjedinjavanja u okviru cele Crkve adventista sedmog dana." (SDA Church manual 1995, 137)

2. Prilozi i darovi

Znajui da su Izrailjci bili pozvani da daju u najmanju ruku jo jedan desetak, drugi desetak (5. Mojsijeva 12,17.18; 14,22-27), a po mogunosti i trei (5. Mojsijeva 14,28.29), prve adventistike stareine su pozivale vernike da osim desetka prilau dragovoljne darove i prinose za druge crkvene poduhvate. Na primer, 1876. godine dodatni dar u visini "treine" svote odreene planom Sistematske velikodunosti bio je odreen za potrebe izdavakog dela. Kasnije su bili prikupljani i drugi darovi, meu njima je poznat sedmini dar za Subotnju kolu. Godine 1878. postavljene su korpe za prikupljanje sredstava za potrebe lokalnih Subotnjih kola. Subotnje kole su poele prikupljati sredstva za misije 1885. godine, pruajui tako priliku vernicima da potpomau misiju Crkve po celom svetu. Deo posebnog dara koji se prikuplja poslednje subote u tromeseju odreen je za posebne projekte o kojima se raspravlja u toku celog tromeseja. Raznoliki darovi i prilozi se prikupljaju u mesnim crkvama, ili redovno ili povremeno. Upotrebu tih sredstava verno kontroliu odgovarajua tela mesnih crkava, Oblasti, Unije i Generalne konferencije.

Ozbiljni, odani hriani ele da budu sigurni da se sredstva koja im je Bog stavio na raspolaganju upotrebljavaju u Njegovoj slubi. Rasporeujui svoju zaostavtinu, oni mogu osnovati zadubine tako da se sredstva kojima su verno upravljali u toku ivota i posle njihove smrti upotrebljavaju na slavu Bogu i za zadovoljavanje potreba njihovih blinjih. To je odgovorna pristavska sluba koja donosi zadovoljstvo vernim sledbenicima Gospoda Isusa Hrista.

3. Odeljenje za pristavsku slubu i razvoj

Godine 1966. Generalna konferencija Crkve adventista sedmog dana organizovala je novo odeljenje koje je sledee godine dobilo ime Odeljenje za pristavsku slubu i razvoj i imalo zadatak da pomae oblastima i divizijama po svetu u razvijanju svesti o pristavskoj odgovornosti vernika. To Odeljenje je poelo da priprema literaturu, programe osposobljavanja i seminare za pastore i mesne crkve. Osim praktinog pouavanja na terenu, Odeljenje je moralo da bude u toku svih teolokih rasprava koje su se odnosile na pristavsku slubu. Valter M. Stark je bio postavljen za prvog direktora novog Odeljenja. Razvoj se ovde nije zaustavio. Godine 1971. bilo je odreeno da se u mesnim crkvama biraju sekretari za pristavsku slubu, koji e se truditi da unapreuju pristavsko staranje o molitvenom domu, o talantima i vremenu. Godine 1980. Odeljenje za pristavsku slubu je bilo spojeno sa Odeljenjem za propovedniku slubu. Prilikom osnivanja Odeljenja za crkvene slube 1985. godine, odgovornost za staranje o pristavskoj slubi, o materijalima i radnim sastancima i seminarima bila je poverena tom novom odeljenju. Godine 1995. kada su zaduenja ovog Odeljenja ponovo bila podeljena, Pristavska sluba je ponovo postala posebno Odeljenje. Iako je davanje desetka i priloga bitan deo adventistike teologije o pristavskoj slubi, sama pristavska sluba je daleko sveobuhvatnija. Pristavska odgovornost se odnosi na celokupni ivot i dodiruje veinu pitanja koja nam ivot danas postavlja. To su pitanja s kojima se mora uhvatiti ukotac svaki vernik Crkve staranje o ivotnoj sredini i drutvu, pitanje siromatva i svih drugih problema s kojima ivot poinje i s kojima se zavrava i naravno, sluenje ogranienim i prolaznim materijalnim sredstvima koja nam stoje na raspolaganju. Ovaj spisak nikako nije zavren onim ro smo do sada naveli. Meutim, biblijsko uenje o pristavskoj odgovornosti osposobljava vernika da uravnoteeno pristupa svim tim naoko suprotstavljenim pitanjima i da ih reava na nain koji e biti ugodan Bogu i Isusu Hristu, koji je na Gospodar. Trajni zadatak hrianina je da ta sloena naela primenjuje u naem dananjem sloenom svetu.

B. Zemlja

Ljudska bia su ostavljena na milost i nemilost prirode, ali u nae vreme i sama priroda stenje pod ljudskim napadima i zaista je ugroena ponaanjem ljudskog roda. Svojom lakomou i rasipnou, esto pod maskom uvoenja visoke tehnologije, ljudski rod je doslovno osudio svoju planetu na smrt. Zemlja je puna otrovnih materija i otpadaka koji nam ugroavajun opstanak. Prirodni izvori se opasno iscrpljuju i pljakaju, ali i nerazumno rasipaju. U nekim sluajevima, plodna zemlja je iscrpljena prekomernim iskoriavanjem njene plodnosti. ak su i mora i okeani pali kao rtve prekomernog iscrpljivanja. U takvom jednom svetu, adventistiki hriani su pozvani da ive jednostavnim ivotom, bez lakomstva ili rasipanja. Svesni da su prirodni izvori Zemlje ogranieni, oni treba da tite i uvaju svoju ivotnu sredinu. Crkva podupire vegetarijanski sistem ishrane kao zdravi nain da se povea fond namirnica koje nam stoje na raspolaganju. Nae kole i mesne crkve odravaju raznovrsne i esto kreativne ekoloke programe. Potovanje sedmog dana odmora, subote, kao odgovor ljubavi na Boju zapovest (2. Mojsijeva 20,8-11), adventistima prua priliku da slave ne samo stvaranje nego i Stvoritelja. Pojedinci, porodice i grupe vernika esto provode subotnja popodneva u prirodi. Time se razvija razumevanje uda prirode i potrebe da se dela Bojeg stvaranja sauvaju za budue narataje. Godine 1992. godinje zasedanje Generalne konferencije je prihvatilo dokument pod naslovom "Staranje o delima Bojeg stvaranja" u kojemu je objavljeno stanovite Crkve pristavskoj odgovornosti hriana za planetu Zemlju. Naveemo neke izvode: "Svet u kojemu ivimo je dar ljubavi Boga Stvoritelja, Onoga "koji je stvorio nebo i zemlju, mora i zvore vodene" (Otkrivenje 14,7; 11,17.18). U okviru dela stvaranja, On je ljude, namerno i svrsishodno, postavio u odreeni odnos sa sobom, sa drugim biima i sa celim svetom. I zato, kao adventisti sedmog dana, mi smatramo da je uvanje i negovanje prirode usko povezano s naom slubom Stvoritelju... Poto smatramo da je ljudska vrsta deo Bojeg stvaranja, nae staranje o ivotnoj sredini protee se i na nae zdravlje i nain ivota. Mi zastupamo zdrav nain ivota i odbacujemo upotrebu materija kao to su duvan, alkohol i tetne

droge, koje ugroavaju zdravlje i iscrpljuju planetarne izvore; i mi preporuujemo jednostavnu vegetarijansku ishranu... Mi prihvatamo izazov da radimo na obnavljanju Bojeg prvobitnog plana. Pokrenuti verom u Boga, posveujemo sebe podupiranju procesa ozdravljenja, i na pojedinanom i na planetarnom nivou, do kojega dolazi kada se kao ljudski rod budemo zajedniki stavili u slubu Bogu i blinjima. U ovom posveenju mi potvrujemo svoju pristavsku odgovornost prema delima Bojeg stvaranja i verujemo da potpuno obnovljenje moe biti dovreno jedino u trenutku kada Bog bude sve novo stvorio." (R&H, 31. decembar 1992) Ove izjava svedoi o sve veoj svesti adventista sedmog dana o vanosti pristavske slube u njihovoj interakciji s Bojim svetom. Svet i materijalna dobra nisu loi sami po sebi; u stvari, "sve to je blistavo i prekrasno, sva stvorenja velika i mala" sve je to Bog stvorio da bi u njima uivala ljudska bia (1. Mojsijeva 1,31). Hriani treba da uvaju "lepotu ove zemlje". Oni treba da potuju Zemlju, ali ne i da je oboavaju. U celom Pismu Bog je uvek iznad stvorenoga i izvan stvorenoga.

C. Boja blagodat Tekst u Otkrivenju 14,6-12. sadri radosnu poruku, "veno evanelje" koje treba da se objavi celome svetu. Sredite je u Bogu ije obeanje i ija Re prodiru kroz sadanju tamu i ukazuju na slavni ishod opisan u zavrnim poglavljima iste knjige. Radosna poruka glasi da Bog voli ovu planetu i da je odluio da je izbavi i obnovi tako da se moe ispuniti Njegova prvobitna namera s njome. irenje ove ivotno vane poruke u celini je deo i sr hrianske pristavske slube kojoj smo kao adventisti poveeni. Zbog ovog aspekta pristavske slube, adventisti su posveeni slubi objavljivanja evanelja celome svetu. Poto sebe smatraju pristavima boanske blagodati, vode mnoge vaspitne i zdravstvene ustanove i organizacije za pomo ugroenima. Oni se mole i propovedaju i podupiru ove koji stoje u slubi Rei (Vidi Nain ivota II. A!)

D. ivot i zdravlje

Suprotno grkom dualizmu, koje ljudsko bie shvata kao telo i duu, i misli da je dua zarobljena u telu i eljna da ga se oslobodi, Biblija ne prihvata takvu dihotomiju. Biblija govori o celini. Daleko od toga da bude izloeno prezrenjiu zato to je zemaljsko, telo ima veliku vanost. Prema tome, da bismo um i duh odrali u optimalnom stanju, moramo se starati o svom telu, koje je "hram Svetoga Duha" (1. Korinanima 6,19). Iz tog razloga, "zdravstvena reforma i uenja o zdravlju i umerenosti su neodvojivi deo adventistike vesti" (SDA Church manual 1995,148) Da bi posluala taj biblijski nalog, Crkva adventista sedmog dana propagira zdrav nain ivota meu svojim vernicima i meu svima do kojih moe da doe. Po celom svetu, dobro razvijen sistem zdravstvenih ustanova trudi se da ublai patnje i unapredi zdravlje. Crkveni pravilnik kae: "Mi pripadamo Bogu, telom, duhom i duom. Prema tome, naa je verska obaveza da potujemo zakone zdravlja, i radi nae blagostanja i sree, ali i radi uspenije slube Bogu i blinjima." (CM 1995,148; Vidi Zdravlje; Nain ivota II.B!) U dananjem tehnolokom drutvu, pristavska odgovornost za telo obuhvata odluke koje se tii ivota i zdrvalja, a posebno one koje se tiu oduzimanja ivota, kao to su pobaaj i eutanazija. U skladu s biblijskim uenjem, adventisti su odani vrednosti i svetosti ljudskog ivota. Dva dokumenta Generalne konferencije iz 1992. godine bave se tim pitanjem. "Smernice o pobaaju" su utemeljene na "irokim biblijskim naelima" da je ivot dragoceni Boji dar i istovremeno na odgovor na Boju volju; ipak, naa je odgovornost i pravo da donosimo odluke koje se tiu ivota. "Prenatalni ljudski ivot je velianstveni dar od Boga... prema tome, prenatalni ivot se ne sme nepromiljeno unitavati. Pobaaj se sme obaviti jedino iz najozbiljnijih razloga." Zatim, "Crkva ne slui kao savest pojedinanih vernika; meutim, ona mora da prui moralno usmerenje". Odluku da se obavi pobaaj moraju da donesu umeani pojedinci, rukovoeni "tanim informacijama, biblijskim naelima, i pod vodstvom Svetoga Duha. Osim toga, te odluke se najbolje donose u kontekstu zdravih porodinih odnosa." I konano, "vernike Crkve treba pozvati da uestvuju u sadanjim razmiljanjima o njihovoj moralnoj odgovornosti u vezi sa pobaajem u svetlosti biblijskih uenja" (R&H, 31. decembar 1992, Vidi Brak, II. F.1) Utemeljen na istim biblijskim naelima, dokumenat "Staranje o umiruima" poziva na praktinu i odgovornu hriansku ljubav. "Posle traenja boanskog vodstva i razmatranja interesa onih koji su pogoeni tom odlukom (Rimljanima 14,7), kao i medicinski savet, bolesnik koji je sposoban da donese odluku treba da odredi hoe li prihvatiti ili odbiti medicinsku intervenciju za produenje ivota." Kada bolesnik nije sposoban da donese takvu odluku, oni koji su joj najblii treba

odgovorno da se suoe s tom odlukom. Atmosfera puna sauea i ljubavi treba da ukruuje umiruega. (Vidi Brak II. F.2!) "Iako hrianska ljubav moe da dovede do uskraivanja ili produenja medicinskih intervencija koje bi samo poveale patnje ili produile umiranje, adventisti sedmog dana ne uestvuju u 'ubijanju iz milosra' niti pomau prilikom samoubistva (1. Mojsijeva 9,5.6; 2. Mojsijeva 20,13.; 23,7). Oni se protive aktivnoj eutanaziji, namernom uzimanju ivota osobi koja pati ili umire." (R&H, 31.decembar 1992)

E. Vreme

Vreme je dragoceni dar od Boga. To je graa od koje se sastoji ivot. Kako se njime sluimo pokazuje u velikoj meri kakva je naa pristavska sluba na odnos prema Stvoritelju. Biblijski autori govore o kratkoi vremena i o potrebi da se ono najbolje iskoristi. Vreme se mora upotrebiti za izgradnju linosti i za izraavanje susedske ljubavi. "Naui nas tako brojati dane nae!" kae psalmista (Psalam 90,12), a mudri ovek poziva: "Sve to ti doe na ruku da ini, ini po mogunosti svojoj, jer nema rada, ni miljenja, ni znanja, ni mudrosti u grobu u koji ide!" (Propovednik 9,10) Pavle poziva: "Paztite na vreme, jer su dani zli!" (Efescima 5,16) i zapaa da je "ve as doao da ustanemo od sna" (Rimljanima 13,11). Isus savetuje svojim sledbenicima da rade dok je dan dok imaju mogunosti i prilike jer "doi e no kada niko ne moe raditi" (Jovan 9,4).

F. Deca: najvee blago

Materijalna dobra pruaju hrianskom pristavu priliku da slubu obavlja na vidljivi nain. Ali blago nije ogranieno na materijalne posede. Deca, "nasledstvo od Gospoda" (Psalam 127,3), spadaju meu Njegove najdragocenije darove. Ona su stavljena u ruke roditelja, koji tako postaju odgovorni da ih pripreme za slubu u ovom ivotu i u svetu koji e doi, jer e tada Bog zatraiti odgovor na pitanje: "Gde je stado to ti je predano, stado slave tvoje?" (Jeremija 13,20) Kao roditelji, ljudska bia postaju pomonici Stvoritelja. Njihovi potomci su kandidati za besmrtnost, koje oni moraju mudro i neno usmeravati prema trenutlku kada e moi da preuzmu pune pristavske odgovornosti.

Prema tome, hriansko vaspitanje disciplina i obuavanje postaje izrazito vano. Treba uloiti veliki trud da bi se razvile sve sposobnosti i na to nas poziva velika Hristova zapovest (Matej 22,37). Namerno prenoenje vrednosti i kulture ima odluujui ulogu. Crkva je meugeneracijska zajednica. Izvrstan primer prenoenja vere s generacije na generaciju imamo u Euniki i Loidi, Timotijevoj majci i baki. Pavle pie Timotiju: "Opominjui se nelicemerne u tebi vere, koja se useli najpre u babu tvoju Loidu i u mater tvoju Euniku; a uveren sam da je i u tebi!" (2. Timotiju 1,5; 5. Mojsijeva 6,7) Podizati decu za Gospoda je pristavska dunost roditelja, ali i cele zajednice vernih (Isaija 54,13). Adventisti sedmog dana ovu pristavsku odgovornost uzimaju veoma ozbiljno, pa su razvili vaspitno-obrazovni sistem, od dejeg vrtia do univerziteta, koji je drugi po veliini meu protestantskim denominacijama. Osim toga, Subotnja kola, klubovi izvidnika, i raznovrsne druge aktivnosti za decu i mlade, sraunate su da zatite i razviju ovo blago (Vidi Brak I. B.4!) Jedna slubena publikacija ovako objanjava svrhu adventistikog sistema obrazovanja i vaspitanja: "Svu decu i mlade Crkva poverava obrazovnom sistemu koji e im pruiti duhovnu negu i vrhunsko obrazovanje... Obrazovni program poiva na verovanju da je svaki uenik jedinstven i neprocenljivo dragocen i na vanosti razvoja cele linosti... Ukupni proces adventistikog obrazovanja nastoji da obnovi veru u Hrista, da u oveku ponovo izgradi lik njegovog Stvoritelja, da u njemu odneguje razumnu odanost Bojem delu na Zemlji i da ga praktino pripremi za savesnu slubu blinjima." (NAD Working Policy 1993-1994, F o5 o5, F o5 10)

G. Talanti i sposobnosti

Biblija naglaava da Bog ljudskim biima daje darove i sposobnosti (1. Korinanima 12,4-11) i da oekuje da e ih upotrebiti u slubi blinjima. To se odnosi i na starozavetna vremena (2. Mojsijeva 31,2-6). Bog ljudima daje "duha svetoga, mudrosti i razuma, i znanja i svake vetine, da veto izmilja kako se to moe nainiti...i svaki posao raditi." (2. Mojsijeva 31,3-5) Pavle opirno govori o karizmata ta je ko dobio kao dar. To su darovi i sposobnosti koje Bogu stoje na raspolaganju da bi se upotrebili po uputstvima Svetoga Duha. Takozvani prirodni darovi i uroene sposobnosti mogu da postanu karizmata jedino u sluaju kada se upotrebe za uvrenje i izgradnju zajednitva Tela Hristova. Crkva je opisana kao zajednica darovitih ljudi karizmatika koji

stoje u slubi blinjima. Pristavska sluba, prema tome, sastoji se u sluenju, u misiji, u pokuaju da se zadovolje ljudske potrebe u Hristovo ime uz pomo duhovnih darova (1. Petrova 4,10.11; Rimljanima 12,6-8). Prema tome, hriani treba da se na najbolji mogui nain slue vetinom komuniciranja. Talanat govora treba da neguju i upotrebljavaju za irenje radosne vesti evanelja svima koji se nau u domaaju njihovog uticaja. Dar govora ima velike mogunosti i za dobro i za zlo. Kao i svi ostali darovi, i on se mora upotrebljavati na slavu Bogu i na blagoslov blinjima.

H. Pravo graanstva

Pristavska sluba podupire i potuje zakonito izabranu vlast. Odeljenje za javne poslove i versku slobodu Crkve adventista sedmog dana svojim smernicama i savetima pomae vernicima da budu dobri graani. "Uzimajui u obzir njenu boanski odreenu ulogu, graanska vlast ima pravo na ovekovo potovanje i dragovoljnu poslunost u zemaljskim pitanjima do mere u kojoj njeni graanski zahtevi ne dolaze u sukob s Bojim zahtevima; drugim reima, ljudi su obavezni da 'daju caru carevo' i 'Bogu Boje' (Matej 22,21), da pokau aktivan, lini interes i zalaganje u pitanjima koja se tiu javnog dobra i da budu primerni graani." (NAD Working Policy 1993-1994, HC o5 o5) Novi zavet trai da hriani "budu pokorni i posluni gospodarima i zapovednicima i gotovi na svako dobro delo" (Titu 3,1; 1. Petrova 2,17; Rimljanima 13,1). Kao deo svoje svetenike dunosti, hriani treba da se mole "za careve, i za sve koji su u vlasti" (1. Timotiju 2,2). Sledee Isusove rei podrazumevaju da se radi o obavezi, o dunosti: "Podajte dakle cezarevo cezaru, a Boje Bogu!" (Matej 22,21) Ta obaveza proistie iz druge velike zapovesti: "Ljubi blinjega svojega kao sebe samoga!" (Matej 22,39) Sve to predstavlja temelj ideje o dobrom graaninu moe se izraziti pojmom pravilne pristavske slube. I ponovo, vernost u tim dunostima Nebo smatra uslovom za dobijanje vee odgovornosti. U Hristovoj prii gospodar kae: "Dobro slugo dobri i verni, u malom bio si mi veran, nad mnogim u te postaviti, ui u radost gospodara svojega!" (Matej 25,23; vidi Nain ivota II. C.4!)

IV. Komentari Elen G. Vajt

A. O konceptu pristavske slube

"Sa slubom pristava povezana je obaveza, ne samo prema Bogu, ve i prema oveku. Beskrajna ljubav Otkupitelja svakom ljudskom biu daje ivotne darove. Hrana i odea i zaklon, telo i um i dua sve je steeno Njegovom krvlju. I obavezom zahvalnosti i slube, koja je tako nastala, Hristos nas je povezao s naim blinjima. On nam zapoveda: 'Iz ljubavi sluite jedan drugome!' ((Galatima 5,13) 'Kada uiniste jednome od ove moje najmanje brae, meni uiniste!' (Matej 25,40)" (Vaspitanje 125) "Zamisao o pristavskoj slubi treba da ima praktini uticaj na svakog pripadnika Bojeg naroda... Praktina velikodunost udahnue duhovni ivot hiljadama nominalnih pristalica istine koji se sada ale na svoju tamu. Ona e ih preobraziti od sebinih, lakomih oboavalaca mamona u ozbiljne, iskrene Hristove saradnike u delu spasavanja grenika." (CS 112.113) "Duh velikodunosti je duh Neba. Duh sebinosti je Sotonin duh. Hristova portvovna ljubav se pokazala na krstu. Dao je sve to je imao, a onda je dao i samoga sebe da bi ovek mogao da dobije spasenje. Hristov krst poziva na velikodunost svakog sledbenika dragog Spasitelja. Naelo koje je prikazano ovde glasi: davati, davati! I to naelo, ostvareno u velikodunosti i dobrim delima, predstavlja pravi plod hrianskog ivota. Naelo svetovnih ljudi je da uzimaju, uzimaju i da time, po svom miljenju, osiguraju sebi sreu. Ali, kada se ispolji sa svim svojim posledicama, plod ove ideje je samo beda i smrt!" (R&H, 15. novembar 1906) "Nikada ne smemo zaboraviti da nas je Bog na ovom svetu stavio na probu da bi odredio nau osposobljenost za budui ivot. U Nebo nee ui nijedno bie iji je karakter umrljan otrovnom manom sebinosti. Zato nas Bog ovde stavlja na probu dajui nam zemaljske posede da bismo nainom kojim se njima sluimo pokazali mogu li nam se poveriti vena dobra. Samo kada se portvovni Hristov ivot odraava u naem ivotu mi moemo da budemo u skladu s Nebom i spremni da uemo u njega."" (2SM 134) "Dokaz da blagodat deluje na srce pruamo kada inimo dobro svim ljudima kada god nam se ukae prilika. Dokaz nae ljubavi dajemo svojim hristolikim duhom, spremnou da delimo dobra koja nam je Bog dao, gotovou da u duhu samoodricanja i portvovanja pomaemo da se unapredi Boje delo i ublae patnje oveanstva. Nikada ne smemo ispustiti priliku da pokaemo svoju

dragovoljnost. Mi pokazujemo da smo preli iz smrti u ivot kada delujemo kao verni pristavi Boje blagodati. Bog nam je dao svoja dobra; On nam je dao svoju tvrdu re da emo, ukoliko budemo verni u svojoj pristavskoj slubi, nagomilati blago na Nebu, blago koje nikada nee propasti." (R&H, 15. maj 1900) "Pristav se poistoveuje sa svojim gospodarem. On prihvata odgovornosti pristava, i mora delovati po uzoru na svoga gospodara, inei ono to bi njegov gospodar inio da je na njegovom mestu. Interesi njegovog gospodara postaju i njegovi interesi. Poloaj pristava je dostojanstven, jer pristav uiva poverenje svoga gospodara. Ukoliko na bilo kojin nain postupi sebino, tako da prednosti koje je stekao trgujui dobrima svoga Gospoda upotrebi u svoju korist, izneverio je ukazano poverenje." (9T 246) B. O delima stvaranja "Dela u prirodi, koja danas gledamo, daju nam priliku da samo nejasno shvatimo lepotu i slavu Edema; ipak, svet prirode, glasom koji se ne moe pogreno shvatiti, objavljuje Boju ljubav. ak i sada 'dobrote je Gospodnje puna zemlja'. Ona i sada prikazuje dela velikog Umetnika. Ona objavljuje da je Neko, svemogu po snazi, velik po dobroti i milosti, stvorio sve to se vidi i to se ne vidi." (AUCR, 1. jun 1900) "Mi smo nastali zato to smo bili potrebni. Kako je alosna misao da emo, ukoliko stanemo na pogrenu stranu, ukoliko se pridruimo redovima neprijatelja, izneveriti plan po kojemu smo stvoreni. Mi tada razoaravamo svoga Otkupitelja; snage koje je On odredio sebi za slubu, tada bi bile stavljene u slubu protivljenja Njegovoj blagodati i neuporedivoj ljubavi." (ST, 22. april 1903) "Svaka jihova duhovna i duevna sposobnost odraavala je Stvoriteljevu slavu. Obdareni visokim duevnim i duhovnim darovima, Adam i Eva su bili stvoreni 'samo malo manji od anela' (Jevrejima 2,7), da bi mogli da zapaaju ne samo udesa vidljivog svemira ve i da shvataju svoje moralne odgovornosti i obaveze." (Vaspitanje, 17) "Boja sila se pokazuje u kucanju srca, u radu plua, u ivim strujanjima koja teku hiljadama razliitih kanala u telu. Mi smo Njegovi dunici u svakom trenutku svoga postojanja i Njemu zahvaljujemo na svim ugodnostima u ivotu. Snage i sposobnosti po kojima se ovek uzdie iznad niih oblika ivota dobijene su od Gospoda. On nas je natovario svojim blagoslovima. Mi smo Njegovi dunici za hranu koju uzimamo, za vodu koju pijemo, za odeu koju nosimo, za vazduh koji udiemo. Bez Njegovih posebnih blagoslova, vazduh bi bio pun bolesti i otrova. On je bezgranini dobroinitelj i zatitnik. Sunce koje obasjava Zemlju i ulepava

celu prirodu, neobino sveano zraenje Meseca, sjaj nebeskog svoda, obasjanog blistavim zvezdama, pljuskovi koji osveavaju zemlju i ine da vegetacija buja, prekrasna dela prirode u svom svojem raznolikom obilju, visoko drvee, bunje i biljke, zatalasano ito, plavo nebo, zelena zemlja, promene dana i noi, ponavljanje godinjih doba, sve to oveku govori o Stvoriteljevoj ljubavi. On nas je povezao sa sobom svim tim dokazima i na nebu i na zemlji." (SD 17)

C. O blagu

"Kada se pravilno upotrebi, bogatstvo se pretvara u zlatnu vezu zahvalnosti i ljubavi koja spaja oveka s njegovim blinjima, koja naklonosti oveka snano usmeruje prema Otkupitelju. Beskrajno veliki dar kojim nam je Bog darovao svoga miloga Sina zahteva da na vidljiv nain svoju zahvalnost izraze oni koji su primili Njegovu blagodat. Onaj koji prima svetlost Hristove ljubavi prihvata time veliku odgovornost da tom blagoslovenom svetlou obasja druge due koje su jo u tami." (R&H, 16. maj 1882) "Postoje samo dva mesta u celom svemiru na kojima moemo uvati svoja blaga u Bojoj riznici ili u Sotoninoj; i sve to nije posveeno Bojoj slubi stavlja se na Sotoninu stranu i jaa njegovo delo. Gospod eli da sredstva koja nam je poverio budu upotrebljena za izgradnju Njegovog carstva. Njegova dobra poverena su Njegovim pristavima da bi paljivo trgovali njima, i Njemu doneli dobitak u obliku spasenih dua. Te due e opet, sa svoje strane, postati pristavi Njegove blagodati, osobe Njegovog poverenja, i saraivati sa Hristom na unapreenju interesa Bojeg dela." (CS 35) "Posebni sistem desetkovanja bio je utemeljen na naelu koje je isto tako trajno kao i Boji zakon. Taj sistem desetkovanja doneo je blagoslov Jevrejima, jer im ga Bog inae ne bi ni dao. On e isto tako doneti blagoslov onima koji e ga primenjivati sve do kraja vremena. Na nebeski Otac nije uveo plan sistematskog davanja da obogati sebe, ve da se on pokae kao veliki blagoslov za oveka. On je video da taj sistem sistematskog davanja predstavlja upravo ono to je oveku neophodno." (3T 404. 405) "Bog polae pravo na nas i na sve to imamo. Njegovo pravo nadmauje sva ostala prava. I u znak da priznajemo to pravo, On trai da mu dajemo utvreni deo od svega to nam je dao. Desetak je taj utvreni deo. Po Gospodnjoj naredbi desetak mu je bio posveen jo od najstarijih vremena. Biblija spominje davanje desetka kada govori o Avramu. Otac vernih je dao desetak Melhisedeku,

'sveteniku Boga vinjega'. I Jakov je priznao obavezu davanja desetka. Dok je beao od gneva svoga brata, u snu je video lestvice koje su povezivale nebo i zemlju i zahvalnost njegovog srca izrazila se zavetom koji je dao Bogu: 'Ako Bog bude sa mnom i sauva me na putu kojim idem, i da mi hleba da jedem i odela da se oblaim, i ako se vratim na miru u dom oca svojega, Gospod e mi biti Bog, a kamen ovaj koji utvrdih za spomen bie dom Boji; a to mi god da, od svega u deseto dati tebi.'" (R&H, 8.decembar 1896)

D. O talantima "Bez obzira koliko je veliko ili malo imanje neke osobe, ona treba da ima na umu da ga je dobila samo na poslugu. Za svoju snagu, vetinu, vreme, talante, prilike, i sredstva ona e morati da poloi raun pred Bogom. To je pojedinano delo; Bog nam daje da bismo mogli da postanemo slini Njemu, velikoduni, plemeniti, spremni da inimo dobra dela, da dajemo blinjima. Oni koji, zaboravljajui svoju boansku misiju, pokuavaju jedino da tede ili da troe na zadovoljavanje oholosti i sebinosti, mogu sebi osigurati dobitke i zadovoljstva ovoga sveta; ali, u Bojim oima, raunajui prema njihovim duhovnim dostignuima, oni e biti siromani, jadni, bedni, slepi i goli." (R&H, 16. maj 1882) "Bog je ljudima dao talante na poslugu razum da stvaraju i pronalaze, srce da bude mesto Njegovog prestola, oseanja da se izlivaju na blagoslov blinjima, savest da ih osvedoi da su greni. Svako je primio poneto od svog Uitelja, i svako treba da doprinese svoj deo u zadovoljavanju potreba Bojeg dela... Govor je talanat. Od svih darova datih ljudskom rodu, nijedan se ne sme vie ceniti od dara govora. Njime se moramo sluiti da objavimo Boju mudrost i velianstvenu ljubav. Na taj nain treba da budu objavljivana blaga Njegove blagodati i mudrosti." (R&H, 9. april 1901) "Naa prvenstvena dunost prema Bogu i ostalim biima je da se razvijamo. Svaka sposobnost kojom nas je Stvoritelj obdario moga biti negovana i razvijena do najvieg stepena savrenstva da bismo bili u stanju da uinimo najveu koliinu dobra za koju smo sposobni. Prema tome, dobro je provedemo vreme koje smo upotrebili za uspostavljanje i uvanje fizikog i mentalnog zdravlja. Mi ne moemo sebi dozvoliti da umanjimo ili otetimo ijednu delatnost naeg tela ili uma. Ukoliko to budemo uinili sigurno emo trpeti posledice svojih dela." (CH 107) "Mladi prijatelji, strah Gospodnji se nalazi u temeljima svakog istinskog napredovanja; to je poetak svake mudrosti. Va nebeski Otac ima pravo na vas;

jer vam bez vaeg traenja ili zasluga stavlja na raspolaganje obilje svoga provienja; i vie od toga, On vam je u jednom daru darovao i celo Nebo, dao vam je svoga miloga Sina. U znak zahvalnosti za taj beskrajni dar, On trai vau dragovoljnu poslunost. Poto ste kupljeni skupo, dragocenom krvlju Bojega Sina, On zahteva da se pravilno sluite prednostima koje su vam date. Vae intelektualne i moralne sposobnosti su Boji darovi, talanti koji su vam povereni da biste ih pravilno upotrebili i vama nije dato pravo da ih ostaviten da lee neiskorieni usled nedostatka odgovarajue nege ili da budu oteeni ili umanjeni zbog neupotrebljavanja. Na vama je da odluite hoe li velike odgovornosti koje poivaju na vama biti verno ispunjene, hoe li vai napori biti pravilno usmereni i na najbolji nain iskorieni." (FE 85.86)

E. O misiji "Dajui nalog svojim uenicima da idu 'po svemu svetu i propovedaju evanelje svakom stvorenju' Hristos je ljudima odredio da ire znanje o Njegovoj blagodati. Ali, dok neki zaista odlaze da propovedaju, On poziva ostale da odgovore na Njegov zahtev da priloe svoje darove kojima e se podupreti Njegovo delo na Zemlji. On je stavio svoja sredstva u ruke ljudi, da bi Njegovi boanski darovi potekli kroz ljudske kanale i obavili zadatak koje im je odredio u delu spasavanja blinjih. To je jedan od Bojih naina da uzdigne oveka. To je delo koje je oveku neophodno, jer e pokrenuti najdublja oseanja njegovog srca i pozvati u slubu najvie sposobnosti njegovog uma." (9T 255) "Zlatno pravilo ima jo jedno dublje znaenje. Sve one koji su postali pristavi mnogorazline Boje blagodati Bog poziva da duama koje se nalaze u neznanju i tami prenesu ono to bi sami, da se nalaze na njihovom mestu, eleli da oni prenesu njima. Apostol Pavle je rekao: 'Duan sam i Grcima i divljacima, i mudrima i nerazumnima!' Sve ono to znate o Bojoj ljubavi, sve ono to ste primili kao bogati dar Njegove blagodati, sve ono to znate vie od najzaostalije i najprezrenije due na licu Zemlje, vi ste duni da prenesete toj dui." (EV 255) F. O deci kao blagu "Roditeljima je poverena najvanija pristavska sluba, sveti zadatak. Oni treba da uine svoju porodicu simbolom nebeske porodice, porodice iji deo ele da postanu kada se jednoga dana zavre njihovi dani probe i stradanja ovde dole. Uticaj koji se osea u domu mora da bude hristolik, slian Hristovom. To e biti najuspeniji doprinos izgradnji karaktera deteta. Izgovorene rei treba da budu

ugodne, ljubazne. Nikakvom nasilnikom, samovoljnom, zapovednikom duhu se ne sme dozvoliti da ue u porodicu. Svaki lan porodice treba da naui da se mora pripremiti da postane lan carske porodice." (10 MR 324) G. O vremenu

"Vreme je novac i mnogi gube dragoceno vreme koje su mogli provesti u korisnom radu, proizvodei svojim rukama neto dobro. Gospod nikada nee rei: 'Dobro slugo dobri i verni!' oveku koji nije opteretio svoje fizike snage, snage koje mu je On stavio na raspolaganje kao dragocene talante da njima stie sredstva, da bi mogao da pomogne ljiudima u potrebi i da priloi darove Bogu." (CS 288)

V. Literatura

Birch, Bruce C. Let Justice Roll Down, Louisville, Ky. Westminster/John Knox, 1991. Hall, Douglas John, The Steward, Rev. ed. Grand Rapids: Eerdmans; New York, Friendship, 1990. Landsdell, Henry, The Sacred Tenth, London, SPCK, 1906. Rodriguez, Angel M. Stewardship Roots: Toward a Theology of Stewardship, Tithe, Offerings. Solver Springs, Md, Stewardship Ministries, General Conference od SDA, 1994. Thompson, T.K. Stewardship in Conteporary Theology. New York, Association, 1960. Wellman, S.A. Your Stewqardship and Mine. Washington, D.C. R&H, 1950.