TEOLOGIJA VIII

BIBLIJSKA APOKALIPTIKA

Vilijam G. Donson

Uvod

Svaki koji ozbiljno pristupa Bibliji mora se potruditi da shvati i njen apokaliptiki element. Taj element je znaajan i po svojoj veliini i po svojoj ulozi. Dve biblijske knjige skoro potpuno su apokaliptike po svojoj prirodi Danilo u Starom i Otkrivenje u Novom zavetu. Osim ove dve knjige, nekoliko delova drugih knjiga i u Starom i u Novom zavetu sadre snane apokaliptike elemente. Apokaliptike elemente nalazimo u prorokim spisima Staroga zaveta, a u Novom se pripisuju samom Isusu Hristu i Njegovim apostolima. U toku celog dvadesetog stolea apokaliptika je budila prilian interes meu teolozima i navodila ih na istraivanje. Pokuaji da se pozabave nekim biblijskim elementom esto su navoditi prouavaoce Biblije na opirna istraivanja; trudili su se da shvate biblijsku apokaliptiku pokuavajui da nau njene korene u vanbiblijskim izvorima. I tako su se istraivanja zapoeta na podruju biblijske apokaliptike obino pretvarala i istraivanje same apokaliptike apokaliptike kao literarnog smera. Uprkos znaajnim naporima mnogih teologa, nikakva jasna saglasnost o znaenju i tumaenju apokaliptike nije postignuta. ak i sama definicija apokaliptike nije globalno prihvaena. Ova rasprava je napisana na temelju uverenja da je prouavanje biblijske apokaliptike i neophodno i mogue neophodno zbog vanosti apokaliptikog elementa u samoj Bibliji, a mogue ukoliko se pretpostavke tumaenja podloe paljivom preispitivanju, a biblijski tekst bude stavljen u samo sredite interesovanja. Prema tome, iako je rasprava pisana sa punom sveu o postojanju teolokog napora da se apokaliptika shvati kao knjievni pravac, ona

se usredsreuje na biblijski tekst umesto na takozvane vanbiblijske izvore apokaliptike.

I.

Definicija i karakteristike biblijske apokaliptike A. Definicija B. Karakteristike 1. Literatura koja se bavi otkrivenjima 2. Okolnostima i nain otkrivenja 3. Nebeska bia 4. Vremena krize ili nacionalne tragedije 5. Izrazite suprotnosti 6. ivopisni prikazi 7. Kraj istorije C. Odnos prema klasinom proroanstvu D. Apokaliptino u biblijskom modelu

II.

Tumaenje biblijskih apokaliptikih spisa A. Pretpostavke B. Apokaliptika i neapokaliptika proroanstva 1. Neapokaliptika proroanstva 2. Proroanstva u Danilu i Otkrivenju C. Istoricizmi D. Naelo dan za godinu E. Simbolizam

F. Rekapitulacija III. Teoloko znaenje biblijske apokaliptike A. Boanski nadzor nad istorijom B. Posledice u svakodnevnom ivotu IV. Istorijski pregled A. Razdoblje prve hrianske Crkve 1. Istoricizam 2. Novi smerovi B. Srednji vek C. Reformacija 1. Istoricizam reformatora 2. Suprotna tumaenja 3. Sedamnaesto i osamnaesto stolee D. Savremeno razdoblje 1. Oivljavanje interesa za prouavanje proroanstava 2. Istorijsko-kritiko izuavanje apokaliptike 3. Savremeni pristup biblijskoj apokaliptici E. Tumaenje adventista sedmoga dana V. Komentari Elen G. Vajt A. Poziv na prouavanje Danila i Otkrivenja

B. Tumaenje biblijske apokaliptike C. Sveobuhvatna izlaganja D. Boanski nadzor nad istorijom VI. Literatura

I. Definicija i karakteristike biblijske apokaliptike

A. Definicija

Pojam "apokaliptiki" dolazi od grke rei apokalypsis, koja znai "otkrivenje" ili "objavljenje". Iako se sama re apokaliptiki pojavljuje kao pridev, u savremeno doba ona dobija i ulogu imenice i odnosi se na literaturu koja se bavi otkrivenjem. Imenice izvedene iz pojma apokalypsis su apokalipsa (otkrivenje samo po sebi), apokalipticizam (prouavanje takvih otkrivenja) i apokalipticista (videlac otkrivenja). Prva potvrena upotreba pojma apokalypsis nalazi se u Otkrivenju 1,1: "Otkrivenje (apokalypsis) Isusa Hrista, koje dade njemu Bog da pokae slugama svojim to e skoro biti, i pokaza, poslavi po anelu svojemu sluzi svojemu Jovanu." Ovde se pojam pojavljuje kao naziv posebne vrste kompozicije; upravo zato se poslednja knjiga Biblije esto naziva i Apokalipsa. I drugi biblijski spisi lie na Otkrivenje, i po nainu iznoenja i po poruci. Posebno, starozavetna Knjiga proroka Danila pokazuje izrazite slinosti s otkrivenjem koje je bilo dato Jovanu: zajedniki simbolizam, zajednika vremenska razdoblja, i zajednika usmerenost na dogaaje poslednjih dana. Na temelju toga Danilo i Otkrivenje predstavljaju literarne blizance koji pozivaju istraivae da ih zajedno prouavaju. Iako Danilo i Otrkrivenje predstavljaju najjasnije profilisane biblijske apokaliptike knjige, apokaliptiki tekstovi se pojavljuju i na nekoliko drugih mesta kao delovi

biblijskih knjiga. Tako u Starom zavetu Isaija 24-27, Jezekilj 38, 39, Joilo 2,3, i Zaharija 9-14. sadrajem podseaju na Danila i Otkrivenje, a to je sluaj i s Matejem 24, Markom 13, Lukom 17. i 21; 1. Solunjanima 4 i 2. Solunjanima 1. i 2. u Novom zavetu. Pod biblijskom apokaliptikom podrazumevamo, dakle, knjige Danila i Otkrivenja i delove drugih biblijskih knjiga. Svi ti materijali pokazuju iste karakteristike i podseaju jedni na druge, odvajajui se time od drugih literarnih dela u Bibliji. Ova rasprava se u naelu bavi tim tekstovima, posebno Danilom i Otkrivenjem njihovim karakteristikama, tumaenjem i teolokim znaenjem. Da bi se shvatilo znaenje ove definicije, mora se uzeti u obzir da postoje dva shvatanja apokaliptikoga. Jedno gleda apokaliptiko kao literarni smer, a drugo, kao pogled na svet. Iako pojam apokalipsa dolazi iz Biblije, ve u staro doba, ali i u savremenoj nauci upotrebljavao se kao oznaka drugih literarnih dela koja podseaju na Jovanovo Otkrivenje. Posebno posle 1832. godine (Vidi IV.D.2!) nekanonski spisi jevrejskog i hrianskog porekla bili su udruivani s biblijskim apokaliptikim spisima i tako je oblikovan korpus dela za koja se verovalo da se manje ili vie razlikuje od svih drugih literarnih oblika i kojemu je jednostavno davano ime apokaliptika literatura. Ovaj dogaaj je imao izvanredne posledice: umesto da biblijska apokaliptika oblikuje definiciju apokaliptike, jedan iri literarni oblik je sada upotrebljen da se oblikuje pristup biblijskoj apokaliptici. Na primer, nekoliko vanbiblijskih apokalipsi su oigledno pseudonimne ne zna im se pravi pisac i, uzimajui tu injenicu kao povod, mnogi teolozi danas sumnjaju i u autorstvo Danila i Otkrivenja. I tako, u Vebsterovom New World Dictionary nalazimo ovo prvenstveno znaenje pojma apokalipsa: "Bilo koji od razliitih jevrejskih ili hrianskih pseudonimnih spisa (oko 200 B.C. oko 300 A.D), koji uz pomo simbola opisuju konano unitenje zla i pobedu dobra". Iako je fokus ove rasprave biblijska apokaliptika, moramo uzeti u obzir postojanje ireg korpusa literature pod nazivom "apokaliptika" (iako se teolozi trude da odrede njegove granice i da ga svrstaju pod zajedniku definiciju). Meutim, mi verujemo da biblijski materijal zauzima poseban i izdvojen poloaj. Samo on je naao mesto u svetom kanonu, samo je on prihvaen kao nadahnut i ravan ostalim biblijskim knjigama. Druga omiljena upotreba pojma apokaliptiki predstavlja i izraz odreenog pogleda na svet. I pojam apokalipsa i izvedenica apokaliptiki se upotrebljavaju kao metafora za savremeno stanje ljudskog drutva, koje ivot proglaava bojnim poljem. Iscrpljena planeta, izmuena sukobima neprijateljskih sila,

opustoena ratovima i ratnim pretnjama, odbacila je idealizam idealistikih filozofa i liberalnih teologa osamnaestog i devetnaestog stolea da bi u svojoj vlastitoj agoniji otkrila sliku sukobljenih sila opisanih u biblijskoj literaturi. Ovaj trend je potvren poplavom lanaka, knjiga i filmova koji opisuju nae haotino i uspanieno vreme koje srlja prema kosmikom holokaustu. Ova najnovija upotreba apokaliptike terminologije ne sme dobiti prevagu u naem razumevanju biblijskog materijala. Biblijska apokaliptika nam se mora otkrivati pod svojim vlastitim uslovima. B. Karakteristike

Samo poslednja knjiga Biblije nosi naslov Otkrivenje; ipak Danilo i drugi delovi Biblije koje smo ve ranije naveli imaju znaajnih i prepoznatljivih slinosti sa Otkrivenjem. 1. Literatura koja se bavi otkrivenjima Prvo i najvanije, biblijska apokaliptika je literatura koja se bavi otkrivenjima. Ona razotkriva ono to je bilo sakriveno od ljudskog pogleda i saznanja. Zavesa koja za sada skriva nebeski svet i budue stvarnosti od naetg pogleda povuena je ustranu da bismo dobili priliku da vidimo boanski svet i njegovo uestvovanje u poslovima nae planete. 2. Okolnosti i nain otkrivenja Literarni oblici Danila i Otkrivenja, iako sloeni, otkrivaju okolnosti u kojima su te knjige nastale. Prema tome, narativni okvir Knjige proroka Danila (apokaliptiki deo je ogranien na drugo poglavlje i na deo od 7-12. poglavlja) sastoji se od izvetaja o Danilu i o njegova tri prijatelja, njihovom zarobljavanju, ivotu u izgnanstvu i odnosu prema stranim vladarima (Danilo 1; 3-6). Ti izvetaji nas obavetavaju kada su se dogodili razliiti zapisani dogaaji ili kada je Danilo dobio svoja vienja (Danilo 1,1; 2,1; 5,30; 7,1; 8,1; 9,1; 10,1). U njima nalazimo i podatke o prorokovom raspoloenju (Danilo 7,1.15.16.19.28, 8,1,2.1518. 27; 12,5-13).

Slino tome, okvir knjige Otkrivenja, najveim delom u obliku okrunice (Otkrivenje 2; 3; 22,7.16-19), obavetava itaoca da je Jovan kao izgnanik boravio na Patmosu u vreme kada mu je Otkrivenje bilo dato (Otkrivenje 1,9.10). Apokaliptiki delovi Isaije, Jezekilja, Joila i Zaharije pojavljuju se usred prorokih tekstova tih knjiga. Jezekilj zapoinje svoju apokalipsu reima: "Doe mi re Gospodnja!" (Jezekilj 38,1) Apokalipsa Isusa Hrista bila je otkrivena na Maslinskoj gori kratko vreme pre Pashe (Matej 24,1-3), dok se Pavlova nalazi usred jedne njegove Poslanice (2. Solunjanima 1,1). Nain otkrivenja je prikazan terminologijom vienja i snova u Danilu i Otkrivenju (Danilo 2,19; 7,1.2; 8,1.2; 10,5.7.8; Otkrivenje 6,1-12; 8,2; 10; 12,1-15,7). Neka vienja su nadopunjena govornim prilozima (Danilo 8,23-25; Otkrivenje 12,10; 14,13; 16,1; 22,8). Meutim, na drugim mestima apokaliptike poruke dolaze u obliku razgovora ((Isus), pisma (Pavle), ili prorokih izreka (Isaija, Jezekilj, Joilo, Zaharija). Iako sadraj biblijske apokaliptike moe izgledati tajanstven, nema niega tajanstvenoga u nainu na koji su poruke objavljene ljudima. Biblijska apokaliptika nije tajna literatura nastala u vremenu ili mestu koje je nama nepoznato. Sam Hristos objavljuje apokaliptinu poruku i u Evaneljima i u Otkrivenju.

3. Nebeska bia

Iako je konani izvor otkrivenja sam Bog, nebeska bia mogu da budu posrednici koji prenose poruku (Danilo 7,16; 8,15; 9,22; Otkrivenje 1,1; 7,13-17; 17; 19,9.10; 21,9-22,12.16). Nebeska bia imaju istaknutu ulogu u Danilu i Otkrivenju. U Danilu, Gavrilo i Mihajlo ne samo da prenose nebeske poruke, ve se bore sa zlim natprirodnim silama koje zastupaju interese Persije i Grke (Danilo 10,13-21). Mihajlo se pojavljuje pri kraju vremena da odbrani Boji narod (Danilo 12,1). Nebeski vesnik titi Danila u lavovskoj jami, a i sam Navuhodonosor priznaje da je aneo izbavio Danilove drugove od smrti u uarenoj pei (Danilo 6,22; 3,28). U Otkrivenju aneli prenose poruke, stoje na etiri ugla Zemlje, okruuju Boji presto, trube u trube, izlivaju au Bojega gneva i pomau Jovanu (Otkrivenje 5,2; 7,1; 8,2; 10,1; 12,7-10; 14,6-10).

4. Vremena krize ili nacionalne tragedije Ovakva pozadina savreno odgovara i Danilu i Otkrivenju. Danilo je primao poruke dok se nalazio u izgnanstvu. Jerusalim i njegov Hram leali su u razvalinama, a veliki deo judejskog naroda bio je odveden u Vavilon. Jovan je takoe nalazio u izgnanstvu. Oajanje, kriza i progonstvo predstavljaju kulise obe knjige. Svrha poruka upuenih piscima obe knjige u takvim okolnostima bila je da ih uveri da nasuprot prilikama u kojima se narod nalazi Bog i dalje upravlja istorijom. Boanska namera e na kraju ipak biti ostvarena, Boji narod e biti odbranjen, a Boje carstvo uspostavljeno. Iako su bili izloeni patnjama boanska poruka im je donela utehu i nadu. Slino tome, i Jezekilj je pisao u izgnanstvu, a i Joilova apokaliptika je nastala u katakstrofalnim uslovima (Joilo 1). Sa druge strane, Zaharije je pisao posle povratka Judejaca iz izgnanstva. Nije sasvim jasno da li su krize doprinele nastanku tekstova u Mateju 24/ Marku 13/ Luki 21 ili u Pavlovim spisima. Izgleda da su Isusove rei bile izreene posle sluajnih primedaba uenika (Matej 24), a Pavlove zbog pogrenih ideja koje su kruile meu vernicima (2. Solunjanima 2,1.2). Prema tome, ne moemo tvrditi da biblijska apokaliptika uvek nastaje u kriznim vremenima ili u vreme neke nacionalne tragedije, iako se to moe kazati za apokaliptiku Danila i Otkrivenja. 5. Izrazite suprotnosti

Biblijska apokaliptika je obeleena izrazitim suprotnostima. Pisci istiu nezaobilaznu razliku izmeu dobra i zla, sadanjosti i budunosti, onoga to je iznad nas i onoga to je ispod nas. Danilo naglaava otru razliku izmeu sadanjih prolaznih carstava ovoga sveta i budueg venog Bojeg carstva (Danilo 2,21.44; 4,3.34.35; 6,26; 7,14.27). On opisuje suprotnost izmeu sile Maloga roga i Bia slinog Sinu ovejem, dakle, izmeu progonitelja i progonjenoga (Danilo 7). Jovan pravi razliku izmeu Bojeg peata i iga Zveri, izmeu Zmije varalice i vernih svedoka, iste ene i napirlitane Bludnice, nebeskih vojski i sila zla, Jerusalima i Vavilona (Otkrivenje 7,2; 9,11-19; 12,1; 13,16; 17,1; 18; 21,2).

Nigde u Bibliji Nebo i Zemlja nisu u tako uskoj vezi kao u Otkrivenju. Ovaj odnos izmeu podruja iznad i podruja ispod klasificiran je kao vertikalni kontinuitet. Meutim, Danilo slika i nebesku pozadinu kada opisuje aktivnosti koje se odbijaju na Zemlji. Prorok posmatra dogaaje koji se odigravaju na Nebu istovremeno sa dogaajima koji se zbivaju na Zemlji (Danilo 7,8-14). Veliki sukob izmeu aneoskih bia nalazi svoju paralelu u sukobima dole na Zemlji (Danilo 10,1220). Znaenju Hristovog krsta data je kosmika perspektiva u Otkrivenju 12, prikazujui njegovu vanost i za prolost i za budunost, ali i za podruja iznad i ispod. 6. ivopisni prikazi Apokaliptiki spisi su puni slikovitih prikaza. I stvarno, simboli u apokaliptikim kompozicijama esto su produbljeni i sloeni po svojoj prirodi. Kada prorok vidi samo obinu zver, apokaliptiki autor e videti zver sa deset rogova i sedam glava, koja likom podsea na leoparda, ima medvee ape i njuku lava (Otkrivenje 13,1.2). Sloeni, ivopisni i opirni slikoviti prikazi utkani su u tapiseriju poruke i kod Danila i kod Jovana u Otkrivenju. Vidimo krilate lavove i leoparde; Mali rog s oima i ustima; Bie slino sinu ovejemu s kosom belom kao vuna, oima koje se are kao vatra, nogama koje su sline bronzi usijanoj u pei, glasom koji odjekuje kao huka vodopada, vidimo skakavce sline konjima s ljudskim licem, dugom enskom kosom i zubima kao u lava (Danilo 7,4.6; Otkrivenje 1,12-16; 9,7-9). U biblijskoj apokaliptici inae, osim u Danilu i Otkrivenju, ne nalazimo ni traga tako tekom simbolizmu. Meutim, jezik je ivahan, sreemo se sa grafiki oslikanim jezikim figurama i snanim kontrastima.

7. Kraj istorije Biblijska apokaliptika prikazuje Boje dalekosene planove koji se ostvaruju u toku istorije. Proroanstva o podizanju i padanju careva i carstava naglaavaju da Bog upravlja istorijom. U Danilu, na primer, Bog je predodredio zbivanja u Navuhodonosorovom Vavilonu da bi se omoguilo uzdizanje Medo-Persije i Grke (Danilo 2,38; 8,20.21). Pojavljivae se i druge mone dravne tvorevine sve dok konano nerazorivo i pobedonosno Boje carstvo ne zameni sve ljudske autoritete (Danilo 2,44; 7,18.27). Na slian nain i Otkrivenje 12-14 opisuje niz

dogaaja koji vode itaoca od sukoba na Nebu do Isusove smrti na krstu, kroz "vreme, vremena i pola vremena" do etve zemaljske prilikom drugog Hristovog dolaska. Zora novog doba bie najavljena fizikim, politikim i moralnim jadima. Blizinu posletka e obeleiti besprimerno vreme nevolja, zemljotresa, ratova i krvoprolia (Danilo 12,1). Kosmike smetnje e se pojaviti na Suncu, Mesecu i zvezdama (Marko 13,24.25; Otkrivenje 6,12.13). Najavljujui kraj sadanjeg vremena, nebo e se saviti kao knjiga, a planine i ostrva e nestati sa svoga mesta (Otkrivenje 6,14). Danilo je uveren da "e se izvriti to je odreeno" (Danilo 11,36). "Sedamdeset je sedmica odreeno" Danilovom narodu i Jerusalimu (Danilo 9,24). Vienja u Danilu i Otkrivenju otkrivaju da e se zaista ostvariti sve to je Bog odluio. U snovima i vienjima nisu navedeni nikakvi uslovi pod kojima bi ljudi mogli da promene smer dogaaja koji je Bog odredio. Budunost svemira je odluena i nita to bi sluaoci ili itaoci biblijske apokaliptike mogli uiniti nee promeniti ovaj plan. Danilo prorie sud koji e prethoditi eshatonu. Kraj e doi usred nezamislivog vremena nevolje od kojega e biti izbavljeni svaki "koji se nae zapisan u knjizi". Prorok je dobio uveravanja da e mnogi od onih koji spavaju u prahu zemaljskome ustati "i razumni e se sjati kao svetlost nebeska i koji mnoge dovedoe pravdi kao zvezde vazda i doveka" (Danilo 12,1-3; 7,9-14). Eshatoloki scenario u Otkrivenju sadri kosmike smetnje i eshatoloka pomeranja (Otkrivenje 6,12.13.16); Hristos u ulozi nebeskog ratnika kree u bitku protiv Zveri, Lanog proroka, careva zemaljskih i njihovih armija (Otkrivenje 19,11-21), Sotona zarobljen na hiljadu godina i posle toga osloboen vodi svoje ete protiv okola svetih (Otkrivenje 20), unitenje avola, smrti i groba; vaskrsenje pravednih i njihova vladavina sa Hristom, konani sud (Otkrivenje 20), stvaranje novog neba i nove zemlje, utemeljenje Svetog grada (Otkrivenje 21;22). U ostalim biblijskim apokaliptikim spisima ne nalazimo takvo obilje pojedinosti s kakvim se sreemo u Danilu i Otkrivenju. To svakako ne iznenauje, jer ti spisi i nisu tako opirni. Meutim, u njima, kao i u Danilu i Otkrivenju, zapaamo obuzetost krajem ljudske istorije, kada e Bog uiniti kraj sadanjem svetu i uvesti svoju vladavinu.

C. Odnos prema klasinom proroanstvu

Biblijska apokaliptika se mora posmatrati kao deo biblijskog proroanstva. Apokaliptiki delovi Isaije, Jezekilja, Joila i Zaharije, koje smo identifikovali, nalaze se usred drugih prorokih tekstova. Knjiga proroka Danila je od poetka bila svrstavana meu proroke knjige jevrejskog kanona (Hasel in Holbrook 1986,2:150), a Isus njenog pisca naziva "prorok Danilo" (Matej 24,15). I sama poslednja knjiga Biblije, ona koja je dovela do pojavljivanja pojma "apokalipsa", nazvana je "knjiga prorotva ovoga" (Otkrivenje 22,19). Izuzimajui Knjigu proroka Danila, literarna dela koja se kreu od Knjige proroka Isaije do Knjige proroka Malahije obino se svrstavaju meu klasina proroka dela. Ona su nastala kao rezultat rada posebnog niza jevrejskih linosti proroka. Prorok "nabi" bio je Gospodnji glasnik. Njega ili nju Bog je podigao, izabrao i osposobio da objave "re Gospodnju" Bojem narodu, a ponekad i drugim narodima. Prorok je govorio u Boje ime, smelo je objavljivao, ponekad i uz ivotnu opasnost, poruke koje mu je Bog poverio. "Re Gospodnja", koja je objavljivala boansku volju, odnosila se na iroku lepezu tematskih podruja. Mnoga proroanstva bavila su se onim to se trenutno i na mestu dogaalo, osuujui grehe kao to su pijanstvo, idolopoklonstvo, prihvatanje nezanoakih obiaja okolnih naroda, tlaenje siromanih, nepravda, podmiivanje, nemoral, duhovna otupelost, pozivajui pojedince ili celi narod na pokajanje. Takve poruke su izricale, a nisu proricale i od njih se sastoji veliki deo klasinih proroanstava. Meutim, druga proroanstva su unapred objavljivala budunost, bila su to predskazivanja u pravom smislu. Ona su najavljivala podizanje i padanje careva i svetenika, ili izlivanje Gospodnjih sudova na gradove ili narode. Ponekad su objavljivala i Gospodnje kazne drugim narodima i gradovima izvan Izrailja. Vreme predvieno u proroanstvu moglo je da bude kratko (40 dana, Jona 3,4), brojano odreeno (40 godina, Jezekilj 4,6) ili neodreeno, ostavljeno da se ispuni u dalekoj budunosti. Pojam, veoma znaajan u ovoj vrsti proroanstava, je "dan Gospodnji". Njime se najavljivalo Gospodnje pohoenje i izlivanje Njegovog gneva na grad, na Njegov narod, na strani narod ili na celu Zemlju (Isaija 2,12; 13,6; Jezekilj 30,3; Amos 5,18; Sofonija 1,14). Nisu sva proroanstva najavljivala kazne i unitenja. Jevrejski proroci nisu predskazivali samo razorenje Jerusalima i odvoenje naroda u izgnanstvo, ve i kasnije vraanje iz ropstva, obnovljenje zemlje, ali i Gospodnje kanjavanje neprijatelja Njegovog naroda.

Novi zavet ne sadri tekstove koji bi se mogli uporediti s klasinim prorotvom. Meutim, Isus iz Nazareta je objavljivao, uio, i iveo onako kao to su to proroci inili. Mnogi ljudi Njegovog vremena smatrali su ga prorokom, ak i nekim od starih proroka koji je vaskrsnuo. Isus bi se s pravom mogao smatrati ispunjenjem i vrhuncem starozavetnog prorotva. Meu Njegovim porukama mogu se nai i predskazanja. U novozavetnoj Crkvi, prorotvo se nastavilo kao dar Svetoga Duha (1. Korinanima 12,10; Efescima 4,11), meutim, poto je Crkva, a ne narod bila primalac boanskih poruka, uloga proroka se morala promeniti (Vidi Darovi IV.A-C; VIII. A.B!). Biblijske apokaliptike spise moramo staviti u ovaj prilino iroki okvir biblijskog prorotva. Biblijska apokaliptika se ubraja meu biblijska proroanstva koja objavljuju bubunost, ona ne sainjavaju ukupni zbir toga materijala, ve predstavljaju njegov vaan i izrazit deo. Kao to je ve ranije naglaeno, posebne karakteristike biblijske apokaliptike delimino prelaze okvire klasinog prorotva, ali, ukupno uzevi, one sainjavaju profil koji opravdava posebnu klasifikaciju. Kada itamo Danila i Otkrivenje, smesta vidimo da smo se suoili s drugaijim materijalom, i po obliku i po sadraju. Isto se to dogaa kada itamo Isaiju 24, Jezekilja 38, Joila 2, Zahariju 9, Mateja 24, ili 2. Solunjanima 2! Nismo se sreli s nekim novim piscem, ve s potpuno drugaijim nainom komuniciranja. Promena bi se mogla grubo uporediti s promenom koju bi italac doiveo kada bi u istoj knjizi pisac preao s proze na poeziju, ili ak s rei na slike. Meutim, istovremeno se ne moe povui neka otra i vrsta linija razdvajanja izmeu klasinog prorotva i biblijske apokaliptike. Zapaaju se povezanosti na razliitim nivoima. Na primer, snovi i vienja, koji su tako karakteristini za Danila i Otkrivenje, pojavljuju se u izvesnoj meri i u klasinom prorotvu: Amos govori o simbolikim vienjima (Amos 7,7-9; 8,1-3). Jezekilj, Danilov savremenik, dobija pratnju u obliku natprirodnog bia (Jezekilj 40,3). U Zahariji 4 pojavljuje se aneo, razgovara s prorokom i daje mu tumaenje vienja. Meutim, nije toliko znaajno da li se neka karalkteristika apokaliptike moe sresti i u klasinom prorotvu, ve o preovladavanju tih karakteristika u biblijskoj apokaliptici. I zaista, pored svih karakteristika koje se preklapaju, mi ipak shvatamo da postoji svarna razlika izmeu klasinog i apokaliptikog prorotva, bar to se tie elementa predskazanja. Proroanstva sadre predskazanja koja su prvenstveno lokalne prirode i odnose se na tadanje vreme. U nekim sluajevima, znaenje tih proroanstava se proiruje i ona dobijaju proireno znaenje koje ih povezuje s krajem vremena. Apokaliptika proroanstva, sa svoje strane, imaju trajnu perspektivu koja se razvija u toku vremena i obuhvata celu istoriju.

Druga fundamentalna razlika se krije u karakteru njihovih predskazanja. Neapokaliptika predskazanja kao da uekuju budunost koja e se razviti na temelju sadanjosti, dok biblijska apokalptika najveim delom prorie budunost koja e prodreti u sadanjost. I nain na koji uslovljenost utie na klasina i apokaliptika predskazanja se razlikuje (Vidi II.B!) D. Apokaliptino u biblijskom modelu

Odnos izmeu klasinog prorotva i biblijske apokaliptike koji smo upravo opisali apokaliptika kao deo biblijskog prorotva, ali razliita po svojim karakteristikama veoma se razlikuje od odnosa koji su zamislili pripadnici istorijsko-kritike kole. Poto su se potrudili da ustanove poseban apokaliptiki smer u literaturi, prikupljajui i mnotvo nebiblijskog materijala, za njih je biblijska apokaliptika prestala da postoji kao posebna kategorija. Umesto toga, ona je predstavljena kao neto uneseno u Bibliju, verovatno kao plod rada nepoznatih autora, koji su svoje radove pripisali biblijskim linostima da bi stekli kredibilitet. U skladu s ovim scenarijem, Knjigu proroka Danila nije napisao Danilo ve neko drugi u drugom stoleu pre Hrista; Isus nije izrekao apokaliptika propoanstva u Mateju 24, Marku 13 i Luki 21; Pavle je samo pozajmio tekstove jevrejskih apokaliptiara kada je pisao 2. Solunjanima ; a apostol Jovan nije napisao Otkrivenje ve neko drugi (Vidi: tumaenje IV.F.1-4!). Meutim, kada biblijsku apokaliptiku prouavamo posebno, stiemo potpuno drugaiji utisak. Mi vidimo kako se apokaliptiko pojavljuje u okviru biblijskog prorotva u vreme pre vavilonskog ropstva. U toku ropstva razvitak apokaliptikog ide dalje, jer Danilo veliki deo materijala svoje knjige objavljuje u tom obliku. I konano, u Novom zavetu jedna cela knjiga, poslednja knjiga u biblijskom kanonu sasvim u slkladu s apokaliptikim pristupom usmerena prema poslednjem vremenu pisana je kao apokalipsa. Svi pokuaji da se poreklo biblijske apokalipse trai u nekanonskoj apokaliptikoj literaturi su doiveli neuspeh. Umesto da se biblijski apokaliptiki spisi pripiu nekanonskim izvorima, mnogo je razumnije pretpostaviti da su nebiblijski apokaliptiki spisi nastali kao imitacija ili bar pod uticajem biblijske apokalipse.

II. Tumaenje biblijskih apokaliptikih spisa Biblijska apokaliptika pokazuje neke posebne karakteristike koje zahtevaju da se prilikom njenog tumaenja primenjuju posebna pravila. Meutim, biblijska apokaliptika je istovremeno i deo bogate proroke literature koja se bavi predskazanjima, pa ta injenica zahteva da se odgovori na pitanje kako se apokaliptika odnose prema neapokaliptikim proroanstvima. Mi emo svoju raspravu ograniiti na pravila tumaenja Danila i Otkrivenja, dva osnovna biblijska dela apokaliptike prirode (Vidi: Tumaenje III. E. 3!) A. Pretpostavke Nain na koji tuma prilazi elementu predskazanja u Bibliji postaje kljuno hermeneutiko pitanje. Biblijski pisci hrabro tvrde da Gospod poznaje budunost. Zaista, Njegova sposobnost da prorie budue dogaaje odvaja ga od svih drugih navodnih boanstava. "Iznesite parbu svoju, veli Gospod, pokaite razloge svoje, veli car Jakovljev. Neka dou i neka nam objave ta e biti, objavite nam ta je prvo bilo, da promislimo i poznamo ta e biti iza toga, ili, kaite nam ta e biti unapredak! Kaite ta e biti posle, i poznaemo da ste bogovi!" (Isaija 41,21-23; vidi i 41,26; 43,9; 44,7; 45,21; 48,14) U Novom zavetu Isus izrie proroanstva kao i drugi proroci, dok Otkrivenje tvrdi da moe da pokae "ta e skoro biti" (Otkirvenje 1,1) i "i ta e biti potom" (Otkrivenje 1,19). Pretpostavka od koje, dakle, polazi tumaenje biblijske apokaliptike je da Bog poznaje budunost i da ju je prikazao u svojoj Rei. Sva proroanstva u Bibliji ukljuujui i biblijsku apokaliptiku moraju se ozbiljno shvatiti kao slika budunosti koju je Bog po svojoj volji otkrio oveanstvu. Prema tome, predskazanja navedena u biblijskoj apokaliptici nisu, kao to neki teolozi tvrde, istorijski izvetaji zaodenuti u ruho proroanstva (vaticinia ex eventu proroanstva posle zbivanja). Danilo, na primer, ne mora da se premeta u drugo stolee pre Hrista pod pretpostavkom da opisuje istorijske dogaaje iz vremena vladavine Antioha IV Epifana (Danilo 11,31). Knjiga proroka Danila, naime, sadri niz proroanstava koja se proteu ne samo od Danilovih dana do vremena Antioha IV Epifana, ve i do vrhunca istorije, do poslednjeg dana (Vidi: tumaenje IV. F. 3!).

Isus Hristos je tako razumeo Danila. Govorei o Danilu, rekao je: "Kada, dakle, ugledate mrzost opustoenja o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na mestu svetome (koji ita da razume), tada koji budu u Judeji, neka bee u gore!" (Matej 24,15.16; Danilo 8,9-14; 9,27; 11,31). Oigledno je Isus smatrao da je u Njegovo vreme ispunjenje tog proroanstva stvar budunosti On je verovao u verodostojnost biblijskih proroanstava. I mi treba da pristupamo biblijskoj apokaliptici polazei od iste pretpostavke! B. Apokaliptika i neapokaliptika proroanstva

Neki istraivai Biblije smatraju da su sva biblijska proroanstva, i klasina i apokaliptika, uslovljena. Oni smatraju apokaliptika proroanstva izraavanjem Boje volje za budunost. Bog zavisi od orua, kao to je bio izrailjski narod, da bi ispunio svoje planove. Ukoliko Izrailj izneveri, proroanstvo se nee ispuniti. Prema ovom miljenju, proroanstva iz Knjige proroka Danila se nisu ispunila zbog neposlunosti Izrailja kao naroda i njegovog otpada od vere. Suprotno tome, drugi istraivai Biblije tvrde da su apokaliptika proroanstva u Bibliji izraz Bojeg poznavanja budunosti, Njegovog predznanja. Poto Bog nepogreivo poznaje budunost, ta proroanstva su apsolutno izvesna nisu uslovljena odreenim ljudskim ponaanjem. Ovo pitanje od sudbonosne vanosti za tumaenja proroanstava moe se reiti jedino paljivim prouavanjem razliitih tipova biblijskih proroanstava koja se bave budunou. 1. Neapokaliptika proroanstva Mogu se navesti najmanje etiri grupe proroanstava u neapokaliptikoj biblijskoj literaturi. a. Proroanstva o Izrailju koja proizlaze iz zavetnog konteksta. Verovatno najvei deo proroanstava u neapokaliptikoj literaturi spada u ovu grupu. Proroci iz osmog i sedmog stolea pre Hrista ukoravaju Izrailj zbog njegovih greha, pozivaju ga da se vrati Gospodu, upozoravaju na opasnost koja mu preti zbog izneveravanja zaveta sa Bogom. Prvo poglavlje Knjige proroka Isaije predstavlja klasian primer ovakvih proroanstava. Izrailj je optuen pred Bogom, koji poziva i Nebo i Zemlju kao

svedoke (Isaija 1,2). Gospod se tui da je Njegov narod kriv zbog teke ogranienosti. Iako se neno starao o tom narodu, Izrailjci nisu pokazali ni elementarnu zahvalnost, ak ni toliku koliku bi vo ili magarac pokazali prema svom gospodaru (Isaija 1,2.3). Njihov neuspeh da ive u okvirima zavetnih obaveza pokazali su svojim neetikim obiajima (Isaija 1,4.15.17.21-23) i formalistikim obavljanjem verskih obreda (Isaija 1,11-14). Zbog greha Izrailja zemlja je bila izloena pustoenju (Isaija 1,5-9), jer je na taj nain Gospod kaznio sveopti otpad. Ipak, nije potpuno odbacio Izrailj. Ostavio je sebi ostatak (Isaija 1,9). Sada poziva Izrailjce da se vrate zavetu: "Tada doite, veli Gospod, pa emo se suditi!" (Isaija 1,18) Poto je Gospod Bog veran svom zavetu, poto ostaje veran iako je narod neveran, poto Njegova dobrota (hesed) i Njegova milost predstavljaju samu sr zaveta, ima nade za Izrailj postoji mogunost oprotenja i obnovljenja (Isaija 1,25-27). Istorija Izrailja, zapisana u Starom zavetu, kao da se ciklino ponavlja. Blagostanje, otpad, opadanje, pokajanje, obnovljenje to su ciklusi koji se ponavljaju u Sudijama, u Carevima i Dnevnicima. Kao da se sve upravlja prema naelu: "Ako hoete sluati, dobra zemaljska jeete. Ako li neete, nego budete nepokorni, ma e vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoe." (Isaija 1,19.20) Istorija Izrailja sa svim svojim usponima i padovima pokazuje istinitost teksta u 5. Mojsijevoj 28. Te rei opisuju dva puta koja se otvaraju pred mladom nacijom. Ukoliko narod odlui da "dobro uzaslua glas Gospoda Boga svojega, drei i tvorei sve zapovesti njegove" bie bogato blagosloven materijalno, nacionalno i duhovno (5. Mojsijeva 28,1-14). Ukoliko, meutim, narod bude neveran zavetnim obavezama, strane kazne e zadesiti Izrailj sve dok ne postane podsmeh i pria meu svim okolnim narodima (5. Mojsijeva 28,15-68). Nekoliko puta prorok se obraa grenom narodu, govorei mu o buduim blagoslovima i kletvama. Da li se ove rei mogu proglasiti proroanstvom koje najavljuje budunost? Elemenat uslovljenosti se ovde jasno vidi: od ponaanja naroda zavisi ishod! Da te rei predstavljaju proroanstvo u smislu da se radi o Gospodnjoj poruci takoe je jasno. Proroci su svesni da prenose Gospodnju poruku. Meutim, ne moemo ove poruke proglaavati predskazanjima u smislu da otkrivaju budunost koja bi inae ostala nepoznata. Umesto toga, radi se samo o posledicama krenja ili potovanja zaveta, o neemu to je isto toliko vrsto kao i sam Gospod. Elemenat predskazanja ovde nije nimalo snaniji o onoga u novozavetnom paralelnom tetkstu: "Koji njega veruje, ne sudi mu se, a koji ne veruje, ve je osuen, jer ne verova u ime jedinorodnoga Sina Bojega." (Jovan 3,18) Mi se

ovde sreemo s izvesnostima, sa stvarnim Bojim planom za oveanstvo. Taj plan je Bog zamislio i o njemu se ne moe pregovarati. Proroanstva u ovoj prvoj grupi su zavetna obeanja ili pretnje umesto da budu "uslovljena" proroanstva. Ova primedba se odnosi i na odredbe zaveta s Avramom. Kao i obeanja u 5. Mojsijevoj 28, one pretpostavljaju da e odgovor naroda biti pozitivan (1. Mojsijeva 12,1-3; 13,14-18; 15; 17; 18,17-19; 21,1-13; 22,1-18). b. Kratkorona proroanstva. Mnoga kratkorona starozavetna proroanstva ne mogu se ubrojati meu blagoslove i kazne zavetnog odnosa. Ona obuhvataju i okolne narode, a u nekim sluajevima i pojedince. Iako je Gospod sklopio zavet s jednim narodom Izrailjem ipak ostaje Gospod celoga sveta. On nije osudio pokvarenost u svom posebnom narodu, da bi joj progledao kroz prste u okolnim narodima. Prema tome, i okolnim narodima e biti sueno (Isaija 13; Jeremija 46-51; Jezekilj 25-32; Amos 1;2). Meutim, proroanstva koja se odnose na okolne narode nisu tako jasno izreena niti se mogu tako jasno protumaiti kao obeanja i kazne Izrailju. Postoji izvesna doza napetosti izmeu uslovljenosti proroanstva i boanske suverenosti. U nekim sluajevima boanska obeanja ili boanski sudovi neposredno zavise od ljudskih odluka. "Kada bih rekao za narod i za carstvo da ga istrebim i razorim i zatrem, ako se obrati narod od zla, za koje bih rekao, i meni e biti ao zla koje miljah da mu uinim. A kada bih rekao za narod i za carstvo da ga nazidam i nasadim, ako uini to je zlo preda mnom ne sluajui glasa mojega, i meni e biti ao dobra koje rekoh da mu uinim." (Jeremija 18,7-10) Izostavljanje uslova ne znai uvek da uspovljenost ne postoji. Ukoliko se proroanstvo vezuje uz zavet, ukoliko se odnosi na blagoslove ili kletve povezane sa ovekovim odgovorom, onda je to proroanstvo uslovljeno, ak i kada to nije jasno naglaeno (Jeremija 31,35-37). Jona predstavlja najoigledniji primer uslovljenosti. Promena u ljudima dovela je do promene u boanskom planu (Jona 3,9.10). Zavrna reenica u knjizi opisuje Boji karakter, pravednost i milost svih Njegovih postupaka: "A meni da ne bude ao Ninive, velikoga grada, u kojemu ima vie od sto i dvadeset tisua ljudi koji jo ne znaju to je desno, a to je levo, i mnogo stoke?" (Jona 4,11)

Gospod ne unitava iz inata, povodei se za svojim hirovima. Iako izrailjski susedi nisu obuhvaeni zavetom, Gospod cele Zemlje e postupati pravedno prema njima. Moemo biti sigurni da narod koji propada u krajnjoj liniji propada zbog svoje teke pokvarenosti. Treba da zapazimo da je Jonino proroanstvo protiv Ninive samo jedno u nizu proroanstava koje je Gospod preko svojih proroka uputio protiv toga grada. Prorok Naum najavljuje tane podatke o konanom kraju Ninive (Naum 1,1; Sofonija 2,13-15). Proroanstvo o Ninivi nije tipino za proroanstva o narodima. Od Isaije do Malahije nema drugog primera da je prorok bio poslan da lino izgovori rei kletve. Kako su narodi uli za boanske pretnje (moda ponekad preko poslanika: Isaija 21; Jeremija 27) i da li su uopte i uli za njih, nije nam otkriveno. Ova strana proroanstva se svrstavaju u okvire boanske izvesnosti; Gospod je odredio da se kazna ne moe odlagati. Razmotrimo dva izrazita primera takvih Izaijinih proroanstava o narodima. U desetom poglavlju dramatski se naglaava: "Teko Asiru, ibi gneva mojega, ako i jeste palica u ruci njegovoj moja jarost!" (Isaija 10,5) Ovde se Asirija pojavljuje kao boansko orue za kanjavanje Izrailja. Ali, bezbona Asirija e i sama doi kraju poto se ostvari boanska namera ((Isaija 10,12-19). Sa ovim proroanstvom naputamo podruje uslovljenosti i prelazimo na podruje boanske suverenosti. Drugi primer je proroanstvo o Kiru (Isaija 44,28; 45,1-6). Ovde je jedan neznaboaki vladar pozvan po imenu (Isaija 45,1-6), mnogo pre svoga roenja, da vrati Izrailjce iz vavilonskog ropstva i da tako ostvari Gospodnji plan. Ni ovo nije uslovljeno proroanstvo; ono se moe objasniti jedino boanskim predznanjem i Njegovom suverenou. U Novom zavetu nema mnogo kratkoronih proroanstava, ali se neka ipak mogu nai. Prorok Agav predskazuje glad (Dela 11,28), Pavlovi prijatelji, nadahnuti Svetom Duhom, govore o okovima koji ga oekuju u Jerusalimu (Dela 20,23; 21,10.11). Najznaajnije kratkorono proroanstvo odnosi se ipak na razorenje Jerusalima i Hrama (Matej 24; Marko 13; Luka 21). Uslovljenost se nigde ne spominje ni u jednome od njih. Kod Pavla, jedina uslovljenost bi bila njegova odluka da ide ili da ne ide u Jerusalim. Nigde nema nagovetaja da bi predskazano razorenje Jerusalima moglo da bude uslovljeno neim. Jedino se postavlja pitanje: "Kada bi to moglo biti?" (Matej 24,3). Prema tome, oigledno je da u sluaju kada tumaimo kratkorona proroanstva nevezana uz zavetne blagoslove ili prokletstva , ona mogu da budu i ne moraju da budu uslovljena ljudskim odgovorom. Boanska suverenost i ljudske odluke se prepliu i meusobno su zavisne.

c. Dugorona proroanstva. Ponekad se suoavamo i s dugoronim proroanstvima onima koja se proteu sve do kraja vremena. Izraz "dan Gospodnji" je karakteristian za takva proroanstva. Taj pojam oznaava boanski sud nad narodom ili gradom; to je dan obrauna kada se pravedna kazna vie ne moe odlagati. Iako se izraz "dan Gospodnji" obino odnosi na kaznu koja preti Izrailju, on postepeno dobija i ire znaenje. U nekim proroanstvima njime se najavljuje kraj svega, jer kanjavanje Izrailja dobija kosmike razmere (Joilo 1,15; 2,1; 3,14; Isaija 2,2.12; 34,8; Amos 5,18-20; Jezekilj 7,19; Sofonija 1,7.14.18; 2,2; 2. Petrova 3,7-12). Na temelju ovih injenica proizlazi da neka proroanstva mogu dobiti dvostruki fokus. Dok nas njihov prvobitni kontekst upuuje na Izrailj kao narod kojemu su upuene poruke, ona se drugostepeno mogu primeniti i na okolnosti koje e vladati pri kraju istorije ljudskog roda kada e se sudovi nad Izrailjem proiriti i dobiti sveopte razmere. Novi zavet sadri mnoga naizgled dugorona proroanstva. Teko je odrediti koliko je dug period koji su imali pred oima novozavetni pisci, poto je Novi zavet proet tako snanom sveu o neposrednosti i blizini kraja (Matej 24,34; Rimljanima 13,11.12; 1. Solunjanima 4,15; Jevrejima 10,37; Otkrivenje 1,3; 22,20). Pitanja koja se postavljaju u vezi sa ovom novozavetnom sveu o neposrednoj blizini kraja navela su mnoge hriane svih ubeenja na duge rasprave (Vidi: Drugi dolazak II. D!). Ostavljajui za sada po strani tekst u Marku 13 (Matej 24; Luka 21) i u Otkrivenju, jasno moemo videti da Novi zavet predskazuje razvoje dogaaja koji e uticati i na Crkvu. Na primer, "ovek bezakonja" e se pojaviti pre drugog Hristovog dolaska (2. Solunjanima 2,3); doi e do otpada od prave nauke (Dela 20,29.30); do "tekih vremena" (2. Timotiju 3,1-9); progonstva e se pojaati (1. Petrova 4,12). Najvaniji dogaaj, dogaaj nad dogaajima, bie povratak Isusa Hrista na oblacima (Dela 1,9-11; Jovan 14,1-3; 1. Solunjanima 4,14-18). Taj dogaaj proima celi Novi zavet, a ne samo njegove apokaliptike delove, nadahnjujui njegove poruke nadom i oekivanjem. U svim tim dugoronim proroanstvima nigde se ne pojavljuje naelo uslovljenosti. Ona odzvanjaju sigurnou u boansko predznanje, pa su zato predstavljena kao neizbena. Iako niko osim Oca ne zna taan datum Dolaska, sam dogaaj je tano utvren, potpuno siguran. d. Proroanstva o prvom dolasku Isusa Hrista. Pavle je napisao Galatima: "A kada se navri vreme posla Bog Sina svojega jedinorodnoga, koji je roen od ene i pokoren zakonu." (GalatimA 4,4). Prema tome, utelovljenje, prvi dolazak Isusa Hrista, nije bilo sluajno. Umesto toga, ono se dogodilo onako kako je

odredila boanska mudrost. Iako su iskreni Boji sledbenici stoleima oekivali dolazak Mesije, Bog je imao svoj raspored vremena; kada se vreme navrilo, Isus je doao. Crkveni istoriari esto su skretali panju hriana na nain na koji je "svet" bio pripremljen za Isusovo roenje, ali u pozadini svega toga mi treba da prepoznamo boansko ostvarivanje plana spasenja. Dolazak Mesije, Avramovog potomka u kojemu e se blagosloviti svi narodi na Zemlji (1. Mojsijeva 12,3), svakako da predstavlja ostvarenje zavetnih obeanja datih Izrailju. Meutim, taj dolazak daleko nadmauje sam zavet, jer je Mesija doao svim narodima, a ne samo Izrailju. I upravo premaivanje okvira zaveta ukida i uslovljenost zavetnih obeanja o blagoslovima i kaznama. Da li je dolazak Mesije bio odloen samo zato to Izrailj nije pripremio svet za Njegov dolazak? Nema u Pismu nikakvog nagovetaja da je bilo tako! Svakako da su pripreme, koje su Izrailjci obavili, bile slabane, ali je Mesija ipak doao. Morao je da doe! Kada se navrilo vreme, Bog ga je poslao na svet. Izgleda potpuno nemogue da se naelo uslovljenosti proroanstava primeni i na proroanstva o Mesiji. Da e se On pojaviti kao pripadnik Judinog plemena (1. Mojsijeva 49,10), da e se roditi u Vitlejemu (Mihej 5,2), da e biti Spasitelj, da e preuzeti na sebe nae grehe (Isaija 53) to je bilo utvreno od poetka i mi ne moemo govoriti o nekakvoj uslovljenosti tih proroanstava. Nekoliko puta Matej navodi starozavetna proroanstva, dodajui formulu: "A ovo je sve bilo da se izvri to je Gospod kazao preko proroka." (Matej 1,22; 2,15.17.23; 4,14; 8,17). ak je i Njegovo ime bilo najavljeno Mariji pre Njegovog roenja (Matej 1,21) svakako kao deo boanskog mikrokosma predodreenosti Mesijinog prvog dolaska. Osim odreenih proroanstava koja bi se mogla nazvati mesijanskima, i celi Stari zavet je proet oekivanjima Njegovog dolaska. Delo oekivanja koje napreduje, koje suava fokus svoga interesovanja usredsreujui se na dogaaje Njegovog stvarnog prvog dolaska, to je proces koji se opisuje i slavi u Novom zavetu. (U nekim starozavetnim proroanstvima o Mesiji kao da se stapaju dva dolaska Mesije, prvi i drugi dolazak se slave kao jedan velianstveni, dugo ekani dogaaj Isaija 11,1-9.). e. Zakljuak. Klasifikacija neapokaliptikih delova biblijskog prorotva otkriva sloenost injenica. Uslovljenost se pojavljuje kao vano naelo klasinih proroanstava. To se odnosi na veliki deo Starog zaveta u kojemu se u stvari ponavljaju obeanja i pretnje zaveta; to se odnosi i na delove proroanstava o narodima koji okruuju Izrailj. Meutim, nisu sva neapokaliptika proroanstva uslovljena; meu kratkoronim i dugoronim predskazanjima nalazimo i proroanstva kod kojih dolazi do izraaja sigurnost ispunjenja bez obzira na ljudsko ponaanje i ljudski odgovor.

2. Predskazanja u Danilu i Otkrivenju Da bismo istraili biblijsku apokaliptiku moramo se nai na jednom potpuno drugaijem podruju. Iako se apokaliptika pojavljuje u Izrailju i u Maloj Aziji, ona premauje granice Izrailja i Male Azije. Bilo da upuuje boansku poruku narodu u izgnanstvu (Danilo) ili crkvama koje prolaze kroz teka progonstva (Otkrivenje), ona premauje neposredni okvir u kojemu je nastala. Apokaliptika ima kosmiku irinu, ona prelee kontinuum svetske istorije da bi se usredsredila na vreme posletka. a. Danilo. Izmeu proroanstava u Knjizi proroka Danila, 2. 7. 8. i 12. poglavlje i onih koje nalazimo u knjigama Isaije, Jeremije i Jezekilja zapaa je velika razlika. U Danilu, Izrailj nije u prvom planu, kao ni elemenat pretnje. Na njihovo mesto dolazi panorama zbivanja, kavalkada carstava koja se protee sve do eshatona, do Hristovog dolaska. Mi postajemo svedoci zbivanja na svetskoj pozornici; boansko predznanje razotkriva nam tokove budunosti. Gospod "menja vremena i ase", uklanja careve i postavlja careve; "otkriva to je duboko i sakriveno" (Danilo 2,20-22). On razjanjava tajne, objavljuje ta e biti (Danilo 2,28.29). On "radi ta hoe s vojskom nebeskom i sa stanovnicima zemaljskim i nema nikoga da bi mu ruku ustavio" ili osujetio Njegove planove (Danilo 4,35). On "vlada carstvom ljudskim i koga hoe postavlja nad njime" (Danilo 5,21). Ove misli imaju kao potku boansku suverenost i Njegovo predznanje. Izlaui istoriju vienu ljudskim oima, iako je predstavlja vrhuncima i padovima u krilu Bojeg naroda, Danilo naglaava da se sve to se dogaa zbiva prema odredbama Gospoda Boga koji upravlja istorijom. I ovde bismouzalud traili elemente uslovljenosti. Danilo nas polako upoznaje i s prorokim vremenskim razdobljima. To su dugaki vremenski periodi. Da bismo ostali u okvirima panoramskog pregleda istorije iji su oni deo, ne mogu ni biti krai. Sluamo o 1260 dana vladavine bezbone sile Malog roga (Danilo 7,25) i o 2300 veeri i jutara da se Svetilite oporavi od zlih dela Maloga roga (Danilo 8,14). Uzimajui u ozbir pozadinu, ova proroanstva o vremenskim razdobljima svakako da ne moemo uzeti doslovno. Poto su naa izuavanja klasinog prorotva pokazala vanost pronalaenja njihove zavetne pozadine, na tu injenicu treba da obratimo panju i u Knjizi proroka Danila. Zavetna misao pojavljuje se u stvari u dva niza proroanstava u 9. i u 11. poglavlju. Ali ta pojava ne ukazuje da je uslovljenost na bilo koji nain skrivena pozadina Knjige proroka Danila.

Potrebno je, prvo, da nainimo jasnu razliku izmeu Danilovih vlastitih nadanja i shvatanja i budunosti koju Gospod, kao Gospodar istorije, razotkriva Danilu. Danilo, iako istaknuta linost javnog ivota, u stvari je zarobljenik zajedno sa svojim narodom. Jerusalim je u razvalinama; Svetilite opustoeno. Na temelju tih injenica Danilo se moli Bogu da vrati njegov narod, da obnovi njegov grad i Svetilite (Danilo 9,1-19). Njegova molitva je utemeljena na zavetu: opustoenje je dolo kao ispunjenje pretnji "napisanih u zakonu Mopjsijevu (Danilo 9,13); ali taj isti zakon daje i nadu u Gospodnju milost. Meutim, otkrivenja data Danilu daleko premauju istoriju Izrailja. I zaista, Danilo nije u stanju da razume vienje u 8. poglavlju, vienje koje se bavi Svetilitem (Danilo 9,27). Na isti nain, i odgovor na njegovu molitvu je daleko sveobuhvatniji od obnovljenja grada i Hrama, on se protee sve do Mesije (Danilo 9,24-27). Izrailj i zavet se spominju u proroanstvu u 11. poglavlju (Danilo 11,22.28.3035). Moda je znaajno da, kao i u tekstu u Danilu 9,24-27, apokaliptika priroda jedanaestog poglavlja daleko manje dolazi do izraaja nego to je to sluaj s 2. i 7. i 8. poglavljem. ak i kada bismo jedanaesto poglavlje ukljuili u apokaliptike tekstove, dve injenice moramo uzeti u obzir: u njemu se sudbina Izrailja tretira kao relativno manje vana tema osnovna panja je posveena sukobu izmeu "cara sa severa" i "cara sa juga", bez ikakvog nagovetaja uslovljenosti. Stvarno, sama priroda proroanstva, sa svojim zalaenjem u pojedinosti i trajanjem u toku mnogih narataja, snano govori protiv uslovljenosti kao faktora koji bi se morao uzeti u obzir prilikom tumaenja. b. Otkrivenje. Knjiga Otkrivenja je slina Knjizi proroka Danila. Jovanu je bilo reeno da zapie ""ta je video, i ta je i ta e biti potom" (Otkrivenje 1,19). On vidi borbe Bojeg naroda i prizor poslednjeg suda (Otkrivenje 20); vidi narod ostatka na kraju vremena, narod koji je ostao veran i odan Bogu "koji dri zapovesti Boje i veru Isusovu" (Otkrivenje 14,12). U trenucima kada celokupni poredak u svetu prestane da postoji prilikom poslednjeg napora sila zla da postignu pobedu i boanskog izvrenja kazne nad njima, Boji narod e biti siguran u Njemu. I posle sveukupnog haosa, posle none more koja je prethodila drugom Hristovom dolasku, konano se pojavljuje "novo Nebo i nova Zemlja gde pravda ivi". I tako se zavrava velika borba izmeu dobra i zla, milenijumski sukob izmeu Hrista i Sotone. Njegov kraj je isto tako siguran kao i Boja vladavina nad vremenom i prostorom (Vidi Velika borba, I-V!).

c. Zakljuak. Moemo slobodno zakljuiti da, osim u tekstovima u kojima je zavet sa Izrailjem osnovna preokupacija, apokaliptika predskazanja u Danilu i Otkrivenju nisu uslovljena. Boanska suverenost i Njegovo predznanje u njima dolaze do punog izraaja.

C. Istoricizam

Prema svedoenju same Knjige proroka Danila proroke poruke u njoj bile su zapisane za vreme vavilonskog robovanja. Konana taka njenih prorokih predvianja je uspostavljanje Bojeg carstva. Opte je prihvaena injenica da Knjiga Otkrivenja potie s kraja prvog stolea posle Hrista. Krajnji domet ove novozavetne apokalipse je drugi Hristov dolazak, zatim milenijum i uspostavljanje novog neba i nove Zemlje. Ove dve apokalipse, starozavetna i novozavetna, vrlo su usko povezane. Jovan je izabrao nekoliko Danilovih tema i razmatrao ih u svom hrianskom kontekstu, uporeujui Danila 3 sa Otkrivenjem 13, Danila 7,13.14. sa Otkrivenjem 4 i 5 i 13,1.2, opisujui paralelno veliki deo istorije koju i Danilo obrauje. Obe knjige se zavravaju ostvarenjem Gospodnje namere, iako Jovan proiruje Danilov opis eshatona, Hristovog drugog dolaska. Suprotno lokalnim i onovremenim porukama drugih prorokih pisaca, vienja Danila i Jovana nude opis istorije koja ima svemirske domete. Prema tome, tumaenja apokaliptikih vienja moraju potovati kosmiku dimenziju ovih predskazanja, koja kao poetnu taku imaju autorovo vreme i vode itaoca sve do kraja vremena. Nema uskog usredsreivanja na godine judejskih nevolja za vreme Antioha IV Epifana, a ni Jovanov fokus nije samo muenitvo hrianske Crkve u vreme rimskih imperatora prvog stolea posle Hrista. Meutim, nijedna od ovih knjiga ne posveuje iskljuivu panju ni vremenu posletka. Naini tumaenja koji ispunjenje ovih poglavlja stavljaju iskljuivo u prolost (istorijsko-kritika perspektiva) ili potpuno ili bar preteno u budunost (futuristiki pristup), ili pak, koji misle da njihovo ispunjenje nee doneti nita vie od venog sukoba izmeu sila dobra i sila zla (idealistiki pristup) ili predstavljanja hrianske ere (amilenijalizam), ne shvataju pravu nameru i svrhu ovih spisa. Istorijski kontinuitet u apokaliptikim vienjima nagoveten je vremenskim indikatorima kao to su numeriki pridevi ili rei "potom", "sledei" i "drugi". Danilo kae Navuhodonosoru: "A nakon tebe nastae drugo carstvo, manje od

tvojega, a potom tree carstvo...a etvrto e carstvo biti." (Danilo 2,39.40) Opisujui san u sedmom poglavlju, prorok vidi prvu zver slinu lavu, a "potom, gle, druga zver, bee kao medved" (Danilo 2,4.5). "Potom" Danilo vidi zver slinu risu ili leopardu i odmah zatim "etvrtu zver" (Danilo 7,6.7; Danilo 8,17.19.23.26; 9,24-27; 11,2.6.35.40; 12,1.4). Razvojni redosled se zapaa u sukobu koji je opisan u Otkrivenju 12-14. U dvanaestom poglavlju ena je trudna; poraa se, dete je ugrabljeno, ena bei u pustinju, nalazi utoite u pustinji u toku 1260 dana, adaha kree u rat protiv Ostatka njenog potomstva. U 13. poglavlju pratimo paradu monstruma adaha, zver iz mora, zver sa kopna poslednje dve za svoje postojanje zahvaljuju adahi. Adaha, poto nije uspela da uniti sveto Dete, progoni "seme enino" (Otkrivenje 12,13.17). Pokuavajui da ostvari svoju nameru, ona daje "silu svoju, presto svoj i oblast veliku" zveri iz mora (Otkrivenje 13,2). Zver iz mora dobija smrtonosni udarac, ali uspeva da se izlei (Otkrivenje 13,3). Prevlast zveri iz mora traje "etrdeset i dva meseca" (Otkrivenje 13,5). etrnaesto poglavlje bi se moglo proglasiti za paralelu trinaestog poglavlja. Ovde trojica anela (Otkrivenje 14,6-12) objavljuju proglas koji kao pozadinu ima prevaru zveri sa kopna. Njihovo delovanje se utapa u drugi Hristov dolazak (Otkrivenje 14,14). I tako nas upravo oblik vienja nagoni da shvatimo da je ovde re o nekoj vrsti istoricistikog ispunjenja (istoricizam gledite da je smer zbivanja u istoriji podloen nepromenljivim zakonima; da se zbivanja ciklino ponavljaju prim. prev.). Tekst u Otkrivenju 12-14 bavi se razdobljem izmeu prvog i drugog Hristovog dolaska. Numeriki pridevi ponavljaju se kod peata i truba. Otkrivenje 17,10. tumai sedam glava zveri kao "sedam careva. Pet je njih palo, i jedan jeste, a drugi jo nije doao, a kada doe zamalo e ostati". Nasuprot ostalim nainima tumaenja, istoricizam iako ponekad podriven svakojakim, senzacionalistikim, spekulativnim, kontradiktornim pristupima ipak se pokazuje kao najverodostojniji hermeneutiki pristup biblijskoj apokaliptici. Vremenske oznake usmeravaju itaoca kao smerokazi na putovanju koje zapoinje u vremenu samog itaoca i zavrava se u Bojem venom carstvu. Staza kojom nas istoricizam vodi ne gubi se posle nekoliko kratkih koraka (kao to bi htela da nagovesti istorijsko-kritika metoda tumaenja), niti se pojavljuje ni iz ega (kao to bi futuristi hteli). Umesto toga, ona se prua neprekinutom linijom, ponekad pomalo krivudajui, naizgled se ak i povlaei, ali nas uvek sigurno vodi prema eshatonu.

D. Naelo dan za godinu

Simbolika vienja sadre vremenske elemente koji su izraeni figurativnim jezikom. Prema tekstu u Danilu 7,25. Mali rog e tlaiti svece Najviega "vreme, dva vremena i pola vremena". Po razgovoru dvojice anela u sledeem poglavlju saznajemo da e Svetilite biti obnovljeno posle "dve hiljade i tri stotine veeri i jutara" (Danilo 8,14). Jovan pie da e ena koja je rodila muko dete pobei u pustinju i da e se onde hraniti "hiljadu i dve stotine i ezdeset dana" (Otkrivenje 12,6). Kasnije, u istom poglavlju, ponovo se govori o eni koja zatiena ostaje u pustinji "vreme, vremena i pola vremena" (Otkrivenje 12,14). U sledeem poglavlju, zver koja svoju vlast dobija od adahe vlada "etrdeset i dva meseca" (Otkrivenje 13,5). Poto se nekoliko tih vremenskih oznaka pojavljuje u istom kontekstu, naime, prilikom opisivanja tlaenja Bojeg naroda, izgleda oigledno da se fraze "vreme, vremena i pola vremena", "hiljadu i dve stotine i ezdeset dana" i "etrdeset i dva meseca" odnose na isto vremensko razdoblje. I Danilo i Jovan govore o istom vremenskom intervalu. ta onda znae ovi simboliki vremenski elementi? Vano je da od samog poetka shvatimo da se ove vremenske oznake pojavljuju u simbolikom kontekstu. Hermeneutika doslednost, dakle, zahteva da se vremenski elementi tretiraju na isti nain kao i ostali simboliki prikazi. Aneoski tuma je objasnio Danilu da ovan sa dva roga simboliki predstavlja careve Medije i Persije (Danilo 8,20). Jarac oznaava grkog cara ili carstvo (Danilo 8,21). U simbolizmu dvanaestog poglavlja Otkrivenja velika adaha oznaava Sotonu, a ena Boji narod. Sigurno je da su ovi prikazi simbolike prirode. Zver, ena i vremenske oznake ne smeju se shvatiti doslovno. Prema tome, bilo bi razumno pretpostaviti da ako zveri koje ive samo kratko vreme mogu simboliki predstavljati dravne tvorevine koje traju dugo vremena, da onda i vremenski elementi povezani s tim simbolikim stvorenjima moraju oznaavati duge vremenske intervale. Tekst u Danilu 9 prua klju koji nam otkriva prirodu i znaenje ovih izraza. Vienje u Danilu 9,24-27. zapoinje vremenskim razdobljem koje se doslovno prevodi kao "sedamdeset sedmica". Tih "sedamdeset sedmica" zapoinju izdavanjem dekreta da se obnovi i ponovo izgradi Jerusalim i traju sve do dolaska Pomazanika, do Njegove smrti i razorenja grada i Svetilita.

I istorijsko-kritiki i konzervativni teolozi veruju da razdoblje od "sedamdeset sedmica" treba da se shvati u obliku godina da bi se dobilo dovoljno vremena za ispunjenje raziliitih pojedinosti navedenih u tekstu u Danilu 9,24-27. Da bi se dogodili svi dogaaji navedeni u tom tekstu svakako da je potrebno mnogo vie od jedne godine, etiri meseca i deset dana kada bismo "sedamdeset sedmica shvatili kao dane kao 490 dana. Upravo iz tog razloga komentatori uglavnom, ali i neki prevodi Biblije, dodaju re "godina" posle "sedamdeser sedmica" i dobijaju "sedamdeset puta sedam godina". Ovakvo tumaenje "sedamdeset sedmica" ima i podrku ireg konteksta. Iz teksta u Danilu 9,2. dvadeset i etvrti stih preuzima koncept od "sedamdeset godina" koje e prema proroku Jeremiji Juda provesti u vavilonskom ropstvu (Jeremija 25,11.12; 29,10). U stvari, Danilo kae da e vreme dodeljeno dogaajima opisanima u Danilu 9,24-27. biti sedam puta sedamdeset godina o kojima govori prorok Jeremija. Pozivanje na "sedamdeset godina" u Danilu 9,2. upuuje da re "sedamdeset" u 24. stihu treba da bude shvaena kao sedamdeset godina. Uzimajui u obzir meusobnu povezanost vremenskih podataka u vienjima i paralelnu prirodu vienja, bilo bi razumno pretpostaviti, zajedno sa istoricistikim tumaima prolosti da u apokaliptikim poglavljima Danila i Otkrivenja simboliki dan predstavlja jednu kalendarsku godinu. Vilijam H. ea paljivo je ispitivao naelo dan za godinu. On je uspeo da pronae 23 biblijska razloga koji podravaju primenu ovog naela na apokaliptika poglavlja Danila i Otkrivenja. On je takoe ustanovio da je naelo dan za godinu bilo poznato jevrejskim tumaima u toku drugog stolea pre Hrista i da su ga oni primenjivali od drugog stolea pre Hrista pa sve do postkumranskog razdoblja (Shea 56-92; za dodatne podatke o Danilova tri velika vremenska razdoblja vidi Sud III. B. 1. a 2!).

E. Simbolizam

Dugorona proroanstva Danila i Otkrivenja puna su simbola koji, iako ponekad zbunjuju, nisu nerazumljivi. Tumaenja, zapisana u samoj Bibliji, niti naglaavaju niti pokuavaju da objasne svaku pojedinost, ve samo tumae osnovnu poruku vienja. Tako, na primer, lik u obliku oveka u Danilu 2 predstavlja redosled

carstava i vladara i Danilo ne pokuava da razjasni znaenje broja prstiju na stopalima lika ili njihov stvarni identitet. Slino tome, ni Jovan ne posveuje mnogo panje svim pojedinostima simbolikih prikaza kojima se slui. Simbolika vrednost tih pojedinosti je iskoriena, ali nije i potpuno razjanjena. Bilo bi smelo, verovatno neproduktivno - moda ak i kontraproduktivno kada bi savremeni komentatori zastupali znaenja koja nam nisu bila otkrivena. U stvari, nastrana tumaenja su esto izazivala ponekad i opravdano otre kritike komentatora koji odbacuju istoricistiki pristup. Tumaenja apokaliptikih simbola treba traiti prvenstveno treba u samoj Bibliji. Ponekad se tumaenje daje u samom tekstu, kao to je Danilu objanjeno znaenje ovna i jarca koje je video u vienju (Danilo 8,3-5. 20.21), ili kao to je Jovan saznao da su "vode" na kojima sedi velika bludnica u stvari "ljudi i narodi i plemena i jezici" (Otkrivenje 17,1). Osim takvih posebnih objanjenja, apokaliptika se vrlo snano napaja na vrelu biblijske simbolike, pa se i tu mogu traiti tumaenja njenih prikaza. Na primer, Otkrivenje ponavlja simboliku Danila; ali preuzima i simbole i aluzije klasinog prorotva. Istorijska pozadina Danila i Otkrivenja moe da priromogne u tumaenju apokaliptikih simbola; meutim, kao to smo ve naglasili, njihovo znaenje treba traiti prvenstveno u Bibliji. F. Rekapitulacija

I Danilo i Jovan ponavljaju i uporeuju svoja vienja. Istovremeno, vienja ne samo da ponavljaju tematiku, ve je i proiruju. Tako Danilo 7 prelazi granice koje je sebi postavilo vienje u drugom poglavlju i dodaje pojedinosti nepoznate prethodnom vienju. Slilno tome, struktupa Otkrivenja nagovetava da su sekvence, kao to su sedam peata i sedam truba, paralelne i da vode itaoca od apostolskih vremena pa sve do drugog Hristovog dolaska. Ova rekapitulativna priroda razliitih sekvenci ometa razvojno i kontinuirano itanje poglavlja, pa bi se nekome moglo pogreno uiniti da dogaaji u Danilu 8 hronoloki slede dogaaje iz Danila 7 ili da sedam truba u Otkrivenju predstavljaju nastavak sedam peata. Povremeno vienja se ponavljaju ili kao da prethode sama sebi (Otkrivenje 14,15; 20,9). Pisac i ne pokuava da prui sveobuhvatan izvetaj u kojemu bi opisao svaku pojedinost zbivanja u istoriji. Umesto toga, on bira dogaaje koji najbolje slue njegovoj svrsi. Meutim, nijedan od ovih obiaja, karakteristinih i za druge biblijske pisce, ne opovrgava pravilan istorijski proces niti redosled istorijskih zbivanja.

III. Teoloko znaenje biblijske apokaliptike

Biblijska apokaliptika otkriva svemir u kojemu su Nebo i Zemlja u uskoj meusobnoj vezi. Kosmos je proet sveu o Bogu. Ljudski rod nije ostao u neznanju o postojanju natprirodnoga, jer Vladar svemira komunicira s nama. Poto je Bog Bie koje razgovara s ljudima, Njegove poruke imaju natprirodni autoritet. Prema tome, apokalipsa ne samo da otkriva boanski nadzor nad istorijom, ve ukazuje i na Njegov uticaj na na svakodnevni ivot ovde i u venosti. A. Boanski nadzor nad istorijom

Ova boanska otkrivenja uklanjaju zavesu koja ograniava na pogled na stvarnost. Ona razotkrivaju nebeski svet koji se stalno ukrta sa svetom ljudi. Otkrivenja prikazuju sliku Boga, ije postojanje i vlast traju od venosti, ija je mo neograniena, ija je blagodat neuporediva, i ije su namere usmerene na najvee dobro oveanstva. Poto On od poetka zna kraj, moemo imati poverenja u Njega i za sadanjost i za budunost. Bog apokalipse nije neki udaljeni, nepredvidivi gospodar potovanja vredne prolosti ili daleke budunosti; umesto toga, On je Gospodar sadanje istorije. Vernici mogu biti potpuno spokojni, jer Bog vlada ivotom u sadanjosti. Biblijska apokaliptika prikazuje svet nebeskih bia. Aneli se alju sa zadatkom da unaprede ispunjavanje boanskih planova, da pouavaju i da zatite ljude. Meutim, demoni su odluni da osujete boanske namere. Biblijska apokaliptika potvruje da Bog usmerava dogaaje. Metodian redosled pojavljivanja i nestajanja ljudskih dravnih tvorevina nagovetava da se radi, na kraju krajeva, o upravljanom svemiru. Apokaliptika istorija nije ograniena geografski, nacionalno ili rasno, jer Gospodnje namere obuhvataju ukupnost ljudske istorije, odnose se i na gornji i na donji svet. Biblijska apokaliptika prati nizanje svete istorije koja se posebno usredsreuje na poslednje dane. Ona pokazuje da je smer u kojemu se kree ovaj svet unapred

odreen i upravo zato pod boanskom upravom. Boja ruka je u svemu, i nita ne moe osujetiti ostvarenje Njegove konane volje. Istorija je izmerena i zato itaoci i sluaoci Apokalipse mogu da odrede mesto svoga narataja u matici vremena. Poto samo jo malo dogaaja treba da se zbude, savremeni italac mora doi do zakljuka da nam je preostalo jedva neto vremena. U tom smislu biblijska apokaliptika predstavlja put koji iz prolosti vodi prema eshatonu i kojim odani vernici putuju prema Bojem carstvu. Oni su sigurni da e ih put odvesti pravo prema odreditu, jer se upravljaju prema putnim oznakama kraj kojih upravo prolaze. Biblijska apokaliptika svemu to se zbiva daje smisao koji prekorauje granice bola i agonije ovoga sveta. Iako se senke sukoba i progonstva vremenom produbljuju, apokalipsa relativizuje silu paganske vlasti. Uprkos svemu to ih okruuje, putnici nisu preputeni udima svojih drugova niti slepim silama sluajnosti. Nada stupa na mesto oajanja i teskobe, i boanska namera mira i radosti konano pobeuje. Sigurnost da Bog upravlja istorijom unapred osuuje sile zla. Iako zlokobna isparenja greha naizgled ispunjavaju celi prostor, ona e konano biti nemilosrdno uklonjena. Biblijska apokaliptika prihvata legitimnost ljudskih vlasti. Carevi i carstva dolaze i odlaze, slave se i zaboravljaju njihove pretnje i njihove pobede. Sve te ljudske tvorevine pojavljuju se i nestaju u vreme koje im je unapred odreeno i na kraju e svoje mesto morati da prepuste Bojem carstvu. Bog upravlja i sudi delatnostima ljudi. Umesto da odbacuje ljudske snage, apokalipsa ih podvrgava Bojem provienju. Zanimljivo je da apokalipsa istie da vernost Bogu nije u suprotnosti sa sluenjem caru. I zaista, samo odanost boanskom Gospodaru moe posluiti kao temelj uspeha u sluenju ljudskim gospodarima. Biblijska apokaliptika objavljuje da oveanstvo ivi u predvorju suda. Niko ne moe izbei trenutak kada e lino biti pozvan na odgovornost. Kada se Isus bude vratio, donee sa sobom i pravednu platu "svakome po delima njegovim" (Otkrivenje 22,12). Iako pojedinci ne mogu da promene smer istorije koji je Bog odredio, oni ve sada mogu da odlue da postanu podanici Njegovog carstva i da u budunosti pobede zajedno s Njegovim carstvom. Sud ve sada razjanjava moralne vrednosti, a na kraju e razotkriti ljudske odluke i odrediti ljudske sudbine. Biblijska apokalptika potvruje Isusovo proroanstvo da ni vrata pakla nee pobediti Njegovu Crkvu. Jovan u Otkrivenju objavljuje da je u Hristovoj smrti Bog ve postigao pobedu (Otkrivenje 12,10.11). Sada Boji narod oekuje vidljivo pojavljivanje Cara nad carevima i svoje konano opravdanje i izbavljenje.

Iako samo Bog zna dan i as Hristovog dolaska, znaci vremena najavljuju njegovu blizinu. Suoeni s nevoljama poslednjeg vremena, biemo uskoro izloeni i poslednjoj probi svoje odanosti Bogu. Meutim, odazivajui se pozivu Gospodnje blagodati, Boji narod e ostati veran i odan Hristu do dubine svoga srca. Oslanjajui se na apokaliptika obeanja, preporuke i utehe, bie siguran da e se Bog umeati u tokove ljudske istorije i da e se svet uskoro zauvek promeniti. Pripadnici Bojeg naroda nemaju vere u sadanjost niti se nadaju da e ona bilo kome osigurati bolju budunost. Boja konana pobeda zapoinje Hristovim drugim dolaskom, vaskrsenjem mrtvih koji su zaspali u Hristu i preobraenjem ivih pravednika. Milenijum e neoborivo dokazati prave pobude Hristovih neprijatelja i zavrie se uklanjanjem svakog zla. Apokaliptika vienja se zavravaju stvaranjem novog neba i nove Zemlje u kojoj e Boji narod zauvek iveti u Bojoj prisutnosti (Otkirvenje 21,1-4). B. Posledice u svakodnevnom ivotu

Iako biblijska apokaliptika uzdie na pogled prema Bogu i nebeskim prostorima u kojima aneli proslavljaju svoga Stvoritelja, ona menja na ivot ovde na Zemlji. Iako nas prenosi u vreme kraja svih stvari, utie na nain naeg ivota i rada ovde i sada. Biblijska apokaliptika nije literatura o odvajanju od sveta. Ona ne odrie postojanje sveta; umesto toga, pokazuje kako Hristovi sledbenici treba da ive u svetu. Knjiga proroka Danila predstavlja izrazit primer ove istine. Polovina knjige je apokaliptika do sri: uzdizanje i padanje naroda, patnje svetih, vladavina zlih sila, okrutnost, prevara, i na kraju boanska intervencija kojom brani svoj narod i svoju vladavinu obarajui sile zla i donosei venu pravednost. Druga polovina objavljuje priu o samom Danilu o njegovim iskuenjima, slubi na carevom dvoru, njegovoj mudrosti i savetima koje je davao. Poruka glasi: apokaliptiko ide ruku pod ruku sa slubom Bogu i oveanstvu. Iako Danilo najjasnije prikazuje meusobni uticaj apokaliptikoga na ivot ovde i sada i obrnuto, i ostali biblijski apokaliptiki spisi ine to isto. Tekst u Isaiji 24-27 nalazi se usred niza proroanstava protiv naroda koji okruuju Izrailj. Apokaliptiko slui kao meuigra, iako prelazi nacionalne granice da bi opisalo opustoenje cele Zemlje. Meutim, ono je ipak duboko ukorenjeno u praktina pitanja kojima se bavi cela knjiga. I apokaliptiki deo Knjige proroka Jezekilja je povezan sa obnovljenjem Izrailja: kada Gospod bude unitio njegove neprijatelje,

"poznae dom Izrailjev da sam ja Gospod Bog njihov, od onoga dana i posle" (Jezekilj 39,22)). U drugom i treem poglavlju Knjige proroka Joila nalazimo proroanstvo o nevoljama koje ugroavaju svakodnevni ivot, zajedno sa pozivom na pokajanje koji prorok upuuje narodu ((Joilo 2,12-17). Tekst u Zahariji 9-14 pojavljuje se kao vest nade Judejcima koji se posle povratka iz ropstva bore protiv neprijatelja i obeshrabrenja dok se trude da ponovo izgrade Hram i obnove drutvene strukture. U Novom zavetu, tekstovi u Mateju 24, Marku 13 i Luki 21 usko su povezani sa svakodnevnim ivotom. U Mateju Isus neposredno posle apokaliptikog proroanstva o kraju sveta daje savete svojim sledbenicima kako da ive dok ekaju Njegov dolazak (Matej 25). Ne treba da se izdvajaju od sveta, umesto toga treba da budu vredni, da koriste svaku priliku da unaprede svoje sposobnosti, da nesebinim delima dobroinstva i sauea prikau Hristovu blagodat. I Pavlovoj apokalipsi (2. Solunjanima 2) prethode praktini saveti, a nastavljaju se i posle nje. Konano, Otkrivenje je napisano u obliku pisma i sadri posebne, praktine savete stvarnim crkvama u Maloj Aziji. Iako bi se moglo kazati da biblijski apokaliptiki spisi pripadaju jednom drugom svetu, njihovi saveti su ipak potpuno ovozemaljski. Oni hrabre, ulivaju sigurnost i opominju Boji narod dok ivi na ovoj Zemlji i dok se bavi svojim svakodnevnim poslovima. Iako izgleda da se pripadnici Bojeg naroda na mnogim podrujima ponaanja ne razlikuju od ostalih ljudi, ali ipak nije tako, jer su samo oni duboko uvereni da Bog upravlja tokovima istorije i njihovog ivota.

IV. Istorijski pregled

Prostor nam dozvoljava samo letimian i selektivan pregled. U toku cele hrianske ere biblijska apokaliptika je sluila kao nepresuivi izvor nadahnua irokom krugu vernika. Razdoblja ivahnog interesovanja za prouavanje biblijske apokaliptike obuhvataju vreme prve hrianske Crkve, kasni Srednji vek, vreme Reformacije, devetnaesto stolee i savremeno doba, poevi od 1960 tih godina.

A. Razdoblje prve hrianske Crkve

1. Istoricizam

U toku prvih stolea hrianstva trajan uticaj biblijske apokaliptike nalazimo u delima Papija (oko 60-oko 130), Justina Muenika (oko 100-oko 165), Irineja (oko 115-oko 202), Tertulijana (oko 160-oko 225), Ipolita (oko 170-oko 236), Komoda (tree stolee), Viktorina (394), Metodija (313) i Laktancija (oko 250oko 325). Hilijazam ili milenarijanizam, iako sa razliitim tumaenjima, imao je istaknutu ulogu u eshatolokoj koncepciji postapostolske Crkve. Papije je govorio da e u toku milenijuma, posle vaskrsenja iz mrtvih, Hristos sa svojim svetima vladati na Zemlji. Justin Muenik je zauzimao slino premilenijalno gledite i govorio da e vrhunac prorotva biti doslovni i vidljivi drugi dolazak Isusa Hrista, kada e se zbiti i vaskrsenje. Posle toga e slediti hiljadu godina iz Otkrivenja 20 i suenje celom oveanstvu. Irinej se pozivao na biblijska proroanstva da bi dokazao verodostojnost hrianstva. On je verovao da su zbivanja nagovetena u Danilu 2. i 8. meusobno usko povezana. Po njegovom gleditu Rimska imperija je predstavljala etvrto carstvo, koje e se raspasti na deset delova kao to je proreeno simbolom deset rogova u Danilu 7. i u Otkrivenju 17. On je tvrdio da je Antihrist Mali rog iz Danila, da je istovremeno i Pavlov "ovek bezakonja" i prva zver iz Otkrivenja 13. U toku drugog stolea hrianstva meu hrianima su postala popularna propagandna dela, slina istorijskim apokalipsama. Poznata pod imenom Sibilina proroanstva, ova dela sastavljena od konglomerata spisa, napisanih tako da imitiraju paganske sibile (izreke starih proroka iz raznih delova sveta, posebno iz stare Grke i starog Rima). I Jevreji i hriani su pisali takva dela i trudili se da imitiraju neznaboake sibile, da bi neznabocima mogli naturiti te svoje neznaboako-jevrejsko-hrianske spise kao sredstvo za propagiranje vere, posebno svojih eshatolokih nadanja. Najvanija slinost izmeu ovih spisa i apokaliptike literature lei u tome to su i oni delili istoriju na generacije i imenovali carstva koja e nasleivati jedno drugo. Posle toga bi dolazilo unitenje Zemlje, vaskrsenje, sud, i blaeno stanje na novoj Zemlji. Sibilina proroanstva su itana stoleima sve do Srednjeg veka i imala su snaan uticaj na milenarijansku misao. Tertulijan je komentarisao i Danila i Otkrivenje. On je verovao da je Rimska imperija odloila pojavu Antihrista kojega je prorekao Pavle (Rim je "onaj koji sada zadrava" iz 2. Solunjanima 2,6.7). Poetkom treeg stolea Tertulijan je

prihvatio montanizam, pokret karakteristian po hilijastikim verovanjima i krajnostima koje su diskreditovale milenijalno tumaenje. Ipolit je napisao najraniji potpuni hrianski komentar Knjige proroka Danila koji je sauvan do naih dana. Prema Jeronimu i drugim izvorima, Ipolit je napisao i raspravu o Otkrivenju. On je proroanstva smatrao svetim kalendarom budunosti. Za njega je etvrto carstvo iz Danila 2 i 7. Rimska imperija. U skladu s proroanstvom oekivao je raspadanje Rimske imperije u deset delova. Antihrist e se pojaviti u okviru tih deset carstava i njegova vladavina e biti ukinuta drugim Hristovim dolaskom, koji je on proglasio vrhuncem i ciljem proroanstava. Ipolit je identifikovao zavrne dogaaje iz Danila i Otkrivenja i primenio ih na drugi Hristov dolazak. Izgleda da je Ipolit bio prvi koji je razvio zamisao da ezdeset i devet sedmica iz Danila 9,24-27. traju do prvog Hristovog dolaska, dok sedamdeseta sedmica iz istog proroanstva najavljuje drugi Hristov dolazak. Ima nagovetaja da je Ipolit podlegao iskuenju da postavi datum drugog Hristovog dolaska. U svom tumaenju dvanaestog poglavlja Otkrivenja Ipolit je simbol ene primenio na Crkvu, a simbol njenog mukog deteta na Hrista. On je etvrto carstvo iz Danila 7 izjednaio sa prvom zveri iz Otkrivenja 13, dok je drugu zver proglasio simbolom Antihristovog carstva. Teoloki gledano latinski pesnik Komod je bio hilijast. I on je pisao o Antihristu. Viktorin, koji je umro kao muenik za vreme imperatora Dioklecijana, napisao je najstariji sauvani komentar Otkrivenja. Jeronim ga svrstava meu milenijariste. Viktorin je postavio pravilo da se Otkrivenje ne moe itati kao kontinuirani, progresivni niz proroanstava, ve kao delo iji se delovi ponavljaju i opisuju ve opisane dogaaje. Metodije, iako pod uticajem Origenovih alegorikih tumaenja Biblije, istupio je protiv Origena u korist vaskrsenja i identifikovao enu i muko dete iz Otkrivenja 12 kao Crkvu i kao svete. Laktancije, uitelj sina cara Konstantina, bio je vatreni i ponekad nastrani hilijast koji se sluio Sibilinim proroanstvima. Iako je Jeronim (oko 340-420) bio militantni antimilenijalista i govorio da je Otkrivenje knjiga misterija, napisao je znaajan komentar Knjige proroka Danila. U tom delu je pokuao da odbaci kritike neoplatonskog filozofa Porfirija iz treeg stolea. Jeronim je Rimsku imperiju smatrao etvrtim carstvom iz Danila 2 i 7 i tvrdio da Hristos predstavlja kamen koji je smrvio lik iz Danila 2. Po ovom gleditu drugi Hristov dolazak e se dogoditi posle pojave Antihrista, koji je identian sa Danilovim Malim rogom.

2. Novi smerovi Sa nekoliko strana poelo je potkopavanje preteno prihvaenog naina tumaenja proroanstva u prvoj Crkvi i nastojanje da se uvedu novi smerovi u tumaenje apokalipse. Jedan od njih je bio spiritualizovanje i alegorizovanje Biblije, koji je zastupao Origen (185-254). Naglaavajui da e se Boje carstvo pokazati u dui vernika umesto u stvarnom svetu, on je skrenuo panju sa istorijskog na duhovni aspekt. Kao rezultat, Origen je potkopao verovanje prve Crkve u dolktrinu o linom dolasku Isusa Hrista, o vaskrsenju i o doslovnom milenijumu. Drugi faktor koji je doprineo promeni u tumaenju biblijske apokaliptike bilo je obraenje imperatora Konstantina (337). Sve do Konstantina, hriani su gajili negativno miljenje o Rimskoj imperiji, ali je pod njime hrianstvo postalo najvanija religija u carstvu. Uvoenjem ove nove politike tolerancije i imperijalne naklonosti i hrianstvo je poelo razvijati novu "imperijalnu teologiju". Meutim, najznaajnija uloga u naputanju prorokog i istorijskog pristupa prve Crkve mora se pripisati Avgustinu (354-430). Avgustin i kasnija srdnjovekovna egzegeza sledili su hermeneutika naela Tikonija (400). Prema kasnijim srenjovekovnim autorima, Tikonije je pisao o Otkrivenju, napisao je u stvari komentar Otkrivenja u kojemu je na ispunjenje proroanstava te knjige gledao kao na subjektivni duhovni razvitak umesto da ih smatra istorijskim dogaajima. Tikonije je, na primer, tvrdio da je prvo vaskrsenje, spomenuto u Otkrivenju 20,6. u vezi s milenijumom, duhovne prirode (vaskrsenje due koja se budi posle smrti u grehu), dok je drugo vaskrsenje opte vaskrsenje svih. Po tom gleditu, milenijum nije hiljadugodinja vladavina pravednih na Zemlji posle vaskrsenja ve hrianska era koja poinje prvim Hristovim dolaskom. Prema Tikoniju, knjiga Otkrivenja ne govori toliko o stvarnim buduim istorijskim dogaajima koliko o diuhovnoj borbi izmeu dijabolikih sila i Bojeg carstva. Ovaj mistini, duhovni i neistorijski pristup Otkrivenju naao je svoj odraz i doiveo svoj razvitak u Avgustinovim alegorijskim tumaenjima. Za episkopa iz Hipoa milenijum je samo zaokrueni broj kojim je odreen neodreeni vremenski interval koji se protee izmeu vremena Hristove slube na Zemlji i kraja sveta. Avgustin se posebno oborio na ekstremna i telesna oekivanja milenarijanaca, koja je nekada i sam delio. Za Avgustina prvo vaskrsenje je duhovno i alegorino i dogaa se kada dua koja je mrtva u svojim prestupima ustaje da ivi pravednim ivotom. Drugo

vaskrsenje je vaskrsenje tela prilikom kraja sveta. Izmeu ta dva dogaaja nebesko carstvo je identino sa Crkvom na Zemlji. Crkva je Hristovo carstvo i vlada u sadanjosti zajedno sa svojim Gospodom. Oni koji sede na sudijskim prestolima u Otkrivenju 20,4. su prelati Crkve. Dok su mnogi komentatori prvu zver iz Otkrivenja 13 videli u Rimskoj imperiji, Avgustin je nalazu u pokvarenom svetu. Na taj nain Avgustin je spreio svaki pokuaj da se u kanonskim apokaliptikim spisima pronau bilo kakvi podaci o savremenim istorijskim dogaajima. Iako je Avgustin zadrao verovanje u drugi Hristov dolazak, njegov sistem je nadu u drugi dolazak odgurnuo u daleku budunost i tako potkopao oekivanje da e se ona ostvariti u bliskoj budunosti. Avgustin je vrlo snano uticao na ivot Crkve i na sistem tumaenja proroanstava. Njegova revolucionarna filozofija o milenijumu kao vladavini Crkve u sadanjosti imala je dubok uticaj na nain miljenja u kasnijoj istoriji Crkve. U stvari, Avgustinovo alegorijsko i diuhovno tumaenje biblijske apokalipse postalo je doktrina slubene Crkve u toku celog Srednjeg veka. B. Srednji vek

Sve dok je Avgustinovo simboliko gledite preovladavalo u toku sledeih hiljadu godina, proroka i premilenijalna tumaenja koja su obeleavala razdoblje prve Crkve ostajala su uspavana i samo su neke hilijastike grupe s vremena na vreme podseale na njih. U dvanaestom stoleu Joakim od Flore (1135-1202) postao je jedan od najznaajnijih apokaliptikih autora Srednjeg veka. Istoriari nagovetavaju da je Joakim zajedno sa svojim sledbenicima otvorio novo poglavlje u istoriji apokaliptike tradicije. Joakim, opat iz Flore, slobodno se sluio alegorizmima i njegova egzegeza je bila iznenaujue domiljata i originalna. Sluei se Trojstvom kao modelom, podelio je istoriju u tri velike ere koje se slivaju jedna u drugu. Era Boga Oca, najveim delom identina s vremenom Starog zaveta, bila je razdoblje u toku kojega su ljudi iveli po telu. Era pod upravom Boga Sina predstavljala je razdoblje kada se telesno i duhovno meusobno proimalo. Karakteristino po crkvenoj hijerarhiji, ovo drugo razdoblje je obuhvatalo period od 42 generacije, svaka proseno po 30 godina, i zapoelo je osnivanjem hrianstva. Joakim je oekivao da je uskoro zapoeti era Boga Svetoga Duha, moda ak i u njegovo vreme. Poslednje

razdoblje e predstavljati novo doba u kojemu e vodeu ulogu imati novi monaki red. Bie to novo drutvo bez prelata i klerika. Joakim je komentarisao i Danila i Otkrivenje, nudei neka matovita tumaenja. Napadao je hilijastiku misao o zemaljskom carstvu koje e trajati hiljadu godina i proglasio je milenijum iz Otkrivenja 20 razdobljem Svetoga Duha. Opat je izgleda bio prvi hrianin koji je razdoblje od 1260 dana iz Otkrivenja 12 tumaio kao 1260 godina, iako su skoro tri stolea pre njega jevrejski komentatori ve govorili da se 1260 dana iz Danila 12 moraju smatrati godinama. Uporeujui tekstove Starog i Novog zaveta, Joakim je pronaao dogaaje u prolosti, sadanjosti i budunosti koji su jasno bili otkriveni u Bibliji. U toku narednih stolea Joakimove ideje su zaokupljale matu pojedinaca i grupa, od kojih su neke na temelju njegovih ideja dole do revolucionarnih zakljuaka (na primer, duhovni franjevci). Posle Joakima zanimanje za biblijsku apokaliptiku pojavilo se po celoj Evropi, ali je posebno znano bilo u Britaniji (Don Viklif, 1320-1384; i njegov prijatelj Don Parvi, 1353-1428) i u ekoj (Jan Mili, umro 1374; njegov uenik Jan Matias iz Janova, umro 1394, i kasnije Jan Hus, 1372-1415). C. Reformacija 1. Istoricizam reformatora

Naglasak koji je Reformacija stavila na Bibliju bio je praen oivljavanjem zanimanja prema tumaenju apokaliptike. Meu publikacijama nastalima u esnaestom stoleu bila je i veliko mnotvo poleminih spisa pisanih otvorenim i za nae ui esto surovim i nepristojnim jezikom. Mnogi od tih traktata i komentara bili su ilustrovani karikaturama i satirinim dodacima. Politika i drutvena razoaranja prodrla su i u nepostojanu versku atmosferu i izazvala provale nasilja koje je izmicalo kontroli verskih reformatora. Smer kojim bi protestantizam krenuo na jegnom geografskom podruju esto se veoma razlikovao od smera u drugom. Iako su Avgustinovi pogledi nastavljali u izmenjenom obliku da utiu na tumaenja pojedinih pisaca (na primer, ana Kalvina), istorijsko tumaenje i doslovni pristup biblijskoj apokaliptici postali su dominantni u toku Reformacije.

Primena vremenskih proroanstava iz Danila 2 i 7 na etiri carstva Vavilona, Medo-Persije, Grke i Rima, i na kasnije raspadanje Rimske imperije, snano je podralo staro gledite o istorijskom ispunjenju proroanstava. Slino tome, primena naela da jedan proroki dan u apokaliptikim proroanstvima oznaava jednu kalendarsku godinu bila je vrlo proirena u to vreme, posebno kada se radilo o 1260 prorokih dana, tri i po proroka vremena i 42 proroka meseca. Mnogi su prihvatali ideju da su proroanstva Danila i Otkrivenja u stvari panorama hrianske ere. Iako im tumaenja nisu bila uniformna, meu reformatorima je postojala iroka saglasnost da se ustanova papinstva proglasi ispunjenjem proroanstva o Antihristu, dok su neki mislli da se ipak radi o Turcima, a trei se nisu mogli odluiti izmeu ove dve mogunosti. Antihrist je izjednaavan i s Malim rogom iz Danila, "gnusobom pustonom" iz Mateja 24, Pavlovim "ovekom greha", zveri, Vavilonom i velikom bludnicom iz Otkrivenja. Ovo izjednaavanje papinstva sa Antihristom najveim delom je doprinelo velikom naputanju redova Rimske Crkve u to doba. Iako su Martin Luter i Ulrih Cvingli potcenjivali Otkrivenje, a an Kalvin bio nesiguran u identitet mnogih apokaliptikih simbola, nijedan od njih nije oklevao da identifikuje papinstvo ili Turke kao otpali nasilniki sistem o kojemu govore Danilo i Otkrivenje. Verovalo se da je kraj sveta sve blii. Iako su reformatori kao Luter i Cvingli bili vrlo sumnjiavi prema milenijalnim spekulacijama, nekoliko nasilnih ispada, kao to je bio onaj meu radikalnim reformatorima u Minsteru i meu pripadnicima Pete monarhije u toku puritanskog ustanka, nisu se mogli spreiti. 2. Suprotna tumaenja U toku druge polovine esnaestog i prve polovine sedamnaestog stolea, pojavila su se katolika suprotna tumaenja biblijske apokaliptike kao pokuaj da se pobiju protestantska gledita. Tri uena jezuita predvodila su katoliki napad na istorijski pristup apokaliptikim proroanstvima, sa knjigom Otkrivenja kao glavnom metom. Prvo alternativno tumaenje napisao je Francisko Ribera (1537-1591). Ribera je nekoliko prvih poglavlja Otkrivenja povezao sa Rimom u vreme apostola Jovana, a ostala poglavlja sa buduom troipogodinjom vladavinom nevernog Antihrista pri kraju hrianske ere. Kasniji komentatori naglaavaju da je Ribera bio osniva savremenog futuristikog sistema tumaenja proroanstava, koji su posle njega

razvili pisci kao to su bili Semjuel R. Maitlend (1792-1866) i Don N. Darbi (1800-1882). Robert Belarmin (1542-1621), briljantni teolog i kontroverzijalista, nastavio je Riberino delo, posebno napadajui naelo dan za godinu. Naroito se trudio da iskoristi razlike u tumaenjima izmeu razliitih protestantskih pisaca. Sledei izazov protestantima uputio je Luis de Alkazar (1554-1613). Alkazar je smatrao da knjiga Otkrivenja opisuje pobedonosni rat Crkve prvih stolea hrianske ere protiv Jevreja i Rimskog neznabotva. Poto je Alkazarov sistem celu knjigu Otkrivenja stavio u prolost, njegov sistem tumaenja je nazvan preterizmom. Iako je Alkazar verovatno prvi primenio preteristiki pristup na celu knjigu Otkrivenja, protivnik hrianstva iz treeg stolea, Porfirije, ve je preteristiki pristup primenio na Knjigu proroka Danila, ograniavajui je na razdoblje Antioha IV Epifana. U izvesnom smislu, upravo zato su Porfirije i Alkazar postali prethodnici sadanjeg oblika istorijsko-kritike interpretacije, koja ograniava znaenje i vanost biblijske apokaliptike na prolost. Tumaenja Ribere i Alkazara pokuala su da obore protestantsko gledite da se proroanstvo o Antihristu odnosi na papinstvo. Prvi je prebacio Antihrista u daleku budunost, a drugi u zaboravljenu prolost. Iako su se ova dva tumaenja meusobno iskljuivala, ona su ipak skretala panju sa istorijskog razdoblja papinske dominacije. 3. Sedamnaesto i osamnaesto stolee

Uprkos tim alternativnim tumaenjima katolikih komentatora istorijska primena apokaliptikih proroanstava nastavljala se i u sedamnestom i osamnaestom stoleu, kada se pojavilo na stotine komentara u Britaniji, Evropi, i u Novom svetu. Istaknuti komentatori toga vremena bili su Dosef Mid (1586-1638), Ajzak Njutn (1642-1727) i Johan A. Bengel (1687-1752). Iako su se razlikovali po pojedinostima, jasnoi stanovta i razumevanju pojedinih tekstova, ovi komentatori su nastavili da ispunjenje proroanstava biblijske apokaliptike trae na podruju istorije. Hilijastika gledita toga vremena osporila je nova milenijalna teorija koju je formulisao Daniel Vitbi (1638-1726). Vitbi je duhovni milenijum, obeleen sveoptom pobedom evanelja i obraenjem svih naroda proglasio ispunjenjem

proroanstva o hiljadugodinjem carstvu u Otkrivenju 20 i stavio ga u vreme pre Hristovog drugog dolaska. Vitbi je predviao drutvo u kojemu e judeo-hrianski sistem vrednosti imati predominantan uticaj. Verovao je da e taj milenijum biti "zlatno doba" rajske pravednosti i mira, i da e se u to vreme, pre Hristovog drugog dolaska, svi narodi obratiti u hrianstvo. Na nesreu, takvo odlaganje drugog Hristovog dolaska u daleku budunost posle milenijuma razvodnjavalo je svest o skorom dolasku naeg Gospoda i uljuljkivalo ljude u lanu sigurnost.

D. Savremeno doba

1. Oivljavanje interesa za prouavanje proroanstava

Nasilno iskorenjivanje drutvenih i politikih institucija u Evropi za vreme francuske revolucije dovelo je do nesluenog buenja interesa za prouavanje biblijske apokalipse. Nova epoha u prouavanju Danila i Otkrivenja nastala je s obe strane Atlantika. Komentatori i komentari apokaliptikih spisa umnoavali su se nevienom brzinom. Neki pisci su svoje doba poeli da nazivaju vremenom posletka i da govore da su se u tom razdoblju ispunili dogaaji proreeni u biblijskim apokaliptikim spisima. Zavladalo je intenzivno oekivanje, posebno meu grupama kao to su bili mileriti, da Isus ponovo doe i da posle toga zapone milenijum. Insistiranje na doslovnom tumaenju Biblije i elja da se potvrde starozavetna proroanstva o Izrailju navela je neke premilenijaliste na krajnosti u doslovnom primenjivanju tekstova, i dovela do pojave judaistikog hilijazma. Ova ideja, koja je postajala sve popularnija to je vreme prolazilo, odrala se sve do danas kao dominantni oblik premilenijalizma i postala poznata pod imenom dispenzacionalizam. Kao suprotnost premilenijalnom tumaenju Pisma, sve do kraja devetnaestog stolea postmilenijalisti su nastavljali da ire svoju doktrinu o sveoptem poboljanju i obraenju sveta pre drugog Hristovog dolaska.

Razvijajui se istovremeno sa ostalim sistemima tumaenja apokaliptike, racionalistiki pogled na proroanstva, koji su isprva zastupali Porfirije i Alkazar, postao je poznat nastojanjem Hjua Brojtona (1549-1612), Huga Grociusa (15831645), Henrija Hemonda (1605-1660) i nemakih racionalista. Ovi poslednji su prognali biblijsku apokaliptiku u daleku prolost, liavajui je njenog predskazateljskog aspekta i njene kosmike irine. Ovaj oblik preterizma je danas bolje poznat kao istorijsko-kritika kola. Osim nekih retkih autora koji nastavljaju da apokaliptika proroanstva posmatraju kao panoramsko predvianje dogaaja, istorijsko-kritiki pristup je sve do sada uspevao da sebi osigura najsnaniji uticaj na tumaenje apokaliptikih biblijskih spisa. On je vrlo brzo izbrisao razliku izmeu biblijskih i nebiblijskih apokaliptikih spisa i poeo da prouava apokaliptike dokumente jedino kao istorijske fenomene. 2. Istorijsko-kritiko izuavanje apokaliptike

Prvi sveobuhvatni pregled jevrejske i hrianske apokaliptike objavio je Fridrih Like 1832. godine. On je svoje delo zapoeo tumaenjem Otkrivenja da bi onda preao i na druge apokaliptike spise. Znaajan je i podnaslov njegovog dela: "Pokuaj sveobuhvatnog uvoda u Jovanovo Otkrivenje i celokupnu apokaliptiku literaturu". Like je verovao da je jevrejska apokaliptika najbolje predstavljena Knjigom proroka Danila (iako ju je datirao u drugo stolee pre Hrista, zajedno sa ostalim kritiarima svoga vremena), a hrianska Otkrivenjem. Ipak, potrudio se da sauva jedinstvenu prirodu religije nastale na temelju otkrivenja, time to je pravio razliku izmeu kanonske i nekanonske apokaliptike. Zakljuio je da je apokaliptika po svojoj sutini proroanska, iako je priznavao da sva proroanstva u Bibliji nisu apokaliptika. Po njegovom miljenju, sr apokaliptikog prorotva je njegovo sveobuhvatno shvatanje istorije. U kratkom lanku, objavljenom 1843. godine, Edvard Rojs je poao od uverenja da Jovanovo Otkrivenje treba smatrati delom apokaliptike literature. Za razliku od Likea, meutim, Rojs je odbacio razlikovanje izmeu kanonskog Jovanovog Otkrivenja i drugih apokalipsi, to je od tada postalo prihvaena norma istorijskokritike kole. Rojs je odluio da prouava ta dela sa racionalistikog gledita, prouavajui ih onako kako su se pojavljivala u istoriji. Prvu monografiju koja se posebno bavila jevrejskom apokaliptikom objavio je Adolf Hilgenfeld 1857. godine. Hilgenfeld je pokuao da otkrije prirodu

apokaliptikih spisa prouavajui njihov istorijski razvoj. Pokuao je i da obori Likeovo razlikovanje izmeu nadahnutih i nenadahnutih spisa i primenjivao je hegelijanske iskonstruisane umne tvorevine dok je pratio razvoj apokaliptike literature. Osim nekih povremenih znakova interesovanja za to podruje, prouavanje apokaliptike je nazadovalo u toku skoro celog stolea posle Hilgenfelda. Istoriari pripisuju tu promenu snanom uticaju Juliusa Velhauzena i njegove monumentalne rekonstrukcije izrailjske religije, objavljene 1878. godine. Velhauzen i njegovi uenici su tvrdili da apokaliptikim delima nedostaje autentini proroki duh, jer su njihovi autori navodno samo imitatori dela nastalih pre vavilonskog ropstva i prepisivai dela stranih autora, posebno persijskih. Dok su prethodni komentatori apokaliptika dela proglaavali karikom koja povezuje prorotvo i novozavetno hrianstvo, Velhauzen tvrdi da su samo klasini proroci predstavljali duhovne prethodnike Isusa Hrista. Ova ideja je dovela do pojave teorije o takozvanoj "prorokoj povezanosti". U skladu s time poricana je svaka veza izmeu prorotva i apokaliptike i apokaliptikim spisima se nije pridavala neka znaajna vrednost. Izuzetna pojava u tom vremenu svakako da je bio britanski teolog Robert H. arls. Poetkom dvadesetog stolea on se oduevljeno prihvatio prouavanja apokaliptikih spisa. Iako je bio pod snanim uticajem Velhauzena, celi svoj ivot posvetio je prikupljanju apokaliptikih i apokrifnih spisa. Pripremao je kritike edicije i prevodio ta dela i trudio se da otkrije unutranje kvalitete apokalipticizma. Meu njegovim mnogobrojnim publikacijama istie se njegovo dvotomno delo "Apokrifi i pseudoepigrafi Starog zaveta", delo koje je 70 godina sluilo teolozima kao dragoceni udbenik. Slino Velhauzenu, i arls se drao literarnih i istorijsko-kritikih merila, koja su od apokaliptikih i biblijskih spisa zahtevala jasnou, doslednost i aristotelijansku loginost koja im je bila strana. Oekujui dosledna gledita i uniformnost u stilu i sadraju, arls nije mogao da podnese nedoslednost u izlaganju i ponavljanja svojstvena apokaliptikim spisima. Njegovo datiranje apokaliptikih spisa bilo je pod velikim uticajem njegove evolucionistike perspektive. Hegelijanski "racionalni duh" jasno se zapaa u njegovim istorijskim rekonstrukcijama apokaliptike. Meutim, za razliku od Velhauzena, arls zapaa organsku povezanost izmeu prorotva i apokaliptike. Na taj nain se sukobio sa teorijom o "prorokoj povezanosti" koju je zastupao Velhauzen i odluno ustao u odbranu uske povezanosti izmeu apokaliptike i novozavetnog hrianstva.

Kontinuitet izmeu prororokih i apokaliptikih spisa, koji su zastupali Like, Rojs, Hilgenfeld, arls i drugi zapaa se i u spisima Harolda H. Rolija ( Relevantnost apokaliptikoga, 1944), Dejvida S. Rasela (Metoda i poruka jevrejske apokaliptike, 1964), Petera fon der Osten-Sakena (Apokaliptika u svom odnosu prema prorotvu i mudrosti, 1969), a u najnovije vreme i Pola D. Hansena (Buenje apokaliptike, 1975) i Dojsa G. Boldvina (Danilo, 1978). Na prelazu izmeu devetnaestog i dvadesetog stolea novi istorijsko-kritiki pristup razvio je Herman Ginkel (Stvaranje i haos u pradavna vremena i u vreme posletka, 1895). Ginkel je pokuao da izoluje ono to je smatrao mistinim fragmentima uklopljenima u apokaliptiko tkivo. Poto, prema Ginkelu, ovi fragmenti nisu mogli da budu identifikovani kao istorijski dogaaji, on se potrudio da otkrije njihovo znaenje u irem kontekstu prastare bliskoistone mitologije. Dok se sam Ginkel obraao vavilonskoj mitologiji, noviji istraivai su skloni da se usredsrede na kananiansku literaturu. Istoriari religije smatraju da je carski kult u Jerusalimu uneo kananianske motive i koncepte u religiju Izrailja i da su se oni ponovo pojavili u apokaliptikim spisima. Metodologiju i komparativni pristup Ginkela dalje su razvili pisci kao Zigmund Mevinkel (Onaj koji dolazi, 1954), Frank M. Kros (Kananitski mitovi i jevrejska epika, 1973), i Don J. Kolins (Apokaliptika imaginacija, 1984). Umesto da trai istorijsku identifikaciju u apokaliptikim spisima, ovaj pristup istrauje pretpostavljene mitoloke korene u apokaliptikim prikazima i daje im onda simboliko i aluzivno znaenje. Trei smer u dananjem apokaliptikom istraivanju je pokuaj da se ta literatura shvati u kontekstu helenistikih i sinkretistikih spisa istonjakih religija. ivahno sadanje interesovanje za apokaliptiku ima svoj poetak u programskom eseju Ernesta Kezemana iz 1960. godine, u kojemu je on naveo da je "apokaliptika majka hrianske teologije". Sistematski teolozi kao Volfgang Panenberg (Otkrivenje kao istorija, 1968) i Jirgen Moltman (Teologija nade, 1967) takoe su privukli panju na vanost apokaliptike literature u ranim razvojnim etapama hrianske teologije. Ova veza izmeu apokaliptike i hrianstva posebno upada u oi kada se uzme u obzir prethodno odbijanje teologa da priznaju vezu izmeu apokaliptike i ranog hrianstva. Za sve vei broj savremenih teologa, jevrejska apokaliptika je bitna za razumevanje ranog hrianstva i hrianske teologije.

3. Savremeni pristupi biblijskoj apokaliptici

Pristupi biblijskoj apokaliptici u toku drugog dela dvadesetog stolea, iako razliiti i sloeni, mogu se svrstati u dve iroke kategorije duhovni i alegoriki pristupi se jedne i literarne i istorijske interpretacije s druge strane. Postmilenijalizam (tvrenje da e se drugi Hristov dolazak zbiti posle milenijuma), koji potie iz pera Danijela Vitbija, dominirao je eshatolokom milju konzervativnih protestantskih teologa u toku velikog dela dvadesetog stolea. Danas je izgubio popularnost. Pogoravanje drutvenih okolnosti po celom dananje svetu oduzelo je postmilenijalizmu njegovu nekadanju uverljivost. Osim sve vee ugroenosti ljudi u nae doba, i sama Biblija ustaje protiv postmilenijalistikih postavki, jer suprotno Vitbiju, Jovan u Otkrivenju jasno i odreeno smeta drugi Hristov dolazak pre, a ne posle milenijuma (Otkrivenje 19,11-20 20,10). a. Duhovni i alegorijski pristupi. Primenjujui istorijsko-kritiku metodu na biblijsku apokaliptiku mnogi teolozi smatraju Danila i Otkrivenje, ne kao najavljivae onoga to e se dogoditi, ve kao nagovetaje nekog unutranjeg znaenja svemira i ljudskog postojanja. Iako ovo gledite o biblijskoj apokaliptici stie sve vie pristalica, posebno meu teolozima koji korene apokaliptikih prikaza pronalaze u bliskoistonoj mitologiji, ne prihvataju ga svi pripadnici istorijsko-kritike kole. Sklonost da se apokaliptiki prikazi posmatraju kao klju za otkrivanje istorijskih injenica (iako su te injenice ograniene na prolost) zapaala se i danas se zapaa kod velikog broja istorijsko-kritikih teologa. Drugi oblik alegorijskog ili duhovnog tumaenja biblijske apokaliptike sreemo posebno u amilenijalistikom shvatanju Otkrivenja 20,1-10. Ne dele svi amilenijalisti pretpostavke istorijsko-kritike kole; meutim, oni se ipak slau da hiljadu godina iz Otkrivenja 20 treba tumaiti kao simboliko predstavljanje hrianske ere izmeu prvog i drugog dolaska naeg Gospoda. U skladu s time, mi sada ivimo u doba milenijuma, jer je Boje carstvo zapoelo Hristovim roenjem i zavrie se Njegovim drugim dolaskom. Amilenijalizam, prvi put formulisan u Avgustinovim spisima, nije prihvatljiv, zato to je hermeneutiki nedosledan i zato to odbacuje milenijumsko stanovite Knjige Otkrivenja. Ovaj pristup nije dosledan ni u primeni hermeneutikog naela na tekst u Otkrivenju 20 i na druge delove Biblije. Literarna struktura Jovanovog Otkrivenja deli se u dva osnovna dela: prva polovina knjige se bavi istorijskim redosledom zbivanja od apostolskih dana do

Hristovog drugog dolaska. Drugi deo knjige opisuje eshatoloko ispunjenje. Kada bi amilenijalistiko gledite bilo pravilno, milenijum bi morao da bude stavljen u prvi, a ne u drugi deo knjige. Stavljajui milenijum u drugi ili eshatoloki deo svoje knjige, Jovan je stavio milenijum u budunost i vrsto povezao tekst u Otkirvenju 20,1-10 sa nizom dogaaja koji sainjavaju Boju zavrnu i konanu aktivnost. b. Doslovna tumaenja. Drugi dominantni savremeni pristup biblijskoj apokaliptici naao je svoj izraz u premilenijalizmu (miljenje da e se drugi Hristov dolazak zbiti pre milenijuma iz Otkrivenja 20). Premilenijalno tumaenje ima svoje korene u prvih nekoliko stolea hrianske Crkve. Poto je Avgustinov amilenijalizam postao slubena doktrina Crkve poetkom Srednjeg veka, premilenijalizam je zapao u zimski san i budio se povremeno u toku proteklih 20 stolea, posebno posle opadanja popularnosti postmilenijalizma poetkom dvadesetog stolea. Premilenijalizam, slino istoricistikom tumaenju apokaliptikih proroanstava, karakteristian je po irokoj lepezi pogleda, iako se svi premilenijalisti ipak slau da drugi Hristov dolazak prethodi milenijumu iz Otkrivenja 20. Najvei deo premilenijalista biblijsku apokaliptiku smatra predskazanjima. Reanje dogaaja u Danilu i Otkrivenju vodi prema kraju i oblikuje deo duge, svete istorije koju je Bog unapred odredio. Ta sveta istorija moe postati poznata onima koji prouavaju knjige Danila i Otkrivenja. Biblijski apokaliptiki spisi se meusobno dopunjuju i njihove poruke se mogu razumeti na temelju naela o jedinstvu Biblije. Simboli u vienjima predstavljaju stvarnost, a redosled dogaaja odgovara istorijskim zbivanjima. Istorijski premilenionalizam je doiveo promenu kada se u devetnaestom stoleu pojavio dispenzacionalizam, pa je u nae vreme dispenzacionalistiki premilenionalizam brojano dominantan meu premilenionalistima. Edvard Irving, Don N. Darbi, Luis S. efer i C.I. Skofild (posebno Scofield Reference Bible) zajedniki su doprineli oblikovanju sadanjeg dispenzacionalizma, koji predstavlja nekoliko kola, umesto da bude pokret. Iako je savremeni dispenzacionalistiki premilenionalizam daleko od uniformnosti, mnogi se i dalje slau s Darbijem da e se drugi Hristov dolazak dogoditi u dve faze. Prva predstavlja tajno odvoenje kada e svi hrianski sveti biti "uzeti" da budu s Hristom, a druga se dogaa sedam godina posle prve kada e se Hristos vratiti da vlada na Zemlji hiljadu godina. Darbi je verovao da e se u toku tih sedam godina ili "vremena koje e doi" ljudi masovno obraati, iako je doba evanelja ve zavreno, iako je Sveti Duh ve

povuen sa Zemlje. U toku milenijuma posle toga obnovie se jevrejsko bogosluenje u Hramu u Jerusalimu i starozavetna proroanstva e se konano ispuniti. Ovo insistiranje da e se starozavetna proroanstva o carstvu doslovno ispuniti obnavljanjem jevrejske nacije dovelo je do judaistikog oblika hilijazma (Milenijum III. B. 7!) E. Tumaenje adventista sedmog dana Adventisti sedmog dana su premilenijalisti, ali kao i veina premilenijalista ranog devetnaestog stolea, nisu dispenzacionalisti. U skladu sa svojim istoricistikim shvatanjem biblijske apokalipse, adventisti veruju da je istorija prela najvei deo svoga puta i da je drugi Hristov dolazak blizu. Uzevi u obzir da adventisti smatraju da Biblija govori o kataklizmikom dolasku naeg Gospoda pre poetka milenijuma, jasno je da oni ne vide nikakvu biblijsku potvrdu za razdvajanje drugog Hristovog dolaska na "tajno odvoenje" i na "pojavljivanje". Biblijski renik upotrebljen za opisivanje Gospodnjeg drugog dolaska ukazuje da e Hristov povratak biti nepodeljen, jedinstven, doslovan, ujan i vidljiv dogaaj (Vidi: Drugi dolazak I. EE. 1-5!) Prilikom drugog Hristovog dolaska vernici e se sresti sa Gospodom u oblacima i pratiti ga do nebeskih stanova koje je pripremio za njih, dok e nepokajani biti uniteni (Jovan 14,2.3; 1. Solunjanima 4,16.17; Otkrivenje 19,11-21). Prema tome, milenijum zapoinje sa nenastanjenom Zemljom. Nemogunost da nastavi svoje razorno delovanje na nenastanjenoj Zemlji vezuje Sotonu lancima neaktivnosti (Otkrivenje 20,1-3.7.8; vidi: Milenijum!) Poto je tekst u Otkrivenju 20 jedini tekst u Bibliji koji izriito opisuje hiljadugodinje razdoblje, svaki verodostojni opis milenijuma mora biti utemeljen na njemu ili biti u skladu s njime. Nema prema tome nikakvog razloga da mu se pridaju neispunjena starozavetna proroanstva o carstvu, koja su se prvobitno odnosila na jevrejski narod. Nema nikakvog dokaza ni da e se obraenja dogaati posle Hristovog dolaska, jer e sve sudbine biti ve zapeaene povratkom naeg Gospoda. Slino tome, ideja da e biti obnovljeni rituali u Hramu, makar samo u smislu memorijalnih slubi i prinoenja rtava, postaje neprihvatljiva u svetlosti delotvorne i neponovljive prirode smrti naeg Spasitelja. Posle hiljadugodinje vladavine Hrista i Njegovih svetih na Nebu, oivee nepokajani na Zemlji i Sotona e ponovo dobiti priliku da nastavi svoje delo prevare. Meutim, odrae se konani sud, sve zlo e biti uklonjeno i uspostavljeno novo nebo i nova Zemlja (Otkrivenje 20,7-21,4; Vidi: Sud III. B.3; Milenijum I.C.3!).

Upravo zato adventisti sedmog dana prihvataju istorijsko i premilenijalistiko tumaenje biblijskih apokaliptikih spisa, verujui da ispunjenje tih proroanstava pokriva celokupnu istoriju neznaboakih imperija od Danilovih dana do konanog uspostavljanja Bojeg carstva. Adventisti ne prihvataju miljenje da se celokupna apokaliptika vienja Danila i Otkrivenja odnose na prolost. Oni odbacuju i tendenciju duhovnog tumaenja svojstvenu postmilenijalistima i amilenijalistima, ali i krajnje doslovno tumaenje teksta koje je navelo dispenzacionalistike premilenijaliste na judaistiki oblik hilijazma. Adventisti smatraju da blizina Hristovog drugog dolaska i prestanak mogunosti da se prihvati ponuda spasenja, koja je oznaena tim dogaajem, ponitava svako oekivanje nekog "zlatnog doba" ili "vremena koje e doi". Adventistiko tumaenje proroanstva izbegava sve zamke spekulacija i senzacionalizma, tako omiljenih meu premilenijalistima. Adventisti eznu za novim svetom, ali se trude da ozbiljno shvate svoju drutvenu, kulturnu i ekoloku odgovornost u sadanjem svetu. Bilo kako bilo, njihova molitva u sva vremena ostaje ista: "Amin! Da, doi, Gospode Isuse!"

V. Komnetari Elen G. Vajt

Bogata literarna zaostavtina Elen G. Vajt otkriva osobu koja je bila pod snanim uticajem biblijske apokaliptike, posebno Danila i Otkrivenja, i koja ih je visoko cenila. Ona je smatrala da te knjige imaju posebnu vanost i vrednost za Boji narod poslednjeg vremena i preporuivala je da se paljivo prouavaju. Kao komentator, ostala je dosledni zastupnik istoricistikog pristupa, smatrajui da vienja Danila i Otkrivenja razotkrivaju redosled dogaanja niza istorijskih zbivanja, koji treba da dostignu svoj vrhunac dolaskom Isusa Hrista i obnovljenjem svega. Zbog preopirne upotrebe biblijskih tekstova u njenim spisima, skoro da je nemogue odrediti koliko puta se Elen G. Vajt pozivala na biblijsku apokaliptiku. Ona nije napisala nijednu knjigu koja bi se posebno bavila Danilom ili Otkrivenjem, niti eshatologijom kao takvom. Meutim, snaan uticaj koji je biblijska apokaliptika imala na njeno stvaranje moemo odrediti pomou dva merila. Prvo, Comprehensive Index to the Writtings of Ellen G. White navodi biblijske citate u njenim najvanijim delima. Svaka stranica ovog indeksa navodi nekoliko stotina citata, a samo Knjizi proroka Danila Indeks posveuje dve cele stranice, a Otkrivenju osam stranica. Drugo, kompilacija spisa Elen G. Vajt koji se

odnose na poslednje vreme objavljena je 1992. godine pod naslovom Dogaaji poslednjih dana i ima 330 stranica. Sledei citati su tipini za mnoge koji bi se mogli navesti iz njenih spisa: A. Poziv na prouavanje Danila i Otkrivenja

"itajte Knjigu proroka Danila!" savetovala je ona. "Razmiljajte, taku po taku, o istoriji carstava koja su tu predstavljena... Svetlost koju je Danilo dobio neposredno od Boga bila je data posebno za ove poslednje dane." (4BC 1166) "Knjiga Otkrivenja objavljuje svetu ta je bilo, ta je sada i ta e doi; ona je za pouku nama na koje posledak sveta doe. Tu knjigu treba prouavati smerno i sa strahopotovanjem. Imamo prednost da saznamo ono to e nam posluiti za pouku." (R&H, 31. avgust 1897) Propovednicima je savetovala: "Propovednici treba da iznose sigurnu proroku re kao temelj vere adventista sedmog dana. Proroanstva Danila i Otkrivenja treba paljivo prouavati i u vezi s njima i rei: 'Gle, Jagnje Boje koje uze na sebe grehe sveta!' " (GW 148) B. Tumaenje biblijske apokaliptike Elen G. Vajt nigde nije upotrebila re "apokaliptika", niti je pokazala bilo kakav interes prema spekulacijama istorijsko-kritike kole u vezi sa odnosom izmeu biblijske apokaliptike i apokaliptike uopte. Ona je svoju panju usmerila na Danila i Otkrivenje i u manjoj meri na druga apokaliptika poglavlja kao to je Matej 24. Ona je priznala Danila, jevrejskog zarobljenika odvedenoga u Vavilon kao autora knjige toga imena (PK 553.554; 7T 161). Zatim, izjavila ju je da Danilo napisao oko pet stotina godina pre Hrista i tako izriito odbacila drugo stolee pre Hrista kao vreme nastanka te knjige (DA 98). to se tie Otkrivenja, navela je Jovana omiljenog uenika, jednoga od dvanaestorice prvobitnih apostola, kao pisca i kazala da je knjigu napisao u poznim godinama svoga ivota u toku vladavine imperatora Domicijana, koji ga je prognao na ostrvo Patmos (AA 568-571). Elen G. Vajt je pozivala da se Otkrivenje prouava zajedno s Knjigom proroka Danila . Godine 1902. je napisala: "Bila je moja ideja da ove dve knjige poveem

zajedno, Danila pa Otkrivenje, kao knjigu koja prua potpunije videlo na teme kojima se bavio Danilo. Cilj je bio da se ove dve knjige spoje da bi se tako pokazalo da se obe bave istim temama." (TM 117) Njeni mnogi tekstovi o Danilu i Otkrivenju pokazuju doslednu istoricistiku hermeneutiku, iako se ona sama nikada nije posluila tim izrazom. Za nju proroanstva ovih knjiga objavljuju istorijsku panoramu dogaaja od vremena Danila i Jovana sve do uspostavljanja venog Bojeg carstva. Kao to nita nije htela da zna o drugom stoleu kao o vremenu pisanja Knjige proroka Danila, tako nije htela da zna ni za preteristiko tumaenje Otkrivenja. Ona nije bila ni idealista ni futurista; oni delovi biblijskih apokaliptikih spisa ije se ispunjenje oekuje tek u budunosti za nju predstavljaju samo vrhunac razvojnog puta istorije koju je Bog najavio preko vienja i simbola. Sledei tekstovi pokazuju njeno miljenje o postepenom ispunjavanju proroanstava ove dve knjige: "U Otkrivenju su opisane dubine Boje... Njene istine su namenjene onima koji e iveti u poslednje dane istorije ove Zemlje, ali i onima koji su iveli u Jovanovo vreme. Neki prizori opisani u toj knjizi dogodili su se u prolosti, neki se sada dogaaju; neki najavljuju kraj velikog sukoba izmeu sila tame i Kneza Neba, a neki prikazuju pobede i radost otkupljenih na obnovljenoj Zemlji." (AA 584) "Knjiga Otkrivenja objavljuje svetu ta je bilo, ta je sada i ta e tek doi; ona je data za pouku nama na koje posledak sveta doe." (7BC 954) Iako su neki na temelju nekih njenih tekstova pokuavali da nau podrku za dvostruko ispunjavanje proroanstava, sila dokaza govori protiv takvog gledita. Upozoravajui protiv takvog pristupa, ona pie: "Dogaaji u nizu proroanstava koja su se ispunila u prolosti sada se prebacuju u budunost, i tako se tim teorijama potkopava vera nekih vernika." (2SM 102) Elen G. Vajt govori o prorokom lancu koji se protee kroz istoriju, o Bogu koji otkriva istoriju "od venosti u prolosti do venosti u budunosti" (PK 536). Ona kae: "Proroanstva objavljuju redosled dogaaja koji vode sve do poetka suda. To se posebno odnosi na Knjigu proroka Danila." (GC 356) Umesto da kaemo da je Elen G. Vajt govorila da e se prorotva ponavljati, mogli bismo zakljuiti da e se istorija ponavljati. (Rajs 145-161) C. Sveobuhvatna izlaganja Ne samo da je svojim spisima Elen G. Vajt pokazivala trajni interes prema biblijskoj apokaliptici, ve je na nekim mestima i sama delovala apokaliptiki,

naglaavajui neke indikacije iz Otkrivenja da bi razradila scenario dogaaja koji e neposredno prethoditi drugom Hristovom dolasku ili se dogaati posle njega. Tako je cela druga polovina njenog znaajnog dela Velika borba izmeu Hrista i Sotone usredsreena na razdoblje od adventnog probuenja poetkom devetnaestog stolea preko drugog Hristovog dolaska pa sve do obnovljenja svega. Prvo poglavlje toga dela (18. poglavlje) bavi se Vilijamom Milerom, koji je, pie ona, bio pozvan kao Jelisije da "napusti svoj plug i da ljudima otkriva tajne Bojega carstva" (GC 331). Zavrna poglavlja ove knjige bave se dogaajima koji e se tek dogoditi u budunosti. U tom sveobuhvatnom izlaganju Elen G. Vajt daje jasno tumaenje Malog roga iz Danila 7, adahe iz Otkrivenja 12, risa iz Otkrivenja 13, i zveri sa dva roga iz Otkrivenja 13. Ona pie da su 1260 dana prorokog vremena iz Danila i Otkrivenja istovetni sa tri i po godine i etrdeset i dva meseca, i da su nali svoje ispunjenje u 1260 godina papinske supremacije (538-1798). Gledajui unapred u budunost, ona predvia konani sukob oko subote i Bojeg zakona, sukob koji je simboliki predstavljen nametanjem "iga zveri" nastojanjem "ikone zveri". D. Boanski nadzor nad istorijom

Za Elen G. Vajt velika poruka biblijske apokaliptike je boanski nadzor nad istorijom. Bog Danila i Otkrivenja, Bog cele Biblije, to je Gospod vremena i prostora. On vidi sve, On zna sve, On upravlja svime. On ne konrtrolie ljudsku volju slobodna volja je stvarnost ali na kraju On tako usmerava dogaaje da se ispuni Njegova vena namera. Iako ljudima ivot moe izgledati haotian i besmislen, Bog upravlja njime i na kraju e reiti sve i obnoviti savreni mir i sklad u svetu. Govorei o Isusovom prvom dolasku, Elen G. Vajt je napisala: "Nalik zvezdama koje se kreu odreenim putanjama kroz beskrajna prostranstva, Boje namere ne poznaju urbu ni zakanjenje... Isto je tako na nebeskom Savetu odreen i trenutak Hristovog dolaska. Kada je veliki sat vremena pokazao taj tren, Isus se rodio u Vitlejemu." (DA 32) Ovim reima je izraeno njeno shvatanje smera boanske istorije: Bog e na kraju zadrati kontrolu. Iako ljudska bia sarauju i uestvuju u boanskom planu, ona ga ne mogu osujetiti. Ona opisuje smireno, spokojno boansko nadziranje istorije: "U analima ljudske istorije, jaanje naroda, pojavljivanje i padanje imperija, naizgled zavise od ovekove volje i vetine; oblikovanje dogaaja, u velikoj meri izgleda kao rezultat

njegove moi, ambicije ili inata. Meutim, u Bojoj Rei zavesa je povuena ustranu, tako da u svim igrama i protivigrama ljudskih interesa, sila i strasti, iznad njih i iza njih, vidimo orua Svemilostivoga koja tiho i strpljivo ostvaruju namere Njegove volje." (PK 499.500) Ovo je, naravno, opis istorije koju objavljuje biblijska apokaliptika. U Danilu Gospod postavlja careve i uklanja careve; u Otkrivenju On strai nad zenicom svoga oka, nad Crkvom. I, na kraju, On stvara novo nebo i novu Zemlju, u kojoj pravda ivi. "Velika borba je zavrena. Greha i grenika vie nema. Ceo svemir je ist. Potpuni sklad i radost vladaju u celom neizmernom svemiru. Od Onoga koji je sve stvorio teku ivot, svetlost i radost kroz sve svetove beskrajnog prostranstva. On najmanjeg atoma do najveeg sveta, sve stvari, i iva i neiva priroda, u svojoj nepomuenoj lepoti i savrenoj radosti govore da je Bog ljubav." (GC 678)

VI. Literatura

Charlesworth, James H, ed. The Old Testament Pseudoepigrapha, 2. vols. Garden City, N.Y. Doubleday, 1983-1985. Collins, John J, The Apocalyptic Imagination: An Introduction to the Jewish Matrix of Christianity, New York: Crossroad, 1984. Froom, LeRoy, The Prophetic Faith of Our Fathers, 4. vols. Washington, D.C. R&H, 1946-1954. Hobrook, Frank B, ed. The Seventy Weeks, Leviticus and the Nature of Prophecy, Daniel and Revelation Commitee Series, Vol 3, Washington, D.C. Biblical Research Institute, 1986. __________ Symposium on Daniel, Daniel and Revelation Commitee Series, vol 2, Washington D.C, Biblical Research Institute, 1986. __________ Symposium od Revelation, Book 1. Daniel and Revelation Commitee Series, vol 6. Silver Spring, Md, Biblical Research Institute, 1992. __________ Symposium on Revelation, Book 2, Daniel and Revelation Commitee Series, vol 7, Silver Spring, Md, Biblical Research Institute, 1992.

Koch, Klaus, The Rediscovery of Apocalyptic, Studies in Biblical Theology, second series, No 22, London, SCM, 1972. McGinn, Bernard, Visions of the End: Apocalyptic Traditions in the Middle Ages, New York, Columbia University Press, 1979. Rice, George E, "Elen G. White's Use of Daniel and revelation, Book 1. Ed. Frank B. Holbrook, Daniel and Revelation Commitee Series, vol 6, Solver Spring, Md, Biblical Research Institute, 1992. "The Role of Israel in Old Testament Prophecy", IN The SDA Bible Commentary, Washington, D.C. R&H, 1955, vol 4, pp. 25-38. Rowland, Christopher, The Open Heaven: The Study of Apocalyptic in Judaism and Early Christisnity, New York, Crossroad, 1982. Shea, William H, Selected Studies on Prophetic Interpretation, Daniel and Revelation Commitee Series, vol 1, Washington, D.C, Biblical Research Institute, 1982.