Kosovski boj jo jedna varijanta

Konstantin Mihailovid Janiar belei da je Kosovski boj zapoeo u sredu, na dan svetog Vida, i da je trajao do petka. Mnogi Lazaru odani vitezovi hrabro su se borili, a manji broj njih je bitku gledao kroz prste. Janiar kae dalje da je bitka izgubljena u petak u podne, zbog nevere i nesloge koja se bee natovrzla na oba zaradena tabora, a ponajvie meu Srbe. Otvoreno tvrdi kako je hridanski vitez Milo Nikole Kobila ispotovao svoj zavet i ubio Murata, a da je tada ubijen i Muratov stariji sin Mustafa. Poslednjeg dana bitke, Turci su na prevaru doekali srpskog cara Lazara blizu Bogorodiine crkve po imenu Samodrea, oborili ga s konja i uhvatili. Na tom mestu posle je podignut visok stub od mramora. Bajazit je zapovedio da se velmoe koje su Lazara izdale poseku, smatrajudi da bi i njega izdali kao to su izdali svoga gospodara. Lazar je poseen zajedno sa toplikim vojvodom Krajimirom. Vojvoda Krajimir, do smrti veran svom gospodaru, kao poslednju milost izmolio je od Bajazita da mu se dozvoli da Lazarevu odseenu glavu doeka u svoj skut, kako ne bi pala na zemlju. Molbu je obrazloio prethodno datom zakletvom Lazaru da de njegova, Krajimirova glava, leati gde i Lazareva. Tu janiari donesu na smrt isprobadanog Miloa Kobilida i odseku mu glavu. Konstantin Mihailovid svedoi da je Bajazit na mestu oeve pogibije zapovedio da se naini znak, na etiri stuba svod je olovom prepokriven. Tela Murata i njegovog sina Mustafe umotana su u kamilju kou i odneta u Brusu.

Milon, a ne Milo

Mada je i iveo i bio veoma aktivan u drugoj polovini XV veka, iako se oekivalo da je svakojako dobro obaveten Konstantin Janiar je ved u poetku svoje hronike pobrkao dva kosovska boja. Prvi boj, onaj u kome je Lazar poginuo, odigrao se i zavrio u utorak 15. juna. Drugi kosovski boj, u kome je tursku vojsku predvodio Murat II, a hridansku vojsku Janko Hunjadi, trajao je, uistinu, od srede do petka, ali 1448. godine. Konstantin Janiar inae prvi svedoi o postojanju mramornog stuba na Kosovu, podignutog na mestu gde je uhvaden knez Lazar.

Potrebno je podvudi i da propoved o Kosovskom boju ni u petnaestom, a ni u prvoj polovini narednog, esnaestog veka nede znati ni za izdaju Vuka Brankovida, niti de, pak, u njemu prepoznati oveka koji je oblagao vojvodu Miloa Lazaru. Krajem XV veka nastaje vidna tenja savremenih inohroniara i drugih, prolodu zanesenih ljudi da razliite propovedi o Kosovskom boju, nastale u razliitim vremenima i na razliitim prostorima, skupe i

stope u jednu, kako im se inilo, celovitu i ubedljivu priu. To se i te kako dobro primeduje u prevodu Dukine hronike na italijanski jezik, u prevodu u kome na ovek, prevodilac, nije mogao da odoli iskuenju da dopuni Dukino izlaganje u skladu sa svim onim priama koje je imao prilike da uje i da slua. Isti napor, u gotovo jednako vreme, nainio je i Ludvig Tuberon Crijevid, Dubrovanin, u svojim uvenim komentarima nastalim u razdoblju od 1490. do 1522. godine. Dosta prostora i on posveduje opisu Kosovskog boja iz 1389. godine. ivo prisustvo raznih kazivanja o Kosovskom boju, koja su se meala u prianju i prepriavanju sa savremenim dogaajima, dobro ilustruje i omaka Crijevideva koji Kosovski boj, opet zahvaljujudi imenu turskog vladara, stavlja u znatno kasnije vreme, u vreme vlade Bajazita II. Opisuju veeru uoi Kosovskog boja, prilikom koje je Lazar ukorio svog velmou Milona (ne Miloa), kako priprema izdaju. Lazar ovo ini zato to je Milona, ne Miloa, iz zavisti optuio neki rival. Lazar de nazdraviti Milou, predajudi mu srebrni pehar sa vinom. Potpuno u duhu narodnih pesama, redi de mu: Na poklon ti ovaj pehar s vinom, iako mi je javljeno da de me sutra izdati. Crijevid Tuberon razvija epsku situaciju koja nastaje nakon Lazareve zdravice. Milo odvrada Lazaru smireno, hrabro i asno, da de svoju odanost i ispravnost pokazati sutranjim delom. Kae: Sutra du delom dokazati da je moj tuilac laljivac i varalica, a ja da sam svome otaatstvu i gospodaru potpuno veran.

Miloeva ruka Ludvig Tuberon Crijevid kazuje dalje da je slededeg jutra Milo sa kopljem okrenutim naopako, kao da je prebeg, otiao Muratu u turski tabor. Meutim, o njegovom inu, da je ubio turskoga cara, niko u srpskoj vojsci nije nita znao. Ovo neznanje de biti jedan od vinovnika potonjeg stradanja srpske vojske. Turci, veli Tuberon, nisu hteli Srbima dati do znanja da im je vojskovoa, Murat, ubijen. Slono i odluno su navalili i zapoeli estok boj. Tuberon veli da je svaka strana as uzmicala, as napredovala. Meutim, srpske vojvode su pribegle standardnom ratnom lukavstvu bodredi i hrabredi svoju vojsku. Tuberon iznosi i zanimljiv podatak o uzroku naglog demoralisanja srpske vojske. Kazuje da je knez Lazar, odlian ratoborac, poleteo sa svojom konjicom Turcima u sretanje. Meutim, bududi da je bitka dugo trajala, Lazarev konj je bio isuvie umoran i pod njim je klonuo. Lazar je ostavio umornog konja i uzjahao odmornijeg. Meutim, ne videvi ga u tome asu, (dok je menjao konja), a bududi da su ga prethodno ved videli oblivenog neprijateljskom, ali i svojom krvlju, srpska vojska je pomislila da im je vojskovoa poginuo. Smatrajudi da je dalja borba izlina, uzaludna poelo je opte povlaenje, pa i rasulo. Lazar je pokuao da zaustavi rasipanje vojske, ali po Tuberonovom propovedanju, tom prilikom je zajedno sa konjem upao u jamu, ko zna kada iskopanu radi hvatanja zverinja. Tu je polumrtav Lazar saekao gonioce koji su ga ubili. Tuberon, kao i jedan kasniji znaajni putopisac i hroniar, Feliks Petanid, veli da je Muratovom ubici, zvanom Milo Kobilid, odseena desna ruka. Sa Muratovim telom ruka je preneta u Brusu gde se u vreme Ludviga Tuberona i Feliksa Petanida, dakle krajem XV i prvih decenija XVI veka uvala na Muratovom divotu u srebro i dragulje okovana.

Nemod pred turskim osvajanjima

I prevodilac Dukine hronike i Ludvig Tuberon Crijevid, kao i Feliks Petanid, nekako stidljivo i na prikriven nain ukazuju da je Srbija, ipak, izala kao gubitnik iz Kosovskog boja, za razliku od hronika iz vremena neposredno posle Kosovske bitke, koje tvrde da na Kosovu nije bilo pobednika i da su podjednako izgubile obe sukobljene strane. Za ovaj stav postoje, ini se, dvojaki razlozi. Pre svega, veoma je mogude da je politika i vojna Evropa tokom stotinak godina nakon Kosovskog boja 1389. godine u potpunosti shvatila i njegov znaaj za poetak turskog snanog prodiranja u jugoistonu Evropu, a zatim da im je bilo jasno da Srbija nakon Kosovske bitke vie nije bila u stanju da se ozbiljnije orujem suprostavi turskoj najezdi. Ipak, kako bilo da bilo, jedini istinski odgovor krije se u dalekoj tmui tog stradalnikog veka, a mi, potomci kosovskih vitezova, bar danas ne treba slepo da verujemo svakojakim pisanicama onih inohroniara koji rade po narudbini i za veliki novac, neretko se utrkujudi ko de vie da nas ocrni. Naa zemlja je na hleb i na dad nasuni.

Pie: ivan J. Grujiid, treceoko.rs