TRI OSNOVNA DRUTVENA OBLIKA UMETNOSTI Tradicionalistiki inspirisano estetiko istraivanje, neodvojivo od istraivanja umetnosti, nalazi i kodifikuje tri

izvorita, kao i isto toliko glavnih oblika umetnosti: 1) LEPA UMETNOST - ustanovljena kao umetnost visoke kulture koju, u svojoj tehnikoj i tematskoj sloenosti, mogu stvariti samo najstroe obrazovani i estetski oseajni pojedinci. 2) NARODNA ('NAIVNA') UMETNOST - originalna umetnost odreene kulure koja se pojavljuje spontano, u slubi i kroz delo obinih ljudi. esto, ova umetnost nastaje kao delo anonimnih autora - potroaa, koji je stvaraju za vlastitu upotrebu. Ovi autori nisu formalno obrazovani, kako za proces stvaranja, tako ni za proces konzumiranja dela. POREENJE LEPE I NARODNE (naivne) UMETNOSTI karakteristika 1. identitet umetnika 2. veza umetnik/potroa 3. obrazovanje umetnika 4. rasprostranjenost 5. upotrebna vrednost lepa umetnost najee poznat / slavan razliiti pojedinci visoko formalizovano internacionalna umetnost radi umetnosti narodna umetnost najee anoniman esto ista osoba neformalno / samouk vezana za region funkcionaln/ praktina

3) POPULARNA (POP) UMETNOST - naroito kada se vee za ki (nemaka re koja, indirektno, oznaava pojam masovne kulture), ova umetnost, stvorena posredstvom masmedija, u tradicionalnoj estetici, obeleava se kao parazit koji se hrani i lepom i narodnom umetnou. Smatra se da zbog ovog, 'dvostrukog karaktera', upravo popularna umetnost ima potencijal i tendenciju da uniti kako lepu, tako i narodnu umetnost. POPULARNA UMETNOST I TELEVIZIJA U tradicionalistiki odreenoj estetici, kao i kritici, radio i televizija esto se nazivaju popularnim umetnostima. Ali, taj naziv iziziva i odgovarajue, pratee pitanje, na koje tradicionalistiki koncipirana estetika ne daje jasan odgovor, a ono glasi: od ega se mogu razlikovati popularne umetnosti (osim od 'nepopularnih umetnosti')? Rasel Naj ovu nedoumicu objanjava na sledei nain: 'injenica da postoji masovna publika, i da popularni umetnik mora za nju da stvara, za popularnu umetnost predstavlja osnovnu istinu. Zadovoljenje brojne publike zahteva nita manje vetine nego to to zahteva zadovoljenje malobrojne, ili prefinjenije publike. Popularni umetnici iskazuju ogromno umee i istinski talent.*1 Gilber Selds, u odnosu na ovu dilemu, nudi odreeni kompromis, istiui: 'Stvaralac, u radiju i televiziji, nije samo nosilac popularne umetnosti, ve je nosilac i javne umetnosti. Lepa umetnost iskazuje duu naroda (ono to je veno), narodna umetnost iskazuje vekovno iskustvo (ono to je prolost). Popularna umetnost iskazuje sadanji trenutak, respoloenje trenutka.'*2

NAUKA I UMETNOST U XX VEKU: TRANSFORMACIJE U ESTETICI Javne, masovne umetnosti moda se i mogu opisati kao presek klasine, narodne i lepe umetnosti. Ali, broj dela koja mogu imati potencijalne estetske odrednice, kao i prilika koje omoguuju da se ta dela prikau i doive, dramatino je porastao u doba vladavine elektronike i elektronskih mas-medija, tokom XX veka. I sama televizija, dobila je svoje ime na velikoj svetskoj izlobi, u Parizu, 1900 godine. Novi vek doneo je sobom epohu Modernizma u umetnosti. Za estetiko istraivanje nastupilo je burno doba. Ako postoji ijedan epohalni dogaaj, u poplavi naunih, filozofskih i umetnikih otkria, koje je doneo novi vek, onda je to uvoenje pojma relativnosti u nove istraivake (teorijske i umetnike) kontekste. Na stvaralakoj sceni, naime, pojavljuje se umetnik kao istraiva. To je sasvim posebna i izazovna pozicija koju je donelo novo vreme. Pokazalo se da su umetnici, u XX veku, spremno odgovorili na epohalne promene koje su se dogodile u egzaktnim naukama, pogotovo u fizici. Otada se, nepovratno i temeljno, promenilo i dotadanje poimanje sveta. Naravno, re je o Ajntajnovoj teoriji relativiteta, i kvantnoj fizici Maksa Planka. Dometi i znaenja ovih teorija podstakli su na istraivanja veliki broj umetnika i teoretiara estetike XX veka. Jedan od centralnih aspekata ove dve teorije bilo je otkrie prirode svetlosti. To otkrie postalo je i najsnaniji simbol estetske transformacije razliitih kulturnih fenomena, do koje je dolo u XX veku. Otkrie prirode svetlosti nalazi se u samom srediti novih definicija materije, ustanovljenih tokom XX veka. Istovremeno se, u estetici, ukazuje na vanost koju imaju nove medijske umetnosti, utemeljene na principima svetlosnog snimanja i reporodukcije film, fotografija, televizija, video. Nastojei da odrede prirodu svetlosti fiziari su, meutim, davali razliita i protivrena objanjenja. Definisali su svetlost kao esticu i kao talas, ujedno. Prema tada vaeim zakonima Njutnove fizike, to je bilo neadekvatno i neutemeljeno reenje. Ali, danas nauka prihvata da je priroda svetlosti takva da moe biti zamiljena i kao talas i kao estica, ve prema tipu ogleda kojem se eli podvrgnuti. Ova vrsta relativnosti znai da gledalac igra jednako vanu ulogu u definiciji svetlosti, kao i sam svetlosni izvor. A to, dalje, znai da je u definiciju materije uveden element subjektivnosti, nepoznat starim sistemima fizike. Tako je formirano mnjenje koje, s obzirom na prouavanje televizijskih fenomena, glasi ovako: ako definicija materije, odnosno stvarnosti, pretpostavlja gledaoca, ni stvarnost ni materija ne mogu biti definisani bez poznavanja gledaoca. Ovakav pristup stvarnosti u potpunosti izvre pojam koji je vaio u XIX veku, u kojoj ovek, upotrebom svog intelekta, moe dosegnuti sveoptu, univerzalnu istinu. Nove teorije XX veka sugerisale su da svaki pojedinac, kao mogui gledalac, u sebi koncipira odreenu, vlastitu istinu. Ovo otkrie uzdrmalo je, takoe, dotadanje vrsto uverenje o jedinstvenom naunom polazitu (svih) istraivanja. Rezultat toga su ideje o vie meuzavisnih centara (policentrizam), i o istini kao relaciji tih nezavisnih centara (kritika logocentrizma), u kome se svaki centar definie u odnosu na ostale. To je, nadalje, dovelo do ideja/mnenja da svako bie sebe definie vlastitim odnosom prema neem drugom. U tom kontekstu

tumaeno, stvarnost je mrea meuzavisnih centara, koja nalikuje najsavremenijim definicijama meuzavisnosti subatomskih estica, pri emu se, u sutini, radi o odreenju materije i razmeni energije. Danas se takva vrsta odnosa i razmene energije prepoznaje u svetskoj komunikacionoj mrei poznatoj kao Internet. Ono to je kljuno u ovom nizu pretpostavki jeste teorija koja stvarnost tretira kao proces, a ne statinu sliku, za kojom je tragao njutnovski sistem poimanja sveta. Nove teorijske postavke XX veka ukidaju verovanje, zaostalo iz prethodnih vremena, da istina postoji izvan pojedinca i da se moe dosegnuti samo ispravnom upotrebom ljudskog uma. Ustanoviti u materiji i u prirodi neki red i u njih uvesti organizaciju, s ciljem da se stigne do neke odreene, ali vrednosno neutralne istine - bio je cilj teorijske mehanike i analitike geometrije, kao i filozofije koja ih je, u tom smislu, pratila. Na ovim principima izgradjena je Evropa XIX veka. Ti principi ukinuli su boansko pravo prethodnih epoha, pa je valjalo pronai naela koja bi ga zamenila. Prva sredstva masovnog komuniciranja - telegraf, fotografija, visokotirane novine, film, izumi su tog vremena. To su, ujedno, bila i nova orua u borbi za to bolju organizaciju sistema. U XIX veku postalo je veoma vano da se irokoj javnosti prenese izvesna koliina informacija, ali tako da se njihov protok i obim nadgledaju i kontroliu. Ovo je zahtevao sve sloeniji nain upravljanja, u to vreme ve ozbiljno narastajuih, globalnih, dravnih, privrednih i vojnih sistema. Shema masovnog komuniciranja, u tom vremenu, tano odraava i organizacionu strukturu tadanjeg, elitistikog drutva, a to, pojednostavljeno, znai: negde, neka vlast dobavlja 'istinu' koja je neophodna drutvu. Tu istinu prenose tirane novine (u dananje vreme, osim novina, ovu funkciju obavljaju radio i televizija) i to veoma 'egalitaristiki', tako da izgleda kako svaki graanin ima pravo na istu koliinu informacija, u istom trenutku. Dakle, istina je jednaka za sve. U ovakvom sistemu informisanja i komunikacije osnovne su dve karakteristike: a) sistem je jednosmeran, b) sistem zavisi od ubeenja da su informacije, koje pruaju sredstva komunikacije - istina. Koliko je ovakav organizacioni i kontrolni obrazac vaan i aktuelan i danas, na samom poetku XXI veka, sasvim je jasno svakom istraivau masovnih komunikacija. A koliko je on nepromenljiv i nuan pokazuju i tekoe sa kojima se svaka promena u jeziku, organizaciji, vlasnitvu i kontroli medija suoava. Naravno, umetnici su ona snaga koja prva prozire i menja odnose, bar one u kulturi, a esto i u estetici. U XX veku, od Marsela Diana, koji se pojavio otprilike u isto vreme kada i Ajntajn, do dananjih dana, jedan deo umetnika deluje u tom smeru da uspeva da 'relativizuje' jednoobrazna vienja umetnike, ali i ire, tzv. drutvene istine. Pisoar, koji je Dian izloio u umetnikoj galeriji, sa mnogo ironije nagovestio je vek u kome e veliki broj umetnika istraivati pojam relativnosti, svaki na svoj nain, stavljajui u meusobni odnos do tada nespojive procese i predmete, u elji da se dopre do nekih novih istina.
*19 Berger, A. 'Popular Culture Genres: Theories and Texts', London, Sage, 1992.str. 259 *20 Storey, J, 'An Introductory Guide to Cultural Theory and Popular Culture', London, Harvester Wheatsheaf, 1993. Str. 44