Dekart 6 meditacija o prvoj filosofiji Dekart je obrazovanje stekao u Jezuitskoj skoli. Razvio je snaznu I nezavisnu sposobnost razmisljanja.

. 1637 g. objavio je svoju raspravu o metodi, kojom je obelezio pocetak moderne misli. Osetivsi da je dobro usmerio svoj duh, distancirao se od svih zivotnih briga I uputio se na istrazivanje pocela, na kome je izgradjeno sve u sta je do tada verovao. Ogulio je sve slojeve sticanog znanja. Sve ispituje metodskom sumnjom nebi li dosao do izvesnosti, to je hiperbolicna sumnja jer se na sve proteze nema granica. Deakart, zamislja glavnog obmanjivaca, koji vrlo umesno vara, gde je stvaranost poput sna, ali istice da moze da vara koliko god hoce, ako subjekat sumnja, taj misli, a ko misli taj I postoji, covek je misleca stvar. Takav sud mora nuzno biti istinit. Subjekat shvata sebe kao sumnjajuceg kroz intuiciju, kroz trenutno shvatanje duha, a ne kroz zakljucak koji je izveden iz sumnje. To je prva izvesnost 1. Medjutim jalovost kartezijanske izvesnosti je sto vodi ka sebi samoj. Covek je stvar koja misli, um,dusa,duh, prestane li sa misljenjem, prestaje sa bitkom, nista se ne moze jasnije spoznati od duha. Dekart nam pruza slikovit primer voska, da bi razumeli sta je ono sto ostaje kroz promenu I cime se to spoznaje. Vosak je hladan,tvrd,bez mirisa, a posto ga prinese ognju on menja sva svojstva, koja su bila percipirana culima zagreva se,menja miris.. Ali ostaje pojam, voska, ono sto je on po svom sastavu. Kada bi vosak bio oguljen od oblika I karakteristika, takvog golog bilo bi moguce pojmiti ga jedino ljudskim duhom. Za njega sve sto sacinjava svet je u svojoj esenciji pojmovne,geometrijske prirode. Dekart za vreme svog traganja za izvesnoscu, primenjuje PRIVREMENI MORAL, da bi izbegao moguce teskoce prakticne pririode pri teorijskom istrazivanju. On traga za jasnim I razgovetnim pojmovima. Uocava vrste ideja u sebi> 1) Urodjene Koje poticu od same njegove prirode,razumevanje sta je istina, misljenje.. 2)pridosle koje se ocitavaju gledanjem sunca.. 3) ideje koje sam izmislja hipografi,sirene..Stoga on pocinje israzivanje da li postoje stavri cije su ideje u njemu? On zakljucuje posto je on sam konacan,nebi bilo ideje da ne potice od neke druge supstancije. Prirodi samih ideja pripada objektivni oblik bitka, dok aktualni oblik pripada uzrocima tih ideja, te ako se jedna ideja moze iz druge roditi, time treba doci do prvobitne ideje koja je arhetip I u kome je sadrzana sva stvarnost. Dekart, isavsi za idejom koja nema u njemu samom uzrok, dolazi do ideje o beskonacnoj supstanciji Bogu I zakjlucuje da u njemu konacnom nebi bilo te ideje, da ne potice od druge supstancije koja je istinski beskonacna. On izvodi tvrdnju da u beskonacnoj supstanciji ima vise stvarnosti nego u konacnoj, stoga je njegova prvobitna percepcija o beskonacnom, a ne o konacnom,tj o Bogu, a ne o sebi samom. Prisustvo ideje Boga u subjektu podrazumeva prisustvo samoga Boga. Novina koju uvodi je u tome da vise nije presudni factor logicka analiza pojma, vec IZVOR pojma unutar misleceg objekta, to je spoznaja koju mu omogucava njegova supstancija I tako otkriva Bozanski doprinos. Tako se potvrdjuje postojanje Boga, koje Dekart vise ne dovodi pod sumnju. Buduci da je Bog savrsen I istinit ne moze se zamisliti glavni obmanjivac,jer ne moze biti mocniji od Boga. Ako se covek koristi istinitim I razgovetnim idejama, sam Bog mu je jamac istinitosti ONOGA sto misli. Ako je tako postavlja se pitanje,zasto postoji zabluda? Problem lezi u nesrazmernosti izmedju volje I shvatanja(razumevanja). Nasa volja je beskrajna po njoj najvise nalikujemo Bogu, dok je razumevanje ograniceno. Te kad ga volja povuce sa sobom preko njegove granice, dolazi do padanja u zabludu. Ali uzrok zablude ne lezi u beskrajnosti svojstva volje,niti ogranicenosti razumevanja, vec u cinjenici covekove ZE LJ E da ode preko granice svoga razumevanja. Dalje, Dekart istice da nije moguce misliti o Bogu bez egzistencije,buducu da on poseduje sva savrsenstva, a egzistencija je samo jedna od njih. Dekart se dalje fokusira na ono sto mu priredjuju cula I primecuje kako ideje dolaze iz tela nezavisno od njegovog pristanka, stoga ne moze osetiti nijedan predmet ukoliko nije nastrojen njegovim osetima. Primecuje da ideje iz uma nisu tako izrazite kao ideje iz tela,stoga zakljucuje da nema nikakve ideje u razumu pre nego sto je ima u osetima. Vrlo jasno primecuje, da kada se priblizi ognju oseca toplotu, a priblizivsi se jos I bol,ali

ipak nema dokaza da se u ognju nalazi nesto slicno bolu,vec se nalazi nesto sto izaziva te osete. Zakljucuje da priroda nije sveznajuca I to ilustartivno opisuje da kada covek jede jelo u kom je otrov sakriven, on je zaveden ukusom jela a ne otrovom, koji ne poznaje, ali ta manjkavost prirode odgovara ogranicenosti coveka. On vrlo pazljivo uocava razliku izmedju duha koj je nedeljiv I tela koje je uvek deljivo. Posmatrajuci sebe samog,tj duh ne uocava nikakve razlike delova, uocava ga kao celovitu stvar. Medjyutim, iako je telo sjedinjeno sa duhom, odsece li se deo tela nije oduzeto duhu. Smatra da svi delovi tela, ne deluju ne posredno na duh, vec samo na malu zlezdu epifizu koja se nalazi na samom dnu malog mozga, kao mesto te veze. Ali on ne odgovara na primarno pitanje kako 2 potpuno razlicite supstance mogu da uzajamno deluju jedna na drugu, vec pruza odgovor na ipak skrajnutije, sekundarno pitanje gde se ta veza uspostavlja. Oseca se nepremostiv problem dualizma u Dekartovoj filosofiji, jer nije resio spomenuti problem veze duha I tela. Telo mu je u prostoru a kada oseca telo bol, oseca ga I u duhu. Medjtim izveo je do kraja istrazivanje I zakljucio da su oseti potrebni telu I mnogo su cesce istiniti ngo lazni. Ako se covek koristi pamcenjem kojim povezuje proslost I sadasnjost, kao I razumom koji otkiva sve uzroke zabluda, isterao je svaku potrebu za sumnjom.