udesni svijet elementarnih estica: Standardni Model Fizike

Razumijevanje da se svekolika raznolikost svijeta sastoji samo od aice elementarnih estica pod utjecajem nekoliko elementarnih sila predstavlja jedan od najveih trijumfa fizike u 20. stoljeu. Put ka ovom razumijevanju nije bio jednostavan, te su fiziari u jednom trenutku bili suoeni sa jako udnom kolekcijom fundamentalnih estica bilo ih je vie nego elemenata u periodnom sistemu. Bilo je potrebno razumijevanje matematike simetrije u kombinaciji sa eksperimentima, u uslovima slinim onima neposredno nakon Velikog praska, da fiziare dovedu do elegantne teorije koju imaju danas. Tradicionalna ljepota teorijske fizike se nalazi u njenim jednakostima. Ukoliko elimo opisati neto, ili nain na koji se neka stvar ponaa, u mogunosti smo napisati relaciju izmeu odreenih osobina i pravila za koja smatramo da se ta stvar mora pridravati. Ukoliko imate masu lopte, visinu, ugao i jainu s kojom je bacate, fizika e vam rei putanju lopte, koliko dugo e se zadrati u zraku, koliko daleko i koliko jako e udariti u zemlju. Fizika je u stanju opisati ovaj proces sa samo nekoliko jednostavnih osobina. Ali ta ako elite da opiete samu loptu? Moete rei da je crvena, na primjer, ali ta to stvarno znai? Da bi opisali boju potrebno je uzeti u obzir svjetlo koje se odbija od loptu. Moete rei da je napravljena od plastike, ali morate opisati molekule, te atome od kojih se one sastoje i, na kraju, subatomske estice od kojih se sastoje atomi. Od jednostavnosti do raznolikosti U ranim 30-tim godinama se inilo da je cijeli svijet izgraen od samo tri elementarna gradivna bloka: protoni i neutroni od kojih se sastoji nukleus, i elektroni koji upotpunjuju atom. Elektroni su za atom vezani putem elektromagnetizma, poto ih privlae protoni koji su suprotnog elektrinog naboja. Meutim, da bi objasnili zato ne dolazi do raspada jezgre, zbog meusobne odbojne sile meu protonima od kojih je jezgro sainjeno, bilo je potrebno uvesti novu silu koja bi djelovalo na maloj razdaljini. Ta sila je jaka nuklearna sila. Ova jednostavna slika nije dugo potrajala. Predvialo se postojanje antiestica koje su imale neke osobine (kao to je masa) jednake, a druge (kao to je naboj) suprotne normalnim esticama, te su takve estice naposljetku i pronaene. inilo se da eksperimenti na radioaktivnom beta raspadu, gdje se jedan hemijski element spontano pretvara u drugi uz emitovanje elektrona, prkose zakonu o ouvanju energije i momenta. Da bi se ouvale ove osobine predloeno je da dolazi do emitiranja dodatne estice, po imenu neutrino, koja bi bila nosioc energije koja nedostaje. Neutrino estica ne osjeti uticaj elektromagnetne ili jake nuklearne sile, te je iz tog razloga ostala neprimjeena u eksperimentima beta raspada. Stvara se putem nove sile koja takoer djeluje na maloj razdaljini, slaba nuklearna sila, koja je toliko slaba da bi neutrina, u prosjeku, mogla prodirati kroz svjetlosne godine materijala kao to je eljezo prije nego to dobiju znaajnu priliku za interakciju, te se iz tog razloga smatralo da ih nije mogue detektirati. Kako god, veliki tokovi neutrina u nuklearnim reaktorima su 50-tih godina doveli do njihovog eksperimentalnoga otkria. Od tada je postojanje ovih estica potvreno iz mnotva razliitih izvora akceleratora, reaktora, Sunca, Supernove i interakcija kosmikih zraka. Tokom 50-tih i 60-tih je, u eksperimentima koristei kosmike zrake, pokazano da se prilikom sudara uz dovoljno energije izmeu estica poput protona i jezgre mogu stvoriti nove estice koje bi dio energije sudara pretvorile u masu, prema dobro poznatoj jednaini . Ove estice su nestabilne i jako brzo se raspadaju u stabilnije oblike, otprilike za sekundi putem jake nuklearne sile, ili neto sporije za sekundi putem slabe nuklearne sile. Do 1970-tih godina je broj ovih takozvanih elementarnih estica prerastao broj hemijskih elemenata.

Nazad ka jednostavnosti Na svu sreu situacija je ponovo mnogo jednostavnija. Sada se ini da postoje samo dvije klase elementarnih gradivnih jedinica materije, pod imenom kvarkovi i leptoni.Kvarkovi osjeaju uticaj jake nuklearne sile, leptoni ne. U normalnom okruenju, gdje su kinetike energije po estici jako male, moe se pronai samo dvoje od svake klase. Elektroni i neutrino estice su leptoni. Meutim, protoni i neutroni vie ne predstavljaju elementarne estice, nego su izgraeni od dva tipa kvarkova koji su nazvani up i down. Svaki proton i neutron u sebi sadri tri kvarka: proton ima dva up i jedan down; neutron jedan up i dva down. Elektrini naboji ovih kvarkova su +2/3 za up i -1/ 3 za down (u odnosu na naboj elektrona -1), pa neutron nema naboja a proton je pozitivno nabijen sa 1. Ovaj jednostavni obrazac se ponavlja pri veim energijama, ali samo dva puta, to nas vodi do tri generacije kvarkova i leptona. Takoer, svaki kvark i svaki lepton ima svoju antiesticu, pa se na kraju sve svodi na po 6 kvarkova, antikvarkova, leptona i antileptona. Osjeti silu Oekuje se da sve estice osjete uticaj sile gravitacije koja je, meutim, strano slabog intenziteta u poreenju sa drugim silama. Na primjer, elektromagnetna sila izmeu protona i elektrona je za puta jaa od sile gravitacije. Sve estice su pod uticajem slabe nuklearne sile. Kvarkovi i leptoni sa elektrinim nabojem osjete elektromagnetu silu, a kvarkovi jo osjete jaku nuklearnu silu. Sile kroz koje estice utiu jedna na drugu se prenose putem drugaijeg tipa objekta. Nosioci tih sila se nazivaju bozoni. Nosioc elektromagnetizma je foton. Za gravitaciju se smatra da je prenosi estica pod imenom graviton, ali te estice jo uvijek nisu pronaene. Objekti koji nose jaku nuklearnu silu i lijepe kvarkove u cjeline (po imenu Hadroni) su dobili ime gluoni. Za razliku od fotona, gluoni mogu imati interakcije izmeu sebe. Jedna od posljedica ovog je poveanje intenziteta sile s daljinom, te se kvarkovi veu unutar hadrona. Iz tog razloga do sada nije bilo mogue pronai slobodne kvarkove. Gluoni su prvi put otkriveni 1979. godine u DESY laboratoriji u Njemakoj. Teorija o jakim interakcijama, nazvana kvantna hromodinamika, je dosta razvijena i konzistentna s eksperimentima iako je jako teko je precizno testirati. Prvobitno se smatralo da je estica s nabojem, nazvana W estica (W stoji za englesku rije weak), odgovorna za slabu nuklearnu silu. Meutim, tokom 60-tih godina su fiziari uspjeli ujediniti naizgled jako razliite fenomene elektromagnetizma i slabe nuklearne sile u jedinstven matematiki okvir, to danas ini sri teorije o elektroslabim interakcijama. Elektromagnetna sila ima klasini reciproan kvadratni zakon (poput Njutnove sile gravitacije) i beskonaan raspon. Nasuprot tome, slaba nuklearna sila je pod normalnim okolnostima jako nemona i ograniena na podnuklearne udaljenosti. Protoni se u jezgri Sunca sudaraju jako esto tokom jedne sekunde, ali do pretvaranja pojedinanog protona u neutron (to je potreban korak kod pretvaranja vodika u helijum) u prosjeku dolazi tek nakon 5 milijardi godina sudaranja.

U teoriji elektroslabih interakcija postoje 4 posrednika. Bezteinski foton prenosi elektromagnetnu silu, dok se slaba nuklearna sila prenosi pomou tri masivne estice: nabijene W+ i W- estice i neutralna Z estica, koje imaju masu otprilike 100 puta veu od protona. Snaga ovih nosioca je identina, ali masivna priroda W i Z estica ograniava njihov dohvat na jako male udaljenosti, to je posljedica principa neodreenosti iz kvantne mehanike. estice se ne uspijevaju pribliiti dovoljno jedna drugoj prilikom sudara na relativno malim energijama, pa ne dolazi do razmjene izmeu W i Z estica. Meutim, na visokim energijama ovi bliski susreti su uobiajeni, to potvruje elektroslabo ujedinjenje. Jedna od spektakularnih potvrda je pronalazak W i Z estica u CERN u 1983. godine. Ova je teorija do danas provjerena mnogo puta s jako velikom tanou. Simetrije Simetrije igraju znaajnu ulogu u fizici o elementarnim esticama. U mehanici, elektromagnetizmu, i u jakim interakcijama, ne postoji razlika izmeu lijevo i desno. Jedan proces i njegova slika u ogledalu se deavaju jednak broj puta. Slino tome, osmotriv proces nastupa s jednakom vjerovatnoom ukoliko sve njegove estice zamijenite odgovarajuim antiesticama. Na mikroskopskom nivou, zakoni za jedan proces i za odgovarajui proces koji bi se odvijao unazad u vremenu bi trebali biti isti. Na makroskopskom nivou ova vremenska reverzibilnost ne vrijedi, ali to je vie posljedica statistike nego osnovnih zakonitosti. Tokom 50-tih je otkriveno da za slabe interakcije prve dvije simetrije ne vae. U stvari, u potpunosti su pogrene. Obrnut proces beta raspadu se ne moe uoiti ukoliko se istovremeno estice ne zamijene odgovarajuim antiesticama, ali je ak i ova kombinirana simetrija prekrena u nekim rijetkim procesima. Ne razumije se jo uvijek zato dolazi do ovog prekraja, ali se vjeruje da je to jedan od kljunih razloga za prevagu materije nad antimaterijom u ovom univerzumu. Teorija o elektroslabim silama i kvantna hromodinamika su ukljuene u ono to danas nazivamo standardnim modelom fizike. Standardni Model Fizike Teorijska fizika se trudi razviti opis svega to postoji i to sve na jednom mjestu. Ultimativni cilj je Teorija Svega ali se gravitacija, u svim dosadanjim razmatranjima, ne ponaa na nain koji bi odgovarao takvoj teoriji. Za sve ostalo to se nalazi u bespuima Svemira, pored gravitacije, postoji Standardni model fizike elementarnih estica, koji opisuje svaku esticu koju poznajemo i interakcije izmeu njih putem preostalih sila. Sve to trebamo je napisati jednakost koja opisuje sve do sada navedeno u tekstu. I evo je:

Ima smisla, zar ne? Ba kao to moemo opisati putanju lopte kroz zrak sa samo nekoliko informacija, tako i parametri u navedenoj jednakosti osiguravaju da dinamika teorijskih estica odgovara onome to vidimo u stvarnom svijetu.

Ova jednakost je teorijskim fiziarima lijepa, elegantna, kompaktna, te pokazuje nekoliko simetrija koje oekujemo da vidimo u prirodi. ta onda nije uredu sa njom? Nije stvar u tome da sadri previe termina ipak ona opisuje interakciju svega to je postojalo ikad. Problem je u tome to je potrebno imati dodatne informacije. Standardni model ima 19 parametara koje odreujemo pomou eksperimenta: veinu masa, i faktore koji odreuju odreene interakcije izmeu grupa. Ova injenica malo umanjuje ljepotu Standardnog modela potpuna teorija ne bi trebala zahtjevati dodatne informacije. Takoer, postoji nekoliko stvari za koje fiziari smatraju da nedostaju u standardnom modelu (pored gravitacije). Jedna od njih je nedostatak prostora za uklapanje estica tamne materije. Postojanje Higgsovog bozona, estice koja je jako dugo ostala neotkrivena i bila samo teorijski apstrakt, je na svu sreu nedavno potvreno, te se velike nade polau da e to otkrie razjasniti nedostatke standardnog modela i dovesti do njegovog dubljeg razumijevanja. _