RAJNER MARIJA RILKE IZBOR IZ POEZIJE

Roen je Pragu, u inovnikoj porodici. Od 1886-1892. pohaao je vojna uilita, a potom iao u trgovaku akademiju u Lincu. Poto je privatno poloio maturu, studirao je u Pragu knjievnost i istoriju umetnosti. Od 1897. do 1899. ivi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim ivi u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. se eni vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada. Posle toga due ivi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, vedsku, Severnu Afriku, Egipat i paniju. Od 1911-1912. ivi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme sluei kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom u vajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je od leukemije. Osim lirike pisao je i pripovetke, roman Zapisi Maltea Lauridsa Brigea i veliki broj pisama. Prevodio je sa francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, id), engleskog (E. Baret-Brauning) i italijanskog

(Mikelanelo). Zbirke: Leben und Lieder (ivot i pesme), 1894; Larenopfer (rtve larima), 1896; Traumgekront (Krunisan snom),1897; Advent, 1898; Mir zur Feier (Meni u slavu), 1899; Das Buch der Bilder (Knjiga slika), 1902; Das Stunden-Buch (aslovac), 1905; Neue Gedichte (Nove pesme), I-II, 1907-1908; Die frilhen Gedichte (Rane pesme), 1909; Requiem (Rekvijem), 1909; Das Marien-Leben (Marijin ivot), 1913; Duineser Elegien (Devinske elegije), 1923; Die Sonette an Orpheus (Soneti posveeni Orfeju), 1923; Vergers suivi des Quatrains Valaisans (Vonjaci i Valeski katreni), 1926; Les Fenetres (Prozori), 1927; Les Roses (Rue), 1927; Verse und Prosa aus dem Nachlass (Stihovi i proza iz zaostavtine),

1929; Spate Gedichte (Pozne pesme), 1934; Gesammelte Werke (Sabrana dela), I-VI, 1927; Samtliche Werke (Celokupna dela), 1 VI, 19551966.

*** Ja volim svoga bia polutminu to daje mojim ulima dubinu; u njoj se, kao iz pisama starih, moj ivot jednom ve proivljen ari, u preboljenu odmaknut daljinu.

Iz nje se toi u mene saznanje da imam dosta prostora pred sobom za drugoga ivota veno tkanje.

I katkad sam ko drvo, ije granje umi negdanjem deaku nad grobom i iji koren prostirku mu plete, drvo to onaj ispunjava san koji je deak u daleki dan izgubio u pesmi punoj sete. (B. ivojinovi)

*** Moj ivot nije ovaj strmi as, as kad ovako urno stremim. Pred svojim itnim poljem ja sam klas, tek jedan glas sam samo, i to glas to prvi sred mog mnogoglasja nemi.

Izmeu dva sam zvuka dubok muk, koji ih trajnom usklaenju goni: jer preti da nadjaa smrti zvuk

No tamnoga ih intervala luk miri. Lepotom starom pesma zvoni. (B. ivojinovi)

*** Lii me vida: gledau tvoj lik, zapui ui moje: sluau te, onemi me, al' zvau te kroz krik, bez nogu jo u k tebi nai pute. Slomij mi ruke: hvatau te srcem; zaustavi li srce meni, sam moj mozak tad e kucati i bdeti,

a ako mi i mozgom uga plam na krvi svojoj ja u te poneti. (B. ivojinovi)

*** Sad ve crvena divlja rua zre, u leji jedva die pozno cvee. Ko nije bogat sad, kad leto mre, taj nikad sebe saekati nee.

Ko sada sav ne drhti kao prut od preobilja slika, koje buja i pronie u svaki duin kut, ekaju no da tminom zaleluja: taj je, ko starac, preao svoj put. Toga nijedan sad ne greje plamen, lae ga sve na javi i u snu; pa i ti, boe. Ti to ga, ko kamen, iz dana u dan vue prema dnu. (B. ivojinovi)

*** Tu ive ljudi, lica cvetno-snena, i ude se od tekog sveta mru. I vidi l' ko gde jedna rasa nena kroz bezimene noi, beznadena,

pretae osmeh u grimasu zlu?

Bez dostojanstva, ko straljiva sen krue i slue stvari besmislene, i odea na njima brzo vene i ruke im se sparue za tren.

A svet se tiska, juri, njih ne tedi, njih neodlune, slabe. Samo pas poneki, plaljiv i beskunik, sledi koraku njinom, muklo, koji as.

Svakoga od njih mue sto delata, svaki ih udar sata zove tih, i vukui se kraj bolnikih vrata ekaju, strepe, da prime i njih.

Tamo je smrt. Ne smrt u ijoj vlasti udesnoj behu u detinjstvu. Ne, smrt mala, ko to tamo mere sve; sopstvena njina, zelena, bez slasti, ko voe to je prestalo da zre. (B. ivojinovi)

UVODNA PESMA Ma ko ti bio: kroi u predveerje iz sobe svoje, gde zna svaki kut; ma ko ti bio: poslednja uz put tvoja je kua, a iza nje: bezmerje. Pogledom svojim, koji se koleba da napusti tvog starog praga rub, digni polako jedan stari dub i postavi ga ispred neba. I tako svet e ustrojiti svoj. Golem, ko re to sazreva u svemu. A kada voljom shvati smiso njemu, ostavie ga neno pogled tvoj ... (B. ivojinovi)

OZBILJAN AS Ko sada plae negde u svetu, ko bez razloga plae u svetu, zbog mene plae.

Ko se sad smeje negde u noi, ko se bez razloga smeje u noi, meni se smeje.

Ko sada ide negde po svetu, ko bez razloga ide po svetu, k meni ide.

Ko sad umire negde u svetu, ko bez razloga mre u svetu: mene gleda. (B. ivojinovi)

NAPREDAK Opet moj dubok ivot glasno hui, kao da ire korito rnu biva. Svaka se slika sve vie otkriva, svaki mi predmet sve prisnije zvui. Moje se bie s bezimenim sliva: pa svakim ulom, proniknuv iz granja, ko ptica nebom vetrovitim sanja, a duom, to leluja ko da sva na crnim stoji ribama, uranja u prekinuti dan jezerskog dna. (B. ivojinovi)

JESENJI DAN

Gospode, as je. Natraja se leto. Zaseni sunanike, razobrui vetar, da poljem jesenjim zahui.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi; jo dva-tri dana junija mu daj, usavrenju nagnaj ga, nacedi poslednju slast u tekog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga stei nee. Ko sam je sada, dugo sam e biti, itae, pisma pisati i bditi, i nemirno e gledati drvee kada se lie stane zrakom viti. (B. ivojinovi)

JESEN Opada lie, ko da iz daljina pada, uz opor i odrean let, kao da venu sred nebeskih tmina

daleke bate.

I teka zemlja nou pada iz roja zvezda u samou.

Svi mi padamo. Pada ruka. Pad u svakom od nas ivi neizbeno.

Pa ipak Neko beskonano neno padanju ovom daje smer i sklad. (B. ivojinovi)

PONT DU CARROUSEL

Moda je slepi ovek s mosta tog, siv kao mea bezimenih nekih carstava, predmet stalni oko kog optie kolo sazvea dalekih, sredite tiho njihovo. Jer svud okolo njega huji ivot lud.

Pravednik on je ija mirna bdenja bezbrojnih krivih staza seku splet. On: tamni ulaz u podzemni svet sred povrnoga jednog pokolenja. (B. ivojinovi)

DETINJSTVO Protie kolsko dugo strahovanje, i sporo dan pun tmulih stvari tone. 0, samovanje, o, teko bitisanje... A kad izie: sve ulice zvone, vodoskok prti, laste nebom rone, i sve do kraja vasione izrasta svet kroz uzdrhtalo granje. 0, ii malen kroz to talasanje i nemati ni slinosti ni spone s ljudima koji tvog se puta klone : 0, udno doba kad sve u enju tone, o, samovanje.

I sve u svoje upijati zene: ljude i ene; ljude, ljude, ene i decu to se, daleka, arene i neslina su i tua su sva; i onde kuu, i katkad nekog psa... I oseati kako as uas tka, a as se duom poverenje prene : 0, besmislena tugo, stravo, snu od pene, o, dubino bez dna.

I dugim mukliin igrama se dati u bati kojom gasne zlatni prah, i na odrasle katkad natrati hvataju loptu, omamljen i plah, a kad se mrak sa sviju strana sjati ka domu svome kruto koraati, voen za ruku i tajei dah : 0, sve je dalje, sve tee da se shvati taj tuni strah.

I satima uz golem ribnjak uti kleati s malim unom ko u snu, i diviti se drugim razasutim lepim amcima koji krue tu, i posmatrati kako struja muti tvoj malen lik to tone prema dnu 0, davni dane, gde tvoji mutni puti trnu i mru? (B. ivojinovi)

PANTER (Jardin des plantes, Pariz)

Njegove oi muti i sputava reetki tamnih stalni mimolet. Tisuu reetaka poigrava

i okonava sobom njegov svet.

Povitljiv korak njegov, pun vrstine, lii, dok uskog kruga meri luk, na igru snage okolo sredine u kojoj vlada silne volje muk.

Tek ponekad se zastor s oka skloni neujno Tada ue neki lik, kroz napregnuti mir udova roni i mre u srcu kao dalek krik. (B. ivojinovi)

VRTEKA (Jardin du Luxembourg)

S krovom i senkom njegovom se vrti opor arenih konja to se gone trenutak jedan, svi iz zemlje one koja toliko okleva pre smrti. Nekih u kola upregnutih ima, al' je u sviju izraz sran sav. Jedan je crven namrgoen lav i katkad jedan beli slon sa njima.

ak i jelena jednog eno pravom

jelenu umskom slian je po svemu, samo to nosi sedlo, i na njemu jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo, jae na lavu deai, u stravi, dok zube lav pokazuje i drelo.

I katkada se beli slon pojavi.

Promiu vedre devojke nekamo, ve nepristale skoro igri toj; usred ludoga leta one svoj podiu pogled, nekuda, ovamo

I katkada se beli slon pojavi.

I sve to ide, okonanju uri, vrti se, krui, a bez cilja svog. Poneki pramen, crven, zelen, suri, jedva zapoet profil lica kog. I katkad osmeh, ovamo obraen, blaen i bletav i uludo straen sred zadihanog slepog kola tog... (B. ivojinovi)

RIMSKI VODOSKOK (Borgeze)

Dve koljke jedna nad drugom, niui iz mermernoga staroga okvira, i gornjom vodom tiho otiui ka vodi koja dole s puno mira

presree njeno aptanje, i tajno pokazuje joj, ko aka, pod tminom i zelenilom kako nebo sjajno ko neznan predmet treperi dubinom;

ona se iri, nenaeta tugom, po lepom svome sudu, krug za krugom, i ponekad se sputa, ko da sniva,

niz mahovinu k treoj povrini, ije postupno treperenje ini da joj se koljka osmehom preliva. (B. ivojmovi)

LJUBAVNA PESMA Kako da duu sputam, da se tvoje ne takne? Kako, mimo tebe, njom da grlim druge stvari i daljine? Ah, rado bih je sklonio na koje zaboravljeno mesto usred tmine, u neki izgubljeni kut, u kom nee je tvoje njihati dubine. Al' ipak, sve to dodirne nas dvoje ko gudalo nas neko spaja, koje iz dveju struna jedan mami glas. Na kom smo instrumentu? Ko nas satka? 1 koji ovo svira dri nas? 0, pesmo slatka. (B. ivojinovi)

GAZELA (Gazella Dorcas)

Sazvuje dveju rei to se stiu izbrane nikad dosegnuti nee slik to kroz tebe, opinjena, kree. Lie i lira iz tvog ela niu,

i sve u tebi u pesme se toi ljubavne, koje, od latica tie i meke, krope onoga to vie ne ita i to sklapa oi

da tebe gleda: uzvijenu, slinu streli to eka s okidanjem skoka, sve dok vrat dri glavu nepominu

u sluanju: ko kad se naglo prene kupaica sred ume posrebrene, s jezerorn gorskim u dnu plahog oka. (B. ivojinovi)

JABUAR (Borgeby-Gard)

0 smiraju, kada sunce pada, doi, gledaj na zeleno tle. Ne mi l' se ko da smo to sve davno brali, uvali, da sada

iz seanja i iz oseanja, novih nada, zapretane sree, s puno tamnih unutarnjih tkanja,

sve to razastremo pod drvee Direrovom nalik, to u svom najedralom rodu s tekih grana nosi teret bezbroj radnih dana, kuajui moe li da tom

to sve mere pree snage da da jo raste, poklanja i deli, kad se voljno, jedan ivot celi, raste, uti i cilj jedan zna. (B. ivojinovi)

USPAVANKA

Kada izgubim te ja, da li e bez mene moi da spi: bez lipe to u noi umori vrh tvoga sna?

Bez mojih rei to se roje, gotovo kao trepavice, na tvoje grudi, na tvoje lice, i na celo telo tvoje?

Bez mene, da te najzad tu ostavim s tobom sasvim samu,

ko vrt kroz iju struji tamu miris plodova koji zru? (B. ivojinovi)

ARHAJSKI TORZO APOLONOV

Ne znamo glave lik mu velianstven, nit' cvet zenica. Ali mu se zari torzo ko polijelej u kom stari pogled se, samo uvrnut, tajanstven,

jo uva. Ne bi mogao inae da te zaseni pregib grudi tih, nit' prevojem bedara da se stae put zaetne sredine osmeh tih;

bezlino-mrtva to bi bila stena ispod providnih slapova ramena, i ne bi kao krzno sjala tako,

niti bi mogo kroz nju da se lije sjaj ko od zvezda: jer tu mesto svako gleda te. Mora iveti drukije. (B. ivojinovi)

*** Dodirne duu skoro svaka stvar, odasvud bruji spominjanja glas. Poneki dan to proe stran za nas u budunosti stigne tek ko dar.

Ko meri na doprinos? Da li ko od prolih, starih leta nas raspreda? ta od postanja saznasmo, sem to: da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodunost greje? 0, dome, travo, o, veernja seni, dok se gledamo tako, obgrljeni, najednom sve to kroz vas k nama veje.

Kroz sva se bia prua prostor jedan: sutinski svetski prostor. Kroz nas laste proleu tiho. Ja, raenja edan, pugledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom je na dnu moga srca. uvam se, a u meni straa bdi. Ka mojoj novoj ljubavi se svi svet lepi, da tu poiva i grca. (B. ivojinovi)

*** Pokraj puta prisojnog, u upljoj izdubljenoj polovini stabla to odavno ko korito slui i vodenu povrinu tiho obnavlja u sebi, tolim svoju e: poreklo i vedrinu vode primajui kroz lanke na ruci. Piti to bi izgledalo meni prekomerno i suvie jasno; ali ovaj pokret koji eka privodi mi bistru vodu svesti.

Ovako bih isto, kad bi dola, sebe sasvim utolio kad bih samo lako prislonio ruke na tvog mladog ramena oblinu il' na tvojih grudi naviranje. (B. ivojinovi)

IZ SONETA POSVEENIH ORFEJU PRVI SONET PRVOGA DELA 0, drvo! 0, da prerastanja ista! 0, Orfej peva! 0, visok grm u uhu!

Zauta sve. Al' preutno u duhu poetak novi, mig i mena lista.

Iz ume, svetle udom razdreenja, kretoe zveri, pritajivi dah; i tad se vide: lukavost il' strah ne skrotie ih do tol'kog smirenja,

ve sluanje. I rika se u njinom umanji srcu. Gde bee tek sniska izba da primi sve ono to navre,

umez od htenja pod najdubljom tminom, s kapijomi iji ip drhti ko liska, ti im u sluhu posagradi lavre. (B. ivojinovi)

TREI SONET PRVOG DELA Bog moe to. Al kako ovek moe kroz usku liru da ga prati sam? Njegova kob je razdor. Gde se gloe elje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton, udnja za neim to postii mogu;

pesma je postojanje. Lako bogu. Al kad mi jesmo? I kada e on

zemlju i zvezde tvome biu dati? Ljubav tu malo znai, mada plah, mladiu, glas ti mami, - mora znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv. Istinske pesme drukiji je dah. Dah oko nieg. Lahor u bogu. uv.

PETI SONET PRVOGA DELA

Ne diite mu spomenik. Nek rua jedino cveta za nj u leta duga. Jer Orfej to je. Preobraen se prua kroza sve stvari. to imena druga

traiti s mukom? U svakome daku pesme je Orfej. On dolazi i mine. Nije l' ve mnogo kad za dan-dva aku rue nadivi pre no se raspline?

Da shvatite ga, kako mora spremno ileti, mada ilenja ga strah! I ve je, reju nadmaiv sve zemno,

onde gde niko sa njim se ne drui. Bezbolno rukom mami lirin dah. Uzvisivi se, on slua i slui. (B. ivojinovi)

DEVETI SONET PRVOGA DELA

Samo ko se kroz Had glasio liromi, sme hvale beskrajne sklad da prospe irom.

Samo ko hleb je i so s mrtvima jeo, uvae spomen na to ko bia deo.

Nek vodom odraz treperi mutan za nas: ti uvaj slike trag.

Tek u dvostrukoj sferi postaje svaki glas vean i blag. (B. ivojinovi)

DEVETNAESTI SONET PRVOGA DELA Mada je nestalan svet ko oblaka stada, sve dokrajeno u klet prastaru pada.

U toku, u meni toj, smelije, ire, pranapev traje jo tvoj, o, boe lire.

Niti shvatismo jad, nit' ljubav, niti ta tako nas udalji, kad

smrt na nas ig svoj stavi. Jedino pesma vrh tla hvali i slavi. (B. ivojinovi)

PETI SONET DRUGOG DELA

Cvetni mii, koji anemoni

jutro travno postupno raskriva, sve dok joj u krilo polifoni sjaj se glasnih nebesa ne sliva,

kroz latinu zvezdu razapeti mii beskonanog prihvatanja, katkad tako obiljem zaneti da smiraja mig, to u san ganja,

raskriljene liske jedva moe da mu vrati: svet za svetom zrai odlukom i snagom to ga proe!

Mi, nasilni, dueg smo trajanja. Al u kom smo od svih postojanja najzad otvoreni i primai?

TRINAESTI SONET DRUGOGA DELA Prednjai svakom rastanku, kao da je za tobom ko tek minula zima. Jer meu zimama beskrajna jedna ima, te srce moe samo prezimljujui da traje.

Budi veito mrtav u Euridici , toni natrag u odnos ist, sa pesmom hvalospevnom.

Ovde, me prolaznima, u carstvu kratkodnevnom, ti budi zvonka aa, koja se lomi dok zvoni.

Budi znajui stalno za uslov nepostojanja, za beskonani razlog dubokog svog treptanja, te da jednom zauvek ispuni drhtaj svoj.

Zalihi prirode tedre i onoj to eka na miru, i onoj utroenoj , svem neizrecivom zbiru kliui pribroj i sebe, pa tad uniti broj. (B. ivojinovi)

PETNAESTI SONET DRUGOGA DELA

0, usta esme, usta darodavna to neiscrpno zbore isto, isto, ti, ispred tenog vodenog oblija mermerna masko. A u pozadini

poreklo akvedukta. Izdaleka, du grobova, s obronka Apenina zborenje tvoje nose, koje onda pada niz crnu starost tvoje brade

u sasud koji pred tobom poiva. Usnulo to je poloeno uho,

mermerno uho kojem vazda zbori.

Zemljino uho. Ona dakle sama sa sobom zbori. Podmetne li krag, njoj se tad ini da je ti prekida. (B. ivojinovi)

DVADESET PETI SONET DRUGOG DELA

Pouj, ve prvo grabuljanje; ponovo slua ljudski rad kroz suzdrano tiho bujanje prolene zemlje. Ko nov i mlad

doivljaj tebi se ini sve to je hrlilo k tebi ve tol'ko puta, emu se nadae, al to ko svoje ne uze. Tebe to uze i sputa.

ak i prezimelom hrau iz tmine veernje lie budunou sine, Vazduhom katkad znak neki mine.

Crno je iblje. Al ubre poiva zagasitije crno sred njiva. Svaki sat, minuvi, mlai biva.

DVADESET DEVETI SONET DRUGOGA DELA Tihi drue beskrajnih vidika, gle gde tvoji dasi prostor mnoe. Me gredama mranoga zvonika sobom zvoni. to te boljkom proe

ojaae, hrani li ga tako. Iz mene se u menu prelivaj. ta saznade najbolnije? Ako gorko ti je piti, vino bivaj.

Na raskre ula u bezmernoj noi snagom arobnom poteci, smiso udnih susreta im slavi.

I ako te zemno zaboravi : teem, reci zemlji tiho-smernoj. Jesam, buno-brzoj vodi reci. (B. ivojinovi)

MALI KRAG ZA SUZE Drugi primaju vino i ulje to im saspu u zaobljeni svod, u mraan prostor kruan.

Ja, kao manja mera, i najvitkiji sasud, ja se za drugu oblim potrebu: za slap suza.

Vino se bogati, ulje i dalje bistrije biva. ta je sa suzama? - Od njih oteah i otromeh, zaslepeh, poeh da se na prevoju prelivam, naprsoh sav i najzad ostadoh prazan i slomljen.

RASTANAK Kako sam samo osetio sve to rastankom zovu. Kako znam i sada: nepreboljeno i jezivo neto tamno, to tkanje nekog lepog sklada

kida, jo jednom pruaju' ga amo. to bespomoan bejah, gledajui ono to mene - a mene zovui pusti da idem, zaostavi samo,

ono to k'o da bejahu sve ene, a ipak malo, belo inilo se, i nita dugo do: mahanje to se ve vie i ne odnosi na mene,

mahanje neprekidno iz daleka,

sve tie -, jedva objanjivo vie: mozda ljivina grana to se njie kad sa nje urno prhne ptica neka.

POETAK LJUBAVI

O, osmeh, prvi osmeh, osmeh na. Kako to bee isto: udisati miris rascvalih lipa, sluati tiinu parka -, pa tada najednom podii oi, pogledom se sresti i uditi se sve do osmeha.

U tom osmehu bee uspomena na jednog zeca to je do malopre skakutao po travi; to detinjstvo osmeha bee. Ve ga ozbiljnije kosnu kretanje labuda, koga smo videli potom kako na dva dela veeri neme ribnjak polovi. A kronje svojim rubovima prema istom, slobodnom, ve sasvim buduem nonome nebu, ocrtae rub osmehu ovom prema ushienoj budunosti na licu.

PANSKA IGRAICA Kao to bela sumporaa stane u ruci ve da na sve strane baca jezike trperave pre no plane - : tako sred tesnog kruga gledalaca iz igre njene jo nezahuktane roj svetlih iskri najpre zapalaa.

I tad se naglo sva u plamen prospe.

Pogledom jednim pali svoje kose, pa najedanput smelo zaoija haljinu svu u ludog ognja huk, iz kojeg prua ruke poput zmija, gole i budne, uz klepetav zvuk.

A tad: ko da joj vatra seknu, ona pribra je sasvim i odbaci svu oholim gestom, gorda, osiona, gledaju kako besni jo na tlu, plaminja jo i nee da se preda. No potom die pobedniki lice i ukrug milo pozdravljajui gleda, pa sitnim vrstim stopalima nju

gazi i gasi nemilice.

PESMA O MORU (Capri, Piccola Marina)

Nou sa mora dolee, pradrevni vetre ti: nikome stii nee; kad neko bdi tvoje se snage mora dobro da uva: pradrevni vetar s mora ti si, to duva samo za prastenje, amo prostranstva ista sruujui iz daljine...

O, kako te osea samo smokva to lista gore sred meseine.

GONG Ne vie za ui...: zvuk koji ko dublji sluh

oslukuje nas to svi prividno sluamo tek. Preokret prostora. Svet unutarnji otkriva lik..., hram pre roenja svog, rastvor bogova pun, teko rastvorljivih...: gong!

Svega utljivog zbir to sebe potvruje sam, uman uvir i slap u sopstvenog bia muk, u trajnost saeti tok, izvrnuta zvezda...: gong!

Ti vazda u seanju mom, gubitkom roena ti, praznik neshvaen sad, vino uz nevidljiv rub usana, bure bes to stuba protresa sr, putnikov pad u put, izdaja, svemu, nas... : gong!

PREOKRET

Put od intimnosti ka veliini vodi kroz rtvu. (Kasner)

Dugo je on sve to muno prisvajao gledanjem. Zvezde na kolena padahu obrvane njegovim pogledom. Ili bi gledao kleei, a miris bi njegove usrdnosti kao blagi umor padao na kakvo boansko bie, koje bi mu se onda osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao da su trnule od straha: opet ih uvis zidajui, najednom! Ali esto bi predeo, oteao od dana, pokojem strujao u njegovo tiho opaanje, uvee.

ivotinje su smireno stupale u otvoreni pogled, pasui,

a zasunjeni su lavovi zurili unutra kao u nepojamnu slobodu; ptice su proletale kroz njegovu duevnost. Cvee se ogledalo u njemu, krupno, kao u deci.

A kad se rau da ima jedan to gleda, to dirnu i bia koja su manje i nepouzdanije vidljiva, dirnu ene.

Otkad gleda? Otkad ve, liavajui se u dui, preklinjui sa dna pogleda?

Kada bi on, koji veito eka, sedeo u tuini; a rasejano okrenuta soba u prenoitu mrgodno bila oko njega, i u izbegavanom ogledalu ponovo soba, i kasnije, sa postelje-muiteljke, ponovo: tad bi se u vazduhu vealo, neshvatljivo vealo o njegovom srcu to se osea, o njegovom srcu to se kroz bolno zasuto telo

ipak osea, vealo bi se i presudilo: da ono ljubavi nema.

(I bilo bi mu uskraeno ma koje drugo posveenje.)

Jer vidi li, gledanju ima granica, i sve sagledaniji svet ite da raste u ljubavi.

Zavreno je delo oiju, vri sad delo srca na slikama u sebi, zarobljenim. Jer ti si ih savladao; ali sada ih ne zna. Pogledaj, unutarnji ovee, svoju unutarnju devojku, nju, izvojtenu iz hiljadu priroda, ovo tek izvojteno, a dosad jo nevoljeno stvorenje.

UVODNA PESMA (iz zbirke ''Knjiga slika'')

Ma ko ti bio: kroi u predveerje iz sobe svoje gde zna svaki kut;

ma ko ti bio: poslednja uz put tvoja je kua, a iza nje: bezmerje. Pogledom svojim, koji se koleba da napusti tvog starog praga rub, digni polako jedan crni dub i postavi ga ispred neba. I tako svet e ustrojiti svoj. Golem, k'o re to sazreva u svemu. A kada voljom shvati smis'o njemu, ostavie ga neno pogled tvoj...

*** O, svi vi neni, u dah koji ne zna vas, stupite koji as, nek se o obraze vae predvoji i spoji, drhtei, iza vas.

O, vi blaeni, due jo cele, vi k'o poetak srca, bez zla. Lukovi strela i mete za strele, osmeh vam uplakan venije sja.

Nek vam se patnje strane ne ine, tegobu zemljinoj vratite tei; teko je more, teke planine.

ak je i drvea preteak tlak koje ste sadili davno. Sve tei. Ali prostranstva ... ali zrak ...

REI ZA USPAVANKU

Hteo bih nekog da uspavam, kraj nekog da bdijem bih ja. Tebe bih da mazim, uljuljkavam, da te pratim u san, iz sna. Hteo bih u kui da jedini znam: no bee hladna i zla. I hteo bih da se sluanju dam, sluanje tebe, sveta, tla. Doive kroz no alje sat, vreme se providi do dna. Jo: dole po kog neznanca bat, i lave neznanog psa. Zatim - tiina. Oi bih tada iroko prostro vrh tvog sna, da neno te dre, i puste kada u mraku se pokrene ta.

***

Kako da zadrim duu, da mi ne dirne tvoje? Kako da se s njome vinem k drugim stvarima to postoje? Ah, rado bih se sakrio u tami kraj izgubljenog neeg koje stoji na tihom, stranom mestu nekom to ne treperi od dubina tvojih, ali sve to nas dirne, to nas slije zajedno kao gudalo to dve ice jednim glasom daje. Gde smo? Na kojem instrumentu to zvui? I koji igra ima nas u ruci? O slatka pesmo.

ELEGIJA (MARINI CVETAJEVOJ EFRON)

O, svi gubici u svemir, Marina, ruenje zvezda! Mi ne mnoimo njega, ma kud se bacili, bilo na koju zvezdu! Ve sve je prebrojano u Celom. Pa ni ko padne nee smanjiti sveti broj. Svaki odricaki pad se rui k poreklu i celi. Zar je sve igra, smena istoga, tek pomeranje, nigde imena, jedva ponegde prisni dobitak? Vali, Marina, mi more! Dubine, Marina, mi nebo. Zemlja, Marina, mi zemlja, mi hiljadu puta prolee, ko eve to prolom pesme vitla ih u nevidnost.

Klicanjem poinjemo, i ve nas nadmauje sasvim: i najednom nam tea u tubalicu okree nanie poj. Al' nek je i tako: tubalicu? Nije li ona ar: mlae klicanje nadole. I donji bogovi ele, Marina, da hvalimo njih. Tako su nevini bogovi, ekaju hvalu ko aci... Hvalimo, mila, tedro razasipamo se hvalom. Nama ne pripada nita. Nakratko svijamo ake oko vratova jo nepotrganog cvea. U Kom-Ombu na Nilu to videh. Tako, Marina, rtvuju kraljevi dar, odriui se sami. Kao to aneli hode i belee vratnice onih koji su za spasenje, tako dodirujemo i mi ovo i ono to je prividno neno. Ah, ve tako daleki, ah, rasejani, Marina, ak i pri najdubljem svome porivu. Nita drugo doli oznaitelji. Ovaj posao tihi kada neko od nas ne moe podneti vie ve se na hvatanje rei - sveti se pa nas ubija. Jer da je smrtna mo u njemu, svi smo primetili po uzdranosti njegovoj, nenosti, udesnoj snazi to od nas ivih stvara nadivele. Ne - postojanje. Zna kolko puta slepa nas naredba nosila ledenim predvorjem novog roenja... Nosila: nas? Telo od oiju to se protive ispod bezbrojnih kapaka. Nosila u nas srueno srce celog pokolenja. K cilju selica nosila tu grupu, sliku naeg uzbledelog preobraenja.

Oni to vole ne bi smeli, Marina, ne smeju toliko o propasti znati. Moraju biti ko novi. Tek njihov grob je star, tek grob se sea, potamneo pod drvetom to grca, vajkadanjice se sea. Tek njihov grob se lomi i rui; a oni su sami poput ibljika vitki i povitljivi; to ih bezmerno povija, izdano to ih u venac koluta. Kako li oni u majskom se vetru razvejavaju! Iz sredine Vazdanjeg, u kojoj ti die i sluti, njih trenutak iskljuuje. (O, kako poimam tebe, enski cvete na istom neprolaznom bunu. Kako se rasipam snano u noni vazduh, to e te zaas omilovati). Bogovi rano nauie da polovina svojih pretvorno pokau privid. Mi se, pak, ukljueni u kruenje, ispunismo sve do celina, kao Meseev kotur. I nee ni u smenjivanja rok ni u nedelje mene niko nam nikad pomoi natrag u potpunosti, osim usamljen sopstven hod predelom lienim sna.

ZAVRNA PESMA

Smrt je velika. Mi pripadamo njoj i onda kad je veseo na glas. I kada nam se ini da smo

usred ivota, ona smelo svoj tuni i plani die poj usred nas.

PREDOSEANJE

Ja sam k'o barjak opkoljen daljinama sivim. Slutim dolazak vihora, i moram da njima ivim, dok dole jo nepomino snivaju stvari: vrata se jo blago sklapaju, i mirni su kamini stari, prozori jo ne drhte, jo teak poiva prah.

Tad biem ve saznajem bure, pa bivam k'o more plah.

Tada se irim, tad ronim u sebe, i tad sam svoj, i letim, i u velikoj buri toj sasvim sam sam.

SMRT Tu stoji smrt, plavi odvar U olji bez tanjiria. Neobino mesto za olju:

Povrina dlana. Na vitkom obliku, Polivenom, sasvim se dobro vidi Okrnjeno uho. Zapraena. I, na njenom pregibu, Izbledela slova: Nada. * To je pri poznom doruku proitao onaj Za koga je pripremljen taj napoj. * I kakva su to bia Koja najzad treba plaiti otrovom? * Jesu li ostala? Tu se zatreskala U taj zaista opasni napoj? Treba li im vrstu stvarnost Izvaditi kao vetaku vilicu? Tad e poeti da buncaju. Buncanje, buncanje... ...................................................... O, zvezdo padalico, Koju videh jednom dok stajah na mostu -: Ne zaboraviti tebe. Stati!

SUDBINA JEDNE ENE Kad neki kralj na lovu prima u ruke au, koju god, da pije, i nakon toga onaj, ko je ima

nju sprema, uva kao da je nije:

I udes tako moda neku sretne, takoe edan, moda nje se mai, i onda malen ivot, odve straljiv da razbije je, na stranu je metne

i postavi u turobnu vitrinu, u kojoj svoje dragocene stvari il one, koje smatra takvim, krije.

Tu stoji tua, propala u tminu, i biva slepa, i naprosto stari i vie vredna nije, retka nije.

*** Samoa je poput kie, U veeri iz mora se die, Iz ravnica pustih i dalekih stie, Ide u nebo, gde je uvek ima. I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izala, kad ulice se okreu spram zore, I kad se tela to nisu nita nala,

Razoarano dele puna mora, I kada ljudi to od mrnje gore, U postelji jednoj moraju da noe.

Tad dolaze valovi samoe

*** Ovo je enja: sred talasa biti i nemati u vremenu svoj stan. I to su elje: pritajene niti koje za venost vezuju na dan.

I to je ivot. Dok ne doe jedan as drevni, najsamotniji od svih, drukiji od svih ostalih, i edan presretne venost uz osmejak tih.

OSTAVLJEN NA PLANINAMA SRCA

Ostavljen na planinama srca Gle, u daljini siuno, gle: poslednje naselje rei, a jo vie, ali i on majuan, poslednji zaselak oseanja. Prepoznaje li ga? Ostavljen na planinama srca. Kamen

pod rukama. Jest, tu cveta poneto; iz neme litice cveta raspevan korov koji ni o em ne zna. Ali onaj ko zna? Ah, onaj to poe da zna, pa sad uti, ostavljen na planinama srca. Jest, tu se kree poneto, nenaete svesti, kree poneka bezbedna ivotinja s planine, ide, zastaje. I velika zatiena ptica krui oko istog protivljenja vrhova. Ali ne zatien, ovde na planini srca.

JA IVIM U KRUGOVIMA KOJI SE IRE

Ja ivim u krugovima koji se ire, i njima sve vie obuhvatiti udim. Ja moda i neu iskusiti poslednji, konani krug, ali se trudim.

Ja kruim i kruim oko Boga, tog prastarog tornja, ve hiljadu leta, i ne znam jo, jesam li sokol ili vihor, ili velika pesma ovoga sveta.

Rilkeovo pismo upueno Lu Andreas-Salome u Minhenu 1897. Iunjao sam se iz tvog stana I dok hodam kinim ulicama ini mi se Da svaki prolaznik koga sretnem U mom blistavom pogledu vidi Moju presrenu, spasenu duu.

Poto - poto hou da usput Sakrijem od sveta svoju radost; Odnosim je urno kui I zatvaram u dubini noi Kao zlatni koveg.

A onda iznosim na svetlost dana Komad po komad sakrivenog blaga I ne znam kuda pre da gledam; Jer je svaki kutak moje sobe Pretrpan zlatom.

To je bezgranino bogatstvo Kakvo no nikada nije videla Niti rosa okupala; Vie ga ima nego to je ikada Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe Sa zvezdama umesto dragog kamenja. Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja, Kao kralj meu tim bogatstvom I znam ko je moja kraljica.

Rilkeovo pismo Lu Andreas-Salome u margendorfu 1901.

Ostao sam u mraku kao da sam oslepeo Jer te moje oi vie ne pronalaze. Nejasna uurbanost dana Za mene je sad samo zavesa koja te skriva. Gledam u nju nadajui da e se dii Jer je iza nje ostao moj ivot, Sr i sutina zakonitost moga ivota A ipak i moja smrt.

SUSED

Violino neznanko, to progoni moj duh? U koliko dalekih gradova ve uh gde samotna no me tvoja dira? Dal' mnotvo il' jedan na tebi svira?

Dal' takvih jo ima irom sveta koje bi, bez tebe, ve odavno dno reno progutalo tavno? I to sam tome uvek ja meta?

I zato put moj uvek lei uz one koji te plaljivo gone na pesmu to veli: ivot je tei od teine sve vasione.

*** Treperi prenulog asa luk uz jasan, metalan zvuk: drhte mi ula. Oseam: znan i shvatljiv je plastini dan.

Pre pogleda moga bio je svet k'o jo nerazvijen cvet. Daje se mome oku na dar sad svaka eljena stvar.

Sve je golemo, sve volim, sve ja slikam na zlatu to sja, i diem visoko i aljem taj zrak u neije due mrak.

*** Ovo su veka poslednji trenuci. Vetar s velikog jednog lista tka, po kom pisasmo bog i ti i ja, i koji se u tuoj vrti ruci.

Stranica nova blista, i na njoj moe jo sve da bude, sve.

Potajne sile mere opseg svoj i mrano jedna pored druge bde

VITEZ Vitez u pohod jezdi dug u irok, uman svet. A pred njim sve je: jutro i jug, polje i pir i vrag i drug, devojka, maj i lov i lug, i bezbroj puta bog svud u krug kroz svaki gleda cvet.

Ali u vitezu, ispod pancira, u mrkloj tami uurila se smrt i ami,

i snuje i snuje bez mira: Kada e da zahuji neije otrice rez, kada po eliku da zabruji njen britki vez, pa da mi jednom donese spas i da izvede mene iz elije ove u kojoj bez sna provodim dane povijene, pa da se sve u meni prene, da se najzad ispruim sva i da zapevam na sav glas i zaigram preko tla.

*** Bie sve opet veliko i snano. Njive e snove jednostavne sniti, i namrekane vode e se liti, dinovska debla put neba e se viti i zidovi e pasti, i odvano po dolovima, k'o u doba stara, ivee narod pastira i ratara.

I nee biti crkava, to boga hvataju vrsto k'o begunca koga, i suzama ga krope posle toga,

k'o zarobljenu i ranjenu zver, u svakom domu bie gostoljublja, i svest o rtvovanju, kao zublja, davae naim postupcima smer.

Neemo drugi svet ekati bolno, i eznuemo samo neutolno da posvetimo i as smrtni svoj, da se k'o sluge zemaljskome damo, pa kad smrt nas privine, da znamo da nismo vie nepoznati njoj.

DA UMREM, TA E TI, MOJ BOE?

Da umrem, ta e ti, moj Boe? Ja sam tvoj stalak i tvoj stoer; ja sam tvoj krag pun do vrha (pa da se prospem? da se skrham?); ja sam ti smisao i svrha, ti sa mnom gubi razlog svoj. Imati nee posle mene nijednu kuu gde ti mogu aptati rei zanesene topao pozdrav, prisno hvala. Ja u sa umornih ti nogu spasti ko somotna sandala.

Spae ogrta golem tvoj. Tvoj pogled, to ga vazda eka moj obraz kao jastuk mekan, doi e tada iz daleka da mene trai i ne nae i klone kada Sunce zae kraj stranog stenja, tuih smreka. U meni zebnjom zvoni jeka: ta e da ini, Boe moj?

POSLEDNJE KUE SEOSKE SU SAME...

Poslednje kue seoske su same kao da ovde svet se zavrava. Maleno selo drum ne zadrava da ide dalje polako sred tame. Seoce tek je prelaz koji vodi izmeu dve daljine pune slutnje i strepnje, sve uz domove od utnje koraanje, a nigde mosta. I ko iz sela krene, dugo hodi, i mnogi, moda, mrtav putem osta.

STREPNJA

Po sveloj gori ptiji krik se ori to kao da se besmislen otkiva po ovoj sveloj gori. Pa ipak, obli ptiji krik poiva u ovom trenu to ga stvori ko nebo irok po uveloj gori. Pokorno sve se u taj krik uliva: ini se ko da ova zemlja sva njime se neujno uvija, da golem vetar uza nj se pripija, i ovaj tren, to dalje stremi, bledi i nemi, ko da stvari zna od kojih svako mora da premine kad se iz toga krika vine.

LABUD Ovaj napor: teko i spleteno hoditi kroz jo neuinjeno, nalikuje labudovom hodu. Umiranje, pak, to neshvatanje dotle znane podloge svagdanje, njegovome sputanju na vodu -: koja njega, planog, blago prima,

pa se, srena i minula plima, povlai pod njim, za valom val; dok on sa sve veim dostojanstvom, mirom, pouzdanjem, velianstvom, blagoizvoleva da prostranstvom plovi kao punoletan kralj.

KURTIZANA

Mletako sunce zlato mi izdvaja u kosi, drevnom alhemijom pukom. Obrve kao mostovi se lukom nadnose nad opasnou i mukom oiju, koje tajna staza spaja s kanalima, te celo more pada i die se u njima s puno sklada i menja se. Ko mene vide kada, zbog moje ruke zavidi mom psu, jer ona, koju strast jo ne oari, neranjiva, prstenjem naikana, miluje njega esto, rasejana -. I mladi ljudi, ponos kua starih, od mojih usta otrovani mru.

STEPENITE ORANERIJE Ko kralj to najzad ko bez cilja hodi, tek zato da se nekih retkih dana, sam u svom platu, pokae gospodi pognutoj nemo sa obeju strana -: tako, polako, milou Gospodnjom, izmeu dveju balustrada nemih, koje se pred tom samotnom ophodnjom, to uvis, k nebu i nikuda, stremi, klanjaju od postanja, - isto tako penje se stepenite: kao da je zapovedilo pratiocu svakom da zastane na odstojanju, pa je tom naredbom ih zbunilo toliko da strepe da se za njime upute: ekaju u daljini; i ak niko ne sme da teke prihvati mu skute.

PRANJE MRTVACA

Privikle su se na nj. Al nepoznat postade sasvim ovaj nepoznati kad pod promajom mranom stade sjati kuhinjska lampa. Prale su mu vrat

i, jer im ivot njegov bee stran, izmiljale su neki drugi, lani, perui stalno. Tad jedna spusti dlan, zakaljavi se, i s njim suner vlani, njemu na lice. Malice je sela i druga. Dok se s etke kapi lie, njegova aka, zgrena i svela, ko da je celoj kui htela dokazati da nije edan vie. I dokaza. Kaljucajui, ene rad nastavie, ko da im neto smeta, i preko nemih cvetastih tapeta drhtavi plamen zgrene im sene palacavo je opisivao. Kroz prozor se nezastrveni bezobzirno ljut mrak ulivao. I jedan nagi ovek bezimeni zakone tu je odreivao.

POZNA JESEN U VENECIJI

Grad sada vie ko mamac ne plovi lovei dane to iz mora rone. Staklasta zdanja krtije sad zvone o pogled tvoj. I leto glavu povi u batama, ko hrpa marioneta

umornih, prebijenih i bez moi. Al s dna, iz umskih pradrevnih skeleta izrasta volja: ko da e preko noi admiral budnom arsenalu dati naredbu da udvostrueni broj galija sutra krene, ire svoj smolasti miris, da se flota sjati i naglo nadme jedra istodobno zastave diu blistavo i kobno.

Rajner Marija Rilke PISMA MLADOM PESNIKU (nekoliko lepih misli)

- Niim se jedno umetniko delo ne moe manje dosegnuti nego kritikim reima. - Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najee hteli da nas ubede. - Udubite se u sebe. Istraite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on rairio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vaeg srca, priznajte samom sebi da li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraeno. Ovo pre svega: pitajte samog sebe u najprisnijem asu svojih noi: moram li da piem? Rijte do dna due traei dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje moete da predusretnete snanim i prostim moram, onda izgraujte svoj ivot prema toj neminovnosti. - Ako vam vaa svakidanjica izgleda siromana, nemojte optuivati nju; optuujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli oglasiti njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromatva, ni bednog, ravnodunog mesta. - Umetniko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj osobenosti njegovog porekla lei i sud o njemu: drugog suda nema. - Taj razvoj ne moete poremetiti jae nego ako svoje poglede upuujete napolje i spolja oekujete odgovor na pitanja na koja samo vae najdublje oseanje u vaem najprisnijem asu, moda moe da odgovori. - ... jer u osnovi, i upravo u najdubljim i najvanijim stvarima, mi smo neizrecivo sami ...

- Ironija: Nemojte dozvoliti da ona zavlada vama, naroito ne u nestvaralakim trenucma. U stvaralakim trenucima pokuajte da se njome posluite kao jednim sredstvom vie za poimanje ivota. Primenjena isto, i ona je ista, i ovek ne mora da se nje stidi. - itajte to je moguno manje estetsko-kritikih rasprava ... - Umetnika dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav moe da ih dokui i dri, samo ona moe da bude pravedna prema njima. - I zaista je umetniko doivljavanje tako neverovatno blisko polnom doivljavanju, njegovom bolu i njegovoj nasladi, da su te dve pojave u sutini samo razliiti oblici iste udnje i istog blaenstva. - Tu nema sasvim zrelog i istog polnog sveta, ve je to jedan polni svet koji nije dovoljno [/i]oveanski, koji je samo [i]muki, koji je uspaljenost, pijanstvo i nespokojstvo, a optereen je onim starim predrasudama i tatinama kojima je ovek izopaio i opteretio ljubav. Zato to on voli samo kao mukarac, ne kao ovek, u njegovom polnom oseanju ima neeg uskog, prividno divljeg, mrnjom zadahnutog, prolaznog, ne venog, to umanjuje njegovu umetnost i ini je dvosmislenom i sumnjivom.

- Vi ste tako mladi, pre svakog poinjanja, i ja bih vas, dragi gospodine, koliko god mogu usrdnije molio da imate strpljenja prema svemu to je u vaem srcu nereeno i da pokuate da volite pitanja sama, kao zakljuane odaje i kao knjige pisane potpuno tuim jezikom. Nemojte sada istraivati odgovore koji vam ne mogu biti dati, jer ih ne biste mogli preivljavati. A u tome i jeste stvar da se sve preivljuje. Preivljujte sada pitanja.

- Telesna naslada je ulni doivljaj, isto tako kao i samo gledanje ili sam oseaj kojim neki lep plod ispunjava ivekov jezik; ona je veliko, beskrajno iskustvo koje nam je dato, saznavanje sveta, obilje i sjaj svega znanja. - Moda iznad svega lebdi neko veliko materinstvo kao zajednika enja. - ... ali ovde ima mnogo lepote, jer svuda ima mnogo lepote. - Postoji samo jedna osamljenost, i ona je velika i ne podnosi se lako, i gotovo svima nailaze asovi kada bi oni nju rado zamenili za bilo kakvu, ma koliko banalnu i jevtinu zajednicu, za privid i najsiunijeg slaganja sa prvim koji naie, ma bio to i najnedostojniji ... - ... osamljenost, velika unutarnja osamljenost. Povui se u sebe i satima nikog ne sresti - to moramo umeti postii. Biti osamljen, kao to smo bili u detinjstvu kada su se odrasli kretali oko nas, zaokupljeni stvarima koje su izgledale vane i velike zato to su odrasli inili utisak tolike zaposlenosti, i zato to od sveg njihovog delanja nita nismo shvatali. - Pa kad se jednog dana uvidi kako su njihova zanimanja bedna, njihovi pozivi ukoeni i nemaju vie nikakve veze sa ivotom, zato onda i dalje ne gledati na njih detinjim oima kao na neto tue, iz dubine svog sopstvenog sveta, iz irine svoje sopstvene osamljenosti, koja je i sama rad i in i poziv? Zato detinje mudro nerazumevanje hteti zameniti otporom i prezirom, kada ne razumeti znai biti sam, a otpor i prezir znae uestvovanje u onom od ega se ovek pomou tih sredstava hoe da odvoji. - ... i kada pomiljate na svoje detinjstvo, onda vi opet ivite meu njima, meu osamljenom decom, a odrasli nisu nita i njihovo dostojanstvo nema vrednosti. - Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teka; - I voleti je dobro, jer ljubav je teka. - Ni u jednoj oblasti ljudskog doivljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazliitijih izuma, amci i beike za plivanje;

pribeita svake vrste umelo je da stvori drutveno shvatanje, jer poto je bilo sklono da ljubavni ivot shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi tako da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao to su javne zabave. - ene, u kojima neposrednije, plodnije i sa vie poverenja obitava ivot, mora da su u osnovi postale zrelija ljudska bia, ovenija bia nego to su laki, teretom nemanja telesnog ploda pod povrinu ivota potisnuti mukarac koji, uobraen i uurban, potcenjuje ono to veruje da voli. - Opasne i opake su samo one tuge koje iznosimo meu ljude da bismo ih zagluili; poput bolesti koje se povrno i glupo lee, one se samo povuku i posle male poivke utoliko stranije izbiju; i gomilaju se u dui i jesu ivot, neproivljen, prezren, izgubljen ivot od kojeg se moe i umreti. - To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas trai: biti hrabar za najneobinije, najudnije to nas moe zadesiti na naem ivotnom putu. - Ako u tim vaim unutarnjim zbivanjima ima neeg bolesnog, onda pomislite da je bolest sredstvo kojim se organizam oslobaa stranog elementa. - Nemojte suvie posmatrati sebe. Nemojte izvlaiti prenagljene zakljuke iz onog to vam se deava; prosto pustite da se zbiva. - Uopte, moramo biti veoma obazrivi kad neto nazovemo imenom; - Sve to moete da zamiljate imajui pred oima svoje detinjstvo dobro je.

(prevod Vera Stoji)

ISIDORA SEKULI P. M. Rilke: pisma jednom mladom pesniku

Uvek usamljenom i u sebe povuenom, sada ve mrtvom Rilkeu, oveku uostalom koji je jo za ivota voleo smrt vie ne daju mira sada no dok je bio iv. Imenu njegovu poveavaju sjaj i zvuk, umnoavaju broj dela izdavanjem neizdatih radova, sakupljanjem i objavljivanjem pisama. U Vajmaru, uz arhiv Getea i ilera, uz arhive koji su postepeno osnovali uz onaj prvi: Nieu, Imermanu, Merikeu osnovan je u najnovije doba i arhiv Rilkea. Rade za tu ustanovu, i u njoj, knjievnici, prijatelji, ki i zet Rilkeov. Odatle se upravlja zaostavtinom. Trenutno su pri pismima, kojih ima, dosada, preko est hiljada, a objavljenih, tri zbirke. Kao sve usamljenje, utljive i preosetljive prirode, i Rilke je, izgleda, lako, moda i rado pisao pisma. Preko hiljadu adresanata je zabeleeno; po tom se broju moe suditi da su pisma neobino raznolika, i pisana, kao i pesme Rilkeove, pre ljudstvu nego ljudima, i isto toliko po dobroti koliko po talentu. Rilke se netedice davao drugima, iako je mnogo bolovao i znao da nee biti duga veka, iako se veito lomio po putovanjima i tuim gradovima. Zbirka o kojoj je ovde re jedna je od vanrednih dokaza za udo koje je Rilke bio meu pesnicima, za dobrotu i irinu njegovu, za svetiteljsko strpljenje njegovo. Deset pisama, duih i kraih, ali uvek podugakih, jesu odgovori na pisma mladog oveka F. Ks. Kapusa. Pisma mladieva nisu tampana, ali im se sadrina saznaje iz odgovora na njih. Obratio se Rilkeu potpuno nepoznat mlad ovek, izjadao mu se,

i jadao dalje, na okolnosti u ivotu i stanje due (na kakvo bi se moda mogao potuiti svaki peti ovek); doao mu sa pitanjima na koja, zna se oduvek, nema odgovora sem da ih nae u sebi onaj ko ih trai; poslao sa pismom i pesme na itanje i sud, i jo i nije bio darovan darom poete. Rilke e od prvog pisma rei ta misli o pesmama, ali, ozbiljno i srdano e uzeti na duu oveka, ostati s njim u prepisci est godina, slati pisma dodue razreeno i neuredno, ali ih svakad, od prvog do poslednjeg, pisati s toplinom i punom iskrenou, s naprezanjem misli da ubedi, s trudom da re dobije utenu snagu od lepote umetnikog izraza. F. Ks. Kapus moe biti ponosan na zlatnu knjigu Rilkeovu koja mu je poklonjena, njemu, sluajnom namerniku. Rilke, dakako, nije mladiu mogao dati zapis protiv muka (ne moete, kako kaete, da dovedete u sklad spoljanji svet sa svojim unutranjim), ali mu je razloio da od trenutka kad neko doista odneguje unutranji svoj svet, obinog i lakog sklada izmeu njega i spoljanjeg sveta i ne moe vie biti. Ali, ne samo da se zbog toga ne huli i ne jaue, nego se ak ni odgovori ne trae na pitanja. Neguje se snaga da se ivi sve to ivot donese, dakle da se ive i pitanja bez odgovora. Upadaju u oi najraznovrsnija mesta odakle su pisma datirana: Pariz, Viareo, Vorpsvede u Severnoj Nemakoj, Rim, Borgebi, pa Furuborg, u vedskoj, Pariz. Teko neko oseanje da je svugde na zemlji tu, moralo je goniti tog boleljivog i vrlo siromanog oveka iz mesta u mesto; njega koji je kazao da je srean u sobici van grada sa pogledom i izlazom u slobodnu prirodu, i koji je pisao, u jednom od svojih sjajnih tekstova o Rimu, gradu ija je no velika, zvezdana, meka od vetrova, da je ipak, Rim zato lep to je svugde lepo. Deset Rilkeovih pisama jesu u poetski oblik zaodevena velika lekcija o ivotu ovejem, o unutranjoj samostalnosti oveka. ovek moe i mora biti utruen i bolan od ivota i sveta, ali mora biti nezavisan od toga. Svaki ovek treba, a

tvorac mora biti svet za sebe, nezavisan od svega spoljanjeg, dobrog i zlog. Kroz svoj rast i razvie mora se ovek proneti samostalan i sam. Niko nikom ne moe savetovati ni pomoi u najvanijim stvarima. Meu uslovima za unutranju samostalnost, od nekoliko poznatih Rilkeovih ideala i energija: samoa, siromatvo, istoa, strpljenje samoa je u ovim tekstovima dobila najvie mesta i najsnaniji izraz. Samou ovek ne moe izbei, mada se stalno ljudi trude da je izbegnu. Ona se vraa sa svakim ozbiljnijim i teim dogaajem; a sve je u ivotu ozbiljno, a sve ozbiljno je teko. Samoa je dispozicija da neto primimo, ona je sredstvo da se od neeg odbranmmo. Usamljeni i paljivi moramo biti kad neto ulazi u nas; a da neto izbegnemo, ne vredi nam ni preziranje ni oturivanje time se ba uestvuje u stvari vredi samo odlazak u samou. to je samoa dublja i bolnija utoliko je vie u oveku hrabrosti za venost. Ljudi su kukavice, potiskuju od sebe sve nesrodno, neshvatljivo, teko. Kad se to prima hrabro, nema sudbine spolja, nego iz nas izlazi, poto je postalo jedno s nama, ono to je sudbina n a a. Ljudi otiskuju Boga, tugu, bolesti, smrt, upravo ceo ivot, jer se jednako ale na ivot i beali bi rado od njega. Sa optimizmom jednog sveca-panteiste govori Rilke gorkom mladiu da nema klopki i zamki u ivotu, da ivot uvek ima pravo, da smo stavljeni u ivot zato to je to element koji nam najvie odgovara, da smo potpuno slini ivotu, da se ,,s jednom malo srenijom mimikom ne razlikujemo vie ni od ega to je oko nas. Verovatno je Rilke pisao sa stalnom primilju: da vremenom moda ipak moe probiti u mladom oveku pravi tvoraki impuls, i zato je govorio o ivotu u njegovom probranom obliku, i ponaosob o ivotu tvorca. Pesnik mora sam od sebe beskrajno mnogo traiti, jer je stvarae nain da se isto ivi, die reine Art zu leben. Kroz sva pisma, samim sobom, Rilke obilno pokazuje ta to znai. On je pun ne samo ljubavi, nego potovanja za svaku misao koja mu se javi, za svaku

stvar koju pogleda. Osea se da ga je tome nauilo veliko optenje s prirodom, s njenim ponositim pojavama, sa malim i sirotim njenim stvarima. Ko prirodu ne voli, ne zna i ne ume biti sam. Voleti treba u prirodi naroito one stvari u kojima traje veno, koje se moe voleti, i samotno, u emu se moe tiho uestvovati. Mladi se, izgleda, potuio Rilkeu da je izgubio Boga. A Rilke ga pita (sa jednim sedim, dobrim osmehom, osea se) kako se moe Bog izgubiti, bilo da ga ovek nije ni imao, bilo da ga je imao. Retki ga imaju, ali svako mora oseati da e Bog doi. ,,Bog, to je zakljuni plod na drvetu na kojem smo mi lie. Bog se gradi u nama i od nas. A zato to je samoa najbolje i najplodnije u oveku, rad, rang i poziv na, i Bog se gradi samoom. Vanredna je, ako smemo rei, panteistikohrianska sinteza Rilkeova o neprekidnom poinjanju Boga sa svakim radom duha, o sigurnom, ali nedovrenom nastadanju Njegovu, tako da ga lino niko od nas nee dovriti, iako ga moe imati. Sa svaim to radimo sami, bez uesnika i pristalica, poinjemo Njega; naravno, neemo ga doiveti, kao to nas nisu doiveli nai pretci. Ljubav je meu tekim stvarima ovoga ivota najtea. Rilke govori o njoj i povodom tekoa u spolnom ivotu. Ljudi su telesno uivanje izopaili, kao sve (jedenje, na primer, i u velikom siromatvu, i u bogatakim presiavanjima). Pesnik naroito mora znati da je plodnost oveka jedna, telesna i duhovna plodnost jedno. Spolovi nisu tako tui kakvima su ih ljudi nainili. Povodom te teme, spominje pesnika Demela (u vezi sa odlomkom Kapusova pisma o Demelu), priznaje mu veliku umetniku snagu, ali se slae sa Kapusovom karakteristikom o Demelu: brunstig leben und dichten. U spolnom, nije dosta ist, voli samo kao mukarac a ne i kao ovek, oseanje spolno mu je puno divljine. Mlad ovek mora uiti ljubav. Ljubav je rad na sebi, i to sloen i dugotrajan, pod uslovom da se samoa povisi i udubi radi toga vie no ikad. Sve ukupno to ovek radi, samo je priprema da se doivi ljubav. Baciti se to pre u

strast, to je izgubiti sebe. Hecpea je to ljudi stavljaju telesno uivanje ,,na najumornija mesta ivota, kad hoe da se raseju i zaborave. Rilke, dakako, i tu unosi svoje duboko iskustvo o samoi, i kae da su dvoje koji se vole ,,dve samoe koje se tite, granie, pozdravljaju. Iz neverovatnih dubina vadi Rilke beskrajni niz iskustava, kojima se trudi da mladia, postao on pesnik ili ne postao, naui da se penje ka najviem. On mu se, mladi Rilkeu, potuio i na nesreno detinjstvo. Rilke, u nekoliko zbijenih kao olovo tekih reenica kae sve o nesrei usamljene dece, koja su svemu izloena, a y svemu tua, i opominje da se u takvim sluajevima ne osudi lako, ne kae lako re: porok. Sa imenima treba bili oprezan. esto se o ime jednog prekraja razbio ceo jedan ivot. Kroz sva ta, i takva pisma, Rilke je svega na jednom mestu uzdahnuo nad svojim ivotom, otet sa plemenitom eljom da ohrabri. Nemojte misliti da onaj koji pokuava da vas utei, ivi bez muke ispod prostih i tekih rei koje vama ponekad gode. Njegov ivot je pun truda i tuge, i zaostaje daleko za vaim. Ali da je drukije, ne bi one rei nikada naao. italac se na kraju krajeva pita: kako je Rilke to blago mogao baciti u pisma, i u pisma potpuno nepoznatom i nikada nevienom prolazniku! Ali, seti se zatim da su i sve pesme i prie Rilkeove tako pisane. Taj pesnik je doterao do onog svetlog svetakog siromatva, iz kojeg, Boijim udom, tee mo darivanja, najbogatijeg i najistijeg davanja. Ova pisma su dragocen dokument, redak i jedinstven, kako pesnik uvlai slavu u tamu i skrivenost, da bi uzrela do ljubavi.

(1931)