BOGOMOLITVENO Molitveno tihovanje ATOS - MOST IZMEDJU NEBA I ZEMLJE Autobus je pristigao u zaspali Uranopolis bas kada je sunce

izranjalo iz mora. Dremljivi putnici, mirjani i kaludjeri, namah ozivese. To je krajnja stanica, a dalje se moze samo morem. Uranopolis, nebeski grad; kakvo bozansko ime za malo ribarsko selo. Ali i prilici mislim se ja, jer tamo iza tih cnih brda prostire se Svetu Gora, zemlja kojoj slicne nigde nema. Jedini stanovnici te zemlje su monasi. Svi ostali: hodocasnici i drugi, tu samo privremeno borave. Atos, paradigma pravoslavnog asketizma zabranjuje pristup zenama na svoje tlo, pa zato tamo kao nigde na svetu, vec vise od 1.000 godina ljudi zive i umiru ali se niko ne radja. Tamo cak ni zenke zivotinja nisu dobrodosle. Upitan, jedan kaludjer je to objasnio na primeru krave, koju u odredjeno vreme treba musti dvaputa dnevno, a to bi znatno remetilo molitvene obaveze monaha. Jedini izuzeci od pravila su macke (zbog miseva) i kokoske (zumance je neophodno za spravljanje boja za ikonopisanje). Netaknuta priroda Atosa je bozanstvena kombinacija planine i mora. Tu vlada nestvarna tisina, a pejsaz je harmonizovana celina pitomih gustih suma i divljih strmoglavih litica nad morem. Ali velicanstvena priroda nije tu da monasi u njoj uzivaju na nas svetovni nacin. To okruzenje njih inspirise da sa aketskom strogoscu upraznjavaju svoju posvecenost Bogu, prociscavajuci svoja srca od svih zelja ovoga sveta. Cak i racunjanje vremena na Atosu je prilagodjeno, ne prema sekularnom zivotu, vec ka molitvi, manastirskom i vecnom zivotu. Posto pojam vremena nije konvekcionalan, vec je okrenut vecnosti, sve se krece sporije i bez zurbe. Tamo se dani u godini racunaju po starom julijanskom kalendaru, a sati po vizantinskom hronometru. Dan pocinje zalaskom sunca a ne u ponoc, i povezan je sa prirodnim fenomenom a ne sa ljudskom kalkulacijom. Na taj nacin zalazak sunca definise vreme, a ne obrnuto. Gostoprinstvo svetogorskih monaha je jedinstveno i neuporedivo. Gde jos na planeti toliko mnostvo stranaca, koji najcesce dolaze bez najave, biva svakodnevno primano sa iskrenim altruizmom na konak i zajednicku molitvu.

Posle nekoliko dana na Svetoj Gori svaki posetilac, bez obzira na religijsku opredelenost i nacionalnu ili kulturnu tradiciju, oseti blagodet pozitivne energije koja se tamo siri. Ipak pokadkad taj sveopsti spokoj i apsolutna harmonija bivaju naruseni, i to uvek i jedino od nas, hodocasnika - dodjosa sa drugoga sveta. Pravoslavna spiritualna tradicija ne sastoji se od skola kao sto je to slucaj sa zapadnim hriscanstvom, gde ima puno razlicitih redova (benediktanci, jezuiti, franjevci). Na Svetoj Gori sprovodi se monaska asketska tradicija neprestane molitve i mentalnog mira isihazam ili tihovanje. Osnovna molitva koja se provlaci kroz javu i san svakog monaha sastoji se od nekoliko reci: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnoga ili jos krace Gospode, smiluj se - grcki Kyrie eleison. Ukoliko kaludjer nije zauzet nekim drugim poslom, on u ruci ima brojanice po kojima prebira sa cvora na cvor ponavljajuci ove reci. Tako, u zemlji gde i svaki kamen sapuce molitvu, tihuju svoje zivote crni andjeli Atosa, koji zivi na zemlji da bi sebi stvorio mesto u carstvu nebeskom. Blazeni su i u srcu cisti, jer ce Boga videti. Hodocasnici cesto postavljaju pitanje: Koja je svrha takvog zivota?. Na to monasi obicno odgovaraju: A koja je svrha vasega?. Nakon smrti kaludjera sabraca ga sahranjuju direkto u zemlju, bez kovcega. Posle tri godine posmrtni ostaci se vade iz zemlje i lobanja se pere u vinu. Ukoliko je ona bele ili zute boje dusa pokojnika je spasena, a ukoliko je siva tu ima nekih problema. Svakog jutro iz Uranopolisa isplovljava brod noseci putnike koji za taj dan imaju dozvolu ulaska na Svetu Goru. Na svom putovanju do luke Dafne koje traje 2 sata brod pristaje nekoliko puta u pristanistima arsanama usputnih manastira. Iz luke Dafne moze se dalje autobusom do gradica Kareje, ili drugim manjim brodom do manastira koji se nalaze duz juznog oboda planine Atos. Verujuci kazu da se Atosu prilazi peske, ako vec ne na kolenima, jer je hodocasce putovanje posveceno ljubavi prema Bogu. Posto je ovde pesacenje uobicajeni nacin putovanja, rastojanja se ne mere kilometrima vec satima hoda. I jos nesto; jedino hodoljublje ovim prostorom omogucava da sva ta lepota udje duboko u nas.

Hodajuci vrletima Svete Gore zapazio sam razlike u poimanju toga cina. Hodocasnici slovenskog porekla, narocito Rusi, ali i Srbi i Bugari, smatraju da duhovno prociscenje koje dolazi kao nagrada, mora biti placeno patnjom napornog visesatnog pesacenja. Nasuprot tome Grci su misljenja da se duhovna obnova postize spiritualnom konteplacijom a ne fizickim delovanjem. Zato se oni Svetom Gorom voze mini busom gde je to moguce, a po bespucu jasu na muli. Mnogi misle da su mula i mazga sinonimi za istu zivotinju, ali to nije tacno. Mula je mesanac kobile i magarca, dok mazga nastaje ukrstanjem konja i magarice. Ove zivotinje bioloski nemogu imati dalje potomke. Mula je snaznija i izdrzljivija od konja i nezamenjiva je na Svetoj Gori. Pored toga sto sluzi za jahanje - na njoj se covek moze ispeti skoro do samog vrha Atosa, mula je neophodna u prenosenju raznih tovara kroz divljinu. U sredistu svakog manastira, a svi su sagradjeni kao srednjovekovne tvrdjave, nalazi se najznacajniji objekat - glavna crkva, katalikon, dok okolo u zidinama bude jos nekoliko manjih crkvica - paraklisa. Kroz crkveni ulaz koji je uvek na zapadnoj strani, dospeva se u pripratu (velike crkve poput hilandarske imaju po dve), a zatim u glavni deo crkve sa ikonostasom i oltarskim delom. Uobicajeno je da osnova svetogorskih katalikona bude u obliku grckog krsta - ciji su svi kraci iste duzine. Pravoslavna crkva, za razliku od katolicke, ne ukrasava se skulpturama, vec samo freskama i ikonama. Poziv na bogosluzenje oglasava se, ne zvonjavom zvona, vec udarcima u dugacku drvenu dasku klepalo, u koju monah dok obilazi oko crkve ritmicki udara drvenim batom. Zvuk je vrlo prodoran i upecatljiv, a ovaj obred evocira uspomenu na dogadjaj kada je Noje na isti nacin pozivao zivotinje da udju u barku i spasu se ispred Potopa. Tako isto manastirsko bratsvo poziva u crkvu na molitvu i spasenje dok jos ima vremena. Prekoputa svake glavne crkve na Svetoj Gori uvek se nalazi trpezarija, objekat drugi po vaznosti u manastiru ( osim kad prostor to ne dozvoljava), jer se zajednicki obed, tokom koga se citaju zitije svetih, smatra nastavkom liturgije. Atos je mesto gde je linija izmedju vidljivog i nevidljivog, izmedju proslosti i buducnosti, svetog i profanog vise nego transparentna. Zato je poseta Svetoj Gori korak kroz vreme, bolje reci to je korak van vremena. Svaki pridoslica na to mesto, okruzen svetim

manastirama i relikvijama u njima, a ponajvise svetim monasima u molitvenom bdenju za sebe, ali i za nas, dozivljava iskustvo najblize Raju koje covek moze doziveti na Zemlji.