ak Derida: PITANJE STILA Poev od Bazela sedamdesetdruge (Roenje tragedije) Nie pie Malvidi fon Majzenbug.

Isecam iz njegovog pisma forme jednog pokretnog natpisa. "... konano je moj mali paket za vas [ili mali nabor: mein Bndelchen fr Sie. Da li emo ikad saznati ta je to bilo izmeu njih to se tako zove?] spreman i konano ete uti novosti od mene, poto sam morao da se pojavim potonuo u istinsku tiinu groba (Grabesschweigen)... mogli bismo proslaviti otmeni susret naeg bazelskog sabora (Basler Konzil) o kome u srcu uvam seanje... Za treu nedelju novembra, za osam dana, najavljena mi je jedna gospodska poseta (ein herrlicher Besuch) ovde, u Bazelu! "Poseta po sebi" (der Besuch an sich), Wagner mit Frau, Vagner i njegova ena. Oni su na velikoj turneji tokom koje ele da obiu sva znaajna pozorita Nemake. Ali tom prilikom takoe i uvenog ZUBARA iz Bazela kome dugujem ogromnu zahvalnost (dem ich also sehr viel Dank schulde). [U tom dugakom pismu zubar je jedna od tri podvuene rei]... Uspeo sam da s Roenjem tragedije postanem zapravo najskaradniji filolog dananjice [najnepristojniji, der anstssigste Philologe des Tages] i da posao onih koji su hteli da se poveu sa mnom postane pravo udo neustraivosti, tolika je slonost oko toga da mi se izrekne smrtna presuda (ber mich den Stab zu brechen)" (7. novembar 1872.). Dogovoreni naslov ove seanse bio je pitanje stila. Ali, moj predmet bie ena. Ostalo bi da se pita da li se to svodi na isto ili na drugo. "Pitanje stila", ne sumnjam da ste ga prepoznali, jeste jedan citat. Kada sam ga predloio, eleo sam da istaknem, uzimajui u obzir ono to mi je reeno o neophodnosti ovog kolokvijuma, da ne bih mogao na njemu da izloim nita to ne pripada prostoru koji je tokom ove dve godine osloboen itanjima koja otvaraju novu fazu u procesu dekonstruktivnog to e rei afirmativnog tumaenja. Ukoliko ne citiram te radove(1) kojima mnogo dugujem, ak ni Verzije sunca koje mi predaju ovaj naslov, otvarajui problemsko polje sve do margine na kojoj (u blizini njenog skretanja) u se zadrati, to nee biti ni usled propusta, ni usled tatine nezavisnosti, ve pre zbog toga da ne bih fragmentirao dug i da bih ga pretpostavljao u svakom trenutku u celini. Pitanje stila, to je uvek pitanje nekog otrog predmeta. Ponekad samo jednog pera. Ali jednako i bodea (stylet), ak noa. Pomou kojih svakako moemo okrutno napasti ono to filozofija naziva imenom materije ili materice, da bi se u to zakucao beleg, ostavio otisak ili forma,

ali takoe i da bi se odbacila jedna opasna sila, da bi se drala na razdaljini, da bi se potisnula, da bi se od nje sauvalo povijajui se, tada, ili prepovijajui se, u bekstvu, iza velova. Ostavimo ovu poslednju re da pluta, kao pokrilje izmeu mukog i enskog. Na jezik obezbeuje nam uivanje u tome, pod uslovom da to ne izgovorimo. to se tie velova, tu smo, Nie je upranjavao sve anrove. Stil bi se u tom sluaju istakao kao kljun (peron), na primer na nekom skrivenom brodu: rostrum, ispupenje koje ide napred kako bi se savladao napad i sasekla protivnikova spoljanjost. Ili, jo uvek u pomorskim terminima, taj vrh stene koji se takoe naziva uzviicom (peron) i koji "razbija talase na ulasku u luku". Stil, prema tome, moe takoe svojom mamuzom (peron) tititi protiv zastraujue pretnje, zaslepljujue i smrtne pretnje koja se predstavlja, koja se uporno daje na uvid: protiv prisustva, dakle sadraja, same stvari, smisla, istine osim ako to ve nije ponor koji je deflorisan u svom tom obelodanjivanju razlike. Ve, ime onoga to se brie ili to se unapred utajilo, ostavljajui meutim jedan beleg, jedan utajeni potpis u samom onom iz ega se povlai ovde prisutnog koji bi trebalo uzeti u obzir to je ono to emo uiniti , mada ta operacija ne moe biti prosta niti se moe uiniti iz jednog poteza. Mamuza (peron), na franakom ili visoko-nemakom sporo, na galskom spor, a na engleskom spur. U Engleskim reima Malarme je pribliava rei spurn, prezirati, odgurnuti, odbaciti s prezirom. To nije neka fascinantna homonimija, ve od jednog jezika do drugog operacija istorijske i semantike nunosti: englesko spur, mamuza, jeste "ista re" kao i nemako Spur: trag, penuava voda koju brod ostavlja za sobom, pokazatelj, beleg. Mamuzajui (peronnant) stil, dugaak predmet, duguljast, koji slui prilikom odbijanja udarca utoliko to probada, duguljasti iljak koji dobija svoju apotropejonsku mo od spletkarenja, platana, velova koji streme, koji se povijaju ili previjaju ka njemu; to je, ne treba zaboraviti, takoe i kiobran. Na primer, ali da se ne zaboravi. Da bi se insistiralo na onome to utiskuje beleg stilizovane mamuze u pitanje ene ne kaem figuru ene, kako se to ve esto govori, poto e se ovde raditi o tome da se vidi podizanje figure ene, budui da je pitanje figure istovremeno otvoreno i zatvoreno onim to se naziva enom da bi se, odsad, takoe oglasilo ono to ureuje igru jedara (nekog broda, na primer) u apotropejonskom strahu; da bi se konano pustilo da se pojavi nekakva razmena izmeu stila i ene kod Niea, evo nekoliko redova iz Vesele nauke.(2) "ene i njihovo delovanje na daljinu [ihre Wirkung in die Ferne]. "Da li jo imam ui? Da li sam jo samo uvo i nita vie?" [Sva Nieova pitanja, pogotovo ono o eni, zamotana su u lavirint

jednog uha i, jedva neto dalje, u Veseloj nauci (Die Herrinnen der Herren, Gospodarice gospodara, 70), zavesa ili zastor, jedno platno (Vorhang) se die ("pred mogunostima u koje mi obino ne verujemo") kad se podigne kakav duboki moni alt (eine tiefe mchtige Altstimme) koji izgleda da, kao ono najbolje od oveka, prevazilazi razliku polova (ber das Geschlecht hinaus) i otelovljuje ideal. Ali kada se radi o glasovima kastrata "koji prikazuju idealnog mukog ljubavnika, na primer Romea", Nie izgovara svoju rezervu: "Ne verujemo u ove ljubavnike: ovi glasovi sadravaju jo uvek boju neeg majinskog i od domaice, i ba tada najvie kada najvie zvui ljubav."] "Da li sam jo samo uvo i nita vie? Ovde stojim usred poara udaranja mora u bregove [neprevodiva igra rei, kako se to ve kae: Hier steche ich mich inmitten des Brandes der Brandung. Brandung, u bliskosti s uarenou onog Brand, to takoe oznaava beleg u usijanom elezu, to je udaranje mora u bregove, povratak talasa samih ka sebi kada naiu na lance stena ili kada se razbiju o grebene, litice, iljke itd.] iji beli plamenovi liu do mojih nogu [ja sam, dakle, mamuza]: sa svih strana zavija, preti, vie, piska na mene, dok u najdubljoj dubini stari zemljotresac peva svoju ariju [seine Arie sangt, Arijadna nije tako daleko], potmulu kao to rie bik, on udara uz to takav takt zemljotresca da ak ovim od kie ispranim udovitima od stena ovde drhti srce. Tada se iznenada, kao roena iz nitavila, pojavljuje pred kapijom ovog avolskog lavirinta, na udaljenosti samo od nekoliko hvati velika jedrilica (Segelschiff), klizei utljivo kao duh. Ah, ta avetinjska lepota! Kakvom me ari obuzima! Kako? Da li su se ovde ukrcali sav mir i udljivost sveta. Da li sama moja srea sedi na tom tihom mestu, moje srenije Ja, moje drugo ovekoveeno sopstvo? Ne biti mrtav, a ipak vie ne iveti? Kao neko sablasno, tiho, posmatrajue, klizee, lebdee neodreeno (Mittelwesen) bie? Kao laa to sa svojim belim jedrima kao neki ogroman leptir leti preko tamnog mora! Da! Leteti preko postojanja (ber das Dasein hinlaufen)! To je ono! To bi bilo ono! ini se da je ovde buka (Lrm) mene uinila fantastom (Phantasten)? Svaka velika buka (Lrm) ini da sreu stavljamo u tiinu i daljinu (Ferne). Kada se neki ovek nalazi usred svoje buke (Lrm), usred svog udaranja mora u bregove (Brandung, opet) hitaca i nacrta (Wrfen und Entwurfen): tada svakako vidi i tiho arobno bie kako prolazi pored njega, za ijom sreom i povuenou (Zurckgezogenheit: povlaenje u sebe) ezne to su ene (es sind die Frauen). On skoro misli da tamo kod ena obitava njegovo bolje sopstvo (sein besseres Selbst): na tim tihim mestima i najbunije udaranje mora u bregove (Brandung) postaje grobna tiina (Totenstille) i sam ivot snom o ivotu (ber das Leben)." Prethodni fragment, Wir Knstler! (Mi umetnici!), koji poinje sa "Ako volimo neku enu", opisuje kretanje koje simultano obeleava somnabulni rizik smrti, san o smrti, sublimaciju i skrivanje prirode. Vrednost skrivanja se ne razdvaja od odnosa umetnosti prema eni: "obuzima nas duh i snaga sna i mi otvorenih oiju i hladno protiv svih opasnosti penjemo se najopasnijim putevima gore po krovovima i tornjevima fantazije (Phantasterei), i bez svake vrtoglavice, kao da smo roeni da puemo mi meseari dana (wir Nacht-wander des Tages)! mi

umetnici! Mi skrivai prirodnosti (wir Verhehler der Naturlichkeit)! Mi meseari i tragai za Bogom (wir Mond und Gottschtigen)! Mi kao smrtno tihi, neumorni putnici (wir totenstillen, unermdlichen Wanderer) na visinama, koje ne viamo kao visine, nego kao nae ravnice, kao nae sigurnosti!" "Ipak! Ipak! Moj plemeniti sanjaru, i na najlepoj jedrilici ima toliko mnogo uma i buke (Lrm) i naalost toliko mnogo slabe jadne buke (kleinen erbrmlichen Lrm)! ar i najmonije delovanje ena (der Zauber und dit mchtigste Wirkung der Frauen) jeste, da govorimo jezikom filozofa, delovanje na daljinu (eine Wirkung in die Ferne), actio in distans: ali uz to spada najpre i pre svega distanca! (dazu gehrt aber, zuerst und vor allem Distanz!)." Na kom se koraku otkriva ova Dis-tanz? Nieovo pisanje ve je podraava jednim stilskim uinkom, udenutim izmeu latinskog navoda (actio in distans) koji parodira jezik filozofa, i znaka usklika, crticom koja odgaa re Distanz: koja nas poziva na piruetu ili igru siluete kako bi nas odnela daleko od tih mnogostrukih velova koji dovode do toga da sanjamo o smrti. Zavoenje ene deluje na daljinu, daljina je element njene moi. Ali od tog poja, od tog ara treba se drati na daljini, treba se drati na daljini od daljine, ne samo, kako bi se moglo verovati, da bi se sauvalo protiv te fascinacije, ve i da bi se ona iskusila. Potrebna je distanca (koja je potrebna), treba se drati na distanci (Distanz), onoj koja nam fali, onoj koju proputamo da uinimo, i to takoe lii na savet mukarca mukarcu: da bi zaveo a da ne dopusti da bude zaveden. Ako se treba drati na daljini od enskog delovanja (od actio in distans), onoga koje se ne svodi na prosto pribliavanje, osim ako se ne rizikuje sama smrt, to je stoga to "ena" moda nije neka stvar, odredljivi identitet jedne figure koja se oglaava iz daljine, iz daljine druge stvari, od koje bi se imalo udaljiti ili joj se pribliiti. Moda je ona, kao ne-identiet, ne-figura, simulakrum, ponor daljine, udaljavanje daljine, rad oprostoravanja, daljina sama i, ako se moe opet rei, a to je nemogue, daljina sama. Ovde bi trebalo pribei hajdegerovskoj upotrebi rei Entfernung: istovremeno razmicanje, udaljavanje i udaljavanje udaljavanja, udaljavanje daljine, u-daljavanje (-loignement), konstituiua destrukcija (Ent-) dalekog kao takvog, prikrivena enigma pribliavanja. Razmaknuto otvaranje ove Entfernung omoguuje istinu, a ena se u njoj razmie sama sobom. Ne postoji sutina ene, zato to se ena razmie i razmie se sama sobom. Ona prodire, ona potapa, bez kraja, bez osnova, svu esencijalnost, sav identitet, svo vlasnitvo. Filozofski diskurs, koji je ovde oslepljen, propada puta da bude strmoglavljen u svoju propast. Ne postoji istina ene, a to je stoga to taj ponorni razmak istine, ta ne-istina jeste "istina". ena je jedno ime te ne-istine istine.

Ja zastupam tu propoziciju drei se nekolikih tekstova meu mnogim drugim. S jedne strane Nie doteruje za svoj raun, na jedan nain koji emo morati da odredimo, tu jedva alegorijsku figuru: istina kao ena ili kao kretanje vela enskog stida. A u jednom retko citiranom fragmentu on razvija sauesnitvo, pre nego jedinstvo, ene, ivota, zavoenja, stida i svih uinaka vela (Schleier, Enthllung, Verhllung). Ovde se ozbiljan problem tie onoga to se obelodanjuje samo jednom, das enthllt sich uns einmal. Evo samo poslednjih redova: "... jer ne-boanska stvarnost ono lepo ak nam uopte ne daje ili samo jedan put! Hou da kaem da je svet prepun lepih stvari, ali uprkos tome veoma siromaan, veoma siromaan u lepim trenucima i otkrivanjima (Enthllungen) tih stvari. Ali moda je to najvea ar (Zauber) ivota: na njoj lei zlatom protkani veo (golddruchwirkter Schleier) lepih mogunosti, obeavajui, protivei se, stidei se, podrugujui se, saaljevajui, zavodniki. Da, ivot je ena!" Ali s druge strane, tu istinu koja je ena, filozof koji veruje, lakoveran i dogmatian, istinu kao enu nije uopte razumeo. Nije razumeo ni istinu ni enu. Jer, ako je ena istina, ona zna da ne postoji istina, da se istina ne deava i da nema istine. I ona je ena ukoliko ne veruje, ona, u istinu, dakle u ono to ona jeste, u ono to se veruje da ona jeste, to ona, dakle, nije. Tako deluje daljina kada se doepa vlastitog identiteta ene i iz sedla izbaci filozofa kavaljera, osim ako ovaj ne primi od same ene dve mamuze, udarce stila ili udar bodea, ija razmena tada pomuuje polni identitet: "to neko ne moe da se brani i shodno tome to i ne eli u naim oima jo mu ne slui na sramotu: ali mi slabo cenimo onog ko nije sposoban na osvetu niti ima za to dobru volju svejedno da li je to mukarac ili ena. Ako li bi nas neka ena mogla zadrati (ili kako se kae 'vrsto drati'), u koju nemamo poverenja da bi pod odreenim okolnostima znala dobro da se koristi bodeom (nekom vrstom bodea, irgendeine Art von Dolch) protiv nas? Ili protiv sebe: to bi u odreenom sluaju bila osvetljivija osveta (kineska osveta) (69)." ena, gospodarica, Nieova ena gospodarica, lii ponekad na Pentesileju. Zajedno sa ekspirom, u Volji za mo je i Klajst citiran povodom nasilja nametnutog itaocu i povodom "zadovoljstva skrivanja". Klajst je takoe napisao jednu "molitvu Zoroastra". Kako ena, budui da je istina, moe da ne veruje u istinu? Ali, isto tako, kako biti istina i jo uvek u nju verovati? Poetak S one strane dobra i zla: "Pretpostavimo da je istina ena, ta onda? Zar nije opravdana sumnja kako su se svi filozofi ukoliko su bili dogmatici slabo razumevali u ene (sich schlecht auf Weiber verstanden), kako su jezovita ozbiljnost i nezgrapna nametljivost (ungeschickte und unschickliche Mittel) s kojom su oni dosad obino pristupali istini bile nepodesna i nezgodna sredstva za osvajanje jedne devojke (Frauenzimmer, izraz prezira: jedne lake devojke)?"

Nie u tom trenutku vri okret od istine ene ili istine istine: "Izvesno je da se istina nije dala osvojiti; i danas snudena i obeshrabrena dranja tu stoji svaka vrsta dogmatike. Ako ona jo uopte i stoji!" ena (istina) se ne da osvojiti. Istinu govorei, ena, istina, ne da se osvojiti. Ono to se istinu govorei ne da osvojiti jeste ensko, ono to ne treba da u urbi bude prevedeno enskou, enskou ene, enskom seksualnou i drugim esencijalizujuim fetiima koji su upravo ono to verujemo da osvajamo kada ostajemo pri nedotupavnosti dogmatskog filozofa, nesposobnog umetnika ili zavodnika bez iskustva. Taj razmak istine koja se pomera od same sebe, koja se umee izmeu navodnika (spletka, uzvik, kraa i kleta neke lake ene), sve to to je u Nieovom pisanju proizvelo stavljanje "istine" izmeu navodnika i, u rigoroznom produetku, svega ostalog ono to je dakle upravo upisalo istinu, to je, ne recimo ak ni ensko to je ensko "delovanje". Ona pie. Stil se njoj vraa. Radije: ako je stil (kao to bi penis, prema Frojdu, bio "normalni prototip fetia") mukarac, pisanje bi bilo ena. Sva ta oruja krue iz ruke u ruku, prelaze iz jedne suprotnosti u drugu, a i dalje ostaje pitanje ta ja radim ovde u ovom trenutku. Ne bi li trebalo te, naizgled feministike, propozicije uskladiti s enormnim korpusom Nieovog ogorenog anti-feminizma? Kongruencija to je re koju u ovde, shodno konvenciji, suprotstaviti koherenciji; ona je vrlo enigmatina, ali sasvim neophodna. Takva bi, barem, bila teza sadanjeg saoptenja. Istina-ena je skepticizam ili zamagljujue skrivanje, eto ta bi trebalo moi misliti. Ono skepsis "istine" u starosti ene: "Bojim se da su ostarele ene (altgewordene Frauen) u najtajnijem kutku svog srca skeptinije od svih mukaraca: one veruju u povrnost postojanja kao u njegovu sutinu, i sva vrlina i dubina njima je samo zavijanje (Verhllung) te 'istine', veoma poeljno zavijanje neeg pudendum dakle neka stvar pristojnosti i stida, i ne vie!" (Vesela nauka, 64, "Skeptiar"; v. takoe pogotovo kraj Predgovora za Veselu nauku). "Istina" bi bila samo povrina; ona bi postala duboka, presna, poeljna istina, iskljuivo putem uinka vela: koji pada na nju. Istina koja nije suspendovana navodnicima i koja prikriva povrinu kretanja stida. Bilo bi dovoljno suspendovati veo ili ga pustiti da na neki drugi nain padne pa da vie nema istine ili samo "istine" tako napisane.

Zato, stoga, uas, strah, "stid"? enska daljina sama sobom odvaja istinu, suspendujui odnos prema kastraciji. Suspendovati, onako kako se moe razapeti ili rairiti neko platno, neki odnos itd., koji se u isto vreme ostavlja suspendovan u neodluenosti. Suspendovani odnos prema kastraciji: ne prema istini kastracije, u koju ena ne veruje, niti prema istini kao kastraciji, niti prema istini-kastraciji. Istina-kastracija, to je upravo posao mukarca, zaposlenost mukarca koji nikad nije dovoljno star, dovoljno skeptian i licemeran, i koji se, u svojoj lakovernosti i svojoj nedotupavnosti (koja je uvek seksualna i koja sebi, kada se ukae prilika, daje predstavu iskusnog gospodarenja), kastrira da bi proizveo obmanu istinekastracije. (Sa te take bi trebalo moda ispitivati, raz-postaviti, upotrebu vela, istine koja govori, kastracije i falocentrizma u lakanovskom diskursu, na primer.) "ena" ta re vri epohu (3) ne veruje vie ni u nalije kastracije, u antikastraciju. Ona je za to suvie prepredena i ona zna sama od sebe, na osnovu svog delovanja barem, i mi (ali ko mi?) bi to trebalo da nauimo da bi joj takav preokret oduzeo svaku mogunost simulakruma, da bi se uistinu sveo na isto i da bi je, izvesnije no ikad, postavio u staru mainu, u falogocentrizam potpomognut svojim sauesnikom, obrnutom slikom tienik, akom galamdijom, to e rei: disciplinovanim gospodarevim uenikom. Dakle, "ena" ima potrebu za uinkom kastracije, bez koga ne bi umela da zavodi niti da stvori elju ali ona oigledno u nju ne veruje. "ena" je ono to u to ne veruje i to se time igra. Time se igra: jednim novim pojmom ili jednom novom strukturom verovanja koja stremi ka smehu, mukarcem ona to zna , jednim znanjem sa kojim nijedna dogmatska ili lakoverna filozofija nije mogla da se izbori: da se kastracija ne dogaa. Tu formulu treba vrlo oprezno premetati. Ona najpre istie da dogaaj kastracije nije odredljiv, da je on neodluivi beleg ili ne-beleg, diskretna margina ije su posledice neizraunljive ja sam pokuao na drugom mestu da zapazim jednu od njih , svodei se na striktnu ekvivalenciju afirmacije i negacije kastracije, kastracije i anti-kastracije, asumpcije i poricanja. Da bi se, kasnije, razvila, moda, pod naslovom argumenta steznika, pozajmljenog iz Frojdovog teksta o fetiizmu. Da se dogodila, katracija bi bila ta sintaksa neodluivog, koja utvruje anulirajui ih i ujednaujui ih sve diskurse u pro et contra. To je bezvredan potez, koji se uostalom nikada ne izvodi bez interesa. Otuda krajnost "Skepsis des Weibes". Od trenutka kada ona podere veo stida ili istine, u koji smo eleli da je umotamo, drei je "u najveem moguem neznanju in eroticis", njen skepticizam vie nema granica. itamo Von der weiblichen Keuschheit (O enskoj ednosti, Vesela nauka, 71): u "protivrenosti izmeu

ljubavi i stida", u "susedstvu Boga i ivotinje", izmeu "zagonetke reenja" i "reenja zagonetke" usidrie se "krajnja filozofija i krajnji skepticizam ene". U tu prazninu ona baca svoje sidro (die letze Philosophie und Skepsis des Weibes an diesen Punkt ihre Anker wirft). "ena" se tada tako malo interesuje za istinu, ona u nju tako malo veruje, da je se ak ne tie ni istina o njenoj vlastitoj stvari. "Mukarac" je taj koji veruje da se njegov diskurs o eni ili o istini tie to je topogafsko pitanje koje sam nagovestio, koje se takoe izvrdava, kao i uvek, odmah, kada je re o neodluivoj konturi kastracije ene. On je obmanjuje. "Mukarac" je taj koji veruje u istinu ene, u enu-istinu. I, zaista, ene feministi, protiv kojih Nie umnoava svoj sarkazam, to su mukarci. Feminizam, to je delovanje putem koga ena eli da lii na mukarca, na dogmatskog filozofa, zahtevajui istinu, nauku, objektivnost, to e rei sa svom muevnom iluzijom, uinak kastracije koji se za nju vezuje. Feminizam eli i kastraciju ene. Gubitak stila. Nie ispravno potkazuje nedostatak stila u feminizmu: "Ne pokazuje li ena najgoru vrstu ukusa, kad se na taj nain sprema da kroi na tle nauke (wissenschaftlich)? Sreom, dosad je prosveivanje (aufklren) bilo stvar mukaraca i njihova sudba (Mnner-Sache, Mnner-Gabe) te smo mi tako ostajali 'meu nama' ('unter sich')" (S one strane, 232., v. takoe 233). Tano je da je na drugom mestu (206) ali to uopte nije protivrenost proseni ovek od nauke, onaj koji ne stvara, koji ne raa, onaj koji se u neku ruku zadovoljava time da su mu usta puna nauke, ije je oko "poput ravnog, odbojnog jezera" ali koje moe postati "risje oko za ono to je neasno u takvim prirodama do ijih vrhunaca nije kadar da se ispne", taj sterilni ovek od nauke uporeen je sa starom devojkom. Nie je, to se svuda moe pokazati, mislilac trudnoe, koju velia kod mukarca ne manje nego kod ene. I kao to je znao lako da zaplae, kao to je umevao da o svom miljenju govori kao neka trudna ena o svom detetu, esto ga zamiljam kako lije suze nad svojim trbuhom. "Ma ta ene pisale o 'eni', imamo dobrih razloga za sumnju da li ena zapravo (eigentlich) hoe da ita sazna (Aufklrung) o samoj sebi da li moe hteti (will und wollen kann)... Ako ena na taj nain ne trai neki novi ukras za sebe (einen neuen Putz fr sich) ipak, mislim da samoukraavanje (sich-putzen) pripada veno enskom? dobro, onda ona hoe da je se plaimo: moda hoe vlast (Herrschaft). Meutim, ona nee istinu (Aber es will nicht Wahrheit): ta se ene tie istina! Od samog poetka njoj nita nije stranije, odvratnije i neprijateljskije od istine; enina velika umetnost jeste la, njena najvanija stvar privid (Schein) i lepota." (232)4 Celokupan tok enskog delovanja se oprostoruje u toj pojavi kontradikcije. ena je dva puta model, ona je to na kontradiktoran nain, ona se zbog toga istovremeno velia i osuuje. Kao to to pisanje ini regularno i bez rizika, ena podvrgava argument tuioca logici bakraa. Kao model istine, ona uiva u jednoj zavodnikoj moi koja upravlja dogmatizmom, zabluuje i razjuruje mukarce, lakovernike, filozofe. Ali ukoliko ne veruje, ona je uistinu, nalazei uprkos svemu svoj interes u toj istini koja je ne interesuje, opet model:

ovog puta dobar model, ili radije lo model kao dobar model: ona se zabavlja skrivanjem, nakitom, izmiljotinom, umetnou, umetnikom filozofijom, ona je mo afirmacije. Ako bi je se i tada osuivalo, to bi bilo samo ukoliko bi ona negirala tu afirmativnu mo sa stanovita mukarca, ukoliko bi poela da lae verujui opet u istinu, da spekularno razmatra budalasti dogmatizam koji podstie. Kroz pohvalu simulacije, "zadovoljstva simuliranja" (die Lust an der Verstellung), histrionizma, "opasnog koncepta umetnika", Vesela nauka svrstava meu umetnike, koji su uvek eksperti za simulaciju, Jevreje i ene. Zdruivanje Jevrejina i ene nije, po svoj prilici, beznaajno. Nie o njima esto govori u paraleli, a to je ono to bi nas moda opet vratilo motivu kastracije i simulakruma, ak simulakrumu kastracije kome bi obrezivanje bilo beleg, ime belega. Evo zavretka fragmenta o "histrionskom instinktu": "Koji dobar glumac danas nije Jevrejin? Takoe Jevrejin kao roeni literata, kao stvarni vladar evropske tampe vri tu svoju mo na osnovu svoje glumake sposobnosti: jer literata je sutinski glumac on naime igra 'strunjaka', 'specijalistu' Konano ene; pomislimo na celu istoriju ena [odmah emo, tu istoriju, koja je predrugojaena istorija histrionizma i histerije, iznova proitati kao jednu stranicu u istoriji istine] zar one ne moraju prvo i najvie biti glumice? ujmo lekare, koji su hipnotisali enske (Frauenzimmer); na kraju ljudi ih vole doputaju da ih one 'hipnotiu'! ta sve pri tom proizlazi? Da se one 'predaju', ak i kad se daju... [Dass sie 'sich geben', selbst noch, wenn sie sich geben... Potrebno je, jo jednom, prouiti i igru crtica a ne samo igru navodnika] Das Weib ist so artstich, ena je toliko artistika." Da bi se ta kategorija izotrila potrebno je podsetiti, u trenutku te sumnjive pohvale, koja u mnogome lii na optubu, da se koncept umetnika uvek razdeljuje. Postoji umetnik histrion, to je afirmativno skrivanje, ali postoji i histerini umetnik, to je reaktivno skrivanje koje pripada "modernom umetniku". Ovog drugog Nie poredi upravo sa "naim malim histericima" i sa "malim histerinim enama". Parodirajui Aristotela, Nie isto tako zasipa i male ene (Vesela nauka, 75, "Trei pol". "A nai su umetnici zapravo suvie srodni s malim histerinim enama! Ali to govori protiv 'dananjice' a ne protiv 'umetnika'." Fragment citiran kod Klosovskog, Nietzsche et le cercle vicieux, 287). Za trenutak zaustavljam igru "davanja", "davanja sebe" i "izdavanja za"; videemo da se rok njenog izvrenja pomera za kasnije. Pitanja umetnosti, stila, istine ne daju se, dakle, odvojiti od pitanja ene. Ali prosta formacija te zajednike problematike suspenduje pitanje "ta je ena?". Vie ne moemo traiti enu ili enskost ene ili ensku seksualnost. Makar ih ne moemo pronai prema nekom poznatom metodu koncepta ili znanja, ak i ako se ne moemo zaustaviti u njihovom traenju.

Na mestu na kome se probija ka telu ene, ka velu istine i simulakrumu kastracije, pitanje stila moe i treba da se odmeri sa velikim pitanjem interpretacije Nieovog teksta, interpretacije interpretacije, jednostavno interpretacije: da bi se razreilo ili da bi se diskvalifikovalo u svom iskazu. Ako elimo da uzmemo meru tog pitanja, kako onda da sainimo ekonomiju hajdegerovskog itanja Niea, neki iznos koji nam ono konano donosi napor koji je u Francuskoj uinjen, shodno odredljivim motivima u cilju prikrivanja, zaoblaenja ili odlaganja njegovog ispitivanja? Ja sam esto izgovarao re kastracija, a da je nisam, makar na oko i do ovde, podupro nekim Nieovim tekstom. Sada se na to vraam. Uz opasnost da iznenadi to to poev od hajdegerijanskog pejzaa, sa njegovim puninama i prazninama, njegovim sparivanjima i poecima pristupam tom povratku. Velika Hajdegerova knjiga je mnogo manje jednostavna u svojoj tezi nego to to jedna opta tendencija o njoj veli. Ona se otvara, kao to se zna, problemom volje za mo kao umetnosti i pitanjem "velikog stila". Pod nazivom konotacije ili pratnje, ja podseam na tri Hajdegerova prekora. Oni mi izgledaju kao neodloni, a odnose se ne samo na ono to je bilo jue. 1. Prekor protiv estetizujue zbrkanosti, slepe za umetnost kao i za filozofiju, a koja bi htela da nas navede da iz takvih, prenagljeno odgonetnutih, nieovskih propozicija zakljuimo da bi se, budui da je era filozofa-umetnika od sada otvorena, strogost pojma mogla najzad pokazati kao manje nesavitljiva, da se moe rei bilo ta i boriti se za ne-osnovanost, to se uvek svodi na uspokojavanje i potvrivanje, na to da se ostavi van domaaja poredak za koji se tada veruje da mu se suprotstavlja; na primer filozofija, ali takoe i vlast, vladajue sile, njihovi zakoni, njihova policija a treba se zaista kloniti da se o njima kae istina. 2. Prekor protiv zbrke izmeu "velikog stila" i "herojsko-hvalisavskog" (heroisch-prahlerischen) stila koji je uostalom, u svojoj pseudo-prestupnikoj bunosti, dogaaj "kultivisane" klase, kae Nie, koji pod tom reju uvek razume neobrazovanu klasu vagnerijanskih filistara; "potreba malograana", komentarie Hajdeger, "sklonih svireposti". 3. Neophodnost da se Nie ita kroz neprestano ispitivanje Zapadne istorije, u nedostatku ega, pogotovo kada se pretenduju savladati drevne iluzije, samo prevakavamo prihvaene ideje i bivamo "neopozivo" "preneraeni poukom istorije" (T. 1., 117-184). Iz tog istog poglavlja sada uzimam tri propozicije. One ne zaustavljaju kretanje hajdegerovske analize koju ovde treba da sledimo.

1. Stara estetika uvek bi, prema Nieu, bila estetika potroaa: pasivnih i receptivnih. Trebalo bi je, dakle, zameniti estetikom proizvoaa (Erzeugende, Zeugende, Schaffende). Za enskom estetikom trebalo bi, dakle, da usledi muka estetika. Kao to je to tvrdio, s toliko drugih tekstova, fragment 72 Vesele nauke, proizvoenje je u Nieovim oima, kao i u oima celokupne tradicije, muko, a majka proizvoaica jeste muka majka. Hajdeger citira drugi fragment: "Naa estetika bila je enska (eine Weibs-Asthetik) u tom smislu da su samo prirode receptivne (die Eempfnglichen) za umetnost formulisale svoje iskustvo onoga 'ta je to lepo?'. U celokupnoj filozofiji do naih dana nedostaje umetnik (fehlt der Knstler)" (fr. 811). Drukije reeno, ili radije prevedeno (Hajdeger to ne kae), sve do ovde, pred umetnou, filozof umetnosti, koji je upravo uvek pred umetnou, koji je ne dodiruje, koji u izvesnim sluajevima sebe zamilja kao umetnika i kao onoga ko proizvodi dela dok se zadovoljava avrljanjem o umetnsti, taj filozof je ena: sterilna ena, svakako, a ne "mnliche Mutter". Pred umetnou, dogmatski filozof, laskavac ili smetenjak, je, kao nemoni i drugorazredni uenjak, neka vrsta stare devojke. Ali Nie se ovde slui veoma starim filozofemom nazvanim proizvoenje, zajedno s njegovim vie ili manje neprimeenim i prostoduno impliciranim konotacijama kreativnosti, aktiviteta, oformljavanja i osvetljavanja, jednom reju prezentacije, dovoenja do manifestnog prisustva. I on upisuje taj patinirani pojam metafizike u tradicionalno pretpostavljenu ekvivalenciju, od Aristotela do Kanta i sve do Hegela (u njegovoj dobro poznatoj analizi pasivnosti klitoralnog uivanja), izmeu aktivne produktivnosti ili dostavljaice s jedne strane i mukosti s druge, izmeu neproduktivne i materijalne pasivnosti s jedne strane i enskosti s druge. To kao da protivrei na to emo se vratiti drugim propozicijama o eni. 2. Nieovo miljenje o umetnosti bilo bi, ako sledimo Hajdegera, "metafizika u svojoj najintimnijoj nameri", poto je umetnost za njega "sutinski nain kojim se bivstvujue kreira kao bivstvujue" (tr. fr. p. 122). 3. Izgleda da Nie najee zapoinje, bilo da se to tie metafizike i platonizma, bilo platonistikog odnosa, jednim prostim "preokretom (Umdrehung) koji bi se sastojao u tome da se platonistike propozicije koje su po poloaju gore metnu dole, to e rei naglavce" (tr. fr. p. 182). Hajdeger se ne pridrava (iako mu se to esto prigovara) te eme. To ne znai da je on isto i jednostavno naputa. Rad itanja i pisanja nita vie u njegovom nego u Nieovom sluaju nije homogen i ne skakue bez strategije od za do protiv. Mada izgleda da Nie upranjava ili da mora esto da upranjava Umdrehung, vidljivo je, primeuje Hajdeger, da on "trai drugu stvar" (etwas anderes sucht) (tr. fr. p. 182).

Da bi se najavila ta druga stvar koja vie nije parnjak u opoziciji koja se preokree, Hajdeger se poziva na priu koja je sada poznata po jedinstvenoj fabulaciji, "Istoriju jedne zablude" iz Sumraka idola (1888): "Kako je pravi svet najzad postao bajka". Ja ne preuzimam Hajdegerov komentar, kao ni komentare onih koji su nam sada, u Francuskoj, razjasnili taj tekst. Ja samo otkrivam jednu ili dve crte koje, koliko ja znam, nisu bile eksplicirane, posebno od strane Hajdegera, a koje se tiu upravo ene. Hajdeger izvrsno procenjuje najsnanije kretanje koje se odnosi na problematiku Umdrehung-a: opozicija koja se izloila preokretu jest sama ukinuta: "zajedno s pravim svetom ukinuli smo i prividan", kae pria (mit der wahren Welt haben wir auch die scheinbare abgeschafft!). Hijerarhija dva sveta, ulnog i inteligibilnog, nije bila samo preokrenuta. Jedna nova hijerarhija je potvrena, kao i jedna nova pozicija vrednosti. Novitet se ne sastoji u obnavljanju sadraja hijerarhije ili konzistencije vrednosti, ve u transformisanju same vrednosti hijerarhije. Hajdeger: "Jedna nova hijerarhija (Rangordnung) i jedna nova pozicija vrednosti (Wertsetzung), to e rei: transformisati hijerarhijsku emu (das Ordnung-Schema verwandeln)". Ne ukinuti svu hijerarhiju budui da an-arhija uvek konsoliduje ustanovljeni poredak , metafiziku hijerarhiju; ne menjati ili preokretati lanove date hijerarhije, nego transformisati samu strukturu hijerarhijskog. Hajdeger, dakle, sledi Nieovu operaciju u onome to u njoj moe biti u najveoj meri novo i prekoraujue s obzirom na metafiziku i platonizam. Ali ne ini li on to, barem ovde, samo zato da bi se pitao, prema jednoj formi pitanja koja ovog puta spada u hermeneutiku, i prema tome u filozofiju, koju bi takva operacija morala meutim da poremeti, da li je Nieu uspelo da uini ono to je svakako projektovao, i "do koje take" je stvarno prevaziao platonizam? Hajdeger to naziva "kritikim pitanjem" (Frage der Kritik), koje treba da se pusti da bude voeno "preispitivanjem Nieove najintimnije mislee volje", njegovog najdubljeg hteti-rei (wenn wir Nietzsches innerstem denkerischem Willen nachgedacht haben). To je horizont hajdegerovskog pitanja, u trenutku u kome on izlae najzahtevnije itanje, koje e trebati malo kasnije, moda, nakon skretanja u kome se nalazimo, probiti. To se, bez sumnje, moi uiniti samo putem intervencije nekog podesnog stileta. Stiletno delovanje, ali kojeg roda? To se ispisuje iskljuivo prema udruenoj afabulaciji ene i istine. Iz ene. Bez obzira na dubinu koja je stid. Evo nekoliko aforizama kako bi se saekala istorija istine kojoj prethode, iz Sumraka idola, sa nekolikih stranica:

Aforizmi i strelice (Sprche und Pfeile) 16. Unter Frauen. "Die Wahrheit? O Sie kennen die Wahrheit nicht! Ist sie nocht ein Attentat auf alle unsre pudeurs?" "Meu enama 'Istina?' O, vi ne poznajete istinu! Zar ona nije zloin protiv svih naih pudeurs?" 27. "Man hlt das Weib fr tief warum? weil man nie bei ihm auf den Grund kommt. Das Weib ist nochnicht einmal flach." "enu smatraju dubokom zato? Zato to se u nje nikada ne moe dosegnuti dno. tavie, ena nije ni plitka." 29. "Wie viel hatte ehemals das Gewissen zu beissen! welche guten Zhre hatte es! Und heute? woran fehlt es?" Frage eines Zahnartztes." "'Kako je nekad savest morala da grize! Kako je imala dobre zube! A danas?' ta nedostaje? Pitanje jednog zubnog lekara." Istorija jedne zablude. U svakoj od est sekvenci, est epoha, s izuzetkom tree, neke rei su podvuene. U drugoj epohi, jedine od strane Niea podvuene rei su sie wird Weib, "ona [Ideja] postaje ena". Hajdeger citira tu sekvencu, uvaava ono to je podvueno, ali njegov komentar, kao to je to ve, ini se, uvek sluaj, zaobilazi enu. Svi elementi teksta su analizirani, bez izuzetka, sem postajanja ideje enom (sie wird Weib), koje je dakle zanemareno, kao to bi se preskoila neka ulna slika u filozofskoj knjizi, ili kao to bi se iupala neka ilustrovana stranica ili alegorijska reprezentacija iz neke ozbiljne knjige. Ono to doputa da se vidi bez itanja ili da se ita bez vienja. Razmatrajui ono "sie wird Weib" mi ne idemo protiv Hajdegera, to e rei jo uvek pravcem njegovog vlastitog gesta. Neemo initi suprotno od onoga to on ini a to bi opet dolo na isto. Neemo ponovo izrezati graviru iz knjige, neemo ubrati jedan mitoloki cvet, ovog puta da bismo ga studirali deo po deo, niti emo ga pokupiti umesto da ga pustimo da padne. Pokuajmo radije da deifrujemo to upisivanje ene: njena neophodnost nije besumnje ni neophodnost metaforike ili alegorijske ilustracije bez pojma, niti neophodnost istog pojma bez fantastike eme. Kontekst to jasno naznaava, ono to postaje ena, to je ideja. Postajanje-enom jeste "napredak ideje" (Fortschritt der Idee). Ideja je forma samo-prezentacije istine. Istina, dakle, nije oduvek bila ena. ena nije oduvek istina. I jedna i druga imaju istoriju, formiraju jednu istoriju moda samu istoriju, ukoliko se suta vrednost istorije uvek predstavljala kao takva u kretanju istine koju filozofija ne moe samostalno deifrovati, budui da je i sama njome obuhvaena.

Pre tog napretka u istoriji pravog sveta, ideja je bila platonistika. A Umschreibung, transkripcija, perifraza ili parafraza platonistikog objavljivanja istine, u tom inauguralnom trenutku ideje, glasi: "Ich, Plato, bin die Wahrheit", "Ja, Platon, jesam istina". Drugo vreme, koje pripada postajanju-enom ideje kao prisustva ili mizanscena istine, jeste dakle trenutak u kome Platon ne moe vie da kae "ja sam istina", u kome filozof vie nije istina, u kome se on odvaja od nje kao od sebe samog, sledi je samo kao trag, odmee se ili puta ideju da se odmetne. Tada poinje istorija, poinju istorije. Tada daljina ena razmie istinu filozofa, i daje ideju. Ko se udalji, postaje transcendentan, nepristupaan, zavodljiv, deluje i pokazuje put na daljinu, in die Ferne. Njeni velovi lepraju u daljini, san o smrti poinje, to je ena. "Pravi svet, nedostian za sada, ali obean mudracu, pobonom, punom vrlina ('za grenika koji se kaje'). (Napredak ideje, ona postaje finija, zamrenija, nedokuivija ona postaje ena...)." Svi atributi, sve crte, sve privlanosti koje je Nie prepoznao u eni, zavodljiva daljina, nepristupanost koja osvaja, beskonano skriveno obeanje, transcendencija koja proizvodi elju, Enfernung, spadaju u istoriju istine kao istoriju jedne zablude. Dakle, kao u apoziciji, kao radi pojanjavanja i analiziranja onog "ona postaje ena", Nie dodaje "sie wird christlich..." i zatvara zagradu. U epohi te zagrade moe se pokuati privui ta afabulacija ka motivu kastracije u nieanskom tekstu, to e rei ka enigmi jednog ne-prisustva istine. Pokuau da pokaem da ono to se predaje kroz uarena slova u "ona postaje ena, postaje hrianska..." jeste "ona (se) kastrira", ona kastrira zato to je kastrirana, ona odigrava svoju kastraciju u epohi jedne zagrade, ona glumi kastraciju pretrpljenu i nametnutu kako bi gospodarila nad gospodarom iz daljine, kako bi proizvela elju i istim potezom, ovde je to "ista stvar", ga ubila. To je nuna faza i perifraza u istoriji ene-istine, ene kao istine, verifikacije i feminizacije. Okrenimo stranicu. Preimo, u Sumraku idola, na stranicu koja sledi nakon "Istorije jedne zablude". Tu se otvara Moral als Widernatur, "Moral kao protivpriroda". Hrianstvo je tu interpretirano kao kastratizam (Kastratismus). Vaenje zuba, upanje oka, kae Nie, jesu hrianske operacije. To su nasilja hrianske ideje, ideje koja je postala ena. "Sva stara udovita morala slagala su se u tome da 'il faut tuer les passions'. Najuvenija formula za to nalazi se u

Novom zavetu, u toj propovedi s Maslinove gore gde se, uzgred reeno, stvari nikako ne posmatraju s visine. Tamo se, na primer, govori to se tie polnosti 'ako te oko tvoje dovodi u iskuenje, izvadi ga': na sreu, nijedan hrianin ne postupa po tom propisu. Unititi strasti i poude samo da bismo predupredili njihovu glupost i neprijatne posledice te gluposti, izgleda nam danas, sa svoje strane, samo kao akutan oblik gluposti. Ne divimo se vie zubnim lekarima koji vade (ausreissen) zube da ne bi vie boleli." Hrianskom upanju ili kastraciji, makar onoj "prve Crkve" (ali mi nismo zavrili s Crkvom), Nie suprotstavlja oduhovljenje strasti (Vergeisterung der Passion). Izgleda da se time implcira da nikakva kastracija nije na delu u jednom takvom oduhovljenju, to samo po sebi nije razumljivo. Ostavljam taj problem otvorenim. Dakle, Crkva, prva, istina ene-ideje, postupa putem odstranjivanja, upanja, odsecanja. "Crkva se bori protiv strasti kopljenjem u svakom smislu: njena praksa, njeno 'leenje' je kastratizam. Ona nikada ne pita: 'kako se oduhovljava, ini lepom, obogotvoruje pouda?' ona je u svako doba delovala silom discipline na iskorenjivanje (Ausrottung) ulnosti, ponositosti, vlastoljublja (Herrsucht), gramzivosti (Habsucht), osvetoljubivosti (Rachsucht). Ali podrivati koren strasti znai podrivati koren ivota: praksa crkve je opasna po ivot (lebensfeindlich)." Dakle opasna po enu koja je ivot (femina vita): kastracija je operacija ene protiv ene, nita manje nego operacija svakog pola protiv sebe i protiv onog drugog. "Isto sredstvo: kastraciju, istrebljenje, instinktivno e izabrati u borbi s nekom poudom oni koji su suvie slabe volje, suvie degenerisani da bi bili u stanju da se u njoj pridravaju mere [...] Prelistajte itavu istoriju svetenika i filozofa, raunajui tu i umetnike: najotvorenije rei protiv ula nisu rekli impotenti, pa ni asketi, nego nemogui asketi, takvi ljudi kojima bi bilo nuno da budu asketi [...] Oduhovljenje ulnosti zove se ljubav: ona je veliki trijumf nad hrianstvom. Drugi trijumf je nae oduhovljenje neprijateljstva. Ono se sastoji u dubokom shvatanju vrednosti imanja neprijatelja: jednom reju, u tome da se postupa i zakljuuje suprotno (umgekehrt) od onoga kako se postupalo i zakljuivalo nekada. Crkva je uvek htela unitenje svojih neprijatelja: mi imoralisti i antihristi, vidimo svoju korist u tome to crkva postoji [...] Svetac, koji se dopao bogu, jeste idealni kastrat." Heterogenost teksta to dobro pokazuje. Nie se nije preputao iluziji on ju je, naprotiv, analizirao da poznaje ono to su uinci nazvani enom, istinom, kastracijom, ili ontoloki uinci prisustva i odsustva. On se doista uvao naglog poricanja koje bi se sastojalo u obrazovanju jednog jednostavnog diskursa protiv kastracije i protiv njenog sistema. Bez diskretne parodije, bez strategije pisanja,

bez razlike ili razmicanja pera, bez stila, dakle, ono veliko, preokret, dolazi na isto u bunoj deklaraciji antiteze. Otuda heterogenost teksta. Odustajui ovde od pretresanja veoma velikog broja propozicija o eni, pokuau da formalizujem njihovo pravilo, da ih svedem na konaan broj tipinih i matrinih propozicija. Potom u oznaiti sutinsko ogranienje jedne takve kodifikacije i problem itanja koje ona ustanovljuje. Tri tipa iskaza, dakle tri fundamentalne propozicije koje su takoe i tri pozicije vrednosti, podstaknute sa tri razliita mesta. Te pozicije vrednosti mogle bi moda, takoe, nakon izvesnog rada koji ovde mogu samo da naznaim, dobiti smisao koji psihoanaliza (na primer) daje rei "pozicija". 1. ena je osuena, uniena, prezrena kao figura ili mo obmane. Kategorija optube tada je proizvedena u ime istine, dogmatske metafizike, lakovernog oveka koji istie istinu i falus kao svoje vlastite atribute. Tekstovi falogocentriki napisani sa te instance su mnogobrojni. 2. ena je osuena, uniena, prezrena kao figura ili mo istine, kao filozofsko i hriansko bie, bilo da se ona identifikuje s istinom, bilo da se, na daljini od istine, njome igra kao nekim fetiem kojim se epuri, ne verujui u nju, ali ostajui, lukavo i naivno (lukavost je uvek kontaminirana naivnou), u sistemu i ekonomiji istine, u falogocentrikom prostoru. Spor je tada voen s take gledia preruenog umetnika. Ali ovaj jo uvek veruje u kastraciju ene i preostaje za preokret reaktivne i negativne instance. Sve do ovde ena je dva puta kastracija: istina i ne-istina. 3. ena je priznata, s onu stranu te dvostruke negacije, potvrena kao afirmativna mo, pretvaraka, kao artista, kao dionizijska. Ona nije potvrena od strane mukarca ve se sama potvruje, po sebi i u mukarcu. U smislu koji sam maloas izrekao, kastracija se ne deava. Anti-feminizam je, u svom asu, preokrenut, on je osuivao enu samo ukoliko postoji kastracija, on je zadovoljavao mukarca koji je stajao na one dve reaktivne pozicije. Da bi ta tri tipa iskaza formirala jedan iscrpni kod, da bismo pokuali da rekonstituiemo njihovo sistematsko jedinstvo, trebalo bi da je parodijska heterogenost stila, stilova, ukrotiva i svodiva na sadraj jedne teze. Trebalo bi, s druge strane, a ta dva uslova su nerazdruiva, da je svaka vrednost koja je implicirana u tri eme odluiva u nekom opozicijskom paru, tako da za svaki lan postoji po jedna suprotnost: na primer za enu, istinu, kastraciju. Dakle, grafika himena ili farmakona, koja u nju upisuje uinak kastracije (a da se na njega ne svodi), i koja deluje svuda, posebno u Nieovom tekstu, neopozivo

ograniava osnovanost ovih hermeneutikih ili sistematskih pitanja. Ona uvek otima neku marginu od kontrole smisla ili koda. To ne znai da treba pasivno uzeti svoj deo heterogenog ili parodijskog (to bi opet znailo redukovati ih). To ne znai da treba, iz toga to je glavni smisao, jedinstveni smisao i smisao izvan kalemljenja, nepronalazljiv, izvui zakljuak o Nieovoj beskonanoj nadmoi, o njegovoj neosvojivoj vlasti, o njegovom besprekornom upravljanju zmkom, o nekoj vrsti beskonanog plana, gotovo kao kod Lajbnicovog Boga, ali ovog puta beskonanog plana onog neodluivog, kako bi se osujetio hermeneutiki zahvat. To bi znailo, da bi se ovaj zasigurno izbegao, jednako sigurno iznova pasti u zamku. To bi znailo uiniti od parodije ili od simulakruma instrument gospodarenja u slubi istine ili kastracije, rekonstituisati religiju, na primer kult Niea, i tu pronai svoj interes, postati ovlaeni pratar interpretator za parodije, interpratar. Ne, parodija uvek pretpostavlja neki udeo naivnosti, oslonjen na neto nesvesno, i vrtoglavicu jednog ne-gospodarenja, neki gubitak spoznaje. Apsolutno planirana parodija bila bi konfesija ili tablica zakona. Treba jednostavno rei da ako se aforizmi o eni oni pre svih i ostalom ne mogu asimilovati, to jeste tako i stoga to Nie to nije sagledao sasvim jasno ni jednim jedinim treptajem, ni za tren oka, i stoga to se takvo, usklaeno slepilo, s kojim nikada neemo okonati, redovno deava u tekstu. Nie je u njemu pomalo izgubljen. Postoji gubitak, to se moe potvrditi, im postoji himen. U mrei teksta, Nie je pomalo izgubljen, kao pauk koji je nejednak onome to se kroz njega proizvelo; kaem pauk, ili kao mnogi pauci: Nie, Lotreamon, Malarme, Frojd i Abraham. Tako je bilo, plaio se kastrirane ene. Tako je bilo, plaio se ene kastratorke. Tako je bilo, voleo je enu potvrivaicu. Sve to odjednom, simultano ili sukcesivno, shodno prebivalitima njegovog tela i pozicijama njegove istorije. Imao je problema, u sebi, van sebe, s toliko ena. Kao s odravanjem sabora u Bazelu. Ne postoji jedna ena, jedna istina po sebi o eni po sebi to je bar rekao a tipologija je tako raznolika, i gomila majki, devojaka, sestara, starih devojaka, supruga, guvernanti, prostitutki, devica, baba, malih i velikih devojaka postoji u njegovom delu. Iz tog istog razloga ne postoji jedna Nieova istina ili jedna istina Nieovog teksta. Kada itamo u Jenseits: "Ovo su moje istine", s podvuenim "meine

Wahrheiten sind", to inimo upravo u paragrafu o enama. Moje istine, to besumnje implicira da to nisu istine, poto su umnoene, arene, kontradiktorne. Ne postoji, dakle, jedna istina po sebi, ve viak, i ak i kad dolazi od mene istina je mnotvena. Taj odlomak je uhvaen izmeu slavnog paragrafa o "der schreckliche Grundtext homo natura" u kome on priziva neustraivi pogled Edipa (unerschroknene OEdipus Augen) protiv zavoenja starih metafizikih pticilovaca (die Lockweisen alter metaphysicher Vgelfnger), sazrelog Edipa koji vie ne porie da ne prihvata zaslepljujui teret, i optube protiv feminizma, "veito enskog", "ene po sebi", gospoe Rolan, gospoe de Stal, gospodina or Sand, njihovog "loeg ukusa"; Crkvinom mulier taceat in ecclesia, Napoleonovom mulier taceat in politicis, Nie dodaje, kao "pravi prijatelj ena", taceat mulier de muliere.(5) Ne postoji, dakle, istina po sebi polne razlike po sebi, mukarca ili ene po sebi, sva ontologija naprotiv pretpostavlja, krije tu neodluivost iji je ona uinak zaustavljanja, aproprijacije, identifikacije, verifikacije identiteta. Ovde, s onu stranu mitologije potpisa, teologije autora, biografska elja se upisuje u tekst, ostavlja u njemu jedan nesvodivi beleg ali isto tako nesvodivo mnotven beleg. Svaiji "granit duhovnog fatuma" daje i prima belege, formira im materiju. Erekcija pada. Biografski tekst se fiksira, stabiliziuje se za neko neizvesno trajanje i zadugo konstituie nepremestivi steak, sa svim rizicima te "monumentale Historie" iji su Unzeitgemsse unapred prepoznali sve rizike. Taj granit, to je jedan sistem "prethodnih odluka i odgovora na unapred izabrana pitanja. Kad je re o nekom kardinalnom problemu, uje se neto neizmenljivo to nam veli: 'to sam ja'; na primer, neki mislilac nije kadar da promeni miljenje (umlernen) o mukarcu i eni, ve moe jedino da ga skroz naskroz upozna (da ide do njegovog kraja, auslernen)... Posle ovako izdane uljudnosti, koju sam upravo pokazao prema samom sebi [upravo je definisao duhovni fatum kao nau glupost], moda e mi s vie dragovoljnosti biti doputeno da iznesem nekoliko istina o 'eni po sebi', pod pretpostavkom da se unapred zna u kojoj su meri to samo moje istine" (231). U Ecce homo ("Zato piem tako dobre knjige"), dva paragrafa (IV i V) se obrazuju u niz u kome Nie sukcesivno navodi da postoji "veliki broj moguih stilova", ili da ne postoji "stil po sebi", poto on "dobro poznaje ene [ili, bolje, enske, Weiblein]": "To spada u moj dionizijski miraz. Ko zna, moda sam ja prvi psiholog onog veno enskog. Sve me one vole, to je stara povest, sem unesreenih enskih (verunglcken Weiblein), onih 'emancipovanih', kojima nedostaje dar za pravljenje dece. Na sreu, nisam sklon da im dozvolim da ne raeree: potpuna ena erei kada voli..." im pitanje ene suspenduje odluivu opoziciju istinitog i ne-istinitog, im zavede epohalni reim navodnika za sve pojmove koji pripadaju sistemu te filozofske odluivosti, im diskvalifikuje hermeneutiki projekt koji postulira istinski smisao teksta, oslobodi itanje od horizonta smisla bia ili istine bia, od vrednosti proizvoenja proizvoda ili prisustva prisutnog, ono to se tada

rasplamsava jeste pitanje stila kao pitanje pisanja, pitanje jedne mamuzajue operacije, monije od sveg sadraja, svake teze i svakog smisla. Stiletna mamuza preseca veo, ne erei ga iskljuivo zato da bi videla ili proizvela samu stvar, nego razreava opoziciju u njoj samoj, nad sobom povijenu opoziciju skrivenograskrivenog, istinu kao proizvoenje, raskrivanje-skrivanje proizvedenog u prisustvu. Ona u nimalo veoj meri ne podie veo nego to ga puta da padne, ona raz-graniava njegovu suspenziju epohu. Razgraniiti, razreiti, razreiti se, kada je re o velu ne svodi li se to opet na raskrivanje? ak na razaranje jednog fetia? To pitanje, kao pitanje (izmeu logosa i teorije, govorenja i gledanja) ostaje na snazi, beskonano. Hajdegerovsko itanje bilo je naputeno (en rade) ali mi smo strane u enigmi pristanita (la rade) u trenutku u kome mu je zafalila ena u afabulaciji istine: ono nije postavilo pitanje polnosti ili ga je u najmanju ruku potinilo optem pitanju istine bia. Dakle, neemo li zapaziti da pitanje polne razlike nije jedno regionalno pitanje koje je potinjeno nekoj optoj ontologiji, potom fundamentalnoj ontologiji, i na kraju pitanju istine bia? I da ono moda ak vie i nije pitanje? Moda stvari nisu tako jednostavne. Znaenja ili pojmovne vrednosti koje formiraju, ini se, ulog ili snagu svih nieanskih analiza o polnoj razlici, o "neprestanom ratu polova", o "smrtnoj mrnji polova"(6), o "ljubavi", erotizmu itd., imaju za vektor ono to moemo imenovati kao proces proprijacije (aproprijacije, eksproprijacije, zauzimanja, zauzimanja poseda, dara i razmene, gospodarenja, ropstva itd.). Kroz brojne analize, koje ovde ne mogu da sledim, izgleda da je, prema ve formalizovanom zakonu, as ena ena dok daje, dok se daje, dok mukarac uzima, poseduje, uzima posed, as naprotiv ena dok se daje izdaje se za, simulira i tako se titi od posesivnog gospodarenja.(7) To "izdaje-seza", to za, koja god da mu je vrednost, bilo da vara u onome to naizgled daje ili da uvodi neku destinaciju, svrhu ili lukavu raunicu, neki povratak, umanjenje gubitka ili dobitak u gubitku vlastitog, ono za zadrava iz dara neku rezervu i stoga razmenjuje sve znake s polnom opozicijom. Mukarac i ena menjaju mesto, razmenjujui svoje maske u nedogled. Ako je opozicija izmeu dati i uzeti, posedovati i posedovanog neka vrsta transcendentalne obmane koja je proizvedena grafikom himena, onda tok proprijacije izmie celokupnoj dijalektici kao i celokupnoj ontolokoj odluivosti. Dakle, ne moemo se vie pitati "ta je vlastito, aproprijacija, eksproprijacija, gospodarenje, sluenje itd.". Kao polna operacija a mi ne poznajemo polnost pre nje proprijacija je mnogo monija, zato to je neodluiva, od pitanja ti esti, od pitanja vela istine ili smisla bia. Utoliko pre to a taj argument nije ni drugorazredan ni dopunski tok proprijacije organizuje totalitet toka jezika ili simbolike razmene uopte, ukljuujui tu, dakle, i sve ontoloke iskaze. Istorija istine je proces proprijacije. Ono vlastito ne spada prema tome u neko ontofenomenoloko ili semantiko-hermeneutiko ispitivanje. Pitanje smisla ili istine

bia nije sposobno da postavi pitanje vlastitog, neodluive razmene manje-vie, pitanje onog dati-uzeti, dati-uvati, dati-nauditi, kretanja dara. Ono to nije sposobno zato to je u njega upisano. Svaki put kada iskrsne pitanje vlastitog u poljima ekonomije (u ogranienom smislu), lingvistike, retorike, psihoanalize, politike itd., onto-hermeneutika forma ispitivanja pokazuje svoju granicu. Ta granica je neobina. Ona ne odreuje neki ontiki domen ili neki ontoloki region, ve granicu bivanja istim. Bilo bi dakle prebrzo da se zakljui kako emo se moi isto i jednostavno odrei kritikih resursa ontolokog pitanja, bilo to uopte ili u itanju Niea. Bilo bi podjednako naivno zakljuiti kako bi, budui da pitanje vlastitog vie ne spada u pitanje bia, trebalo da moemo da se njime pozabavimo direktno, kao da se zna ta je to vlastito, proprijacija, razmena, davanje, uzimanje, dug, troak itd. Drei se tada diskursa koji su ugodno smeteni u ovo ili ono odreeno polje, ostalo bi se umesto da se njen problem elaborira u onto-hermeneutikoj pretpostavci, u pre-kritikoj relaciji prema oznaenom, u povratku prisutnoj rei, prirodnom jeziku, percepciji, vidljivosti, jednom reju svesti i celokupnom njenom fenomenolokom sistemu. Taj rizik nije nov, ali on postaje iznova aktuelan. Ja ematski naznaavam zato mi, s take na kojoj se nalazimo, itanje Hajdegera (itanje Hajdegera Nieovog itaoca, ono koje on upranjava isto kao i ono itanje s kojim mi ovde rizikujemo, itanje njegovog teksta) ne izgleda kao da prosto grei u odnosu na to raz-granienje ontoloke problematike.8 U gotovo celini svoje putanje, ono se, zapravo to je ono to esto preuzimamo kao njegovu tezu zadrava u hermeneutikom prostoru pitanja istine (bia). I ono zakljuuje, pretendujui da prodre u najdublju intimu Nieove mislee volje (v. iznad), da ova jo uvek spada, da bi je ostvarila, u istoriju metafizike. Bez sumnje, treba opet pretpostaviti da vrednost spadanja ima neki jedinstveni smisao, a da se sama ne ostvaruje. Ali izvesna dehiscencija (zjapljenje) otvara ovo itanje a da ga ne satire, omoguuje drugo jedno itanje koje se vie ne da zagraditi. To ne znai da ovo ima zauzvrat neki kritiki ili razorni uinak na ono koje se tako potinjava nasilju kao i kvazi-internoj neophodnosti te dehiscencije. Ali ono mu transformie figuru i iznova upisuje, kad na njega doe red, hermeneutiki gest. Iz tog razloga, imenujui "gotovo celinu njegove putanje", ja nisam pourivao kvantitativnu procenu; radije sam oglasio drukiju formu organizacije koja se sklanja pod to statistiko razmatranje. Ta dehiscencija dogodila bi se svaki put kad Hajdeger podvrgava, otvara pitanje bia ka pitanju vlastitog, prisvajanja, proprijacije (eigen, eignen, ereignen, Ereignis naroito). To nije neko cepanje ili zaokret u Hajdegerovom miljenju. Opozicija izmeu Eigentlichkeit i Uneigentlichkeit ve je organizovala celokupnu

egzistencijalnu analitiku u Sein und Zeit. Izvesna valorizacija vlastitog i Eigentlichkeit-a valorizacija sama nikad se ne prekida. To je jedna permanentnost koju treba uzeti u obzir i ija neophodnost treba da bude neprestano ispitivana. Ali jedno iskoeno kretanje uredno remeti taj poredak i upisuje istinu bia u tok proprijacije. Tok koji namagnetisan valorizacijom vlastitog, neiskorenjivom naklonou za vlastito i nju podjednako vodi u ponornu strukturu vlastitog. Ta ponorna struktura jeste jedna ne-fundamentalna struktura, istovremeno povrinska i beztemeljna, uvek ve "plitka", u koju se vlastito potapa, tone u vodu svoje vlastite elje a da nikad ne susretne, prenese i doepa samo sebe. Prelazi u drugo. Bez sumnje, najee se ima utisak i gomila iskaza, kvalitet njihovih konotacija to potvruje jedne nove metafizike vlastitva, sve u svemu metafizike. Ovde se opozicija izmeu metafizike i ne-metafizike susree kad na nju doe red sa svojom granicom, koja je sama granica za tu opoziciju, za formu opozicije. Ukoliko su forma opozicije i opozicionalna struktura metafiziki, onda odnos metafizike prema njenom drugom ne moe vie biti opozicija. Svaki put kada su metafizika pitanja i pitanje metafizike upisani u monije pitanje proprijacije, ceo taj prostor se reorganizuje. To se proizvodi dovoljno uredno, ako ne i spektakularno i pre svega, to nije sluajno, u poslednjem poglavlju Niea ("Die Erinnerung in die Metaphysik"). Prelazimo na njega kroz propoziciju tipa "Das Sein selbst sich anfnglich ereignet", koju, nakon Klosovskog(9), odbijam da prevedem, na propoziciju u kojoj je samo "bie" redukovano (das Ereignis er-eignet). Izmeu ta dva: "... und so noch einmal in der eignen Anfngnis die reine Unbedrftigkeit sich ereignen lsst, die selbst ein Abglanz ist des Anfnglichen, das als Er-eignung der Wahrheit sich ereignet". Na kraju pitanje proizvoenja, injenja i spletkarenja, dogaaja (to je jedan od smislova onog Ereignis), budui da su ovi bili izvueni iz ontologije vlasnitvo ili proprijacija vlastitog jeste upravo imenovana kao ono to nije vlastito niemu, dakle nikome ne odluuje vie o aproprijaciji istine bia, vraa u bez-temelj istinu bia kao ne-istinu, raskrivanje kao prikrivanje, osvetljenost kao skrivanje, istoriju bia kao istoriju iz koje ne proistie nita, nijedno bivstvujue, ve samo bestemeljni proces Ereignis-a, vlasnitvo ponora (das Eigentum des Abgrundes) koji je nuno ponor vlasnitva, takoe i nasilje dogaaja koji se dogaa bez bia. Ponor istine kao ne-istine, proprijacije kao aproprijacije/a-proprijacije, deklaracije kao parodijskog raskrivanja zapitaemo se nije li to ono to Nie naziva formom stila i ne-mestom ene. Dar sutinski predikat ene koji se pojavio u neodluivoj opoziciji izmeu dati se / izdati se za, dati / uzeti, dati-uzeti / prisvojiti vrednost ili cenu otrova. Cenu pharmakon-a. Ovde upuujem na veoma lepu analizu Rodolfa Gaea o neodluivoj ekvivalenciji gift-gift (dar-otrov), "Heliocentrika razmena" (o Mosu, u asopisu Arc).

Tom enigmatinom delovanju ponornog dara Hajdeger (dar koji se zaduuje / dar bez duga) potinjava i pitanje bia u Zeit und Sein (1962). U toku jedne intervencije koju ovde ne mogu da rekonstruiem, on je obelodanio, povodom es gibt Sein, da se davanje (Geben) i dar davanja (Gabe), ukoliko konstituiu tok proprijacije i koji ne dolaze ni od ega (ni od nekog bivstvujueg subjekta, ni od nekog bivstvujueg objekta), vie ne daju misliti u biu, u horizontu bia ili polazei od smisla bia, istine. Isto kao to ne postoji bie ili sutina ene ili polne razlike, ne postoji ni sutina onog es gibt u es gibt Sein, dara i dara davanja bia. To "isto kao to" nije spoj. Ne postoji dar bia poev od koga se neka stvar kao to je jedan odreeni dar (subjekta, tela, pola i drugih slinih stvari ena, dakle, nee biti moj predmet) moe shvatiti i dovesti u opoziciju. To ne povlai za sobom da treba zapoeti prostim preokretom i nainiti od bia jedan poseban sluaj ili vrstu roda prisvajanje, od dati / uzeti ivot / smrt, jedan sluaj dogaaja uopte nazvanog Ereignis. Hajdeger upozorava na nitavnost i nepostojanje jednog takvog pojmovnog obrtanja vrste i roda.(10) Takva bi moda bila putanja na koju je ponovo baeno itanje "Niea" od strane Hajdegera, let izvan hermeneutikog ogledala i kruga, sa svim onim to ono iskoluje, a to je jedno beskrajno polje, ija se veliina prelazi samo letom golubice. Ovde bi mogao poeti drugi diskurs o Nieovom kolumbarijumu. "Zaboravio sam svoj kiobran." Meu neobjavljenim Nieovim fragmentima pronali smo te rei, sasvim usamljene, izmeu navodnika.(11) Moda je re o nekom citatu. Moda je on nekim delom bio preuzet. Moda ga je on uo tu ili tamo. Moda je to bila reenica koju je trebalo napisati ovde ili onde. Nemamo nikakvo nepogreivo sredstvo da saznamo s kog mesta je bio preuzet, a odakle bi mogao biti dobijen i kalem. Nikad neemo biti sigurni da znamo ta je Nie eleo da uini ili kae beleei te rei. ak ni da li je hteo, ma ta da to bee. Takoe treba pretpostaviti da nemamo nikakve sumnje oko autografskog potpisa i da znamo ta treba staviti pod pojam autografije i sile potpisa. U tom pogledu beleka izdavaa koji su klasifikovali te neobjavljene fragmente jeste spomenik hermeneutikog somnabulizma ija svaka re, sa najbezbrinijom mirnoom, zastire itav mravinjak kritinih pitanja. Trebalo bi je paljivo ispitati da bi se nainio spisak svih problema koji nas ovde zanimaju. Moda emo jednog dana znati koji je kontekst znaajan za taj kiobran. Izdavai ga moda znaju (mada o tome ne kau nita), oni koji izjavljuju da su zadrali, u svom radu odabira i podeavanja manuskripta, samo one koji su u vezi sa onim to oni prosuuju kao Nieove "pripremljene" radove.(12) Moda emo jednog dana moi da rekonstruiemo, uz pomo rada i sree, interni ili eksterni kontekst tog "zaboravio sam svoj kiobran". Dakle, ta stvarna mogunost nee nikada spreiti da u strukturu tog fragmenta (mada pojam fragmenta ovde ostaje

nedovoljan) bude ubeleeno i to da on moe u isto vreme ostati potpuno i zauvek bez drugog konteksta, odseen ne samo od miljea svog proizvoenja ve i o svake intencije ili Nieovog hteti-rei, tog hteti-rei i tog prisvajajueg potpisa koji nam ostaju u principu nepristupani. To ne znai da je ono to je nepristupano dubina neke tajne, ono moe biti nepostojano, beznaajno. Nie moda nije eleo nita da kae ili je, pak, moda eleo da kae malo toga, ili bilo ta, ili opet izgleda kao da je hteo da kae neto. Ta reenica moda i nije Nieova, ak i ako verujemo da tu prepoznajemo njegovu ruku. ta se moe napisati svojom rukom? Preuzima li se, potpisuje li se sve to se napie svojom rukom? Preuzima li se ak svoj "vlastiti" potpis? Zatim, ta reenica je izmeu navodnika. Zatim, ak i ne postoji potreba za navodnicima da bi se pretpostavilo da ona nije skroz "njegova", kako se kae. Njena jednostavna itljivost dovoljna je da bi se eksproprisala. Nie je, opet, mogao raspolagati nekim manje ili vie tajnim kodom koji je, za njega ili za nekog tajnog sauesnika, mogao dati smisao tom iskazu. To nikada neemo znati, ili barem moemo nikad ne znati, i tu mogunost, tu nemogunost, treba uzeti u obzir. Taj obzir je obeleen u ostanku (restance) tog ne-fragmenta kao trag, on ga titi od svakog hermeneutikog pitanja koje je utvreno svojim horizontom. itati, odnositi se prema nekom pisanju, to znai perforirati taj horizont ili taj hermeneutiki veo, odbiti svakog lajermahera, svakog proizvoaa vela prema Niovoj rei koju Hajdeger prenosi. A radi se odista o itanju toga to je neobjavljeno, onog za ta se izdaje dok se skriva, poput ene ili pisanja. Jer, ta reenica je itljiva. Njena transparentnost se rasprostire bez nabora, bez rezerve. Njen sadraj kao da ima vie nego prostu inteligibilnost. Svako razume ta znai "zaboravio sam svoj kiobran". Ja imam (glagol imati, iako je upotrebljen kao pomoni i mada je imanje mog kiobrana obeleeno prisvojnim pridevom) kiobran, koji je zaista moj i koji sam zaboravio. Ja mogu da opiem stvar. Sada ga vie nemam, u sadanjosti, i stoga imam obavezu da ga nekim delom zaboravim itd. Seam se svog kiobrana, podseam sebe na svoj kiobran. To je stvar koja se moe imati ili nemati vie u trenutku kada nam je najpotrebnija ili opet imati kada nam vie ne treba. Pitanje vremena. Taj sloj itljivosti eventualno moe omoguiti prevoenja bez gubitka u svim jezicima koji raspolau izvesnom graom. Ta graa, tano je, ne ograniava se na znak "kiobran" (i jo neke druge) u jeziku, niti ak na prisustvo "stvari" u kulturi, nego na ogromno funkcionisanje. Taj sloj itljivosti moe isto tako omoguiti i druge, sloenije, interpretativne operacije. Moe se, na primer, predloiti "psihoanalitiko" deifrovanje, uz ponovno vezivanje, nakon zaokreta odreene optosti, za nieanski idiom. Zna se, ili se veruje da se zna, kakva je simbolika figura kiobrana: na primer hermafroditska mamuza jednog falusa, stidljivo

umotana u svoje velove, organ koji je istovremeno agresivan i apotropejonski, pretei i/ili ugroen, neobian predmet, na koji ne nailazimo uvek u obinom susretu sa ivaom mainom na stolu za kastraciju. Za Frojda to nije samo simboliki predmet ve gotovo pojam, metafora jednog metapsiholokog pojma, sasvim blizu uvenog Reizschutz sistema PercepcijaSvest. Povrh toga, ono to je prizvano, to nije samo kiobran, nego zaborav stvari, i psihoanaliza, koja se razume u zaborav i falike simbole, moe oekivati da sebi osigura hermeneutiko gospodarenje nad tim ostatkom ili barem da sluti, jer psihoanalitiari nisu tako naivni kao to ponekad imamo interesa da verujemo, da e paljivim upotpunjavanjem konteksta, artikulisanjem i suavanjem optosti, jednog dana moi da se zadovolji interpretativno iekivanje. U tome bi se psihoanalitiar ili psihoanalitiarka u naelu stavili, mada manje naivno, u istu situaciju kao i neposredni italac ili hermeneutiar ontolog koji svi misle da taj neobjavljeni fragment predstavlja znaajan aforizam, da on treba da eli da neto kae, da on treba da dolazi iz najdublje intime autorovog miljenja, pod uslovom da se zaboravi da se radi o tekstu, tekstu u ostanku, ak zaboravljenom, moda i o kiobranu. Koji vie ne drimo u ruci. Taj ostanak nije uvuen ni u kakvo cirkularno prelaenje, ni u kakvu vlastitu marrutu izmeu svog izvora i svog kraja. Njegovo kretanje nema nikakvo sredite. Strukturalno emancipovan od svakog ivog hteti-rei, on uvek moe ne hteti-rei, nemati nikakav odluivi smisao, on se moe parodijski poigravati smislom, deportovati se kroz kalem, bez kraja, izvan svakog kontekstualnog tela ili svakog konanog koda. itljiv kao neto napisano, taj neobjavljeni fragment moe uvek ostati tajnovit, ne zato to zadrava neku tajnu nego zato to moe uiniti da ona izostane, i simulirati neku istinu skrivenu u svojim naborima. Ta granica je odreena njegovom tekstualnom strukturom i s njom se mea; a ova, svojom igrom, provocira i zbunjuje hermeneutiara. Ne zakljuujte sada da treba odmah odustati od toga da se sazna ta to eli rei: to bi opet bila estetizujua i opskurantistika reakcija onog hermeneuein. Da bi se, najrigoroznije mogue, uzela u obzir ta strukturalna granica pisanja kao istaknutog ostanka simulakruma, treba naprotiv pogurati deifrovanje dokle god je to mogue. Takva granica ne oiviava znanje i ne objavljuje neko s-one-strane, ona preseca i deli nauni rad iji je isto tako uslov, a koji otvara i ka samom znanju. Ako je Nie eleo da kae neto, ne bi li to onda bila ta granica volje za izricanje, kao uinak nuno diferencijalne volje za mo, dakle uvek podeljene, savijene, mnogostruko savijene (multiplie)? Nikada neemo moi, sve dok razvijamo savesnu interpretaciju, da suspendujemo hipotezu po kojoj je celina Nieovog teksta moda, u ogromnoj meri, tipa "zaboravio sam svoj kiobran". Bolje je rei da tada vie ne bi ni bilo "celine Nieovog teksta", bila ona i fragmentarna i aforistika.

I onda se izloiti bljeskovima ili munji beskrajnog gorohotnog smeha. Bez gromobrana i bez krova. "Wir Unverstndlichen, [...] denn wir wohren den Blitzen immer nher" (Mi nerazumljivi [naslov fragmenta 371 Vesele nauke] jer mi stanujemo sve blie munjama). Tako se penjemo, sve vie s mukom, ka fragmentu 365 koji se ovako zatvara: (... wir posthumen Menschen!"). Jo jedan korak. Pretpostavite da je, takorei, celina onoga to sam ja, ako se moe rei, upravo proitao, jedan pokretni kalem, moda parodijski, eventualno po obrascu "zaboravio sam svoj kiobran". Ako to nije tako u celini, moe li to tako biti u nekim od njenih najklizavijih kretnji barem u ovom ovde tekstu, koji ve poinjemo da zaboravljamo , tako da se nerazumljivost bezmerno rasprostire u njima. Ipak, moj diskurs bio je jednako jasan kao i "zaboravio sam svoj kiobran". Imao je, zar ne, nekoliko retorikih, pedagokih, ubeivakih vrlina ili nespretnosti. Pretpostavite, meutim, da je on ifriran, da sam odabrao odreene Nieove tektstove (na primer "zaboravio sam svoj kiobran"), odreene pojmove ili odreene rei (na primer "mamuza") iz razloga iji su istorija i kod jedino meni poznati. ak shodno razlozima, istoriji i kodu koji ni za mene samog nemaju nikakvu prozirnost. S tom ogradom da, mogli biste takoe rei, ne postoji kod za jednog. Ali mogao bi postojati i neki klju za taj tekst izmeu mene i mene, neki ugovor po kome sam ja vie od jednog. Ali kako ja i ja umiremo, u to ne sumnjajte, tu postoji i strukturalno posthumna nunost mog odnosa i vaeg prema dogaaju ovog teksta koji se nikad ne dogaa. Tekst moe uvek ostati u isti mah otvoren, ponuen i nerazumljiv, ak i bez toga da znamo da je nerazumljiv. Pretpostavite u tom sluaju da ja nisam jedini koji pretenduje da poznaje idiomatski kod (pojam koji je ve u sebi kontradiktoran) tog dogaaja i da ovde ili tamo postoji pretpostavljena deoba tajne te ne-tajne. To ne bi nita promenilo na sceni. Sauesnici e umreti, u to ne sumnjajte, i ovaj tekst moe ostati, ukoliko je kriptian i parodian (dakle ja vam kaem da jeste, s kraja na kraj, i ja to mogu da vam kaem poto vas to ne pribliava niemu, a ja mogu da laem dok to priznajem, budui da se skrivati moe samo kad se govori istina, govorei da se govori istina), bezgranino otvoren, kriptian i parodian, to znai zatvoren, otvoren i zatvoren jednovremeno ili naizmenino. Otvoren / zatvoren, sve u svemu kiobran za koji ne biste imali primenu, koji biste odmah mogli da zaboravite, kao da niste nikad uli da se o njemu govori, kao da je stajao iznad vae glave, kao da me niste ak ni uli/razumeli, poto nisam rekao nita to ste mogli uti/razumeti o tom kiobranu, za koji uvek verujemo da ga se moemo otarasiti, ukoliko ne pada kia.

Smrt o kojoj govorim nije tragedija ili nadlenost pripisana nekom subjektu: od ega bi trebalo napraviti sluaj, izvui konsekvence u pogledu scene koja nas zanima. Ne radi se o tome da se otpone ovako: "ja sam smrtan, dakle itd.". Naprotiv, smrt i ono posthumno objavljuju se iskljuivo poev od mogunosti takve scene. Isto stoji, dakle, i kada je re o tragediji i kada je re o parodiji, i za roenje. Moda je to ono to je Nie nazvao stilom, simulakrumom, enom. Ali postaje dovoljno manifestno, kroz jednu veselu nauku, da iz tog istog razloga nikad nije postojao taj stil, taj simulakrum, ta ena. Niti ta polna razlika. Da bi se simulakrum desio, treba pisati u razmaku izmeu mnogih stilova. Ako ima stila eto ta nam Nieova ena daje do znanja potrebno je da ima vie od jednog. Najmanje dve mamuze, takav je uslov. Izmeu njih ponor u koji se baca, rizikuje, moda gubi, sidro. S francuskog preveo: Branko Romevi Napomene: 1 Ti autori (Sara Kofman, Filip Laku-Labart, Bernar Potra, an-Miel Re) ovde su prisutni. 2 Citati iz Nieovih tekstova preuzeti su, veinom, iz sledeih domaih izdanja (uz neznatne izmene): F. Nie, Vesela nauka, Beograd 1989, Grafos, prev. Milan Tabakovi; F. Nie, S one strane dobra i zla, Beograd 1983, Grafos, prev. Boidar Zec; F. Nie, Ecce homo, Beograd 1988, Grafos, prev. Jovica Ain; F. Nie, Sumrak idola, Novi Sad 1999, Svetovi, prev. Dragomir Perovi. (prim. prev.) 3 U originalu stoji: faire poque, te bi deo izmeu crtica trebalo u prevodu da glasi: ta re stvara trajnu uspomenu. Ipak, zbog fenomenolokog konteksta koji je u ovom delu teksta naznaen temom suspenzije, odluili smo da izraz faire poque prevedemo doslovno. prim. prev. 4 "Majke. ivotinje drugaije misle o enama nego ljudi; one enku smatraju produktivnim biem (als das produktive Wesen). Kod njih nema oinske ljubavi, ali postoji neto tako kao ljubav prema deci dragane i navika na njih. enke na deci zadovoljavaju svoje vlastoljublje (Herrschsucht). Imaju svojinu (Eigentum), neku zabavu, neto njima potpuno razumljivo, sa im se moe brbljati: sve to zajedno je majinska ljubav nju moemo uporediti sa ljubavlju umetnika prema

svom delu. Trudnoa je ene uinila blaim, sposobnim da ekaju, plaljivijim, podvrgljivijim; a isto tako duhovna bremenitost proizvodi karakter kontemplativca, srodan enskom karakteru: to su muke majke. Kod ivotinja muki rod vai kao lep." (Vesela nauka, 72) 5 Jenseits, 232, videti takoe 230-239.6 "Da li ste imali ui za moju definiciju ljubavi? Ona je jedina dostojna filozofa. Ljubav po svojim sredstvima rat, u svojoj osnovi smrtna mrnja meu polovima. Da li ste uli moj odgovor na pitanje kako se ena lei (kuriert) 'spasava'? Napravi joj se dete. eni su deca potrebna, mukarac je uvek samo sredstvo: tako je govorio Zaratustra." Ecce homo, "Zato piem tako dobre knjige" (V). Trebalo bi analizirati celo to poglavlje. 7 "ta se sve naziva ljubavlju. Gramzivost (Habsucht) i ljubav: kako se razliito oseamo kod svake te rei! a ipak bi mogao biti isti nagon, dvaput nazvan, jednom ruen sa stanovita onih koji ve imaju (bereits Habende), kod kojih se nagon donekle smirio i stanovita nezadovoljenih, ednih, i stoga slavljen kao 'dobar'. Naa ljubav prema blinjima zar ona nije neki nagon za novim posedom (ein Drang nach neuen Eigentum)? A isto tako naa ljubav prema znanju, prema istini?" Nakon to je prepoznao motivaciju za posedovanjem (besitzen) i prisvajanjem u svim fenomenima bezinteresnosti i odricanja, Nie definie njihovu hiperbolinost ali isto tako i ono to usmerava njihov prvi pokret: "Ali najjasnije otkriva se ljubav polova kao tenja za posedom (Eigentum): onaj ko voli eli da sam bezuslovno poseduje (unbedingten Alleinbesitz) eljenu osobu..." (Vesela nauka, 14). Prijateljstvo, koje Nie u ovom fragmentu suprotstavlja ljubavi, ne "transcendira" aproprijacijski impuls, u njemu su zajednike elje, prodrljivosti, gramzivosti, ali ih ono usmerava ka jednom zajednikom "dobru", ka idealu. Evo jo jednog citata kako bi se pojavila sistematska organizacija tih pokreta proprijacije: "Kako svaki pol ima svoju predrasudu o ljubavi. Pored svakog priznanja koje sam voljan da odam monogamnoj predrasudi, ipak nikad neu dopustiti da se kod mukarca i ene govori o istim pravima u ljubavi. [...] Ono to ena podrazumeva pod ljubavlju dovoljno je jasno: potpuno predavanje (vollkommne Hingabe) ne samo predanost (nicht nur Hingebung) duom i telom. [...] Mukarac, ako voli neku enu, eli od sebe upravo istu ljubav. [...] Mukarac koji voli kao ena, postaje time rob; ali ena koja voli kao ena postaje time savrenija (vollkomners) ena. [...] Strast ene u njenom bezuslovnom odricanju od vlastitih prava (eigne Rechte), ima upravo za pretpostavku da na drugoj strani uopte ne postoji isti patos, ista elja za odricanjem. Jer ako se oboje iz meusobne ljubavi odriu sami sebe, onda bi iz toga ispalo pa, ja ne znam ta, moda neki prazan prozor? ena hoe da bude uzeta, prihvaena kao posed (will genommen, angenommen werden als Besitz), eli da se izgubi u pojmu 'poseda' (in den Begriff 'Besitz'), da 'bude posedovana' (besessen); shodno tome eli Jednoga koji uzima (nimmt), koji se sam ne daje i ne predaje. [...] ena se

predaje, mukarac dobija ja mislim da nikad neemo prevladati ovu prirodnu suprotnost, kroz bilo kakve drutvene ugovore, takoe ne kroz najbolju volju za pravinou: ma koliko da bi moglo biti poeljno da se stalno ne predoava to muno, uasno, zagonetno i amoralno u tom antagonizmu. Jer, ljubav je, zamiljena kao itava, velika i puna, priroda i kao priroda veno neto 'amoralno'." Nie iz toga izvlai konsekvencu: vernost je sutinska za ljubav ene, to ne stoji za ljubav mukarca (ibid., 363). 8 to se tie Hajdegerovog itanja Niea i premetanja koje ono tekstualno ili skripturalno mogu izazvati u toj problematici, ovde preuzimam motiv jednog pitanja koje je otvoreno u O gramatologiji (1. 1, Pisano bie, p. 31 sq.). 9 Nietzsche, tr. P. Klossowski, t. 2, p. 291-2, druga prevodioeva primedba.10 "'Bivstvovanje kao Ereignis': Ranije je filozofija, polazei od bivstvujueg, mislila bivstvovanje kao (als) idea, kao energeia, kao actualitas, kao volju, a sad moglo bi se misliti kao Ereignis. Tako shvaen, Ereignis znai preinaenu interpretaciju bivstvovanja (eine abgewandelte Auslegung des Seins) koja, ako s pravom postoji, predstavlja nastavak metafizike. U tom sluaju re 'kao' (als) znai: Ereignis kao vrsta bivstvovanja (als eine Art des Seins), podreena bivstvovanju koje ini ustaljeni vodei pojam (den festgehaltenen Leibbegriff). Ako ipak, kao to se pokualo, mislimo bivstvovanje u smislu prisustvovanja i putanja prisustvovanja (Sein im Sinne von anwesen und Anwesenlassen), koja postoje u usudu (die es im Geschick gibt), a koji opet lei u otvaralakoskrivalakom pruanju pravog vremena (das seinerseits im lichtend-verbergenden Reaichem der eigentlichen Zeit beruht), tada bivstvovanje pripada dogaanju (dann gehrt das Sein in das Ereignen). Davanje i dar davanja (das Geben und dessen Gabe) primaju svoje odreenje iz dogaanja (Bestimmung). U tom bi sluaju bivstovanje bilo vrsta Ereignis, a ne Ereignis vrsta bivstvovanja. Pribegavanje takvom obrtanju (Umkehrung) bilo bi prejeftino. Takvo razmiljanje promauje stanje stvari (Sie denkt am Sachverhalt vorbei). Ereignis nije obuhvatni vii pojam (der umgreifende Oberbegriff), pod koji bi se mogli podvesti bivstvovanje i vreme. Logike klasifikacije ne znae ovde nita. Jer kada razmiljamo o samom bivstvovanju i kada sledimo ono to je njegovo (seinem Eigenen), bivstvovanje se pokazuje kao usudov dar prisutnosti (Gabe des Geschickes von Anwesenheit), dar zajemen pruanjem vremena. Dar prisustvovanja jeste svojina Ereignen (Die Gabe von Anwesen ist Eigentum des Ereignens)." (Vreme i bie, prev. Boidar Zec, u: M. Hajdeger, O stvari miljenja, Beograd 1998, Plato, str. 25-26) 11 Fragment klasiran sa 12, 175, francuski prevod Vesele nauke, p. 457.12 Videti Zvaninu beleku (Naelo izdavaa), francuski prevod p. 294.