Filozofski fakultet

Filozozofski fakultet

JAKA KAO SMRT JE LJUBAV

Majster Ekhart

Univerzitet u Niu
Septembar 2011.

Filozofski fakultet

Kada me pitaju: Zato se molimo, zato postimo, zato inimo dobra dela, zato smo krteni, zato je Bog postao ovek? odgovaram: Zato da bi Bog bio roen u dui i dua opet u Bogu. Zato je napisano celo Pismo, zato je Bog stvorio ceo svet da bi se Bog rodio u dui i dua opet u Bogu. Ovo je upravo i jedna od najbitnijih teza uenja Jovana Ekharta pre svega istaknutog predavaa ije je uenje i najdublje tajne pokuao da priblii i najnaobrazovanijem hrianinu to je dovelo do negodovanja crkve. Upravo ovim je i pokuao da priblii i objasni odgovor na stalna pitanja i kolebanja obinog oveka i prostog neobrazovanog vernika. Sve to ovek radi jeste pokuaj da se priblii Bogu koliko je to mogue u svom nesavrenom obliku, trudei se da svojim postupcima dostigne savrenstvo u onoj meri u kojoj se posveti savrenstvu koje poseduje a koje mu je dato od Boga. Po uzoru na Svetog Avgustina on obrazlae pojam vremena odnosno pojam venosti u kojoj je sve stvoreno a koja je nama ne toliko shvatljiva. Prvo je nastala re a zatim i um ali ne u vremenu koje je nama pojmljivo nego u venosti. Ono to mi uzimamo kao pojam vremena nije neto to bi moglo da bude svojstveno Bogu a ni umu jer se onda ni Bog ne bi u njemu rodio pa ne bi ni posedovali savrenstvo koje poseduju. Ono to zaista postoji jeste sada, odnosno venost u kojoj je stvorena Re, um, i u kojoj je sve stvoreno i to e biti stvoreno. Dua je ta koja treba da se odvoji od svega telesnog. Da se sjedini sa Bogom i da se odvoji od vremena, da stoji sasvim ukoeno u bogatstvu Boijem. Jedino tu lei prava srea i spokoj za oveka, nita iz spoljanjeg sveta nije ni prineti onom savrenstvu koje moemo nai ako se okrenemo sebi i onome to nas sjedinjuje sa Bogom. To je jedino to istinski vredi, zbog ega nas je Bog stvorio, da se sjedinimo sa njim u njegovoj savrenosti a preko onoga to je u nama a ne neeg van nas samih. To savrenstvo uvek vai, ono nije promenljivo kao ulni svet, tu se saznaju nepromenljive istine koje su oveku vie nego dovoljne. Kao to je venost Boga i svega to je od njega stvoreno neshvatljivo u svojoj savrenosti tako i samog Boga ne moemo pojmiti na nain koji nam je jedini dostupan. Mi moemo Njemu pridavati nae osobine, da je vanvremenski, natulan, Jedan, ali to nije dovoljno pa ak ni prineti onome to on zaista predstavlja. Ne treba shvatati Boga na nain jednog neukog hrianina i ne treba govoriti o Bogu kao Jednom ili govoriti o Trojstvu kao o tri osobe u onom smislu u kom govorimo o tri kamena.

Filozofski fakultet

Upravo u ovim prvim redovima i vidimo uticaj dela Pseudo Dionisija i mistinost na koju nailazimo kada pokuamo da objasnimo Boga i njegovo postojanje. Dakle, svrha ovekovog postojanja je da spozna Boga, da mu se prikloni kako bi dobio milost Boiju i otrgao se svega zemaljskog. Samo onda e proi sve patnje i sve boli koje nam ostaju ako se priklonimo ulnosti i ostanemo da ivimo u grehu. Onom ko shvati pravu svrhu ivljenja nee biti teko da potuje sve zapovesti Boije kako bi zadobio svu milost i veni ivot. Treba eznuti, a ako ne oseamo enju treba eznuti za tim oseajem enje jer je to jedini ispravan put kako bi se On u naoj dui rodio. Sve to je telesno propadljivo je, nesavreno i greno. Onaj deo due koji nam je dat u milosti boijoj je jedino savren i jedino preko njega moemo teiti duhovnom. Bog je netelesan a to je jedan od razloga njegove savrenosti. Opet, jedino to oveku ostaje jeste da se uzdigne od sopstvene nesavrenosti a u kojoj meri e to postii zavisi samo od njega. Meutim, koji je taj deo due kojem je Bog udahnuo istotu i deo savrenosti!? Verovatno da je u pitanju najistiji i nejplemenitiji deo. Treba ipak raditi na sebi i svojoj duhovnosti kako bi Bog udahnuo Re i kako bi se u naoj dui desilo raanje. Dua treba da bude sasvim sjedinjena, da ne istrava kroz pet ula u raznovrsnost stvorenja, ve da bude potpuno unutra i jedinstvena u najistijem to poseduje. To mesto je ispunjeno dubokom tiinom, utanjem, mirom koji je savrena podloga za boansko delovanje. Tu Bog izgovara svoju re i tu se odvija raanje. Stvorenje postaje deo blaenstva ali ono nikad ne moe dostii savrenstvo jer je za to potreban ivot sastavljen jedino od savrenosti. Tako mora da boravi i stanuje u svom biu, u tvom dnu i tamo te Bog mora dodirnuti svojim jednostavnim biem, bez posredstva neke slike. U svim ovim redovima u kojima se objanjava povezanost stv orenja sa Bogom i njegovim blaenstvom, a preko onog dela due koje je najistije, objanjen je vid odreene ekstaze. Ona ne podrazumeva izlaenje van sebe i svog bia kako bi spoznali Boga ve naprotiv, Boga emo pronai jedino ako pogledamo u sebe, u sr svog bia, u najskriveniji i najdublji deo svoje due. O ovoj vrsti ekstaze govori i sveti Pavle: Da li sam bio u telu ili ne, ne znam, Bog to sigurno zna. Ovo objanjava i Ekhart: Tad je duh sve snage due tako uvukao u sebe, da je telo nestalo: tu vie nije

Filozofski fakultet

delovalo ni pamenje, ni um, ni ula, niti pak snage ije je da telo vode i krase. ivotna vatra i ivotna toplina bile su zaustavljene; telo zato nije slabilo, poto za vreme ta tri dana niti je jeo niti pio. Isto tako desilo se i Mojsiju kad je etrdeset dana postio na brdu, a ipak nije oslabio. Poslednjeg dana je bio jednako snaan kao i prvog. Tako ovek treba da umakne svojim ulima, da svoje snage okrene ka unutra i padne u zaborav svih stvari i sebe samog. Samo e najasniji i oni iji je ivot ispunjen vrlinom i sluenjem Gospodu moi da dostignu taj vid oboenja i jedino e u njihovim duama doi do izgovaranja Boije Rei. Ovom reju Bog ne utiskuje svoju sliku u duu ve sebe samog. Svako ko, slobodno govorei, dobije tu ast, postaje Sin boji. Sam Hrist je rekao: Ko se ne odrekne sebe i ne ostavi oca i majku i stane izvan svega ovoga, nije me dostojan, dakle ko ne ostavi spoljni svet nee biti ponovo roen u Boanstvu. Nek nam ka ovom raanju pomogne Bog koji je danas ponovo roen kao ovek, da mi, sirota deca zemlje, budemo roeni u njemu kao Bogu; nek nam veno u tome pomae! Amin. Moda je najlake prepustiti se svojim ulima, to su verovatno radili i ljudi koji su pisali o sposobnostima due. Ali, svako treba da istrai sopstvene sposobnosti, sposobnosti sopstvene due, moda naie na neki neistraeni kutak sebe koji nikad do tad nije uvideo, i moda taj termin uvideti nije najbolje koristiti u ovom sluaju kada govorimo o jednoj vrsti meditacije koja nam slui da se otrgnemo od ula. Treba bez ikakvog delovanja, okreui se sebi, zautati, dobro oslunuti... Sve ve istraeno nije vie primamljivo, ali kada naiemo na neto jo uvek nepoznato, ono u nama budi ogromnu elju da dalje istraujemo, da doemo do novih saznanja. Tako, okreui se sebi nailazimo na neistraene delove svog bia. Mi elimo da spoznamo nove istine koje naziremo u dui i uviamo jedan novi ivot, ivot koji je neuporedivo bolji od onoga koji nam se prua napolju. I moda ne saznajemo ali dolazimo do neznanja zbog kog teimo da saznajemo neto drugaije, neto bolje. Neka se zove i neznanje, nesaznanje, u sebi ima vie od sveg znanja i saznanja izvan njega. Jer to neznanje mami i odvlai te od svega znanog i od sebe sama. Svetlost koju dobar i poboan ovek poseduje u svojoj dui doputa da se u njoj rodi Re, da se Bog nastani u duu pravednika koji je posvetio ivot inei dobro i sluei Bogu. Zao ovek ne poseduje vrlinu, u njemu nema te svetlosti pa se ni Bog ne

Filozofski fakultet

moe roditi u njemu. Ekhart kae da je ta tama proistekla od svih nedela, lai i zla koja je grenik inio, i dua kao i putevi kroz koje bi svetlost trebala da ue, zatrpani zlodelima pa je dua uvek u mraku. Grenika zato nee obasjati svetlost i nee osetiti milost Boga jer to i ne zasluuje. U ovom delu moemo nai najvanije teze Ekhartovog uenja. Nalazimo i misticizam, platonizam kao i novoplatonizam. On govori o vrednosti due, kao jedino to oveka moe pribliiti blaenstvu. Sve telesno je propadljivo, nitavno, ovek se ne sme vezati za telesno jer e onda ostati grean. Sva prava naslada je uprav o u pronalaenju onoga to je jedino nepropadljivo a to posedujemo. Moramo se okrenuti sebi, i dobro oslunuti kako bi smo uli glas od Boga. Onda e se dogod iti i isijavanje. Tako je i Pavla, kako navodi Ekhart, dodirnuo Bog a sama svetlost se iz due prelila kroz telo pa su to i Pavlovi uenici mogli da vide. Dakle samo ovek od vrline i pobonosti moe doiveti to raanje Boga u sebi jer je njegova dua ista i neuprljana loim delima. Kad se Bog rodi u dui pravednika, on ga u potpunosti obuzima, ovek vie nema nikakvu kontrolu nad sobom ve njime upravlja Bog. On se, time to je traio blaenstvo, okrenuo svom biu, ostavio sve ulno i potpuno prepustio, u tiini oslukujui ne bi li uo glas Boga. Time on doputa Bogu da dela umesto njega.

Zato se, dakle, ljudi mole, poste, zato ine dobra dela, zato se krste!? To je, moemo rei, neka vrsta pripreme po Ekhartu. Sobzirom da su sve to spoljanja dela, samim tim nisu od velikog znaaja ili barem nisu znaajna u onoj meri u kojoj je to in okretanja sebi i svom biu. Ipak, za one koji nisu dostigli taj vid spoznaje, nije na odmet da se tim drugorazrednim sredstvima poslue dok ne pronau pravi put. Kada nas Bog dodirne, kad postane deo nas, mi se iz ljubavi prema njemu preputamo i odriemo sebe i on onda ini sa nama ta hoe. Dua dobija potpunu slobodu kako bi dostigla savrenstvo i kako bi pronala svoju sutinu. Bog, meutim, ne dela u nama kad i kako on hoe, na nain kako obian radnik radi po sopstvenoj volji i raspoloenju. Kada bi tako izgledalo to delovanje,

Filozofski fakultet

Onda on ne bi bio savren kakav jeste i ne bi delovao po nunosti sopstvenoj. Kada naie na duu koja je proiena i potpuno otvorenu za njegovo delovanje, kao sunce koje izliva svoje zrake tako i On u duu isijava sva svoja blaga, svoju savrenost, i jedino takva dua poseduje pravu vrlinu. Ako tvoje oko hoe da vidi sve stvari, tvoje uvo da ih sve uje, tvoje srce da ih sve ima pred sobom, tvoja dua svim tim stvarima zaista mora da bude rastrzana. Zato uitelj kae: Kad ovek treba da izvri neko unutarnje delo, mora da uvue sve svoje snage, takorei u jedan ugao svoje due i da se sakrije od svih slika i likova i onda tu moe da dela. U zaborav, u neznanje mora da doe! Mir i utnja moraju da bud tamo gde re treba da se uje. Do nje se ne moe doi, do mirovanjem i utanjem. Tad ona moe da se uje, tada se ona dobro razume: u tom neznanju! Poto ovek vie nita ne zna, ona se ukae i otkrije. U ovome lei sva ljubav ovekova prema Bogu i ljubav Boga prema oveku, da postanu Jedno.