Miroslav Antic - Drugarska pesma

Nista ti ne razumes,
moj najrodjeniji blesane,
uobrazeni prince
sto te je zivot razmazio.
Da znas kolike sam noci
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene jos uvek

parce tek rodjenog mesa:
onaj musavko sto vristi
i celu kucu potresa.

Ja sam te, lepoto moja,

naucio da hodas.
Svima sam placao pice
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao zivot.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve sto kazem
zaista ne razumes
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umes.

U redu, pametna glavo.

Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemuste reci sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,

moj naduvenko mili,
da bi tvoj zivot
i dani valjani bili.

Danas kad rodjendan slavis,

sve cu svecane torte
pobacati kroz prozor
na uzas rodbine cele.
Ti znas: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
sto ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Mozda jos nije kasno.

Jednom se mora sve reci:
i drugarski i tuzno
i grubo i srneci.
Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam resio.
Vecito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimce
i tu sam najvise pogresio.

Cetrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vredja
da stalno za tebe podmecem
i dusu i glavu i ledja?

Hocu da jasno kazes

kad mislis da budes muskarac.
Zar treba i sutra da resavam
sve sto ti odraslom fali?
"Tata, skripi u braku...
na poslu... daj za dzeparac..."
A ja ti i dalje pomazem
jer te volim i zalim.

Ne cestitam ti rodjendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo cuda,
a nista nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem

rec roditeljsku i musku:
ako ne postanes covek
na ovoj, tek zapocetoj
carobnoj stazi zivota
- moram i razbiti njusku.
Makar ozenjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.

To za decake nije.
Al sutra, odrasli prince,
videces kako se bije.