SISTEM ZATITE MANJINA U REPUBLICI SRBIJI

Nevena Gojkovi

Uvod

Sistem zatite manjina u Republici Srbiji razvijan je jo za vreme Socijalisti ke federativne republike Jugoslavije, u kojoj se na drugaiji nain u odnosu na ostale socijalistike zemlje gledala na pitanja nacija i etniciteta. Dok zemlje Isto nog bloka nisu nacionalno pitanje posebno tretirale, niti razvijale sistem zatite etno-kulturnih grupa, SFR Jugoslavija je kroz razliite mehanizme obezbeivala zatitu prava takozvanih narodnosti. Ustav iz 1974. godine definisao je poloaj nacionalnih manjina i njihova kolektivna prava. Jugoslovenska institucija kljua omoguavala je, uprkos jednopartijskom sistemu, omoguavala je zastupljenost manjina u politikom ivotu. Kroz klju su sve nacionalne grupe SFR Jugoslavije, u kojoj je bilo 6 konstitutivnih naroda (Srbi, Hrvati, Makedonci, Hrvati, Slovenci, Muslimani), proporcionalno bile predstavljene na svim nivoima vlasti. Najvii stepen participacije bio je, kao i danas, na lokalnom nivou. U okviru SFRJ pripadnici manjinskih grupa imali su pravo na slubenu upotrebu jezika, autonomiju u kulturi u smislu osnivanja razli itih kulturnih udruenja i institucija kulture, kao i obrazovanje na svom maternjem jeziku. U to vreme je najve i broj pripadnika manjinskih etno-kulturnih grupa iveo na teritoriji republike Srbije. Raspad Savezne federativne republike Jugoslavije doveo je do toga da se na teritoriji Srbije pojave nove manjine, koje su u okviru prethodne drave bile konstitutivni narodi. Sem problema regulisanja statusa Slovenaca, Makedonaca, Hrvata, Crnogoraca i Muslimana/Bonjaka, u Srbiji je opta drutvena klima bila izuzetno nepovoljna imaju i u vidu sankcije, ratove na prostoru bive drave i pauperizaciju ogromnog dela stanovnitva. Sem toga, etnike netrpeljivosti su bile izraene i uprkos Ustavu iz 1990.

godine koji je garantovao prava manjinama, ona nisu bila potovana. Prema navodima Katarine Crnjanski i Gorana Baia Tokom devete decenije XX veka razorene su osnove finansiranja manjinskih matica i udruenja, kao i institucija koje su u sistemu javne uprave bile nadlene za ostvarivanje njihovih prava. Istovremeno etnifikacije politike i populizam koji je tadanja vlast koristila kao tehniku mobilizacije biraa, te sukobi sa susedima, uslovili su pored oseanja opte nesigurnosti graana i sve veu distancu, animozitete i nepoverenje izmeu etnikih zajednica u zemlji (Bai, Crnjanski, 2006:30). Nakon petooktobarskih promena demokratska vlast Srbije je preduzela neophodne mere da bi se SRJ prodruila Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope i ostalim meunarodnim organizacijama, kao i obaveze u vezi sa me unarodnim standardima zatite nacionalnih manjina. To znai da se drava obavezala da razvija demokratske institucije i procedure i donosi posebne mere usmerene ka zatiti nacionalnih manjina, da na taj nain sprovodila politiku multikulturalnosti preporuenu kroz dokumenta OEBS-a, Savet Evrope, Evropska komisija itd. Me u najvanije dokumente ija je Srbija potpisnica spadaju Okvirna konvencija za zatitu prava nacionalnih manjina i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicijma, kojima se definie minimum zatite garantovan manjinskim grupama. Danas poloaj manjina ureuju pre svega Ustav usvojen 2006. godine i posebni zakoni meu kojima se izdvajaju Zakon o zatiti prava i sloboda nacionalnih manjina (2002, nastavio je da vai na teritoriji Srbije nakon odvajanja Crne Gore od Savezne republike Jugoslavije), Zakon o slubenoj upotrebi jezika i pisma, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o lokalnoj samoupravi (2002/6/7). Sem toga, Srbija ima bilateralne ugovore o zatiti manjina sa Hrvatskom, Makedonijom, Maarskom i Rumunijom. U ovom radu bie ukratko prikazani svi glavni zakonski akti koji se tiu ureenja poloaja nacionalnih manjina, kao i status Roma uopte, imaju i u vidu da su oni manjinska zajednica u najnepovoljnijem poloaju.

Etnika struktura Srbije

Republika Srbija je etniki veoma heterogena zemlja. Zvanino 20 etnikih grupa ima status nacionalne manjine. Prema poslednjem popisu iz 2002. godine u Srbiji bez Kosova ivi 13.47% stanovnitva koje pripada nacionalnim manjinama. Najbrojniji su Maari (293.299 ili 3.91%), Bonjaci (136.087 ili 1.81%) i Romi (108.193, 1.44%). U znaajnijem broju ima i Jugoslovena, Crnogoraca, Hrvata, Albanaca i Slovaka, dok neke nacionalne manjine, kao to su na primer esi i Rusi, imaju samo po nekoliko hiljada pripadnika. Ipak, kada je u pitanju potvrivanje statusa nacionalne manjine, kriterijum brojnosti nije presudan. Da bi jedna etno-kulturna zajednica bila smatrana nacionalnom manjinom mora biti u dugotrajnoj vezi sa teritorijom republike Srbije i razlikovati se od veinskog stanovnitva na osnovu jezika, religije ili obiaja, ali mora postojati i volja da se ouva zaseban identitet. Takoe, graanima je ostavljena mogunost da ne iskau svoju nacionalnu pripadnost, ali i da se izjasne po regionalnoj pripadnosti.

Etnika pripadnost UKUPNO Srbi Crnogorci Jugosloveni Albanci Bonjaci Bugari Bunjevci Vlasi Goranci

Srbija 7.498.00 1 6.212.83 8 69.049 80.721 61.647 136.087 20.497 20.012 40.054 4.581

Centralna Srbija 5.466.09 9

Vojvodin a 2.031.99 2

82.86 0.92 0.92 0.82 1.81 0.27 0.27 0.53 0.06

4.891.03 1 33.536 30.840 59.985 135.670 18.839 246 39.953 3.975

89.48 0.61 0.56 1.10 2.48 0.34 0.00 0.73 0.07

1.321.80 7 35.513 49.881 1.695 417 1.658 1.658 101 606

65.05 1.75 2.45 0.08 0.02 0.08 0.08 0.00 0.03

Maari Makedonci Muslimani Nemci Romi Rusi Rusini Slovaci Slovenci Ukrajinci Hrvati esi Ostali Neopredelje ni Regionalna pripadnost Nepoznato

293.299 25.847 19.503 3.901 108.193 2.588 15.905 59.021 5.104 5.354 70.602 2.211 11.711 107.732 11.485

3.9 1 0.3 4 0.2 6 0.0 5 1.4 4 0.0 3 0.2 1 0.7 9 0.0 7 0.0 7 0.9 4 0.0 3 0.1 6 1.4 4 0.1 5 1.0 1

3.092 14.062 15.869 747 79.136 1.648 279 2.384 3.099 719 14.056 563 6.400 52.716 1.331

0.0 6 0.2 6 0.2 9 0.0 1 1.4 5 0.0 3 0.0 1 0.0 4 0.0 6 0.0 1 0.2 6 0.0 1 0.1 2 0.9 6 0.0 2 0.9 5

290.207 11.785 3.634 3.154 29.057 940 15.626 56.637 2.005 4.635 56.546 1.648 5.311 55.016 10.154

14.28 0.58 0.18 0.16 1.43 0.05 0.77 2.79 0.10 0.23 2.79 0.08 0.26 2.71 0.50

75.483

51.709

23.774

1.17

Etniki sastav stanovnitva Srbije po popisu iz 2002. godine (Izvor: Saoptenje br. 295, Republi ki zavod za statistiku, Beograd, 2003)

Nacionalne manjine u Srbiji su uglavnom prili no teritorijalno homogene, sem kada su u pitanju Romi, koji ive na itavoj teritoriji drave. Tako su Bonjaci uglavnom skoncentrisani u 6 optina Sandaka, gde u 3, Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici imaju apsolutnu veinu, a u znaajnom broju ive i u Priboju, Prijepolju i Novoj Varoi. Bugari su veina u dve optine koje preteno naseljavaju, a to su Dimitrovgrad i Bosilegrad, a Slovaci tradicionalno naseljavaju optine Kovaica i Baki Petrovac. Albanci imaju apsolutnu veinu u optinama Preevo i Bujanovac, a relativnu u optini Medve a. Inae, Srbi ubedljivo najvei animozitet prema svim istraivanjima ispoljavaju prema Albancima. U Izvetaju Programa za razvoj Ujedinjenih nacija etvrtina graana (25.5%)

protivi se tome da Albanci budu graani Srbije, kao susedi su nepoeljni za 30.4% ispitanika, , a 65.5% ih ne bi prihvatilo kao branog partnera.1 Zanimljivo je da je u nekim srbijanskim multietni kim optinama manjina na nivou drave u stvari ubedljiva veina. U tom sluaju, veinski srpski narod se nalazi u manjinskom statusu na datoj optini. U Vojvodini preovlauju dve etnike zajednice maarska (14.28%) i srpska (65.05%). Maari imaju apsolutnu veinu u 6 optina na severu Vojvodine, ali ive u jo 25 optina Vojvodine. U Srbiji postoji ukupno 169 optina (prosek 50 000 stanovnika), a od toga je 68 multietnikih. U Vojvodini se nalazi 41 multietnika optina, a 27 na podruju centralne Srbije. Treba pomenuti da je da bi jedna optina bila smatrana multietnikom potrebno da u njoj 5% od ukupnog broja stanovnika pripada jednoj nacionalnoj manjini ili da sve nacionalne manjine zajedno imaju udeo od najmanje 10% u ukupnom stanovnitvu. Ustav republike Srbije Ustav republike Srbije iz 2006. godine je osnov za razvijanje politika zatite nacionalnih manjina i njime se u najirem smislu ure uje njihov poloaj i titi njihov identitet i integritet. Razliiti lanovi ovog akta odnose se na garantovana ljudska i manjinska prava. Tako su Ustavom regulisani jednakost gra ana, sloboda izraavanja nacionalnog identiteta, zabrana diskriminacije, zabrana izazivanja rasne, verske i nacionalne mrnje, pravo na razliitost, pravo na ouvanje posebnosti, kolektivna prava nacionalnih manjina (informisanje, kultura, obrazovanje, slubena upotreba jezika), pravo na samoupravu, razvijanje duha tolerancije, mere afirmativne akcije, ste ena prava, ravnopravnost u voenju javnih poslova, nadlenosti autonomnih pokrajina u vezi sa ostvarivanjem prava nacionalnih manjina, zabrana nasilne asimilacije, pravo na udruivanje, pravo na saradnju sa sunarodnicima iz drugih drava i neposredna primena zajamenih prava.
1

http://hdr.undp.org/docs/reports/national/YUG_Serbi a_and_Montenegro/Serbia_2005_en.pdf

Ustavom su, dakle, svi graani jednaki pred zakonom, bez obzira na njihovu rasu, pol, roenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, politiko ili drugo uverenje. Takoe, prema jednom od lanova Ustava svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mrnje i netrpeljivosti kanjava se po zakonu. Sem toga, predvieno je da se kroz mere u obrazovanju, kulturi i javnom informisanju podstiu razumevanje, uvaavanje i potovanje razlika, a i da se u Srbiji podstie duh tolerancije i meuetnikog dihaloga, kao i razumevanja i saradnje meu svim ljudima. Ipak, za razliku od Ustava iz 1990. Republika Srbija je definisana kao demokratska drava svih graana koji u njoj ive, dok je koncept graanske drave izmenjen i Srbija je odreena kao drava srpskog naroda i svih gra ana koji u njoj ive, a sem toga se insistira na slubenoj upotrebi srpskog jezika i irilinog pisma, dok nacionalni simboli u upotrebi ukazuju iskljuivo na srpsku nacionalnu tradiciju. Prava nacionalnih manjina detaljnije su definisana posebnim zakonima.

Osnovni zakoni kojima se tite prava nacionalnih manjina

Zakon o zatiti prava i sloboda nacionalnih manjina

Zakon o zatiti prava i sloboda nacionalnih manjina (2002) osnovni je zakon koji ureuje status nacionalnih manjina. Donet je na saveznom nivou za vreme Savezne republike Jugoslavije, ali je nastavio da vai u Srbiji i nakon referenduma kojim se na prolee 2006. godine Crna Gora odvojila od dravne zajednice Srbija i Crna Gora. Ovaj zakon e nastaviti da bude na snazi sve dok parlament republike Srbije ne usvoji novi zakon o nacionalnim manjinama. Ovaj zakon preuzeo su standardi koji su u ovoj oblasti ustanovljeni kroz dokumenta Saveta Evrope Okvirna konvencija za zatitu nacionalnih manjina i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima. Takoe, ovim zakonom

je usvojen otvoren pristup definisanja manjinskih identiteta. To u stvari zna i da se razliita shvatanja identiteta mogu u najirem smislu podvesti pod opti pojam nacionalne manjine. Meutim, kao to je ve pomenuto, da bi odreena zajednica bila smatrana nacionalnom manjinom neophodno je da je u pitanju grupa koja je u dugotrajnoj i i vrstoj vezi sa ovom teritorijom, kao i da poseduju obeleja kao to su jezik, kultura, nacionalna ili etnika pripadnost, poreklo ili veroispovest, po kojima se razlikuju od ve ine stanovnitva. Osnovna naela na kojima se zasniva sistem zatite manjina su: zabrana diskriminacije, mere za obezbeivanje ravnopravnosti, sloboda nacionalnog opredeljivanja i izraavanja, saradnja sa sunarodnicima u zemlji i inostranstvu, obaveza potovanja ustavnog poretka, na ela meunarodnog prava i javnog morala i zatita ste enih prava. Kolektivna prava nacionalnih manjina ostvaruju se kroz kulturnu autonomiju. Sutina kulturne autonomije je pravo na ouvanje posebnosti i zatita njihovog kolektivnog identiteta, kroz koju se garantuje pravo na korienje jezika i pisma, kolovanje na maternjem jeziku, pravo na kori enje imena i prezimena, osnivanje privatnih obrazovnih institucija, informisanje itd, dok o uvanje posebnosti obuhvata mere kojima se neguju i razvijaju jezik, religija, kultura i uvode u upotrebu nacionalne simbole (koji inae ne smeju biti identini nacionalnim simbolima drave matice). Dakle, sutinu kulturne autonomije ine: pravo na slubenu upotrebu jezika (ukoliko u optini ivi vie od 15% stanovnitva koje pripada jednoj nacionalnoj manjini), obrazovanje, kulturu i informisanje. Ovaj zakon je predvideo i osnivanje manjinskih samouprava, tanije nacionalnih saveta koji predstavljaju nacionalnu manjinu u oblasti slubene upotrebe jezika, obrazovanja, informisanja i kulture, a koje bira skuptina elektora. Oni se u stvari biraju da bi se osiguralo pravo na kulturnu autonomiju. Njih ine izabrani predstavnici manjinskih samouprava i u njihove nadlenosti spada da prate stanje u vezi sa poloajem nacionalnih manjina i da pokre u inicijative za donoenje odgovaraju ih zakona, odluka i mera. Jo uvek nije regulisan na in njihovog izbora, iako je mandat Nacionalnom savetu maarske nacionalne manjine formiranom 2002. istekao jo na jesen 2006. Tako se dolazi u situaciju da se graani ne izjanjavaju neposredno na lokalnom nivou, ve da politike partije nacionalnih manjina direktno uti u na izbore manjinskih samouprava u oblasti kulturne autonomije. Situacija je takva da one manjine koje su dobro politi ki organizovane imaju jednopartijski sastav nacionalnih saveta, to nije najsre nije reenje.

Sem toga,zakonom nisu precizno definisane nadlenosti, kao ni finansiranje iz budeta. Prvi nacionalni savet formirali su Maari, a nakon njih to su uinili Rusini, Rumuni, Hrvati, Slovaci, Bunjevci, Bugari, Ukrajnci, Romi, Bonjaci, Nemci, Egipani, Grci, Makedonci i Vlasi. Jedan od problema jeste i to to pripadnici manjina koji su udaljeni od tradicionalnih centara teko mogu imati bilo kakav uticaj na kulturnu politiku. Meutim, ini se da je ipak najvei problem kada su u pitanju nacionalni saveti situacija u kojoj manjinske politike partije imaju preveliki uticaj na njih, zahvaljuju i pristupu medijima, finansiranju, ali i tako to spajaju javne funkcije koje obavljaju i dunosti u oblasti manjinske samouprave. Imajui u vidu da uglavnom postoje jedna ili dve uticajne politike partije manjine onemogueno je da postoje razliite koncepcije kulturne politike i ideje u kom pravcu kulturna autonomija treba da se razvija. Zakon o slubenoj uporebi jezika i pisma Zakon o slubenoj uporebi jezika i pisma predvia da u jedinicama lokalne samouprave u kojima se tradicionalno nastanjeni pripadnici nacionalne manjine njihov jezik i pismo budu obavezno u slubenoj upotrebi ukoliko u ukupnom stanovnitvu optine imaju vie od 15%. Ovo pravo podrazumeva da se jezik nacionalne manjine koristi: 1) u upravnom i sudskom postupku 2) u komunikaciji s organima koji imaju javna ovlaenja 3) prilikom upisa linih imena u javne knjige i slubene evidencije 4) u radu predstavnikih tela 5) prilikom isticanja naziva jedinica lokalne samouprave, naseljenih mesta, trgova, ulica i toponima Takoe, prema Zakonu o linoj karti iz 2006. predvieno je da se obrazac li ne karte tampa na jeziku i pismu nacionalne manjine. Od ukupno 45 vojvoanskih optina u samo 7 je srpski jezik jedini koji je u slubenoj upotrebi (Inija, Irig, Opovo, Panevo, Peinci, Ruma i Sremski Karlovci). Takoe, u Vojvodini se u sluaju da neka zajednica

ne ispunjava uslove da njen jezik bude u slubenoj upotrebi na nivou itave optine, jezik uvodi u slubenu upotrebu u naselju u kom je manjinska zajednica naseljena u velikom procentu. Neke optine su to uinile kada su u pitanju slovaki, hrvatski, maarski, rumunski i rusinski jezik, dok neke nisu jo uvek ispunile ovu obavezu. Trenutno su maarski jezik i pismo u slubenoj upotrebi u 27 optina, slovaki u 10, rumunski u 8, rusinski u 5, hrvatski u jednoj optini, a eki na teritoriji optine Bela Crkva. Moe se rei da u Vojvodini postoji razvijen sistem ostvarivanja prava na slubenu upotrebu jezika. Za razlike od Vojvodine u centralnoj Srbiji je ovo pravo samo delimino implementirano. Albanski jezik i pismo su u slubenoj upotrebi u Preevu, Bujanovcu i Medvei, bugarski u Bosilegradu i Dimitrovgradu, a bosanski jezik u tri optine u kojima imaju veinu Sjenici, Tutinu i Novom Pazaru. Dakle u Vojvodini je u slubenoj upotrebi 7 jezika (srpski, hrvatski, rumunski, rusinski, maarski, slovaki i eki), a u centralnoj Srbiji etiri (srpski, bosanski, albanski i bugarski). Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2004) predvia da je cilj obrazovanja sem razvijanja svesti o dravnoj i nacionalnoj pripadnosti i negovanje srpske tradicije i kulture, i negovanje tradicije i kulture nacionalnih manjina. Dakle, pripadnici nacionalnih manjina mogu se obrazovati na svom jeziku ili dvojezi no. U sluaju da se nastavni plan izvodi na srpskom omoguena je nastava maternjeg jezika sa elementima nacionalne kulture.
Ovaj zakon takoe odreuju koliki je broj uenika neophodan da bi se odravala nastava na maternjem jeziku manjine. Potrebno je da se u jednom razredu za nastavu na manjinskom jeziku prijavi najmanje 15 uenika, ali je mogue i da uz dozvolu ministra prosvete taj broj bude manji. Prema zakonu je tako e obavezno i uenje srpskog jezika, a postoji i mogu nost da u kolama u kojima je nastava dvojezi na uenici koji je pohaaju na srpskom mogu uiti i manjinski jezik. U slu aju da se pripadnik manjinske zajednice odlu i da pohaa nastavu na srpskom, u koli je obezbeeno i pohaanje maternjeg jezika sa elementima nacionalne kulture. U Vojvodini se u osnovnim kolama nastava odvija na 6 jezika (srpski, ma arski, slovaki, rumunski, rusinski, hrvatski), od toga na maarskom

u 78 osnovnih kola, na slovakom i rumunskom u 18, na rusinskom u 3, a na hrvatskom u 5 osnovnih kola. Pored kola u kojima se celokupna nastava odvija na jezicima nacionalnih manjina, veliki je i broj kola u kojima se izvodi predmetna nastava. I po ovom pitanju su standardi u Vojvodini vii od onih u centralnoj Srbiji. Zakon o lokalnoj samoupravi (2002/6/7) Zakon o lokalnoj samoupravi je veoma vaan za pitanja manjina, jer uvodi u praksu potpuno nove ideje u vezi sa participacijom gra ana. Ovim zakonom (lan 18) se predvia da je u nadlenosti optina da implementiraju prava nacionalnih manjina. Mehanizmi zatite na lokalnom nivou bi trebalo da dovedu do stabilnih drutvenih odnosa i prevazilaenja razliitih meuetnikih animoziteta. Prema ovom zakonu lokalne samouprave treba da osiguraju uslove za o uvanje i unapreenje identiteta nacionalnih manjina koje ive na datoj teritoriji. To prakti no znai da se na lokalnom nivou vodi rauna o pravima nacionalnih manjina koja se odnose na osnivanje i rad obrazovnih institucija, zatitu kulturnih dobara, obezbeivanje javnog informisanja, uvoenje jezika i pisma u javnu komunikaciju, kao i na rad biblioteka, muzeja i drugih istanova kulture. U stvari, lokalne samouprave bi trebalo da obezbede uslove da se Ustav i zakoni sprovode u praksi.Zakon o lokalnoj samoupravi iz 2006 (lan 63) predvia osnivanje Saveta za meunacionalne odnose u multietnikim optinama, tanije u onim optinama u kojima jedna nacionalna zajednica ini vie od 5% od ukupnog broja stanovnika ili sve zajednice ine vie od 10%. Ovi saveti (mehanizmi kontrole vlasti na lokalnom nivou) su nadleni da prate dogaanja i da se bave pitanjima ostvarivanja, zatite i nacionalne ravnopravnosti. Ovo bi trebalo da bude mehanizam koji e omoguiti razvijanje povoljnih meuetnikih odnosa u lokalnim samoupravama. Slino kao i sa nacionalnim savetima nacionalnih manjina nejasno je definisan nain izbora lanova (u optini Priboj lanovi Saveta su predsednik optine i njegov zamenik, koji na taj na in praktino treba da kontroliu da li su sopstvene odluke u skladu sa Ustavom), nadlenosti, a tako e se neke nadlenosti prepliu sa nadlenostima nacionalnih saveta. Ovi saveti su nadleni da analiziraju svaku odluku skuptine optine koja se odnosi na nacionalne zajednici koje tu ive. U praksi postoje brojni problemi koji se tiu rada ovih saveta jer zakon ne definie

eksplicitno ni nadlenosti, ni izbor lanova, tako da nain na koji saveti funkcioniu varira meu optinama. Tako u nekim optinama lanove predlau grupe graana, u nekima Srpska pravoslavna crkva ili druge verske zajednice, u nekima odbornici u aktuelnom sazivu skuptine optine i tako dalje. Treba imati u vidu da su lanovi Saveta koji su izabrani na osnovu predloga politikih partija esto pod uticajem politikih partija. Bolje je reenje da lanovi saveta budu ugledni graani, koji su nestranake linosti. Jedan od velikih problema predstavlja injenica da se delokrug rada Saveta esto preklapa sa nadlenostima nekih drugih optinskih tela i nacionalnih saveta. Ovi saveti bi morali biti osnovani u 68 optina u Srbiji, ali je to do sad uinilo njih 43. Meutim, u praksi se deava to da se ovi saveti veoma retko sastaju i da im optine ne dostavljaju odluke koje su obavezne da im daju na uvid. Takoe, nije poznato da je do sada ijedan Savet za meunacionalne odnose pokrenuo postupak pred sudom koji se tie odluka odreene skuptine optine. Sem pomenutog, uloga saveta bi trebalo da bude i da se bave izgradnjom poverenje me u etnikim zajednicama koje ive u Srbiji, to je veoma vano s obzirom na to koliko su meuetniki odnosi poremeeni tokom devedesetih.

Poloaj Roma u Srbiji Romi su etnika grupa u najnepovoljnijem poloaju u Srbiji, koji se moe nazvati i stanjem permanentne bede. Prema popisu iz 2002. godine u Srbiji je Roma 108.193, to jest 1.4% ukupnog stanovnitva, dok je 1991. u Srbiji ivelo 140.237 . Prema podacima nekih romskih i nevladinih organizacija u Srbiji u stvari ivi izme u 450 000 i 800 000 Roma. Najgua je naseljenost u Beogradu, severozapadnom delu centralne Srbije, Vojvodini i pojedinim delovima june Srbije. Meutim, ono to je karakteristino za Srbiju, a i ostale zemlje Balkana jeste etni ka mimikrija, to jest injenica da su Romi prikrivali svoju nacionalnu pripadnost na skoro svim popisima. Tako je prema popisu iz 1948. godine u Srbiji ivelo 52.181, 1953 58.888, a 1961 samo 9.826. Za sada ne postoje relevantna objanjenja ovog fenomena, ali se pretpostavlja da je razlog prikrivanja etnikog porekla pokuaj da se izbegne diskriminacija. Sledea tabela

pokazuje razliku izmeu zvaninih podataka o broju Roma u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji, Rumuniji i tadanjoj dravnoj zajednici Srbija i Crna Gora, procena romskih aktivista i mogueg broja. Dravna statistika uglavnom tei smanjenju broja Roma, dok romski aktivisti najee precenjuju stvarno stanje. Zemlja Albanija Bosna Bugarska Hrvatska Makedonija Rumunija Slovenija Srbija i Crna Gora
Izvor: Boidar Jaki, Goran Bai Umetnost preivljavanja Gde i kako ive Romi u Srbiji

Zvanian podatak / 7.000 313.000 7.000 47.000 409.000 2.000 112.000

Romske procene 120.000 Nema podataka 1.000.000 150.000 220.000 3.000.000 Nema podataka 140.000

Mogu broj 55.000 35.000 700.000 35.000 60.000 1.500.000 7.000 537.000

Procenat populaciji 1.65 1.04 8.50 0.75 2.89 6.59 0.35 4.79

Prema istraivanjima Centra za istraivanje etniciteta u Srbiji trenutno postoji 593 romskih naselja, u kojima je vie od 15 porodica ili vie od 100 Roma. Istraiva ki tim je utvrdio da u Srbiji ivi 201.353 Roma, ali i 46.238 Roma raseljenih sa Kosova, koji se nalaze u posebno tekoj situaciji, bez mogunosti da ostvare svoja elementarna prava. Iako su Romi priznati kao nacionalna manjina i tre a manjinska grupa po brojnosti u Srbiji, njihova disperziranost i pojava etnike mimikrije, izmeu ostalog, onemoguavaju ostvarivanje njihovih prava. Naselja u kojima ive su heterogena po strukturi, veli ini i tipu, uglavnom neureena i sa veoma loom infrastrukturom. Prema istraivanjima Centra dve tre ine Roma svoj poloaj ocenjuju kao lo ili nepodnoljivo lo, dok je ishranom zadovoljno samo 11.4% ispitanika. Sem toga meu Romima je je nepismenost najrasprostranjenija, a slabo

poznavanje jezika sredine dovodi do slanja dece u specijalne kole, iako je uzrok problema pre ekonomsko stanje i obrazovni nivo roditelja, mada i predrasude i diskriminacija mogu biti uzrok neuspeha u kolovanju. Iako su Romi izuzetno otvoreni prema ne-Romima, ne-Romi imaju najviu etni ku distancu prema Romima stereotipi usmereni ka njima su najistrajniji, dok je diskriminacija prisutna u mnogim sferama ivota. U februaru 2002. je Romima Zakonom o zatiti prava i sloboda nacionalnih manjina SR Jugoslavije formalno priznat status nacionalne manjine preteno usmeren ka kulturnoj autonomiji. Zakon najvie prua mogunosti za razvoj kulture, obrazovanja, informisanja i slubene upotrebe jezika manjina. Meutim, neke od odredbi su teko primenjive kada su Romi u pitanju, jer je zakon pre svega usmeren na manjine koje ive na homogenoj teritoriji, dok su Romi disperzirani irom Srbije. Izuzetno su malobrojne sredine u kojima oni sainjavaju vie od 15% stanovnitva, to je uslov za slubenu upotrebu jezika manjine. Ipak Zakonom o lokalnoj samoupravi predvi ena je mogunost pozitivne diskriminacije, ime bi jezik mogao biti uveden u slubenu upotrebi i u slu aju da odreenu optinu nastanjuje manje od 15%. Treba imati na umu da kulturna autonomija nije glavni problem sa kojim se Romi suo avaju, ve su to pre svega nezaposlenost i siromatvo i pitanje socijalne zatite, kao i da se obezbede pristojni uslovi stanovanja.