160 razmatranje objekata na tragu Levi Strosa detalnije razraditi mo delanja (engl. agency); zatim ui u izuavanje injenica (engl.

matters of fact) i naunog znanja u areni javnog mnjenja (engl. matters of concern); uloge i granica nauke i mogunosti spoznaje u svetu mree aktera i prevoenja tek su dotaknute, i u jednom od kasnijih radova bavie se samo tom problematikom. Ovaj esej e za itaoca biti tek nagovetaj jedne istinski nove teorijske take gledita. Na kraju, treba rei i da Latur nije prvi koji je obradio hibride. Nekoliko godina pre njega (1985.) Dona Haravej (Donna Harraway) uvela je pojam kiborg (engl. cyborg, savremeno ludsko bie koje je istovremeno virtuelno i stvarno, spoj maine i oveka, fikcija i stvarnost). Meutim, na to se Latur skoro ne obazire. On uopte zanemaruje feministiku perspektivu koja e na tragu rascepa priroda-drutvo razmatrati, na primer, prirodne i drutvene aspekte prirode tj. predstava o prirodi (priroda i divlina kao enski princip a civilizacija kao muki) to sve odlino

SOCIOLOGIJA, Vol. LV (2013), N 1 dopunjuje razmatranja kolonijalizma, civilizatorske uloge (zapadnih) drutava i pomenute uloge antropologije u odvajanju primitivnih od modernih. Znaaj nalaza iz ovog eseja nadilazi okvire antropologije, kao to antropologija, kako je Latur vidi, nadilazi svoje postojee akademske okvire, i vredni su za sve drutvene nauke. U dilemama koje otvara Latur, odgovore treba da trae pravnici koji se bave ludskim pravima ili pravima intelektualne svojine, sociolozi koji se bave konstrukcijom identiteta, birokrate koje se bave ivotnom sredinom ili poslanici koji raspravlaju o nuklearnim elektranama i genetski modifikovanim organizmima. Negova razmilanja dobijaju dubli smisao naroito danas kada smo svi online, akteri u globalnoj mrei. Zato, preporuka za sledei korak u izuavanju Latura jeste ba u mrei: http://www.bruno-latour.fr/. Damjan Rehm Bogunovi

Antirat Bojan Bili, We Were Gasping for Air: (Post-)Yugoslav Anti-War Activism and its Legacy, Baden-Baden: Nomos, 2012.
Bibliografija o raspadu i ratovima u bivoj Jugoslaviji postaje sve obimnija kako u inostranstvu, tako i bivim jugoslovenskim republikama. Meutim, ta literatura jo uvek je optereena, mada ne u toj meri kao na poetku, ideoloko-interesnom i politikom pristrasnou zbog koje se ti dogaaji prvenstveno posmatraju kao sukob u kome su unapred podeljene uloge rtava i nasilnika, krivaca i nevinih, mirotvoraca i agresora emu je prilagoena i teorijska matrica koja konflikt sagledava iskljuivo iz etno nacionalne, pa ak i religijske prizme. Takvom stanju je dosta doprinela injenica da su dobrim delom u prvoj dekadi ovih sukoba dominirali prikazi, analize i tumaenja stranih autora kojima je nedostajalo ne samo dobro poznavanje injenica i istorije ovog podruja, ve i odreena kvalifikovana struna znanja koja bi njihovim saoptenjima mogla dati neto vie od predrasudnog izvetavanja o trenutnoj situaciji. Kako se vremenski udaljavamo od neposrednih dogaaja slede sve kompleksniji i struniji zahvati u ovu materiju, kako od stranih, tako i od domaih izvetaa. Meutim, ono to nedostaje svakako su temeljna istraivanja pojedinih aspekata ovih dogaanja kao i njihovih mnogobrojnih uesnika. Upravo jedno takvo neoekivano osveenje donosi studija Bojana Bilia koja je nastala kao rezultat doktorske teze koju je autor nedavno odbranio na Univerzitetu u Londonu (University College, London). Ova knjiga se bitno razlikuje od veine ako ne i svih do sada objavljenih radova koji se bave irokom temom raspada i ratova u bivoj Jugoslaviji. Razlika je tematska, teorijska i metodoloka. Pa krenimo redom. Ova studija se bavi na prvi pogled jednim marginalnim skupom ljudi, malo poznatih u iroj javnosti (ili poznatih sa negativnim predznacima), koji uprkos svoje neznatnosti ima

Prikazi znaenje koje je daleko od sporednog i nevanog. Predmet posmatranja, istraivanja, analize su antiratna delovanja i njihovi nosioci u Srbiji i Hrvatskoj, tokom ratova i posle njih. Da tematski izbor bude jo interesantniji, autor u centar tog delovanja postavlja feministike grupe i organizacije koje u tim burnim i opasnim vremenima pokazuju ne samo hrabrost ve i umee pruanja otpora i opstajanja uprkos svim rizicima. Najzad, za razliku od svih dosadanjih studija koje na ovaj ili onaj nain u fokus stavljaju politike i ratne aktere ovih zbivanja, ova studija odlazi na suprotnu stranu ukazujui na aktere koji su prava i jedina opozicija navedenim akterima i to opozicija koja povezuje strane u sukobu. Ukratko, autor je izabrao veoma rizian scenario za svoju priu, ali je uspeo da vrlo mudro i veto izbegne sve Scile i Haribde koje su mu stajale na putu i krei pri tom put jednoj bogato injeniki zasnovanoj analizi potkrepljenoj kritikom teorijskom platformom. Na teorijskom planu ova studija unosi istinsku sveinu u rutinske koloteine objanjenja ovih zbivanja. Na prvom mestu, a za razliku od svih autora koji iskljuuju svaki mogui vid zajednitva, slinosti ili povezanosti aktera u sukobu, dovodei do hipertrofije njihove razlike, autor insistira na linijama povezanosti i zajednikim ideolokim i idejnim ishoditima koja u obe republike seu do perioda socijalistike Jugoslavije u kojoj se zainju kako feministiki, tako i mirovni i ekoloki pokreti, koji predstavljaju jezgro antiratnog suprotstavljanja: koji se oslanja na meurepublike borbe i kooperacije u socijalistikoj Jugoslaviji. Ovakav stav predstavlja sutinski iskorak u (post) jugoslovenskom razdoblju kada se od strane vladajuih instanci u svim bivim jugoslovenskim republikama nastoji iz svesti ljudi izbrisati svaki, ma i deli, zajednikog postojanja i istorije. Na metodolokom planu ovo istraivanje takoe unosi znaajne novine i kri put senzibilisanom etno-sociolokom empirijskom pristupu u sagledavanju dogaaja i aktera putem sistematskog prikupljanja injenica na terenu. Takoe, autor nastoji da svoje istraivanje postavi na dinamiku ravan, za razliku od veine istraivanja koja se bave statikom pojedinih

161 situacija, ili pojedinim akterima koje posmatraju izvan konteksta dogaaja koji ih kreiraju. U ovom sluaju autor, meutim, nastoji da prikae dinamiku grupa koje sprovode antiratne aktivnosti, pri emu ta dinamika ima svoje spoljanje zakonitosti koje diktiraju karakter, sadraj, ciljeve i sredstva delovanja i unutranju dinamiku koju predstavljaju interkonekcije i raskidanja veza i komunikacija izmeu aktera na transnacionalnoj i lokalnoj ravni. Napokon, autor pristupa itavom zahvatu iz jedne promiljene i formalno jasno definisane teorijske paradigme. U prvom redu autor naglasak stavlja na antiratna, a ne mirovna delovanja, to na prvi pogled izgleda nepotrebno razgraniavanje. Ali razlika je veoma bitna jer ratnom kontekstu ovih grupa i njihovog delovanja nije prikladna mirovna koncepcija u bilo kom vidu grupnog, organizovanog delovanja. Za razliku od mirovnog delovanja, antiratno delovanje u takvom kontekstu svoje mesto nalazi u traenje izlaza iz postojeeg oruanog konflikta u cilju graenja puta za neko budue sa-postojanje sa neprijateljem. Odnosno, delovanja koje ima za cilj da ukae i osvesti sve uesnike i sauesnike konflikta na antihumane uinke rata i njegove rtve, koje ne opravdava ni injenica da se u nekim sluajevima taj rat definie kao odbrambeni (u sluaju hrvatskih uesnica). Na ovom mestu moramo uiniti jednu neophodnu digresiju. Iako se autor ne bavi ni na koji nain razjanjavanjem prirode, tj. vrste ratnog sukoba i uzroka koji su doveli do njega, jer ta tematika izlazi iz okvira njegovog predmeta, ini se da je veoma neanalitiki, a gotovo uzgred prihvatio jednu ideoloku pristrasnost koja prati sukob izmeu Hrvatske i Srbije, a gde se rat na hrvatskoj strani tumai kao odbrambeni od srpskih agresora (iako su u pitanju regularne jedinice JNA), a da se pri tom uopte nema sluha za mogue odbrambeno stanovite Srba u Republici Hrvatskoj, kao i solidarizam i saoseanje za njihove rtve sa strane uesnica i uesnika ratnih i antiratnih dogaanja u Srbiji. Teorijski autor osmiljava antiratna delovanja iz prizme jo jedne distinkcije. Naime on opravdano smatra da ove aktivnosti ne mogu biti shvaene u smislu drutvenog pokreta. Iako ne pominje, oito da su odrednice drutvenog

162 pokreta, izmeu ostalih, njegova masovnost i trenutna delotvornost to se u sluaju aktivnosti ovih malih grupica ne moe govoriti. Zato, umesto pojma drutveni pokret, autor se oipredeljuje za pojam kontestacije (contention) (McAdam, Tarrow and Tilly, 2004) u smislu jezgri nesaglasja, suprotstavljanja, razmirica ili razdora, odnosno otpora spram glavnih tokova ideolokih, politikih i oruanih sukobljavanja koja se odigravaju na makro-drutvenom i globalnom planu. U tom smislu, autor je blii razjanjenju prave fizionomije i uloge ovih otpora pozivajui se na jednog hrvatskog teoretiara koji konstatuje da su antiratne grupe bile manje socijalni pokret a vie promoteri politikih alternativa koji su se suprotstavljali vladajuim reimima u obe republike (Dvornik). Ali upravo u vezi sa ovim teorijskim naglaskom smatramo izvanredno znaajnom osobinom ovog teksta kritinost bez zadrke koju autor iskazuje kako prema nekim stranim akterima ili stranim teorijskim pozicijama u cilju objanjenja ovih dogaaja, tako i prema domaim akterima na sceni. to se prvih tie, autor teorijski promiljeno upozorava na nemogunost da se zapadni konceptualni okviri civilnog drutva prenose i primenjuju , bez ikakvih ograda na drutveno-kulturno tlo centralnoistonih, bivih socijalistikih drava ija je istorijska batina sasvim razliita. Pritom autor veoma dobro uvia da nije u pitanju samo teorijska neobavetenost stranih posmatraa i uesnika, ve postojanje odreenog ideolokog naboja prema NGO sektoru u bivim (post)jugoslovenskim zemljama, to dovodi do suprotnih efekata od nameravanih(!). Naime, pratei dinamiku antiratnih protesnih grupa u Srbiji i Hrvatskoj autor pokazuje izrazitu smelost kada utvruje, sa jedne strane, da ove grupe nisu uspele u skladu sa svojom poetnom agendom da se uspostave kao politika alternativa, tj. da se politiki konstituiu, to bi bio pravi smisao njihovog ukupnog delovanja. Sa druge strane, taj neuspeh se ogleda u subjektivnim uzrocima nedovoljne ili izostajue analitike samorefleksije, ali isto tako i u uticajima ovog stranog faktora, koji je finansijskom pomoi doveo do profesionalizacije i NGO-izacije antiratnih feministikih grupa a time do njihove politike sterilizacije.

SOCIOLOGIJA, Vol. LV (2013), N 1 Analiza autora prati razvoj antiratnih suprotstavljanja u Hrvatskoj i Srbiji od njihovih zaetaka, kroz dve faze ili epizode (1991-92 i 1993-98), pri emu naglasak nije samo na dokumentovanju akcija i aktera ve pre svega analizi unutranjih diferencijacija i sukobljavanja, taktikama i strategijama odravanja grupnog aktiviteta i identiteta, nainu komuniciranja i irenja delatnog polja u sredinama u kojima se deluje i vrednostima koje se promoviu. Znaajnu panju autor posveuje ne samo grupama kao kolektivnim akterima, ve i pojedinanim akterima, nastojei da kroz njihove intimne doivljaje, prie, patnje i radosti doe do izvornog smisla njihovog delovanja, kako u odnosu na njih kao linosti, tako i u odnosu spram svoje okoline. Krajnji sintetiki rezultat svih ovih analiza prikazan je u vidu jednog dihotomnog modela koji uporeuje antiratno delovanje i postupanje akterki feministikih grupa u Srbiji i Hrvatskoj. Iako autor ne daje izriit sud, moe se zakljuiti da je antiratni otpor u Srbiji bio vie zasnovan na nekim zastarelim istorijskim platformama (studentski pokret, jugoslovenstvo, pa moda i uticaj SK), dok je delovanje aktivistkinja u Hrvatskoj vie poivalo na modernom senzibilitetu nehijerarhijskog, individualnog preduzetnitva anacionalnog karaktera(!). Naravno, kao svako empirijsko istraivanje, a pogotovu kada autor nije uesnik u zbivanjima koje prati, promakle su neke netanosti u dokumentovanju dogaaja i delovanja pojedinih linosti, izostavljeni su neki uvidi i dogaaji, nekim grupama je dat znaaj koje stvarno nisu imale ili nisu zadrale do kraja zbivanja koja se prate, a drugima je posveena samo uzgredna ili nikakva panja. Ali svi ti nedostaci su normalna propratna pojava pionirskog zahvata, koji e omoguiti da te mane budu prevaziene u zahvatima koji e upravo ova studija potaknuti. Ima jo jedna neobina pojava u vezi sa publikovanom studijom. Autor i izdava su se pobrinuli da uporedo sa izlaskom ove monografske studije bude objavljen zbornik radova (Bojan Bili i Vesna Jankovi, Eds: Resisting the Evil, (Post-)Yugoslav Anti-War Contention, Nomos, 2012) autora koji su bili uesnici ovih antiratnih aktivnosti i koji iz sadanje perspektive nastoje sistematskom

Prikazi analizom da osveste ili vlastito uestvovanje, ili uopte antiratnu scenu u ondanjim bivim jugoslovenskim republikama. Tako zainteresovani italac moe da dobije ne samo najiri uvid u sve nijanse i dileme koje su

163 pokretale ove grupe na post-jugoslovenskoj sceni, ve i u razliite finalne efekte njihovog delovanja u bivim jugoslovenskim republikama. Anelka Mili

Kultura kao potencija: Srbija u modernizacijskim procesima okica Jovanovi, Prilagoavanje: Srbija i moderna: od strepnje do sumnje, Ni: Sven, Beograd: Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta; igoja tampa, 2012.
I Knjiga uvaenog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu okice Jovanovaa Prilagoavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje predstavlja znaajan saznajni doprinos savremenoj sociologiji, ali i drugim naukama koje se bave prouavanjem kulture i drutva uopte. Ova studija je ujedno kruna njegove dosadanje burne i bogate univerzitetske karijere i obimnog istraivakog i drutvenog angamana. U ovom kapitalnom delu od skoro 500 tampanih stranica, rezultatu dugogodinjeg autorovog rada, prepliu se socijalna, kulturna i politika istorija modernizacijskih pokuaja i prepreka novovekovne Srbije, sa nizovima kontinuiteta i diskontinuiteta. Sadraj tema i opseg pitanja kojima se autor bavi izuzetno je bogat i irok. Knjiga je podeljena u etiri glavna poglavlja: Novi vek; Revolucije: predvorje sadanjeg doba; Nacionalizam i, na kraju, Srbija; i osamnaest podpoglavlja. Naravno, pored ovog bazinog dela, kako to nalau akademska pravila, knjiga strukturno sadri Predgovor, na poetku, i sastavnice kao to su: Zakljuna re, Literatura i Indeks imena, u zavrnom delu spisa. II Neke od najvanijih dilema u istorijskoj vertikali dvovekovnog razvoja moderne Srbije se najee izraavaju kroz sledea pitanja: Kako se Srbija moe modernizovati i da li treba biti deo modernizacijskih procesa na raun gubitka nacionalnog identiteta?, tj., kako i da li uopte uestvovati u evropskoj savremenosti koja je odreena, pre svega, zapadnoevropskom tradicijom? Autor ove obimne komparativne studije, pomou sasvim adekvatnog teorijskog i inovativnog kategorijalnog aparata, pokazuje da uprkos brojnih pokuaja, do naih dana nije usvojena dugorona, pre svega kulturna, strategija o vrednosnom pravcu u kome bi Srbija trebalo da se kree, tako da kulturni potencijal u uspostavljanju vrednosnog konsenzusa o drutvenoj modernizaciji nesumnjivo ostaje neiskorien kao konstanta koja se perpetuira vekovima unazad. Stanje ovakvih pretkonsenzusnih sukoba dugog trajanja u kulturi o temeljnim pitanjima srbijanskog drutva, neizostavno ovo drutvo dre na evropskoj periferiji, pa iako je Srbija pokuavala da epohu moderne razume najee preuzimanjem i kopiranjem evropskih ideja (bez iskonskog novuma!), ovde nikada nije nastala, kao preovladavajua, kultura modernizacije. Elem, u takvom okviru, i tu polako dolazimo do naznaka za odgovor na pitanje kako je pisac odredio naslov i podnaslov knjige, pojedinci i najrelevantnije ustanove jednostavno provincijalno imitiraju i prilagoavaju svoje delanje slici Evrope, ili onim segmentima Evrope koje percipiraju uzorima. ''ini se da je Srbija tek prela, za nju tegoban, put od neverice u vrednosti i mogunosti moderne, od strepnje pred modernom, pa do sumnje u to da je Srbiji potrebna modernizacija i do sumnje u sopstvene modernizacijske sposobnosti''. (str. 22) Dok je Evropa temeljno pripremala novovekovne promene jo od kasnog srednjeg veka, Srbija je permanentno okretala lea ''ljudima od duha'' i marginalizovala ih, a ponekad se i brutalno obraunavajui sa svojim modernizatorima. Isto tako, autor nam otvoreno otkriva osnovno stanovite u raspravi. Naime, u njegovoj vizuri, pitanje modernizacije je u modernoj