Tolika priprema, a nepotrebna

Vesna Pei

Ve mesecima, vlast nas priprema za dogovor sa Kosovom kojim treba priznati njegovu faktiku nezavisnost. Jer tamo gde Srbija odavno nema nikakvu vlast, i pod pritiskom SAD i EU, sada treba dogovoriti poloaj srpske manjine i druge elemente odnosa izmeu Srbije i Kosova, kao to su carine, granice, telekomunikacije, tj. sve to spada u ivot i realnost dve drave i ljudi u njima. Iako jo uvek nedovoljno hrabra da otvori pitanje priznanja Kosova u bliskoj budunosti, dananja politika realnih odnosa sa Kosovom oekuje datum pregovora sa EU, pod uslovom da taj dogovor bude ispisan na papiru ili izgovoren pred kamerama, da bi zatim bio realizovan u praksi. Iako vlast zna ta treba uiniti u ovoj fazi reavanja kosovskog pitanja, a oito je reena da odreene korake preduzme, ona preteranim dramljenjem koje se pretvorilo u melodramu odaje utisak kao da sama sebi ne veruje, ili da je neko teko ometa, ali se ne zna ko je to. Ovaj performans za publiku koja se oigledno nimalo ne potresa, sem u uobiajenim patriotskim gnezdima, prepun je kontradiktornih nizova: nikada neemo, ali emo dati sve od sebe, neemo dozvoliti ponienje, ali ne prekidamo dijalog, kompromis je na pomolu, ali bie 11 dana pakla. I sve tako u krug ve danima, iako se stie utisak da graani jedva ekaju da se od tog veitog i grandioznog nacionalnog problema to pre oslobode, da se od njega to vie odvali i rei, pa da se ve jednom pree na neke druge teme koje su urgentnije i na koje se eka moda jednako dugo kao na reenje famoznog kosovskog pitanja. Dodatno pojaanje ovom nesporazumu izmeu vlasti i graana daju mediji, koji se od dugog vremena i sopstvene praznine utrkuju u naivnoj i beslovesnoj prii o neslaganju i nejedinstvu vlasti, koji se odigravaju te izmeu premijera i prvog potpredsednika vlade, onda izmeu predsednika i premijera, pa izmeu predsednika i prvog potpredsednika vlade. Sve su to toboe nekakve zjapee rupe, koje se moraju krpiti mranim priama o vanrednim izborima. A niko ne zna kome ti izbori zapravo treba da slue, ko ih u stvari trai, sem to se vickasti analitiari doseaju da se rejting SNS-a mora to pre inkasirati, dok ne bude kasno. Nepotrebna je ovolika priprema javnosti za uinak koji se oekuje u dobro poznatoj (izgubljenoj) poziciji u kojoj se Srbija nalazi. Nju je savreno nacrtao Duan Petrii: oajni Dai, u ijoj se pozadini niu Rankovi, osi, Miloevi, eelj i Kotunica, sedi sav zarozan nad izgubljenom partijom aha, u kojoj su od njegovih crnih figura ostali samo kraj i peak; na suprotnoj strani likuje raspoloeni Tai sa punom tablom belih figura, dok u sredini sedi baronica Eton koja strogo gleda Daia ekajui da on povue potez koga vie nema. Sve to sada treba prihvatiti u Briselu dobro je poznato i ovde i u inostranstvu, pa utoliko vie pada u oi nepotrebna melodrama vlasti i neverica da je srpska nacionalistika politika propala. Neprekidno se oekuje da se ta novost oas pretvori u ono staro. A to se vie ne moe dogoditi, jer su neki procesi nepovratno zavreni, a i svest o propaloj politici prolosti postala je gotovo opte mesto. I sama sam svesna kraja tih procesa, pa zato povlaim re sa poslednje tribine Peanika. Jeste, tano je da je zavrena jedna epoha; zavrena je epoha nacionalistike politike koja je u Srbiji voena

punih 25 godina (sa manjim prekidima). Tu ubitanu politiku treba razlikovati od mentalnog nacionalizma, koga ima na pretek i on je tu da ostane, na manjoj ili veoj margini. Ali vie nee biti te politike. Razlika o kojoj govorim je vie nego jasna: Miloevi je bio glavni nosilac velikosrpske nacionalistike politike, ali nije bio i mentalni nacionalista, za razliku od eelja koji je i jedno i drugo. Zanimljivo je da nisu nacionalisti ti koji se nadaju da e se Srbija vratiti velikosrpskoj i zavetnoj politici, ve antinacionalisti, oni koji veruju da nas sadanja vlast vara. Kao da to ba od nje zavisi, kao da Srbija nije dola do prosjakog tapa, do samounitenja i jezivog siromatva u svakom smislu; propala je i nema vie kud nego da okrene drugi list. Upravo su nacionalisti u crnom oajanju, jer su potpuno svesni da su pukli. Ponaaju se kao da su izgubili svaku nadu, pa prete i proklinju na sav glas, kako to ini Amfilohije. Peatovci, naisti, deesesovci, radikali i nspmovci su shvatili da od sada mogu sami za sebe da uivaju u sopstvenom srBstvu, kao linoj stvari, ali bez pretenzija na politiku smetajui se tako u centar onoga to Basara naziva palanakim provincijalizmom, opisujui ga kao povrno politizovanu zatucanost, malograantinu i prostakluk. To je onaj identitet koji se kao otpor pojaava sa globalnim i uoptavajuim procesom evrointegracija, jer se procesi evropeizacije ne odvijaju istom brzinom. Ovo to nam se sada predstavlja kao nekakva velika novost odustajanje od nacionalistike politike zapoelo je dosta davno, jo devedesetih godina u opoziciji, skidanjem Miloevia sa vlasti i inievim naporima da ekspres promeni i modernizuje Srbiju. Ali znali smo da stari projekat nije bio odbaen, to je dokazalo ubistvo premijera, a zatim restauracija nacionalistike politike tokom Kotuniine vladavine, krunisane i zapeaene kosovskim Ustavom 2006. Trebalo je jo mnogo vode da protekne, jo mnogo samounitenja da se odigra, da bi se stiglo do take apsolutnog poraza i nunog zaokreta. Cena te promene kojoj sada prisustvujemo je ogromna, pa satisfakcija zbog pobede graanske Srbije, a nekako smo oduvek znali da emo na kraju pobediti, ne izaziva pobednika oseanja. Vie dominira iekivanje da se mnoge stvari tek pokrenu u dobrom pravcu; ne samo da se dokine ubitano nacionalno pitanje i Kosovo, nego da se pokrenu privreda, obrazovanje, institucionalizacija i drutvena dinamika, pa i da se umesto starih i u biti kvazi-politikih podela na prvu i drugu Srbiju, graansku i nacionalistiku, pojave nove politike podele, do kojih se stie im se zapliva vodama realnog ivota, u kojem vie nema mesta za nacionalnu metafiziku i opsesije. Peanik.net, 02.04.2013.