Naa vesela apokalipsa Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije...

svuda lesevi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja Leek Kolakovski Prva kola s motorom s unutranjim sagorevanjem dostigla su manje-vie istu brzinu kao i dobar konj.* Parna lokomotiva bila je neto bra. Danas itamo da je konstruisano vozilo koje je probilo zvunu barijeru. (Zbog ega? Ne zna se; jer, izraunato je da je prosena brzina automobila u Londonu u picevima ista kao u vreme kraljice Viktorije, kada su postojala samo kola s konjskom zapregom i koije.) Od poetaka ljudske vrste do polovine XIX veka brzina putovanja ostala je nepromenjena, popravila se tek krajem veka, da bi se stiglo do onoga do ega se danas stiglo. Slina ubrzanja vidimo u razliitim oblastima civilizacije. Pratimo istina ee uznemireni nego prijatno uzbueni razliite krivulje rasta, od kojih su neke tumaenja, u razliitim oblastima ivota: stanovnici zemlje, koliina tetnih produkata u vazduhu i vodi, prestupnitvo (s korienjem nasilja ili bez njega), brzina kretanja, proizvodnja knjiga, asopisa, filmova, broj televizijskih kanala, ogromne metropole, dinovski univerziteti, koji onemoguuju administriranje, gigantski aerodromi, tako da sa zebnjom razmiljamo o budunosti. Ekstrapolacije su, naravno, lake, ali beskorisne, jer smo svesni da te krivulje ne mogu rasti beskonano; mogu, recimo, prei u krivu S ili se katastrofalno slomiti. U stvari, ne znamo koja je od tih dveju mogunosti verovatnija; u svakom sluaju prognoze demografa i hemiara nisu utene. Evo jednostavnog primera: zamislimo da jednoga dana stanovnitvo Kine i Indije dostigne isti ivotni standard koji je dostigla Zapadna Evropa i iste graanske slobode. Svaki stanovnik tih dveju zemalja, kojih je danas oko dve milijarde, moe da poeli da bar jednom u ivotu poseti Englesku, to nije nikakva ekstravagantna elja. Da bi se to ostvarilo moramo zamisliti koliko aerodroma veliine Hitroua treba izgraditi. Ti aerodromi se nee izgraditi, jer ne mogu; prema tome, snovi Kineza i Indusa ostae neostvareni. Bertrand Rasel je jednom prilikom rekao da su njegova deca roena u XX veku i da zbog toga nikada nee spoznati ta je to srea. Na ovu opasku imamo elju da odgovorimo da je srea moda dobra re za opis ivota visoke aristokratije u viktorijanskoj Engleskoj, ali da sumnjamo da siromani slojevi pominju to vreme s istom nostalgijom. Ovakav odgovor moe se initi prirodnim, ak banalnim, ali ne sasvim ubedljivim. Sa sigurnou ni srea ni patnja ne mogu se kvantitativno meriti i svejedno je da li sreu shvatamo kao pozitivno stanje duha ili kao to to ini openhauer kao odsustvo patnje. Kratak pogled na vek koji se upravo zavrava ne govori zdravom razumu da se globalna masa patnje smanjila u poreenju s prolim vekom, ak ako uzmemo u obzir ono to su medicinske nauke uinile na ublaavanju fizikog bola. Bez kolebanja moemo rei da nijedan vek dosad nije video toliko ljudi koji su stradali u masakrima ne samo u apsolutnim ve i u relativnim brojkama: koje su usmrtile vojske u dva svetska rata i stotinama manjih, u logorima smrti ili za vreme velikih gladi. Genocidi nisu pronalazak naeg veka, meutim, on je izmislio re, odnosno dolo je do napretka u oblasti tehnike usmrivanja. Pokolji velikih razmera ne moraju da koriste sredstva poput gasnih komora ili vetaki izazvane gladi, dovoljni su

primitivni instrumenti, kakve su maete u Africi. Umetnost muenja i dalje cveta, o emu svedoe izvetaji koncentracionih logora ili zatvora u Kini. Zbog ega sam svoju refleksiju zapoeo razmiljanjima o povecanju brzine putovanja? Smemo da zakljuimo da je taj napredak spadao u odluujue okolnosti koje su dovele do promena savremenih drutava i mentaliteta; isto tako doprineo je nestanku zajednice, koju danas svi oplakuju, nestanka, kojem se ne bez razloga pripisuju razne katastrofe nae civilizacije, kao i epiteti dostojni hvale. Primeujemo da ovi lamenti traju preko dve hiljade godina i da su zapoeli u vreme kada su se stanovnici najrazvijenijih regiona sveta preseljavali istom brzinom kojom i njihovi neolitski preci. Poslednje decenije obogatile su ove lamente novom rei communautarisme, koja nije nista drugo nego opti naziv za ista jadanja, pri emu sufiks izam maglovito sugerie (i pogreno) da oni to koriste tu re znaju ta treba initi da bi se vratili nazad i ponovo stvorili lepotu istorijske prolosti. Ta jadanja su razumljiva i veoma dobro utemeljena, ali se gubitak ini neizleivim. Poznati su nam anti-science-fictions, iji tvorci sanjaju o povratku prostom ivotu pre pronalaska elektrine struje (sekta Amisa u Pensilvaniji, radikalna struja holandskih menonita, koji zive bez traktora i automobila, obradjuju zemlju rucno i zive sasvim podnoljivo, mada valja pretpostaviti da su se i mentalno zaustavili u XVII veku). Setimo se divnih filmova Zaka Tatija u kojima se podsmeva napretku; u jednom od njih prikazane su dogodovtine jednog potara, kome je objanjeno da treba da oponaa dostignua Amerikanaca i on neumorno vozi svoj bicikl, ponavljajui energino: rapidit, rapidit! Upravo je brzina, kako nam se cini, upropastila mitski, sakralni prostor, uklopivi ga u racionalne strukture: bez tog prostora svemir ne moe ljudima da otkrije svoj skriveni smisao tumai nam Mira Elijade. Mi ve ivimo u kartezijanskom prostoru, moje selo nije vie centar svemira. Zahvaljujui mitolokom prostoru percipirani su zakoni i fundamentalne norme zivota, kao zakoni ustava samog bitisanja, a ne kao neto to su ljudi proizvoljno stvorili. Izgubili smo i to uverenje u prirodni zakon (ili smo ga unitili). Uostalom, izgubili smo ga znatno ranije, pre nego to nam je tehniki napredak podario vrtoglavu brzinu, kojom se ponosimo. Prosveenost je unitila tu veru, a time i osnove nase moralne sigurnosti, a ubrzo i sigurnost saznanja; jedno i drugo podrio je skeptiki racionalizam. Prema tome, treba li osuivati Prosveenost? Mnogi danas to ine, pre svega, mada ne iskljuivo, iz perspektive hrianstva (Erik Fogelin je meu tim kritiarima najpoznatiji, najradikalniji i najnemilosrdniji). Iz te perspektive Prosveenost se u osnovi definie kroz neprijateljski odnos prema hrianskoj tradiciji. Kako neprijatelji kau: bio je to idolopokloniki, polugnostiki projekat samospasenja oveka unutar sveta; nezamisliv je bilo kakav sporazum Prosveenosti i hrianstva. Prosveenost je uzdiui oveka na nivo potencijalnog svemonog stvaraoca istog degradiralo na nivo ivotinje; jer je razlikovanje dobra i zla zamenjeno kriterijumima utilitarnosti. Fundamentalne veze, koje su uvrivale ljudsku zajednicu porodica i religija ismejane su i nasilno raskinute. Kratko reeno, Prosveenost je velika katastrofa kulture. Ljudsko postojanje svedeno je na isto prirodna odreenja, a time su ljudska bia postala zamenliva kao cigle u zidu: na kraju, tako su poloeni temelji XX-vekovnog totalitarizma. Iako je obiaj traenja u Prosveenosti izvora svih uasa i nesrea u naem veku prilino rairen, nije stekao monopol, cak ni u hrianskoj literaturi. esto se istie da su ideje vodilje Prosveenosti, iako iznoene u nehrianskom ili antihrianskom kontekstu, istorijski hrianskog porekla. Tu spada ideja o pravima oveka i jednakosti polova; meutim, teko je

takve korene pronalaziti u ideji o religioznoj slobodi ili slobodnoj rei. Konfrontiranje tih dveju tradicija, koje nije ni prijateljsko ni neprijateljsko, navodi na misao da je rimska crkva u prilinoj meri odbacila tradiciju, koja je glavnog neprijatelja videla u liberalizmu. Da li je stvarno tako? Nije sigurno, ak ako bi za to postojala dobra volja, koje esto nema. Ako definiciju Prosveenosti svedemo na kantovski minimum, na naizgled nevin slogan sapere aude, nailazimo na jezgro trajnog i neuklonjivog sukoba. Ovaj slogan, ako ga se dosledno drzimo, ne samo to pretpostavlja da razum ima prava da svuda, gde hoe, prodre, vec i da ima monopol na odluivanje o pravosnanosti svih pitanja i svih odgovora, koji se mogu pojaviti u naoj misli, kao i da su kriterijumi pravosnanosti utvreni u odnosu na korpus uenja, koje u datom trenutku postoji. Istina je da je ova scijentistika (jer se ne moe rei nauna) doktrina bila neophodna za procvat naunog znanja u novom veku, ali da je najoiglednije bila protiv hrianstva, protiv svake religije, s obzirom da religija u svim svojim varijantama svoju snagu i pravosnanost crpe iz nasleene tradicije otkrivenja boijeg. Jer, ne postoji nita poput racionalne religije, a ako, recimo, postoji racionalistika religija, onda je to upravo Prosveenost. Takozvana sekularizacija ili irenje ravnodunosti prema veri mislim da se ne moe protumaiti sukobom sadraja nauke i sadraja vere. Takvi sukobi, koje crkva danas ali, pojavljivali su se u prolosti; meutim, nismo, bar u veini sluajeva, umovi koji se u nainu miljenja pridravaju pravila scijentizma; sujeverni smo, razna apsurdna verovanja ili ak veoma opasna bez ikakvih ograda se ire u svetu, zakljuno meu obrazovanima. S druge strane, itamo brojne knjige koje su pisali naunici, pravi fiziari, koji nam objanjavaju da savremena fizika i kosmologija ne samo to ne rue Boga ve pruzaju argumente u Njegovu korist. U toj ravnodusnosti po svoj prilici rec je o necem jednostavnijem. Promenila se hijerarhija potreba i satisfakcija. Nauke nam pruaju dodirljiva, merljiva dobra, dok nam vera daje duhovna dobra, koja su nevidljiva poverenje u zivot, sigurnost, da smo pod zastitom Providjenja; mada ne cini da budemo bolje snabdeveni zemaljskim dobrima. Takva duhovna mutacija sigurno povlai za sobom i odreenu cenu, koju smo spremni da platimo. Prema tome, vidimo kako se Prosveenost okree protiv same sebe. Retrospektivno, taj samoubilaki pokret moemo pratiti negde od XVIII veka, odnosno od Dejvida Hjuma: pravila empirizma koja je izloio na kraju su postala osnova epistemolokog nihilizma, koji nema nikakvih razloga da brani pojam istine u tradicionalnom smislu. Ako nam praktini razlozi iskljuivo doputaju da o svetu donosimo sudove koji izlaze iz okvira pojedinacnih percepcija, ideja istine ne sluzi niemu; kriterijumi utilitarizma podjednako odgovaraju nauci kao i svakodnevnom ivotu. Prosveenost je isto tako bila odvana i neumoljiva tenja ka istini istini do kraja, onako kako je zahtevao isti Dejvid Hjum istini, koja je suprotstavljana religioznom sujeverju, hrianskim mitovima, tradiciji ili istoriji kao izvorima sigurnosti. Vidimo kako je ta borba za istinu u laikoj kulturi ipak dospela u kulturni orsokak, u kojem treba da se suprotstavimo, mada praznih ruku, novoj situaciji: odsustvu istine, njenoj degradaciji, pragmatistikim pravcima, starim zabludama. Ista ta filosofija, koja je usmrivala istinu proklamuje neogranienu toleranciju prema svakoj vrsti jezikih igara (ili miljenja, verovanja, doktrina), koje se ljudima ine korisne. Rezultat moemo proitati u izreci Karla Krausa: Sve je istina i obrnuto.

Da li je istina umrla? Ne urimo s takvim prigovorom. Toliko elemenata nae civilizacije ne samo sto je osueno na smrt ve je i efektivno giljotinirano, a kasnije vidimo da su ivi i zdravi. A sta rei o filosofiji, o metafizici? iena je, svakodnevno unitavana i to iz najrazliitijih razloga: inili su to empiristi XVIII veka, Hegel, Marks, svi mogui pozitivisti, Vitgentajn itd. I, sirota devojka, toliko puta masakrirana, ustaje iz groba, nesvesna da je odavno umrla i marira (istina ne zna u kojem pravcu, niti to bilo ko drugi zna, ali to je druga stvar). I to nije sve. Kau nam, ovog puta s izrazom uenosti, erudicije, naunosti (jasna stvar) da ovek vie ne postoji, da postoje samo strukture; ili, da re ja nema designat, da se ni na sta ne odnosi. Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije svuda leevi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja. ak Bog, koga je Zaratustra unitio neto vie od pre jednog veka, ubijan i hiljadu puta pre Niea, a i kasnije, ne ostavlja utisak lea koji je odavno sahranjen; naprotiv, katkad se i dalje koristi ljudima, da bi unitavao svoje neprijatelje. Ponekad se kae da smrt romana ili figurativnog slikarstva ne mora da znai da niko vie nee pisati romane ili slikati slike, ili da vie nece biti Flobera, Prusta, ili Velaskeza i Rembranta. Tacno je da Flober, Prust i Rembrant vie nisu ivi. Da nee biti dela umetnosti, koja se po snazi imaginacije mogu uporeivati s njihovim, ipak nije dokazano, niti e se dokazati. Flober i Rembrant se ne mogu oponaati; trebalo bi da po definiciji nastanu nitavna dela; meutim, svaki veliki umetnik je jedinstven; umetnika imaginacija je aktivna, ak kada veliki talenti nailaze na vee tekoe, krei sebi put u masi osrednjosti. Ukratko reeno, na kulturni ivot je intenzivan, ivahan, zanimljiv. Prema tome, otkud naa uznemirenost, naa tuga, nae oseanje haosa, naa malaise? Crkve nam kau: to je zato to ste zaboravili na Boga. Nije sasvim jasno ta su uzroci a ta su posledice. Zaboravili ste na Boga, kau nam, jer vas Bog sputava, neugodan je, namee vam obaveze, koje vam teko padaju, iako to nisu. Nije tako, moemo replicirati, Bog uopte nije neugodan. Naprotiv. Prua nam duhovni mir, sigurnost, oseaj da ivimo u svetu koji ima smisla, u svetu u kojem vlada dobro, iako je teko uveriti se u to kroz iskustvo. A to se tie obaveza, istina je da smo svi grenici, kao i nai preci; oni su umeli s tim da izlaze na kraj, stupali su u nekakve pregovore s nebom i mi bismo mogli tako: da verujemo u Boga ne verujui, ne uzimajui ozbiljno njegove zahteve. U zaboravljanju Boga nije se otilo onoliko koliko se o tome govori. Sociolozi su mnogo puta kritikovali ideju pobednickog i neumitnog pokreta zvanog sekularizacija; ukazuju na to da se taj proces ne primecuje u vecim razmerama van Zapadne Evrope, da svuda postoje suprotne tendencije, koje su ponekad, mada ne nuno, neprijateljski raspoloene prema savremenosti i da priznanje imaju manje-vie tradicionalne forme religioznosti, a ne one koje su spremne na bitnije ustupke Prosveenosti. Na duhovni haos i nai strahovi su ipak realni. Moda ni sami ne znamo ega se bojimo. Ako ak ostavimo po strani sve dobro poznate promaaje savremenosti zatrovanost zemlje i vazduha, kriminal, buka, gubitak autoriteta politikih elita i partija, korumpiranost vlasti, droga nita u naem intelektualnom ivotu ne ini se dobrim, sve vreba iskuenje. Religija, ako se ak veruje, vie nije siguran oslonac; nauka je postala nerazumljiva i neintuitivna za veinu; u istoriji sve se ini nesigurnim i podlonim reviziji.

Vrtoglava brzina svih strana ivota ipak nam nudi puteve za bekstvo. Moemo postaviti pitanje: kome je potrebno 70 televizijskih kanala? Spontan odgovor da nikom nije potrebno, mora se smesta odbaciti: naprotiv, gotovo svima je potrebno, jer su nain bekstva od ne-znase-ega u ne-zna-se-ta, ili iz jednog apsurda u drugi. Nesigurnost je obeleje naeg vremena: podjednako obeleje u smislu sramnog iga na celu zloinca i u smislu mistine rane. Proli smo kroz iskustvo totalitaristikih ureenja; ono to je u njima novo nije bio genocid ili ideoloki genocid ve uspena tehnika totalitarnog porobljavanja ljudskih umova. To je, naravno, bilo moguce zahvaljujui tome to je tiranija uspevala da u svojim rukama savreno koncentrie politiku, ekonomsku i kulturnu vlast, ukljuujui i sisteme informacija, obrazovanja, umetnosti, knjievnosti i sl. Takav despotizam po svoj prilici nije bio mogu ranije; srednjevekovna Evropa uprkos semi-teokratskim pretenzijama Crkve, sauvala je razliku izmeu civilne i duhovne vlasti, a na sreu nije pronala ni centralistiko privredno planiranje; da je tu instituciju pronala, novi vek, zakljuno s Prosveenou, sigurno se ne bi rodio. Teko je isto tako nai ubedljiv odgovor na pitanje zbog ega su se totalitarni reimi pojavili ba u naem veku. Moglo bi se pretpostaviti da su meu neophodnim uslovima za njih bile i promene, koje su masama omoguile da uestvuju u politickim procesima, tanije da je razvoj demokratskih ureenja u prethodnom periodu omoguio nastanak antidemokratskog udovita. Ponekad postavljamo pitanje da li se totalitarno iskustvo moe ponoviti, ili je bilo neto izuzetno u naem brutalnom veku. S jedne strane, takvo ponavljanje ini se neverovatnim, jer se ne moe uvesti potpuna kontrola sistema informacija, koji su apsolutni uslov totalitarizma; svi instrumenti takozvane informatike revolucije su raspreni, nalaze se u rukama pojedinaca. Osim toga, navikli smo se na to da slobodno trite i demokratske institucije, izmeu ostalog politicki i religijski pluralizam, idu ruku pod ruku i nezamislivi su jedan bez drugog. Istina, kontraprimer je Kina, u kojoj varvarski despotizam postoji istovremeno s tritem, moemo sebi dopustiti utehu da e to potrajati jo koju godinu i da e trite na kraju iznuditi demokratske promene. Moda. Trenutno vidimo da svetsko slobodno trite radi u korist Kine: veliki broj robova u kineskom Gulagu proizvodi svakojaku robu zabadava, odnosno u konkurenciji je neprevaziena. Tako da slobodno trite radi u korist despotizma i ropstva. Ako izostavimo tu stvar, vrsto uverenje da je totalitarna opasnost ve prola, moe se initi prilino smelim. Istina je da pobeda demokratije u Srednjoj Evropi ili u Latinskoj Americi poslednjih godina budi nadu: to je put kojim e naa vrsta ii! Moda, mada nije sigurno da hoe. Svi znamo da je nae vreme brutalno, ali usmereno je i hedonistiki; lako zaboravljamo da sloboda nikada nije zauvek zagarantovana, i da njena odbrana zahteva neprestanu budnost i odvanost. U naim drutvima uvek postoje sile koje su spremne da je unite; trenutno one se mogu initi malo vane, ali u sluaju neke vee ekonomske ili socijalne katastrofe sposobne su da se munjevito razrastu: videli smo takve procese. Mada kataklizme mogu nastajati iz najrazliitijih razloga. Navikli smo na tedrost zatitnike drave, zahtevamo sve vea i vea dobra i usluge od drave. Meutim, kau nam da e biti sve tee nositi taj teret, pre svega iz demografskih razloga, i da e u skoroj budunosti ta tedrost morati da se smanji.

Tesko je nai razumne ideje i zaustaviti rast ionako ve gigantskih gradova, eksplozivne koncentracije krajnje bede u Treem svetu. Pritisak koji sve vee oveanstvo vri na rezerve vode i vazduha uvek moe biti uzrok nekog rata. Ekspanzija trita u odgovarajuim uslovima stvara takoe uvredljive nejednakosti, opasnu masu zavisti, jedno od onih oseanja koja izazivaju veoma mnogo destruktivne energije. Sama ideologija nije vana, zavisi od sluajnih okolnosti. Uostalom, nauili smo da se od svakog ideolokog materijala moe napraviti pendrek za prebijanje ljudi: to moe biti Bog Starog zaveta ili ak tee je, ali mogue Isus Hristos, Koran, naravno i ideja jednakosti, blistava socijalistika budunost, rasa, pleme, narod (narod pre svega, to svakodnevno vidimo). Razum bi takoe mogao biti utemeljenje revolucionarnog terora, kako kod jakobinaca, tako i kod boljevika. Prosveenost, romantizam, religija sve je pogodno. Sami simboli mogu biti nevini: uostalom, nema nieg ravog u simbolima srpa i ekia, prostom oruu koje su seljaci i radnici vekovima koristili; ali su u posebnim okolnostima ti simboli postali oznaka sovjetske tiranije. Nieg ravog nema ni u svastici, znaku koji mozemo nai u raznim drevnim civilizacijama, kako prethelenskim tako i pretkolumbijskim; nas taj simbol ipak asocira na uase hitlerizma. Prema tome, ponavljam: ideologije i simboli nisu vani. Ideologije su po pravilu slabije od svojih nosilaca, aspiracija i interesa tih nosilaca. Nae nebo nikada nije bilo bez oblaka, tako je uvek bilo i to su ljudi uvek znali. Ne kazem da hrlimo u propast. Ili pre kao u Alisi u zemlji uda moramo veoma da se trudimo i jurimo brzo, da bismo bili na istom mestu.

Leek Kolakovski Tekst Kolakovskog objavljen je u Gazety Njyborczoj od 25-26. oktobra 1997. godine; 23. oktobra izgovorio ga je na Varavskom univerzitetu, koji je izmeu ostalih obeleio 70. roendan Kolakovskog. Na njemu je bio jedan od najomiljenijih i najcenjenijih profesora do 1968. godine, kada je sa grupom drugih profesora filosofije i sociologije izbaen, posle ega je bio primoran da emigrira. Nastanio se u Engleskoj. Donedavno je bio profesor filosofije na Oksfordu.