Duko Prelevi

Beograd

UDK: 172.16:327 DOI:10.2298/FID0802161P

IDEJA KLASINOG KOSMOPOLITIZMA: ARGUMENTI U PRILOG SVETSKE VLADE

Apstrakt: Kosmopolitska ideja o svetskoj vladi je ree zastupana teza u teoriji meunarodnih odnosa. Jo je Kant uputio takvoj ideji prigovor da vodi ili u anarhiju ili u bezduni despotizam. Zbog toga je takav kosmopolitizam nazivao naivnim. Autor eli da uka e na ozbiljnije nedostatke alternativnih teorija poput realizma, Kantove i Rolsove verzije dr avizma, kao i vieslojne sheme suvereniteta (multifunkcionalizma). Jedan od osnovnih problema realizma kao tradicionalne teorije jeste sluaj zatvorenikove dileme. Kantova verzija dr avizma je ili nekonzistentna, ili dozvoljava postojanje totalitarnih re ima sa miroljubivom spoljnom politikom. S druge strane, Rolsovo tolerisanje pristojnih naroda predstavlja znaajan ustupak realizmu. Ideji multifunkcionalizma nedostaje jedinstveni princip odluivanja na globalnom planu. Na kraju teksta autor pokuava da poka e kako ideja klasinog kosmopolitizma mo e da izae na kraj sa Kantovim prigovorima, kao i da uka e na glavnu prepreku za ostvarenje takve ideje. Kljune rei: klasini kosmopolitizam, realizam, zatvorenikova dilema, multifunkcionalizam, dr avizam, pristojni narodi.

1 Ova podela je uslovna, nisam je nigde naao, ali je razumljiva s obzirom da asocira na Rolsovu terminologiju i delimino na retoriku hladnog rata.

161

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

Dananja situacija u svetu, u pogledu meunarodnih odnosa, puna je licemerja. Pristojni i zapadni liberalni svet, pod izgovorom da titi ljudska prava, pokuava na sve naine da zauzme kontrolu nad prirodnim resursima i zemljama koje tra e ravnopravan tretman. U ime ljudskih prava, ista ta prava se kre. One zemlje koje im se protive nazivaju nepristojnim (istonim) svetom1. Treba rei da su ti nepristojni narodi zaista nepristojni. Ali licemerje onih pristojnih i zapadnih daje prividni legitimitet voama nepristojnog i istonoga sveta da, pod izgovorom ouvanja nacionalnog identiteta, opstaju kao diktatori i anti-liberali. Na taj nain, licemerje onih pristojnih ote ava irenje liberalnih ideja u svetu. Meutim, ovakvo licemerje otkriva jednu pojavu, koju je uoio Kant, i koja je bitna za njegovu praktiku filozofiju: mi ipak posedu-

jemo odreenu svest da bi mogao da postoji jedan pravedan meunarodni poredak. Sama injenica da se pristojni svet poziva na zatitu ljudskih prava, u isto vreme kada ih baca pod tepih, pokazuje da postoji potreba za poretkom koji e takva prava istinski da titi. Tako Kant pie: Ovo potovanje to ga svaka dr ava odaje pojmu prava, bar reima, dokazuje ipak da ovek poseduje jednu dublju, iako za sada pritajenu moralnu podlogu, koja e pobediti ravi princip u njemu (a ovaj se ne mo e porei) i dati mu nade da to oekuje od drugih. Jer inae ne bi dr ave eljne rata re pravo uzimale u usta, osim da njome teraju egu, kao to je galski knez izjavio: Priroda je jaeg obdarila tom prednou to mu se slabiji mora pokoravati (Kant, 1995: 47). Dalje se Kant, u svome stilu, bavi transcendentalnim pitanjem: kako je pravedan svetski poredak mogu? Ipak, treba spomenuti jednu teoriju meunarodnih odnosa, koja se naziva realizam, a ije tetne posledice ukazuju na potrebu zasnivanja pravednijeg meunarodnog poretka. Realizam je tradicionalno stanovite u teoriji o meunarodnim odnosima koje smatra da je dr ava jedini akter u tim odnosima i da sama odluuje o tome da li e i na koji nain da uestvuje u njima. Dr ava je, na neki nain, u prirodnom stanju prema ostalim dr avama, i dozvoljena su joj sva sredstva u borbi za opstanak na sceni svetske istorije. U takvom stanju pravednost je iskljuivo na strani jaeg, ili u krajnjoj liniji istorijskog naroda, koji u jednoj epohi ostvaruje napredak civilizacije (Hegel). Dr ava ima pravo da objavi rat drugoj dr avi, i na takvu odluku je mo e navesti njen politiki rezon. Ali, tu kao da postoji razlika izmeu prirodnog stanja u kome se nalaze individue i onog u kome se nalaze dr ave. Naime, individue su zavisne od postojanja drutva i dr ave te je onda dr ava sa svojim institucijama, kao najefikasniji oblik regulisanja drutvenih i meuljudskih odnosa, legitimna instanca koja sudi i presuuje u tim odnosima. Nasuprot tome, dr ava je po definiciji samodovoljna celina, te kao takva ne duguje nita za svoj opstanak nekoj vioj instanci. U sluaju spora izmeu dve dr ave ne postoji zemaljski sudija koji e ga razreiti. To Hegel izra ava reima: Odnos dr ava prema dr avama je kolebljiv: ne postoji pretor koji vri pomirenje; vii pretor je samo opi po sebi i za sebe bivstvujui duh, svjetski duh (Hegel, 1964: par. 339). Obino se smatra da je Vestfalski mirovni ugovor iz 1648. godine dokument koji izra ava realistiku poziciju. U njemu su dr ave predstavljene

DUKO PRELEVI

162

kao ekonomski samodovoljne i politiki homogene jedinice, bez unutranjih podeljenosti (Buchanan, 2000: 701). U njemu se takoe nala ideja iz Augsburkog mira iz 1555.godine u kome je dr ava odreivala koja e religija unutar nje biti podobna, po principu cujus regio ejus religio (2000: 703). Ono to je uvalo svetski mir bila je injenica da je vie zemalja uvek bilo jae od jedne, tako da su postojali povoljni uslovi za prevenciju sukoba. Ipak, posle strahota drugog svetskog rata, suverenitet dr ave se ograniio u znaajnoj meri: vie nije dozvoljen rat prema sopstvenom nahoenju ve samo u sluaju samoodbrane ili odbrane drugih zemalja od agresije; isto tako, ljudska prava unutar jedne dr ave zatiena su meunarodnim konvencijama (2000: 699-700). Zbog ega je nainjen taj pomak i da li je vremenski interval od Vestfalskog mira do Drugog svetskog rata bio nu an tok svetske istorije? Po svoj prilici jeste: dr ave, koje se nalaze u prirodnom stanju ili koalicionim ugovorima sa drugim dr avama, uvek su u stanju primirja a ne trajnog mira. Na njih se, kao i na individue, mo e primeniti matrica tzv. dileme zatvorenika. Taj naziv je smislio ameriki matematiar Albert Taker, a ova vrsta igre se mnogo koristi za argumentaciju u politikoj teoriji i ekonomiji. To je igra koju igraju najmanje dva igraa koja se ne dogovaraju (izostaje uslov kooperativnosti). Ishod te igre je paradoksalan: sleenje individualnih interesa, prema principima racionalnog egoizma, vodi kolektivno loijem ishodu. Ovako formulisan ishod predstavlja direktan kontraprimer Smitovoj teoriji slobodne trgovine koja ka e da sleenje individualnih interesa pospeuje opte dobro. Mo e se navesti jedan primer iz duopola koji ilustruje matricu zatvorenikove dileme (Stojanovi, 2005: 408-409): dve firme, Pepsi i Koka-Kola, takmie se na tr itu na kome ne smeju da se dogovaraju oko formiranja cene svojih proizvoda. Pretpostavka je da imaju proizvod istog kvaliteta (neka gazirana tenost u limenci) i da e iskljuivo cena proizvoda odrediti potra nju. Postavlja se pitanje: kakvu cenu treba da formira svaka od te dve firme? Teoretiari igara bi rekli da svaka od njih treba da smanji cenu svojih proizvoda jer time izbegavaju najnepovoljniji ishod; isto tako, ako se konkurentska firma ponaa neracionalno i zadr i visoku cenu, tada e izgubiti kupce. Ali, sada nastaje problem: ako se obe firme budu ponaale racionalno i ako smanje cenu svojih proizvoda, tada e njihova zajednika zarada biti manja nego u sluaju da su se dogovarali.

163

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

U teoriji meunarodnih odnosa, primer zatvorenikove dileme mo e se nai u stalnoj utakmici izmeu velikih sila oko nuklearnog naoru anja, to je rezultovalo bacanjem atomske bombe i brojnim nuklearnim probama koje se i danas vre. To dovodi do katastrofalnog unitavanja ivotne sredine a samim tim dovodi u pitanje i opstanak ljudske vrste na Zemlji. Isto tako, Drugi svetski rat je do krajnjih konsekvenci razvio paradoks zatvorenikove dileme. Stav da se dr ave nalaze u prirodnom stanju bio je teorijski background faizma. Tako Musolini pie: Kada savremeni svet ne bi bio svet divljih vukova koji poznajemo... mi bismo mogli odustati od naeg ratnikog vaspitanja (Mussolini, 1937: 96). Tako nas realistika pozicija vodi ne eljenim rezultatima i treba je prevazii.

Klasini kosmopolitizam
Za ovu ideju se smatra da potie od stoika i njihovog shvatanja oveka kao graanina sveta. Zajedniko za sve ljude je da su racionalni i moralni subjekti, te iz takvih osobina sledi da imaju ista prava, bez obzira na njihovu rasnu i nacionalnu pripadnost. Ovo je tipino filozofska ideja, bez obzira na to to su je mnogi znaajni antiki filozofi (pre nastanka stoicizma) sa rezervom prihvatali. Tako, na primer, Platon zastupa ideju panhelenizma, smatrajui da moralni obziri u ratu va e samo za helenske dr ave, jer je meu njima svaki rat samo svaa koja se mo e razreiti, dok za ostale narode (rase?), kao, na primer, Persijance, to nije sluaj. U svakom sluaju, nakon pojave stoicizma, ideja kosmopolitizma je naila na irok prijem meu filozofima (hrianstvo, uenje o lumen naturale, prosvetiteljstvo itd.). Sport je tipian primer u kome provejava duh kosmopolitizma. Primera radi, osnovni slogan svetske ahovske organizacije jeste gens una sumus. Prema takvoj teoriji ljudi se mogu podeliti na dobre ili loe s obzirom na zasluge, a ne shodno njihovom poreklu, rasi, nacionalnoj pripadnosti itd. Izgleda sasvim prirodno da jedan filozof liberalizma prigrli ovakvu ideju. Jer, za njega je bitno ouvati jednake slobode i prava za sve individue u jednom drutvu. Ipak, mnogi proliberalistiki mislioci smatrali su da klasini kosmopolitizam u teoriji meunarodnih odnosa teko mo e da ostvari svoj cilj. Jer, prema takvoj teoriji treba da postoji svetska vlada koja e u sebi imati i izvrnu vlast,

DUKO PRELEVI

164

tj. imae tu mo da neliberalne zemlje prinudi na potovanje liberalistikih naela. Tu je ak otvoreno pitanje da li treba uopte da postoje dananje dr ave. U svakom sluaju, njihova vrednost bila bi iskljuivo funkcionalna. Dananje dr ave u ideji klasinog kosmopolitizma imale bi ulogu dananjih optina u jednoj liberalnoj dr avi. I svaka od njih bi morala da potuje liberalistike kriterijume. Isto tako, ideja o svetskoj vladi mo e da poslu i kao reenje zatvorenikove dileme na planu meunarodnih odnosa. Tako bismo umesto Hegelovog svetskog duha imali pretora olienog u meunarodnim institucijama, koje bi svojim efikasnim radom garantovale veni mir i ostvarenje liberalnih principa. Ipak, mo e se postaviti pitanje: zbog ega su mnogi filozofi, poev od Kanta, kritikovali ovakvu ideju kao antiliberalnu? To je zbog toga to su smatrali da e takva vlada, koja bi imala ingerencije izvrne vlasti nad planetom Zemljom, biti ili totalitarna, ili e biti bez dovoljno moi da ostvari kontrolu nad svima. Isto tako, ona bi u znaajnoj meri ograniavala suverenitet jedne dr ave, jer bi doputala mogunost intervencije. Time bi se naruavala autonomija i moralni subjektivitet jedne zemlje: u krajnjoj liniji, antiliberalna dr ava bi mogla da se razdr avi. Takoe ova doktrina kao da zanemaruje injenicu da postoje nacionalne dr ave i ljudi koji svoj nacionalni identitet do ivljavaju toliko ozbiljno da se mnogo sigurnije oseaju u prisustvu sunarodnika negoli u prisustvu stranaca. Oni imaju zajedniki jezik, veru, uzajamne simpatije, seanje na istorijske dogaaje u prolosti itd., a sve to utie na vrednovanje ljudi. Ako bi mogli da biraju izmeu dvojice ljudi koji imaju isti CV, a koji se razlikuju samo po nacionalnoj pripadnosti, oni bi po svoj prilici dali posao svome sunarodniku (u naoj zemlji zasigurno i saplemeniku). Na kraju krajeva, i sportska takmienja se mogu tumaiti na odreeni nain, drugaiji od onog koji je ranije pomenut: navijai se dele u tabore i oseaju animozitet prema protivnikoj grupi. Pristrasnost je osnovna odlika njihovog ponaanja. Kada dananja veoma slaba ekipa Crvene Zvezde igra sa uvek jakom ekipom Milana, Zvezdini navijai bodre svoj tim bez obzira to protivnika ekipa trenutno igra bolji fudbal. Aplaudiraju svojim prosenim igraima, a zvi de prvoklasnim samo zato to su oni prvi njihovi. Isto tako, njih vezuje zajedniko seanje na Zvezdu iz 1991. godine kada je pobeivala najjae timove sveta.

165

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

Iz svega ovoga sledilo bi da je ideja o svetskoj vladi ili nemoralna ili utopijska. Da li se mo e izai na kraj sa ovakvim prigovorima? Mislim da mo e. Razlozi zbog ega tako mislim bie dati u zakljunom razmatranju nakon to se pregledaju i ostale alternative.

Kantov tvrdi i Rolsov meki dr avizam

Kantova pozicija, u izvesnom smislu, bliska je sa idejom Vestfalskog mira (Stupar, M., Nation-State-Centered Sovereignty, World Order and Globalization, unpublished, p.4), ali mu dodaje jednu moralnu dimenziju. Po njemu, potpuno je nedopustivo nasilno se meati u unutranje poslove jedne zemlje ili je osvajati, jer nijedna dr ava nije svojina (patrimonium) ve jedna moralna institucija (Kant, 1995: 28). I kao to je prema treoj formulaciji kategorikog imperativa nemoralno iskoritavati ljude iskljuivo kao sredstvo, to je nedopustivo i kada je re o dr avama. Time bi se ponitila moralna autonomija jedne dr ave koja predstavlja zajednicu ljudi, tj. moralnih delatnika. Naime, Kant doputa meanje u unutranje poslove jedne dr ave samo onda kada unutar nje postoji razdor: tada za njega postoje dve dr ave u jednoj i legitimno je podr ati jednu od strana; ali, to je mogue tek kada se unutranji sukob u jednoj zemlji razrei (1995: 31-32). U protivnom, uplitanje spoljanjih sila znailo bi povredu prava jednog ni od kog zavisnog naroda koji se samo bori sa svojom unutranjom boleu, a to bi ba predstavljalo skandal i ugro avalo bi samostalnost svih dr ava (1995: 32). Za Kanta, kao kasnije i za Hegela, ne postoji neki nezavisni sudija koji e razreavati sporove meu dr avama. Tako on na istom mestu pie: Nijedna dr ava ne sme se nasilno meati u ustav i vladavinu druge. Jer ta joj mo e dati pravo na to? Zar mo da skandal kojim jedna dr ava sabla njava druge? Ta naprotiv, to mo e da poslu i kao opomena, jer daje primer golemih nevolja to ih je na se navukao jedan narod svojim bezakonjem. I uopte, rav primer to ga jedna slobodna osoba daje drugoj (scandallum acceptum) ne znai povredu (1995: 31). Ipak, ovakva koncepcija kao da koristi pogrenu analogiju izmeu individue i dr ave, to mo e voditi anti-liberalnim posledicama. Jer, dr ava je, za razliku od pojedinca, zajednica ljudi, te je samim tim mogue da jedan deo njih trpi nepravdu u jednom totalitarnom sistemu. Mogue je zamisliti da takav re im vodi miroljubi-

DUKO PRELEVI

166

vu spoljnu politiku a da ne predstavlja nikakvu smetnju na meunarodnom planu. Tada Kantova teorija teko da bi mogla dati dobar savet kako da se pomogne taocima jedne takve neagresivne kriminokratije. Kant bi verovatno pokuao da izae na kraj sa ovakvim prigovorom tvrdei da se u takvom poretku ne bi mogao postii veni (trajni) mir, tj. kraj svih razmirica (1995: 27), ve samo primirje koje je kratkog daha. Jer, za Kanta je jedan od uslova mogunosti venoga mira to da svaka dr ava ima republikanski ustav (za njega je to ustav u kome je zakonodavna vlast odvojena od izvrne), a on kao takav titi osnovne slobode i prava svih ljudi (1995: 38). Despotski sistemi kao da bi izazivali podozrenje kod zemalja sa republikanskim ustavom i time predstavljali smetnju za uspostavljanje venoga mira. Oni su na neki nain slini la ovima na koje obini ljudi teko da mogu da se oslone. Isto tako, teko je nai primer dr ave sa despotskim ustavom koja nije agresivna: despotske vlasti veoma malo brinu za saglasnost svojih graana i lako donose odluke o ulasku u rat sa drugim dr avama. Za dr ave koje imaju despotski ustav rat je najprostija stvar na svetu. Jer tamo vrhovna glava nije drug u dr avi nego sopstvenik dr ave, te on zbog rata ne trpi ni najmanje nestaice na svojim gozbama i u lovu, u dvorcima i na dvorskim sveanostima, i sl. Stoga on mo e da zakljui rat i zbog najmanjih trica, kao kakav veseli izlet, a radi pristojnosti, ravnoduno e prepustiti njegovo opravdanje diplomatskom koru koji je u svako vreme na to spreman (1995: 41). Takve zemlje su za Kanta nepravedne ak i u prirodnom stanju (iako je i on svestan da to zvui kao pleonazam), jer svojim delovanjem (npr. krenjem meunarodnih ugovora) onemoguavaju postizanje trajnog mira (1993: 150-151). Zbog toga ostale dr ave imaju prava da se ujedine protiv agresivne despotije, tavie, njeno postojanje kao da uvruje jedinstvo meu dr avama sa republikanskim ustavom. Isto tako, prema treem lanu venoga mira, svaka dr ava imala bi du nost da pru a svakom strancu gostoprimstvo (1995: 51). Na taj nain bi meunarodni poredak u kome bi se garantovao veni mir potovao osnovne principe liberalizma. Ali, ono to je sporno u Kantovom sluaju jeste nain na koji se to posti e, a time se bavi drugi lan Venoga mira. Po njemu, meunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih dr ava (1995: 44) tj. na jednom savezu naroda, njihovom ugovoru o miru (foedus pacificum). U real-

167

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

nim okvirima, tome bi mogli doprineti moni narodi koji bi imali republikanski ustav, i samim tim miroljubivu meunarodnu politiku (1995: 48). Ipak, duh Vestfalskog mira provejava Kantovom politikom filozofijom. Jer, apsolutni suverenitet jedne dr ave je neprikosnoven, i za postizanje venoga mira moni i prosveeni narodi moraju da upotrebe ograniena sredstva da bi ubedili dr ave sa despotskim ustavom da promene svoj oblik upravljanja. Prosveeni narodi svojim pozitivnim vladanjem na neki nain ubeuju neprosveene da promene svoj pogled na svet, ali nemaju legitimitet da ih silom nateraju na promene. Oni bi na to imali pravo samo kada bi despotske zemlje pokazivale agresivne namere, ali takva veza izmeu despotizma i ratoborne meunarodne politike vie lii na empirijsku generalizaciju i udno je to je Kant, koji se rukovodio apriornim naelima, uopte prihvatio takav stav. tavie, mogue je da se unutar jedne zemlje kre ljudska i manjinska prava a da se, zbog politike slabosti manjina, takvo nasilje ne pretvori u graanski rat. Tada bi kantovski nastrojene prosveene republike samo mogle da nemo posmatraju primer golemih nevolja to ih je na se navukao jedan narod svojim bezakonjem. Naravno, ovde bi Kant mogao da odgovori da takvo stanje ne ugro ava trajni mir, jer pomenute despotije nisu agresivne a isto tako u njima ne bukti graanski rat (ve samo sporadina krenja ljudskih prava). Ali, tada Kant ne bi bio Kant. Jer, sa jedne strane bi napustio svoja deontoloka uverenja, a s druge bi upao u oiglednu kontradikciju. Naime, ispostavilo bi se da je mogue postii trajni mir i kada bi postojale dr ave sa despotskim ustavom, a to je ono to prvi lan Venoga mira ne dozvoljava. Smatram da je ovo razlog koji je naveo Rolsa i ostale liberale da krenu drugaijim putem. Isto tako, Kantova slika venoga mira podsea na stanje prestabilirane harmonije, koje vie zavisi od bo anske promisli, negoli od aktivnog uestvovanja prosveenih zemalja na meunarodnoj sceni. Ba zbog ove mekoe Hegel je kritikovao Kantovu koncepciju venoga mira kao idealistiku teoriju, ije je ostvarenje podlo no sluajnostima jer pretpostavlja suglasnost dr ava, koja bi se osnivala na moralnim, religioznim ili drugim temeljima i obzirima, uope uvijek na posebnim suverenim voljama, a na taj nain ostala bi optereena sluajnostima (Hegel, 1964: par. 333). Ideja o venom

DUKO PRELEVI

168

miru tako ostaje samo jedan nalog (treba da). Ako je tako, tj. ako Kantova koncepcija predstavlja samo jedan nalog, i ako se ne prihvati ideja o svetskoj vladi, onda se spor meu dr avama mo e reiti samo ratom: pomou njega dr ava odr ava obiajnosno zdravlje naroda u njihovoj indiferenciji spram uvrivanja konanih odreenja kao to kretanje vjetrova uva more od trule a u koji bi ga stavilo trajno mirovanje, kao to bi i narode stavio u nj trajni ili ak vjeni mir (1964: lan 324). Hegelova pozicija je dosledno sprovedeni realizam. Iz svega ovoga se vidi da je vestfalska teza o apsolutnom suverenitetu dr ava osnovna prepreka za ostvarenje i garanciju venoga mira. Zbog toga je D on Rols pokuao da Kantov jaki dr avizam (thick statism) zameni svojom verzijom mekoga dr avizma (thin statism). U svom Pravu naroda Rols je pokuao da svoje liberalistike principe proiri na teren meunarodnih odnosa (Rols, 2003: 20). Njegova se koncepcija u znaajnoj meri razlikuje od Kantove (iako je za sebe smatrao da je kantovac) i vie odgovara paradigmi povelje UN nego li vestfalskoj paradigmi. Jer, prema njegovoj koncepciji suverenitet jedne dr ave je smanjen u izvesnoj meri: dr ava ima pravo da vodi rat samo u sluaju samoodbrane ili u ozbiljnim sluajevima intervencije da bi se zatitila ljudska prava; dr ava je takoe du na da potuje osnovna ljudska prava i slobode. Da bi podvukao razliku u odnosu na vestfalsku paradigmu Rols umesto pojma dr ave koristi pojam narod da oznai jedinog legitimnog aktera u meunarodnim odnosima (2003: 40). Narodi predstavljaju organizovane grupe koje imaju svoju sopstvenu dr avu ali koje nemaju tradicionalno shvaeni suverenitet. Oni su takoe shvaeni kao moralni delatnici (Buchanan, 2000: 699). Kao takvi oni uestvuju u izglasavanju prava naroda. Rols taj proces smatra analognim procesu u kome individue izglasavaju dr avno ureenje. To je druga sesija glasanja u kome se liberalna koncepcija proiruje na pravo naroda. U njoj su uesnici racionalni predstavnici liberalnih naroda (Rols, 2003: 48) koji se nalaze pod velom neznanja (the veil of ignorance) tj. nije im poznat obim njihovog prirodnog bogatstva niti nivo ekonomskog razvoja itd. Oni lako dolaze do preklapajueg konsenzusa (overlapping consensus), iako bi se mo da naelno mogle uoiti izvesne tekoe. Tako, na primer, mo e se postaviti pitanje: da li je mogu potpuni

169

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

konsenzus izmeu Holandije i vedske? Holandija je svetionik liberalizma dok se za vedsku mo e rei da kri ljudska prava zabranjujui prostituciju itd. Slino Kantu, Rols smatra da su liberalni narodi u kojima postoji ustavna demokratija miroljubivi i, kada bi samo oni postojali, veni mir bi lako bio ostvaren. Ali ono to Rolsovu teoriju ini novom i intrigantnom jeste uvoenje pojmova pristojni (decent) i nepristojni (outlaw) narodi. Time Rols kao da ini zaokret u odnosu na Kanta, za koga je svaka dr ava autonomna celina. Za Kanta ne postoje pravedni ratovi (osim u sluaju samoodbrane) i pravedne intervencije, dok je kod Rolsa to sluaj. Prema Rolsu, pristojni narodi zaslu uju da budu uvrteni kao ravnopravni partneri u meunarodnim odnosima i svaka liberalna dr ava je du na da ih tolerie. Time bi se sesija u kojoj se izglasava pravo naroda proirila i na predstavnike pristojnih naroda. S druge strane, nepristojni narodi su izvan zakona. Ali, treba videti zbog ega je to tako i po emu se to pristojni narodi razlikuju od liberalnih i nepristojnih. Pre svega, prevod rei decent sa pristojan je delimino konfuzan. Pomalo podsea na pravila bontona. Mnogi tirani su bili (i dan-danas jesu) mondenski tipovi sa prefinjenim ukusom i smislom za umetnost. Ali, svi oni su bili izopaeni. Iz toga bi se moglo zakljuiti da su pristojni narodi oni koji su neizopaeni2. Rols kao primer pristojnog naroda uzima zamiljenu dr avu Kazanistan. To je dr ava u kojoj je favorizovana islamska religija (svetovna i duhovna vlast su spojene) i u kojoj pravni sistem sadr i pristojnu konsultativnu hijerarhiju (2003: 96). U Kazanistanu se potuju osnovna ljudska prava kao to su sloboda od ropstva i potinjenosti, sloboda (ali ne jednaka sloboda) savesti i sigurnost etnikih grupa od masovnog ubijanja i genocida (2003: 105). Isto tako, u njoj se toleriu i ostale religije, iako se jedna od njih favorizuje. Ono to pristojni narodi nemaju jeste ustavna demokratija: u njoj ne va i liberalno-demokratski princip jedna linost jedan glas, tako da npr. ene i pripadnici nacionalnih manjina ne mogu direktno uestvovati u donoenju politikih odluka niti obavljati odreene politike funkcije (iako mogu zauzimati visoke polo aje u vojsci). Ipak, takvo ureenje je konsultativno jer uzima u obzir razliita miljenja koja individue, dodue ne direktno ve preko grupa koje ih predstavljaju, mogu da predoe vlastima i da time utiu na donoenje politikih
2

DUKO PRELEVI

Sugestija profesora Aleksandra Pavkovia.

170

odluka. Isto tako, vladajua elita u Kazanistanu mo e odreivati prioritete, tj. ona poseduje koncepciju najvieg dobra (to nije sluaj sa liberalnim narodima), koja se ne mora nu no podudarati sa prioritetima manjina, ali koje te manjine mogu da razumeju i da prihvate. Iz ovoga se mo e videti da pristojni narodi potuju elementarna ljudska prava, iako ne i sva ona prava kojima bi se zadovoljili mnogi liberali, i da su prijemivi za voenje miroljubive meunarodne politike. Rols je verovao, slino Kantu, da e pristojno drutvo, kada mu liberalni narodi uka u du no potovanje, tokom vremena najverovatnije shvatiti prednosti liberalnih institucija i samostalno preduzeti korake da i samo postane liberalnije (2003: 85). to se tie nepristojnih naroda, u smislu onih koji su izvan zakona, na njih je legitimno vriti pritisak i, u krajnjoj liniji, voditi rat ali samo u cilju odbrane i pokuaja da se takvi narodi preobrate. Jer, liberalni i pristojni narodi, pa ak i prosveeni apsolutizmi (ureenja u kojima hijerarhija nije konsultativna) jesu miroljubivi. Ono to jedan narod ini nepristojnim jeste njihova agresivnost, tj. spremnost da se ue u rat iz isto utilitarnih pobuda (2003: 120), kao i nepotovanje minimalnih principa liberalizma u unutranjoj politici. Cilj pravednog rata prema nepristojnim narodima jeste da oni do ive katarzu, a ne da budu porobljeni. Tako se Rolsova pozicija mo e opisati kao umereni realizam ili umereni liberalizam (Stupar, Svetski poredak, globalizacija i pitanje suvereniteta, rukopis, str. 283): s jedne strane, ona se zala e za ostvarenje pravednog meunarodnog poretka u kome bi bili ispotovani principi liberalizma; s druge strane, ona uzima u obzir realnu okolnost da postoje narodi koji suspenduju neke liberalistike principe ali potuju one kljune i koji su spremni na saradnju. Upravo zbog ovakvog dualizma Rolsova pozicija mo e se napadati sa vie strana: predstavnici realizma i vestfalske paradigme mogli bi tvrditi da je podela na pristojne i nepristojne narode ista besmislica, jer ne postoji zemaljski sudija koji bi mogao da odlui na ijoj strani je pravda; s druge strane, dosledni liberali kritikovali bi ga smatrajui da njegovo tolerisanje pristojnih naroda predstavlja izdaju (betrayal) liberalizma. Ovde u se pozabaviti drugom vrstom prigovora. Naime, liberali podr avaju Rolsov obraun sa nepristojnim narodima, ali ono to mu zameraju jeste njegovo tolerisanje pristojnih naroda, koji unutar svojih dr ava uskrauju odreenoj populaciji

171

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

uee u politikom ivotu, pa ak i slobodu izra avanja (prosveeni apsolutizam). U takvim drutvima nije ispotovan princip jednakih ansi, jedan od osnovnih liberalnih principa. Rols je pokuao da napravi analogiju izmeu Politikog liberalizma u kome individue, koje poseduju razliite razlo ne sveobuhvatne doktrine, izglasavaju pravedno dr avno ureenje i Prava naroda, u kome legitimni predstavnici naroda glasaju za pravedan meunarodni poredak. U prvom sluaju, do uspenog izglasavanja dolazi se uz pomo preklapajueg konsenzusa. Naime, liberalizam, za razliku od totalitarnih ideologija, smatra da postoje mnoge razlo ne koncepcije dobra i da one pripadaju sferi privatnog, te da dr ava nema nikakav legitimitet da namee svojim graanima iskljuivo jednu viziju (kao to je to npr. sluaj u Platonovoj Dr avi). Ljudi u privatnoj sferi mogu da se razlikuju u pogledu svoga ivotnog stila, shvatanja dobrog ivota itd. Ipak, u sferi politikog je mogue doi do preklapajueg konsenzusa. U toj sferi se regulie osnovni okvir ivota drutva same osnove nae egzistencije i utvruju fundamentalni uslovi politike i drutvene saradnje (Rols, 1998: 175). Takve politike vrednosti su izra ene u Teoriji pravde: jednake politike i graanske slobode, princip jednakih ansi, drutvene osnove meusobnog potovanja graana itd. Dakle, predmet preklapajueg konsenzusa je politika koncepcija pravde (1998: 184). Tako se mo e pokazati da je mogue liberalno dr avno ureenje u kome postoji pluralizam razlo nih doktrina. Ali, da li se na analogan nain mo e uspostaviti pravo naroda? Neki filozofi su smatrali da je pogreno praviti analogiju izmeu Politikog liberalizma i Prava naroda tj. izmeu prve izvorne pozicije, u kojoj glasaju individue, i druge sesije u kojoj glasaju predstavnici naroda. Jer, razliitosti meu ljudima doputene su u sferi privatnog, ali ne i u sferi politikog. A upravo se u sferi politikog, i jedino u njoj, odvija druga sesija. Iz tog razloga, predstavnici liberalnih naroda ne bi smeli da toleriu sveobuhvatne razlo ne doktrine pristojnih naroda, jer one zastupaju neke antiliberalne principe (Kok-Chor Tan, 1998: 283). Ako bi to inili, mogli bi se optu iti za nekonzistentnost. Pristojni narodi kre neke osnovne principe liberalizma jer, pored toga to su nedemokratski, favorizuju jednu koncepciju dobra, tj. u sferu politikog ubacuju ono to u liberalnom drutvu pripada sferi privatnog (religija, pogled na svet, ivotni stil itd.). Na taj nain Rolsova pozicija doputa kohabitaciju protivre-

DUKO PRELEVI

172

nih pozicija u sferi politikog. Isto tako, mo e se postaviti pitanje: da li su predstavnici pristojnih naroda njihovi legitimni predstavnici? Jer, ako su takva drutva nedemokratska, pa ak i takva da je u njima nejednako pravo izra avanja miljenja, kako onda mo emo biti sigurni da ih podr avaju oni kojima su ta prava uskraena? (1998: 286-287). Sama injenica da takve dr ave favorizuju jednu koncepciju dobra ukazuje na mogunost postojanja mnotva nezadovoljnih graana koji ne preferiraju iste prioritete, ve ih toleriu jer su na to prinueni, i jer je takvo krenje na granici podnoljivosti. Isto tako, kod pristojnih naroda ne postoje adekvatni mehanizmi kojima bi se njihova prilino ne-liberalna obiajnost mogla promeniti. Jer, ta promena zavisi iskljuivo od pristanka njihovih vladara, kojima po svoj prilici to nije u interesu, i koji, takoe, imaju mo cenzure nad domaim medijima, pomou koje mogu da spreavaju progresivan upliv informacija koje dolaze iz liberalnih zemalja. ini se da je emigracija (1998: 293) jedina alternativa za pripadnike pristojnih naroda koji ne dele iste razlo ne sveobuhvatne doktrine sa pripadnicima vladajue elite u svojoj zemlji. Ali, tolerisanje takvog indirektnog proterivanja takoe nije u skladu sa principima liberalizma. Ono to je sigurno jeste da jedan Zakon individua (law of persons) ne bi prihvatio takve principe Zakona naroda (law of peoples). Time se sa liberalistikog aspekta dovodi u pitanje opravdanost druge sesije glasanja. Ako se Rolsova pozicija protumai u gore navedenom smislu, onda ona na neki nain kolabira u nacionalizam. Jer, predstavnici pristojnih naroda mogu se shvatiti i kao predstavnici favorizovanih nacija. Rolsova pozicija je odr iva jedino ukoliko se pretpostavi da su pristojni narodi politiki homogeni, jednolini akteri, bez unutranjih politikih razliitosti (Buchanan, 2000: 701), a to je bitna pretpostavka vestfalske paradigme. Bjukenan je naziva pretpostavka politike homogenosti (2000: 716). Kao takva, ona je zastarela. Jer, injenica je da se najvei broj dr ava razlikuje u pogledu svog etnikog sastava i da u njima postoje politike podele. Rolsova koncepcija ne mo e da objasni konflikte unutar same dr ave. Iz toga sledi da njegova pozicija ne mo e da objasni danas veoma aktuelne fenomene kao to je npr. secesija, tj. pravo etnikih grupa na samoopredeljenje (self-determination). On doputa ono to se mo e nazvati dekolonizacija, tj. samoopredeljenje naroda koji je u prolosti bio nepravedno i nasilno pripojen drugoj dr avi i koji u sadanjosti tra i

173

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

da vrati svoju nezavisnost. Ali, on ne mo e da objasni pravo na samoopredeljenje etnikih grupa, nacionalnih manjina ili domorodakih grupa koje pre pokuaja secesije nisu imale svoju dr avu (tzv. rekurzivna secesija). Ako se uzme u obzir da je, u ovom svetu, pretpostavka o politikoj homogenosti jednog naroda vie izuzetak nego pravilo, tada mislioci liberalizma moraju da se zainteresuju za sudbinu one populacije koja u pristojnim dr avama ne poseduje ista prava kao pripadnici vladajue sveobuhvatne doktrine. Tada je nain da se njihova prava zatite ili promena ustava (revolucija), u kojoj bi se pristojni narodi preobratili u liberalne ili, u krajnjoj liniji (kada se sve ostale mogunosti isprobaju), pravo na samoopredeljenje ugro enih manjina kao lek za razreenje unutardr avnog konflikta (tzv. remedijalna teorija secesije). 3 Iz svega ovoga mo e se videti da Rolsova pozicija ima velike probleme da spase principe liberalizma na meunarodnom planu. Ona predstavlja izvestan pomak u odnosu na Kantovu koncepciju, jer nala e vei stepen potovanja ljudskih prava, ali se suoava sa velikim problemima kada tolerie pristojne narode (o slinostima i razlikama dveju teorija videti: Stupar, 2005: 9-25). Takva teza o tolerisanju pristojnih naroda poiva na vestfalskoj pretpostavci o politikoj homogenosti naroda. Ova pretpostavka ne odnosi se na na dananji svet. Ona se odnosi na ieznuli Vestfalski svet (vanished Westphalian World).

Ideja multifunkcionalnog suvereniteta

Nakon ovih razmatranja, mogu se postaviti pitanja: kakva je dananja paradigma, ukoliko nije vestfalska? Da li se u njoj mogu uspostaviti liberalistiki principi? Rolsovi kritiari doli su na ideju da dr ave ne moraju biti jedini akteri na meunarodnoj politikoj sceni, te da njihov suverenitet nije apsolutan. Korak prema toj ideji nainio je sam Rols, smatrajui da dr ave ne treba da imaju tradicionalno shvaeni apsolutni suverenitet nad jednim odreenim stanovnitvom koje se nalazi na odreenoj teritoriji. Dananja situacija pokazuje da postoje razliite ne-dravne institucije koje predstavljaju politike faktore monije od
3

DUKO PRELEVI

O teorijama secesije, v. Pavkovi, 2006.

174

mnogih dr ava (Stupar, Nation-State-Centered Soverignty, World Order and Globalization, unpublished, p.7). To je posledica procesa globalizacije i razvoja tehnologije. Mnoge meunarodne institucije u odreenim oblastima koje se tiu ljudskih prava poseduju vei autoritet od jedne dr ave. Kao primer za to mogu da poslu e meunarodna organizacija za zatitu intelektualne svojine, Crveni Krst, Haki tribunal, MMF itd. Ingerencije ovih institucija prote u se izvan okvira jedne dr ave. Isto tako, postoji veliki broj pitanja koja se tiu svih ljudi na planeti, a ne samo dr ave na ijoj se teritoriji odreeni procesi deavaju. Takva su pitanja zatite ivotne sredine, nuklearnog naoru anja, meunarodnog tr ita, tj. globalne ekonomske pravde itd. S obzirom da su svi ljudi zainteresovani za takva pitanja, oni imaju pravo i da na odreeni nain utiu na donoenje politikih odluka koje bi reavale ovakve probleme. Ovakvi sluajevi, u normativnom smislu, podrivaju konvencionalno insistiranje na apsolutnoj dr avnoj autonomiji (Pogge, 1992: 66). Oni pokazuju da izgleda da postoji dobar razlog da se du nosti upravljanja podele pre na funkcionalnoj negoli na teritorijalnoj osnovi (Kuper, 2000: 657). Time bi se sruio kult teritorijalnog suvereniteta (2000: 657). Na taj nain bi se bolje zatitila ljudska prava, jer je ranije pokazano da druga sesija glasanja prava naroda, u kojoj bi predstavnici naroda (tj. grupa organizovanih u jednoj dr avi) bili jedini meunarodni akteri, nedovoljna. Za ostvarenje principa liberalizma dovoljna je prva sesija u kojoj glasaju individue. Tako Zakon naroda biva zamenjen kosmopolitskim Zakonom individua (2000: 667). Isto tako, Poge u svojoj verziji institucionalnog moralnog kosmopolitizma pokazuje da individue, kroz uestvovanje u radu meunarodnih institucija, imaju moralnu odgovornost za njihovo ponaanje (Pogge, 1992: 51). Tako, na primer, strana koja ne uestvuje u robovlasnikom odnosu ipak poseduje, pored negativne dunosti da ne porobljava, takoe i pozitivnu du nost da zatiti i oslobodi (preko institucija u ijem radu uestvuje) druge ljude od robovanja. Iz tih razloga je i siromatvo treeg sveta neto to se tie i onih institucija koje se teritorijalno ne nalaze na afrikom kontinentu: one imaju du nost da podr e reforme koje bi stanje takvog siromatva spreile. Globalna institucionalna shema i privilegovani stanovnici razvijenog sveta dele odgovornost za takvo stanje u svetu (1992: 53). Tako pozicija multifunkcionalizma doputa (i nala e)

175

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

intervenciju u svakoj dr avi u kojoj su ljudska prava i socijalna pravda dovedeni u pitanje (2000: 235-245). Oni bi stoga dopustili intervenciju i prema pristojnim narodima u Rolsovom smislu. Iz ovih razloga potrebno je uspostaviti vieslojnu shemu (multilayered scheme) suvereniteta institucionalnog kosmopolitizma, koja bi bila iroko rasporeena (widely dispersed) u vertikalnoj dimenziji. Tako Poge pie: Ono to mi elimo jeste i centralizacija i decentralizacija tj. vrsta decentralizacije drugoga reda koja je izvan dananjeg, dominantnog nivoa dr ave. Na taj nain bi ljudi bili graani i upravljali sobom kroz mnotvo politikih jedinica razlite veliine u kojima nijedna od njih nije dominantna i koje stoga imaju ulogu tradicionalno shvaene dr ave. I njihove politike du nosti i lojalnost treba da budu iroko raspodeljene nad ovim jedinicama : susedstvo, grad, pokrajina, provincija, dr ava, region, i svet uopte. Ljudi treba da su politiki dobro upoznati sa svima njima a da se nijedna od njih ne pribli ava tome da bude vodi u njihovom politikom identitetu (1992: 58, moj prevod). Tako Poge daje jednu ne-dr avistiku koncepciju meunarodnih odnosa, u kojoj ne postoji svetska vlada, u smislu da poseduje jedinstvenu izvrnu vlast.4 Jer, Poge se, poput Kanta, plai da svetska vlada mo e postati despotska. Zbog toga se on opredeljuje za vieslojnu shemu suvereniteta koji e biti i horizontalno rasporeen, jer ima tu prednost da mo e da podnese mnotvo smetnji te da ih dr i u ravnote i i daje jemstvo da e, ak i kada neka politika jedinica postane tiranska i nasilna, uvek postojati druga potpuno organizovana politika jedinica (iznad, ispod, ili na istom nivou kao to je ona) koja mo e pru iti pomo i zatitu potlaenom, obelodanjujui zloupotrebe i, ako je neophodno, boriti se protiv tlaitelja (1992: 63, moj prevod). Takva koncepcija, u kojoj postoji koordinirana delatnost razliitih politikih jedinica, bolje titi kulturne i socijalne razliitosti nego to to ini svetska vlada. Ona je isto tako realistina, jer se ne zala e za ukidanje postojeih dr ava i u isto vreme navodi injenicu da postoje i drugi legitimni centri moi koji uestvuju na meunarodnoj politikoj sceni. Ipak, mo e se postaviti pitanje: ko je nadle an da razrei spor izmeu dve politike jedinice koje se nalaze na istom nivou politike
4

DUKO PRELEVI

Sugestija profesora Aleksandra Pavkovia.

176

moi? Da li je tada mogue pronai zemaljskog pretora olienog u politikom telu? Predstavnici institucionalnog kosmopolitizma mogli bi se pozvati na principe liberalizma i time ukazati na ijoj strani se nalazi pravda. Ali, to isto mogu da urade zagovornici svetske vlade: ukoliko svetska vlada pone da kri osnovna liberalna naela, tada je legitiman bilo koji vid pobune protiv nje. Poge i Kuper bi mogli odgovoriti da je, u sluaju konstituisanju svetske vlade, rizik koji snose politike jedinice preveliki. Oni kao da bi hteli da ostave politikim jedinicama da se, u sluaju potrebe, to bezbolnije vrate u prirodno stanje. Stanovite multifunkcionalnog suvereniteta je veoma zavodljivo sa pragmatike take gledita. Jer, injenica je da transnacionalni centri moi igraju na mnogim delovima planete mnogo va niju ulogu negoli oficijelne vlasti na istim tim teritorijama. Mnoge svetske korporacije imaju izuzetno veliku mo kojoj lokalne vlasti teko mogu da se odupru. Ipak, mo e se postaviti pitanje o legitimitetu takvog uticaja. Dananje korporacije tra e zatitu svojih interesa (koji esto mogu biti u neskladu sa interesima lokalnog stanovnitva) kod priznatih meunarodnih institucija. Nijedna od njih nije direktno uzela izvrnu vlast u svoje ruke (iako verovatno finansiraju takve projekte) u sluaju spora sa nekom zemljom i osnovala npr. korporativnu armiju Koka-Kole. To, na kraju krajeva, pokazuje da je ideja dr ave ipak neophodna za regulisanje drutvenih, ali i meunarodnih odnosa. Ideja multifunkcionalnog suvereniteta mo e se kritikovati i sa jednog stanovita za koje smatram da nije dobro sa aspekta liberalizma. Mo e se rei da ljudi svoj identitet ipak vezuju za nacionalnu pripadnost. Takva osobina ne mora da bude najbitnija u ivotu oveka, ali je u politikom smislu (a u teoriji o meunarodnim odnosima je o tome svakako re) veoma va na. injenica je da se ljudi meusobno posmatraju i kroz prizmu nacionalnog identiteta: osobu koju smo tek upoznali mo emo unapred da klasifikujemo prema stereotipima koji va e za njenu nacionalnost; njeno dalje ponaanje pokazuje da li smo bili u pravu. Isto tako pripadnici neke nacije, na primer Nemci ili nacije sa prostora bive Jugoslavije, mogu da se oseaju odgovornim za zloine koje su u prolosti inili njihovi sunarodnici, a da oni sami u tome nisu uestvovali. Jedno od najmonijih oru ja mnogih politikih stranaka u borbi za vlast bilo je (i, na alost, osta-

177

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

lo) igranje na kartu nacionalizma. Takoe, to je, na duge staze, jedno od najrazornijih oru ja koje se isplati (kratkorono) samo vladajuoj oligarhiji. Jer, nacionalizam je ipak jedna totalitarna i tribalistika ideologija, u kojoj se ljudi vrednuju prema poreklu, a ne prema zaslugama , u kojoj su neki ljudi unapred otpisani. U njemu je i najvei drutveni talog iznad vrline, jer je nacionalna pripadnost takvog taloga proglaena za najviu vrednost. Ipak, ovakva rasprava mo e da se podigne na jedan apstraktniji nivo: mo e se rei da nacije-dr ave nisu te koji su stvarni uesnici u svetskoj istoriji i meunarodnim odnosima, ve da su to civilizacije. Takvu ideju je u modernoj politikoj misli izneo Semjuel Hantington. Hantingtonova ideja jeste da je svet oduvek odlikovala koegzistencija razliitih civilizacija i sukobi meu njima. Tako on pie : Ljudska istorija je istorija civilizacija (Hantington, 2000: 43), i: U ovom novom svetu, lokalna politika je politika etniciteta; globalna politika je politika civilizacija (2000: 28). To je pogotovo izra eno danas, u post-hladnoratovskom svetu. Time se on direktno suprotstavlja tezi Frensisa Fukujame (kao i svojim ranije iznesenim stavovima: videti Suboti, 1998: 9-32), koji je smatrao da se raspad Sovjetskog Saveza mo e protumaiti kao definitivni trijumf liberalne demokratije, iji je nosilac zapadna civilizacija. Fukujamina ideja je zapravo hegelovska: svet je doao do umno uspostavljenog poretka i svaka promena bila bi korak unazad, loe ponavljanje prethodnih stupnjeva civilizacijskog razvoja, to jest, onoga to je Hegel oznaavao pojmom rava beskonanost. Fukujama smatra da je osnovni pokreta svetske istorije ovekova sranost (thymos), koja ga navodi na borbu za priznanje (Fukujama, 1997: 24). Konana taka razvoja svetske istorije jeste potpuno zadovoljenje potrebe za samopotovanjem, koja se ne svodi samo na ekonomsku mo, ve i na priznavanje ravnopravnog statusa i dostojanstva. Prema Fukujami, jedino danas poznato dr avno ureenje, koje mo e da obezbedi zadovoljenje potrebe za samopotovanjem, jeste liberalno-demokratsko. Hantington, naprotiv, smatra da nam dananja situacija u svetu daje malo razloga za optimizam: svetom vlada sukob civilizacija koji ne poznaje dr avne granice. Dr ave meusobno sarauju najvie na osnovu zajednikih civilizacijskih vrednosti. Meu njima se esto izdvaja jedna, najva nija dr ava u okviru jednog civilizacij-

DUKO PRELEVI

178

skog kompleksa, koja garantuje zatitu interesa ostalih (iako postoje sluajevi u kojima jednu civilizaciju predstavlja samo jedna politika jedinica, tj. dr ava; primer za to je Japan). Ono to ini jednu civilizaciju, u najoptijem smislu, jeste njen pogled na svet (Weltanschauung). Hantington pie: civilizacija je, tako, najvie kulturno grupisanje ljudi i najiri nivo kulturnog identiteta koji ih razlikuje od drugih vrsta. Ona je definisana zajednikim objektivnim elementima, kao to su jezik, istorija, religija, obiaji i institucije, ali i subjektivnom samoidentifikacijom ljudi (Hantington, 2000: 46). Od svih ovih elemenata najva niji su jezik, a pogotovo religija (2000: 47; 65). Hantington smatra da civilizacije nastaju i nestaju, kao i da se razvijaju. Po njemu, danas postoji sedam civilizacija: zapadna, pravoslavna, islamska, kineska, japanska, afrika i indijska (2000: 48). Religija je mnogo va niji faktor koji odreuje vrednosti jedne civilizacije nego to su to politike ideologije, jer su politike ideologije bile produkti zapadne civilizacije (tako je, to mo e paradoksalno da zvui, manji jaz postojao izmeu zapadnih liberala i ruskih marksista jer su koristili iste termine i ciljeve, npr. slobode, jednakost, materijalno blagostanje nego izmeu jednog zapadnjaka i pravoslavnog ruskog nacionaliste). Najbolji primer jeste islam, koji je u centralnoj Aziji bio najjaa ujedinjujua snaga, vie nego emirova mo (2000: 194). Fenomen univerzalne religije i univerzalnog jezika jednostavno ne postoji. ak i modernizacija (visok tehnoloki razvoj), koja slovi za bitnu odliku zapadnog sveta, ne garantuje pozapadnjaenje. Kemalizam je izgleda bio samo privremeno reenje za Tursku, koja se tada nalazila u politiki looj poziciji; im se oporavila, Turska se vratila svojim islamskim vrednostima. Ona bi u skorijoj budunosti mogla da bude spremna da odustane od svoje frustrirajue uloge prosjaka za lanstvo u klubu Zapadnih zemalja i povrati svoju mnogo impresivniju ulogu glavnog islamskog sagovornika i protivnika Zapada (2000: 198). Hantington na mnogim primerima pokazuje da su odnosi meu dr avama i narodima u najveoj meri zasnovani na pripadnosti odreenoj civilizaciji. Primer za to mo e biti rat u Bosni, u kome su sve tri zaraene strane imale one saveznike sa kojima su delile iste civilizacijske vrednosti. Hantingtonov model nam takoe daje objanjenje za uspenu asimilaciju Poljaka u zemljama Evropske unije, za razliku od pripadnika islamskih zemalja.

179

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

Hantingtonova slika je danas mnogo realistinija od Fukujamine i to potvruju i dogaaji od 11. septembra 2001.godine kao i hajka islamskih naroda na danske novinare povodom karikatura proroka Muhameda, a takoe i osuda pisca Salmana Rudija. Ipak, na prvi pogled mo e da se uini kako sukobi u Ruandi, koji su se odigrali neto posle objavljivanja lanka The clash of civilizations?, demantuju Hantingtonov stav: zaraena plemena Hutu i Tutsi su bila toliko slina (imala su ak i zajedniku religiju), da bismo ih lako mogli svrstati pod isti civilizacijski korpus. S druge strane, rat je bio toliko krvav, da se lako dolazi na pomisao kako su pripadnost istoj civilizaciji i brutalnost sukoba dvaju kolektiva u obrnutoj srazmeri. Pre bi se moglo rei da se ono to dovodi do okrutnih sukoba meu etnikim grupama mo e bolje objasniti Frojdovom teorijom o narcizmu malih razlika negoli Hantingtonovim stavom o pripadnosti razliitim civilizacijama. Pored primera iz Ruande, koji se desio nakon objavljivanja Hantingtonovog lanka, mogli bi se po istom modelu interpretirati i sukobi iz dalje prolosti: mo e se tvrditi da je upravo narcizam malih razlika vodio naciste u sprovoenju genocida nad Jevrejima. Jer, mnogi su se Jevreji u potpunosti asimilovali u tadanje nemako drutvo. tavie, neki su to inili potpuno slobodno ili pak sa ubeenjem da se u svakom drutvu u koje se neko naseli treba u potpunosti asimilovati. Mo e se ak rei da je prvobitna mr nja vie imala socijalnu dimenziju ksenofobije negoli rasne mr nje. To je zato to su i mnogi asimilovani Jevreji, pa ak i cionisti, bili protiv novopridolih siromanih sunarodnika iz Rusije nakon prvog svetskog rata (Poper 1991: 135). Ipak, Hantingtonov model mo e u znaajnoj meri da sauva svoju deskriptivno-interpretativnu i prognostiko-praktiku (Suboti, 1998: 17) plauzibilnost. Jer, takve naizgled male razlike zapravo predstavljaju samo znak koji nagovetava dublja vrednosna razmimoila enja. ak i kada je stvarni povod za progon isto ekonomski interes, ono to se najee pojavljuje u politikom diskursu jesu vrednosna razmimoila enja suprotstavljenih kolektiva. Time kao da se opravdava animozitet prema drugom kolektivu, ma koliko njegovi lanovi bili slini onome ko ih mrzi. Koliko je to bitno svedoi i injenica da se ak i na polju nauke, sporta i umetnosti istiu civilizacijske razlike meu ljudima (svetski prvak u ahu Aleksandar Aljehin bio je tokom Drugog svetskog rata primoran da napie lanak o tobo njoj razlici izmeu arijevskog i jevrej-

DUKO PRELEVI

180

skog stila igre). Mo da je najbolje da se takvi porivi pokuaju razumeti iz prve ruke. Tako, na primer, poznati nemaki matematiar i logiar Gotlob Frege, sklon tadanjoj politici antisemitizma, u svom dnevniku pie: Mo e se priznati da ima Jevreja dostojnih najdubljeg potovanja, a ipak misliti da je nesrea to u Nemakoj ima toliko Jevreja i to imaju potpunu jednakost u politikim pravima sa graanima arijevskog porekla; ali, koliko malo se posti e pukom eljom da Jevreji treba da izgube svoja politika prava i jo bolje da nestanu iz Nemake. Ako se ele zakoni koji bi otklonili ovo zlo, prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste: Kako s izvesnou mo emo da razlikujemo Jevreje od nejevreja? To je mo da bilo relativno lako pre ezdeset godina. Sada mi se ini veoma tekim. Mo da se moramo zadovoljiti borbom protiv onih naina miljenja (Geisinnung) koji se pokazuju u delatnostima Jevreja i koji su toliko tetni, i ka njavanjem upravo tih delatnosti gubitkom graanskih prava, kao i time da se sticanje graanskih prava uini te im (preuzeto iz Strol 2005: 103). Razlika izmeu Fregeove mr nje prema Jevrejima, kao i mr nje siromanog nemakog radnika dvadesetih godina prologa veka, mo da se ogleda samo u tome to je kod prvog izostajao ekonomski interes, dok drugi mo da nije bio dovoljno svestan toga da postoje Jevreji dostojni potovanja. Ipak, kao zajedniki imenitelj za stavove i jednog i drugog mo e da poslu i Hantingtonov model objanjenja. To ak mo e da va i i za one cioniste koje spominje Poper, samo to je njihova mr nja potekla iz drukijih civilizacijskih pobuda. Oni su, kao pripadnici neke druge civilizacije (istina, Hantington ne spominje jevrejsku civilizaciju, ali to ne predstavlja naelni problem) mo da mrzeli svoje siromane sunarodnike jer nisu ispunjavali neke vrednosne kriterije koje im je nametao civilizacijski kodeks koji su delili, ma kakav da je taj kodeks bio. Ono po emu se Hantingtonov model razlikuje od uobiajenog nacionalistikog modela objanjenja meunarodnih odnosa jeste injenica da nacionalni identitet stiemo roenjem, a civilizacijske vrednosti mo emo i da usvojimo, tj. pripadnik jedne civilizacije mo e se preobratiti u pripadnika neke druge. Tako smo za svoju civilizacijsku paradigmu donekle i sami odgovorni. Pojam civilizacijska paradigma je umesan zato to asocira na Kunov pojam paradigme. U ovom radu se neu baviti problemom nesamerljivosti i mogunosti procene dveju paradigmi, kao ni onim da li je preobra-

181

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

enje pojedinca iz jedne u drugu civilizacijsku paradigmu racionalan proces ili ne. Pretpostaviu da su one samerljive i da se meu njima mo e racionalno izvriti izbor. U prilog tome bih naveo argument Njutn-Smita, koji smatra da se problem nesamerljivosti teorijskih termina mo e reiti ukazivanjem na njihovu dvosmislenost, a samim tim i na uporedivost (Newton-Smith, 2002: 132-133). Na taj nain bismo mogli utvrditi koja je civilizacijska paradigma bolja. Pretpostavka ovoga rada jeste da je to civilizacijska paradigma zapadnoga sveta. Ono to je osobenost Zapada jeste najvii stepen potovanja liberalno demokratskih principa. Ostale civilizacije su sklonije totalitarnim ideologijama i hijerarhijskom obliku vladavine. Hantington navodi lezingerov stav: izvor jedinstveni izvor ideja o individualnoj slobodi, politikoj demokratiji, vladavini zakona, ljudskim pravima i kulturnoj slobodi... To su evropske, a ne azijske, afrike ili srednjoistone ideje, osim po prihvatanju (Hantington, 2000: 346). Osobina Zapada jeste i negovanje katolike i protestantske religije, kao i visok ekonomski i tehnoloki razvoj, ali ovaj drugi faktor i nije njegova osobenost, jer istorija pokazuje da modernizacija ne vodi celokupnom prihvatanju zapadnih vrednosti. tavie, ak ni demokratsko dr avno ureenje ne garantuje potovanje liberalnih vrednosti, to se jasno vidi po dolasku nacionalista i fundamentalista na vlast putem demokratskih izbora (2000: 219-220). Iz ovoga se vidi da je zapadna civilizacija prihvatljivija sa aspekta liberalizma, da je ona tavie i stvorila liberalno-demokratske vrednosti, te se u tom kontekstu dananji multicivilizacijski svet mo e podeliti na zapadni i ne-zapadni. Tako se osnovno pitanje ovoga rada mo e preformulisati: kako treba da izgleda odnos razliitih civilizacija u multicivilizacijskom svetu? Hantington izriito tvrdi da je pretpostavka svetskoga mira nemeanje jedne civilizacije u poslove drugih. Njegovo stanovite je stoga slino Kantovom i Rolsovom stanovitu. Ali, od njih se razlikuje po tome to je smatrao da su upravo zapadne zemlje agresivne na svetskoj pozornici i da je osnovni interes Sjedinjenih Dr ava (kao najva nije dr ave zapadnoga sveta) i evropskih zemalja da priznaju da je meanje Zapada u poslove drugih civilizacija verovatno najopasniji izvor nestabilnosti i potencijalnog globalnog sukoba u multicivilizacijskom svetu (2000: 347). Zbog toga treba uva iti interese ne-zapadnih civilizacija i promeniti zastarelu strukturu glavnih

DUKO PRELEVI

182

meunarodnih institucija, jer su one formirane nakon Drugog svetskog rata po modelu zapadnih vrednosti. Tako bi, prema Hantingtonu, svaka va nija civilizacija trebalo da ima stalnog lana u Savetu bezbednosti UN (2000: 353). Stoga Hantington, slino Rolsu i Kantu, zastupa ideju da je zapadni liberalno-demokratski svet du an da tolerie ne-zapadne zemlje i da treba da prihvati multicivilizacijsku realnost. Hantingtonova kritika spoljne politike zapadnih zemalja mo e se protumaiti i kao kritika stanovita multifunkcionalizma, koje doputa intervenciju svuda u svetu u sluajevima kada su ljudska prava dovedena u pitanje. Mo e se rei da ona dobija na snazi time to koristi pojam civilizacija a ne narod, nacija, dr ava; jer, civilizacijska paradigma predstavlja neto to je u dovoljnoj meri izbor pojedinca a da istovremeno ini va nu komponentu njegovog identiteta. Njegov model mo e da izbegne one probleme koje ima Rolsova teorija sa Kuperovim prigovorom o pretpostavci politike homogenosti. Jer, civilizacije de facto jesu politiki homogene. Danas se esto govori o potrebi za ouvanjem evropskog identiteta, irenjem zapadnih vrednosti, ili pak ujedinjenju islamskih zemalja u cilju ouvanja njihovog civilizacijskog dostojanstva. tavie, Hantingtonov multicivilizacijski model kao da apsorbuje odreene elemente multifunkcionalizma, pre svega ideju da dr avne granice gube svoj raniji znaaj. Jer, danas je gotovo svaki kontinent u dramatinoj meri izmean pripadnicima razliitih civilizacija. Borba izmeu njih se odvija prsa u prsa, a ne preko prirodno uspostavljenih granica. iroka rasprostranjenost teroristikih akata mo e da uka e, izmeu ostalog, i na veliku blizinu i isprepletenost pripadnika razliitih civilizacija koji ive unutar iste zajednice. Takav problem najvie imaju Sjedinjene Dr ave i razvijene zapadnoevropske zemlje sa imigrantima koji se nisu asimilovali i prihvatili vrednosti zapadne civilizacije. Oni u bukvalnom smislu predstavljaju tempirane bombe koje ponekad eksplodiraju. Ali, kao u svakoj teodikeji, oni su i znak za lou politiku koju vode predstavnici zapadne civilizacije na globalnom planu. Hantington je svestan vrednosti ideja zapadne civilizacije, ali i njenog pogreno voenog imperijalizma. Ali, mo e se rei da je, sa stanovita liberalizma, Hantingtonova teorija suvie realistika te da, zbog tolerisanja ne-liberalnih civilizacijskih paradigmi, pretstavlja svojevrsnu izdaju principa

183

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

liberalizma. Mnogi saveti koje Hantington daje zemljama zapadnoga sveta jesu funkcionalni, ali ako se njegov prikaz shvati kao normativna teorija (to ona, u strogom smislu, i nije), onda se suoava sa istim problemima kao i realizam. Stoga smatram da stanovite multifunkcionalizma mo e izai na kraj sa multicivilizacijskim pristupom, te da poslednji okraj ini spor izmeu multifunkcionalizma i ideje o svetskoj vladi.

Ideja o svetskoj vladi: pro et contra

Kosmopolitska ideja o svetskoj vladi je zdravorazumska ideja koju mo e da prihvati obian ovek, kao i naunik koji se ne bavi politikom filozofijom. Tako Hajzenberg navodi lamentiranje nobelovca Ota Hana nad baenom atomskom bombom na kraju Drugog svetskog rata, jer je to i bila logina posledica pionirskog utrkivanja u nuklearnom naoru anju. U razgovoru sa njim, Han ka e: Uz to, kao to je poznato, znanje predstavlja i mo. Dokle god se na Zemlji vodi borba za mo a zasad se tome ne vidi kraj ljudi se moraju boriti i za znanje. Mo da e mnogo docnije, ako bi postojalo neto kao svetska vlada, dakle, neko centralno i, nadam se, to liberalnije ureenje odnosa na Zemlji, oslabiti te nja za proirivanjem znanja (Hajzenberg, 1989: 293). Tako ideja o svetskoj vladi predstavlja dosledno reenje ranije navedene zatvorenikove dileme: ona je institucija koja e svojim autoritetom obezbediti kooperativno delovanje razliitih politikih jedinica, to i jeste preduslov za postojanje mira u svetu. Ipak, jo je Kant izneo stav da je svetska vlada u praksi oscilirala izmeu anarhije i bezdunog despotizma. Jer, s jedne strane je nemogue iz jednog centra moi kontrolisati toliko veliku teritoriju; s druge strane, postojao bi stalni rizik da se svetska vlada ne pretvori u neki od oblika tiranije, te da ne bi postojali adekvatni mehanizmi za borbu protiv nje. Moji su odgovori sledei: 1) Dananji razvoj tehnologije ukazuje na mogunost efikasne kontrole nad planetom. Kantov stav da su obim vlasti i dejstvo zakona u obrnutoj srazmeri (Kant, 1995: 67) sigurno da je bio taan u vremenu kada je on iveo. Danas se taj jaz mo e nivelisati. U budunosti e to biti jo mnogo lake. Hantingtonova ideja da u dananjem svetu nije mogu svetski mir zavisi od toga da li se ne-zapadne civi-

DUKO PRELEVI

184

lizacije mogu preobratiti i prihvatiti zapadnu paradigmu. Moje tretiranje problema nesamerljivosti, po uzoru na Njutn-Smita, tvrdi da je to mogue. 2) Mnogo je ozbiljniji prigovor da svetska vlada lako mo e da postane despotska. To i jeste osnovni razlog zbog kojeg se multifunkcionalisti opredeljuju za iroku rasporeenost suvereniteta razliitih politikih jedinica. Tada bi uvek postojali efikasni instrumenti za borbu protiv one politike jedinice koja pokua da zauzme primat i uvede tiraniju. Ali, time se gubi jedinstvenost svetskog poretka. Tada nedostaje institucija koja bi nepristrasno presuivala u sluaju spora izmeu razliitih centara moi. Moje opravdanje potrebe za postojanjem svetske vlade, koja, s druge strane, podrazumeva kosmopolitsku ideju o dr avi sveta, zasnovano je na ideji liberalistikog opravdanja postojanja dr ave sa svojim institucijama. Naime, liberali legitimitet dr avnog suvereniteta vide u tome to dr ava izbavlja ljude iz nevolja prirodnog stanja, i to predstavlja najefikasniji oblik regulisanja meuljudskih i drutvenih odnosa. Danas se kod nas esto govori da je dr ava servis graana. To je u stvari liberalna ideja i jasno pokazuje o emu se radi. Servis, ili maina je posrednik izmeu zadovoljenja ovekovih elja i potreba. Kada to prestane da bude, ona gubi svaki smisao. Isto tako, kada jedna dr ava postane despotska, ona prestaje da garantuje principe liberalizma i tada je legitiman svaki otpor protiv nje. To je sluaj i sa svetskom vladom: kada ona postane opresorska, razne dr ave i centri moi imali bi pravo da se pobune. Ali, mo e se postaviti pitanje: na koji nain je to u praksi izvodljivo kada je itava izvrna mo skoncentrisana u jednoj instituciji, tj. u svetskoj vladi? Ostale politike jedinice prosto nee biti u mogunosti da joj se odupru. Ako se ovaj argument prihvati, onda je mnogo plauzibilnija ideja multifunkcionalizma. Ipak, na ovaj prigovor se mo e odgovoriti na sledei nain: svetska dr ava i svetska vlada treba da bude to je mogue vie decentralizovana . Ona svoj legitimitet treba da gradi iskljuivo na potovanju liberalnih principa. Naravno, ona treba da ima dovoljnu mo da intervenie u sluaju neke antiliberalne pobune. Ali, ona nikako ne sme da bude toliko mona da suzbije ustanak svetskih razmera. Na kraju krajeva, to je sluaj i sa dananjim dr avama: bezbednosni aparat je uvek dovoljno moan da izae na kraj sa pobunjenikim grupama i pojedincima, ali se retko kad mo e

185

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

odupreti pobuni itavoga naroda prilikom revolucije. Tako dr ava veliki deo svoje moi gradi na moralnom autoritetu koji graani prihvataju. Mo da se mo e rei da je zbog takve decentralizacije razlika sa multifunkcionalizmom neznatna. Ipak, razlika postoji. Jer, pored toga to poseduje odreenu izvrnu mo, svetska vlada poseduje jednu simboliku ulogu koju svaka dr ava sa svojim institucijama ima. Na to je ukazivao Hegel: dr ava sa svojim institucijama ini nepristrasnog sudiju u reavanju pojedinanih i stranakih sporova. Ali, to ne znai da se Hegel protivio revoluciji. Naprotiv, njegov stav vezan za francusku revoluciju vie nego jasno govori da ju je on shvatao kao neophodan korak do postizanja umnog poretka. Ali, permanentno stanje pobune je neto to se mora prevazii da bi se uspostavila umna dr ava. Hegel je mislio da je to ustavna monarhija koja potuje vrednosti graanskog drutva; Marks je smatrao da je to socijalizam; Rolsovo shvatanje jeste da je to ustavna demokratija u kojoj se primenjuje tzv. princip razlike (Rols, 2000). Rolsova koncepcija je imuna na prigovore koje zastupnici totalitarnih ideologija mogu uputiti liberalizmu. Naime, obino se prihvatanje Smitove teorije slobodne trgovine uzimalo kao bitna odlika liberalizma. Ona kao takva dovodi do velikog raslojavanja. Marks je ukazivao na otuenje rada, ija je posledica postojanje privatne svojine: ukidanjem privatne svojine ukinuo bi se (po pravilu modus tollens) i otueni rad. Musolini je zadr ao ideju privatne svojine, ali je takoe kritikovao surovost Smitove koncepcije. Tako on opisuje takvo stanje: tu ima palih i mrtvih, koje posle prikuplja Crveni Krst (Mussolini, 1937: 9). Na kraju krajeva, mo e se i ukazati na zatvorenikovu dilemu kao na kritiku Smitove teorije. U tome i le i primamljivost totalitarnih ideologija, koja je zapalila itav XX vek. Jer, njihovi zagovornici kao da ka u: dosledno potovanje principa liberalizma vodi ka socijalnim nepravdama i anarhiji; ukidanjem socijalnih nepravdi i anarhije (po modus tollens) vodi naputanju pozicije liberalizma. Iz toga su oni izvodili zakljuke da je potreban jednopartijski, totalitarni sistem, koji favorizuje jednu koncepciju dobra. Ali, takav modus tollens mo e se preusmeriti. Mo e se pokazati model liberalnog drutva koji e ispuniti uslove socijalne pravde. To je uinio D on Rols u svojoj Teoriji pravde. Pretpostavka ovog rada jeste da je Rolsova koncepcija ispravna i da ona, sa dananjeg aspekta, predstavlja umno dr avno ureenje. Ono

DUKO PRELEVI

186

Tekst je izmenjena verzija seminarskog rada iz predmeta Politika filozofija kod prof. dr. Milorada Stupara na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Napisan je novembra 2006. godine. Na konkursu za najbolji studentski esej na slobodnu temu koji je organizovan 9-14. jula 2007. godine, tokom letnje filozofske kole Felix Romuliana, osvojio je prvu nagradu.

187

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

to je vredno pa nje jeste da liberalni kosmopoliti smatraju da je Rolsov princip razlike potrebno proiriti i na meunarodnom planu (videti Nagel, 2005: 113-147). Ovde treba odgovoriti na jo jednu stvar. To je Hantingtonova ideja da je univerzalistiki projekat zapadne civilizacije, kao i irenje liberalno-demokratskih naela, gotovo nemogu. Da li je to tako i zbog ega? Mislim da se mo emo slo iti da izgleda da je to tako, barem prema stavovima pojedinih predstavnika postojeih civilizacija. Ali, ako se malo zagrebe ispod povrine, mo emo uoiti jednu stvar: licemerje vodeih zemalja zapadnoga sveta predstavlja najveu smetnju za irenje liberalno-demokratske ideologije. Ako pogledamo izjave mnogih nesrenih ljudi u Iraku, vidimo da se oni esto pozivaju na zapadne vrednosti, ali da su svesni da ih vodee zapadne zemlje koriste samo kao izgovor za postizanje potpune kontrole nad njihovom teritorijom i prirodnim resursima. Osudu svrgnutog diktatora u naelu podr avaju, ali gorak ukus ostavlja pomisao da se ona deava radi parlamentarnih izbora u vodeoj zemlji zapadnoga sveta. Politika dvostrukih arina je glavna prepreka za irenje liberalnih ideja u svetu. Zbog takvog licemerja mnogo e jo vode protei dok se ne uspostavi stabilna i liberalna svetska vlada. Mogui su i sukobi civilizacija, i dokle god je tako, dobro je da postoje delovi sveta koji nisu na dohvat ruke zapadnih sila, pa makar to bile i avganistanske planine, amazonske praume, ili balkanske vrleti. Na kraju e ipak morati da doe do umnog svetskog poretka, jer je to jedini nain za savladavanje rave beskonanosti. Najveu odgovornost za uspostavljanje svetske vlade imaju vodee zemlje zapadnoga sveta i njihovi graani koji mogu da izvre pritisak na svoju vladu. One trenutno imaju najveu mo i moraju da, na jedan mnogo poteniji nain, ubede ne-zapadni svet, za ta je ovaj inae prijemiv. Jer, sve velike ideologije koje je ne-zapadni svet prihvatio jesu, prema Hantingtonu, izumi zapadne civilizacije. Ukidanje politike dvostrukih arina jeste najsigurniji put za ostvarenje liberalne i kosmopolitske ideje o svetskoj vladi. 5

Literatura
Buchanan, A. (2000): Rawlss Law of Peoples: Rules for a Vanished Westphalian World, Ethics, 110:4, pp. 697721. Hajzenberg, V. (1989): Fizika i Metafizika (Nolit: Beograd). Hantington, S. (2000): Sukob civilizacija (CID: Podgorica). Hegel, G.W.F. (1964): Opte crte filozofije prava (Veselin Maslea: Sarajevo). Kant, E. (1995): Veni mir (Gutenbergova galaksija: Beograd-Valjevo). Kant, E. (1993): Metafizika morala (Izdavaka knji arnica Zorana Stojanovia: Novi Sad). Kok-Chor Tan (1998): Liberal Toleration in Rawlss Law of Peoples, Ethics, 108:2, pp. 276295. Kolst, P. (2007): The Narcissism of Minor Differences-Theory: Can It Explain Ethnic Conflict?, Filozofija i drutvo, 33:2, str. 153171. Kuper, A. (2000): Rawlsian Global Justice : Beyound the Law of Peoples to Cosmopolitan Law of Persons, Polithical Theory, 28:5, pp. 640674. Mussolini, B. (1937): O korporativnoj dr avi, (Beograd). Nagel, T. (2005): The Problem of Global Justice, Philosophy and Public Affairs 33:2, pp. 113147. Newton-Smith, W. (2002): Racionalnost nauke, (Institut za filozofiju filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd). Pavkovi, A. (2006): Secession: creating new states, (Sidney). Pogge, T. (1992): Cosmopolitanism and Sovereignty, Ethics, 103:1, pp. 4875. Pogge, T. (2000): Preventivne humanitarne intervencije, Filozofski godinjak 13, str. 235245. Poper, K. (1991): Traganje bez kraja (Nolit: Beograd). Rols, D . (1998): Politiki liberalizam (Filip Vinji: Beograd). Rols, D . (2003): Pravo naroda (Nova srpska politika misao: Beograd). Rols, D . (2000): Teorija pravde (CID: Podgorica). Stojanovi, B. (2005): Teorija igara (Slu beni Glasnik: Beograd). Strol, E. (2005): Analitika filozofija u dvadesetom veku (Dereta: Beograd). Stupar, M. (1998) : Jedan pokuaj liberalne globalizacije pravednog drutva, Filozofija i drutvo XIV, str. 3344. Stupar, M., Nation-State-Centered Sovereignty, World Order and Globalization, (Belgrade University, Philosophy Department, unpublished). Stupar, M., Svetski poredak, globalizacija i pitanje suvereniteta, (Filozofski fakultet Beograd, neobjavljeno).

DUKO PRELEVI

188

Stupar, M. (2005): Dobrovoljna liga naroda ili prinudna federativna svetska dr ava (Volkerstaat/Staatenverein) dr avotvornih naroda Kantova i Rolsova razmatranja meunarodnih odnosa: slinosti i razlike, Filozofija i drutvo XXV, str. 925. Suboti, M. (1998.): Globalizacija demokratije i civilizacijske granice: od Treeg talasa do Sukoba civilizacija, Filozofija i drutvo XIV, str. 932.

Prelevi Duko THE CLASSICAL COSMOPOLITANIAN IDEA: ARGUMENTS FOR THE WORLD GOVERNMENT
Summary

189

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

The Cosmopolitan idea of the World Government is quite rarely proposed in theory of international relations. Kant already claimed that this idea oscillates between anarchy and brute despotism. This is the reason why he described this standpoint as naive. The author tries to show that alternative theories, such as realism, Kantian and Rawlsian versions of statism and the conception of multilayered scheme of sovereignty, lead to more serious problems. The first one is rejected for the reason of the prisoners dilemma it implies. It is also argued that the Kantian version of statism is either inconsistent, or allows for totalitarian states if they have peaceful international politics. Many liberals reject Rawlss position because of his tolerant attutude towards decent peoples. On the other hand, the conception of multilayered scheme of sovereignty is dismissed because of the non-existence of a unified decision-making procedure in global politics. At the end of the paper, the author defends Classical Cosmopolitanism theory from Kants objections and indicates the main obstacles to its realization. Key words: classical cosmopolitanism, realism, prisoners dilemma, multilayered scheme of sovereignty, statism, decent people.