JEDNO TUMAENJE PESME MIODRAGA PAVLOVIA "NAUITE PJESAN"

Lirska pesma "Nauite pjesan" objavljena je u pesnikoj zbirci Miodraga Pavlovia "Svetli i tamni praznici". Ispevana je u obliku direktnog obraanja moguim itaocima koje lirski subjekt doivljava kao sapatnike. Njegovi tihi sluaoci su se pokorili stihiji i uutali se u egzistencijalnom strahu, nesvesni da tako doprinose onome od ega nastoje da se zatite utanjem sopstvenom nestanku. Pesnikova odgovornost se ne miri sa tim pasivnim i fatalistikim odnosom prema ivotu. Zato on nastoji da probudi svoje sluaoce i podstakne ih da u sopstvenom odnosu prema stvarnosti pronau uzroke stanja u kome su se zadesili. Pesma je ispunjena zgusnutim, prinudno tihim buntom nezadovoljnog, izneverenog, ogorenog lirskog subjekta (itaj oveka), sitog praznih obeanja, nipodatavanja, strahova, sramote i gladnog slobode da bude to to jeste i to eli da bude. U svakom stihu iitavamo osujeenost i nemo malog pojedinca, odve slabog da se suprotstavi moi i osionosti vlasti. Vreme prolazi i reimi se menjaju, ali svi odreda njime manipuliu i zloupotrebljavaju ga kroz istoriju. ovek je umoran od ciklinog ponavljanja nametnutog ivotnog obrasca kojim se obesmiljava sve to je njemu sutinski vredno. Doao je do granice svog trpljenja koja je istovremeno i taka prosvetljenja. Hrabro e imenovati uzronike svoga stradanja ne odriui se ni sopstvene odgovornosti i sauesnitva u tome. Kroz kakva drutva treba jo proi, kroz kakve ljudske vidike, kroz zlohodnike, pauke-vojnike, kroz ume poasnika, kroz ui dounika, treba jo ii uz rame dvolinika, s napasnikom oblaiti samure, s carinikom zavlaiti ruke u monje, gledati pandure kako biju po kimi! U osudi zlostavljaa sadran je i greh onih koji utke podnose rtvu, svoju i tuu, koji se odriu ljudskog dostojanstva, potenja i samopotovanja u zamenu za neko prolazno dobro, trenutni mir, ili u stahu za goli ivot. I neinjenje je greh, ako podrazumeva pristajanje na zlo. Koliko god da su strani utemeljivlji novih ideologija i reima zasnovanih na njima, jo su nepodnoljivije njihove sluge i poltroni, koji dobrovoljno postaju instrument vlasti, odriui se dojueranjeg identiteta zarad privida moi koja im je privremeno data. Svuda se digli borci protiv otkrovenja i jau velike konje, vrebaju krv, zasedaju pravednike i svakog ko se javi izmeu oveka i boga, na brvnu. Njihova pojava asocira na jahae Apokalipse pred kojima nema zaklona. Otuda se, kao jedini prirodan odgovor na pitanje: Kuda e oni to se klone zveri?, namee otpor. Pesnik poziva na buenje, pobunu, nepristajanje na ponitenje i priziva inadijski poriv da se odoli, preivi i traje. On nas suoava sa pogubnim posledicama kolektivnog zaborava, podseajui nas na vekove kroz koje smo se ouvali negujui usmeno predanje, branei svoj identitet i prenosei istinu o sebi s pokolenja na pokolenje. Otuda toliko arhainih rei to prizivaju seanja na poreklo koje see u duboku prolost. A meu njima, kao klju i talisman protiv zaporava pjesan (pesma) u kojoj su zgusnuta sva znaenja koja u naoj tradiciji pesma ima. U naem dugom i bogatom usmenom predanju pesma je bila isto to i knjiga. Njome se beleila istorija, uvalo znanje, opevali se podvizi, opisivala vremena, mesta i ljudi. Njome su se prenosile poruke i delila oseanja. Pesmom se tugovalo, ali i prkosilo i pozivalo na otpor. Pesmom se pamtilo. ovek se moe sauvati tek ako se vrati sutini svoga bia. Zato ga pesnik ohrabruje: neka vas nae svetlo kao srp svoje snoplje,

kao to muenika krv nae svoje koplje... ovek je stvoren kao mislee i slobodno bie, ija je misija na Zemlji da odvaja svetlo od mraka u potrazi za istinom. emu onda vodi pokoravanje lai koja ga je okruila i porobila? Ako se toga odrekne u strahu od rtve koju mora da podnese, ovek e porei i smisao svoga postojanja. Pozivajui svoje uspavane sluaoce da naue pesmu (koju su njihovi preci znali i prenosili) pesnik im pokazuje nain kako da se suprotstave duhovnom mrtvilu i samounitenju kojem idu u susret usred ovog rata koji seanje brie. Njihovi najveineprijatelji nisu brojne apokaliptine ljudske prikaze s poetka pesme, ma koliko ulivale oseanje straha i nemoi; najveu opasnostu za njihov opstanak predstavljaju neznanje i zaborav kojima se preputaju bez otpora. Zato tako sudbinski zvue poslednji stihovi: Nauite pjesan, to je izbavljenje! DUH SE RUGA CARIGRADU Nekiput se spustim sasvim nisko na glatke kupole stolice vihora da ujem ta sad telonosci rade. Sedim, a pesma se njihova penje uz moja kolena slino mravima, i rapavi glasovi hrskavice gle s trga zahtevaju milost od tananog sluha sveta. Jadno to samoljublje bia zbijenih u grozdove mesa! ta da se s njima radi? Da li im otvoreno kazati da se vie nita ne oekuje od njih, il im pustiti veru u plodove patnje na ovoj strani svemirskog vrta? Zovu me opet u horu, ja odlazim naglo, pesme ko praina idu mi za petama, biem se zvuka od rei sad branim (kupole se njiu kao cvee). Mir! kaem, zar udar zvona da je uzvien znak! I no im prelijem preko tornjeva i glava. Nekiput se spustim sasvim nisko do sirotih predgraa vaseljene i ne znam ta da ponem.

GOVOR KNEEV UOI BITKE

Niko jo nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no to ga ugledah i niko to ne uje, u samoi zborim. Mnogo se bunara u kneevini otvara noas

da poseene glave junaka sutra u bistrinu veka vekova prime. I vuk je kroz kobi pitom postao, a trave u podrumima mog dvora podivljale podiu kamen. Sa zemljom me rastaju, uzvienosti u ljute skutove sam izgnan. No vojske i mnotva za poraze znaju, u samoi ja samo pobedu imam da biram. Mogu li skupiti reke rajske da optoim narod svoj oklopom vode vene? Zalud me carem zovu kad mi velike moi nisu date! Drveu bih zavetao svoje moti da se razlistaju i plodne postanu sudbinom stabala. No as ni brdo preobraenja nisu jo stigli, kolo je muenja u meni s obrtanjem poelo. Sutra, sutra tek, iza sedam bregova prii u dvorima obeanim, sirotite je tamo za sirote iju povorku vodim evo za ruku kroz no.