www.pescanik.

net

Urednice: Svetlana Luki i Svetlana Vukovi Naslovna strana i prelom: Slavia Savi Ideaman

Za izdavaa: Svetlana Luki i Svetlana Vukovi Lektura: Jelena Gall Korektura: Milo iri i Jelena Dombi Prelom: Selena Danilovi Miladinovi Korice: Slavia Savi tampa: Fullmoon, 2010. Tira: 1000 ISBN 978-86-86391-23-0
CIP - , 821.163.41-92 316.7(497.11) 323.1(497.11) , , 1948Hronospore 2 : eseji i komentari / Svetlana Slapak. - Beograd : Peanik, 2010 (Beograd : Fullmoon). - 275 str. ; 20 cm Tira 1.000. - Biografija: str. 271-273. Bibliografija: str. 269-270. - Registar. ISBN 978-86-86391-23-0 COBISS.SR-ID 175841548

Svetlana Slapak

Hronospore II
Eseji i komentari

www.pescanik.net

SADRAJ

Uvod Seanje i odgovornost: preduslov budunosti Prilozi kulturi lai Ko zna strategiju... Nae polemike Nezgodni datumi Nova mislenost Srpska stradanja u Svetskom trgovakom centru Kontaminacija politikom kulture u Srbiji Sloboda seanja, prinuda odgovornosti: ta uraditi sa Miloeviima Prva ljubav zaborava nema ili o kolektivnome pamenju Posrbljavanje Francuske Redovno stanje Birajmo neodgovorno Pandorina kutija Vreme karnevala 50 godina NIN-ove nagrade za roman godine Mali evropski izbori

9 13 18 20 23 31 34 38 41 46 50 53 57 60 62 65 68 74

ta su dve godine Iskuenja neposredne demokratije Beograd bez vodia Bogobojaljivi i radikalima skloni Muhamedov lik, evropska maska, srpska minka Fragmenti o odgovornosti Etika i estetika Due i Gue Dobrodoli u istoriju Molitva Tuna pesma Glumatanje Zato srpski deki vole Kusturicu Prozuljak: uvod u Mihajla Pantia Kosovo u glavi Srean Boi i comp. Sluajui Vladu Kreslina ovek kome je pukao film 68. Trenje i karanfili Femme Krma na kraju Evrope Bastilja Indiana Dons i prva sovjetska ena u kozmosu Osveta Hane Arent? Geografija gluposti Minimum razuma 300 Nacifikacija memorije Jugonostalgija i smeh Igre sa granicama Inventar odgovornosti Ohlokratija

77 79 82 89 91 94 98 100 103 106 110 112 115 118 122 124 128 133 137 141 145 149 152 156 159 162 164 166 169 174 176 183

Persepolis Ki Mlatipop Evropski predsednik Sumrak radnitva Kafana Evropa Bad enski enin smeh Pad zida Jugoslovenska kuhinja Danilova knjiga Boina pria Politiko pozorite Isotimija Siromatvo Sarajevski razgovori Leviari protejska figuracija Beogradski arm Alisa Radmila Karla: prvomajska bajka Odgovorno oko arda Sedamnaesti novembar Bibliografija Biografija Index imena

186 188 191 194 197 201 205 209 213 216 220 224 228 231 235 237 241 245 248 252 256 260 264 269 271 275

Uvod
Pre mnogo godina, 1988, izala je moja knjiga Hronospore, u nezavisnom izdanju Slobodana Maia, u biblioteci Nova. Desilo se da je dobila nagradu Milo Crnjanski za knjigu eseja. U knjizi su objavljeni eseji i komentari koje sam napisala u pet godina, od 1983. do 1988. Podelila sam ih u dve grupe: Hronika, u kojoj su bili komentari povezani sa tekuim dogaajima, i Sporadika, u kojoj su bili komentari nepovezani sa aktualnim dogaajima. Podela je bila laka: u prvoj grupi je bilo sve to se ticalo slobode govora, za koju sam tada mislila da je najvanije pitanje u drutvu u kojem sam ivela, u drugoj opet kulturni fenomeni za koje u tome drutvu nije bilo dovoljno zanimanja. Izmislila sam to je veoma lako sa grkim jezikom termin koji oznaava semena u vremenu. Spore semena mogu razviti znaenja u raznim vremenima, i rast nije uvek predvidljiv. U meuvremenu se svet za koji sam mislila da se moe popraviti, raspao. Nastalo je neto to je mnoge koji su progutali grozote prethodnoga sveta zbog svoje koristi navelo da urade upravo to isto jo jedanput. Meni i izvesnoj manjini ostalo je jo neto malo uverenja da se svako, pa i takvo drutvo moe popraviti, premda uviam da je takvog uverenja sve manje i manje, odnosno da ga zamenjuje uverenje da je moguna samo iznenadna i nasilna promena. Izmeu doba male nade, dola je ratna decenija, doba nikakve nade. Kada sam pokuala da svoje tekstove iz devedesetih dovedem u vezu sa poetkom novoga veka, shvatila sam da je to nemogue: moj jezik i moj nain razmiljanja se tako temeljito promenio, da devedesete ostaju u svojoj vremenskoj kapsuli kao zaleena hronospora, koja zahteva posebno ponovno premiljanje. Prva decenija novoga veka povezana je unutarnjim raskidima, ali ini sistem. Kritika, koju i sada smatram osnovnim tipom graanskoga razmiljanja, sada vie nema adresata; manjina adresanata je sada jo izvesnije manja; svet je postao jednostavniji,

ali ja manje nego ikada pristajem na jednostavna objanjenja. U raskidima, meutim, vidim uspostavljanje drugih merila, i zbog toga je zadnjih deset godina tako izazovno: hronospore razvejavaju jaki vetrovi, koji meaju vremena, jer rue kontinuitete. U nekome smislu, mlaa sam nego pre dvadeset i dosta godina, jer je moja razumska samouverenost unitena, a moja potreba za uenjem jo vea nego tada. Lukavost biranja i konstruisanja argumenta vie nije potrebna, jer nekadanje cenzure vie nema, a nema ni ritualnoga srama pred smru, kao u devedesetima. Tekstovi prve decenije novoga veka su otvoreniji, dostupniji i izvesno oajniji nego pre. esto su prvo pisani na drugim jezicima, to je zahtevalo dodatnu jasnou. Primeujem da vreme u tim tekstovima nesvesno raunam hronoloki, dok tekstove prethodne decenije raunam unazad kao da su pre nae ere. Budem li imala vremena, suoiu se sa onim to sam pisala u devedestim godinama: sada imam potrebu da sebi objasnim i razjasnim. Korice prvih Hronospora krasila je Klio, carica svih mojih maaka, samosvesna i pametna, komplikovana moralistkinja. Kada je fotograf doao, ona se sama popela na prozorsku dasku i pozirala. Iz njenoga mirnog, analitikog, sasvim malo zlobnoga pogleda izbija svetlost, iz pozadine je obavija suneva svetlost: svetlosna zver oznaava vreme hrabrosti, brzine, pomalo pameti. Hronospore II bi morao krasiti Primus Augustus, roen 1. avgusta 2006. na dvoritu ispod kuhinjskoga prozora, u kian i hladan dan, kao to je bio i ceo mesec. Kako ga je mati napustila, kao najvie rizinoga, Primus je preiveo samo zato to sam ga ja ula u prvim satima: bez majke i kontakta sa svojom vrstom, Primus je kiborg, alergian na sve i uplaen od svega, bez identiteta, nesposoban da preivi sam. No, od svih mojih maaka, Primus ima najrazvijeniji jezik i nekakvo seanje: zver polutame i oblaka oznaava vreme usamljenosti i ponovnog uenja.

Vie od tri etvrtine tekstova u ovoj knjizi je prethodno objavljeno u Peaniku. Ostali tekstovi su bili objavljeni u novosadskome Nezavisnom i u Bulevaru, deo u mariborskome Veeru: datiranja verovatno nisu precizna, jer tekstove u objavljenom obliku nikada nisam videla. Red je priblino hronoloki, mnogo vie hronosporski. Tako je poslednji esej u knjizi o sedamnaestome novembru, kljunome datumu u novijoj grkoj istoriji. U njemu se povezuju kljuni trenuci mojih ivotnih opredeljenja i Grke, kako sam je videla.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

10

11

Seanje i odgovornost: preduslov budunosti

februar 2000. Kada se razmilja o budunosti regiona (evropski termin) ili naih prostora (uroeniki termin), obino svi imaju puna usta demokratije, samoopredeljenja, ekonomske liberalizacije, razvoja medija i slinoga. Primer Srbije pokazuje sa kakvom se lakoom svi ti pojmovi mogu razoriti iznutra populizam potvren sumnjivim izborima umesto demokratije, voluntarizam i kriminal umesto ekonomskog liberalizma, sloboda medija uguena novanim kaznama, sve obojeno talasom brutalizacije u drutvu i kriminalizacijom svakodnevice. Ukratko, terminalno samoopredeljenje, koje je samo relativno zavisno od prologodinjeg rata. Kako god da ocenjujemo akciju NATO i poziciju Zapada posebno prema notornom Istoku a posle akcije u Srbiji izvesno je da reenje za Srbiju teko moe doi spolja. Istureni deo dananje FRY, Crna Gora, to dosta jasno pokazuje iznutra prema izvan je moda moguno. Prelomni trenutak koji sam opazila bio je nain obavetavanja crnogorske TV za vreme napada NATO, podjednako okrenut vestima o prilivu Albanaca sa Kosova, njihovim izjavama, uravnoteenom prikazivanju struja u lokalnoj politici, i programima sa izrazitom, premda ponekad naivnom, mirovnom porukom. Drugim reima, crnogorska TV je tada uvela, i vie se je ne odrie, politiku korektnost u javnom diksursu. Dovoljno je i letimino pogledati srpsku nezavisnu medijsku scenu, jer dravna ne zasluuje ni pomen, pa videti razliku: agresivni seksizam, nacionalizam u duhovitim oblicima, odsustvo interesa za manjinsku problematiku, preutkivanje nedavne prolosti, posebno kada su u pitanju eminentni kulturni stvaraoci i njihovi nacionalistiki ispadi koji su im jo pre koju godinu plaeni novcem, poloajem i privilegijama, izrazito negativan stav prema pokuajima da se stvari raiste, i da se pokrene pitanje odgovornosti. Posle NATO bombardovanja,

Eseji i komentari

13

svi raniji pokuaji da se progovori o odgovornosti propali su u toj sredini. Uverena da nikakva demokratizacija, ekonomske mere i oslobaanje medija ne mogu zaobii pitanje odgovornosti i istovremeno uspeti, mislim da u toj, najbolnijoj taki lokalnog stanja duhova, treba traiti mogunosti za reenje i za spasavanje onoga to zasluuje spas u Srbiji. Biti protiv Slobodana Miloevia danas politiki i moralno ne kvalifikuje nikoga u Srbiji. Sruiti njegovu vladavinu svakako je prvi i do sada neostvarivi zadatak opozicije u Srbiji: propadao je u svakome pokuaju, poev od marta 1991, zbog sile, zbog kompromisa voa opozicije (posebno Vuka Drakovia), zbog tvrdoglavosti internacionalne politike da ga zadri kao garanta dejtonskog mira, i konano zbog odluke NATO-a i zapadnih saveznika da odre privid legalizma... Ako dakle taj problem fatalistiki prepustimo nepredvidljivim okolnostima i konanoj izvesnosti Haga, ostaje pitanje ta da se radi bez Slobodana Miloevia i njegovoga reima. Ako takoe otpustimo svaku pomisao da se na pristalicama Miloevia izvodi osveta slina dosta odvratnim oblicima kojima obiluje postkomunistika istona Evropa posle 1989, ostaje jedno podruje gde se moe i mora izvesti nuno preiavanje javnoga diskursa, denacifikacija i defaizacija, i uvoenje nune mere politike korektnosti. To podruje je reprezentacija drutva u kulturi, samooslikavanje, kulturna proizvodnja pojmova i slika u kojima se drutvo prepoznaje. Na podruju bive Jugoslavije, intelektualci, umetnici i kulturni stvaraoci bili su grupa koja je najaktivnije i najvidljivije proizvodila javni diskurs nacionalizma i netolerancije prema drugome, nudila svoje proizvode politiarima i centrima moi, i proizvodila kulturnu intimnost sa takvim idejama u najirim drutvenim slojevima. Ako su u relativno normalnom politikom ivotu Slovenije takvi intelektualci i umetnici uglavnom preli u politiko polje nacionalistike desnice i time postali transparentni, ako su u Bosni koliko-toliko

kapitalizovali status kolektivne rtve, u Srbiji se njihov poloaj i njihove strategije podudaraju sa blizanakom hrvatskom kulturom i, na osnovu situacije u njoj danas, mogu se ve itati budue tehnike izbegavanja i skidanja odgovornosti. Meu tim tehnikama, najdrskija i najmanje isplativa je ista la, koja moe uspeti samo u situaciji prinudnoga zaborava. Druga je insistiranje na kulturnim vrednostima koje transcendiraju grehove, uz smanjivanje vanosti sopstvenih delanja i rei koji su ionako prolost, i pozivanje na zajedniku bezbrinost u budunosti. Trea, koju smo videli jo za vreme rata, jeste otvoreno optuivanje i zahtevanje odgovornosti i kanjavanja onih koji zahtevaju odgovornost (na primer, predsednik srpskoga PEN-a Predrag Palavestra 1994). Od najslabije, da su dosadni moralisti, do najjae, da su pacifistiki profiteri i nacionalni izdajnici, sve te optube imaju jednostavan cilj, da deaktiviraju nosioce ideje moralne i kulturne dekontaminacije. Zanimljivo je da ovo ekstremno stanovite najee ide uz manje ili vie teorijski obrazloeno nepostojanje kolektivne odgovornosti, ali to ne ukljuuje i grupu koja trai javnu debatu o odgovornosti! Ona ostaje odgovorni kolektiv, stigmatizovano kolektivno zlopamtilo, koje samo kvari harmoniju kolektivnog zaborava uz jasno distanciranje legitimnog, pravog kolektiva, i nelegitimnog kolektiva izroda. U pravljenju ove slike postupci dravnih i veine nezavisnih medija praktino se ne razlikuju. Naveu nekoliko sluajno odabranih primera, koji dobro ilustruju gore navedene tehnike. Dobrica osi je upravo potpisao pristupnu izjavu pokretu Otpor. To je jak politiki gest, ali po mome miljenju ne vredi mnogo ako pisac koji je toliko radio na sastavljanju nacionalistikoga programa, razvijanju pseudo-istorijskih ideja o srpstvu, koji se vie puta duboko kompromitovao i to ne samo sa najnovijim reimom, i koji nije oklevao da vrea ljude javno opredeljene za mir, ne kae neto o svemu tome. Dakako, re bi bila o ritualnom

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

14

15

postupku, iju povrnost veina ita, ali iji se znaaj time ne gubi u potpunosti. Time bi potpisivanje dobilo na teini, a pitanje odgovornosti ne bi bilo blokirano. Drugi autor mnogih zapaljivih izjava koje su prele u politiki govor, reciklirane u tampi i uzvikivane na bojnim poljima, direktno doprinosei unitavanju ivota drugih, jeste Matija Bekovi. Potpomognut laksanjem mlaih kritiara (Gojko Boovi, Mihajlo Panti), pesnik koji je propovedao direktnu intervenciju poezije u ivot, danas doputa isti lart pour lart princip vrednovanja za svoju poeziju, i objavljuje nene stihove svojoj umrloj supruzi. Kako god da okrenemo, status ucveljenog udovca slui i zatiti od pamenja i pozivanja na odgovornost. Bogdan Tirnani, relativno poznati i plitki komentator, objavljivao je u poslednjih nekoliko kriznih godina u faistikom asopisu u Beogradu, zatim u reviji koju je finansirao Soros, drao je rubriku u dravnom listu Politika i, najzad, sarauje neprestano sa nezavisnim asopisima, kao to je na primer Vreme. Prvi dan posle prestanka NATO bombardovanja objavio je u Politici komentar koji poinje reima: NATO generali su majka Mara prema srpskim feministkinjama. Moda i u tome primeru treba podlegnuti lano familijarnome principu smanjivanja odgovornosti (on je na ovek, ima malu decu, pije itd) koji se teko prepoznaje izvan Beograda i cele bive Jugoslavije, i koji se, po mojim saznanjima, nikada nije primenio na neku feministkinju ili pacifistu. Biljana Srbljanovi, ija je slava naprosto buknula po celome svetu, upotrebljava za sebe neto suptilniju tehniku o linome zaboravu i preraslosti za nesumnjive injenice dugogodinjeg rada na dravnoj TV (sve donedavno), i na radio-stanici u svojini JUL-a, notorne partije Miloevieve supruge Mire Markovi, isto tako sve do nedavno. U blizanakoj i za Srbiju sada svakako egzemplarnoj hrvatskoj kulturi, pripreme za zatakavanje odgovornosti postale su tvrda realnost: Julijana Matanovi pravda izostavljanje Dubravke Ugrei iz svoga pregleda hrvatske knjievnosti prvo zamagljivanjem, u kojem je

Dubravka Ugrei potrebna ba kao i Ivan Aralica (dve krajnosti!), da bi zatim okolino priznala da je Ugreiku uistinu izostavila, ali u izdanju koje je bilo objavljeno... na esperantu. Svako ko pogleda hrvatska izdanja moe proveriti i videti da Ugreike nema nigde, ali ovakve tehnike ionako slue pre svega dobijanju vremena, i pridobijanju neobavetenih. Najpotpuniji model ovakvih tehnika na svetskoj sceni nesumnjivo prua Slavoj iek, koji naprosto rauna sa tim da Zapad i Istok meusobno ne komuniciraju: tako je na Zapadu leviar, a u Sloveniji okoreli desniar i funkcioner politike stranke koju je temeljito istio od ena i levoga krila; na Zapadu nezaposleni intelektualac, u Sloveniji ambasador za nauku za ceo svet; istovremeno bivi disident i bivi predava na partijskoj koli u Titovom rodnom selu, i tako dalje. Zbog odsustva informacija i odbijanja seanja, on i dalje moe da razoaranoj levoj inteligenciji otkriva kako je dobro uivati u trashu, a onda je ve tee ukazati na stalni antisemitizam, misoginiju i rasizam u njegovim tekstovima i na hronino odsustvo seanja. iek je uveliko droga, prijatna zamena za intelektualnu etiku i moral. Otkuda ova uspena lukavost, podjednako efikasna i u svetu i u lokalnom kontekstu? Zapadni analitiari su o novinarima da i ne govorimo retko i nepotpuno primeivali autoritet i uticaj inteligencije u stvaranju ratne psihoze u bivoj Jugoslaviji. Taj autoritet je delom utemeljen u optebalkanskoj i centralnoevropskoj kulturnoj istoriji stvaranja nacionalnih drava, a delom u ambivalentnom statusu u komunistikoj ideologiji. Fenomen se ne moe svesti na iekov cinizam bivega reima, jer je re o kompleksnom antropolokom i kulturnom fenomenu. Ovde je bilo rei samo o direktnom politikom aspektu pokretanja seanja i odgovornosti, a neto istraivanja o fenomenu ve postoji. Nainjanje takvog pitanja bi u novoj politikoj situaciji znailo sticanje autonomnosti intelektualaca, produktivno i na politikom i na intelektualnom planu.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

16

17

Prilozi kulturi lai

juni 2000. Niko nije bolje od Dubravke Ugrei, u njenoj knjizi Kultura lai, opisao ponaanje jugoslovenskih laljivaca pre, za vreme i posle rata koje je unitilo zemlju pod istim imenom, u njihovim novim, vekovima snevanim malim otadbinama. Knjiga i pojam koji autorka uvodi dragoceno su sredstvo itanja dananjice, razumevanja svakodnevnih tehnika preivljavanja po mogustvu to kvalitetnijeg za pojedinca nasilnog zaborava i novih izmiljotina. Rei koje piem su zapravo pozitivan program za budunost, koja nema izgleda ako se kultura lai ne zameni boljom. Razumite ovaj prilog kao prilog nadi: ali nadu treba zasluiti. Pre nekoliko nedelja otvorila sam svoj jo uvek omiljeni enski asopis, francuski ELLE, i nala reportau o mladosti i mladima u Beogradu. lanovi Otpora pomeani su tu sa modnim kreatorima, i sve je prilagoeno relativno tupavoj publici, koja voli priu, nadu, i prijatna lica. U arenom izboru beogradskoga mladog obeavajueg ivlja, nuto uda, eto i jedne veteranke: Duka Jovani se prikazuje kao mlada ambiciozna novinarka i osnivaica lista za koji se boji, kako izjavljuje za francusku publiku, da e ga Slobodan Miloevi zabraniti. Zapadna publika drhti za sudbinu mlade, otresite, elegantne opozicionarke... Naravno, zapadna publika nije obavetena da je ista osoba saraivala sa manje vie svakom sumnjivom, faistikom, nacionalistikom periodinom publikacijom u zemlji ranijih godina. U lancu informacija, jedna nesumnjivo nedostaje, pristojno reeno. Nepristojno reeno, obratimo se knjizi Dubravke Ugrei. Fenomen je toliko rasprostranjen da ga nikako ne moemo vezivati samo na Srbiju, ali to nita ne menja na stvari. U sluaju Duke Jovani, jasno je da se rauna na to da relativno mali broj dobija, kupuje i ita ELLE, a u sluaju da se situacija promeni, te

da zli Sloba Miloevi ne zabrani njen plamtei opozicioni medijski poduhvat, uvek se moe pojaviti u javnosti sa kljunim podatkom da se u ELLE pojavila. O opozicionom kapitalu da i ne govorimo. Na emu se zasniva ova prilino bedna manipulacija? Na pouzdanome saznanju da u javnosti neznanje, neinformisanost, kompromis i zaborav predstavljaju najvanije elemente celine. Gori je, i svakako amoralniji, jer je drskiji, primer Matije Bekovia i njegovog intervjua u Vremenu. Ideja da se intervjuie najmlai akademik, i tvorac veine najubitanijih nacionalistikih slogana, nije sasvim jasna. Utvrivanje nacionalne vrednosti? Povlaivanje ljigavoj masi mlaih kritiara koji su poslednjih deset godina iskoristili da se sluajno nikome ne zamere, sem onima koji su plaali nacionalistiku histeriju drugih? Tihi oprotaj oaloenom udovcu? Od svih predloenih varijanata, poslednja jednostavno deluje bolesno, ako su ostale licemerne. ta sam pesnik, ija je poezija alosna meavina lokalne nadutosti, dijalekatskih izmiljotina, nadrealistike tradicije i komunistike zapenuenosti i savrenog nepoznavanja dogaaja u literaturi starijih od pedeset godina i udaljenijih od sto kilometara ima da kae o sebi? Nije to tako strano, stranija je istina o Kosovu, moda se i alio... ta god da je pesnik hteo da kae, nije bitno, jer po svim pravilima obine humanosti, osnovnog potovanja ljudskih prava i ljudske pristojnosti, morao bi da uti. Pozajmio je svoj glas vlasti, u propagandi referenduma koji je uveo konani aparthejd na Kosovu, na koji su Albanci, posle dugih godina mirnog otpora, na kraju odgovorili onako kako se Srbi stalno trse da treba odgovarati. Izmislio je rei u kojima su krv, rasparani trbusi, lobanje i kosti, raireni po svim medijima, zastraivali omladinu i terali najnesrenije omladince da pobegnu u masu jednakih, kako bi to i sami doiveli na nekoj ledini u Slavoniji. Zatim su drugi, preiveli, nadahnuti pesnikim kukavilukom i zujanjem iza kace, u Beogradu, ispoljavali svoj

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

18

19

kukaviluk nad Sarajevom. I tako dalje. Usuditi se da se na to doba baci nonalantan zaborav, i govoriti o svojoj porodinoj nesrei, znak je bestidnosti koja prevazilazi svaku la. Da se nije grmelo o silovanjima kada ih nije bilo, o genocidu nad Srbima kada ga nije bilo, o ruenju crkava kada ga nije bilo, moda bi se stvari na Kosovu reile jednostavnije i bezbolnije. Umesto u dobrobit naroda i mirnoga ivota, i ouvanja crkava, a za mnogo manju cenu dogovora sa Albancima i postepenog osamostaljivanja, najskuplja srpska re prodata je za hiljade mrtvih, ruenje po Kosovu i po Srbiji. I Matija sa tim nema nikakve veze? Moda je i dobro to je govorio, to se granice izmeu nenacionalistike elite i nacionalistikog ljama uporno unitavaju u poslednje vreme, moda je dobro da sav gnus ispliva, ir pukne, svetovi se konano razdvoje. Nemam odgovora, sem ako nije na skeli izmeu Novoga Sada i kontinenta.

dakle kao udovite koje je reim putao sa lanca kad god je trebalo, i kome nema drugoga prilinijeg mesta od elije. Prolo je doba demonske konstrukcije Miloevia, jo i vie je prolo doba raunanja na njega u balansu balkanskih snaga, ostalo je samo da se pokupe ostaci i poisti ta se i koliko moe. to se Vuka Drakovia tie, on sa osmehom pria kako su njegovi momci na mitingu bacili sa bine momke onih drugih, i tako svetu otkriva rafinirane tajne srpskoga voenja politike. U domaim predstavama, novinari u svetu rade ono to im se kae. Moda, ali pitanje je ko im, kada i kako kae. Govori im novac, govore im line ambicije, govore im ponekad i uticajni politiari, ali tiho. Ponekad to vie zaboli politiare nego novinare, kada se otkrije, a rizik je ogroman. Ono to domaa publika teko razumeva, a i njene nazovi elite, jeste da nema sistema koji kontrolie novinare, odnosno, preciznije, da nema straha. Posao se gubi, ali se i dobija, zakoni trita su odvratni, prljavi, i otueni, ali su predvidljivi. Mogunosti izbora su otvorene, pa je malo tee biti pu gola i istovremeno se prikazivati kao heroj, bar due vremena. Nemam nikakvih iluzija o takvome sistemu, i nimalo mu se ne divim. On ima samo jednu prednost, ali ona je kljuna: providan je, i laganje je u njemu neuporedivo tee nego u domaim okolnostima. Domai umetnici javnoga laganja, sa svojom samouverenou u znanje discipline i sa svojom nadutou, ne bi izdrali niti jedan javni nastup. To to kod kue istrajavaju godinama, i niko se ne usuuje da to primeti, problem je sada ve kanceroznog jugoslovenskog provincijalizma i zatvorenosti. Novinari koji su pravili emisiju naprosto vide da nema vajde od politike koja je do sada voena, i prave negativni bilans posledica NATO intervencije i muljavosti evropske politike tom prigodom. Politiari su u sluaju Jugoslavije izgubili kredibilnost svetski, ne domai, naravno. Za vreme bombardovanja imali smo priliku da ujemo ta engleski

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Ko zna strategiju...
juli 2001. Konano sam uhvatila BBC emisiju o Slobi i Miri, pravljenu prole jeseni. Sem to autori intervjuiu bive reimske (tanije, multireimske) linosti poput Aleksandra Tijania ili Duana Mitevia, laljivce i laljivice svih boja, novu nadu Dinkia i katastrofalni miting opozicije 19. avgusta, emisija uglavnom priprema publiku, domau i stranu, na suenje u Hagu. Upadljivo je, naime, potpuno odsustvo uobiajenih podseanja na zloine poinjene u jugoslovenskim ratovima, insistiranje na ulozi srpskog reima u velikim epizodama njegove hrvatske, krajinske, pa ak i kosovske propasti. eelj se i ne prikazuje drugaije nego kroz Coraxove karikature,

20

21

ministar odbrane misli o engleskom novinaru u Beogradu, ali to je ministra pogodilo vie nego novinara pomeren je u Evropu, to u Engleskoj znai pad uticaja i ugleda. O pomerenim generalima i licima na mestima gde se odluivalo o bombardovanju da i ne govorimo. to drugim reima, bar za razumne novinare, znai da je krajnje vreme da se pokrene spora, sumorna, dosadna i konano moda efikasna evropska administracija i da ostvari ono ime se obavezala hakome sudu. A to treba pokazati plastino i uverljivo irokoj publici: novinari BBC spremili su obrazovnu emisiju. Sada, kada sledi ozbiljna hrvatska pacifikacija u EU, srpski reim je usamljeniji i ranjiviji nego ikada ranije, i moguno je moda mirno srediti situaciju merama izrazito niskoga profila. Iz ugla obrazovne koristi gledano, emisija BBC imala je zaista neverovatan potencijal u izjavama bivih Miloevievih sledbenika i saradnika. Svi oni slau se u tome da je osnovni sistem manipulacija korienje linih slabosti, prolosti, loih osobina, nepotenja, i to priznaju sa naivnim uverenjem da e publika to razumeti kao njihovu kompetentnost (mudrost), ne kao njihovu samoprocenu. Takvo gubljenje kriterijuma tipino je za jugoslovensku javnost i njenu jedinstvenu moralnu bezbrinost. Ali to je istovremeno vrhunska lekcija mogunoj (jo uvek mogunoj?) opoziciji: budite poteni, ne pravite kompromise, to je jedini nain da od Miloevia i reima istovremeno budete zatieni i da ga pobedite! Moda zvui naivno, ali takvo je svako obrazovanje. Kako poverovati da bilo koga moe izvui opozicija u kojoj su bivi nacionalisti, bivi ili sadanji industrijalci uspeni u reimu, ili naprosto neki koji su naprasno progovorili u zgodnim okolnostima? Uzorni opozicionari nemaju nikakvu ansu da se odre na vlasti, ali to je druga pria: oni se pojavljuju da obave posao, pa se posle vraaju svome malome i dosadnome ivotu. Ima li ih igde?

Nae polemike
januar 2001. U doba kada je bilo nezamislivo napasti Tita samoga ili ga izvri ruglu, negde 1970, kada sam sa jo dva prijatelja izdala satiriki asopis Frontisterion (sa nekoliko priloga o Titu), kada uveliko nisam imala paso, kada su mi nepoznati poinioci slomili arkadu na dan poetka trajka na Filosofskom fakultetu (koji sam sa mnogima drugima organizovala), i kada su neki moji prijatelji bili osueni na duge zatvorske kazne zbog pisanja, snimanja filmova ili naprosto javne rei, i kada su i neki pravoverniji studenti smatrali da je moga zavitlavanja sa ozbiljnim temama i moje kritinosti previe, postojale su osobe, posebno iz boljeg beogradskog drutva, koje nisu upotrebljavale renik novina, ideoloki argument ili prosto urlale iz crvenih vratova, nego su se zaprepaivale: Pa kako ste mogli da napadate jednoga predsednika drave/generala/ nas roditelje/jednog tako finog pisca? Tada, kao dobro vaspitana mlada dama sa sklonou da se menjam ali ne i da verujem, nisam umela da odgovorim na ovu vrstu primedaba, premda je bilo oito da su idiotske. Idioti su i tada, i nedavno, bili kost i meso reima, dakle nisu nikada bili nimalo nevini ni naivni, a i sada gledaju kako bi ponovili isti postupak. No, kultura javnoga sporazumevanja je sada unekoliko nia, pa tako odrtaveli kulturnjaci, anonimusi sa izmiljenim titulama, briljantni studenti razglaenih profesora-faista, ene imaginarnih imena (radi patrijarhalne verodostojnosti), pa ak i jedna malo zaboravna feministkinja, mogu da se nadmeu (u Danasu i Vremenu) u odmeravanju ocena fizikog izgleda dve ene u ozbiljnim godinama i sa ozbiljnim karijerama za sobom raunajui i karijeru otpora, kritike, i odgovarajuih kazni. Mislim na Ljilju urevi i na sebe. Nekada, u komunistikome reimu, idiotski napadi bili su motivisani dodue sumnjivim pravilima pristojnosti, koja je jako zaudarala po kukaviluku, ali bar nisu

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

22

23

podrazumevali denuncijaciju, poziv na javni pogrom i na fiziko unitenje. Danas, u bujajuoj demokratiji, motivisani su pijanim cenjkanjem i neskrivenom pretnjom iskljuivanja i nasilja: ko e se sa vie poena upisati u grupu koja moe biti unosna, a u okviru opte drutvene teritorijalne odbrane i materijalno-duhovne zatite proglaenoga mezimeta srpske kulture. Jedno je jasno: desetak godina posle poetka pravoga rata, petnaest posle poetka nacionalistike histerije, tridesetak posle prvoga velikog intelektualnog buenja pod totalitarizmom, posle svega to se desilo, veoma je malo intelektualaca koji su u stanju da sebe promiljaju samostalno, a ne u nekoj interesnoj sredini. Nikada ranije intelektualci nisu bili opasno blii idiotizmu, nikada ranije idiotizam nije bio tako agresivan. Upozoravam da rei idiotski, idiotizam, upotrebljavam sa svesnim upisivanjem semantike istorije grke rei idiotes, koja je u doba atinske demokratije oznaavala (pogrdno) oveka koji se ne bavi politikom, dakle ne ispunjava svoj identitet graanina. Taniji termin, koji obuhvata ne samo upotrebu nego i odobravanje odnosno preutkivanje procesa, bio bi stupidizacija. On ne ukljuuje pojam graanina, koji uostalom jo i ne zasluuje upotrebu, jer nema svoj predmet. Formula nezavisni intelektualac, koja je dobrih petnaest godina uglavnom sluila da sakrije prljavtine, kupovine i razne nepodoptine, morae da se dobro opravda i opere pre ponovne upotrebe Za sve pomenute polemike, karakteristino je da se prikazuju kao generacijske. Na prvi pogled, ispraznost generacijske akcije i jako sumnjive paralele sa ve vienim postpobednikim istkama (otprilike tri puta u drugoj polovini prologa veka), dovoljni su da se padne u oajanje, bar nad generacijom koja pokuava da se upravo tako konstituie. Druga (napadnuta) strana ne prikazuje se kao generacija, ve daje dobre razloge zato se na trivijalnosti

generacijskoga ne moe stvarati nikakav ozbiljniji intelektualni, a naroito ne kritiki stav. Isiljavanje pobednitva, po bogatim iskustvima koja imamo, obino je vezano za neku linu i/ili generacijsku potrebu zamagljivanja ne mnogo slavne prolosti. Na to alosno ukazuje pozivanje na zasluge. Dva upadljiva paradoksa odlikuju polemiku: stariji su radikalniji i, premda im je prolost dua, nemaju potrebe da je zamagljuju, jo manje da pominju svoje zasluge. Da se zakljuiti da je glavni greh starijih napad na (personalizovane) svetinje njene generacije. Tu se slika generacijskoga sukoba konano uruava: stariji bar u ovoj polemici imaju dugu, takorei ivotnu praksu (a i zadovoljstvo) ruenja svetinja, pa utoliko gore po svetinje ako su mlae Neoekivani rezultat ovoga pravljenja prostora za mlaaade je obilje prostora za one koje pobednitvo i njegovi plodovi ne privlae naprotiv, u njima izazivaju veu dozu sumnjiavosti i kritinosti. Ne samo da je (intelektualna) opozicija sada neophodnija nego ikada, nego joj niske strasti oko vlasti i uticaja otvaraju nesluene mogunosti slobode, kvaliteta, rastraenosti. Najnezdraviji element poslednjih nekoliko godina Miloevieve vladavine bio je taj to biti protiv Miloevia nije znailo nita, naroito ne nita intelektualno izazovno. Svi su to bili, toliko da je pitanje ili lupanje, status tela na ulici (za hrabrije), bilo dovoljno da izrazi stav, bez posebne verbalne investicije. ekalo se samo na tehnoloku pogodnost svrgavanja fizike moi familije. Poto je do toga dolo, plemeniti emotivni naboj ne bi smeo da se ogranii na ionako tesnu trku za ambasadorska mesta, na zauzimanje institucija i kulturnoga prostora, i razmetanje pobednika u generacijske, grupne, i druge male, zaguljive, i smrdljive okvire. Vie nego ikada, treba postaviti pitanje kriterijuma i kvaliteta, a prvo to ono podrazumeva je pravo na seanje.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

24

25

Meu mnogim tehnikama ukidanja seanja odnosno nasilnoga zaborava koje smo pratili poslednjih desetak godina, jedna zasluuje posebnu panju, jer se u njoj ukrtaju ritualno ponaanje elita, vebanje diskursa rata, i simbolika konstrukcija neprijatelja: to je napad na antiratne profitere. Nije vano da li ih je i koliko bilo, ve to se prekaljenim faistikim postupkom, starim skoro 80 godina, odgovornost velike grupe ljudi koji su se zaista okoristili ratom, prilepila na marginalnu grupu koja je protiv rata bila po svojoj savesti, ta god da je za to dobila. Podela izmeu onih koji su se okoristili ratom, i antiratnih profitera nije ravnomerna, jo manje ravnopravna, i zasigurno ne podrazumeva ni slobodu, ni relativizaciju opredeljenja. Ona istorijski predstavlja nastavak (po nudi) disidentske tradicije iz 68, koja je u svojim zadnjim ostacima poraena sredinom osamdesetih godina. Tada je u prostor disidencije hrupila veinska grupa intelektualaca koji su umesto slaboga diskursa o ljudskim pravima i slobodi izraavanja, uspostavili jaki diskurs kolektivnih i istorijskih prava, progutali krhke disidentske institucije i od disidencije nainili trendi komoditet iz kojeg je nova vlast dobijala i korisno upotrebljavala gotove retorike modele, institucijsku podrku, a bogme i celovite linosti u pravednoj narodnoj borbi za dostojanstvo i ostale tekovine jugoslovenskih ratova. Tvrditi da u tome postupku nema odgovornosti intelektualaca, odnosno zaboraviti da se o njoj pisalo i govorilo jo krajem 80-ih, jeste konana izdaja intelektualne energije i dostignua jugoslovenske disidencije. A i nije tano, premda se u izvesnoj meri kosi sa svim disidentskim insistiranjem na uenosti i znanju, na teorijama razdvajanja autora i teksta, kojima se ne retko operisalo i na suenjima autorima. Zato bi dakle antiratni profiteri, ovako marginalna grupa, poraena, izgubljenog identiteta, u meuvremenu izmeana sa nekim odmetnicima od bivega reima, koji rat i etniku mrnju nisu svarili, za bilo koga bila opasna? Samo zbog toga to se iz nje, u budunosti bez rata koja je upravo nastupila,

mogu pojaviti nepoeljni posednici seanja u javnosti. Oni su se dodue ve i sami odrekli otvorene borbe za poloaje i zvanini autoritet, ali ko zna? Problem je u tome to se njihova kritika neposredno pre i za vreme rata i te kako pamti, i podvrgava agresivnome zaboravu. Tri su razliite generacije i tri razliite interesne grupe, u patrijarhalnoj kulturi Srbije naravno kobno slepljene, napale antiratne profitere, tako da grupa vie i ne moe da se posmatra kao realni socijalno-politiki faktor, kod kojeg bi bilo legitimno ocenjivati strategije komoditeta, dobitka, kompromisa i uopte svega to im neprijatelji poele, nego kao simbolika konstrukcija neprijatelja. Kako je i razlog postojanja te grupe nestao, simbolizaciju treba proitati, jer oigledno ve slui kao kalup novim konstrukcijama novih neprijatelja. Problem je to je taj kalup preventivne osvete bio toliko uspean u izazivanju ratnikoga mentaliteta, kulture nasilja i retorike naduvenosti, da je, bar na planu javnoga govora, potrebno hitno obnoviti pacifistiku, humanistiku politiku naviku graanskog optenja, uljuenost kako ju je jedanput nazvao Neboja Popov: eto jo prostora za opoziciju. Prvu generaciju i grupu koja je napala antiratne profitere oliio je Predrag Palavestra, akademik i sadanji sekretar, a nekadanji dugogodinji predsednik PEN-a Srbije. Njegov napad na antiratne profitere usred rata i bosanskoga genocida imao je transparentan politiki cilj: sakrivanje odgovornosti prijatelja, srpskih knjievnika, napadanje protivnika, odnosno kritiara prijatelja, oslobaanje prostora za preivljavanje sebe i prijatelja kada jedanput rat proe, denunciranje kritiara tako da im se po mogunosti onemogui delovanje, pa i ire, u visoko brutalizovanoj kulturi. Ova kalkulantska pozicija, opremljena nacionalnom retorikom i ulagivanjem stranim i naivnijim kolegama, ima i svoju karikaturalnu stranu

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

26

27

 lanstvo u Kraljevskome savetu, na primer, koje bi u bilo kojoj evropskoj kulturi, pa i u PEN-u, zvualo naprosto groteskno. Moda se u tome kontekstu moe razumeti zato se Predrag Palavestra nije pojavio na razgovoru o balkanskim pomirenjima koji je er Konrad, predsednik Akademije umetnosti, organizovao, u saradnji sa Brandenburkom akademijom, od 10-12. decembra 2000. u Berlinu. Slobodan P. Novak, predsednik hrvatskog PEN-a i inicijator lova na hrvatske vetice, pojavio se na ovome skupu, i uredno utao sve vreme istovremeno najbolje i najbednije to je mogao da uini. Drugu generaciju koja je napala antiratne profitere oliio je, kao najglasniji, najmanje kultivisan i najmanje kulturno adaptiran, Svetislav Basara. On nije nastupao kao zatitnik, ve kao izabranik svoje generacije, divlji talenat za kojim se skriva strpljiva grupa to rauna na bioloko nasledstvo posle generacije osia i Palavestre. Teko bi bilo nai koherentnije teorijsko i metodoloko jezgro ove grupe, koja je po potrebi bila za stvarnosnu knjievnost, postmodernizam, rock&punk i alternativu, univerzitetsku, novinsku, usmenu kritiku, ta god. Za razumevanje ove grupe, vaniji su elementi kojih nema, ili oni retki gde se odluuju da budu radikalno protiv. Nema, recimo, zahtevnijih teorijskih modela poststrukturalizma (istorijska antropologija, feministika kritika, nova istorija, postkolonijalne teorije), niti praenja strane strune literature i knjievnosti. Nema nikakvog ozbiljnijeg politikog ili moralnog angamana, ni protiv komunista nekada, ni protiv nacionalista nedavno, niti protiv bilo koje glavne struje, niti protiv bilo kojeg imena u moi. Ima, meutim, stalnog napadanja feminizma i naravno antiratne opcije, otprilike kao u figuri bicikliste u francuskoj kulturi: pognut prema onima gore, udara noicama one dole. Patriotizma koliko treba, napada na strance koliko treba, vizibiliteta koliko treba da se stvori provincijska

slika vrednih knjievnih radnika, ova precizna hemija kompromiserstva ima i eksplozivnu komponentu napad na pamenje, ba kao i u sluaju prve generacije. Kada vaan predstavnik grupe Mihajlo Panti izjavi u NIN-u da njegova generacija nije pravila kompromise, onda je jedino pitanje ko i gde e objaviti nastavak reenice: samo sa onima koji nas nisu hteli. Jo jedan prostor za opoziciju, u ustanovljavanju knjievnih, strunih, i intelektualnih kriterijuma u kulturi. Treu generaciju koja je napala antiratne profitere, dakle koja je htela da se izbori za glavu svoga trofejnog neprijatelja u borbi za novo sticanje poloaja, oliila je Biljana Srbljanovi. U njenom intervjuu Vremenu prologa leta nije samo napad na antiratne profitere, ve i providno pitanje pragmatine pripreme za novo doba ta da se radi sa njima. Kako im unapred oduzeti re, spreiti rizino seanje da se negde pojavi? Najuspeniji recept prologa veka bio je staviti ih u logor, ali hajde da ne budemo patetini. Zato bi zaista figura anti-miloevievskog urbanog otpora kao to je Biljana Srbljanovi elela da sprei seanje i samo prisustvo u javnosti protivnika jugoslovenskoga rata, odnosno svojih prirodnih saveznika i zdunih oboavatelja? Jedini logini odgovor je da generaciji mladih pobednika a oni jedini mogu da suvereno nose tu titulu, ako ve nee da promisle neto bolje smeta kritiki potencijal bednih ostataka pacifistike populacije. Nije re samo o ienju, odnosno osvajanju vie prostora, ve o temeljnom razilaenju u stavovima. Mogu da razumem da za razliku od prethodne dve generacije, ovoj najmlaoj esto nije bio omoguen fiziki pristup do orua i institucija za razvoj inteligencije ali imali su zauzvrat internet. Nema dakle pravog opravdanja za plitkost misli, za odsustvo radikalnih stavova i precizne intelektualne pozicije, za prihvatanje kompromisa. A posebno, nema nikakve osnove za samozadovoljstvo i nadutost. Element provincijalizma daje onu

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

28

29

tunu notu kod koje se definitivno mora odbiti sentimentalnost prema mlaaadima: laganje strancima iskljuuje autentino uee napolju, a saradnja sa ovde opisanom drugom generacijom alje zavrni signal publici kod kue Ovde se prostor za opoziciju otvara pre svega u bazinoj potrebi drutva i kulture za intelektualnom doslednou. Drugim reima, najmlaa generacija tvoraca neprijatelja postavlja uistinu najnie zahteve. Problem ovoga rata za naslee neprijatelja koji je angaovao tri generacije ipak je, naalost, mnogo ozbiljniji. On podrazumeva konceptualno naslee totalitarizma koje se suvie dugo odrava. Jedino ako se drutvo i kultura razumeju kao jedinstvena celina, i ako se kobno zaboravlja pojam demokratije, moe se pitanje moi i irine prisustva u kulturi postavljati tako traumatino, tako iskljuivo, tako ritualizovano (motiv slanja nepoeljnog u smrt i tiinu). Opozicija mora da se izbori za kulturnu fragmentaciju, koja nikako ne treba da znai i marginalizaciju. Postojanje nia podrazumeva ne izolaciju, ve poroznost. ta vie elite? Univerzitet i kulturu sa prevlaujuim idejama, licima i govorom, i marginalizovanu alternativu, ili univerzitet i kulturu sa kolama miljenja koje se moda ne podnose, ali se ne iskljuuju, i koje za sebe ostvaruju svoj prostor, i alternativu koja se na dravnim jaslama nadmee sa zvaninim institucijama? Uspenije evropske sredine uglavnom znaju da iz ivog i respektabilnog prostora obrazovanja i kulture uklone faiste, rasiste, seksiste, monarhiste, verske manijake, i da tako spree proizvodnju neprijatelja. Tri gorepomenute generacijske grupe bile su, u razliitim trenucima i u razliitim kontekstima, u potrazi za istim neprijateljem, antiratnim profiterom. Zameriti im da su se pri tome ponaali neevropski, naprosto je naivno, jer su se ponaali provincijalno, takorei srpski do sri, znajui vrlo dobro ta hoe. Bojim se samo da to prozirno ponaanje, koje je uglavnom izazivalo sarkazam a

ne strah kao reakciju, ima svoje dugorone posledice. Neto to bi se moglo nazvati stupidizacijom javnoga govora izvesno izaziva stvaranje slepih podruja, paralitinih taaka, moda ak ponekoga poziva na autocenzuru, bez vidljive veze sa prvobitnim ciljevima onih koji su stupidizaciju koristili ili je ak stvarali. Primera radi, da stupidizacije nije bilo, verovatno bi se u kulturnoj javnosti mnogo lake formulisao tako jednostavan politiki stav kao to je odbrana laikog obrazovanja u Srbiji. Iz toga ugla gledano, polemika u Vremenu je dragocena: ona i manje upuenom ili zainteresovanome itaocu ukazuje na brigu za kvalitet, sa jedne, i nebrigu oko stupidizacije, sa druge strane. to je najvanije, pokazuje da su panjaci intelektualne opozicije zeleniji nego ikada.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Nezgodni datumi
juli 2001. Slobodan Miloevi otpremljen je u Hag na Vidovdan, 12 godina posle proslave na Gazimestanu. Mogao je biti siguran da ga je sada posmatralo vie ljudi nego onda. Neiji cinini oseaj za pravdu kumovao je ovome dogaaju, ali ne bih se usudila da kaem iji. U svakome sluaju, neobaveteni predsednik savezne drave, Vojislav Kotunica, umesto da reaguje dravniki, poslao je patetino i deplasirano pismo uesnicima proslave Vidovdana na Kosovu, koje je proitao niko drugi nego Atanasije Jevti. To nije bilo dosta, nego je u intervjuu italijanskome listu objasnio da je optunica protiv Miloevia stereotipska i shematizovana. Kako komentatori posebno podvlae, ovo je izjava strunjaka za pravo. Ovde bih se usudila da kaem: nisam ubeena. Svaka optunica,

30

31

presuda ili bilo koji drugi sudski dokument mora valjda biti to je moguno vie stereotipski i shematizovan, jer se mora zasnivati na zakonu, koji je stereotip i shema po definiciji, a ne poezija, roman, ili filosofija. Ili nam moda vie odgovara kreativan odnos prema zakonu, u besmrtnoj Titovoj tradiciji da sudije ne treba da se dre zakona kao pijan plota? Kako god, na isti dan je ovu izjavu potkrepila izjava republikog predsednika Zorana inia, koji je objavio da je vlada prihvatila naelno uvoenje veronauke u kole. Koji je to dan? 4 juli, Dan nezavisnosti, najvei ameriki dravni praznik. 225 godina posle Deklaracije nezavisnosti, koja je proglasila odvajanje od monarhije, uvoenje republike, i odvajanje od crkve, odnosno laiko obrazovanje, povratak veronauke u kole nije povratak u 19, nego u 18. vek, iz koga nas o opasnostima crkvenog obrazovanja za intelekt opominje i nama mnogo blii Dositej Obradovi. Pri tome me prisutnost predstavnika razliitih crkava i oigledna obazrivost formulisanja predloga nije mnogo uteila. U ime onih prilino mnogobrojnih Amerikanaca koji do kraja predsednikoga mandata nee zaboraviti kako je Dord Bu uopte izabran, i koji su uasnuti nad dravnim programima maskiranim pod imenom akcija zasnovana na veri, podsetimo se ta su Tomas Deferson, ili Tomas Pejn, mislili pod odvajanjem crkve od drave: crkvena vlast mora se odvojiti od drave zato to postoji opasnost od korupcije u oba smera. Odvajanjem se drava, dakle i sistem javnog obrazovanja, titi od uticaja crkve, ali se i crkva titi od uticaja drave, ime se osigurava njena pastirska uloga, i mogunost svakoga graanina da izabere svoju veru. Danas u Evropi postoji alosna granica izmeu zapadnih zemalja, u kojima ideja o uvoenju veronauke jedva da moe da proe u marginalnim medijima, i istone Evrope, gde se u optoj konfuziji ovo pitanje povezuje sa demokratijom. Problem sa crkvom, posebno pravoslavnom, je u tome to upravo demokratiji ne obeava nita dobro: pravoslavna crkva je u poslednjih deset

godina nastupala protiv postojeih ustavnih odredbi o jednakosti vera i nacionalnosti, protiv jednakosti polova. Hoe li i ubudue vaspitavati decu protiv postojeih ustavnih odredbi o jednakosti koje e, nadamo se, preiveti sve budue ustavne promene? U poslednjih desetak godina, pravoslavna crkva je pokazala razliita lica svojih svetenika: jedni su blagosiljali oruje i kitili se njime, ljubili se sa ubicama, krali, bogatili se, pre neki dan tukli homoseksualce po Beogradu, dok su drugi silazili na ulice kada je bilo najopasnije, irili razumnost i toleranciju po internetu dakle nema jedne i sveobuhvatne formule, ali ima dosta razloga za zabrinutost. Zabrinjava me jo neto: gde su u poslednjih desetak godina akcije i institucije crkve koje bi neposredno pomagale graanima? Recimo, prihvatanje izbeglica iz Krajine, recimo javne kuhinje, recimo pribeita za beskunike, za traumatizovane, za bolesne, gde su dobrovoljci za pomo starima, nepokretnima, posrnulima Odnoenje Biblije Miloeviu u Centralni zatvor samo groteskno produbljuje ovu vapijuu prazninu. Odgovor da crkva spasava duu, a ne telo, ne moe zadovoljiti ako postoji jedan primer povezivanja svetenih lica sa vojnim ili paravojnim licima, dakle direktne brige da se telo drugoga uniti, a postoji ih mnogo. Ukratko, ovim gestom drava ini vrlo malo da pomogne crkvi da izae iz doba moralne korupcije. Naprotiv, drava poveava i proiruje moralnu korupciju crkve. I kada bi u crkvi bilo manje pohlepe, manje elje za vlau, pa i pravoga krvolotva, naao bi se neko ko bi sa gnuanjem odbacio ponudu drave, da bi se sauvao integritet crkve. A takva crkva ne bi imala problema da nae dovoljno dobrovoljnih uenika veronauke, izvan kolskoga sistema, u kojem bi inae istorija religija bila neophodan predmet.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

32

33

Nova mislenost
maj 2001. Moji snovi u Beogradu ispunjeni su braom Kariima: ogromni neonski grb sa mnotvom drevnih elemenata, ukljuujui i neke sumnjivo stare datume, reklamirajui iroki raspon usluga, proizvoda i ukratko moi porodice Kari, svetli direktno u moju spavau sobu. To je poslednja stvar koju vidim pre nego to zaspim, i prva koju vidim kroz prozor kada se probudim. Ponekad sanjam taj grb i u Ljubljani. Novac je brz, vidljiv, napadan, osnovni pokreta drutva kome, kako zaneseno pie jedan ugledni novinski komentator, sada teimo. Teimo tome da, uz to manje komplikovanih misli, to vei broj onih kojima se umesto novca nudi arena laa o brzom i lakom sticanju, omogui to manjem broju da ga se u to veim koliinama domogne. Svojim znojem, svojom bedom, svojim ivotima. Do sada se jo nije uspelo a izgleda da nema ni prave potrebe da se kapitalizam objasni odreenim ideolokim sistemom, da se racionalizuje, da se snabde uspenom naracijom. Logika kapitalizma parazitski ivotari na hrianstvu, a uspevala je da se integrie u rasizme, faizme, diktature svih vrsta, desniarsko praznoslovlje. Idealni spoj mislenosti koja je potrebna sticanju novca i moi danas je na vlasti u Italiji o Buovoj Americi da i ne govorimo... Berluskonizam pokazuje, svakome ko iole poznaje italijanske prilike, zaprepaujue paralele u medijskome govoru i proizvodnji slika izmeu apeninskog i balkanskoga primitivizma od koliine mesa u zategnutim orcevima, do intelektualca za iroku upotrebu u agresiji i rasizmu, recimo izvesnoga Zgarbija. Kada se pokae da je u pitanju novac, javni govor skoro po pravilu postaje krajnje jednostavan, ljudski, motivi za delovanje se uproste, prizivaju se emocije kojima se ne moe odoleti. etiri modela javnog obraanja i opravdanja, koja sam navela na poetku, prepoznaju se

upravo po tome. Stepen razumevanja, odnosno pozitivnoga reagovanja, zahteva odreeni stepen obrazovanja tanije to je moguno nie obrazovanje. U toj se taki susreu idiotizam jednopartijskoga socijalizma, idiotizam nacionalistike ohlokratije i idiotizam tranzicijskoga kapitalizma. Jednopartijski socijalizam je, meutim, davao jasan, dakle i dovoljno poten znak o tome da nema nikakve sumnje o vlasti, time to je vlast govorila drugim, nerazumljivim jezikom, dovoljnim pokazateljem arbitrarnosti znaenja: zabune nije moglo biti, izbor je svakome bio jasan. Ili si za, pa uti/odobrava i pliva odnosno vesla, zavisno od sree i stepena prilizivanja, ili ne uti, pa plaa posledice, zavisno od sree i stepena lajanja. Nacionalistika ohlokratija i tranzicijski kapitalizam u tome su neuporedivo pokvareniji: svaki izbor zavijen je u prljave krpe oseanja, pa ili si protiv mame i tate, ili protiv svih mama i tata (naroda), protiv svojih, koje drugi, zlikovci, hoe u zatvor, u Hag, u siromatvo A ti drugi mrze te jer si mlad, lep, bogat, uspean, srean, obian, Srbin sve to oni nikako ne mogu biti. Tu se predsednik Kotunica ne razlikuje mnogo ni od Marije Miloevi, ni od dobitnice nagrade brae Kari, ni od novinarskih umova koji optuuju kritike glasove zbog zavisti. Pa biraj ta vie voli, u stilu stare kineske mudrosti, da li je bolje biti mlad, lep, srean, zdrav i bogat, ili star, ruan, nesrean, bolestan i siromaan! Naravno, ako ti je izbor uopte moguan, a poto nije, najbolje da nema nikakvo pravo oglaavanja, uea u demokratiji, a moda ni graanska prava. Prazno mesto stare ideologije moglo je biti popunjeno kritikom kapitalizma i graanskim raspravama, da nije postalo gnojna nacionalistika rupa. Slobodni prostor nezavisnih medija, posle osam meseci grozniavoga traenja pozicije, a i hleba, vie ne prua mnogo nade, jer se kljuna pitanja opozicijskog identiteta u njemu nisu otvarala ni reavala za poslednjih petnaest godina. Opozicijska medijska elita nije negovala, jo manje raspravila pravila graanskoga ponaanja, politike

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

34

35

korektnosti, osnovnog obrazovanja za dijalog. Sluajevi pretvaranja vetine novinarskoga komentara u arijsko sektatvo deavali su se sve vreme, samo to oni poslednji najgore deluju. Druga Srbija, dok ne izgradi solidne alternativne institucije, stil, ponaanje, i moral, nema pravo da se poziva na slavnu prolost. Nova mislenost pokazuje kako je mogunosti za prave promene manje, kako za moguno izvoenje promena ima sve manje ljudi, konano kako je osetljivost na glupost neizdrljiv teret za napredovanje mimo mogunih i preko potrebnih promena Tako misogini, homofobni, nacionalistiki, primitivni, denuncijantski komentari nekoga drugoga dobitnika nagrade brae Kari, shvaeni kao prirodni nastavak ve poznatoga mentaliteta, mogu da se veselo nastave. I kao takvi, oni nisu skrivena suprotnost objanjenjima dobitnice, ve njihov dopunjujui deo. Kao to su, sa druge strane, u savrenoj saglasnosti sa izjavama da je haki sud kontroverzan. Iz usta doktora prava, ova izjava bi trebalo da znai da je status suda u meunarodnom pravu odnosno meu strunjacima za to kontroverzan, to je, blago reeno, iskrivljavanje situacije. Kod onih graana koji nemaju dovoljno znanja iz meunarodnoga ili bilo kojeg drugog prava, kontroverzno bi moglo da znai da sud ne prihvataju graani dananje Jugoslavije. Iz usta predsednika drave, ova paualna procena nije posebno smotrena, jer oito hoe da preduhitri mnoge nivoe rasprave skuptinski, komisijski, i da autoritarno utie na javno mnjenje. Konano, iz usta domaeg heroja tranzicije, izjava alje lokalnu poruku lokalnoj publici: kontroverzno znai da sledi cenkanje, a nije zgodno da se to ba tako kae. To je prilino razoaravajue, ve na nivou stila. Ne vie, dodue, nego osnivanje i sastav komisije u ijem su imenu odgovornost i istina. Sem sasvim drugih, privatnih i ljudskih razloga, mogu da za dva istaknuta intelektualca koji su istupili iz reene komi-

sije, Vojina Dimitrijevia i Latinku Perovi, bez tekoa zamislim razloge istupanja: prvo, istina nije legitiman koncept za drutvene i humanistike nauke, jer pripada domenu vere i teologije. Nauke se ne bave istinom, ve pomeranjem granica znanja. Nauna istina je floskula stare ideologije, jedna od mnogih zamki postavljenih da bi se intelektualci kontrolisali. Drugo, u kombinaciji sa odgovornou, na niem nivou, istina naprosto znai manipulaciju nacionalistike politike oni nama odgovornost, mi njima istinu. Primera radi, za odgovornost uea u ratu u Bosni, mi vraamo istinu o dokazanom muslimanskom bombardovanju sarajevske pijace Iskeena ivijaka logika viri iza imena komisije o sastavu da ne govorimo. U lokalnome govoru, istina bar desetak godina znai samo trik zvanine politike da se uspeno lae setimo se samo raznih komiteta, delegacija, predstavnika, uglednika, koji su svojom misijom u svetu smatrali predstavljanje neega to se, sa potpunim nedostatkom srama, zvalo srpska istina. Za to su, naravno, bili i plaeni. Novi dravni i drutveni sistem sebi ne bi smeo dozvoliti ni upotrebu rei, dok je javno ne oisti od prethodnih zloupotreba Primer sam navela zato to nova mislenost ne moe da u potpunosti funkcionie bez ovoga vanoga semantikoga kljua ivije, namiga, lokalne samouverenosti da smo ih sve uspeno preli i presaldumili, da prodajemo jedno a pakujemo drugo. U zapadnim drutvima u kojima je prizemna mislenost opte polje javnoga komuniciranja, moe se javno posumnjati kada neko u ozbiljnim godinama krene da pominje mame i tate, kada za jasan problem upotrebljava termin kontroverzno. U kulturi ivije i namiga, sitne prevare i lainjanja, nema nikakvoga mesta sumnji, jer nema ionako ni trunke verovanja u priu, ve samo u strategije prevare, pri emu je trenutni uspeh najvaniji. Uistinu, ta je drugo sem zavisti moglo navesti novinarske kolege, a naroito koleginice, da postave pitanja?

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

36

37

Srpska stradanja u Svetskom trgovakom

centru oktobar 2001.
Potovanje moi novca, u ovome sluaju amerikoga, dovelo je do toga da izrazi srpske radosti nad amerikom nesreom ostanu lumpenproleterska privilegija, dok se zvanina politika ponaa pristojno. Negde izmeu, kulturno-intelektualna elita koja ne moe da zaboravi retoriku raspojasanost prethodne epohe, a ni da ugrozi svoje nade u novu dinamiku zamene efova kabineta i ambasadora, nala je prostor da se iskae, poredei srpska i amerika stradanja. Kao, re je o intelektualnoj disciplini, takorei refleksiji o svetu. Amerikanci su bombardovali beogradski Trgovinski centar, dodue u gluvo doba, bez ljudskih rtava, a ni ba sasvim do kraja, a njima su sada sruili neto slino. Tu je i fotografija koja se alje e-mailom, da potvrdi istovetnost situacija, ilustracija boje pravde Druge je njujorki uas naveo na duboko razmiljanje o tome kako se o srpskim rtvama, kako rata tako i NATO bombardovanja, nije dovoljno znalo ni pisalo. U svim meni poznatim sluajevima, kako utanja u srpskoj javnosti tako i brbljanja na internetu, osnovno je jedno: ba nas briga za druge, sami smo si glavna tema. Za nepunih godinu dana posle promena, jasno je, kritiki duh je umro u Beogradu, a one retke koji se ne daju, veina eljna zaborava i nove podele moi potpuno je izolovala napadanjem, opanjkavanjem, intrigarenjem, raznim tipovima cenzure, uutkivanjem. Onaj ko je za vreme NATO akcija na Kosovu u Srbiji imao dovoljno debele nerve da poseuje srpske sajtove, zna da je situacija u dijaspori, bar izmerena brojkama, prilino slina. Agresivna i nadasve koristoljubiva a za male pare politika zaborava dobila je ovih dana i karikaturalne provincijalne oblike: umesto smele analize i odlunoga pacifizma, mediji i publika bave se eljkom Simiem, sramotom samoga ina, organizovanih okolnosti, i konano vrednostima ukradenog

ulova, u drutvu koje ozbiljni prouavaoci zovu kleptokratskim. eljko Simi je ipak poslednji prit na kunome telu, a kada je jo bio samo simptom, bilo je i onih koji su ga stvorili prvorazrednim intelektualcem: setimo se samo Nike Stipevia, akademika sa jednom od najzabavnijih bibliografija u istoriji humanistikih disciplina u Srbiji, kome je i reeni eljko, poaen uvodom za sumanutu knjigu, bio vana stepenica na ulasku u svetu instituciju. Sluajno sam tada intervent bila ja, ali bilo je i drugih pravovremenih posega u mentalnu higijenu predratne kulture na ovome primeru. Ko je ranije utao, sada nema pravo na sarkazam. Ukratko, o dogaajima u Americi treba poeti od amerikih prijatelja: jedan mi je pisao da Avganistan treba to pre bombardovati hranom, lekovima, novcem, besplatnim kompjuterima i informacijama. Drugi insistiraju da Amerika sluaj preda meunarodno zaduenome za to Hakome sudu. Ako izuzmemo pozereprotivnike, ozbiljan deo amerikih medija, organizacija i bezimenih graana uopte ne odobrava ratnu histeriju. CNN za Evropu, koji nam daje iskrivljenu sliku amerikih prilika, nije neka vana stvar u Americi samoj: tamo se za nezavisno miljenje gleda ili slua PBS, dravno finansirana, e da bi bila nezavisna, radio i TV mrea, ita se The Nation i drugi razumni asopisi. Tek sa malo vie itanja, moe se zaista videti ima li i koji su znaci novoga patriotskoga totalitarizma u Americi, koliko i kod koga ima ansu predsednik Bu, koji se izvesno javno osramoivao pre, za vreme i posle izbora, hoe li u Beloj kui uistinu prevladati generali tate-Bua, koji su iznenada izronili posle nesree Svakako najopasniji retoriki obrat koji je iroko u upotrebi u Americi, jeste kanjavanje poinilaca, odnosno vojno poduprta kolektivna osveta. On se ne sastoji toliko u patriotskim stereotipima, koliko u preutkivanju belodane injenice da su svi direktni poinioci

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

38

39

mrtvi! Ovo drsko prekrivanje istine prvi je preduslov totalitarnoga diskursa. to se tie jo preivelih pomagaa u Americi, ak i ako ih je nekoliko hiljada, to je jo uvek posao policije i drugih unutarnjih slubi. Progoniti se mogu finansijeri, jataci, politike i duhovne voe u inostranstvu, to je uvek jako riskantno, pravno zapleteno, dugotrajno, i sasvim razliito od vrue osvete: dovoljno je podsetiti se nirnberkoga suenja, suenja Ajhmanu, ili peripetija ve pomenutoga Hakoga suda, recimo sa onim koji ga ovih dana ne priznaje Posredno, amerika situacija rui sve teorije o dugotrajnim posledicama totalitarnoga mentaliteta na sirote graane postsocijalistikoga sveta, i pokazuje kako je ideoloka tranzicija brz proces, sa lakim menjanjima smera. Drugim reima, koliko je demokratski mentalitet ranjiva i krhka stvar: duboko zavisna od stvaralatva elita, dodala bih, pa kad one otkau, demokratija umire i bez drugih opasnosti. Uostalom, to smo jasno videli kada su jugoslovenske elite zamenile komunistiki ideologem i retoriku nacionalistikim, ne pustivi demokratskome mentalitetu vie od dva-tri trzaja. Jo je jedan element vaan u stvaranju totalitarnoga mentaliteta u Americi, a to je potpuna cenzura na mrtvo ameriko telo, koje se uopte ne moe videti u medijima, posebno ne na CNN. To bi moglo biti politiko iskustvo akcija u Somaliji i Iraku, kada su mrtva tela na ekranima, umesto da izazovu dalju elju za osvetom, izazvala kod Amerikanaca zdravu i razumnu elju za povlaenjem, a zatim duge, skupe, i za vlast krajnje neprijatne procese odtete za bolesti dobijene u Iraku, uglavnom od saveznikoga eprtljanja sa biolokim i hemijskim orujem. Trei, najvidljiviji i najneprijatniji element, jeste moguna medijska manipulacija. Ako je istina da su za vest o jako razveseljenim Palestincima na CNN iskoristili snimke iz 1991, kao to su na poetku zalivskoga rata iskoristili snimke ptica koje umiru prekrivene

naftom sa drugoga kraja sveta, onda je stvar vie nego ozbiljna. No istovremeno, ovakvi drski gestovi, kada se otkriju, ine vie za mir nego mnoge blage i umerene rei. U tome smislu, mnogo vie zabrinjava ratnika zapenuenost engleskih medija, posebno BBC, jer to moe imati teinu kod evropskih ludaka a fudbalska prvenstva tek su na poetku. Strana i neverovatna ljudska nesrea u Njujorku mogla bi zaboravnoj srpskoj kulturi posluiti za trenutak saoseanja, jo vie za osveivanje o sopstvenoj politici zaborava. Mrtvi ne mogu biti ni nai ni njihovi: oni su samo svoji, i ravnomerno pritiskaju seanje nas, ivih, bilo da su ubijeni u ime Alaha, protiv Alaha, u ime kosovskoga mita, protiv kosovskoga mita, u ime Srba u Hrvatskoj ili na Palama, protiv njih, i tako dalje, dokle god seanje moe da dopre u dubinu i u irinu. Samo ne u visinu, u zaslepljujuu prazninu bilo ega nebeskoga.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Kontaminacija politikom kulture u Srbiji

juli 2001. Nekoliko je razloga postojalo za razvlaenje, na preko devet meseci, odluke ta sa Slobodanom Miloeviem posle 5. oktobra. Prvo, za to vreme nova vlast nije uspela da konsoliduje sudstvo, nae dovoljno hrabre i beskompromisne sudije, i da tako realizuje ono o emu je uporno lagala hakome sudu i svome narodu da bi bilo najbolje suditi Miloeviu kod kue. Drugo, u politikoj eliti, tamo gde se dobro znalo da se suenje ne moe upriliiti u zemlji, nije bilo jasno ko je najjai, odnosno ija e pria bolje proi legalistika Kotuniina, ili pragmatika inieva. Tree, ekalo se da se vidi koliko e para biti stavljeno na sto: odluka o slanju Miloevia

40

41

u Hag dola je nekoliko sati posle najvee ponude. Za to vreme, haki sud je sa svoje strane pourivao proces. U tome je kljuno bilo putanje podataka o zloinima na Kosovu. Iz pisanja beogradskoga asopisa Vreme, koji je objavio razgovor sa jednim od vozaa hladnjaa sa Kosova, jasno je da je ovek ve vie od godinu dana zatieni svedok Hakoga suda, i da se tek kao takav reio da govori, pod lanim imenom. Otkrie hladnjaa u reci, svedoanstva o spaljivanju leeva u Borskom rudniku, otkrivanje grobova u neposrednoj blizini Beograda sve su to rezultati istraivanja ne domaih, ve inostranih specijalista, paljivoga rada sa svedocima, sakupljanja evidencije, da bi se neoboriv materijal stavio na raspolaganje srpskim vlastima i medijima, kada postane jasno da nema prave volje ni za istraivanje, a jo manje za suenje. Strunjaci oko hakoga suda pravilno su procenili da e vlast malo ta moi da uradi ukoliko se javno mnenje bar malo ne pomeri. Podaci o zloinima su to izveli. Tokom devet meseci, srpsko novinarstvo bavilo se vie denunciranjem domaih izdajnika, plaenika bosanskih, hrvatskih, albanskih nego otkrivanjem afera Miloevieve garniture, a ponajmanje otkrivanjem ratnih zloina. ak je i Kotunica, na dva dana pred izruivanje Miloevia, izjavio kako su od antiratnih profitera jo gori haki profiteri. Brutalizacija drutva u Srbiji eksplodirala je u mrnji prema beogradskim homoseksualcima, koji su 30. juna hteli da odre gay pride paradu, ba kao i u ostatku sveta Samo su najpovrniji mogli zakljuiti kako su Miloevieve pristalice napale i pretukle desetine homoseksualaca u centru grada: naprotiv, to su vie radile Kotuniine pristalice, legalisti i umereni nacionalisti. Premda su na neka od uticajnih mesta u kulturnome Beogradu doli ljudi bez nacionalistike prolosti, kao pisac Sreten Ugrii na

mesto upravnika Narodne biblioteke, ili mlada reiserka i dramski autor Ksenija Radulovi na mesto upravnice Pozorinoga muzeja, ipak su ton davali oni koji su se u Miloevievo doba snalazili isto tako dobro kao i u prethodnome reimu. Oni mlai meu njima gradili su dodatni kapital na svojoj mladosti, dakle neodgovornosti za ono to se deavalo u poslednjih dvanaest godina. Dejan Ili, novi direktor izdavake delatnosti legendarnog Radija B92, otkrio je, za biblioteku (koja se sluajnom ironijom zove Samizdat), pisca koji je, valjda, ranije imao tekoe da objavi svoja dela: Dobricu osia. Knjiga razgovora sa osiem, Lovljenje vetra, upravo se pojavila u Beogradu. U njoj osi legitimie svoj politiki put, od komesara partije, dravnoga pisca, preko voe nacionalistike opozicije, koji je imao dovoljno moi da upravlja ljudima i bez vidljivog oslonca u vlasti, do pozicije Miloevievog marionetskoga predsednika savezne drave, posrednika sa bosanskim Srbima, i konano, pripadnika pokreta Otpor, zadnjega manevra u bogatoj karijeri. Razlog za pojavljivanje ove knjige teko da moe biti neto drugo sem najave reaktiviranja osia na javnoj politikoj sceni. Ovaj kulturni skandal, koji ozbiljno ugroava ugled najvee beogradske opozicione institucije za vreme dugih godina Miloevievoga reima, uvodi skrivenoga glumca, sive eminencije srpskoga nacionalizma, oveka koji kreira vaan deo srpske politike. Dobrica osi upravljao je iz svoje vile u Beogradu i iz svoga kabineta u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti grupom disidenata koja je od sedamdesetih godina imala vie zanimanja za istorijsko-nacionalna nego za humanistika pitanja. Kada je osi uklonjen sa politike scene pre studentskih nemira 68, pod optubom nacionalizma, otvorio se skriveni prostor za deo intelektualaca koji su, premda esto lanovi ili ak funkcioneri komunistike partije, privatno zastupali nacionalizam i antikomunizam. Posle 68, kada se formirala vea grupa nezadovoljnih humanistikih

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

42

43

intelektualaca, odlaenje osiu bilo je znak skretanja nadesno, premda otrih granica, u optoj represiji, nije bilo. Postojali su ipak oni koji nikada nisu otili osiu, i meu njima se danas nalaze oni malobrojni koji su se zalagali za jugoslovenstvo i protiv rata i onda kada su ostali potpuno poraeni i izolovani. Debate osievoga kruga bile su, kako ih i danas formuliu pripadnici: propast tradicionalne (patrijarhalne) srpske porodice pod komunizmom, propast srpskih teritorijalnih planova sa traumatinim kosovskim centrom zbog sprege zapadnih neprijatelja i jugoslovenske ideje, i to da su Srbi u miru gubili ono to bi stekli u ratovima. U prelomnim godinama 1987-88, ta je grupa, za razliku od manje i slabije stare disidencije, okrenute pitanjima slobode govora i ljudskih prava, intenzivno traila svoj oslonac u politiarima. Slobodan Miloevi, premda je stajao iza afere u kojoj je Memorandum SANU, kljuni tekst politikoga koncepta srpskoga nacionalizma, ukraden, pa objavljen i napadnut u javnosti, postao je uskoro izabranik osieve grupe intelektualaca. I danas, kao i ranije kada sam te dogaaje gledala izbliza, uverena sam da je povezivanje nacionalistikih intelektualaca i komunista na vlasti, kojima je bila potrebna nova ideologija i novi jezik, dolo upravo iz ovoga kruga. U osievome krugu isticao se Vojislav Kotunica. On je, zajedno sa koautorom i prijateljem, Kostom avokim, napisao krajem sedamdestih kljunu studiju o monopartijskim sistemima, pod mentorstvom grupe oko Dobrice osia. Kosta avoki, nazvan u beogradskim krugovima Kelner zbog svoga servilnog odnosa prema osiu, sada predvodi grupu od pedesetak pravnika koja se usprotivila nezakonitosti odluke o izruivanju Miloevia. Kotunica trenutno zauzima mesto sa kojeg je Miloevi oterao Dobricu osia (predsednik SR Jugoslavije). Dok su Kotunica i avoki starija generacija osievih tienika, sadanji ministar

unutranjih poslova, Duan Mihajlovi, koji je morao odobriti izruenje Miloevia, pripada novijoj generaciji: on je proizveden u vou jedne manje nacionalistike konzervativne partije, i pod Miloeviem se znatno obogatio. Zoran ini, koji je pred policijskim progonima studenata aktivnih posle 68. pobegao u Nemaku, i takoe se obogatio u Miloevievoj Srbiji, nije tienik Dobrice osia u istome smislu, ali je izvesno imao dodira sa osievim krugom posle povratka u Srbiju. U Beogradu se moe uti moda preterano miljenje da je Dobrica osi odluio da temeljno odstrani Miloevia. Velikom manipulatoru i intrigantu odgovaralo bi da kontrolie istovremeno protivnike i zastupnike izruivanja. Kotuniini izrazito slabi potezi, kao to je izjava da nije znao za izruivanje, posredno podsticanje Miloevievih pristalica na uline proteste, i destrukcija savezne vlade, moda su posledica slaboga saveta; pretpostavimo zaista da mu je slab savet dao neko kome poreenje dva predsednika moe neto da donese u budunosti. No najizrazitiji znak nervoze i nesposobnosti kontrolisanja situacije dao je savezni predsednik poslavi pismo uesnicima proslave Vidovdana na Kosovu. U ovoj izjavi, Kotunica govori teko razumljivim, patetinim i arhainim reima o kosovskome mitu, o zlim zapadnim silama koje ne dozvoljavaju njegovo prisustvo. Najgore od svega delovalo je to to je pismo na licu mesta proitao Atanasije Jevti, jedan od najmilitantnijih pristalica nacionalistike politike u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Gledajui danas Slobodana Miloevia kako na Hakome sudu odgovara ne samo svojim potpuno irealnim jezikom, ve i govorom svoga tela kao totalitarno-nomenklaturni um, pitam se koliko e jo vremena u Srbiji odluivati ljudi koji su napravili ovoga Golema

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

44

45

Sloboda seanja, prinuda odgovornosti: ta

uraditi sa miloeviima novembar 2001.
Nedavno je beogradski asopis Vreme doiveo pravu pobunu svojih italaca, povodom objavljivanja intervjua-feljtona koji su za Vreme sa Mirjanom Markovi-Miloevi pripremili Svetlana VasoviMekina i Igor Mekina. Figura zasluna za viegodinje negovanje stereotipa o Sloveniji, i to u srcu nezavisne i protiv rata orijentisane tampe u Beogradu, upravo u Vremenu, Svetlana Vasovi-Mekina je nainila faux-pas koji je pre svega zanimljiv za razmiljanje o drugim, vanijim i ozbiljnijim problemima. Pitanje novinarske pameti i graanskog ukusa tu nije kljuno, koliko god ilustrativno bilo. Publika vie nema spremnosti ni snage da sama stvara distancu i da u podruje humora smeta zastraujui primer mentalnog provincijalizma i potpunog odsustva smisla za realnost osobe koja je oito bila upletena u razliite oblike kriminala. Nema vie leernosti koja e na ozbiljna pitanja Mirjani Markovi i jo ozbiljnije odgovore koje ona daje reagovati smehom: groteska vie nije prihvatljiv anr javnoga komuniciranja, posle desetak godina uspenoga terapijskoga delovanja. Poto su deceniju proveli smejui se kad im je bilo najtee, rugajui se reimu na ulici i po kuama, oni koji su sauvali izvesni moralni integritet kroz sve uase u Srbiji, a naroito u Beogradu, sada vie ne mogu podneti ovu meru raspada razuma, morala, pravila ponaanja. Reakcije koje su se u Vremenu pojavile dolaze i od ljudi koji su ve godinama na najrazliitijim krajevima sveta zbog politike kojom je vladao Miloevi i koju je dobrim delom odreivao interes njegove porodice, i od ljudi iznutra. Svima je izgleda jasno da vie nije vreme jeftinih trikova, ni u javnosti, ni u mentalitetu Beograana, uvek spremnih da se sa sobom i svojom situacijom zavitlavaju. Intervju sa Mirjanom Markovi zbrisao je sve postojee granice, zloinaka samouverenost je prekipela,

ozbiljnost je neoekivano postala ne samo neophodni, nego i jedini moguni uslov javne rasprave o tome ta uiniti sa prolou koja jo uvek moe da minira budunost. Ili, jo jasnije: ukoliko se ne aktiviraju mehanizmi graanske odgovornosti, budunosti nema naroito ne budunosti u kojoj e duhovitost, distanca, ironija i smeh ponovo imati prostora. Pogled izbliza na situaciju u Beogradu, od pobede opozicije na izborima i pobune poetkom oktobra odnosno zbacivanja Miloevia, nije obeavao mnogo. Suvie ljudi iji su esktremni nacionalistiki stavovi bili iroko poznati u javnosti pojavili su se na televiziji da ponovo objasne svoje stare stavove, sam predsednik Kotunica davao je u izvesnome smislu ton svojim konzervativnim, slabo odmerenim izjavama, dotle da je doekao i javno dezavuisanje u sluaju sa Karlom del Ponte. Veoma mnogo pripadnika starije i mlae kulturne elite, uglavnom ljudi koji su ili javno saraivali sa reimom, ili koristoljubivo utali, razmahalo se po javnosti ispostavljajui raune za svoju lojalnost bilo kome zainteresovanome. Postojalo je i gore denunciranje onih koji bi mogli svedoiti o drugaijoj prolosti, pa su zato postali idealne mete, novi neprijatelji: pre svih pacifisti, ene, predratna alternativa suprotstavljena nacionalizmu. Suvie dugo se nita nije deavalo, suvie dugo se negovao oportunizam a potiskivalo seanje. Kada je konano dolo do akcije hapenja Miloevia, isto tako izazvane prinudnim oportunizmom vie nego stvarnim uivljavanjem u demokratski graanski mentalitet, neka psiholoka barijera je probijena. Izvesno nije re o tome da je u neslavnome poslu dvoje novinara otkrivena strahota naina miljenja i ponaanja vlasti sve je bilo odlino poznato od ranije. Sada oito postoji svest da se na to vie ne sme reagovati medijskom promocijom i brzim medijskim zaboravom, ve propisanim sankcijama. Time ne mislim samo na ono to institucije rade u ime graana, ve na

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

46

47

one postupke graana koji izviru iz nauenog, moda sanjanog pojma graanske svesti. Status realnosti u Srbiji pomeren je posle dramatinoga hapenja Slobodana Miloevia. On je u dva dana natezanja oko hapenja pokazao ne samo da je sada nesposoban da kontrolie realnost oko sebe, ve da to zapravo nikada nije ni bio. Naalost, za sprovoenje sopstvene ne-realnosti imao je na raspolaganju sva sredstva. Znaci te nesposobnosti su to da u est meseci koje mu je nova vlast poklonila na srebrnome tanjiru nije uradio nita ak se nije iselio iz vile na koju slubeno nema vie pravo; u prvome sasluanju dao je savren materijal za najubedljiviju optubu na sudu u Hagu, onu koja je do sada nedostajala o tome da je dravnim novcem plaao rat u Bosni; njegova deca pokazala su otvoreno svoje kriminalne navike; od njegovih pristaa ostali su samo dementni starci. Ni dva dana u zatvoru, a ve su se poeli otkrivati njegovi prsti u piramidalnim shemama kao to je bila Dafiment banka, optueni su poeli da se meusobno optuuju (Kertes, Miloevi i Bogdanovi), broj osumnjienih je porastao. U Srbiji bi mu morali biti zahvalni za tako bedno uruavanje, jer upravo ono moe dovesti do potrebnih promena. Razmiljanje o kazni prebacuje se za to zaduenim institucijama, a u centar posmatranja postavljaju se oni koji su sami bili miloevii, podsticali druge da budu miloevii, maskirali se po potrebi kao miloevii, promovisali miloevie, tolerisali miloevie, utali o miloeviima. Stvarni Miloevi je konano u okrilju institucija koje su ga dugo ekale, a fantomski kolektivni miloevi je sada pred svima, i zahteva kolektivnu raspravu. Primera radi, nedavno je predsednik Kotunica uzeo za svoga savetnika oveka koji se okoristio svakim reimom u poslednjih dvadesetak godina, i jo sebe predstavljao kao nezavisnog novinara i mislioca, Aleksandra Tijania. Kao takvoga ga je sada ve bivi slovenaki OSI predstavio pre nekoliko godina slovenakoj publici. ovek koji je bio Miloeviev

ministar moe sada rei i savetovati ta god mu padne na pamet: reakcije na intervju Mirjane Markovi, njegove nekadanje prijateljice i naklonjene vladarke, pokazuju da je status njegove javne rei zauvek izgubljen, to moda nije oito. Oito je, meutim, da sa njegovim prisustvom Kotunica upadljivo gubi ugled. Miloevievo hapenje bilo je trapavo, nekoordinisano, oito dobrim delom nekontrolisano, i moglo je vrlo gadno da se obrne. Vlast je pokazala da ne vlada u potpunosti vojskom, moda ni delom policije, a svakako se nije proslavila ni davanjem lanih izjava o hapenju pre nego to se ono dogodilo. No sve to je za domau publiku bilo realno, shvatljivo dogaanje, u poreenju sa zastraujuom nerealnou ponaanja bivega diktatora primera radi, njegova telefonska izjava duboko u noi kako pije kafu sa prijateljima i porodicom i udi se kao i svi graani zemlje ovome to se dogaa Moda bi, vie nego prazno nadanje u buenje savesti i stvaranje graanskih vrednosti, upravo to bio onaj udarac koji vraa iz amnezije. Pravoslavni teolog i autor Pavle Rak, poznat po svojim nezgodnim pitanjima svakoj crkvi, predlae u novome broju beogradske Republike stalni javni govor o odgovornosti, stalnu praksu kajanja. Dakle, umesto tehnike koju smo videli kod veine srpskih umetnika, intelektualaca, sportista i uopte svih onih koji su za vreme rata izlazili iz svoje zemlje, a to je da kau da nisu oni izazvali rat, ubijali i pljakali to je naravno tano trenutak je da se uvede drugaija duhovna veba. Da je preklop na realnost neobino teak, a za neke i nemogu, pokazuje promena u pisanju nekada najotrijeg komentatorskoga pera Vremena, Stojana Cerovia, koji sada uporno napada Haki sud, peni zbog albanskih zloina, i prikazuje Srbe kao veite rtve Argumentacija Pavla Raka uz ovaj primer postaje jo ubedljivija, a posredna politika poruka jasnija: da bi stupili u komplikovan odnos sporazumevanja sa spoljnim svetom, Srbi se vie nego ikada moraju okrenuti sebi.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

48

49

Prva ljubav zaborava nema ili o kolektivnome

pamenju februar 2002.
Kolektivno pamenje zasniva se na znanju; veina graana znanjem raspolae u onolikoj meri u kolikoj su dozvolili/primili osnovno kolsko znanje. Dobri aci, izlazi iz toga, nisu u veini meu graanima, ve u manjini, kao to su i u koli bili, a nisu, shodno tome, u veini ni u vladajuim slojevima. Postoje, naravno, pomone institucije, koje bi da nas ubede kako znanje nije potrebno da bi ovek bio dobar, i dobar graanin: takve su crkva, neki pisci, neki intelektualci, i mnogi anonimni loi aci. Sa druge strane, postoji i la o znanju kao znamo, a u stvari pojma nemamo. Dobar primer za ovu tehniku imitiranja kolektivnoga seanja je tzv. Kosovska bitka, u kojoj je u legendarnoj Politikinoj rubrici Odjeci i reagovanja jedan lo ak 1990. napisao da su na Kosovu Srbi pobedili Vizantiju. Sem ovog ekstremnoga primera, veina (loih aka) pojma nema kada su Turci zaista vladali veinom dananje Srbije, kada padaju poeci srpske Renesanse, kada je bila despotovina, kakvu je politiku vodila kneginja Milica, otkuda dolaze naracije o porazu na Kosovu polju, kako je nastao kult Lazara, i slino. Drugi primer je upotreba glagola znati u delu svakako najpoznatijeg srpskoga ivog akademika i pesnika, Matije Bekovia. U njegovoj poeziji, pesniki subjekt repetitivno, do opsesivnosti, zna ta se kae, ta drugi hoe da kae, ta drugi nee da kae, ta drugi zna da ja znam da ti ne zna a znao si, i tako u beskonanost. Omiljena uzreica nacionalista-loih aka, kada hoe neto da dokau, jeste zna se, ili u pitoresknijim verzijama, i vrapci znaju, svi znaju, u svetu nema, i slepac vidi, i slino, koje bi trebalo da pokau kako znanje nije nikakvo posebno dostignue, jer ga svi imamo u svome srpskome biu. Slika znanja na nivou krvi, urina, sperme, pljuvake, znoja, ili

drugih telesnih izluevina, karakteristina je za svaku ikonografiju nacionalizma, izvesno ne samo srpskoga. Minimiziranje znanja, kolovanja, nauke, pameti sve to spada u osnovni konceptualni aparat nacionalizma. On je neophodan da bi se pojedincu u naciji dao telesni legitimitet pripadnosti, potvren legitimitetom roditelja. Biti Srbin ne moe se nauiti Na drugoj strani, nacionalizmu je nuno potreban intelektualni autoritet, za koji nikada nee biti suvie loih aka i loih graana-kandidata, spremnih da lau o svome znanju, da prikrivaju svoje znanje ako ga imaju, ili da ga ak popljuju i odreknu ga se. Staza slonova po kojoj se trupka u kapitalizam donela je jo jednu varijantu, koja moe da se uspeno saivi sa nacionalistikom imam, nije vano da li znam. Legendarni TV razgovor Brata Karia u prisustvu nagraene novinarke i guvernera Dinkia, koji je, sasvim deplasirano, smatrao da treba da upotrebi znanje, to pokazuje u akutnoj varijanti. Jedino ako se sve to ima na umu, moe se odgovoriti jednoj savreno naivnoj stranoj posmatraici moderne Srbije, koja me je pitala kako je moguno da se svi ivo seaju Kosovske bitke od pre est vekova, a kompulzivno zaboravljaju Vukovarsku bitku ili opsadu Sarajeva od pre deset ili est godina. Odgovaram joj da upravo sluam BK vesti, na kojima spiker kae da je neto deur, ali nije i de facto Odgovor je paradoksalan, jer i u njenome jeziku bi spiker rekao de ire. Ali tamo je to znanje, kod nas neznanje, s tim to e u njenoj zemlji moda Akademija u nekome trenutku savetovati da se promeni smeno izgovaranje latinskoga jezika, koje je dokaz jednoga tipa znanja, zastareloga znanja. A kod nas e Akademija, mnogo verovatnije, i dalje proizvoditi knjievna, umetnika i nauna dela koja za narod hvale narodnu mudrost, uz dobro skrivanu produkciju potenoga znanja. Onoga znanja, koje bi spikera spreilo da pominje deur (umesto de jure) ili

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

50

51

eveningen (umesto Sheveningen) primeri sa BK SAT TV od danas, 4. februara popodne. Recimo da je sve to zabava sitniara, zadovoljstvo koje se moe imati kada spavate na jastuku iji je lingerajski volan dobro ispeglan, nita vie. Ali naalost, nije vie, ne posle opsade Vukovara, opsade Sarajeva i Srebrenice. To su sve znaci relativizacije neznanja, koje nuno povlai cenzuru kolektivnoga pamenja, neodgovornost, nastavljanje istoga, uruavanje svake neposredne budunosti ako ve dalju ostavimo postranzicijskim utopijama. Negovanje neznanja ugroava seanje. Dokaz oni koji odbijaju seanje i odgovornost najee preuzimaju ponaanje loih aka. Nisam znao, sa razvijenom formulom mediji su nam skrivali, lagali, nismo imali para za nezavisne novine je zapravo isto to i nisam bio na tome asu. Jue je ista BK TV intervjuisala ake o kolskim programima koji su, pogodili ste, suvie obimni, dosadni, ne pruaju ono to nas zanima i slino. Ideologija neznanja je deiju lukavost prikazala kao neto sasvim ozbiljno, upliui izjavu ministra za obrazovanje, koji je, kakav god da je, oito odgovarao na sasvim drugo pitanje Suvie obimni programi su deiji izraz, koji lako prevodimo u jezik kolektivnoga pamenja mnogo je bilo svega na svim stranama, sa kontra-udarom o naim rtvama kojih je po definiciji bilo vie; dosadno je stalno ponavljanje istih stvari (kao recimo odgovornosti) hoemo da ivimo, sa kontra-udarom o igri katarse koja nije dovoljna iz usta ni manje ni vie nego Vojislava Kotunice; ono to nas zanima je naravno budunost, pare nepotrebno prevoditi, formula je ista kod desetogodinjaka kao i kod pedesetogodinjaka. A naroito ono to nas ne zanima, to ste vi koji nas podseate. Otuda je omiljeni novi lik neprijatelja kobni mranjak koji zahteva kolektivno seanje i razmiljanje o odgovornosti, u najgorem sluaju odgovornost samu. Kako da ivimo kada jo nismo uutkali sve koji se seaju? Zanimanje meu-

narodne zajednice ponekad zakai seanje i odgovornost, i to je jedino podruje male nedoumice, koja se obino reava agresivnim reanjem za unutra i konfuznim mahanjem repa za napolje. Sem, naravno, Hakoga suda, koji ne plaa, ve naplauje. U tome smislu, deur je de facto znak kulture u kojoj nema mesta kolektivnome pamenju, zato to nema znanja. Kao to narodna mudrost konstatuje da se prva ljubav ne zaboravlja, da je ona osnova naeg emotivnog identiteta tako, naalost, i kombinacija znanja i kolektivnoga seanja ne moe da se izbegne u stvaranju graanina, dobroga graanina. Drugim reima, bez Hakoga suda ne moe se ostvariti potovanje osnovnih demokratskih principa. ake treba dovesti do transfera, do faze u pedagokome procesu u kojoj vezanost za uitelja zamenjuju vezanou za predmet/e. Analogija sa graanima je jasna. Kada lokalni loi aci nacionalni mudraci proglase traganje za Radovanom Karadiem progonom pesnika, dok Mladia vercaju kao keca u rukavu, onda treba izvui tee kolske primere: Hitler je izvrio samoubistvo u Vujoj jami, kako se na nirnberkome sudu ne bi dokazalo da je bio lo slikar.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Posrbljavanje Francuske
maj 2002. Da li je istina da nita na politikoj sceni ne moe biti gluplje od desnice? U Francuskoj svakako da, u drugim sredozemnim evropskim dravama takoe. Lepih primera bi se nalo u latinskoj Americi, i tako dalje, irom nesrene planete, koja jo nigde, ali ba nigde, u ovome trenutku nema pristojnoga politikoga sistema. Takvoga, recimo, u kojem bi se dobro oseali, i u koji bi bili priputeni, oni koji su se dovoljno napatili u ratovima za jugoslovensko

52

53

naslee. Pre nego to se odluimo na duboke postvoskresne refleksije o tome koliko to nismo ni zasluili, jer smo, kako rekoe prizvani crkveni dostojanstvenici na mnogim televizijama ovih dana, suvie marili za novac, ostanimo u podruju slika: jedan politiki klovn, irak, uspeo je da uz pomo veine, udari u niu pozadinu glupljega klovna, Le Pena. Moda nikada ranije u modernoj istoriji Evrope nije jasnije pokazano koliko je glasanje efemerna stvar, koja ima samo tehniko znaenje: biramo nekakvu ekipu veinom, glasova, da bi se ona bavila manjinama i pojedincem, jer to je jedini sadraj demokratije. Oekivati vie od demokratije je neodgovorno parlamentarne, naravno. Glasanje za boljega klovna nije prolo bez zabave: prodaja tipaljki i gumenih rukavica, sa kojima su nevoljni birai iraka paradirali pokazujui zorno svoj stav, naglo je porasla. Trebae im i u budunosti: garnitura uspenijega klovna do nosa je u finansijskim aferama, zloupotrebi poloaja (stvari se vuku ve skoro deceniju), a sluzavi trag u javnosti podrazumeva i nebrojeno mnogo puta hvatanje u lai. Dodue, sam irak nije osuivan za fiziki napad na poslanicu druge partije, kako je to sluaj sa Le Penom. Hvatate neke paralele? Mnoge, sem jedne: irak se kune u republiku, jednakost i slobodu. Ostanimo pri republici: u drutvu u kojem je notorna stvar da poslanik koji je tukao, nareivao da druge pretuku, uestvovao u ratnom ubijanju i pljakanju, sa neizvesnim ishodom u broju rtava u svim ovim aktivnostima, sreno nastavlja parlamentarnu karijeru, u drutvu u kojem premijeri i mnogi drugi na najviim mestima oijukaju sa kraljevskom porodicom i crkvom, u drutvu u kojem afere i ubistva nisu ni naeti skoro dve godine posle promene vlasti republikanstvo je moda jedina taka potpunoga ne-paralelizma, nerazumevanja ta se to u Francuskoj

dogaa. Sve drugo se moe smestiti u oblike koji su poznati, nai. Republikanstvo je savreno neprozirno. Republikanstvo nije neka francuska specifinost. Potovanje osnovnih principa dogovorenih kolektivnih ciljeva, regulisanih ne samo zakonom nego i starim dogovorima zasnovanim na etici koja u monarhijama ne vai, dananje evropsko republikanstvo je spomenik izvesne kulturno-antropoloke konstante, nekoga mentaliteta. Ono, kao u Holandiji ili Velikoj Britaniji, moe iveti zajedno sa monarhijom, ili moe, kao u Irskoj, Nemakoj i Francuskoj, biti nosei znak promene koja je jedanput postignuta, i posle koje se ni pod kojim uslovom ne moe nazad u britansku imperiju, diktaturu, ili monarhiju. Republikanstvo je kada holandska vlada kolektivno odstupi, jer je nekakav institut za rat utvrdio odgovornost za pokolj u Srebrenici, i to za vreme prethodne vlade. Stvar se u Holandiji vue ve tri godine: gledali smo nadute generale na televiziji, kako poriu svaku odgovornost, gledali smo vladine predstavnike kako superiorno prebacuju odgovornost. Na kraju su rezultati naunog istraivanja u disciplini istorije ne sudske medicine prinudili one zapravo najmanje udaljene od same akcije da izvedu javni in kajanja. Hoe li se suditi samim holandskim vojnim zapovednicima? Moda u Hagu? Uopte nije iskljueno. Odlino proirenje teme za srpskoga ministra pravde, koji svaki put kada se spomene Hag zahteva hapenje veega broja Albanaca i Hrvata eto mu sada i Holanana. Dalje izvlaenje paralela sa Srbijom, gde se niko ne kaje, bilo bi muno. No ponaanje holandske vlade, neposredno pred izbore, lep je primer republikanskoga mentaliteta: moda e im ovaj in obezbediti neto dodatnih simpatija biraa, ako je pretpostavka da birai reaguju na etike inove. No kljuno je to, da je ogovornost na vlasti neto potpuno drugaije od line odgovornosti, te da prema tome

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

54

55

odgovornost vojske, koja je pod neposrednom komandom vlade, prelazi na vladu. Umesto da se eka da ruka pravde po mnogim krivinama stigne vojsku, eka se prsima na onoj taki na kojoj pravda prvo udara. O izbegavanju pravde vlada ne sme ni da misli, jer bi time dala namig graanima da se isto tako ponaaju. Naravno da u svakodnevici neki graani rade upravo to, ali vlada, zaboga, NE SME. Kada jednostavno pravilo NE SME doe do neke glave, moemo rei da je roeno republikanstvo. Republika Srbija je, reeno slikama, jo uverena da do toga poroaja moe doi bezgrenim zaeem. Republikanstvo ne znai potpunu zatitu od postupaka koje emo, opet sluei se slikama, nazvati posrbljavanjem. U Holandiji je upravo ubijen Pim Fortojn, desniarski lider koji je zahtevao zaustavljanje useljavanja muslimana. Dogaaji u Francuskoj oito su pomogli rastu emocija. Moe se desiti da istraga potroi mnogo vremena na traenje ubice, ili ak da ga nikada ne nae: razlozi za to nenalaenje izvesno e biti sasvim drugaiji od nenalaenja vinovnika ubistva Slavka uruvije ili nestanka Ivana Stambolia. U Holandiji e istragu naime raditi moda nespretna i glupava, ali izvesno policija koju, bez slepih taaka, kontrolie Parlament. Republikanstvo je, izmeu ostaloga, i nain miljenja: kada se u Belgiji otkrije lanac pedofilstva, zakljuak graanina-republikanca ne moe nikako biti da su Srbi manje skloni pedofiliji od Belgijanaca, ve da su u Belgiji, za razliku od Srbije, pedofile otkrili. Vratimo se irakovome republikanstvu. On nije imao posebno teak posao da istie republikanstvo, jer se to jedino od njega i zahtevalo na izborima koji su za njega poniavajui. No ponienje kandidata je kljuan znak demokratije: uopte nije vano kakav je kandidat, ako garantuje minimum da nije faista, koji po definiciji ugroava demokratiju. Ve uveliko posrbljeni Le Pen mogao je svoj poraz komentarisati tipinom izjavom savremene nam beogradske

TV debate krivi su sovjetski metodi iz prolosti. Iz situacije posrbljavanja, zamislimo izbore na kojima bi birai morali da razmisle da li uistinu hoe Vojislava eelja ili novoga Velimira Ilia, koji uporno istrauje nacionalno poreklo kolega-politiara, ili bi ipak eleli garanciju graanskih vrednosti odnosno republikanstva? Ko je srpski politiar koji bi mogao nositi minimalni teret zatite tih osnovnih vrednosti? Posrbljavanje je globalno uspeniji proces od postajanja republikancem. Za bilo koga ko trai vei izazov, republikanstvo je jedini izbor u toj dilemi. ime da to postigne? Na poetku sam tvrdila da je desnica gluplja: to se, u svim primerima koje sam navela, najbolje vidi na kulturi. Nijedna od evropskih (pa ni ostalih) desnica nije proizvela zanimljivu kulturu, sem u opoziciji. Izbor izmeu teodulije i republikanstva mogao bi dakle biti vrlo kreativan...

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Redovno stanje
avgust 2002. Odgovornost za pisanu i izgovorenu re se materijalizovala: dovoljno da se mnogi osete sigurnim, drugi uplaenim, trei, najmalobrojnijim, pozvanim da se zapitaju o mogunim prekoraenjima. Ne mislim, dakako, na grupu koja pominje verbalni delikt svoje mladosti, pre svega stoga to ga se ja vrlo dobro seam: jako busanje u grudi obino je udrueno sa nadom da ostali koji se seaju nee smeti nita da kau. Ja smem, ali sam to radila kada herojima nacije nije drhtao glas od straha: sad mi se malo gadi. Mnogo vanije je to to je sada jasno, kao nikada ranije, da mnogu putanju pjesnike i novinarske rei prati krvavi trag. Najvanija re u ovoj reenici je SADA, jer ukazuje na dubinu i rairenost

56

57

lai o tome da se deava neto posebno, dosada nepoznato, takorei vanredno. A jedino to se promenilo je odnos snaga, tako brz i iznenadan da je zatekao krilatu pjesniku i novinarsku re u klupskoj fotelji i sa aom viskija u ruci. Kako bi i mogli reagovati, kada se nije deavalo u uobiajenim prostorima odluivanja, sa rtvama udaljenim u proseku 200-400 km u bilo kojem pravcu! Stoga veliki etiki znaaj vanrednoga stanja ozbiljno ometa trazastraivanje tipa ko se s kim viao: naravno da su svi koji su u tim vremenima hteli da budu vieni, i koji su time profitirali, sedeli sa ubicama za koje su znali da su ubice, sa kradljivcima koji su im davali po koju mrvu, sa laovima ije su im lai pomagale, sa nasilnicima koji su tukli druge, a mogli su i njima da naprave uslugu, sa zvezdama koje su spavale sa zloincima, pa bi moda u oajanju i sa njima, sa domainima i domaicama koji su hranili i pazili zloince, i tako dalje. ta je u tome svetu znailo napisati stotinak pisama podrke ubicama ili napada na protivnike? Sia (mislim na honorar), u poreenju sa ozbiljnijim spisateljskim poduhvatima kao to su feljtoni, romani, intervjui sa velikanima, njihove biografije, itave edicije i glanc-asopisi, izguslane kasete, patriotski sajtovi na internetu, CD-i! Granice srpskih svetova beznaajno su se pomerile posle oktobra 2000: ta beznaajnost skupo je plaena. U drutvu u kojem se nije htelo, i jo se neka da se razgovara o odgovornosti za rat, rat je u obliku opte brutalizacije svakodnevice uao u svaku glavu i svaki dom. Koliko je duboko brutalizacija prispela, moda najbolje pokazuje Stojan Cerovi, koji posle ubistva premijera jo uvek krivi Karlu del Ponte za stanje duhova u Srbiji, a Amfilohija alje crkvenim vlastima: pa one su ga poslale da zatruje (brutalizuje) obred! Moda e ga kolege ukoriti to nije jae zagrmeo o bratomrnji koja je ubila inia da smo svi lepo ostali slona srpska braa s eponimskim (nebesnim) Zvezdanom, nita se ne bi dogodilo...

Socijalna groteska Miloevievoga doba lepo se nastavila u novome, jer konano, koja e se ozbiljna politika baviti beogradskom i srpskom povrnou. No pod beogradskom i srpskom povrnou uspeno je vrela, bez prodora kiseonika, trule koja se nagomilavala od 1987, tanije od 18. januara te godine, i humoreske o Vojku i Savlu u Politici, da bi eksplodirala 12. marta, ali ovoga puta u lice sredini u kojoj je nastala. Vanredno stanje moralo je biti redovno mnogo, mnogo ranije. Poto nije, danas moe biti samo redovno, sa punom sveu koliko i kako se greilo za vreme mnogih vanrednih godina. Vanredni ispadi za vreme toga redovnoga stanja su, umiljato reeno, pitoreskni: ministar pravde pominje smrtnu kaznu, ime direktno ugroava jako udaljeni izlaz iz tunela u Evropu, ali to je jo mnogo gore, poziva na dalju brutalizaciju; unakaeni leevi pobijenih kriminalaca, uz fotografije provoda istih u Monte Karlu, dok su jo bili ugledni srpski poduzetnici-patrioti, daju sirotinji lani utisak da je neto gotovo (zasluena kazna), dok istoj sirotinji po kuama jo sede, piju, fiksaju se i biju oevi i sinovi koji su ubijali drugu sirotinju; konano, na sve strane poneko ko bi hteo nekome da podmetne svoj stari raun za isplatu. Budimo jasni: mnogo ubedljivije od zabrane ogavnoga lista bilo bi da je postojao deo javnosti u kojem se taj list analizirao i klasirao, sa dobrim razlozima pretpostavljam u kantu za ubre. Prodani novinari i pjesnici morali su imati kritiare, a dozvolite da podsetim na osnovu svoga primera, veina se uglavnom posveivala uutkivanju takvih na optu sramotu retkih kritiara. Mediji jo uvek ne bombarduju javnost dokazima o ratnim strahotama, pa e moda neko pomisliti da je sve reeno. Dijagnoza mora sresti svoju terapiju na grobljima, sa pravilno izvedenim obredima za rtve, u javnosti, sa overdozom istine bez nacionalnih obeleja, i sa budnom javnom panjom da nikoga po zatvorima ne mue, siluju, eaju ili izglauju, pa ni Cecu i Miru.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

58

59

Birajmo neodgovorno
oktobar 2002. Svako bira koga hoe i ko mu padne na pamet, to je prirodno, to je njegovo pravo..., komentator o izborima na BK TV. Ovo simptomatino razumevanje demokratije uistinu jedino odgovara situaciji u kojoj su sve izborne parole oko zna, zna se, znamo i slino, i u kojoj je do zadnjega trenutka najvanije za veinu kandidata bilo da tuaka i vrea druge. Ako se dakle od nevolje saglasimo sa crnim nacionalistima, da postoji neto to bismo mogli nazvati srpskom demokratijom, onda je to demokratija u kojoj je najmanje vano razmiljanje o inu biranja, jer se ionako sve zna unapred, i razlozi za biranje lee potpuno izvan demokratske prakse, odnosno svakodnevice. No ako struni komentator izbora smatra da je to prirodno, i da je to upravo glavno pravo graanina u demokratiji, a uz to jo glava vanoga dravnoga tela, Dragoljub Miunovi, bezbrino prorie ko e biti predsednik, umesto da grobno uti jer predstavlja dotino telo, onda je srpska demokratija u vrlo loem stanju. Pre svega, demokratija nije nita prirodno, ve neto drutveno, zavisno od konvencija i dogovora. Dalje, izbori su samo tehnika faza demokratije za formiranje organa vlasti, a glavno u demokratiji je sve ono izmeu izbora, ponajvie zatita manjine i pojedinca, a nikako veine. Konano, graanska dunost se ne isrcpljuje time to e se graanin zadovoljiti, alaj, time to je uradio prvo to mu je palo na pamet, ve je pre svega u tome da graanin budno pazi potuju li se ljudska prava, zakoni, uljudnost sporazumevanja, i tako dalje. Jednostavnije reeno, pravo graanina nije da bude budala, a jo je manje to njegova dunost: umesto da bira kako mu padne na pamet, i bilo koga, graanin mora razmisliti hoe li glasati za svog omiljenoga kandidata, ili moda za nekoga koga tee podnosi, ali to doprinosi atmosferi u kojoj e njegova opcija, kao i on sam, moi da preivi.

Graanin koji razmilja o svome pravu glasae moda u drugome krugu razliito od prvoga, jer ga je osnovno politiko iskustvo zadnjih petnaestak godina nauilo da prepoznaje znake teritorijalno/koljakih ambicija: novi Prijatelj Jevreja uistinu ne predstavlja enigmatski izazov. U nastavku svoga komentara, citirani strunjak je pominjao kako je tranzicija daleko odmakla, ili da je bar uveliko poela. Od toga sigurno nema nita: tranzicija iz socijalnopolitiko-kulturnoga haosa u haos kapitalizma, u kojem e prava slabih (mladih, starih, siromanih, bolesnih, neprivilegovanih) biti izvesno smanjivana za raun jakih, moe da se izvede sa manje tete jedino ako se sprovodi demokratija koja nije nimalo prirodna, sluajna, arbitrarna: ona se sastoji od beskrajnoga dogovaranja, kompromisa, odmeravanja, poputanja. Takoe se sastoji od stalnog obrazovanja javnosti, da graani nikako ne bi bili budale kada biraju. Graani moraju da budu iscrpno obaveteni dakle, da vredno ue o mnogim stvarima: izmeu ostaloga, treba da saznaju (otkriju, shvate, proitaju, uju) da demokratski izbori u Evropi nedvosmisleno pokazuju kako je evropska levica pametnija od evropske desnice, ali da izborni uspeh desnice zavisi ne samo od glupljih, nego i od pametnijih biraa, kao to pokazuje primer nedavnih francuskih izbora. Bolje desnica, nego faizam. Naravno, u domaem kontekstu ova fina granica teko moe da se trasira, kao to je zauvek izgubljena i mnogo uoljivija razlika izmeu levice i desnice, zahvaljujui vrednome radu na problemu od strane Miloevia i supruge mu, punih trinaest godina. Biragraanin u Srbiji, dakle, morao bi da bude jo pametniji od drugih, vie privilegovanih biraa-graana u Evropi. Tu smo podjednako na podruju utopije i paranoje: utopije, jer je to zasada nemoguno, paranoje, jer veina biraa u Srbiji to iskreno veruje... Glasa koji zna da ne radi nita prirodno, i nita to bi mu palo na pamet, umee da oceni kandidata koji nije zavrio posao a hoe novu vlast, koji

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

60

61

tuli o ustavu ali ne i o smanjivanju ogromnih ingerencija poloaja koji hoe, koji proglaava konflikte unutra a ratove samo to nije, koji je uspeo da pokvari odnose sa veinom suseda, koji uveliko gudi o teritorijalnim pravima a uz stalni refren o dravi zakona, i koji je ukratko opasan kandidat u opasnome vremenu. Bude li taj kandidat ipak izabran, graanin koji ne osea krivicu to je glasao kako mu je palo na pamet, i koji ne misli da je demokratija slina korovu (prirodna), mora da se pripremi na viegodinji otpor looj politici koju e izabrani predsednik, ukoliko se iole dri svojih rei, morati sprovoditi. No i to e mu biti lake nego onom idealnome graaninu srpske demokratije kome prvo glasanje pada na pamet, zatim mu lem prirodno pada na glavu, kao i mrak na oi. A posle svega, jedino to moe da kae o svojoj odgovornosti je da su to i drugi radili. Tako dolazimo do kljune uzrono-posledine povezanosti demokratije i odgovornosti. Samo se, zapravo, u kulturi u kojoj svi, sve do nedavnih pacifista i opozicionara u Miloevievom reimu, toliko mrze razgovor o odgovornosti, da proglaavaju krivcima ljude koji se za takav razgovor zalau, moe dogoditi da se graanima predlae da glasaju kako im padne na pamet.

nepoznata u javnosti? Da li su beogradski i srpski mediji zgrabili ovu jedinstvenu i fascinantnu temu koja uistinu pokree pitanje odgovornosti, skida tabue i radi posao za lenje, obazrive i uplaene? Naravno da nisu. Teinu je dobilo jedino razmatranje hoe li Plavika svedoiti protiv Miloevia ili ne. Uznoenje u visoke pravne i etike sfere, poniranje u koncepte legalizma i zakonskih dometa, meunarodno pravo u svim finesama, ukratko pokrenuto je sve to se uopte moe postaviti kao problem sem osnovnog pitanja: ta je osueni radio da bi bio kanjen? Ovaj savreni nesklad u obradi tema zasluuje tanije ime. Re je o perverziji. Graani su naprosto opljakani i lieni prava da o informacijama presuuju na osnovu koliko-toliko prihvatljive i objektivne predstave o stvarima koje se dogaaju. Autocenzura veine ljudi u medijima i oko njih dobila je uistinu kancerozne oblike ije posledice na javni razum i graansku svest mogu od sadanje situacije pa nadalje imati samo katastrofalne posledice. Situacija nije mnogo daleko od one krajem 80-ih kada su slina cenzura, lokalna trka za vlast i neprimerena veliina medijske mree u bivoj Jugoslaviji doveli do medijskog rata, direktne pripreme za pravi. Moda danas novinari ne pripremaju graane za rat, ali sasvim izvesno vaspitavaju javnu glupost koja je uvek spremna za rat. Nije re samo o tome da se trivijalizuju ozbiljni razgovori niti o tome da se uporno favorizuju stvaraoci linosti za koje se zna da e u lakrdiju ili bljutavost pretvoriti svaku temu, ve o tome da se ne samo izbegavaju nego i medijski stigmatizuju linosti koje izvesno imaju drugaiji pristup. U normalnijim okolnostima mediji bi uurbano traili ono to se na zapadu zove kontroverzna linost, nekoga ko ne misli kao veina, nekoga ko se izdvaja, a u najboljem sluaju provocira veinu. U srpskim medijima zvezde su oni koji uporno glade veinu niz dlaku, a ne libe se ni ljubljenja u krvlju umazanu njuku zveri, koja je postala imaginarno srpsko kuno

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Pandorina kutija
decembar 2002. Ljiljana Nestorovi je iznela zanimljivu tezu da je Biljana Plavi jedina koja je do sada priznala krivicu za ratne zloine u jugoslovenskom ratu budui da je kao ena bila spremnija da se suoi sa realnou, i premda sama misli da to ne treba da utie na smanjenje Plavikine odgovornosti niti smanjenje kazne, to je svakako hrabra izjava u Beogradu, Ljiljana Nestorovi podstie ene da i o tome razmiljaju. Kako da to uine ako je izjava Biljane Plavi praktino

62

63

ljubime, poinioca ili branioca principa da ubistvo drugoga ima smisla i opravdanja. U doba rata Biljana Plavi je u nacionalistikoj tampi slavljena kao junaka devica. Njeni poljupci zastavi, zloincima, rukama naoruanih popova i slini sakralno-erotiki prizori bili su masovno beleeni i poetski opisivani. No ni opoziciona tampa nije vreala Biljanu Plavi, njen fiziki izgled ili navike. Najgore to se o njoj reklo bilo je da je nepopustljiva, gvozdena, elina itd. Za protivnike odnosno protivnice veinskog miljenja danas nekadanji protivnici su se nali na zajednikom terenu vreanja sa seksualnim znakom o emu je Ljiljana Nestorovi jasno govorila. Preuzimajui bedan trik jednog od svojih korespondentnih pajtaa i verovatno najveeg novijeg knjievnog domaaja alkoholiziranog ambasadora, novinari Vremena, a naroito glavni urednik, preuzeli su uvredu guzate babe kao figuru, iako su vitlali njome nad glavama retkih i, gle uda, preteno ena koje misle da o odgovornosti treba odgovornije govoriti. Figura nije bila upotrebljena ni za Mirjanu Markovi, ni za enske figurine iz njene partije, ni za Bubu Morinu, ni za proroice, pa bogme ni za Isidoru Bjelicu dok je jo bila na drugoj strani, od urednika Vremena, a nekmoli, recimo, za Biljanu Plavi. Svaka ast tadanjem uzdravanju i panji prema stilu. No ta je sa dananjim veselim rasputanjem, ili su moda nastupi Sonje Biserko i Natae Kandi izazvali burnije junake emocije nego nastupi pomenutih ena. Ili su se moda okolnosti toliko promenile i tako teko podnosimo pogrean ton u savrenoj harmoniji i srei dananjice, ili je gospodi ozbiljno popustila pamet. Ostavljam svakome da nae svoje reenje. Jedno je izvesno: Ljiljana Nestorovi je otvorila Pandorinu kutiju, a bilo je i krajnje vreme. Seksualni nasrtaji, verbalni u javnosti

telesni u tajnosti, moraju postati tema razgovora ukoliko tema postane i odgovornost za rat i zloine. Jedino nisam sigurna da je u kutiji na dnu, kao u mitu, ostalo ita od nade.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Vreme karnevala
februar 2003. U Evropi, pa i u nekim balkanskim zemljama recimo Grkoj, poelo je karnevalsko doba pust, mesojee, ludovanje pred veliki uskrnji post. Konano u Hagu, g. eelj je u skladu sa kalendarom ponaanja izneo nekoliko svojih duhovitih primedbi, ravnih onima koje su nam ostale nekima u seanju, a nekima direktno u oku, grlu ili lobanji o zaralim kaikama, recimo. Tokom karnevala sve je obrnuto: tako sudije u svakodnevnoj odei garantuju pravinost, premda istoga g. eelja nisu mogle kazniti ak ni za pucnjavu, pretnje orujem, premlaivanje, lomljenje vilica, isterivanje dece iz obdanita, nasilno preseljavanje, krau, polivanje vodom, psovanje, pljuvanje, vreanje i razne druge nestaluke koje je isti izvodio uglavnom izvan doba mesojea. No karneval je, i eelj e morati da shvati da upravo smeno odevene sudije sa jo smenijim perikicama na glavi odluuju o njegovoj sudbini, te da se njihovom karnevalskom izgledu veruje vie nego njegovoj prirodno uvijenoj palestinskoj marami oko vrata. Trebalo je misliti na bolju masku, mnogo, mnogo ranije... No svet postavljen na glavu tokom karnevala nikome ne prata: tako oni koji su bili protiv rata i pre NATO bombardovanja, moraju priznati da zastupaju isto stanovite protiv rata u Iraku kao i g. eelj, i zbog toga ne treba da se manje zalau protiv rata. Pola Francuske je sa gaenjem glasalo za iraka, da ne bi doao Le Pen.

64

65

Sada irak zastupa miroljubivu Evropu opet treba zaepiti nos, i ne skrivati isti cilj. U izvesnome smislu, karneval je jako dobro doao Evropi, da ljudi shvate kako izmeu razliitih stepena i oblika ludosti razuman ovek moe da nae svoj put i svoju autonomnu odluku o svom integritetu. A ludila ima na pretek: premijera Blera su u britanskome parlamentu podrali konzervativci, a napadali ljudi iz njegove partije. No, premijeru Bleru je vanije da pobedi na narednim izborima, a to moe postii samo ratom (v. primer ge Taer pre dvadesetak i vie godina sa Foklendima), nego da sauva razum, ugled, i ta ve spada pod taj kostim. Teko je zamisliti odvratniju scenu nego posetu nekoliko pacifista Dauning ulici broj 10: dok su ovi razumni ljudi i ene sve vie gubili nerve sa premijerom koji je uporno govorio o nunosti rata kako bi britanski graani ostali i dalje duboko paranoini, on je postajao sve mirniji i zadovoljniji, a zato i ne bi, jer se moe do volje u sebi podsmevati ljudskome zanimanju bednika koje mue savest i ovenost, budui da nemaju ni mo, ni elju za njom. Sa druge strane kanala, premijer irak moe samo da zadovoljno trlja ruke, jer su mu engleski mediji, naroito oni u vlasnitvu Ruperta Murdoka, koji bi duu dao za jo jedan veliki rat, prikazavi ga kao crva (naslovna strana Sana, sa francuskim tekstom), nainili najveu besplatnu politiku uslugu. To jo uvek ne znai da e glasai uistinu i izabrati Blera i iraka: re je o igri sa sasvim karnevalskim pravilima o svetu naglavce. Pa u emu je onda razlika izmeu graana koji su glasali za eelja, i onih koji su glasali za Blera i iraka? Prvo, to za eelja nee vie glasati, a za ovu dvojicu izvesno hoe, sem ako se njima samima pre izbora ne smui politika karijera. No sem ove vrlo formalne razlike, postoje i neke suptilnije, koje pokazuju da je u Srbiji karnevalska atmosfera potrajala preko granica razumevanja ta je karneval, a ta bi trebalo da bude ostali, normalni deo ivota. Naime i irak i Bler su na izborima nastupali kao ljudi uglavnom iste (ne kriminalne) prolosti, a eelj je najvee izborne uspehe

imao kada je njegov krvavi trag bio najsveiji. ak se ni skandalozna italijanska situacija, u kojoj je najbogatiji graanin istovremeno i najmoniji, i veselo ree zakone po kojima bi ga mogli goniti, ne moe porediti sa time, jer za Berluskonija nije potvreno da je lino nekoga tukao ili neto jo gore... eelj u Hagu je karneval, i moe trajati samo odreeno vreme, a posle izvesno sledi post. Kada e se odrediti post za eeljeve birae, mnogo je ozbiljnije pitanje. Kada bi se umesto o lustraciji, koja ima smisla ukoliko su postojale jake institucije a znamo da nisu i umesto zahteva da se prekine insistiranje na odgovornosti, uli ozbiljni razgovori o odgovornosti, i o krivicama i nepravdama nanesenim drugima, grupama i pojedincima, eeljevi birai bi se moda ugrizli za jezik. Nevidljiva grupa nema za koga da glasa, jer su njeni lanovi konano ugledali sebe. Karneval prestaje prepoznavanjem maski i gledanjem u ogledalo. Na zavretku karnevala, kralja luda simboliki spaljuju, bacaju u vodu, ili na drugi brz i efikasan nain predaju zaboravu. Neto ozbiljno i duboko nije u redu sa kulturom u kojoj rituali stalno traju, i teko se prekidaju, ili se uopte ne mogu prekinuti. Umesto identiteta posle rituala prelaska odnosno inicijacije, koji je steen, dakle socijalizovan i stoga podloan kritici, svi su stalno u inicijaciji, koja se proglaava identitetom. Stoga niko nije na lokaciji koja se za njega predvia, svaki pojedinac je vei od svoje grupe, nema kooperativnosti ali ima stalnoga prebegavanja u druge grupe, isto tako nestabilne. Svako malo potrebno je izmisliti neprijatelja da bi se borba-inicijacija stalno odravala; neprijatelj mora biti beznaajan (aica) i svemoan u isto vreme, da stalno die glavu, jer je samo ogledalska slika dominantnoga nestabilnog identiteta. Neprijatelju (unutranjem, od spoljnjih nas je meunarodna zajednica utivo udaljila) se danas najvie zamera upravo ono to najvie ugroava nestabilni identitet seanje. Jedina stabilnost koju za sebe moe obezbediti nestabilni identitet je paranoina stabilnost. Zato NA

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

66

67

identitet i sve to mu pripada (teritorije, istorija, kosti i ostalo) stalno neko krade, zato NAS mrze samo zato to smo..., premda jo nismo nita posebno; zato je smiljena jednaina o genijalnosti i originalnosti koja je takva i tolika da je niko ne moe razumeti. Inae, karneval e kalendarski trajati do 4. marta.

50 godina NIN-ove nagrade za roman godine

mart 2003. NIN-ova nagrada za roman godine, ustanovljena 1954 dakle, prvi put dodeljena za roman objavljen 1953, dobar je istorijski primer za suavanje kulturnog i komunikacijskoga prostora koji inae omoguava jedinstveno mnogojeziko sporazumevanje. Nastala iz ideoloke potrebe kontrolisanja kulture, i pravilnoga zakljuivanja da je za irenje ideologije kljuna naracija filmska ili prozna, dakle privlaan mit, NIN-ova nagrada za roman trebalo je da obavi jo nekoliko vanih misija: da ubedi javnost kako postoji knjievno nadmetanje, da ubedi pisce kako postoji motivacija slave i bogatstva, sem sveprisutne dravne selekcije, i da ubedi publiku kako ideologizovana kultura moe da proizvede zanimljivu, dobru, i nadasve itljivu knjievnost. Uz postepeno sve vii stepen tolerancije, ovaj trei cilj bio je sasvim realno ostvarljiv. Sprega mita i ideologije, oblikovana po uspenom modelu sprege mita i verovanja, ostala je kljuni element, jer iza NIN-ove nagrade nije stajala neka stara i ugledna institucija koja bi povezivala akademski i umetniki svet, niti grupa sa izrazitim humanitarnim obelejem, niti krug ljudi sa zajednikim estetikim principima, odnosno sistemom vrednosti, ponajmanje sa odreenim teorijskim programom. U izvesnome smislu, nagrada je nastala kao jo jedno igralite za

monu grupaciju knjievnih kritiara, koji su predstavljali vanu moda najvaniju potporu novoga sistema u domenu humanistike i umetnosti rei. Burna smenjivanja svemonih knjievnih kritiara oznaila su vane promene u sistemu moi i konstrukciji ideologije posle rata kao to su to bila smenjivanja i padovi velikih ideologa i knjievnih kritiara Radovana Zogovia i Milovana ilasa. Njihovi naslednici, uenici i ruitelji, a po folkloru epohe, ove tri funkcije skoro su uvek bile oliene u istoj osobi, morali su pokazati drugaija merila i drugaiju distribuciju kulturne moi u okviru sistema. Ovaj isti model mogao je da poslui za razliite sadraje: u godinama neposredno pred Titovu smrt, i u prvim godinama kulturnog i politikog oslobaanja posle njegove smrti, izvesno priznavanje disidencije i njene kulture postalo je jasno i u dodeljivanju NIN-ove nagrade za roman godine. Konano, posle samo dva ili tri ispada u zahtevniji sistem teoretisanja i vrednovanja, nasilno ispranjeni model posluio je za novi ideoloki sistem moi za nacionalizam. Moemo se upitati da li je uistinu kvalitet literature bio rtva promene merila: naalost, sve govori toj pretpostavci u prilog. Prva dodeljena nagrada, romanu Koreni Dobrice osia, potvrdila je grubi oblik poetike socijalistikoga realizma u doba kada je on bio najmanje potreban sistemu u razlazu sa Staljinom, i istovremeno zastraujui odmak unazad od raznolikosti i izazovnosti poetike romana u 30-tim godinama, posebno izdanja naprednoga NOLIT-a. Heroj NIN-ove nagrade, odnosno miljenik sistema i njegove kulture, bio je Oskar Davio, koji je nagradu dobio ak tri puta (1956, 1963, i 1964). Oskar Davio je uistinu bio poseban fenomen, jer je kombinovao nadrealistike postupke i socijalistiki realizam, i tako uspeno oblikovao specifinost nesovjetske knjievnosti sa podruja Jugoslavije. Kako su od mnogih predratnih avangardnih grupa jedino nadrealisti dobili propusnicu od novog ideolokoga sistema, to se neposredno iskazalo i u sistemu raspodele moi

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

68

69

u kulturi. Godinama je Oskar Davio, jedan iz predratne grupe nadrealista, bio ne samo ljubimac reima, nego i njegov glavni otrovni jezik, napada i inkvizitor. Jo i danas je retko nai autora koji bi bio vie omraen u beogradskim knjievnim krugovima od Oskara Davia, premda je on odavno mrtav. Daviova odbojnost prema srpskome nacionalizmu, ak i kada je, pred kraj njegovoga ivota, postalo jasno da je to veinsko i probitano opredeljenje, nije se smanjila, kao to se nije smanjilo ni njegovo neprijateljstvo prema antikomunizmu. Tako je doiveo i dve velike pobede skrivenih antikomunista, koji su 1970. nagradu dali Borislavu Pekiu, a 1971. Milou Crnjanskom, koji se upravo vratio iz viegodinje politike emigracije. Oba romana, Hodoae Arsenija Njegovana Pekia i Roman o Londonu Crnjanskoga, ne ulaze neposredno u kritiku totalitarizma i posleratne vlasti, ali nedvosmisleno govore o uasnim posledicama koje je sistem ostavio na ljudima. Docnije remek-delo Borislava Pekia, vietomni roman Zlatno runo, vie nije imao italaca ni kritiara da se nose sa tako zapletenim literarnim sistemom, na preko 1200 strana, tako da najznaajniji srpski roman kraja prologa veka nikada nije dobio nagradu. Tragini junak NIN-ove nagrade bio je Branko opi (nagrada 1958), rtva tekih psihikih poremeaja i konano samoubistva, koji je jugoslovenskim knjievnostima podario jedinstveni fenomen blagodarnoga smeha, topline, i retkoga pripovedakoga talenta. Bez obzira na mnoge protivnike u Beogradu, Miroslav Krlea je zbog svoga visokoga poloaja u sistemu vlasti morao dobiti NIN-ovu nagradu 1962. Mlaa generacija pisaca zauzela je prostor i priznanje kritike tokom 70-ih Danilo Ki za Peanik 1972, i Mirko Kova za Vrata od utrobe 1978. U svetlu drutvenih promena i burne 68. treba videti dodeljivanje nagrade Bori osiu 1969, za roman, koji je postao uspean pozorini komad, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji. Ova ljupka i humorna proza vie se nije ponovila: Bora osi je postao pretenciozni, pompezni pisac nerazumljivih eseja

i promaenih pokuaja imitiranja avangarde iz prve polovine prologa veka. Posle Titove smrti, kada je zapoeo brzi proces otapanja, NIN-ovu nagradu su, sem Pavla Pavliia i Dubravke Ugrei iz Hrvatske, predstavnika povezivanja knjievnosti i knjievne teorije odnosno univerzitetskih praksi, uglavnom dobijali novi klasici srpskoga nacionalizma, kao Slobodan Seleni, Antonije Isakovi, Dragoslav Mihailovi, Milorad Pavi, Vidosav Stevanovi, Vojislav Lubarda... Moda je najizrazitiji primer Vidosava Stevanovia, koji je u svom Testamentu (nagrada 1986) sastavio osnovni udbenik nacionalistikih, antisemitskih i rasistikih slika i motiva, na neubedljivoj osnovi ve izalog iz mode magijskoga realizma. Seam se da me je itanje ove odurne i primitivne proze tako iznerviralo da sam knjigu, zapoevi je u vozu u Beogradu, u pravcu prema Atini, zavrila negde u Beotiji i bacila je kroz prozor voza. Posle sam je morala ponovo kupiti, da bih mogla citirati u kritici... Docnije je Vidosav Stevanovi postao veliki protivnik Slobodana Miloevia, ali bez ozbiljne refleksije nacionalizma. Veom intelektualnom prevarom ipak smatram roman Hazarski renik Milorada Pavia (nagrada 1984), o kome sam napisala negativnu kritiku malo posle izlaenja i nagraivanja. Re je o besramnoj eksploataciji nadrealistike metafore u zapletu koji je tvrdo konzervativan, sa ideolokim premisama koje je sam pisac unovio pri prvoj pojavi srpskoga nacionalizma i Slobodana Miloevia, postavi dvorski pisac novoga reima: sve je u romanu zagonetka koja se reava prostim kljuem najvei patnici istorije, to jest Hazari, zapravo su Srbi, koje su podjednako iskoriavali katolici, Jevreji, i muslimani... Za vreme rata je nagrada dodeljena i nekim uistinu bezvrednim delima, meu kojima se istiu trivijalno i plitko Bezdno Svetlane Velmar Jankovi (1995) i uno nacionalistiki, pun mrnje roman Oslobodioci i izdajnici Dragoslava Mihailovia (1997). Valjda kao uspomena na neka-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

70

71

danji nivo rasprave o anru i knjievnome postupku, nagrade su dobili i Goran Petrovi za nerazumljivu i izvetaenu konstrukciju Sitniarnica Kod srene ruke (2000), i Zoran iri za supkulturno mrmljanje Hobo (2001). NIN-ova nagrada za roman godine je zbog svih ovih promena u sistemu vrednosti dragocen izvor za istoriju kulture, posebno njen ambivalentni odnos sa vlau i vladajuom ideologijom daleko vie nego za ozbiljnije razmatranje istorije romana kao anra. Uostalom, spremnost pisaca da menjaju i prilagoavaju poetike novim idejnim zahtevima nije neto to bi bilo karakteristino samo za tzv. totalitarne ideologije... NIN-ova nagrada zapoela je kao jugoslovenska nagrada, ali je ve 1959. ograniena na srpsko-hrvatsko podruje, sa obrazloenjem koje jo i danas odjekuje nekom imperijalnom nadutou: kritiari ne mogu da prate knjievnost na drugim jezicima i na jezicima manjina. ovek bi se upitao kako su se usudili da tako neto izjave u multietnikoj dravi, i kako to nije izazvalo burnu reakciju drugih intelektualaca irih pogleda. U iriju je, dodue, bilo kritiara iz drugih jezikih podruja. Tokom rata u bivoj Jugoslaviji, NIN-ova nagrada je postala lokalna srpska stvar, i uz to visoko politizovana: tvrdu nacionalistiku seriju je prekinula nagrada Vladimiru Arsenijeviu za roman U potpalublju, pri emu je iri manipulisao autorovom mladou i potpunim odsustvom politike refleksije, a nagrada se vremenski poklopila (1994) sa preobrazbom Slobodana Miloevia u anela, tokom pripreme Dejtonskoga mira 1995. Ovim mirom je Miloevi dobio meunarodnu podrku za jo pet krvavih godina tiranije, a roman Arsenijevia tampan je posvuda, ukljuujui i Sloveniju. Poeo je period dekulpabilizacije srpske kulture, a da u njoj nikakav ozbiljan napor nije uloen u raspravu o odgovornosti. Put NIN-ove nagrade moda nije zavren

pedesetogodinjicom, ali je izvesno da od nje vie nije ostalo nita od stare slave i ugleda: ciklus je okonan, jedno doba je obeleeno i ovom nagradom, i spada samo u prolost. NIN eli da obelei pedesetogodinjicu nagrade za roman godine time to e izdati deset najboljih romana. Ove romane izabrae svi jo ivi kritiari koji su tokom pedeset godina bili lanovi irija. Za knjievnu nagradu koja traje pola veka, izvesno nije dovoljno to je uspela da iznenadi samo dva ili tri puta, a jo je manje pohvalno to je kulturni prostor vie suavala nego to ga je proirivala. No sporedni, manje uoljivi znaci oko NIN-ove nagrade i te kako zasluuju panju. Pre svega, re je o bogatoj knjievnoj produkciji, koja je upravo u romanu doivela svoj vrhunac pred kraj Titove vladavine i na poetku doba koje je toliko obeavalo. U poslednjim mesecima pre dodeljivanja NIN-ove nagrade (u januaru) naglo se poveavalo objavljivanje romana, skoro vie nego pred oktobarski Sajam knjiga u Beogradu. Onako kako je na poetku roman bio preporuljiv za novi ideoloki sistem, tako je anr postao kljuan u istorizaciji knjievnosti i kritikom ispitivanju prolosti. Nenagraeni romani tako daju jo potpuniju sliku knjievne situacije poslednje polovine veka: mnoge vrednosti bile su namerno zaboravljene, potisnute u nepriznato ili alternativno, stvarajui kriterijume otpora i nepokoravanja vladajuim knjievnim modelima. Jedan od najizazovnijih romana mlae generacije pisaca koji su poeli objavljivati u 70-im, Pada Avala rano umrle Biljane Jovanovi, nije mogao da pree konzervativne granice tolerancije onih istih kritiara koji su propustili provokativne pisce mukoga pola... Na primeru NIN-ove nagrade mogle bi se zapoeti zanimljive rasprave o znaenju velikoga anra u tzv. maloj knjievnosti, koje bi mogle biti znaajne i izvan kruga srpske i hrvatske knjievnosti. Sa druge strane, mogla bi iz te take zapoeti rasprava o relevan-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

72

73

tnosti teorija koje su romanu dodelile najvie mesto u savremenoj klasifikaciji anrova, i univerzalizovale filosofski i kognitivni potencijal ovoga anra. Pitanje ko i gde moe da pone ovakve rasprave, nema oigledan odgovor.

etike katarze i javne debate o odgovornosti, prvi osueni zloinci aparthejda sada ve izlaze iz zatvora. Zato se samo gubilo toliko vremena? Novi Evropljani dakle nisu pohrlili da ostvare svoj san o demokratiji. Zlobnici tvrde da je na glasalita izalo po kinom i hladnome danu samo ono to je ve izalo na misu prednost su svuda u novim dravama-lanicama dobile stranke desnice. EU se bez svake sumnje potrudila da za ovih 15 godina ponudi glupost i neznanje kao model graanskoga ponaanja: postepeno ukidanje besplatnoga kolovanja, rast socijalnih razlika, komercijalizaciju i manje uoljivu ideologizaciju medija, silovito razvijanje potroakoga mentaliteta. Glupost je, naalost, u Evropi sudbinski povezana sa desnicom. Uz sve to, graani Srbije imaju jo i zaborav kao optu terapiju, umesto graanskog obrazovanja i suoavanja sa nedavnom prolou. ak i ako gledaju preko plota, pitanje je mogu li ita videti. Tu svaki paralelizam prestaje. Uslov za EU je pre svega psiholoki treba razumeti da se tamo mora biti. To je u zemlji u kojoj se uporno razvlai sa saradnjom sa Hakim sudom i odgovornou uopte, jednostavno nemogue. Srbija za nudnost ne znade, rekli bi nogo-ogo-rembo. Novi Evropljani su, posle noi piva i poljubaca pre nekih mesec i po, samo pokazali da su realistini, i da znaju da drugaije nisu ni mogli. Desilo mi se da sam Sloveniju napustila zauvek u etvrtak, i vratila se u nedelju u Evropu, posle pomenutoga slavlja. Autobus nije vozio po polomljenim ampanjskim aama, po vazduhu nisu letele zaostale konfete, bilo je business as usual. To je bio dosta jasan znak ta e se dogoditi na prvim evropskim izborima. U svojim godinama i sa svojim iskustvom nemam prava na primedbe tipa odvratna normalnost: ponizno sam prihvatila odsustvo drhtaja u srcu, koji sam izvesno imala kada je Grka pre skoro 25 godina ula

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Mali evropski izbori

april 2004. U poreenju sa gigantskim borbama suprotstavljenih politikih velikana i uobiajenoga ukrasnoga venca ludaka na izborima u Srbiji, kakav su uopte dogaaj neki opti evropski izbori u istome danu? Skoro nikakav. Sa malo vie interesa za druge, graani Srbije bi ba i mogli pogledati preko plota, i zapitati se ta bi mogla biti pouka za njih. Prvo su paralele, recimo, da su novi graani EU skoro isto toliko nezainteresovani za izbor svojih predstavnika u evropski Parlament, koliko i graani Srbije za izbor svoga predsednika nekoliko puta. No, graanska umrtvljenost graana novih evropskih drava ima druge razloge, pre svega otupljenost tranzicijskim grozotama, i kraj utopije koju pametniji evropski politiari ne pominju suvie esto demokratije. Romano Prodi je, kako i pristoji vodeem evropskom politiaru, odmah izrekao kritiku ocenu da su graani novih evropskih drava na izborima pokazali svoje nezadovoljstvo razvojem drutava u kojima ive. Uostalom, sad je lanica EU i Latvija, zemlja u kojoj petina stanovnitva nema puna graanska prava (paso, pravo glasa) ruska manjina. Skandal, nesumnjivo, ali i moguna pouka graanima Srbije o tome ta se sve moe desiti bivoj imperijalnoj/kolonijalnoj vlasti na Kosovu, recimo. Da dovrim pouku u Junoj Africi, gde su koliko-toliko temeljno obavili posao

74

75

u EU, kao prva siromana, neprikladna, rizina, nepredvidljiva, marginalna lanica. Desnica je na ovim izborima zabeleila uspeh, vladajui liberali su se nekako izvukli, narodnjaci su katastrofalno pukli, socijalno orijentisana levica je opet uspeno preivela. No graani Slovenije, ona treina koja je glasala, pokazali su da uopte nisu gluvi za savete koje im EU daje: izabran je sasvim zadovoljavajui broj ena, premda enska stranka kao takva nije uspela. Ukratko, rezultati izbora su toliko u domenu normalnoga i realnoga, da je ve naredni dan morao da se dogodi vrhunski politiki skandal: Dimitrije Rupel, sadanji ministar spoljnih poslova, ovek koji je probao da se ugura u sve partije i na sva plaena mesta izmeu vlade i akademije, stavio je svoj potpis kao prvi na listu neega to se zove Zbor za republiku, i to okuplja zgodan izbor desnih politiara i intelektualaca. Liberali, koji su zaista dugo pod nekom vrstom narkoze, nisu smogli ni toliko snage da nestanoga ministra ekspresno utnu iz svoje stranke, bar ne u prva 24 sata... Pre nekoliko meseci, bivi predsednik Kuan je okupio svoj Forum 21, koji se od poetka brani odsustvom politikih a prisustvom savetodavnih ambicija. Pre neto vie od godinu dana, formiran je i Forum levice, na kojem su se nali uglavnom ekskluzivni intelektualci sa dobrim oseajem kada se moe rizikovati (to je hvale vredno), i sa malo manje dobrim odsustvom oseanja da sem angaovanih intelektualaca postoji i neko birako telo. Forumi su inae oblik koji je cvetao pre nego to se razvio stranaki ivot, posebno u novim evropskim dravama-lanicama. Neto dakle nije sasvim u redu sa stranakim ivotom. Slovenakim liberalima preti neprijatno buenje, graanima preti nastavak none more od pre dve godine koja je trajala est meseci, kada je desnica parlamentarnim trikom dobila vlast.

Jedino to se sada bar moe uivati kad u istome politikoadministrativno-kulturnome prostoru gledamo kako socijalisti pobeuju na lokalnim izborima u Francuskoj, sa kolike e visine tresnuti Berluskoni, koliko se ugruvao Hajder, i druge lepe trenutke najvee dravne zajednice na planeti. I to je neto...

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

ta su dve godine?
mart 2005. Na dugome spisku sramotnih godina u Srbiji, ta su, uistinu, samo ove dve, otkako je ubijen premijer Zoran ini? Za razliku od nekih ivih kukavica, kojima treba godinja etva limunova u Grkoj da se privole da odu u Hag, dok drugi i dalje ue po mijim rupama, od mrtvoga inia nije nainjen ak ni mali dronjavi guslarski mit. Mnogo gore, nije ak ni propisno oplakan, a porodica mu je poniavana i terorizirana. Ako nita drugo, to bi bio dovoljan dokaz da nije bio od ovoga i ovde sveta. Izlino je priseati se da li se i koliko trudio da to bude, deplasirano je to mu naknadno upisivati u krivice. Propisano dostojanstvo i ritualni minimum nisu potovani: graanina i graanku koji zasluuju tu titulu vie ne moe zanimati koje je sve greke poinio u ranom i efikasnom spreavanju svojih buduih ubica. Odane poeziji, prozi i manjim usmenim anrovima kao to su ale i kletve na naunim skupovima, ubice inia formiraju ne samo veliki, uspean, nego i glasan drutveni sloj, iji najmraniji sinovi privremeno sede, ali e koliko sutra zauzeti mesta na nekoj pobednikoj tribini. Ako sve bude ilo onako kako sad izgleda, jo emo mi stariji doiveti da se inspiratori, organizatori i egzekutori nadmeu u javnome hvalisanju zaslugama za inievo ubistvo.

76

77

Sve uistinu izgleda kao fantazija bolesnog uma: dok dvojica najvanijih izlaze iz helikoptera kojim su ih oteli iz Sheveningena (pravi izgovor, uz naglasak na prvome slogu!), eka ih grupa razdraganih elitnih Srba od dva starca za urok sa Tadieve inauguracije, do kola akademskih sestara, niih dijalekatskih prilonika, turbo knjievnica i veno umeanih muflji, o narodu da i ne govorimo. Uz nekoliko dosetaka sa motivima zaklanih, varaka, i istrebljivanja turica i poturica, reminiscencija na uspeno obavljen Serbian job nad iniem izgleda neizbena. I tada e biti jasno da je proputeno jo jedno stolee, ne zbog onoga to se moglo uraditi, a nije, nego zbog onoga to se uradilo, a izvesno nije moralo, i jo tome nije sledio stid. Moda preterujem, ali ne seam se da je kritika preterivanja ovde preterala, u poslednjih petnaest godina. Stvarnost je uvek bila bra i raznovrsnija. Da li je jo ita moguno uraditi da se sanjano ne dogodi? Protiv dvesta hiljada dostojanstvenih u zadnjoj etnji, razbijeni spomenik; protiv savrenoga jezika Jorgosa Papandreua, mantijako pravdanje ubistva, jo u crkvi; protiv retkih Zoranovih prijatelja, rika i pretnje. Beznadenost ima svoje prednosti: dovoljno vremena, jaanje otpornih prijateljstava, razvoj radnih navika u usamljenosti, pootreno primeivanje, beskompromisna analiza, odsustvo povrnosti i brige za uspeh, nepotovanje pravila igre veine i neobaziranje na nasilje. Teko je zamisliti bolji ljudski materijal od onoga koji bi to savladao. Jedini problem su brojevi. Minimalni broj onih koji su posle Miloevia otpremljeni u Hag vraa se kao kazna umnoavanjem brojeva onih koji su, da navedem samo najstraniji deo opisa, puni nade... I ta su dve godine? Muno isterivanje na istinu mnogih zloina iz Vukovara, izvesna prisutnost informacija i refleksije o ratnim zloinima u javnosti, otkrivanje bar maloga dela podataka o velikoj

zaveri. Uasno polako i iscrpljujue, no bar pokazuje kako drugoj strani ponedostaje vremena. A to je moe navesti na radikalna reenja. Moe li se iz beznadenosti izvui bilo ta privlano za one koji moda i ne bi ginuli na zamrznutim poljima za ideologiju redukcionizma varaka, ali to jo ne znaju? Istorijsko iskustvo, evropsko, vanevropsko pa i balkansko, pouava da je irenje racionalizma, ateizma, skepticizma i onoga to smo nekada zvali kritika misao moguno reenje, ako ima minimalne propusnosti u dravnome tkivu i institucijama. Bajpas za prvi sluaj i rekonstruktivna plastika za drugi su reenje, jer je dijagnoza nepobitna. I struganje onoga stranoga sloja koji tvrdi da su ratno i antiratno profiterstvo jednako opasni, da su sve strane greile i da imamo pravo na zaborav, jer oni najvie gue i suavaju protok.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Iskuenja neposredne demokratije

juni 2005. Pogled na evropski Ustav je obespokojavajui, kao to se moglo predvideti za bilo ta to vodi i priprema Valeri iskar DEsten, gospodin koga se starci seaju iz afere sa dijamantima koje je primio od afrikoga cara Bokase. Taj Ustav je evrocentrian, stereotipizira evropsku prolost, otvara iroko vrata neoliberalnoj ekonomiji koja e naprosto progutati evropsku socijalnu sigurnost, o zdravstvenoj zatiti da i ne govorimo. Ali on je, paradoksalno, i jedina osnova da se u evropskome kontekstu takve tendencije polako smanje, ublae, te da na osnovu istoga nivoa zakonitosti zapone i neka ozbiljnija debata o tome kako bi Evropejci mogli biti zdraviji, zaposleniji, bogatiji, a bogme i tolerantniji, otvoreniji, gostoljubiviji za Neevropejce i odluniji prema navali gluposti, agresije i opasnosti koje e bar jo dve godine provaljivati iz zvanine Amerike.

78

79

Stoga je svakome razumnome, ak i evrokratima, ustav bio vaan korak ka uspostavljanju evropskoga jedinstva i ureivanju osnove za menjanje. Pa ko je onda zapravo rasturio evropski ustav, tako da sada uistinu ne sme da se vrati u istom obliku, bar ne u Englesku, najozbiljnijeg amerikog saveznika? Na jednoj strani je izvesno glupost evropskih voa koji su dopustili referendum poputajui svojim populistikim naklonostima, sem Berluskonija koji ni tu nije smeo da rizikuje pa da ode ranije. A na drugoj strani usledio je populistiki odgovor koji politiari nisu znali da predvide. I u Francuskoj i u Holandiji su na vlasti vlade koje bi se rado igrale sa vatrom populizma, ali ne sa ekstremnima, samo bi drpili deo kolaa koji se nudi sa te strane. Nevieno kompromiserstvo tih vlada koje se nisu pobrinule za radnike, nego su mislile da razumne socijalne mere mogu da zamene dizanjem histerije i ksenofobijom, tako je dobilo svoju pravu cenu ispod nule. U Francuskoj su se na istome nivou politike ocene nale krajnja levica i krajnja desnica i bestidno pale jedna drugoj u zagrljaj, provincija se suprotstavila liberalnoj metropoli, neobrazovanost obrazovanju, glupost pameti, pretea vladavina oloa racionalnoj vlasti. Nemojmo se zavaravati, kada bi se u bilo kojoj evropskoj dravi danas glasalo o smrtnoj kazni, na referendum bi izaao 31 odsto frustriranih i smrtna kazna bi bila izglasana. Opte glasanje o prisajedinjenju jedinstvenoga Kipra Evropskoj zajednici zavrilo se provincijskom, tanije komijskom brljotinom lokalnih patriota, tako da danas Evropska unija sadri 25 celih drava i pola jednog ostrva. Referendum naprosto nije sredstvo demokratije u savremenim drutvima i treba ga koristiti samo za mere koje ne donose tetu nekome u drutvu, odnosno za pitanja koja imaju alternative iste vrednosti: da li da autobusi budu zeleni ili crveni u naem gradu,

recimo. Odgovor na pitanje o odgovornosti za evropsku sudbinu je jasan, francuska i holandska vlada su zakuvale, pa neka i plate. Umesto da padnu na izborima, neka daju ostavke odmah. To se dodue ve desilo u Francuskoj, ali kao otresanje ionako otpisanih. U ovakvim sluajevima svi moraju da odu. Oprezne nove lanice i one koje poneto znaju o glasu naroda, kao u sredozemnim zemljama i u Nemakoj, opredelile su se za parlamentarnu odluku, svako sa svojim uglavnom suprotstavljenim motivima. Ne zaboravimo da je evropska vlada u ovome trenutku desna, to iz prakse koju gledamo godinama znai obaveznu dozu gluposti. Umesto da se referendum jednostavno ne pojavi u primanju ustava nego da postoji jedinstveno pravilo za sve, ovaj groteskni odnosno hinjeni liberalizam, zaboravnost u pripremi rezervnog izlaza, a pre svega nespremnost da se otvore sva vrata Evrope onda kada je u ozbiljnoj krizi, samo potvruje gornju ocenu. Da je Evropa bila otvorenija za Tursku, ustavna kriza bila bi danas manje verovatna. Ovako, negovanje populizma, rasizma i ksenofobije donelo je sasvim predvidljive plodove. Ima li Evropa onda neke izglede i nekog uticaja? Jasno da ima za one koji ekaju pred ulazom. Uljudnost izjava raznih predstavnika srpskih stranaka koje su se pojavile posle emitovanja dosada najoitijeg dokaza genocida u Srebrenici (dokumentarni film korpioni: Home Movie) pokazuju da je srpski populizam, bar na zvaninom nivou, gurnut iz prvog reda malo unazad. Opasnost faizma koji se podjednako dobro lepi za vrhunske nacionalne institucije i za marginalce time nije smanjena, samo trenutno potisnuta, ali je lepo videti. Samo da ne bude nekog referenduma.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

80

81

Beograd bez vodia

septembar 2005. Ako ita ne mogu da zamislim u Beogradu, u gradu u kojem sam roena, to su grupe turista koje vodii vode po znamenitostima. Dok to ne postane nova realnost, treba pouriti u Beograd, i videti ga bez vodia. Svako za sebe treba da pronae svoje beogradske putanje. Moja, uobiajena, poela bi od padine ispod Kalamegdana, kod ua Save u Dunav, oko tragova antikog, gotskog, srednjovekovnog i turskog Beograda, nadrealno pomeanih sa 18-o vekovnim spomenicima i utvrenjima zapadnoevropske tradicije. Tanije, krenula bih od spomenika balkanskoga mukoga mita, od kule Neboje, gde je udavljen Riga od Fere, grki zanesenjak koji je krajem 18. veka sanjao balkansku federaciju: krenuo je iz intelektualne zaostavtine francuske revolucije, da bi ga austrijska policija uhvatila u Trstu i predala Turcima u Beogradu Spomenik enskih mitova za mene je mala crkva Ruica, uklesana u strmu stranu Kalemegdana, nalik na pagansku peinu posveenu sveticiboginji koja se brine za ene, Svetoj Petki. Gospoa u crnom koju prepoznajete na ikoni i votivnim darovima nesumnjivo je starija od hrianstva, jedna od mnogih Afroditinih dublerki. Razumno je zapaliti joj sveu, posebno ako ste muko, jednu za mrtve, nisko ili na podu, i jednu za ive, na visokim stalcima. Tako zatieni, moete dalje. Banalni pristup bio bi etati se po Kalemegdanu, premda je to izvesno najbolje mesto za izjavljivanje ljubavi u Beogradu. U neobinoj meavini turske tvrave po kojoj su posejani muzejski topovi i tenkovi, sportski tereni, deja igralita, spomenici, grobovi i zooloki vrt, i gde lebde uspomene na stare ljubavi i stare zloine, ima bezbroj skrivenih kutaka gde se trenutno voljenome biu moe neodgovorno obeati venost. Originalni pristup je napustiti Kalemegdan, i pored zaboravljenih

sklonita protiv mnogih bombardovanja i tramvajske okretnice, uputiti se haotinom Karaorevom ulicom, uz Savu. Tu ete nai impresivnu novobaroknu zgradu nekadanje banke, jednu od najlepih i najzaputenijih u Beogradu. Stepenicama ili nekom od uskih i strmih ulica vratite se prema grebenu po kojem se prua Knez-Mihajlova, pre nego to Karaoreva zavri u kioscima oko eleznike stanice, da biste proli nekim od najlepih delova Beograda vencima, Topliinim, Obilievim i Kosanievim, posebno ako ste itali romane Borislava Pekia. Berlin ima kvartire, Bolonja ima kolonade, Pariz ima pasae, Beograd ima vence. Neke od najuzbudljivijih ruevina Beograda su tu, kao ruevine-iskopine Narodne biblioteke, unitene 6. aprila 1941. Za razliku od natrpane i esto neuravnoteene Knez Mihajlove ulice, po kojoj je vano proetati se izmeu podne i 14h, ako vas zanima intelektualna elita, okolina ove ulice, njeni prolazi, ulazi, dvorita i paralelne ulice mnogo su zanimljiviji. Glavni muzeji, istorijski spomenici, mesta koja oznaavaju kulturnu prolost Beograda, okruuju greben od Terazija do Kalemegdana. Uete li u neke od zgrada, videete ostatke Beograda koji se u ritmu deza gradio izmeu dva rata, kao prestonica nove drave, sa garsonjerama na Terazijama kao znakom drutvenog ugleda, sa prvim pravim bioskopima, novim hotelima i salonima. Prekriveni ponekad modernim intervencijama, ili beznadeno zaputeni, ovi teko uoljivi znaci beogradskog urbanizma zasluuju radoznalost etaa. Sa Terazija je najlepi zalazak Sunca u Beogradu prema Savi, sa siluetom praznog ekrana bioskopa na vrhu zgrade u Balkanskoj ulici, jo jednim spomenikom 6. aprila 1941. Sa Terazija se kraljuje Beogradom: moete nastaviti rimskim i carigradskim putem, preko Bulevara revolucije do sretanja sa Dunavom, moete nazad na zapad, kroz nepreglednu panonsku ravnicu, moete direktno na jug, u srce Srbije, preko svakako najrunijeg trga koji znam Slavije. Neto staroga, jevrejskog i turskoga Beograda preostalo je ako se sputate kroz Dorol.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

82

83

Mirni, graanski Beograd malih ulica nalazi se na Vodovcu, preko nezgrapno urezanih novih puteva, i na Vraaru. Sa novom zgradom Narodne biblioteke i posebno novom crkvom, Svetosavskim hramom, Vraar je naglo postao reprezentativni znak Beograda, zlatna kupola koju prepoznajete u gradskome pejzau. Za nekoga, Beograd sa vode, sa zamrenim sistemom ostrva (ada), kanala, prolaza koji se stalno menjaju, dve velike reke i bezbroj novih pogleda na grad, uvek je izazovan, uz istraivanje isto tako nestabilne gastronomske mape mesta gde se dobija rena riba splavova, kafanica uz kejove i obale, improvizovanih konaita na peanim plaama. Uz dobre vodie, taj nepoznati svet moe biti mesto najboljega provoda u Beogradu posebno leti, posebno nou. Za strasnoga peaka, meutim, Beograd, ranjeni i rueni grad sa bolnom prolou, kao recimo Berlin, prua neizmerna skrivena uivanja, stalno susretanje sa fantomima. Novi Beograd daje jednu od najpotpunijih slika kako ljudi mogu pripitomiti socijalistiku arhitekturu. Odgovor uglavnom biljkama. Proete li Hilandarskom ulicom, imaete dj vu 16. arrondissementa u Parizu; stara konstrukcija mosta iz Brankove ulice podsea na mostove u Budimpeti; vile na Zvezdari na kakvo mirno predgrae Graca; pogled sa eleznikoga mosta stapa se sa pogledom sa mosta u Rigi; ulica na Dorolu je zapravo u Solunu. Ista ulica moe voditi u dva razliita sveta: ulica Kralja Petra sputa se prema Dunavu na istok, na Orijent, u nekadanji turski deo mesta sa uskim uliicama, sa jedinom preostalom damijom; prema Savi, na zapad, sputa se kao beka ulica sa monumentalnim zgradama i najstarijom beogradskom kafanom, koja umesto imena ima znak pitanja. Ko sam, kada sam u Beogradu? I svako ima svoje delove Beograda koji su zapravo negde drugde. Pre mnogo godina, imala sam san koji se ponavljao: penjala sam se prema Zvezdari, koja je postepeno postajala miran grki gradi sa okreenim kuama i ulicama. Na

kraju naselja, strma i visoka obala padala je u Egejsko more. Vizija ivice Balkana. Premda volim poeziju Miloa Crnjanskoga, i njegovu pohvalu Beogradu, nikada nisam prepoznala svoj grad u slici koju odreuje uspravno, srebrno, mlado muko. Moj Beograd bio je uvek nomadska, nejasna, neuhvatljiva figura koja je menjala izgled, ideologiju, pol. Turski putopisac mogao je napisati da je najlepi, jer je to bio deo njegove retorike, evropske diplomate na putu za carigradsku Portu mogli su se diviti idealnom stratekom poloaju, Le Korbuzije je mogao zakljuiti da je to jedan od najrunijih gradova na svetu, za osvetu je nova polovina grada sagraena u njegovome duhu Svi su oni upisivali Beograd u svoje mentalne mape sa lakoom koja dolazi od otvorenosti (ili nepostojanja) prvobitnoga teksta. Neka od najuzbudljivijih mesta u Beogradu zapravo su ne-mesta: pijace, ostrva, drvoredi, dvorita, kao to je dvorite staroga Filozofskoga fakulteta na Studentskom trgu, sa lipama za koje se ne zna da li su lepe u junu ili u oktobru. Beograd je jedan od veoma retkih gradova ije sredite nisu mogli odrediti drugaije, nego kao ono to obuhvata jedna tramvajska linija, Dvojka. Nije li mu i ime prazno, neobojeno, Beo-grad? Stoga su valjda realne slike Beograda za mene uvek potpune, sa trenutkom, svetlou, bojama, zvukovima, ukusima, temperaturom, ak i dodirom. Takva je usamljenost ulice Tadeua Koukog u letnje popodne, sa mirisom asfalta koji se topi, i paklenim zvukom tramvaja koji juri nizbrdo, izmeu Kalemegdana i poetka grada. Ili Bulevar revolucije u utoj nonoj svetlosti, sa snegom koji je pokrio sve, i nainio selo od najvee gradske arterije, u novogodinjoj noi kada su objavili da je Tito prenesen u bolnicu u Ljubljani. Ili kia na terazijskoj padini, gledana kroz staklo restorana u hotelu Moskva, na dan pucanja jednoga dugogodinjega prijateljstva. Ili lagano

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

84

85

plesnivi miris podruma-sale Kinoteke u Kosovskoj ulici, koji nijedna obnova nee unititi, kao ni utisak podzemnoga hrama, sa slavnim licima filmskih boginja i bogova koja okruuju skruenoga vernika. Ili kripa klupa i poda u Univerzitetskoj biblioteci i zaputene sveske Mercure de France u njenim hodnicima. Ili miris ugrejanoga vunenoga tofa pod vlanim platnom i peglom u krojakoj radnjii brata moje bake, na uglu ulice sa ije je druge strane Novo groblje, i nikada poseivana vojnika groblja, italijansko i rusko. Ili terasa kue u kojoj sam ivela, u nedelju popodne, kada sakupljam osueni ve koji mirie na Sunce, dok se sa dva susedna ugla oglaavaju, uvek sa dva minuta razlike, zvono sa crkve Bogorodiin pokrov, pravoslavne, i sa Svetoga Antuna, katolike, sagraene po Plenikovom planu. Ili parola Dole Neron!, koju su moji prijatelji Milan i Zoran upisali belim polikolorom na asfaltu Knez-Mihajlove pred policijskim kordonom 1971, i koja se videla sve dok celu ulicu nisu poploali, kojih petnaest godina docnije Za jedan tip lutanja ipak morate imati vodia u Beogradu, i to visoko kvalifikovanoga vodia za kafane. Strunjaci koje ja znam smatraju pregled rotilja banalnim; mnogo je tee znati lokaciju najboljeg vojnikog pasulja (iskljuivo petkom), riblje orbe, svee pogae, stepena ljutosti papriica koje se slue u ai sa vodom na pravim mestima. U dungli picerija i kioska sa brzom hranom, pretencioznih restorana i kratkovekih eksperimenata sa egzotikom, neka se grananja gastronomskih dinastija mogu prepoznati. Primera radi, poznavaoci znaju koje su restorane otvorili bivi kelneri i uenici legendarnog Ive iz Kluba knjievnika u Francuskoj ulici. Ljubitelji holesterolskih uasa kao to su glava u kembetu, jagnjee peenje pod saem, pihtije ili (svinjske) nogice u saftu, moraju se osloniti na ovakve vodie da bi prepoznali gastronomsko pulsiranje grada, ali isto tako i vegeterijanci, u potrazi za svojim zadovoljstvima. Kultura kafane u Beogradu izbacila je beki model, sa kolaima

i kafom, mediteranski model, sa mezetom i piem koje se dugo pije, i turski model, sa puenjem (nekada nargilama) i ajem, u korist modela teke hrane sa razgovorom. Moda se tu nasluuje traumatina uspomena na mnoge ratove i gladi? Krenuli smo od centra, prema glavnim stranama sveta u Beogradu, izgubili se u mnogim etnjama prema naseljima koja okruuju mnogobrojne izlaze iz grada, kopnom ili vodom. No kada se dignemo u vazduh, vidimo da se Beograd, kao gradovi staroga sveta, kao Rim, Atina ili Carigrad, prostire na nekoliko breuljaka: Kalemegdan-Terazije, Tamajdan, Vraar, Vodovac, Lekino brdo, Zvezdara, Koutnjak Nema mnogo parkova, ali je zato mnogo ulica u Beogradu sa drvoredima platana, divljeg kestena, topola, lipa, dudova, ak i breza. Breuljci i drvoredi vas vode, naselja i bivi zaseoci se prepoznaju, tako da u Beogradu, za razliku od drugih, sistematinije planiranih gradova, ne moete nikada zalutati. ta da u takvome gradu radi evropski flaneur? Pre svega, da oekuje iznenaenje na svakom uglu, udarce seanja i emocija jednako kao i udarce koave. Beograd moe delovati pohabano i pospano, ali nikada nije ni umiljato ni dosadno mesto. Prepustite se nepredvidljivom, kreui od predvidljivoga. Posvetite dan izboru izuzetnih muzeja: Narodni muzej, Galerija fresaka, Etnografski muzej, Muzej savremene umetnosti na Uu. Posetite neko od beogradskih pozorita, da biste razumeli zato su pozorini glumci tako esto nosioci duha grada, i zato nemaju prave konkurencije ni u stranim, pa ni u sopstvenim TV i filmskim figurama. No da biste doiveli ono najbolje, naite pre toga prijatelje u Beogradu. Moda ete propustiti jednu ludu no u Skadarliji zbog njih, ali nai ete tajanstveno jezgro Beograda, prostor u kojem se sve dogaa, i sve se dogaalo otkako je Beograd graanski centar: beogradsku kuu najee stan. Zaudo, kafana i kua nisu ni u kakvoj konkurenciji. Postoje

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

86

87

vreme i poslovi za kafane, i vreme i poslovi za kuu. Nije mi poznat evropski grad u kojem se lake dobija poziv za kunu posetu, zato tu priliku nikada ne treba proputati. Nigde neete bolje posmatrati funkcionisanje svakodnevice, ponaanje ljudi, neverovatnu raznolikost i pomeanost razliitih kultura u Beogradu, noviju istoriju, konano stvaralake mogunosti grada. U beogradskim stanovima pripremale su se revolucije, knjievni i umetniki pokreti neki su u njima i ostajali. Samo u mome nekadanjem jednoiposobnom stanu u Beogradu bilo je u osamdesetim godinama nekoliko izlobi, dve improvizovane komine opere, bezbroj ad hoc itanja ili izvoenja tekstova, pisanja bezbroj peticija, snimanja emisija kunoga radija i ustanovljavanja kune knjievnosti, igranja parlamenta sa sve prethodnim izborima A bio je to jedan od bar tri stana gde su se odvijale sline aktivnosti, u bliskome susedstvu. Stoga u privilegovanom prostoru beogradskih kua i stanova istraujte njihovo najvee bogatstvo seanje. Ono e vam se otvarati lako, jer ste kao stranac uvek najdrai gost, i svako e se truditi da vas zavede i uveri kako u Beogradu treba ostati due, ponajbolje za ostatak ivota... Od kolektivnoga seanja koje sami sakupite nainite imaginarnu mreu za najtaniju i najvaniju vau linu emotivnu mapu Beograda. (Ovaj tekst je pisan kao veba: mogu li rei neto lepo o Beogradu? Jednoj mojoj studentkinji se toliko dopao, da ga je predala Adria Airwaysu za objavljivanje u jednoj od onih lakiranih slikovnica koje nalazite u depu sedita pred vama u avionu, a sve povodom otvaranja nove linije Ljubljana-Beograd. Nova linija tada nije otvorena. Moda je zato tekst dobio neto smisla.)

Bogobojaljivi i radikalima skloni

novembar 2005. Nedavno istraivanje javnoga mnjenja pokazalo je da veina graanki i graana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takoe da veina graanki i graana Srbije misli da je za voenje drave najpodobnija stranka iji se voa nalazi u zatvoru, optuen za najtee ratne zloine (genocid), ije su ideje manje-vie iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i ija se politika (skuptinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svaanju, beskonanom zauzimanju vremena za diskusiju, prostaklucima, vreanjima, nesavladivoj koliini gluposti, i jezikoj nesposobnosti. U nedavnoj prolosti, dotina stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za veinu graanki i graana. Moda je potrebno setiti se i detalja da je voa stranke otiao u Hag dobrovoljno, u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana inia... Da li je re o istoj veini? Najverovatnije. U najmanju ruku, pred ozbiljnim smo problemom veinske nemogunosti suoavanja sa sobom, stvaranja koliko-toliko odgovornoga samorazumevanja, o sposobnosti procene realnih okolnosti da i ne govorimo. Veina misli o sebi najbolje, i ne vidi nikakav problem u izglasavanju stranke koja bi to pre da ponovo ratuje za iste ciljeve kao i ranije jer je, setimo se, ta strana rat izgubila. Veina je bedna i nesrena, i glasala je iz neznanja i inata: relativno smo daleko od definicije hrianina, a u to bi u normalnim okolnostima trebalo da upuuje crkva. ime se dakle bavi pravoslavna crkva? Crkva, oito, pothranjuje netane i lane pojmove o tome ko je hrianin, u emu, rekli bismo, ima dugo i rastegnuto istorijsko iskustvo, i kratko i saeto istorijsko iskustvo: za prvu proveru dovoljno je

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

88

89

podsetiti se Deset zapovesti i Oenaa, a itanje komplikovanijih tekstova prua jo beznadeniju sliku. Crkva se dakle ne moe uzimati ozbiljno. Ali crkva jo uvek ne vodi dravu, i izvesno je da ima odgovornijih od nje: odgovorniji je kolski sistem, koji nije smeo da napravi ni najmanji kompromis sa crkvom, ve da ouva potpunu lainost kole kao minimalni zahtev obrazovanja graanina. kolski sistem je po definiciji bezlian, upisan u stereotipe i bez sopstvene politike, dakle ni on se ne moe smatrati odgovornim, posebno kada budui graanin istupi iz njenoga sistema, dakle negde oko 15. godine ivota. Ostaje porodica, koja se zahvaljujui patrijarhalizmu kao osnovnom upisanome kodu potpuno iskljuuje iz civilne drave zato je, izmeu ostaloga, potrebno zakonom regulisati nasilje nad enama i decom. Pa ako je i porodica neodgovorna i izvan kontrole, onda ostaje jo samo jedno podruje javnog obrazovanja koje obuhvata skoro sve graane, a svakako veinu, a to su mediji. Mediji su, suprotno svakoj logici vaspitanja za graanina, slobodni, umesto da ih drava plaa da proizvode odgovorne i svesne graane. U medijima moda ima manje onih pametnih, odgovornih, i ovenih (hriana?), ali njihova re moe imati dubok uticaj, i moe, polako ali sigurno, poveavati kvalitet i nivo graanske svesti, udruena sa dravnom prinudom i kolskim sistemom: recimo, vaspitanje za mir, teke doze primerenih dokumentaraca na TV u udarno vreme, sistem putujuih debatnih klubova, i slino. Nita od toga nije se desilo, naprotiv: elitni proizvoai rei su posle oktobra 2000, kada trenutak jo nije bio izgubljen, zakljuili da je krajnje vreme da unove svoje zasluge, i da za Srblje proglase optu neodgovornost predugo smo patili. Protivnici ideja ovih rano ostarelih, uglavnom mukih mlakonja, dobili su najgore javne uvrede. Lako je rei da sada kusaju ono to su onda zakuvali, jer u atmosferi opte relaksiranosti i tumaranja za uhljebljem ubijen je premijer, a suenje pohvatanima pretvara se sada u farsu.

A suenja se moraju nastavljati, kao recimo podujevsko. Nije moda ipak trebalo proglaavati Natau Kandi guzatom babom, to je i inae suprotno osnovnome pravilu novinarske profesije, jer nikada ne zna ko e biti vest. A i nije tano. No u toj taki vidimo osnovni problem: kada elite napuste profesionalnost, pada kvalitet, opada svest, i olo dobija re, prostor, i na kraju vlast, u kojoj e prvo stradati elite. Drugim reima, odgovorni za pad u hriansko-radikalski nesporazum su i elitni proizvoai rei, moda prvi u uzronoposledinoj liniji. Doimo do kraja ovome razmiljanju: da, narod nije dobar, i treba ga menjati. Postoje institucije i pojedinci, koje u civilizovanim drutvima, bilo da su plaeni ili ne, obavljaju ovaj posao menjanja, obrazovanja, osveivanja, prilagoavanja na nove okolnosti, odravanja kritikoga seanja, i uglaivanja naroda. To nema nikakve veze sa totalitarizmom: anarhizam posebno obraa panju na takve institucije. Ideja nije bila da se iz apsurdnoga zahteva za potenom inteligencijom napusti zauvek san o potenoj inteligenciji. Provera, kao i obino, eka u rovovima.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Muhamedov lik, evropska maska, srpska minka

februar 2006. Veoma je teko dati bilo kakvo pametno objanjenje zato su evropske novine, pre svega danske, morale da objave neto to je svakome ko malo poznaje politiku i stanje duhova moralo izgledati kao neposredna provokacija muslimana irom sveta. Prvi problem je posledica evropskoga maskiranja, kako u zajednici tako i oko nje, meu evropskim dravama koje jo nisu pristupile. Maskiranje poinje sa zasada sreom neprihvaenim evropskim Ustavom, nastavlja se u svakodnevici, ne reava se naalost u evropskom Parlamentu.

90

91

Re je o religiji, odnosno religijama: EU, umesto da bez oklevanja i dosledno sprovede lainost kao osnovu svake politike i svakoga ponaanja graanina u javnosti, da postavi ateizam ne samo kao jednak svim drugim verskim opredeljenjima, nego i kao nedvosmisleno bolji oblik opredeljenja graanina kada se reguliu svakodnevica, kultura, nauka, kolstvo i politika, trabunja o hrianskim korenima Evrope, pa jo umereno o antikim, dakako samo grkim i rimskim, ne bi li pitanje identiteta bilo malo vie seksi. Iz te situacije govoriti o slobodi govora naprosto je deplasirano. Ne samo da to koketiranje sa hrianskim religijama i crkvama otvara prostor svim bigotnima i netolerantnima, ozbiljno naruava pitanje ljudskih prava i jednakosti, ukljuujui enska prava, ve jo gura pod tepih najbolje to je Evropa stvorila, prosvetiteljstvo i sistem javnih kola. Dodatni problem to sa jedne strane negira druge religije Evrope, a sa druge nimalo ne problematizuje kolonijalni evropski pogled na drugoga, izvan Evrope. Nekadanji kolonijalni zloinac sada, kod kue, ne prestaje da ograniava, mui i poniava svoje bive podanike. Na drugoj strani, nita lake nego navesti nepismenu sirotinju da sebi da oduka palei, ruei, urlajui tagod, samo neka veruju da su uasno uvreeni. Nikakav razuman odgovor ili pokuaj vraanja racionalnosti tu ne znai nita, posebno ne ako argument dolazi iz... istorije umetnosti. Kome je poslana primedba da se u muslimanskoj umetnosti ponekad prikazivao Muhamedov lik? Indoneanskim muslimanima, koji neto znaju o persijskoj minijaturi 18. veka? Vojskama i politiarima, koje pripremaju mase za moguni sveti rat? Otkuda evropska nadutost da se soli pamet drugima, dok je EU jo uvek okruena ne samo tekim graninim prelazima, nego i minskim poljima u Grkoj? Posebno je komino kada se umetnici ratne propagande oglase da se zgroze nad muslimanskim ekstremistima, i to oni isti koji

su koliko-toliko site i pismene graane Jugoslavije naveli da se ponaaju isto, jo gore, i svakako mnogo due. Posebno je stvar groteskna u kulturi u kojoj istroeni starac i lo pisac, koji je od svake vlasti dobio sve i vie, jo uvek tvrdi kako nije izazivao rat, koji mu je doneo najvie. Kakav je odgovor uvreenih muslimana? Kako izgleda, oni nikako ne mogu napasti hrianskoga boga: zahvalimo evropskoj kulturi zavitlavanja, ateizma, i uspene desakralizacije. Nije li to najbolji dokaz da to treba sauvati i negovati? Pa kad ve ne moe da se napadne hrianski bog, napae se holokaust. Uistinu, osnovna ideja prvih evropskih ideologa ujedinjenja Evrope, iz uglednih italijanskih jevrejskih porodica, bila je da se zauvek onemogui ponavljanje najstranijega doba evropske istorije. U tome smislu, holokaust Jevreja i drugih rtava nacizma uistinu jeste svet. Zamena boga humanistikom vrednou je postupak koji bi morao da otvori oi Evropljanima, da ih podseti kako je jednostavno i lako zavesti mase, iskoristiti line frustracije kao pogonsku silu rata i istrebljenja, izazvati i usmeriti slepilo. Na evropskim mapama premiljanja prolosti, danas se izvesno istie Srbija, u kojoj niko ko je zaurlavao od sredine 80-ih do septembra 2000, nije zautao za vie od dva meseca ako se dobro seam, negde do poetka decembra 2000. Umesto uutkivanja njih, uutkivani su oni drugi, naroito oni koji se zalau za govor i misao o odgovornosti. Zamena vreanja boga vreanjem humanistikih vrednosti se tu kod nas ve desila, to znai da je Srbija dala sjajan primer dananjem dirigovanju muslimana. Danske i druge ambasade, zasad jo jedine u plamenu, mogle bi biti pouka Srbiji da je krajnje vreme da se pone sa skidanjem minke, i to ne samo zbog stavljanja evropske maske.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

92

93

Fragmenti o odgovornosti
mart 2006.

ne moe da te uveri da se to zaista dogodilo: ne zna se jednom zauvek, umesto da se sazna jednom zauvek. Formula se naravno ne odnosi samo na Srebrenicu. Kosovo je srpska istorija bi moralo doiveti temeljnu promenu znaenja: sem davne istorije vezane za Kosovo, sa kojom Albanci iz iste davne istorije nemaju ba nita, i kojoj vie nema mesta u bilo kakvome savremenome politikom odluivanju ili razmiljanju, odnos prema Kosovu u zadnjih dvadeset godina mora biti upisan u novu srpsku istoriju. Srbija je na Kosovu ponovila kolonijalni obrazac mnogih veih drava, sa sve rasizmom i aparthejdom, i ta se odgovornost nikako ne moe upisati u srpsku kulturu politikog optenja danas, bez istorijske analize. U ovome sluaju, pravovremeno pokretanje odgovornosti je moda moglo dovesti do dijaloga i nastavka ivota u istoj dravi, kao na primer u Junoj Africi. Kako ga nije bilo, srpska odgovornost za odvajanje Kosova nadmauje sve neprijatne popratne pojave osamostaljenja i skoro neizbenoga skretanja prema nacionalizmu, iskljuivosti i netoleranciji na albanskoj strani. Usamljeni albanski glasovi protiv toga, i jo usamljeniji srpski glasovi, vie ne mogu da urade nita bez ozbiljne i iskrene dravne intervencije.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Srebrenica je srpska istorija

Gledajui u subotu ujutro svoju omiljenu emisiju na 3SAT, Kulturzeit (Vreme kulture), posle povratka iz Beograda za vreme Miloevieve sahrane, ostala sam uistinu pogoena: niim izazvan, pojavio se mali prilog o nemakim pejzaima, kako su bili zabeleeni na slikama 19. veka, kako izgledaju danas (isto), i jedina paralela sa belim hesenskim liticama bio je Auvic, koji se u vrtoglavoj montai na kraju prepleo sa romantinim prizorom, sve uz tekst Auvic je nemaka istorija. Bez neposrednoga povoda, bez odreenoga pozivnoga datuma, bez prinude, bez ikakvih drugih znakova da to mora da se radi, eto jedne refleksije koja Nemcima svih uzrasta, bez klasifikovanja i prethodnih objanjenja, treba jo jedanput da u glave ubaci odgovornost za zloine poinjene pre nekih 60 godina, kada veina dananjega stanovnitva Nemake nije bila ni roena. U nemakoj javnosti ve jako dugo nema stavova da su Nemci najnapadaniji i najnapaeniji narod, da ih svi mrze, jo manje da nisu krivi ili nisu znali: odgovornost je, moda jo uvek nedovoljno, upisana u sve to nemaki graani ue i saznaju u svojoj dravi, o svojoj dravi. Koga zabavlja, moe da prebrojava rtve genocida i da ih uporeuje. Ali ako je srpski zloin manji, onda bi i napor za prihvatanje odgovornosti i za javno obrazovanje o odgovornosti morao biti manji, krai, i laki: no biti pragmatian danas u Srbiji znai biti utopian. Deset godina, umesto da se prihvatanje Srebrenice kao najmranijega dela srpske istorije izgovara svaki dan vie puta na medijima, pa time i u svakodnevici, srpske elite su zajedno sa politikim podzemljem i skuptinom uporno ponavljale da nije istina, a i ako jeste, oni to nisu znali, a kada jedanput ne zna, nikakva informacija posle temeljnoga neznanja

Nekrofilija i druge tradicionalne srpske vrednosti

Najnia taka u komunikaciji srpske i drugih kultura je dosegnuta: najvii predstavnici srpskih vlasti objanjavaju svetu da u Srba potujemo mrtve, porodicu mrtvoga, i uopte redak i teko zamisliv trenutak kada neko ljudsko (srpsko) bie umre. Ergo, smrt Slobodana Miloevia je trenutak kada se u Srbiji zaustavlja sve, vlada i zakoni padaju, sudovi iskljuuju maineriju, policija sedi skrtenih ruku, i sve je u tihoj molitvi za duu umrloga. Nemuta objanjenja svetu stavljaju prve ljude drave u poloaj plemensko-

94

95

ga vraa daleko od poloaja etnologa koji nema samo ulogu da upozori na specifinost Srba, nego da blago kulpabilizuje taj tamo svet to prema mrtvima nema isti odnos... Porodica iznenada menja sastav, i od ubica, nasilnika i lopova, postaju oaloena udova, rasplakana kera, i ogoreni sini. Godine kada su ostali crkavali a porodica gradila svoj ki-svet, u kojem mama pie nepismene opscenosti, ki kupuje radio-stanice a sin rastura trkaa kola, invalide i disko-klubove, potpuno su zaboravljene. Karnevalski obrat je izveden u ispranim glavama, i zbog toga nema ama ba nikakvoga razloga da bilo ko sa jo ouvanim razumom uzima ozbiljno smrt i prikljuenija ostataka Slobodana Miloevia. Ne delim razoarenje mnogih rtava to do same presude nije dolo, ne mislim da treba sakrivati nevienu trapavost zatvorskih ne sudskih vlasti koje su dozvolile da zatvorenik manipulie lekovima u smeru moskovskog izlaza, ne uzimam ozbiljno ruske izjave o tome kako bi ga svakako vratili im ozdravi dovoljno bi bilo da svaki put neki ugledni ruski kardiolog odredi dalji tretman. Pria je zavrena, za razumne, onda kada smo Miloevia videli izmeu dva straara kako ga uvode u zatvor, taka. No tu srpski danse macabre tek poinje: prvo, omoguava se da zatvorenici odnosno optueni za najvee ratne zloine i dalje uestvuju u politikom ivotu zemlje, umesto da se stranke Miloevia i eelja kriminalizuju, to zasluuju ve ozbiljnim uplitanjem i kvarenjem meunarodnoga poloaja Srbije i Crne Gore, da ne govorimo o programskim i tekuim tekstovima neprekidne mrnje, obeavanja nasilja i izvoenja nasilja u uslovima mira. Drugo, omoguava se optuenima za najvee ratne zloine da aktivno meetare u zatvoru a po svojoj zemlji: nije li svakome razumnome jasno da je ubistvo inia smiljeno u Sheveningenu i Beogradu, te da su se glavni organizatori razbeali, neki u sigurni Sheveningen a neki u sigurnu Rusiju, gde su i jedni i drugi oekivali helikoptere

specijalnih slubi kada kucne as? Tree, drava je bila duna da graane, dakle i njihove glasae, lei od kolektivne amnezije, ali se toga posla nikada nije prihvatila. Srblje, tako osetljive na ljudsku smrt, niko na vlasti niti u medijima nije sistematski opominjao na hladnjae, grobove, iskopane, nezabeleene, neoplakane, niti na beskonanu alost njihovih porodica. Ko im je kriv, kada nisu bili Srbi, a ako je sluajno i bio koji, taj je sigurno bio lo, jer mu se desilo da umre sa pogrenima... Naprotiv, svi su pomno negovali kulturu zaborava, a bogme i besa na one koji nee da zaborave. Na tome su ispitu mnogi pali, po kolektivima i pojedinano, pa smo dobili zaboravne i ljigave medije, sem onih potpuno krvavih. Kultura zaborava sa svoje strane mora da proizvodi stalno nove naracije, koje utauju elju za samosaaljenjem i ublaavaju apstinencijalnu krizu, izazvanu niskim ambicijama. Na svakome koraku te lanane reakcije u kojoj su se gojila i gnojila tela srpskih zvezda politike i kulture posle poetka milenijuma, postojala je mogunost dravnog aparata da uslii glas usamljenih i demonizovanih, glas razuma i meunarodne brige za Srbiju, i da zapone sistematsko osveivanje i rad na seanju u medijima, kulturi, kolstvu, javnoj prosveti. Nikada i nita. ak i sada, posle smrti Slobodana Miloevia, srpska drava je imala jedinstvenu priliku da zapone taj posao, koji nije samo neophodan sa stanovita etike, nego je i osnovni uslov bilo kakvog osiguranja budunosti. Nita ne bi bilo kasno: dovoljno je dokumentarnoga materijala o tome koliko, kako i kada su ljudi pobijani, ak i kada bi se ilo po liniji najmanjeg otpora po onim takama optunice koje su ve obraene. Ne bi se moralo ii u naivnu metaforiku stranih medija: balkanski kasapin izgleda naivno uz portrete onih koje je porodica dala poistiti, a nisu u hakoj optunici; ta sa onima (ograniimo se samo na Srbe)

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

96

97

koji su opljakani, ponieni, oterani, uutkani, udaljeni, umrli od uasa i bola? Postupci su beskrajno jednostavni podua doza dokumentaraca, intervjua, svedoanstava u udarnim terminima na dravnoj TV i drugim medijima, savez nekada opozicionih medija, da se bar omogui pristup drugaijima, onima koji se seaju i ne poriu ni sebe ni svoje seanje. Pa da li da oekujemo takav korak drave? Sutra? U sredu? Bar najava za sledeu nedelju? Naravno da ne, jer svako seanje podrazumeva i to kad je ko i zato poeo da zaboravlja.

Etika i estetika Due i Gue

oktobar 2006. Kada smo bili mladi, i Sajam knjiga u Beogradu bio u punome cvatu, prolazili bismo mnogo puta pored tanda Severne Koreje, da bismo nakupili to je moguno vie znaaka, a bogami i ki arenih publikacija, pa i ploa sa operama, sve sa jednim osnovnim motivom: odbrana, objanjenje i sprovoenje due, genijalne zamisli ljubljenoga voe Kim il Sunga, od koje ito raste, ribe padaju u mreu, elektrika svetli, a neprijatelji crkavaju. Neke od estetikih zamisli smo i ostvarili recimo ive figure socrealistikih spomenika, kunu operu Obedska bara se budi, kunu kominu operu sa likovima Mare i bumbara u vezi koja ne dolikuje pominjanju u javnome mediju, itd. U savremenome svetu, sa suludim sinom pomenutog izumitelja i vladara, zlim blizancima na elu najvee nove evropske drave, proverbijalno intelektualno alendiranim voom najmonije drave na svetu, u kojoj teku ozbiljne debate o stvarnom prelasku u carstvo te ostajanju istoga zauvek, izjava da onaj ko ne razume Guu ne razume Srbiju, to zvui simpatino uvrnuto i jako udaljeno, drugim reima provincijalno.

Koliko god aava bila i pozivala na paralelna razumevanja nacionalnih dua recimo Francuze, Nemce i Engleze koji bljuju po uglovima posle 14. jula, Oktoberfesta ili bilo koje fudbalske utakmice ova dragocena predsednika perla, o autorstvu poete laureatusa Srbije da i ne govorimo, ima svoju tamnu stranu. Ona se jasno upisala ne samo u govor rata i u medije toga doba, nego i u kulturu koja je na ratu veselo parazitirala: Mi smo ludi. Trik mi smo ludi ima nekoliko svojih pojavnih oblika, upustimo se zato u njegovu feno-tipologiju. Prvi oblik je guenje armom, koje su izvodili intelektualci nacionalne orijentacije tokom rata na stranim gostima. Britanski dramatiar, austrijski knjievni nesrenik da pomenemo samo najalosnije sluajeve pali su rtvom beogradskoga zavoenja, i udubili se u tzv. ludilo tano po navodima svojih armera. Estetika i etika Gue je tu bila kljuna, i ona se bez oklevanja moe izjednaiti sa etikom i estetikom Due, jer slui istome cilju uveravanja u smisao ludila. Po prelamanju kroz okanje, optika (obtika?) srbske problematike, potreba i nunih poteza u smeru ostvarenja ciljeva izgleda savreno razumljiva i logina. Bez obzira na gaenje, treba odati priznanje esto skrivenim intelektualcima-patriotima, koji su u ovo preduzee ponekad ulagali ne samo svoju institucionalnu mo, znanje stranih jezika, ve i trokove prireivanja veera, kulinarske i druge ari svojih partnerki, itd. Drugi oblik je agresivniji i penetrabilniji, dakle i neto uspeniji, a simbolizuju ga stvaraoci poput Kusturice: lista poetikih replikanata je duga, i o mnogima sa te liste sam ve pisala, pa neu optereivati ovaj kratki komentar. U kusturianskome proroanstvu za svet, koje ima ogromnu i uistinu svetsku publiku, rat je razruio bivu Jugoslaviju jer su se ludaci iz podruma, gde su silovali sve ta im doe pod ruku, nali sa leteim lopovima-Ciganima na dinovskoj svadbi, koja je, opet zbog ludosti, krenula na zlo: drava je unitena takorei u nehatu, a sigurno iz neuraunljivosti. I tu su zloinci

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

98

99

beskonano armantni i pomalo divljani, to se esto vidi na primerima zakovrnutih ptica i drugih ivotinja ali tamo na Balkanu, znate, sve je tako ritualno... Na kraju krajeva, i arobnjak iz Oza ima stalnu (deju) publiku... Trei oblik je parazitska odnosno reciklirana verzija dva prethodna, i danas je uveliko uao u osnovu srpske kulturne intimnosti, odnosno poetike srpskoga nacionalizma. Nema kafanske rasprave u kojoj se ovaj stav o srpskoj ludosti nee pojaviti, da ne pominjem mnogobrojne medijske reflekse kafanskoga mentaliteta. Ludost pokriva odgovornost na nain koji je svima ne samo blizak, nego i zabavan, a istovremeno uspeno zakrpava patrijarhalnost i muestvenost tamo gde je popucala. Kada dakle zvanini i najvii predstavnik drave pristane u najniem, treem obliku, i zameni svoju predstavljaku dunost prema graanima prostakim ulagivanjem veinskome narodu, onda to znai da vie uistinu nema instance koja bi bila u stanju da se nosi sa problemom Kosova, odnosno jednostavnim i razumnim reenjem toga problema: jedino to mi smo ludi stav nudi, jeste krvavo produenje, umesto kratkog i loginoga prekida ludosti.

istraeno, opisano: jedini je problem da se nae odgovarajui broj terapeuta za postraumatsko stanje, i drugo, da se nae vlast koja hoe da tepariji podvrgne vei deo glasakog i neglasakoga tela. Drugim reima, stvar je skupa, dakle i beznadena... Pa ipak, za one koji hoe da se sami lee, postoji niz postupaka koji mogu pomoi. Prvo, treba razumeti da se posle godina crnobelih ili opte-sivih opredeljenja, danas sklapaju veze, koalicije i saveznitva koja se ranije nisu mogla ni zamisliti. Dani dugine koalicije moda su jo daleko, ali druge, jednostavnije kombinacije treba oekivati. Da bismo ih razumeli, treba znati ta boje znae. Ako u jednoj preteno katolikoj Sloveniji prosveeniji i/ili ateisti mogu upotrebljavati izraz rnuhi (crni) za sa crkvom povezanu desnicu, zato bi boja-odreenje bila toliko strana u Srbiji? Drugo, treba razumeti da demonstracije policajaca, koliko god liile na kobnu kombinaciju parade i pua, naprosto ponavljaju ve vien model plemenitosti (ne pucamo na narod) i efikasnosti (pucamo na koga nam plate). Tree, treba razumeti da je kljuni postupak za hvatanje optuenih ratnih zloinaca zidanje nove zgrade suda, posle ega treba pustiti razumnih petnaestak godina politike stabilizacije kao i uhodavanja suda, u kojima e deo zainteresovanih poumirati, a delu vie nee tetiti hvatanje dotinih. etvrto, treba razumeti da ludilo okolnoga sveta realno pokriva ludilo unutarnjega, kako se prethodni reim toplo i nadao, samo nije dobro uraunao vremensku sinhronizaciju: dovoljno je navesti primer donatorske konferencije za Irak, koja e dati jedva malo vie novca za ogromno zaostalu zemlju nego to je Pakt stabilnosti dao malim postjugoslovenskim grabljivcima. Dalje, nije slab primer ni prizemljivanje Konkorda: umesto da po svetu letimo brzim, sigurnim i komfornim avionima koji bi smanjili zagaenje i promet, suprotno lanim tvrenjima, ameriki mono-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Dobrodoli u istoriju
septembar 2006. Svi koji smo bili u blizini rata i ratita, poznajemo oseanje izdvojenosti dok smo posmatrali ono to nam se deavalo pred oima. Vreme se podvojilo, jedan deo, zavisan od nas, zastao je, drugi je tekao. Ovaj zatitni mehanizam, koji nam je izvesno pomagao da sauvamo razum, doveo je do drugih poremeaja u percepciji vremena, i kod mnogih se zavrava kao delimino ili potpuno neprihvatanje realnosti koje je vreme donelo. Sve je to dobro poznato,

100

101

pol je uspeo da sahrani evropsku ingenioznost, a unutar Evrope su francuski Minitel, mnogo efikasnija i jeftinija stvar od PC informatike, i brzi francuski vozovi (TGV) ostali isto tako usamljeni... Nauimo se da kapitalizam nije povezan sa progresom! Peto, treba razumeti da e predsednike i predsednice skidati, kako snajperom tako i glasanjem, i za mnogo manje ciljeve nego to ih sada sluamo u skuptini. esto, treba razumeti da se pojmovi demokratija i jednakost ne poklapaju, i da, naalost, ljudi nisu odgovorni za ono to su mislili da su hteli: odgovorni su samo za ono to su uradili. Pa ako nisu uradili neto to je zapravo nemogue, jer se demokratija i jednakost ne poklapaju, onda je neobino glupo optuivati, recimo, radnike koje ionako niko nita nije pitao od samoupravljanja naovamo, da su hteli kapitalizam koji ih nenadanom brzinom vodi ka bednome kraju ivota. Sedmo, treba razumeti da ni u demokratiju ni u jednakost nisu upisani ljudska solidarnost, razum i potovanje drugoga, tako da glad i beda ne iskljuuju odgovornost za pasivno (a tek aktivno!) podupiranje rata. Vie sa razloga stila nego zbog oskudice tema, zaustavljam se na mitskome broju sedam. Posleratne godine mogu izgledati apsurdno i ludo zato to teku ujednaenim vremenskim tokom, i zato to grotesknost, smeh ili cinizam ne proizvode tako temeljite preseke u percepciji vremena kao oigledni uas recimo ratni. Kako opaamo da smo u pliaku vremenskoga toka, moemo se brzo izvaditi i udaljiti. No ne treba se zavaravati: to udaljavanje moe proizvesti, na duge staze, mnoge slabe posledice recimo rat. Zato itajmo i primeujmo: smene policajce, eleganciju Konkorda koji vie nee poleteti, ko nastupa sa kim na kojoj televiziji, ko se sramoti mislei da vie niko nita ne primeuje, ko se smeje u brk onima koji primeuju. Vratimo se u pliak beznaa, vremenska poplava je moda iza ugla.

Molitva
mart 2007. Molitva pred hramom, na koju se aplaudira, sa sve sveom i cigaretom u ruci i vakom u ustima, molitva evropska pobednika pesma, koju izvodi Marija-Sa-Samo-Jednom-Kesom; svetski reiser koji se okomio na mieve, najvii govornici kojima su neto mnogo gadno stavili u kafu, jedan ugljenisan, dve fotogenine kradljivice; svi smo sa Kosova, samo NIKO od zvaninika u testosteronskoj groznici jo nije uradio osnovni korak da se kod zaista odgovarajuih i odgovornih instanci zahtevaju garancije za prava Srba na Kosovu. Ne mora se priznati nezavisnost Kosova da bi se radilo korisno ak se moe i komunicirati sa kosovskim vlastima. emu inae slui diplomatija, koji je smisao postojanja ministara i ministarstava? Da dede na granici i ekaju zatitu, umesto da su obavili tajne razgovore iz svojih kabineta, pripremili teren a ne kamere, uradili svoj osnovni posao, za koji bi jedino smeli da budu plaani? Pa ako je ve premijer onesposobljen tekim napadom alergijske bekijavice, zato predsednik Tadi ve uveliko tajno ne pregovara sa svojim takorei prezimenjakom, a svakako generacijskim parnjakom, Taijem? Istorija ui da ovakve komunikacije nisu bog zna ta: zajedniko iskustvo iz teretane, recimo, za poetak... Naravno, uvek se moe desiti da neko ispadne emberlen. No iza svih banalnosti politike koje sam upravo navela, i koje iz srpske prespektive izgledaju savreno neshvatljivo i neprihvatljivo, stoji mali i alosni zahtev osnovne pameti. Politika molitve ju je nepovratno isprila. Ni eda se nije usudio da u skuptini pomene decenijama negirana i brutalno ugroavana ljudska prava Albanaca, koja su ipak njihov osnovni motiv. Ulazak Srbije u Evropu je dakako dobar pragmatiki cilj, ali neko se od onih u stvarnoj vlasti konano ipak mora odluiti da kae da je Srbija 1999. vojno napala sopstvenu teritoriju, ne pobunjenike, ne teroriste, ne separatiste, ve SVE koji su tamo ive-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

102

103

li. Pre toga je kojih dvadeset godina divljao rasizam protiv Albanaca koji su irili i mediji i visoka kultura, zatim su bili srpski upadi na susedne i nesusedne republike koje su Albanci mogli pretvoriti u ranu katastrofu da su ikada napali sa lea, i drugi predmeti i pojmovi prisilnoga srpskoga zaborava. Ne moe se reiti stvar koja se ne imenuje. Cenzura je uvek kratkonoga, kratkovida, i jalova. Popravka: nije, raa udovita. Prva stvar koja moe pasti na pamet posmatrau ove zemlje u masovnome hormonskome gru, koji je direktno i bestidno izazvala vlast te zemlje, jeste da su izbori poslednja stvar koja je sada potrebna. Jer na dan izbora, podsetimo se, ne sme se nositi oruje, ponekad ni uivati alkohol: izbori su dan razuma. Pravilo ne vredi mnogo ako se na izbore ide u mamurluku posle, recimo, tromesenoga opijanja i enluenja. Razumljivo je to je srpski premijer jako uvreen nejedinstvenou vlade, posle onakvoga govora. To se moe reiti samo legalistikim gromom u koprive, posle ega moe da pone naredna faza vanrednoga stanja, poznata kao predizborna kampanja. U njoj e kljuno strateko mesto u predizbornome programu imati takmienje za pesmu Evrope, obogaeno nasrtajima spontano motivisanih i lako naoruanih grupa sa podrkom policije na sve to nije pravoslavno ni sa Kosova meu ubogim evropskim treerazrednim pevuljcima. Akciju e iznutra voditi Marija-Sa-Mnogo-Vie-Kesa-Koje-Je-DobilaOd-Radikala. Uz mnoge molitve, pevane, guslane i aplaudirane, tei e izborna kampanja u kojoj e razmiljanje biti strogo zabranjeno, kao prava neprijateljska a naroito izdajnika aktivnost. Ve sada normalan glas kada se govori o Kosovu zvui nekako izdajniki on mora biti uznesen, sa jaucima, uzvicima, opsesivan, u svakome sluaju ne normalan, nego svedoanstvo pravednih patnji i besa koje pojedinac doivljava. Intervjuisani u Srbiji i dijaspori od Ljubljane do Toronta na protestnim skupovima izvode patriotski program kako znaju i umeju: prestoniki performans se ne moe tako brzo i lako nauiti.

Sedela sam u izbornoj komisiji tokom prvih slobodnih izbora, 1990: nekoliko puta sam tokom dana primetila starije ene koje su dolazile plaui, a i ponekoga starca. To nisu bile suze radosnice to su doiveli demokratiju: starci i starice su se tresli od straha, pokuavali na sve naine da jasno daju znak za koga su glasali, neki od njih su mi i glasno objanjavali da e glasati kako treba. Pedeset i vie godina uterivanoga straha eksplodiralo je u novom oseanju nesigurnosti, izazvanom medijski organizovanom mrnjom i nagovetajima obrauna. Veina tadanjih staraca sada je mrtva. Zastraivanje i sluivanje nije nikada nije bilo jae i vee, horizontalno i vertikalno kroz drutvo u Srbiji. Postoje dakako aice, koje e iz oajanja glasati vie protiv nego za, a i za koga bi. I Srbija e imati veinu za rat ili dalje sluivanje, razvijene mehanizme zastraivanja i kanjavanja drugaijega miljenja, sa perspektivom ekanja da se Evropska unija raspadne. Moda i hoe! Ostaje ipak zastraujui zakljuak da Srbija ne moe bez totalitarizma i jednoumlja, i da to ostaje prevladavajui istorijskopolitiki model i u treem veku moderne srpske samostalnosti. Zbog svega toga, moe se okrenuti jedino molitvi. Molitvi, recimo, da samo za trenutak zastupnici kosovske ideje doive, a na licima im se ocrta isti strah koji je iskazao pokojni Miloevi kada su ga okruili, sa ciljem da ga biju, onomad na Kosovu, pa je, dok ga je obezbeenje sramotno izvlailo sa scene, promrmljao sebi u bradu da niko ne sme da bije... vas? Nas? Mene? Iz toga su patriotski mediji, pjesnici i ostali nainili nacionalnu poemu sa tenkovskom pratnjom. Ali kamere su nemilosrdne: gledajte jo jednom, pa ete se uveriti u vulgarnu realnost ove vuna bato situacije. Koja bi bila korist od toga? Nikakva, samo gorko zadovoljstvo. A i to je neto, kada se posmatra drava u kojoj upravo optuuju Karlu del Ponte da je svojom knjigom ugrozila napore srpskih tajnih slubi u njihovom uspenom trasiranju kretanja Ratka Mladia na putu hapenja, koje se efikasno izvodi ve trinaest godina, samo to nije!

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

104

105

Tuna pesma
maj 2007. Stvar, odnosno pojam koji nam odmah pada na pamet kao tuna pesma, jeste bluz. Amerika crnaka muzika postala je izuzetno popularna u Evropi posle Prvog svetskoga rata, kada su, sem muzike, i mnogi muziari doli u evropske gradove, posebno Pariz: rasizam je tu bio mnogo manji nego kod kue, u Americi. Gramofon i radio rairili su dez posvuda. I danas, kada smo malo tuni, esto poseemo za nekom pesmom Bili Holidej... Bluz je izvesno deo nae svakidanjice bar za one koji su u stanju da se odlepe od MTV i TV Golice. No kada je doao u Evropu, a i na druge kontinente, bluz je posvuda zatekao lokalne tune pesme. Veina kultura meu rituale smrti rauna i alosne pesme, meano uivanje i tugu koji pomau da se strah i alost izbace. Teko je zamisliti guu prisutnost tunih pesama nego po obalama Sredozemnoga mora i u okolnim krajevima. Maloazijske tehnike pevanja i sviranja, sa posebnim skalama, stvorile su u kulturi lokala za uivanje aja, kafe i haia vrlo poseban stil tune pesme, iji je stalni uzvik aman, to znai avaj, jao, ali oznaava i traenje milosti. U Turskoj je poetkom 20. veka bio poznat tip lokala kafe-aman, gde su izvodili tune i druge pesme. Vrlo sline tune pesme izvodile su se na zapadnome kraju Sredozemlja, u paniji i Portugalu. Trajanje tune pesme na Sredozemlju obino je dugo, sa uvodom u kome se improvizovalo i traila se intonacija, sa dugim reitativima, opet improvizovanim: tek je zavrni deo pesme imao melodiju. Ovome je nainila kraj industrija gramofonskih ploa: agenti Kolumbija fabrike ploa dolazili su u maloazijske gradove da bi snimali pesme za radnike na eleznikim prugama u SAD, gde je ve bilo mnogo grkih doseljenika. Kako je pesma mogla trajati ogranieno vreme, samo nekoliko minuta, uvodne

improvizacije su skraene, i oblik pesme se zauvek promenio. Duh tune pesme odgovarao je iseljenikoj tuzi... Ne zaboravimo da je i prvobitni dez neodreenoga trajanja, zbog improvizacija, koje su danas ouvane samo u ivom i uglavnom nekomercijalnom izvoenju deza. Koliko god zameramo amerikoj industriji ploa bezduan odnos prema lokalnoj tradiciji, zahvaljujui njoj su ostale zabeleene pesme ve iz 1904, dragoceni dokument o gradskoj supkulturi jugoistone Evrope. Turski tip kafanskog orkestra, naini pevanja i tipovi pesama preli su u Grku tokom velikoga preseljenja preko milion Grka iz Male Azije, posebno iz gradova, posle katastrofalne saveznike akcije protiv Turske 1922. Tako je nastala tzv. rebetska pesma, odraz supkulture, zabranjivana i proganjana sve dok je savremeni grki kompozitori kao Mikis Teodorakis i Manos Hadidakis nisu predstavili Evropi u 60-im godinama 20. veka, u popularnim filmovima. Teme siromatva, zatvora, droge, iseljenitva, tuberkuloze, nesrene ljubavi nale su pravi oblik u varijacijama aman-pesama. Dok su u mnogim evropskim kulturama, posebno Iberskoga poluostrva, tradicionalne tune pesme ostale uglavnom nepromenjene, nomadske odlike kultura jugoistone Evrope pomeale su tune pesme na neoekivane naine. Romi, nomadska kultura, prenosili su muzike oblike i varijacije po celome prostoru izmeu Baltika i Jadrana. Nije stoga nimalo udno to se i danas ista pesma, u raznim varijacijama i kontekstima, prepoznaje u svim balkanskim, ali i centralnoevropskim kulturama. Posebno je zanimljivo pojavljivanje istih melodija i istih improvizacijskih tehnika u maarskoj supkulturnoj (romskoj) muzici i u grkoj rebetskoj muzici. Poznati su ak i sluajevi muziara koji su se nali na drugome kraju Evrope i u drugoj muzikoj situaciji, i postali poznati. Jevrejka Roza Ekenazi, rodom iz Turske, bila je zvezda rebetskih pesama, koje je

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

106

107

izvodila na turskom i grkom; izvesni Jovan au moda je doao iz Turske, ali po drugoj verziji sa Severa, iz Panonije, i bio virtuoz na buzukiju. No najfascinantniji je primer dve pesme sa istim naslovom i slinim tekstom: jedno je Turobna nedelja maarskoga kompozitora Reze eresa iz tridesetih godina prologa veka, drugo Turobna nedelja Vasilisa Cicanisa, najveega grkoga rebetskog autora, iz etrdesetih godina. U Budimpeti, u restoranu Kipipa, i danas moete videti ambijent u kojem je eres izvodio svoje pesme uz pijanino. Njegova pesma je postala tako popularna da su je izvodili po celoj Evropi, i u Americi kao bluz, naravno. Poznati su sluajevi samoubistava uz ovu pesmu, koja izraava jednostavno oseanje izgubljenosti i oaja u oblanu panonsku gradsku nedelju. Cicanisova pesma je nastala u Solunu za vreme Drugog svetskoga rata, i premda je tekst praktino isti kao i u maarskoj verziji (izgubljenost i oaj u oblanu solunsku nedelju), ova se pesma danas smatra narodskom grkom himnom, i pripisuje joj se skriveno znaenje otpora nemakoj okupaciji, i svakome drugome represivnome reimu koji je sledio a u Grkoj ih je bilo dosta. Nije poznat nijedan sluaj samoubistva zbog ove pesme ili tokom sluanja. Obe pesme su spore, opsesivne, obe imaju jedinstvenu mo tune pesme da prua zadovoljstvo i istovremeno rastuuje. Drugim reima, pravi su bluz. Meu oblicima tune pesme na Balkanu mora se posebno pomenuti bosanska sevdalinka, ljubavna ali tuna pesma, crna u/ljubavna udnja, to je jedno od znaenja rei sevdah, sa jo jaom varijantom, karasevdah (crni sevdah). Moda ni u jednome drugome tipu tune pesme uitak i patnja nisu tako povezani, a izvoenje i sluanje tako meusobno usaglaeni i kodifikovani. Estetizacija tuge? Za njom je duga i zapletena ritualna tradicija, smetanje svakodnevnih emocija u visoko obraene kodove.

Popularnost balkanskih kultura danas, stereotipsko uverenje da oni znaju da se provode ima jednostavno objanjenje u zaboravljenim ritualima od kojih je ostala samo popularna umetnost, ponekad vredna visoke onda kada nije potpuno komercijalizovana i banalizovana. U savremenoj grkoj kulturi sauvan je drugaiji odnos prema spomenicima supkulture, u uverenju da siromano i jeftino daju bolju zabavu i vii kvalitet u jelu, u muzici, u atmosferi. Atinski kulturnjaci izveteni su tako da e na osnovu stolica ispred lokala zakljuiti da li je re o autentinom ili lanome: stolice presvuene skajom su u redu, to je sirotinja koja se ne pretvara, pletene stolice su znak lano tradicionalnoga... To bar vredi za srednju generaciju, koja se sea vojne diktature, i koja je tada oivela rebetsku muziku, sluajui pesme koje su njihovi oevi bili zaboravili. U centralnoevropskim, posebno postsocijalistikim kulturama, ee se sree potroako ludilo i enja za luksuzom, ili iracionalna nostalgija, prilagoena potroakim potrebama kao turizam: idemo da za male pare vidimo zabavu i bedu. Zabrinjavajue odsustvo tune pesme danas u Sloveniji poziva na razmiljanje o mogunome terapijskome, blagotvornome dejstvu ovakve pesme, koja inae postoji u lokalnim tradicijama, posebno u zapadnim i istonim krajevima. Moda bi oivljavanje tunih pesama i bluza, potovanje i negovanje supkulture, oznailo poetak uvoenja i razrade strategija protiv kapitalistikoga zaglupljivanja, koje su inae poznate u starijim kapitalistikim drutvima. Zahvaljujui njima, siromani mogu dobiti neto besplatno, to im sistem surovo otima uz ostalo, i za to ne brine naroito: kreativnost, uivanje, samosvest, i ponos. Tako bi se podruje autonomne sirotinjske kulture uspeno izdvojilo iz potroakoga sveta, pridobilo kvalitetnu publiku i odgovarajuu panju i brigu: zapevajmo tunu pesmu i oslobodimo se!

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

108

109

Glumatanje
april 2007. Srbija je, kako mi je nedavno rekao sjajni hrvatski reiser, zemlja izuzetnih glumaca: oi su mu se sjajile, po svaku cenu je hteo da neto radi u Beogradu. Verovatno i hoe, jer sada se ve due vremena moe, a kvalitet se iz Srbije uvek znao prelivati. I dok pravi glumci budu pronosili slavu svoje kole i svoga talenta, javni prostor Srbije e sve vie i vie ostajati amatersko glumite, na kojem je najtee isterati glumce iz godinama uvebavane mire i lainjanja. Meunarodni sud u Hagu je donedavno bio stecite svega zla protiv Srbalja, bez obzira na oite strune kvalifikacije i dobar rad u mnogim sluajevima; kada je napravio nekoliko profesionalnih greaka, i proglasio dravu Srbiju nevinom u organizovanju genocida u Bosni i Hercegovini, postao je u srpskoj javnosti objektivan i ugledan. Mali detalj, da je Srbija kriva to nije nita uinila da sprei genocid, niko nije uzeo ozbiljno. A i zato bi, ako se ve petnaest godina igra ista uloga nevine rtve bez odgovornosti, koja se u svakoj novoj prilici prilagoava novoj publici, novoj sceni sa novim scenografijama, i novoj reiji kao i reiserima. Kao svi loi glumci, i srpski javni predstavnici veinom poveruju u svoje uloge, i rutinski pokazuju uozbiljeno lice na jednoj strani, publici tzv. meunarodne zajednice, i ipak na drugoj strani, domaoj, solidarno namigujuoj publici: opet smo ih preli! U takvoj konstelaciji javnoga razumevanja, Crna Gora i Kosovo su izgubljeni, umesto da se kae da je srpska drava bila nesposobna da ih primami na ostajanje. U svim pomenutim sluajevima, nema nikada pominjanja bilo kakve odgovornosti, sem naravno, odgovornosti unutarnjega neprijatelja. Trenutna nepregledna farsa oko formiranja vlade toliko odgovara svima, da se predstava moe igrati jo nekoliko godina, ako se pro-

meni neka sia od zakona. I u takvoj provali glumatanja kao mentaliteta, nije nimalo udno to su se i na sudu malo ohrabrili, te odbili sve ponuene postupke advokata porodice Zorana inia, Sre Popovia, koji bi otvorili uvid u mnogo ire i vie krugove umeane u ubistvo premijera pre etiri godine. Ako sledimo gore izneseni primer, onda je jasno da je sud bolji to je manje profesionalan e ba takav nam treba. Kako je moguno da se iz najviih slojeva odluivanja niko nije usudio da tu postavi neko pitanje, da utie na sud to se inae stalno radi ili da bar izrazi javno uenje nad postupkom suda? Kako da niko od prijatelja ubijenoga premijera danas na vlasti nije pozvao Sru Popovia na savetovanje, nije mu dao podrku, nije indirektno pokazao da neto nije u redu sa sudskim postupcima, ako je ve tako skrupulozan u nemeanju u drugu granu vlasti? Kako je moguno da nagovetaj kljunoga preokreta u procesu ostane na marginama, tanije na fronclama neprivilegovanih ostataka javnoga mnjenja, umesto da bude na prvim stranama onoga to se u Srbiji zove novinama i televizijom? Moda ne iz zlobe ili savrene podozrivosti: moda se sve to zaista deava usled slabe glume, usled teranja navika da su na matinejama svi mamurni, a na veernjim predstavama svi pijani? Kako god da tumaimo stvari, sve vie postaje jasno da je srpski nain, odnosno ubeivanje u oit paradoks putem drske lai i rutinskoga glumatanja, prevlaujui model ponaanja, govora i pisanja u javnosti. Sa vie potisnute napetosti, moda bi i dolo do korisne implozije, ali zasada regulacija ide napolje, na pumpanje najalosnije otkaenih delova javnosti oko kosovske nezavisnosti. Zgodno bi bilo i za to optuiti onu mitsku meunarodnu zajednicu. No zrno istine jeste u tome da su se medijski sponzori povukli, preputajui po potpuno pogrenoj evropskoj logici javnost tritu (i svome), umesto da plaaju i teraju dravu da plaa medije da laju i ujedaju istu dravu, a sigurne egzistencije:

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

110

111

to je nezavisnost medija. A mediji su, da ponovim dok mi se stomak okree posle dvadeset godina ponavljanja, najvei dodatni obrazovni sistem ponekad i jedini vaspitavanja graanina. To vaspitavanje, izmeu ostaloga, pripremalo bi graane da ne budu samo posluna i poluslepa publika, koja svoje frustracije lei pomou loih glumaca, u optoj atmosferi naega samorazumevanja, podupiranja i aenja.

poeziju, koja se sastoji od beskonanoga samocitiranja, i najzad opte zadovoljavajui stav prema enama, koje su silovane, bivene i cie, kao i u prethodnih zlatnih etrdeset godina srpskoga filma. No, je li sve to dovoljno da izazove poluosmeh na licu Kotunice, smanji na normalu iroki osmeh akademika Bekovia, i izazove bar drhtaj usnica strogo kontrolisanog Borisa? Oito jeste, ali ima i drugih, antropoloki i kulturno zanimljivijih razloga. Lingvistika simpatija: Kusturiina svojevolja sa novinarima zapravo je ono isto to smo uli na svim njegovim javnim pojavljivanjima, dodelama nagrada i intervjuima deko je beznadeno neverbalan, to budi i druge sumnje epistemoloko-kognitivnoga tipa. Drugim reima, nema bog zna ta da kae. Poziv bubnjara dopunjava ovu sliku, i u tome nema niega manipulativnoga. No, doao je trenutak kada neverbalnost treba da doivi neto to bismo nazvali interpretatio Serbica, dakle da ga lokalni mudraci protumae i klasifikuju. Pojava akademika Bekovia je tu kljuna. Besmrtnost je u ovome sluaju postignuta ve time to je u davnim 80-im njegovom zaslugom sve to je muko, poreklom iz dinarskih krajeva, upoznato sa veinom slova irilice i sa gotovo polovinom padea, ulo u Udruenje knjievnika Srbije. Druge usluge tokom godina, kao to je formiranje javne ratoborne poetike, epskih formula sa kojima se na junakim usnama moglo elegantno pasti rasutih creva od Slavonije do Hercegovine, zasluge za unitavanje opozicije protiv Miloevia, za optu misoginiju dananjega drutva Srbije, za velianje ratnih zloinaca, za zaslepljivanje masa, samo pojaavaju skup uslova za besmrtnost. I za sve to vreme, jezik akademika Bekovia ostao je isto onoliko bez znaenja i isto onoliko oralno gromopucatelan kao to je bio u praistorijsko doba prianja viceva u kafanama. Ko bi bolje razumeo Kusturiino zaplitanje i nemogunost izraavanja? Ko bi bolje verbalizovao Kusturiinu, izvinite na izrazu, poetiku?

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Zato srpski deki vole Kusturicu

maj 2007. Fenomen Kusturica, koji se moe objasniti samo zapadnoevropskom preteno leviarskom ignorancijom, i irom kolonijalnom samouverenou i neodogovornou, doao je svome kraju. Ovi prostori vie nisu nikakva medijska senzacija, svi se trude da se ponaaju to vie evropski kako bi to lake i bre prevarili EU, a onda e ve lako, i Kusturica je konano tamo gde pripada u zabitome srpskome selu, napravljenom za njega. Vie nije neki veliki element rizika rei koju dobru o bivem muslimanu i Jugoslovenu, iza Kusturice je arena laa nagrada i priznanja, neto sjaja i malo novca dovoljni razlozi da se epava liberalnost provue uz odgovarajue koliine peenja, pia, i velikih rei. O filmu ne treba gubiti ni rei ni vremena, to je verovatno onoliko genijalno koliko su to bile i prethodne manipulativne slikovnice reenog autora: oekivati da e se u glavi zalivenoj plitkim laskanjem, uprkos svim privilegijama i lakim reenjima, iznenada roditi kritika ili bar paradoksalna i zaumna misao, potpuno je nerealno. Kusturica ima svoje nesumnjive srpske zasluge elegantna odbrana Miloevievoga reima u nevreme, prikazivanje Roma kao najarenije znamenitosti cirkusa Balkan, animalnost, pokvarenost i glupost uvijene u tzv. vizualnu

112

113

Vizualna simpatija: Boris Tadi bi konano dobio vie boje i oblika kada bi se okruio sirenama, satirima, nimfama, kentaurima, jednorozima, gnomima i slinima. Kako to naalost ne moe da se izvede, odnosno kako suzni tandem Dobrica osi tata Tadi nema iru upotrebu sem predsednike inauguracije, Kusturiina pojava, sa voziima, zabacivanjem pramenolikih masnih lokni i ostalim rustikalnim okoliom, ispunjava upravo ovu nunu potrebu najboljeg od svih loih reenja u srpskoj politici. Predsednik Tadi izvesno nije mogao nai strasnu, opasnu, politiki izazovnu enu za ovakvu ulogu recimo neku od srpskih vetica koje jo uvek govore o odgovornosti i ratnim zloinima, nije mogao napraviti prijem za ene u crnome, i nije mogao pozvati Natau Kandi na neku savetodavnu funkciju: zato je tu Kusturica, najbolja moguna abesa od malo kulture, malo politike, malo roka. Moda e neki budui glasai to ipak upisati u rabo. Pojmovna simpatija: najtemeljitije od svih u triju, Vojislav Kotunica u Kusturici vidi sve svetle elemente prolosti (aik sa vlau, sa orujem, relativizovanje zloina) i sve mogune konceptualne osnove jednoga velikoga buduega prijateljstva. U njemu bi i dalje bilo moguno govoriti poniavajue o Hakome sudu i EU uz mogunu prisutnost svetskih medija, sniavati temperaturu kada se spomene Sarajevo, imati mali alibi za pljuvanje po Hrvatima u buduoj tesnoj trci, i uopte sve to treba devalorizovati onim neponovljivim stilom raje i polovinom usta. Tri ugledna posetioca dakle imaju jake simpatike odnose sa Kusturicom, koji izvesno nita bolje nije zasluio. Preostaje li ita nedeakim kategorijama stanovnitva? To da e kad-tad biti kanjene novim Kusturiinim ostvarenjem na televiziji.

Prozuljak: uvod u Mihajla Pantia

oktobar 2007. Biti beznaajan, neznalica, ambiciozan i kompromiser nije neto to bi u bilo kojoj kulturi, pa ni u kulturi Srbije, bilo retko ili teko prepoznatljivo. Opravdano pitanje zato bi se ovek time uopte bavio, gubi vanost u onoj meri u kojoj je poloaj, uticaj odnosno mo takve osobe vea. Stoga ima smisla postaviti Mihajla Pantia u centar pozornosti, jer moda bolje od ikoga drugoga, ak vie i od Aleksandra Jerkova, otelotvoruje snalaenje, koje u kulturi Srbije predstavlja najvaniji narativni deo uspenoga curriculum vitae. Moje lino iskustvo sa Mihajlom Pantiem, kojem sam kao kolegi-poetniku dobro pomogla mislei da vredi investirati u sticanje znanja i irenje vidika, zavrilo se predvidljivo: poto je preda mnom glasao za moje izbacivanje iz Instituta za knjievnost i umetnost posle grotesknoga politikoga procesa pre i posle unutarnjega, jo grotesknijega mini-staljinistikoga rituala, istoga dana je drugome kolegi potvrdio da je glasao za mene. Sve se to desilo pre zaista davnih 18 godina, i tada je ve bilo vie zabavno nego alosno. U svakome sluaju, od te take nema govora ni o osveti, ni o zamerki: ostaje profesionalni interes za veoma zanimljiv i u svojoj vrsti izuzetan primerak. Moje terensko iskustvo ovde samo doprinosi uverljivosti antropoloke analize. Kada sam posle tri godine odsustva ponovo dola u Beograd, 1994. godine, nala sam dve slike koje su potvrdile moju otpornost na virus nostalgije: u treoj hali Sajma knjiga, kod koje sam zaustavila taksistu jer sam tu uvek poinjala obilazak (nezavisni i mali izdavai), nala sam pusto i dva potpuno neuplaena pacova; iste veeri, na televiziji sam videla Mihajla Pantia kako intervjuie, tihim i pobonim glasom, neudobno sloen na amlicu i okruen kokoima, trenutno istaknutoga proroka srpstva, na njegovom

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

114

115

umadijskome dvoritu. Kulturno-antropoloka zanimljivost Mihajla Pantia poinje u tome specifinom odnosu prema vladajuem nacionalistikom diskursu: on legitimie lane nacionalne vrednosti, odnosno uozbiljuje lupetanja. No ponimo od dokumentarnog aspekta: Mihajlo Panti ne objavljuje ozbiljne knjige iz teorije, kritike, ili istorije knjievnosti. Razlozi su razumljivi: ne zna strane jezike, ne ita teoriju, a kritika mu je sredstvo stvaranja lokalnih mrea moi. Titula i status u kontekstu Srbije 90-ih godina savreno odgovaraju takvome tipu aktivnosti. Knjige Mihajla Pantia su pre svega antologije, kao lokalni prevod moi u kulturi, i prozuljci. Otkrie ovoga hibridnoga anra diskursa u velikoj meri moemo pripisati upravo Mihajlu Pantiu. U 80-im, on je oznaavao prilizivanje modnoj i uspenoj proznoj situaciji Hrvatske, i istovremeno uspeno izbegavanje bilo kakvog angamana, ak i onda kada je svako mogao biti disident. U model je spadalo, i jo uvek spada, nekoliko stalnih motiva, koji predstavljaju narativno jezgro: Novi Beograd, koarka, Stivi Vonder/ rok, engleski izrazi, a na negativnoj strani neverna ljuba, maka, i feminizam. Sa time se moe napisati dosta pseudo-osterovskih pria. Da bi dopunio skerlievski kostim na stalnome srpskome karnevalu, Panti uz to neguje poeziju putem pohvala pesnicima, prozu putem uestvovanja u veini poznatih irija irom Srbije, kritiku putem trivijalizacije postmodernistike arbitrarnosti. Ovim postupcima Panti je za sebe obezbedio sopstvenu biraku bazu u kulturi, koja e ga sa uzornom uestalou nazivati naizmenino velikim autorom i velikim kritiarom, a zato ne i teoretiarom. Ono to najvie zadivljuje jeste simbiotiki odnos knjievnog i kritikog u Pantievom prozuljku: prepoznaju se isti motivi, iste sintaktike konstrukcije, isto odsustvo logike odnosno zapleta, ista samouverenost nekoga ko ozbiljno veruje da vas je nadmudrio. I ne na kraju, meavina enje za onim to je nedostini presti

(puzzle naslov knjige, bato!) i mrnja prema svemu i svakome ko je dotini presti stekao krajnje jednostavnim sredstvima, kao to su itanje i uenje. Panti kao autor prozuljaka nije konkurentan na tritu nacionalistikoga ludila, a istovremeno daje potvrdu o kvalitetu takvim autorima. Teko je zamisliti unosniju poziciju. Akademija se smei jo jednome provincijalnom autoritetu, jer je uveliko premaio sve traene kriterijume. Spomenula sam karneval, koji je kljuan u razumevanju antropolokoga tipa: Panti naime uspeva da ostane ozbiljan u najneverovatnijim voritima gluposti, laskanja, podmazivanja, ukratko svih vrsta laganja. To je kvalitet koji se, ovrsnuo u socijalistikome konstruisanju kulturnoga prostora, ume ceniti i danas. Re je o zameni humora, koji ne opstaje bez kritike, zajednikim znanjem o postignutoj prevari. Panti, za razliku od Crnevia, ne namiguje niti mljacka: prirodno, on je profesor univerziteta, i u toj ulozi bolji i od Vladete Jankovia, koga samouverenost ponekad prevari. Sve se ovo moe videti u politici tela odnosno u javnome pojavljivanju. Kao dosledni klovn ozbiljnosti, uspeni mangup, Panti je daleko najubedljiviji. A erotika intelektualnog autoriteta je itekako mona: Matija Bekovi, u svojim prazninim priredbama, uvek nastupa u kaputiu koji je kao iz 19. veka, i sa naoarima. Prozuljak Mihajla Pantia uistinu zasluuje analitiki pristup, ve zbog minimalnog obzira prema neznalakoj budunosti. Stoga, kao nagovetaj mogunih rezultata, navodim samo jedan stav Mihajla Pantia, koji moe biti stav jo najmanje tri hiljade srpskih kulturnih i politikih zastupnika kolektiva, trivijalan i katastrofalno ignorantski; istorija se ne istrauje, nego se razume kao dato, a dato nam je srpskou. Ko je drugi, ne razume: Srbi svoj identitet formuliu kroz pamenje (istorijom). Nesporazumi nastaju zbog nerazumevanja istorije.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

116

117

Kosovo u glavi
septembar 2007. Francuski reper sa imenom Sinik (pisano sa es, ne sa se) snimio je svoj realistino-angaovani hit u nekoj dejoj bolnici: kod teko bolesnoga maloga crnoga pacijenta, Sinik nagovetava dijagnozu reima u njegovoj glavi je Kosovo. Konfuzija, neizleiva bolest, uasna izraslina, beznae? Sve to. Uzgred, ni Sinik nije belac, ali francusko slovo zakona o dravljanstvu ne prepoznaje boju koe. Druga je stvar koliko je prepoznaje stvarnost, zakonita ili nezakonita. Jedno je izvesno: tamo daleko, nejasna i bezoblina, teko prepoznatljiva ali uvek spremna, vreba kolektivna zver, koja e skoiti na svaku nepravdu (kad je prepozna) nanesenu Siniku, pacijentu ili slinima, dakle svakom obliku Kosova u glavi. Moemo je formulisati kao glas javnosti, kritiki duh, graansku tradiciju otpora, liberalno leviarstvo svaka definicija je nepotpuna, ali upravo to je definicija fenomena kome je na nekim drugim delovima planete ve uveliko odzvonilo u Srbiji, recimo. Nije samo re o tome da su oni koji o Kosovu misle drugaije udaljeni iz javnosti, ve su i stigmatizovani, pa je dijalog, odnosno promena miljenja neto sasvim iskljueno. Prostor za razgovor o Kosovu je potpuno de-racionalizovan, moe se konstatovati samo klinika smrt imaginarnoga pojma srpska inteligencija. Zato bi ba veinski usmereni intelektualci bili krivi za Kosovo? Samo zato to o njemu nisu mislili. Jer kada se misli, ne moe se zavriti ni u stereotipima, niti u dosadnome nacionalistikome tuljenju, niti u oitim laima, niti u bilo kome drugom obliku inae mizernoga tematskoga horizonta srbske kosovonanije. Starija krivica je biti veinski usmeren: najbolje adaptirani na komunistiko jednoumlje (raunajui i tome pripadajui slavski anti-komunizam) isto su se tako najbolje snali u nacionalistikome jednoumlju. Ne videti paralelu, i ne osetiti bar pobunu stila protiv formule mi-svi-Kosovo izvestan je znak gorepomenute dijagnoze.

Kulturna invencija je plod zajednikoga (ne nuno planiranoga) rada dravnih institucija, individualnih intervencija, ponekad njihove interakcije sa masovnom kulturom, ponekad ak i sa sub-kulturom. Tu bismo oekivali invenciju Albanca, manje ili vie planirani napor obrade politike stvari u kulturi. Individualna intervencija je, recimo, neni (moguni) ljubavnik Albanac iz romana Mir-Jam, daak egzotike i enske slobode izbora izmeu slovenakih gora i Crne Gore. Jugoslovenske institucije su posle rata ponudile lako kolonijalni, ali probavljiv lik Albanca, u varijantama od estite starine, neprobojnoga patrijarhalca koga novo vreme slama, sve do nepokolebljivoga borca, ukratko vie privlane nego odbojne muke zveri sve to u filmu, gde se najlake guta. Igranje drugoga kao performativni kulturni kod omoguilo je igranje Albanaca i igranje Albancima, i ostavilo neto tragova u filmu i pozoritu, a sa mnogo dobre volje e se i danas nai u rasprenim ostacima beogradske urbanosti. To je i bila glavna osnova nekoliko pokuaja sasvim drugoga Beograda da u retkim peticijama i javnim manifestacijama pokae da nisu svi mi oko Kosova i Albanaca. I, sa druge strane, jasan dokaz da ak i dravna intervencija moe otvoriti prostor tumaenja i afirmativne politike akcije. Mainstream kultura je uspeno zaobila i ovakve, najmanje zahteve potovanja ljudskih prava i graanske tolerancije. im je postalo dozvoljeno, a to je bilo znatno pre nego to e se komunizam uspeno transformistati, Albanci su zamenjeni iptarima i ustolieni su kao kolektivni neprijatelj broj jedan, sa situacionistikim zamenama i dopunama (svi ne-Srbi, po volji i porudbini). Ako zasada odbacimo riku i bes, ostaje tzv. fina knjievnost, recimo Slobodan Seleni i Svetlana Velmar Jankovi. Premda je u njihovim delima glavni negativac mrana i neljudska Preanka, nije zanemariv ni dubinski pokvaren Albanac: oboje su objekt srpske plemenitosti, iskrenosti i naklonosti, a vraaju kako samo oni umeju. U doba

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

118

119

kulturne prevlasti disidencije 80-ih, tik pre nego to e se vei deo odluiti da otplovi na Meduzi, Hana Dalipi je napisala, objavila, i dobila nagradu za izuzetni roman Vikend u materini, u kojem karnevalizuje albansko-srpsku svakodnevicu, a posebno rod, seksualnost, i manje-vie sve to je na obe strane sveto. Autorka je za vreme rata emigrirala, a i ta bi drugo. Poslednji put je viena u Parizu, a zatim joj se gubi svaki trag. Sluaj Svetlane orevi pokazuje da je re o sistemskim reenjima pa izvolite, srpske a i albanske knjievnice! Imate irok izbor izmeu pranja nogu junaka, svete ili civilne Petke, a ko hoe moe i magijski realizam: samo probajte ono to vam je pred oima! Drugim reima, kulturna invencija je izvesno deo dunosti intelektualaca sa koje god strane da u njoj uestvuju, i srpski intelektualci su zastraujue masovno ispustili mogunost da svojoj zemlji pomognu time to bi stvarali privlane, zapletene, upitne i mnogoznane, a zato ne i naprosto pozitivne i tolerantne slike, likove, situacije Albanaca i albanskog, srpsko-albanskog i albansko-srpskog ega god. Domovini se slui mrnjom, u redu. No kako je moguno da izazovni tematski sklopovi potpuno izmaknu panji knjievne sredine? Recimo, sluaj drave koja vojno napadne svoj integralni i navodno najsvetiji deo? Recimo, sluaj najgorih neprijatelja koji godinama ne napadnu zalee drave dok ona sebi daje luksuz da napadne sve svoje susede istovremeno, pa i nesusede na krajnjem severu? Recimo, slatko-lepljiva retorika koja koristi radi doputa Slovencima i Hrvatima da imaju svoju dravu, ali ne i ostalima, a naroito ne Albancima? Recimo, jako razumna rasprava bivih targetaa o potrebi da se Srbija pridrui NATO paktu, i istovremeno pena na ustima kada se spomene nezavisnost Kosova? Recimo, potpuna nesposobnost da se Crnogorci ubede milom, i istovremeno oekivanje da e se Kosovo prikloniti samo pretnjom, vreanjem i silom? Recimo, lukavo podgrejavanje latentnog evropskog rasizma

prema Albancima? Recimo, namig sa najviega mesta koji Srbima, onim pravim, omoguava da glasno govore epski, a broje pare za cenu Kosova u tihoj molitvi? Kako naivno u poreenju sa tim zapletima izgleda Den Braun sa traevima o Magdaleni... Naravno da bih za ovakve zaplete zaelela boljega pisca nego to je Den Braun, to je bogohulna elja iz provincijalne perspektive bilbordske idolatrije SSSS (sasueni starci slue svakome) pisaca. Srpska drava, kakav god da je model javne lai i licemerja nudila u zadnjih 15 godina, nije ponudila nijedan program tolerancije i antirasizma, naprotiv. Ne da bi to iko pametan oekivao, to je samo ilustracija konteksta jo vee krivice intelektualaca za dananje stanje duha i pameti oko Kosova: niko ih nije ozbiljno spreavao da takvu dravu kritikuju to se Kosova tie. Kosovo u glavi je mona metafora, jer se drugaije ne moe opisati stanje u kojem svi znaju da Kosovo ne moe vie biti srpsko, ali se preventivno i drugaije gui svaki glas koji bi rekao neto o poslovinome novome ruhu. Izgledi takve glave su skoro nikakvi. Oni koji misle da Kosovu treba prepustiti odluku o nezavisnosti, bez obzira na evropsko muljanje, nisu nuno oboavatelji bilo kojega nacionalnoga programa, ba naprotiv, svi im otprilike isto smrde. Ali ta beznadeno jednostavna situacija je posledica svesnog i koristoljubivog odbijanja intelektualaca da svojim osnovnim vebama i vetinama, ne ulaui ni mnogo vremena a ni talenta, spree predvidljiv razvoj. Kao i ranije, kao i obino, kriv je svako ko je hukao, kriv je svako ko je utao. Ostaje samo da to vie ja-ova kae javno zbogom i sa sreom Kosovu, i da ih ne bude briga to ih ni na jednoj strani ne uju.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

120

121

Srean Boi i comp.

decembar 2007. Prema ovome prazniku imam ambivalentan stav: sa jedne strane, arene sijalice su za mene naprosto neodoljive, ni pria o detetu koje nikome ne pripada, roenome na otpadu, izbaenom iz grada, nije bez smisla u svojoj surovoj, nikada promenjenoj realnosti, a sa druge, neu da se gnuam potroake povrnosti zajedno sa crkvama i licemerima bar ne ovih nekoliko dana godinje. Drugim reima, imam sve probleme okorelih cinika. No tu su i mala zadovoljstva: dok sam danas, na jedan od prazninih dana, probadala karanfiliima niim izazivajuu pomorandu, na televiziji se poeo vrteti jedan od mnogih boinih filmova. Mlada zaposlena ena iz nie radnike klase negde u Americi gde je zimi hladno, ne veruje u Deda-Mraza. Na odlasku na posao gleda na pumpi nesrenika koji prodaje svoj raspadajui automobil ili bilo koji njegov deo da bi neto kupio detetu za Boi. Njen verujui mu u meuvremenu odlazi sa decom da isprazni raun u banci ne bi li imali za jelku i ostalo. uvi da joj je mu u banci, ena naputa svoju kasu u samousluzi da bi ga spreila, kojom prilikom je ef otpusti: ulazi u banku, toliko da vidi onoga nesrenika sa pumpe koji upravo pokuava da opljaka novac, te u panici upucava njenoga mua, i u bekstvu ulazi u njegova kola, zajedno sa njenom decom. Izbezumljena mati ostavlja mrtvoga mua i juri za decom, toliko da vidi kako sa mosta u kolima padaju i nestaju u ledenoj vodi. So far so good. No onda stvari odu k vragu? Prvo nekakav aneo spase decu, onda Deda-Mraz poalje nesrenici preko erke poruku da moe da vrati mua, dakako ako veruje, i konano se sve vrati kao flebek te u sceni na pumpi ona onome nesreniku dadne 50 $ za greja, ime se spase od prethodno opisane none more, ali ne i od zvonia, leteih irvasa i padajuih zvezda. Jedna fina stvarna situacija iz sveta u kojem ivimo rastae se u sramotno niskim laima, i od

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

paenika se jo zahteva da temeljito oglupe: budi dobar prema drugima samo za Boi, a za to manje pare. Pitanje je jedino kako se odupreti: biti svestan bede? Nedovoljno. Kritikovati kapitalizam? Isprobano, bez efekta. Misliti revoluciju? Samo izvolite. Problem nije ni u kako, ni kada, ve je upisan u, bojati se, evolucijska reenja planete za ljudsku vrstu. U krizama koje su do sada potresale ljudski rod, pobeda odnosno preivljavanje je pripadalo maloj grupi: govorim o dalekoj prolosti, ne o zadnjoj sekundi u kojoj ivimo, po konvenciji zapoetoj roenjem izmiljenoga deteta. Procenjuje se da je za preivljavanje modernoga oveka, uspenijeg, a pre svega mobilnijeg i snalaljivijeg od neandertalca, bilo potrebno jedva nekoliko desetina hiljada primeraka moda ak i manje. ta god da kljuno u budunosti ugrozi ljudski ivot bolesti, prirodne katastrofe, ratovi, kombinacija svega, mogunost da preivi imae grupa koja ima najbolja sklonita, rezerve hrane, lekova, sredstva kretanja ili skrivanja. Drugim reima, najbogatiji. Nekih stotinak hiljada Zemljana ima ve osigurane uslove preivljavanja u najgorem mogunome scenariju. Zbogom Darvine, idealisto: preivee najneproduktivniji, najprivilegovaniji, oni koji su se osigurali na grbaama neprivilegovanih, izvesno ne najpametniji, najsnalaljiviji i ostalo. Bumbari i dembeli e nastaviti ljudski rod. Toliko o prirodnoj selekciji, kao i o SF kulturi. ta ostaje onima koji e se za nastupajue praznike gostiti (u najboljem sluaju) hlebom, jogurtom i smesom repova, uiju i kopita zvanom posebna kobasica? Nude im se vera, alkohol i televizija, koji, kao kombinovana pilula ekstazija, zamenjuju nekadanji jedinstveni opijum za narod. Saaljenje i prezir su podjednako besmisleni u ovome sluaju. Davanje nade uvek ima skrivenoga korisnika, koji izvesno nisu oni. Arbitrarnost podele milosti ili pojedinano izigravanje boga za vreme blagdana je zanemarljivo. Ostaje moda razmiljanje

122

123

u okviru minimalizma, zahteva ispod kojih se ne moe. Na jednoj strani, to je pritisak na drave, da ne pomau poslodavce da otputaju viak zaposlenih, nego da omogue preivljavanje to veega broja neprivilegovanih. Na ulici i na internetu, taj je pritisak moguan vidi (moda) primer Grke u bliskoj budunosti. Minimalizam uvek izgleda kao zahtevna utopija, a projekti spreavanja Albanaca, Hrvata i potpomaganja Mladia imaju nepremostivu komparativnu prednost da snabdevaju budale dobrom priom za prljavtinom zapuene ui, u gorim sluajevima za ve uveliko virozan mozak. A nita opasnije od izgladneloga patriote. A sad, boini projekat: univerzitetska TV stanica koju sam u gluvo doba gledala pre nekih petnaest godina u Americi, i koja se posle utopila u kanalu Comedy Central, imala je stalni deo gledanja najloijih/ najjeftinijih filmova, uz komentar nekoliko besmislenih likova, ije su se siluete videle na dnu ekrana kao gledate iza njih. To je davalo mogunost da se pokrene asocijativni krug nesluenih razmera, na osnovu jednostavnih kodova popularne kulture, i pomou osnovnoga galvanizatora smeha. Moete ukinuti TV program, i izvoditi svoj, moete raditi na internetu; bojim se da je za pobunjeniku TV potrebno malice vie. Pa da piemo Deda-Mrazu?

svetu u kojem ive identifikuju! Omekavanje? Sauestvovanje? Priznavanje ljudske okoline? Kako god da to nazovemo, deluje eksplozivno. U mome sluaju (a i u Boidarovome), to je prvo bio grki Rom Kostas Hadzis, koji je u doba pukovnike diktature u Grkoj pevao promuklim glasom o teko odredivim oseanjima, koja su mnogi tumaili politiki: kontekst je stvarao tekst. Posle je diktatura pala, a za Kostu smo saznali da je Jehovin svedok. Tekstovi su postali banalni i zaboravljivi. Zatim smo imali Dionisija Savopulosa, genija rei i muzike, koji je godinama ispunjavao na svet mudrim i aavim slikama; govorili smo njegovim formulama (jedno malo more), prepoznavali njegove kalambure (guzogrci), ulazili u njegove slike (stoii napolju, Mesec se udvaja), sluili se njegovim jezikom (ne znam ta da pevam veeras deici u Lavrionu, a ni starijima), ak smo ga i upoznali, hteli da ga dovedemo u nekadanju Jugoslaviju ali tada za njega niko nije imao zanimanja. Mnogo docnije, otkrio je svoju naklonost za srbske ratne oseaje, i gostovao je u Beogradu: niko ga nije razumeo, to je i zasluio. Otkaili smo ga za vreme njegove patriotsko-nacionalistike faze, i onda ga ponovo uli na zatvaranju Olimpijskih igara u Atini. Bio je stari, korozivni, gadni Savopulos. Moda mu oprostimo. A negde u sredini smo nali svoga najboljega, koji se vie nije mogao menjati, jer je umro: or Brasans. Jedini koji je do kraja rekao ta treba o nacionalistima (sreni idioti koji su roeni negde), jedini je spevao prelepu, ednu pesmu o enskom polnom organu (krajnje je vreme da se za ovaj instrument sree nae lepa hrianska re), bio je do kraja nean i zloban. U Brasansu sam prepoznavala ono to najbolje moe biti u mukome. Sa tim konstantama za oputanje preiveli smo dosta godina u Ljubljani. Pomogao nam je Iztok Mlakar, pesnik iz Primorske, koji je pevao o svemu to nas se u Sloveniji ticalo, sarkastino do mile volje. Ima

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Sluajui Vladu Kreslina

januar 2008. Postoji trenutak kulture, proizvod nepredvidivih tokova i zrelosti, kada se u popularnoj kulturi, negde na rubu obino, pojavi neto to izraava one koji su skoro izgubili nadu da e se sa bilo ime u svetu u kojem ive moi bar privremeno identifikovati. A tek kada to pogodi one, koji se naroito trude da se ni sa im u

124

125

njegova prekrasna pesma o jelu, koja je ravna staroj Balaevievoj o tome kako se nekada jelo Vlado Kreslin je nedavno uao u na izuzetno uski vidik. Svake godine u decembru, Vlado Kreslin, zrela zvezda dobre muzike, ima koncert u Cankarevom domu, na koji se dovue sve to u Sloveniji misli izvan okvira desnice, klerikalizma, faizma, rasizma, sve to voli istone granice i priznaje juna seanja (ne samo rock/sex/drugs/ tripove dole). Nekada suvie siromani, nekada malo snobovski, sada naprosto umorni od predavanja i pisanja, nikada nismo otili na te koncerte, ve smo ih docnije, kada se ugase praznina svetla, gledali negde januara na televiziji. Tako i ovoga puta. Vlado Kreslin je imao uobiajeni repertoar, od duhovite pesme Ovo nije politiki song, do nenih, i konano Bella ciao, i Vsi so venci beli; nastupali su njegovi mama i tata, Beltinska banda iz rodnih Beltinaca, u kojoj se povremeno zamenjuju prirodno otili starci seoski muziari, kao i ostala krajnje simpatina grupa muziara izvan turbo-pejzaa Slovenije. Koncert se, kao i obino, produio na skoro sat vie od predvienoga vremena, i publika je izgledala ne manje simpatino: ukratko, pitali smo se kako od strane vlade strogo dresirana dravna televizija moe dozvoliti ovako jasno opoziciono ponaanje, ovako oito suprotstavljanje onome to bi hteli da vide kao gledalako-birako telo. Dobro, iz primera Srbije znam da trenuci radosti ovakve vrste ne znae ba nita na onome planu koji kontrolie ivote. Znam takoe da mogu ovu Sloveniju voleti, a da mi to nikada ne bude uzvraeno. No sluajui Kreslina, palo mi je na pamet osnovno pitanje, upalila se ona neizbena crvena svetiljka racionalne kontrole kada se uiva: a zato bi me voleo bilo koji kolektiv? Taj izbor lake muzike u kojem smo uivali u zadnjih tridesetak godina imao je uski krug uivatelja, koje smo lako prepoznavali i sa njima prijateljevali. Lakmus-funkcija je jasna: voleti

Mocarta ili Baha je veoma intimna stvar, koju ne moe deliti sa masama iroko kulturno usmerenih (ka Mocartu i Bahu) i uz to svakojakih. Neki od najgorih monstruma novije istorije voleli su tu muziku, i premda sluanje Mocarta za mene spasava to to ga je volela moja najpametnija maka, niega javnoga, niega demokratski uzbudljivoga nema u deljenju ljubavi za Mocarta sa drugima. Rock i ostale generacijske stvari postale su vane za etnografsko mapiranje: toga sam postala svesna kada me je u Americi prvi put vozio taksista star preko ezdeset godina, koji je veselo udarao takt hita iz sedamdesetih. Sa pesnicima-pevaima koje sam spomenula, uvek se jasno oblikovala grupa, sa kojom sam mogla deliti i druge ideje: njihove pesme su ih prizivale upravo onako kako sam sa takvim drutvom oekivala. Iz simbolike potke pesama moglo se itati ta publika oko mene misli o politici, crkvi, levici, desnici, manje-vie o svemu. Kada smo takve pesme sluali udvoje, obnavljali smo drutveni kontekst koji smo ranije iveli, uveravali sebe da nade ima, a pre svega, seali se dragih lica sa kojima smo to delili, svaa, smeha, sigurnosti da postoji minimalni program koji nije sasvim izgubljen. Danas mi se ini da program osnovne, neupitne, proverene prosveenosti, koji je izdrao dva veka i neto malo u tragovima, malo u institucijama, dosta u ljudima, sada neumitno izdie. Da li trenuci sree sa pametnim pesmicama alju lanu informaciju? Ili publika reaguje i postoji samo zato to jo nisu svi pomrli? Da li su preneli svojoj deici i onoj u Lavrionu neto od prosvetiteljske sree? Odgovora zasada nemam, a imau ih sve manje i manje. Bio je dan u januaru, izmeu tvog i moga roendana, trenutno nijednoga rata u krugu od hiljadu kilometara, i jo uvek, umesto da se nemo opijemo, neto hoemo da kaemo kada nam se neto kae. Hvala Vladi Kreslinu za toliko.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

126

127

ovek kome je pukao film

februar 2008. Umro je Janez Drnovek, ovek sa bogatom politikom karijerom i sa malo godina (svega 58). Pre neke dve godine je raestio profesionalne Srbe svojim tanim predvianjem razvoja situacije na Kosovu: time je hteo da skrene panju slovenakoj i evropskoj diplomatiji na arite koje je svima bilo oito, ali niko nije hteo da se ozbiljno pozabavi njime. Indolencija slovenake diplomatije dovela je Sloveniju danas u lose-lose poloaj, srpska strana je kao i obino izabrala krvav orsokak. A u meuvremenu, Janez Drnovek je promenio sebe, videvi da od sveta ne moe da se napravi neto bolje. Njegovu akciju u Darfuru, potpuno u skladu sa naelima i postupcima Ujedinjenih nacija, velike sile su jednostavno preutale, da bi se pojavile onda kada im je medijski stvar vie odgovarala koga briga za nekih sto hiljada mrtvih koji nisu preiveli to manipulisanje politike. Rusija, tradicionalno jako zauzeta klanjem malih naroda i nezgodnih pojedinaca, Francuska, u kojoj premijer preraunava svoju seksualnu kilometrau zajedno sa politikom, Nemaka u kojoj su lokalni izbori pokazali ta se zaista misli o umerenjatvu Merkelove, Engleska u kojoj se jo oporavljaju od Blerove bezonosti, Amerika o kojoj ne vredi vie misliti do novembra stvar je, po svakoj realnoj oceni, mogao pokrenuti samo nekadanji voa pokreta nesvrstanih i zapravo poslednji voa nesvrstanih Janez Drnovek. Kada su se dobroinitelji Darfura poeli gurati pred kamerama na Ist riveru, Drnovek je ve bio drugi ovek. Lako je rei da ga je bolest promenila: mislim, ve zbog ljubavi prema paradoksu, da nije, ve da je doao do take u kojoj ga politika vie nije mogla iznenaditi, pa je on poeo da iznenauje nju. Poeo je govoriti bez uvijanja, jasno, istinoljubivo, dakle po definiciji provokativno. Poeo je spasavati svoju duu, i duu svakoga ko je hteo da ga slua i ita a bilo

ih je, bar u Sloveniji, neoekivano mnogo. Moda njegove knjige nisu najsveije to se moe danas proitati iz ogromne produkcije svakodnevne mudrosti i saveta za jednostavan a pun ivot; no uz knjige, on nije prestajao da deluje. Obino se to kae obrnuto uz sav rad, stizao je da pie i knjige. Ja sam namerno obrnula red stvari toliko o knjigama. Janez Drnovek, premda se osamio u planini sa svojim psom, nije postao umski ovek. Naprotiv, uspeo je da u situaciji prilinoga beznaa nad skoro neverovatnom raspojasanou vladajue grupe postane opozicija-solista. Nimalo udno da su ga odmah okruili oni koji su eznuli za artikulisanom opozicijom. Janez Drnovek se politiki preselio na internet, gde je objavljivao svakodnevne komentare, i uz to davao izjave novinarima koji su ga opsedali onih dana kada nije bilo drugih vesti. Njegove ocene vladajue grupe ostale su legendarne: premijera Janu je u intervjuu amerikome listu nazvao prince of darkness. Nisu mu ostali duni: svakodnevno su izmiljali bedne afere i optube. Razveseljavao je narod svojim pojavljivanjem sa alternativnim isceliteljima, indijskim mudracima, na domorodakim sveanostima, sa inkakapicom ili vencem na glavi, svirajui u andsku frulicu na jezeru Titikaka, u drutvu za Zapad notornih junoamerikih socijalistikih lidera. Priao je Al-dazirinim novinarima kako se pravi dobar hleb i ime hrani svoga psa. Uz pse (svi su bili ogromni), imao je uski krug dobrih prijatelja, uglavnom nepoznatih javnosti; pre dve godine je otkrio vanbranu kerku: ukratko, nikada nije bio dosadan. Kao simbolini lider, ne kao realni politiki igra, kljuno je odredio izbore za ljubljanskoga gradonaelnika i zatim i za slovenakoga predsednika drave, svoga naslednika, i u oba sluaja doprineo tome da su oba glasanja bila zapravo glasanja protiv sadanje vlade.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

128

129

No najvanije u vezi sa Janezom Drnovekom ostaje ipak to to se pokazao kao ovek koji je u stanju da nastupi beskompromisno, ak i protiv veine, one veine obinih ljudi, koje je inae uspeno umeo da predstavlja. Re je o dogaajima u jesen 2006, kada je lokalna zajednica u selu Ambrusu u junoj Sloveniji odluila da raskrsti sa porodicom Roma. Prestupnik koji je pretukao starca u selu, nerom, naao je utoite kod Roma. Nisu ga pitali zato bei, pitanje je da li su znali o emu je re. Njihov prestup gostoprimstva je postao glavni: i inae stigmatizovani kao lopovi i krivi za nestanak svake kokoi u selu, sada su postali opta opasnost danima smo gledali suzne babe koje se boje izlaska iz kue, majke zabrinute za svoju decu, i naravno muke stanovnike, koji su direktno u kamere i mikrofone lajali o tome kako porodicu treba izbaciti i rasterati, a njihovu kuu spaliti. U sluaju da to drava ne uradi, eto njih sa sekirama, bakljama u pukama, pa e ve urediti tako da Romi ne predstavljaju opasnost za njihovu sreu. Novinari su se proslavljali izazivanjem jezika mrnje, pa su i sami otkrivali kriminalnu prolost porodice, uspostavljali demokratsko pravo zajednice da se brani; faisti su krenuli svom snagom na predloge o terorisanju graana drugoga reda, koji nisu Slovenci: figura Cigana je postala nosea za prenos svih mogunih frustracija, line duhovne bede, modane pustoi. Uporno smo gledali kako Strojanovi pue, kako kroz opustoeno dvorite protravaju mali psi i mala deca sumnjive istoe, uopte slike pokvarenoga, drugaijega, prljavoga ivota onih koji ne spadaju u inae sjajno ureeno, pravedno i normalno drutvo istih Slovenaca. Ministar policije se proslavio obeavajui metanima uklanjanje kriminalne porodice, a zatim se jo vie proslavio time to ih je zaista oterao. Odiseja je trajala mesecima, ministri su imali priliku da se prikau kao gnjide u retko intenzivnome ritmu. Nesreni Strojanovi su najzad dobili utoite u naputenome vojnom objektu blizu Ljubljane, posle intenzivnoga smirivanja i oito potkupljivanja sugraana na toj lokaciji. Njih je bar bilo moguno potkupiti! Vie od godinu dana docnije, Strojanovi su

u zamenu za svoje vlasnitvo kue blizu Ambrusa dobili vlasnitvo kue u kojoj su dobili pribeite. Ministar policije je uspeno preiveo interpelaciju, dravna tuiteljka koja je naloila prislukivanje i snimanje porodice i njenih posetilaca u prvome utoitu uspeno je nastavila da slui svoj mandat. U ovome se sluaju Janez Drnovek pobrinuo da spase obraz itave drave. Pred Boi, u jeku akcije spreavanja pristupa kui Strojanovih i napada na njih, odnosno preventivne osvete potenih metana, kada je policija bila navodno nemona u zatiti mogunih rtava lina, pojavio se u poseti Strojanovima sam predsednik drave, Janez Drnovek, sa nekoliko kamiona-kontejnera punih hrane i drugih potreba za opsednutu i proganjanu romsku porodicu. Metani su se iskazali ne dopustivi prilaz kamionima. Neka Cigani umru od gladi! Drnovek je priao Jelki Strojan, matrijarhu porodice, i pred kamerama se sa njom srdano zagrlio. Zatim su doli i crvenovrati metani, koji su uz psovke, vitlajui prirunim oruem, pretili predsedniku svoje drave. Ministar policije se nije na vreme setio da rastera snimatelje zabrana medijskoga kontakta sa Strojanovima je dola tek narednoga dana. Okruen rikom pravednika koje je hteo da sprei da do smrti izgladne, a moda i pobiju za sve krive Rome, predsednik drave je progovorio svojim rodnim zasavskim dijalektom, i opomenuo metane da e uskoro Boi, i da treba pokazati samilost. Odgovor je bio takav da je predsednik drave metane upitao kakvi su oni hriani, i da li su uopte ljudi. Hriani su se pretei samoidentifikovali. Policija nije zatitila predsednika drave, linih uvara niotkuda (nije doao slubeno, nije bio najavljen). Drnovek se izvukao bez batina. Njegov gest nije sledio niko: pripadnici, aktivisti i prevakai ideala civilnoga drutva nisu doli da svojim telima zatite porodicu Roma, da uklone higijenski kordon, da brojem i prisustvom prinude metane da se povuku. Umesto toga, dini predstavnici civilnoga drutva su masovno iz

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

130

131

svoga brloga-bloga diskutovali o smilsu predsednikove akcije, dok su Strojanovi gledali kako im kuu buldoerima rue savesni policajci, sve u cilju ouvanja mira i reda. To jo nije bilo sve, nego je u TV tali pod imenom Piramida politiki lider krajnje desnice, uz asistenciju voditeljke, dobio mogunost da direktno (uz srdanu potporu publike) vrea Rome: ta se desilo na dravnoj televiziji posle? Nita. Voditeljka je posle te sezone promenila imid: ne elim da vream ivotinje olakim poreenjima o pre i posle. Janez Drnovek je, ako nita drugo, uspeo da stvari dovede do take reavanja, probio je medijsku cenzuru, uveo jezik ljudskih prava. No iznad svega, nainio je usamljeni gest koji se, zbog njegovoga poloaja, tumai kao slika kolektiva, Slovenije. Malo je dravnika na tome poloaju, u poslednje vreme ih uopte i nema, koji bi sebi dopustili spontan ljudski gest ovakve vrste. Predsednik je ispao bolji od svoje drave i od veine svojih sugraana. Slovenija ga tada nije zasluivala, no zabeleeni in e ostati kao svedoanstvo koje e izgledati znatno bolje od minule realnosti. Uz sasvim malo linoga rizika, pojedinac na visokome poloaju moe dati iskupljenje podivljaloj veini. Drnovekov ugled i slava ostaju samo njegovi. Ovako jednostavna raunica i sjajna perspektiva jo nisu pale na pamet nijednome srpskome politiaru dodue ni ire... Jedino to je teko zamisliti situaciju u kojoj bi ovakav primer bio potrebniji nego danas u Srbiji. U dubokome blatu izmeu ruske solidarnosti sa inievim ubicama, i plavua koje saborno i dostojanstveno kradu mrske proizvode naih neprijatelja Amerikanaca i Slovenaca, preti da se udavi sve to smo neodgovorno mogli misliti da preostaje...

68.
juni 2008. Oni koji su doiveli 68. danas su starci. Prei u preko pitanja odgovornosti, iskoriavanja, karijerizma, malih bednih koristi ili potpunih nesrea: zanima me ostavtina 68. u svakodnevici onih koji je nisu doiveli, mada ona danas izvesno postoji u njihovim ivotima. Re je o simbolikoj godini: stvari koje su zauvek promenile ivot nekoliko generacija su se deavale nekoliko godina pre, i nekoliko godina posle, i konano su se utopile u neverovatnoj dosadi i povrnosti osamdesetih godina prologa veka. Graanski pokreti u Americi su od sredine ezdesetih godina promenili drutvene odnose i kulturu, i uspeli da naprave kljunu greku, istu koju je napravio enski pokret u devetnaestome veku: izdali su Crnce. U Evropi su se promene ve uveliko desile meu intelektualcima i na univerzitetima, posebno posle ogorene borbe protiv francuskoga kolonijalizma u Aliru od kraja pedesetih godina. Posle 68, promene su ponegde bile katastrofalne: vojne diktature posvuda po svetu, od Latinske Amerike do srca Evrope, Grke, radikalna krila koja su prela u meunarodno organizovani terorizam (nemakojapansko-palestinski), propast ehoslovakoga pokuaja upanja iz sovjetskoga smrtnoga zagrljaja, buenje kulture u bivoj Jugoslaviji zajedno sa zavrnom, korejskom fazom titoizma. 68. je zapravo trajala, u svome politikome znaaju, nekih deset godina, 1966-76. No znaaj toga doba za kulturu i svakodnevni ivot, temeljna promena antropolokih odlika stanovnitva celoga sveta, ostaje. Koje su to bile promene, ta je to moglo da ostane bez ikakve brige ili ak znanja o tome kakav je bio politiki smisao 68? Promenili su se kljuni postojei koncepti tela, seksualnosti, hrane, oblaenja,

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

132

133

ponaanja, prostora u kojima ivimo, naina na koji komuniciramo. Potroako nasilje je prodrlo sve to je moglo uopte podseati na refleksiju ili svest, ali ti su oblici preiveli. Mogu li se jo koji put probuditi? Osnova uspeha 68. u tome smislu zavisi pre svega od svesti da revolucija, ta god da je bila, nije bila krvava: bili su krvavi odgovori na nju. Mogli bismo naprosto rei da nije uspela: no uspeh revolucija koje poznajemo iz prologa veka je takav, da moemo biti samo sreni to 68. nije uspela. Iz toga bi se moglo zakljuiti da je upravo njen politiki poraz oznaio izuzetan opstanak nekih osnovnih ideja te revolucije, i mogunost njihove obnove. Zahvaljujui fuziji ideja strukturalizma, nove seksualne etike, istonih filosofija i tradicionalne zapadne liberalnosti, kako evropske tako i amerike, sve uz veliki napredak komunikacija i medija, te ideje su brzo postale globalne. U osnovi svih tih ideja je negiranje ili borba protiv kapitalizma. Uzmimo prvo seksualnost, koja je i uzrok i posledica menjanja tela kakvo nije bilo vieno od radikalne promene enskoga tela tokom i posle Prvoga svetskoga rata: sloboda, uz nove mogunosti kontracepcije, promenila je odnose meu polovima, i dala nova znaenja materinstvu i porodici. Komuna, oblik slobodno organizovane porodice, jo je i danas oblik kome se povremeno vraaju alternativne grupe. U svakodnevici onih koji nemaju hrabrosti da istupe iz tradicionalnih porodinih i polnih okvira, ostaje seksualna sloboda kao nesumnjivo dostignue 68 toliko izdrljivo, da ga u svome licemernome svetu odravaju i javno goree pristalice crkava i njihovih pravila. Nova seksualnost je promenila ljudsko telo: ensko je postalo manje zavisno od tvrde odee, sa veom popustljivou za slobodne oblike, premda potroaka tiranija i dalje zahteva da ene troe novac na dijete. Muko telo je pretrpelo jo mnogo vee promene, prve posle baroknoga mukoga tela koje se ukraavalo. Kosa je konano postala dua,

mukarci su poeli da nose cvetne dezene, da istiu svoju anatomiju, ili da je pokrivaju neoekivano iroko krojenim, arenim i obojenim tkaninama. Nositi danas (danju) crno odelo oznaava otvoreno pokoravanje moi i sluenje kapitalizmu ali da nije bilo 68, to ne bismo odmah prepoznavali. Mi stariji se seamo kako su deacima nasilno skraivali kosu, seamo se mjuzikla Kosa koji je oznaio novu eru zabave. Novo telo postalo je obuzeto muzikom, koja je bila dostupna odasvud, i koja je crpla nove motive odasvud (indijska faza Beatlesa, indijski uticaj na grku popularnu muziku, meanje rocka i ethno muzike, itd). Novi odnos prema telu i izgledu oznaio je ivu razmenu sa proizvoaima tkanina i odee svuda u Aziji, odakle je dolazila nova odea i novi nakit, dok su tamo odlazili hipiji na manje ili vie trajnu obnovu tela i due. Droga je sastavni deo toga folklora. Da skratim debatu, postaviu pitanje: ta vie volite, manaderku koja nervozno mrka kokain u svome hladno dizajniranome stanu pre nego to se suoi sa novinarima, ili hipi druto koje savija marihuanu? Legalizacija marihuane je napravila socijalna i kulturna uda u zemljama koje su to dopustile smanjivanje kriminala, smanjivanje zavisnosti od jakih droga: vredno je promisliti. Hipi kultura je masovno vratila vegeterijanstvo u svakodnevicu: rauna se da je danas oko 30 odsto stanovnika u najrazvijenijim zemljama sveta vegeterijansko. Hipi kultura je otvorila pitanje zdrave hrane, ekologije i ekoloke osveenosti, globalne raspodele hrane, solidarnosti, konano novo razumevanje ljudskih i ivotinjskih prava. U tome kontekstu, 68. je nanovo postavila pacifizam na noge, posle uasa dva svetska rata. Neto religije je uspeno otrgnuto iz ruku crkava, promenjen je odnos prema rasi, za koju danas prosto znamo da bioloki ne postoji, promenjen je odnos prema enama, feminizam je uspeno uzleteo iz haotinih ideja 68. Drugim reima, mnogo stvari koje danas jo uvek mnogi smatramo samo-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

134

135

razumljivim, posledica su drutvenih i kulturnih promena koje su se desile u deceniji 68. Kruti, utirkani, samosvesni, patrijarhalni, kolonijalni, agresivni i koristoljubivi svet posle Drugoga svetskoga rata rasplinuo se u psihodelikim bojama i oblicima. Posle se uspeno vratio tamo gde smo i sada, ali danas bar uspeno itamo svet u kojem ivimo, sa kolektivnim seanjem na 68. Dobar deo folklora pobune odmah je progutala potroaka kultura kao to su recimo mini suknje, svingerstvo, pornografija, muzika, pop, i mnogo drugoga. No 68. je otvorila niu koja vie nikada nije mogla biti zatvorena, i jo uvek je na raspolaganju: samosvest margine, alternative, mogunost neinstitucionalizovanog organizovanja, gerilski pristup urbanosti i kulturi, nepredvidljivost reakcije i nove pobune. Boje filmova iz toga doba su izbledele, ali ih je moguno restaurirati zahvaljujui kompjuterskim tehnikama koje su razvili pripadnici generacije 68. Odakle ideja interneta, odakle neobini tipovi koji su je razvili, dobrim delom izvan i protiv dravnih institucija? Takoe iz 68. i od pripadnika te generacije. Moemo im zameriti prodanost, sluenje neprijatelju, etiku arbitrarnost i ta god elimo: no ono to je ostalo iz 68, i to je i danas najvea tekovina toga doba, jeste otvorenost i dostupnost sredstava za uenje i razvijanje kritike misli, pre svega za miljenje o ogranienjima koje ta uglavnom prividna sloboda namee. Naravno da je lake misliti slobodu u slobodnome telu, koje obavija meka i slobodna odea, sa lako formulisanim i izvodljivim eljama, u saglasnosti sa eljama drugih, u skromnom ali veselome ivotu, punome slika, muzike, u jakoj steenoj i nauenoj otpornosti protiv proglaenih pravila, sa osetljivou na svaki oblik lai i nepravde. Ono to je u osamnaestome veku bila privilegija maloga kruga intelektualaca, postalo je posle 68. opta svojina ili bar mogunost svojine, i vie se ne moe ograniiti na elite. Koja je druga revolucija to postigla?

Trenje i karanfili
juni 2008. Crveno voe i cvee koje se pojavljuje maja meseca je na razne naine simbolizovalo radniki pokret i pobunu irokih slojeva protiv kapitalizma i razliitih oblika represije vlasti. Proslava 1. maja se vezuje za nekoliko razliitih dogaaja krajem 19. veka, od kojih je najire prihvaen napad policije na radnike poetkom maja u ikagu, 1894. Radnike, komunistike, anarhistike ili socijalistike tradicije proslavljanja 1. maja se sve oslanjaju na stare paganske evropske tradicije proslavljanja poetka leta. Karanfil, dobro utemeljen u kraljevskoj i hrianskoj tradiciji Evrope, podelio je svoje uloge: beli karanfil je tradicionalno cvee koje se poklanja na Dan majki, crveni za 8. mart, ali je crveni karanfil postao i opti znak evropske levice modernoga doba, i svih pokreta koji stanje radnike klase ukljuuju u svoje programe. Kao takav, on se ne poklanja, nego se nosi u rupici kaputa ili jakne, kao znak politike pripadnosti, na prvomajskim skupovima. U mnogim kulturama karanfil je cvee koje simbolizuje strasnu ljubav, ali istovremeno je povezan sa jakim tabuima: smatra se, recimo da u pozoritu donosi nesreu odnosno neuspeh, i zato se bar u Francuskoj nikada ne iznosi na scenu kao znak priznanja trupi i glumcima. Nasuprot tome, smatra se da karanfil dobro utie na bolesnike, pa se preporuuje prilikom posete bolesnicima. U Engleskoj se smatralo da e politiki zaverenici izbei veala u sluaju neuspeha, ako nose amulet sa sasuenim karanfilom. Mirna portugalska revolucija 1974. nazvana je karanfilskom, a njen simbol bio je crveni karanfil utaknut u puanu cev. Dok karanfil pripada zapletenoj istoriji razliitih puteva simbolizacije i upotreba cvea u kulturi, i protee se na hiljade godina, povezanost treanja sa radnikim pokretom je savreno jasna, hro-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

136

137

noloki precizno odreena, i povezana sa likom jednoga oveka, ije je delo postalo svojina mnogih, prava narodna umetnost. Re je o francuskome pesniku i revolucionaru an-Batistu Klemanu (Jean-Baptiste Clment, 1837-1903), koji je 1866. sastavio pesmu Vreme treanja. To je jednostavna pesma o kratkome vremenu kada sazrevaju trenje, kada se zaljubljuje, i trpi zbog neuzvraene ili izgubljene ljubavi: od vremena treanja, u srcu ostaje krvava rana Pesma je odmah postala popularna, ali je pravi znaaj dobila pet godina kasnije, posle pariske Komune. U martu 1871, posle poraza u francusko-pruskome ratu, veina Pariana je odluila da srui monarhiju, uvede republiku i u samome gradu organizuje novu vlast, koja je dala glasako pravo enama, uvela penzije, jednakost za sve, none smene, vlast radnika nad naputenim fabrikama, i mnoge druge mere koje bi danas mogle biti smatrane standardom socijalne drave. Srueni su mnogi spomenici monarhije. Komuna je, sem mesta drutvenog eksperimenta, postala prostor izuzetnih politikih i teorijskih debata, kojima su teinu dali najvei umovi i stvaraoci Francuske. tampane su mnogobrojne novine, pamfleti, manifesti sa programima, bilteni Komuna je trajala dva meseca, i uguena je u krvi napadima versajske vojske, koju je predvodio predsednik promonarhistike vlade, docnije ministar policije Adolf Tjer (Adolphe Thiers). Krajem maja 1871, posle borbi po celome Parizu, poslednji komunari su streljani uz zidove groblja Per-Laez. U Krvavoj nedelji pobijeno je nekoliko desetina hiljada komunara; samo uz zid groblja rauna se da je pobijeno izmeu pet i osam hiljada. Na zidu groblja je danas skromna ploa koja obeleava krvavu represiju, a nedaleko je i grob samoga Klemana. Na reprezentativnome delu groblja blizu glavnog ulaza, najvei i najneukusniji grob uva Tjera: tako je na jednome mestu ouvana mnogo puta dokazana istina da desnica ne proizvodi veliku kulturu, ve ki. Jo izrazitije, to pravilo dokazuje crkva Sakre-ker, podignuta na Monmartru, kao

izraz pobede monarhije i crkve nad komunarima. Ova neharmonina bela arhitektonska torta, sagraena 80-ih godina 19. veka, a zavrena posle Prvoga svetskoga rata, dopunjava se sa drugom ekscentrinom takom pariskoga horizonta, Ajfelovom kulom: ali ova druga je uspela da postane umetniko delo. Posle pada komune, nastao je period osvete. Mnogo komunara spaslo se emigriranjem, od bliske Engleske do June Amerike i Nove Kaledonije. Cenzura je bila takva da se komuna nije smela pominjati. Vreme treanja, ljupka pesmica koja se pevala po kafeima i ulicama, najednom je dobila sasvim novo znaenje: crveni plodovi koji kao krv padaju ispod listova, slavuji i kosovi koji praznuju novo godinje doba, potreba da se trai nova ljubav, premda donosi rane i razoarenje, maj, kratko doba poleta i sree. Svaka re je dobila novo znaenje, prenosila upisano seanje, poruke koje su za vlast bile neitljive, a za sve ostale traak nade. Tako radikalna kontekstualizacija desila se mnogim pesmama recimo Lili Marlen, koja je naprosto prela sa jedne strane u ratu na drugu. Za razliku od Internacionale, ije sve strofe nisu uvek znali ni najstrasniji revolucionari, Vreme treanja je jednostavna, svima razumljiva pesma koja povezuje ljubav i revoluciju, kratkou lepote i ivota, i neizvesnost sudbine revolucije. Koliko god da je politiki upisana tako ju je njen autor i zamislio ova najcrvenija od svih pesama prolazi kroz sve cenzure i zabrane: oni koji ih sprovode, napravili bi najveu greku upravo kada bi uputili na njena skrivena znaenja. Vreme treanja je i danas jedna od najpopularnijih pesama u Francuskoj. Izvode je ulini pevai u metrou i na ulicama, standardna je taka velikih ansonjera, neretko se uje na politikim manifestacijama. Njeno izvoenje i sluanje je praksa koja proizvodi i zahteva zajednitvo, solidarnost i razumevanje skrivene

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

138

139

poruke koja ve davno vie nije skrivena. No, ako se zaustavimo na reima pesme bez njenog istorijskoga konteksta, ostaje da Kleman predlae tehniku drutvenih promena koja se sastoji pre svega u uspostavljanju linih odnosa, i to onih koji su nam najdrai ljubavnih. Tek u stanju zaljubljenosti, dakle spremni da se rtvujemo za druge i da ne mislimo samo na sebe, moemo prevladati bol kratkovekosti, opasnosti i patnje, i konano odgovornost za drutvene promene, i tako izbei krvave posledice. Neke revolucije ne samo da se nisu vodile po principu ljubavi, nego je ljubav posmatrana kao neto nedozvoljeno, tetno po revoluciju. Tek su studentski pokreti (60-ih i 70-ih godina prologa veka) i iz njih potekli drugi pokreti (hipiji) pokuali da udrue revolucionarnu i ljubavnu strast. Posledica je bila opsena drutvena revolucija, koja nije zahtevala masovne rtve, ali ije se duboke posledice oseaju jo i danas: u globalnome nainu odevanja, hranjenja, seksualnoga ponaanja. Ta revolucija nije sruila kapitalizam, zapravo mu je otkrila nove naine parazitizma i eksploatacije, ali je pokazala i naine da se u njemu/protiv njega preivi. U svakome sluaju, sruila je sve glavnije oblike malograanske hipokrizije. Pola veka docnije, sa nasilnim zaboravom tih dostignua i pokuajem restauracije preivelih vrednosti, moda bi imalo smisla obnoviti proslavu dolaska leta i jo uvek aktualne potrebe uspostavljanja drutvene jednakosti i prava potlaenih. Sa karanfilom u rupici kaputa, i trenjama kao minuama, lepotice e u glavama imati ludost, zaljubljeni e u srcu imati Sunce; pa ako se bojite ljubavnog bola, izbegavajte lepotice a ja, koji se ne bojim surove boli, ne bih mogao da ivim nijedan dan bez takve patnje. Tako kae Kleman; najlepa revolucionarna pesma je svoju besmrtnost moda zasluila dobrom kombinacijom predanosti i ironije.

Femme
avgust 2008. Ovo uputanje u istoriju parfema sa imenom Femme (ena) odraava istorijske promene, ideologije, pa ak i bajkovitu podelu na dobro i zlo. Sve poinje sa slavnim francuskim kreatorom Marselom Roa (Marcel Rochas, 1902-1955), koji se u mladosti kretao u intelektualnim krugovima. an Kokto, poznati pisac, i Pol Poare, ve slavni modni kreator, uticali su na njegovu odluku da se posveti modi. Uskoro je Marsel Roa osvojio trite za kojim su uzdisali svi francuski kreatori Holivud. Posebno je bio uspean sa svojim malim crnim haljinama, kojima je dodavao bele detalje i iroka ramena sa istaknutim gornjim delom rukava. Ova kombinacija bila je idealna za crno-beli film, i mnoge glumice su pronosile slavu modne kue Roa, posebno Marlena Ditrih, Karol Lombard i seks-bomba Me Vest. Mnogi misle da je nezaboravna oblina flaice za parfem Femme seanje na obline Me Vest. Marsel Roa je uveo inovacije kao to su korseti od crne ipke, depovi na suknjama, odvojenu prodaju modnih dodataka. Tokom nemake okupacije Marsel Roa je sreo svoju najveu ljubav, Elen, oenio je, i njoj u ast proizveo novi parfem. U pomo je pozvao velikoga strunjaka i kreatora parfema, Edmonda Rudnika, zvanog Nos. Ovaj je smislio kombinaciju mirisa koja, po piramidi mirisa za parfeme, izgleda ovako: nota glave breskva, ljiva, majska rua; nota srca ilang-ilang, jasmin; nota osnove hrastova mahovina. Femme je ostao spomenik ljubavi i elji za slobodom u mrano doba 1943. Bilo ga je moguno proizvoditi i prodavati tek 1948. Te godine je Marsel Roa lansirao svoj korset koji je naglaavao struk, i koji je ostao u amerikoj i francuskoj terminologiji kao guepire odnosno waspie oba naziva podseaju na osu, odnosno njen uzak struk. Slava modne kue Roa ivela je uspeno sve do 1955, kada je Marsel umro. Njegova udovica je nastavila njegovo

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

140

141

delo, ali sa manje uspeha. No kua Roa je ostala na vrhu, meu najslavnijim modnim kuama Pariza, i uspeno je lansirala itavu seriju parfema. Tek 1987, nemaka kua Vela kupila je vei deo kue Rochas. Posle kratkoga perioda sa engleskim kreatorom Piterom OBrajanom, mladi belgijski kreator Olivije Teskens preuzeo je modni dizajn kue 2003. Pre dve godine, amerika firma Prokter&Gembl otkupila je kozmetiki deo kue, gde je radilo jo samo desetak specijalista. Izgledalo je da je proizvodnja parfema Roa prestala, no onda se pojavilo jo nekoliko novih. U dananjem svetu velikoga kozmetikoga kapitala i multinacionalki, praktino je nemogue utvrditi originalnost jedne kue i jednog imena: vreme genijalnih kreatora, modnih kua i ultimativnoga luksuza je prolo zauvek. Pria o Femme, velikome parfemu koji proslavlja ene, ljubav i slobodu, tu dobija neprijatan nastavak. Velika modna i kozmetika firma Hugo Bos jednostavno je preuzela ime, i pod imenom Femme prologa leta lansirala parfem neprirodno roze boje i sa nemoguom kombinacijom sintetikih i prirodnih mirisa. Ovu sramotu za tradiciju parfema i legendarnih noseva kao to je bio Edmond Rudnika reklamiraju na televiziji sa izgovorom fem, to je sramota za kulturu koja ipak poznaje francuski jezik izgovara se fam. Uostalom, i firma Garnier ima r na kraju u domaoj reklamnoj verziji, za razliku od francuskog originala... Nije poznato da li je i, ako je, koliko je Hugo Bos platio za ovo prisvajanje imena. No ak i ako je raun uredno plaen, prevara je jo uvek tu. Ako je Femme kue Roa bio simbolian pozdrav kraju nemake okupacije i rata, firma Hugo Bos ima neto malo tei problem sa prolou. U dananjim reklamama itamo da firma postoji od 1923. godine pod istim imenom, i dii se svojim dugim trajanjem. Fabrika konfekcije i modna kua Hugo Bos AG je meutim, tokom

Drugoga svetskoga rata, kreirala i proizvodila uniforme za nemaku vojsku. Ponos kue Hugo Bos bile su SS uniforme. Neonacisti i danas uzdiu za sexy uniformama SS-ovaca; one su sastavni deo erotike supkulture, oekivana dekoracija sado-mazohizma. To jo nije sve: uspeh kue Hugo Bos garantovao je besplatni robovski rad predstavnika niih rasa, onih koji su prinudni rad smatrali sreom, u poreenju sa zatoenicima koncentracionih logora. Hugo Bos je posle rata javno osramoen, i morao je da plati novanu kaznu za svoju saradnju sa nacizmom. Umro je 1948. Koliku je tetu zapravo pretrpeo, moe se videti iz brzog uspona firme u doba pumpanja amerikoga novca u Zapadnu Nemaku. Kada su u amerikim medijima 1997. objavili nezgodnu priu o prolosti kue Hugo Bos, koju su otkrili austrijski novinari asopisa Profil, sve se zavrilo na tome da je prolo mnogo vremena, i da se vie nita ne moe uraditi, a kua Hugo Bos je nastavila svoj uspeni posao u Americi. Pitanje je nije li otvaranje ormara sa kosturima vie koristilo nego tetilo... ak ni jak jevrejski lobi amerike mode nije uspeo da ozbiljnije uzdrma pozicije firme. U firmi vie nema nijednoga lana porodice Bos, to je multinacionalka koja dobrim delom pripada Italijanima. U reklamama se ne pojavljuje nezgodni podatak, da se ne pokolebaju stariji kupci. No pria ima svoju logiku: biva nacistika firma je preuzela stari francuski parfem, simbol ljubavi i slobode, ukrala mu ime i proizvela parfem koji simbolie novo doba krau, zaborav, gubljenje istorijske svesti, gubljenje vrednosti, stila, individualnosti. Greka u izgovoru samo dodaje zavrni sloj uvredi ukusa i seanja. Simboliki znaaj ove prie iz divljega savremenoga kapitalizma nije u zameni staroga novim, ve u nasilnoj igri u kojoj iza novoga stoji fantom starih uasa. Zaborav je zloin, jer proizvodi konfuziju pojmova i njihovih imena, jer zamenjuje rtvu uspenim zloincem, jer pokazuje da se gubljenje individualnosti plaa. U

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

142

143

novoj i alosno povrnoj demokratiji moemo doneti odluku da ne kupujemo Bosove proizvode, moemo glasati za nekoga ko vie podsea na stari Femme, nego za nekoga ko poziva na surovi populizam, uz parfem sa pogrenim izgovorom: te opcije ne pomau mnogo u suoavanju sa pravim problemom, a taj je kako preneti znanje o okupacijama, o nacizmu, o prisilnome radu, pa ak i o parfemu. Dananja nauka dobro zna i dalje istrauje koliko mirisi stimuliu seanje, i koliko je to nae ulo vano za razumevanje prolosti, evociranje uspomena, lina opredeljenja. ta da radimo u svetu u kojem vie ne moemo namirisati prave namere boraca za zaborav? Femme nije bio moj prvi parfem, ali je ostao moj najdrai. Po savetu iskusne starije dame, nikako nije priliio mojoj maturskoj veeri, ve je trebalo priekati svadbu, svaku po redu, kako je veselo dodala. Drugi dragoceni savet bio je da omiljeni parfem ne treba da kupujem sama sebi. Setila sam se ovoga saveta kada sam pre godinu dana nala zaostalu flaicu Femme na skopskome aerodromu, ali ritual kupovanja parfema i svet u kojem se to obavljalo je i inae bio davno promenjen, a starija dama ve isto tako davno mrtva. No kada sam otvorila flaicu, note glave breskva, ljiva i majska rua pokuljale su svom svojom silinom buenja seanja. Boja dragocene tenosti, koju je stvorio Nos sa neobinim imenom (eko? jevrejsko? svakako ne rasno isto) bila je tamna, prirodna, ilibarska. Oblik flae uistinu evokativan, dizajn genijalno jednostavan, oprema zapua i kutija crni. Sve je odisalo elegancijom i stilom. Sve to sada gledam drugaije, otkako se pojavio novi Femme, sa neuravnoteenim nivoom tenosti, cevastim oblikom i lanom bojom: stari Femme je za mene sada antifaistiki parfem.

Krma na kraju Evrope

juli 2008. Granice Evrope su mitoloki materijal bilo da su engenske, posejane minama kao izmeu evropske Grke i Turske, podeljene bodljikavom icom kao na Kipru, ili obeleene grobovima davljenika kao na Gibraltaru. Ostale su neke, meutim, koje izgledaju prirodno i nenasilno, gde nema mnogo nesrea sa imigrantima: re je o nekim jo netraumatinim morskim granicama, istima koje su vaile pre tri hiljade godina kao i danas. Re je o Libijskome moru, granici prema Africi. Moemo rei da je kopnena granica Evrope negde na junome Peloponezu, ali je ne predstavlja neka veoma stara ili poznata luka. Juni kraj ostrva Krit je u tome pogledu mnogo ubedljiviji, jer su tu bila pristanita za Afriku, posebno Egipat, u bar tri milenijuma pre nae ere naroito u doba takozvane minojske kulture. Najvanije meu njima danas nosi ime Ljerapetra (Sveti kamen), a njegov ugled u novija vremena bi trebalo da potvrdi vrlo sumnjiv podatak da je Napoleon inkognito proveo no u Ljerapetri pre nego to je nastavio put za Egipat, na samome kraju 18. veka. Kua u kojoj je navodno noio Napoleon je jedina sauvana iz turskoga perioda, to posebno baca sumnju na priu. Kako god da bilo, Napoleon je u Egipat odveo arenu grupu od oko dvesta geografa, botaniara, zoologa, istoriara, prevodilaca, pesnika, tehniara, crtaa i jo mnogih drugih specijalista, koji su (bez fotoaparata!) izmerili, nacrtali, opisali, klasifikovali i dokumentovali sve to su videli, od piramida do danas izumrlih insekata i biljaka, a Egipane su darovali prvom tamparijom sa arapskim slovima, i monglofijerama (balonima), kojima su se Egipani srdano smejali: to je bio projekt drugaijega kolonijalizma, koji je odlikovao francuski pristup.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

144

145

No vratimo se Ljerapetri, izvesno krajnjoj taki Evrope kada je re o kontaktima sa Afrikom. Po Ljerapetri moete videti mnogo zaposlenih ribara iz Severne Afrike, i nije retko uti arapski jezik. Druga evropska institucija, za razliku od Napoleonove kue sasvim realna, jeste jedna od mnogih krmi na obali. Zato ba ona? Zato to sasvim oigledno predstavlja neke vane osobine evropskih kultura, i premda je ne finansira nijedna evropska institucija, radi vie i bolje od mnogih bogato potpomognutih: oznaava najbolje u evropskoj svakodnevici, kljune konstante istorijske antropologije evropskoga oveka. Ponimo od vlasnika, Babisa, koji gostu posveuje vreme i otelovljuje danas skoro zaboravljenu antiku, dakle staru evropsku instituciju, gostoprimstvo. Bez pitanja i porudbine, gostu sleduje ono to na Kritu zovu raki, a nama je poznato kao rakija, uz malo maslina i neku drugu sitnicu. Obed se, takoe bez pitanja, zavrava slatkiem i rakijom. U meuvremenu, Babis proverava efekat svoje kuhinje, objanjava recepte i tehnologiju, i trai ocenu. Donosi male porcije samo za probanje. Sve se deava u najskromnijem mogunome prostoru, terasi koju od libijskoga vetra titi plastika napeta na okvire nainjene od starih prozora, a od sredozemnoga sunca trska preko pergole. Pod nogama kripi ljunak sa plae, talasi udaraju o podnoje terase, na stolovima je plastika a preko nje ubedljivo najhigijenskije, hartija za svakoga novoga gosta. Stolice su, kako se prilii, sa seditima od pletene rogozine ili od kanapa. U tome svetu skromnosti i improvizacije, osobina koje su sauvale evropsku kulturu u tekim vremenima, Babis neguje ono to je u Evropi uvek znailo dinaminost, pomak ponekad i progres: eksperiment. Babis eskperimentie sa mlekom svojih ovaca i koza, na osnovu starih recepata iz pria o tradicionalnome ivotu na

Kritu. Rezultat kod njega se mogu probati ksigalo, kiselo mleko koje je zapravo neto izmeu slane skute i smetane, i staka, sir koji se dobija posle izdvajanja butera, sa dodatkom brana i kuvanjem. Sve je, kao u veini eksperimenata, u preciznom odreivanju vremena. No Babis je sauvao rasko raspolaganja vremenom, koji su mnogi u Evropi zaboravili. Meu inovacijama, Babis slui i favu od boba, inae tradicionalno jelo koje se obino pravi od utoga soiva sa ostrva Santorini: kuvano soivo se naini kao pire, i slui se sa maslinovim uljem, limunom i iseckanim lukom kao dodacima. Babis pravi i svoje maslinovo ulje, to je onaj viak samosvesti, tako karakteristian za Evropejce maslinovo ulje na Kritu je izvesno jedno od najboljih na svetu, ako ne najbolje. Uz sve to, Babis nije usamljen: na drugoj strani ulice, nekoliko staraca kafenie ispred njegove krme i kontrolie posao. Oni su glas lokalne kontrole kvaliteta, hor demokratije, jo jedne evropske institucije koja se u ovoj kapsuli evropejstva pojavljuje. Babis mora dokazati da je dobar u svim disciplinama koje zastupa, zato na sto dobijamo izbor riba, sveih i savreno ispeenih. Nema sumnje da su dole neposredno iz ribarskih amaca, da su ih ulovili arapski ribari koji upravo slau mree za veernji ribolov. I dok se posveujemo meditaciji tako nunoj posle doboroga jela, Babis sa jo dva momka sklapa novi rotilj, jer veeras hoe da ponudi gostima rotilj iz centralne Grke naravno sa svojim dodacima. Ne treba ni isticati da Babis, kao i veina Grka, poseduje onu retoriku eleganciju koju mnogi Evropejci danas zaboravljaju, vetinu voenja razgovora u kojoj se izmenjuju radoznalost, potovanje drugoga, kodovi gostoprimstva i utivosti, u bogatstvu renika koje svedoi o stalnoj komunikaciji sa drugima. Babis tano zna gde je Slovenija: znanje verovatno dolazi sa druge strane ulice, u krugu gde se uz kafu raspreda svetska i lokalna politika.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

146

147

U Ljerapetri, koja je bila skoro unitena u mnogim ratovima novoga doba, obnavljaju nekoliko starih graevina, izmeu ostaloga tursku esmu i damiju. Babisov optimizam je u tome kontekstu razumljiv i potreban. No iza svega toga stoji jo jedan deo iz evropske tradicije tu na Kritu, koji je u evropskoj kolektivnoj svesti potpuno zaboravljen. U drugome milenijumu pre nae ere, na Kritu je bilo zasad neznano koliko minojskih palata, luksuznih, komfornih, opremljenih vodom i kanalizacijom, prelepo ukraenih, bogatih. Otkriveno ih je mnogo, sigurno ih je jo dosta neotkrivenih. Slika minojske civilizacije je na poetku dvadesetoga veka potpuno promenila nae pojmove o najstarijoj evropskoj istoriji. Sve te palate su graene bez odbrambenih zidova, koji oito nisu bili potrebni. Elegantne freske palate u Knososu su dodue uticale na estetiku secesije, ali saznanje o kulturi koja nije imala potrebe za odbranom nije Evropejce opametilo toliko da ne zaponu Prvi svetski rat. Ljerapetra je i tada, kao i danas, bila najvanija luka za trgovinu sa Egiptom. Babisovo ponaanje i stil poslovanja sigurno nisu zasnovani na refleksiji minojske prolosti, ali on zna za mit o fenianskoj princezi Evropi, koju je bog Zevs oteo u obliku beloga bika, silovao je, i odveo na Krit da rodi mitske rodonaelnike kritskih dinastija. Ne bi li za Evropejce bilo korisno da promisle sopstvene mitove, i vide ta je ono najbolje u njihovoj prolosti to bi se moglo obnoviti recimo mir ako bogatstvo ve postoji? Kako bi bilo da Evropa konano zaista pomogne Africi, da bi imala pravoga partnera za trgovinu, u kojoj ve izvesno vreme vladaju tri velike, grabeljive sile? Na mikro-primeru Babisa i Ljerapetre moe se videti da najbolje to je Evropa dala moe jo biti ivo. Iz krme na kraju Evrope stie poruka, upeatljiva zbog kulturne specifinosti: ali mogli bismo je proitati bilo gde.

Bastilja
juli 2008. Domai mediji su od 14. jula nadalje ponavljali istu formulu, oito iz istog neznalakog izvora da se toga dana, koji je danas francuski nacionalni praznik, dogodila bitka kod Bastilje. Tako se neznanje rairilo koncentrinim krugovima, koje moe razbiti samo dobro opte obrazovanje kada bismo ga imali. Bitka kod Bastilje dodue plastino ocrtava provincijalni imaginarij, u kojem je bitka kljuni pojam, a revolucije zvue krajnje sumnjivo. I to je, u velikoj meri, odraz nekakvoga rata ideja i simbola, koji je posle francuske revolucije ostao evropsko naslee. Nije li, uostalom, dvestagodinjica francuske revolucije 1989. obeleena jedino u Francuskoj, dok je u ostatku Evrope to bio dobro orkestriran i pripremljen pad dravnoga socijalizma? Bar je iz mnogih spisa i izjava tadanjega pape jasno da je simbolika teina osloboenja dobre polovine Evrope od totalitarizma bila pre svega u povezivanju revolucionarne pretnje bilo gde u Evropi. Bastilja je dakle vano simboliko jedro, metaforiki potencijal koji je, kod onih koji poznaju osnovne istorijske pojmove, i te kako povezan sa svakodnevicom i naim ponaanjem bar u Evropi. Sam dogaaj je jedna u nizu epizoda koje su u leto 1789. dovele do kraja monarhiju i vladavinu Luja XVI u Francuskoj, ali izvesno najproduktivnija to se tie mitologije ne samo francuske, nego svake docnije revolucije. Sa jaanjem Nacionalne skuptine, koju je oblikovao tzv. Trei stale, dakle buroazija, tokom juna iste godine narod Pariza je ve dobio svest o svojim mogunostima intervencije u vlasti. Tome je prethodilo bar pola veka rada na obrazovanju, nauci, odvajanju od religije i crkve, irenju ideala racionalizma i slobode teak posao koji su, ponekad po cenu udobnosti, pa i ivota, obavljali intelektualci. Poetkom meseca jula uestali su napadi na zatvore, a 14. jula ujutro je napadnuta Bastilja, srednjovekovna tvrava u

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

148

149

Parizu: u trenutku napada, u njoj je bilo samo sedam zatvorenika. Popularni mit o tome da je u zatvoru tada bio i Markiz de Sade nije taan on je bio premeten iz Bastilje desetak dana ranije. Izmeu 600 i 1000 pariskih pobunjenika je napalo Bastilju i posle borbe, u kojoj je poginulo nekoliko straara i neto vie napadaa (docnije su nazvani pobednici i imali su poseban status u revolucionarno doba), tvrava je osvojena u rano popodne. Zapovednika Bastilje Delonea pobednici su teko pretukli, tako da je pri kraju dana sam izazvao svoje muitelje da ga ubiju. Njegovu glavu su, kao prvu u seriji groznih rituala koji su karakterisali to doba, nosili na tapu po gradu. Kraljevski dvor u Versaju izgleda nije odmah shvatio ta se deava. Meu mnogim ironinim aspektima revolucije, jedan posebno zasluuje da se pomene: finansijski problemi monarhije, koji su doprineli nemirima i nestabilnosti, bili su u dobroj meri izazvani podrkom francuske monarhije amerikoj revoluciji... Kako god smueno delovalo to prvo dogaanje velike narodne revolucije, Bastilja je odmah postala vaan deo revolucionarne simbolike: neki pametnjakovi se docnije obogatio prodajui male modele Bastilje, napravljene od originalnih kamenova tvrave-zatvora. Kako vidimo, prodaja suvenira od berlinskoga zida nije nita novo... Kao pojam tvrave monarhije i zatiranja slobode, Bastilja je bila polazna simbolna taka za formulisanje Deklaracije o ljudskim pravima, i u mnogim okolnostima i vremenima je potencijal znaenja Bastilje iskoriavan na razne naine. Primera radi, 199697. u Beogradu je tekao viemeseni protest protiv Miloevievoga reima, koji je zapoeo, i svakog dana se vraao na TV Bastilju, zgradu dravne televizije u Beogradu: smatralo se da je svakome jasno ta ovo simboliko imenovanje znai tvravu koja ustoliava reim nepravde, rata i ugroavanja individualne slobode, uvredu ljudskome razumu. Desetine hiljada Beograana koji su u zimskim mesecima svake noi izlazili u etnju, tako su razumele ovo ime.

Kakvo moguno znaenje moe imati Bastilja danas? Prvo, treba je izbaviti iz kandi neznanja, najopasnije monarhije naega doba. U Parizu je na mestu tvrave-zatvora danas savremeni kompleks opere i drugih scena, sam kvart je postao jedan od najivljih i modno-trendovski najzanimljivijih u gradu: uvee se odlazi u lokale oko Bastilje. Ideoloki konstrukt iza ovoga je jasan: mesto ugroavanja slobode je postalo mesto slobode i kulture. Bastilje vie nema i zbog toga to su Pariani spremni da izau na ulice zbog bilo kakvoga razloga: skoro da nema grada u svetu koji bi bio tako spreman na demonstracije i proteste, ne samo sa strane uesnika, koji ve vie od dva veka neguju samoorganizovanje za takve dogaaje, nego i sa strane gradskih vlasti, koje hladnokrvno alju istae i odgovarajuu maineriju samo nekoliko metara iza poslednjega reda manifestanata... Nacionalni praznik, koji se slavi na dan pada Bastilje, neto je sasvim posebno u Francuskoj: sem parade na Jelisejskim poljima, uvee svaki grad, svako selo, pa i svaki kvart u Parizu ima svoj Narodni bal, na kojem se parovi vrte u ritmu valcera sasvim nerevolucionarno. Slua se francuska himna, u kojoj se dodue spominje neista krv, ali se to ne odnosi na druge (recimo etnike) kolektive, nego na politike protivnike pre svega na kraljevu vojsku. Debate o krvolonosti francuske himne su potresale francusku javnost u nekoliko navrata, posebno u doba Olimpijskih igara. Evropa je puna ruevina zamkova, gradova, mostova, pa i crkava koje je neko poruio u simbolikome gestu promene vlasti koja je boravila u takvoj graevini. Neka od ruenja su izvedena sa razumnim ciljevima napretka saobraaja, urbanizma, ili naprosto stavljanja spomenika novoga sistema. Stvar sa simbolikim ruenjem ve dugo vremena nije samo evropska u celome svetu se zamena jednoga reima drugim obeleava bombardovanjem simbolikih graevina, ruenjem spomenika, i slino. Razlozi da se neto ouva ili uniti su veoma razliito utemeljeni: neki koncentracioni logori u Evropi su

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

150

151

ouvani, sa dodatim komemorativnim spomenicima, neki su zaputeni, kao logor smrti Treblinka; neki su jo i danas mesto izraavanja sasvim suprotnih stavova o unitavanju drugoga. Jasenovaki spomeniki kompleks je godinama amio zaputen, pre nego to je Hrvatska usvojila novu graansku svest i njena pravila. Progresivni deo sveta bi eleo da se zatvor Gvantanamo zatvori, ako ne i uniti. U nekim promenama vlasti takva uasna mesta se jednostavno recikliraju upotrebljava ih nova vlast, koja se klela da e ih ukinuti... to se Bastilje tie, ona je sigurno smetena u istoriju, i to u istoriju drave koja neprekidno preispituje svoju prolost, kroz institucije i kroz stalni intelektualni napor pojedinaca. Simboliki trezori Bastilje dakle nisu iscrpljeni, jer se istorijski oko Bastilje grade solidne intelektualne graevine, kultura osvaja sam prostor nabijen kolektivnim seanjem, nema ni iskljuivanja, ni podmetanja nezgodnih istina pod tepih. Bastilja jeste deo evropske tradicije vredan ponovnog ispitivanja, bez upisanih venih vrednosti, bez obaveze potovanja jedne istine. Metaforiki reeno, moemo je jo uvek, kada zatreba, napasti.

u naunome diskursu naravno ironino. Ali kojoj je drugoj figuri popularne kulture to uspelo? Kada se pojavio Indijana Dons, kao citatna figura istorije popularne kulture (serijski avanturistiki filmovi B kategorije za subotnje matineje tridesetih godina 20. veka), pojednostavljena u mati Dorda Lukasa i Stivena Spilberga, uspeh je bio izuzetan. Spekulacije o pravom uzoru za lik Indijane Donsa, kao to je bio Robert Brejdvud sa Univerziteta u ikagu, precenjuju informisanost dvojice reisera i modernih mitologa. Robert Brejdvud bi inae bio odlian uzor, kao jedan od antropologa-arheologa koji je rano shvatio znaaj ekosistema i prehrane. Sa svojom enom Lindom tesno je saraivao tokom cele karijere. Umrli su na isti dan, 15. januara 2003, u dubokoj starosti. U trenutku pojavljivanja Indijane Donsa, 1981, po svetu, a posebno u anglo-amerikoj arheolokoj akademiji, tekle su une teorijske rasprave izmeu razliitih kola miljenja. Sve su bile veoma kritine prema prolosti arheologije, njenoj neosveenosti prema uplivima razliitih ideolokih naracija, i tako dalje. Veina ovih rasprava bila je plodno preuzimanje rasprava koje su se ve dogodile u drugim humanistikim naukama. esto celokupno doba nazivamo poststrukturalistikim, jer je re o razliitim odgovorima na strukturalistike metode. U svakome sluaju, desilo se da su mnogi arheolozi citirali razliite izjave ili situacije iz prvoga filma Pljakai izgubljenoga sanduka tajni, da bi duhovito ilustrovali poneki aspekt svojih teorija. I dok su se Zvezdane staze vinule u podruju svetske politike, naoruavanja i svemirskog osvajanja, Indijana Dons je ostao tipini zemaljski junak, povezan sa istorijom, kako starom, tako i novijom Indijana Dons mrzi naciste. U drugome filmu su se stvaraoci Indijane Donsa uglavnom igrali citatima razliitih avanturistikih podanrova i citiranjem prvoga filma, a u treem se nasluivalo padanje u hriansku mistiku, koje je mnoge oboavaoce udaljilo od prvobitne radosti gledanja Indijana Dons filmova. No u

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Indijana Dons i prva sovjetska ena u kozmosu

juli 2008. Holivud ivi od nastavaka, koji imaju veoma ozbiljan ontoloki problem: trajanje ljudskoga ivota, koje za zvezde nije nimalo razliito od ostalih smrtnika. Indijana Dons je tu svakako poseban sluaj, jer je re o junaku koji po svom opredeljenju predstavlja prolost (arheologiju), i pojava starca je oekivanija nego, recimo, u Zvezdanim ratovima. No u ovome sluaju je re o figuri koja je uistinu oznaila deo kulture osamdesetih godina, i to ne samo masovne popularne kulture: re je o figuri koja je upotrebljavana i

152

153

svakome sluaju, meavina humora i avanture bez najluih tehnoefekata je imala svoju vernu publiku. Indijana Dons nije postao moderni arheolog, koga zanima kontekst, prostor, itanje slojeva, i konano uzdravanje od kopanja (neagresivna arheologija), to ni hronoloki ne bi bilo uverljivo, ve je ostao figura arheologa irokih masa neko ko trai vane i/ili skupocene predmete. Imao je dobar dizajn odee, koja je ostala kostim u svim filmovima (kona jakna, stari kaubojski eir, bi, iznoene pantalone), imao je privatni ivot koji se nije odlikovao ni bogatstvom ni glamurom, i radio je predano svoj posao to se kod holivudskih likova jo najree nalazi. Punih devetnaest godina su Spilberg i Lukas ostali bez svoga junaka. U meuvremenu je Lukas napravio TV seriju, koja je mladoga Indijanu Donsa poslala u avanture po celome svetu, ukljuujui i Evropu prve treine 20. veka. Sasvim neoekivano, ova serija je bila izvrsna, i poklanjala je panju pre svega kulturnim pojavama: u njoj se pojavljuju evropski intelektualci, kao Pikaso ili Franc Kafka, antropolog-pionir Bronislav Malinovski, avangardni pokreti, politike linosti kljune za istoriju 20. veka i slino. Kroz dogodovtine mladoga Indijane Donsa su deca, ali i stariji, mogli razumeti kako se raa zanimanje za prolost, uzroke, vladajue naracije, tumaenja, skokove i neoekivane razvoje. Teko bi se mogla nai bolja kombinacija pedagogike i zabave. Zahvaljujui dobroj saradnji sa strunjacima, Lukas je ostvario neto uistinu korisno za obrazovanje. Publika je posle gledanja bila upuena da otkrije ko su bila imena koja su se pojavljivala u seriji, nije bilo mistike niti plitkih objanjenja, a mladi Indijana bio je neka vrsta ekrana na kojem se projektovala istorija sveta u vrlo precizno odreenome dobu, ije posledice jo i danas oseamo. No bilo je pitanje prave trine odluke kada e se stvaraoci Indijane Donsa okrenuti prvom, uspenom proizvodu. U jednoj od TV epizoda pojavio se i Harison Ford u ulozi zreloga Indijane Donsa...

I konano, novi proizvod je pred publikom. Indijana Dons je u svojim realnim godinama, ezdesetim, i konano se venava sa svojom prvom i najveom ljubavi, koja isto tako nimalo ne sakriva svoje godine. Publika koja je bila mlada kao i junak kada se pojavio prvi film trebalo bi da razume ovu pohvalu, i da ostane verna. Dodue, par ima i ve odrasloga sina, oito namenjenoga nastavcima. Ameriki satiriari, posebno asopis Mad, nisu izdrali da novoga Indijanu Donsa ne predstave sa starakim stalkom za hodanje. No novi-stari Indijana Dons ima ozbiljnije probleme. ivi u pedesetim godinama, antikomunistika histerija je na vrhuncu, a on se bori protiv zlih komunista, koje predvodi dama slina jedino najluim nacistikim fantazijama. Pravi naslov filma bi morao biti Indijana Dons i prva sovjetska ena u svemiru, jer ova dobro dizajnirana sadistiknja ima samo jednu pravu elju da dobije vie znanja od nenaklonjene izvanzemaljske civilizacije. Za razliku od Indijane Donsa, koji je ve u poslednjem filmu stare serije podlegao religijskome zanosu, naalost, i koji u ovome filmu podlee najbednijem obliku verovanja dananje kulture superiornim vanzemaljcima, ona predstavlja pravu radoznalost za nepoznato. Dok su prethodni, a naroito prvi film iz 1981, dali model oblikovanja popularne kulture, ovaj film sledi njen rep... U filmu se dodue pominju Indijevi podvizi u Drugome svetskome ratu Lukas valjda otvara mogunost da napravi jo koji film-zakrpu kao u sluaju Zvezdanih ratova: jedino se moemo nadati da u njima nee biti vanzemaljaca. No, energija prvoga filma, koja je pozivala na istraivanje i sticanje znanja izvan ve utvrenih kalupa, nepovratno je izgubljena. Za prvi film sam ekala u redu za ulaznice; drugi i trei pamtim po evropskim gradovima u kojima sam ih gledala, i po zabavnim razgovorima pred TV ekranom posle emitovanja filma. Najnoviju epizodu Indijevih avantura gledala sam u ogromnom i praznome

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

154

155

bioskopu u kojem su se sedita tresla, naginjala, prskalo nas je vodom, sevale su munje izvan ekrana: najzabavnije je bilo uivanje nekoliko klinaca u redu ispred. Savreno pripremljeni na glupavi rasplet, oni su novu avanturu Indijane Donsa primili sa hladnoom tipinom za majstore elektronskih igrica. Mogla sam im samo zaeleti da ih u koli ili kod kue neko u jednome trenutku obdari kompletom TV serije o mladome Indijani Donsu i da kao posledicu doive elju da prelistaju kakvu knjigu u potrazi za dodatnim informacijama. Utopija? Lukas i njegova generacija uspenih mitologa stvorili su figuru koja je deo nae svakodnevice; prvo su ga uzdigli u sfere koje su obeavale radoznalost i elju za znanjem, da bi ga konano bacile na smetlite prevakanih sujeverja. Pouka? Ne meati istinu, koja se dobija u crkvi, i elju za proirivanjem znanja, koja se dobija gde god su knjige, znalci, strast za otkrivanjem.

nju Karadiu. Retorika te banalnosti e se samo po performansu razlikovati od eeljeve. Razlika u drnosti? I te kako: Ajhman se bojao smrtne kazne, haki optuenici toga straha nemaju. Zato mi dozvolite da uopte ne krenem po klizavome putu koji direktno vodi u divljenje jatakoj mrei, obinim ljudima ali Srbima, inventivnim nacionalnim mozgovima koji su sve te trikove smislili, uverenju da smo im opet smestili (svima drugima) itd. Karadi je, zatien silama i institucijama koje su smatrale da poseduju patriotske kriterijume u takvim oblicima da pomou njih mogu kukaviki ubiti predsednika vlade i ispasti junaci, izvodio svoju malu i bednu predstavu. U prvoj seriji Cirkusa Montija Pajtona pojavljuje se provincijalni policajac, koji na poetku proganja zloince, ali se zatim gubi u svojoj umetnosti preruavanja, pa na kraju samo nastupa kao: zavrnica ove briljantne karijere je, ako se ne varam, da se pojavljuje kao Reti, u kostimu pacova (u pozorinoj verziji Vetra u vrbaku Keneta Grejema). Epizodu prate sjajni prikazi u novinama, koji samo podcrtavaju potpuni apsurd transformacije. Zatien pomenutim silama, Karadi je do mile volje mogao paradirati i u pacovskome kostimu, sa ogromnim uspehom u medijima i na javnoj sceni, u dubokoj narkozi od prolea 1999. Mogao je itati pesme u Udruenju knjievnika Srbije, mogao je izlagati referate u SANU, mogao je pouavati versku geografiju na sastancima Obraza pa i na Bogosloviji, mogao je voditi seminare o relaksaciji za slubenike banaka, prepoznat ili ne, sasvim je svejedno. Nije mu bila potrebna nikakva zavera svih vernijeh Srbalja, dovoljno mu je bilo da ga uvaju mnogo, mnogo bolje nego inia ili, jezik pregrizla, Tadia. Jedino su se njegovi uvari mogli bojati ponekoga nekontrolisanoga stranca ili domaeg izdajnika. Drugim reima, u takvom okruenju mogao je stalno i dosledno biti banalan, to je osnovna odlika njegovog uma.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Osveta Hane Arent?

avgust 2008. Romanopisateljka skenirala Karadia pre nego to je javno proguslao? Karadi se leio u Beu, letovao u Dalmaciji, raljario po Havajima, izronio srpsku piramidu kod Nove Gvineje? Akuna matata? Kud se denu banalnost zloina, taman kada smo je konano svi proitali, i kada je postala standardni deo mislenog aparata kojim se sluimo da zloin opiemo? Samo pitanje vremenskoga otklona: Hana Arent je Ajhmana posmatrala tokom suenja, i banalnost detektovala upravo iz pitoreskne prolosti moi, nadutosti, besramne samouverenosti, cirkusa uniformi, oruja, rituala, bahatoga gacanja po krvi. Folklor Ajhmana je dodue sasvim razliit od guslarskoga, a nita manje sulud i ekscentrian. Banalnost je ostala kada je sve ostalo oljuteno na suenju: tu banalnost emo sada gledati na sue-

156

157

Tu istu odliku prepoznajemo kod veine voa-vojnika-ubica jugoslovenskoga rata, bilo da su ozbiljno meali karte, nametali u pozadini, ili samo sudelovali u poboljanju kulturnoga ivota na frontovima. Posvuda je primetan isti nivo snalaljivosti karakteristian za banalne i priglupe, naime priu na dve ravni: la za one koji nisu deo grupe razumevanja, kulture intimnosti kako je naziva Majkl Hercfeld, ija je knjiga objavljena i na srpskome (XX vek Ivana olovia), istina uz namig za nae. Primera radi, radikali obeaju redare i strogu kontrolu protiv nasilja na demonstracijama, i onda na najmanjim demonstracijama u poslednje vreme bude ranjeno policajaca vie nego ikada. Neu ii tako daleko da tvrdim da su policajci, naklonjeni toj politikoj opciji, sami podmetali svoja tela naprotiv, re je o politikoj grupaciji koja po definiciji, hladno i banalno zastupa, priprema i izvodi nasilje koje je jedini izraz mislenosti grupe. Stvari su tee nego to izgledaju: u Holandiji je onomad zbog odgovornosti za srebrenike pokolje pala vlada, ali su se vojni zapovednici izvukli upravo na tome da su im Mladi i Karadi prostaki i banalno lagali. La je deo bele, preteno protestantske kulture, severnoatlantskoga sveta sa obe obale, i smatra se loom, koliko god mnoga drutva na toj osnovi boluju od hronine hipokrizije. Naroito se smatra loom ako je otkrivena. U kulturnoj intimnosti balkanskoga tipa, prepoznatljivoj i u mnogim islamskim kulturama, la je deo kodifikovane komunikacije, i smatra se uspelom i ako je otkrivena pod uslovom da je neko vreme delovala. U banalnoj pripremi za svoje nastupe u Hagu, Karadi ve gusla o pretnji otrovom od strane Holbruka: uspeh kod naih je garantovan. Zato se ne udim, jo manje divim romanopisateljki, publici guslarenja, i gadi mi se namigivanje naih naima. Karadi je uao u proces u kojem su mogunosti da ode nekanjen realne koliko i

mogunost da sedi koliko mu je dosueno. Bie dosadno, banalno, alosno, rtve e patiti jo jedanput, ocenjivae se njihova uverljivost, umetnica e u projektu porediti njihovo seanje i realnost mrtvih, da bi utvrdila, u korist Karadiu, da je njihovo seanje netano: dakle, rtve ne postoje. Samo je jedna uteha: Hana Arent je imala pravo.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Geografija gluposti
septembar 2008. Pred izbore u Sloveniji, u ovu nedelju, jedino pitanje opredeljivanja jeste hoe li veina dravljana te zemlje biti isto onoliko glupa koliko i veina Italijana, koji su izabrali Berluskonija, veina Francuza, koji su izabrali Sarkozija, da i ne pominjemo paralele koje nisu upisane ba u parlamentarne izbore, kao to je ona da je Putin opet realno na vlasti, ili Mugabe, niti znane istorijske primere izborne gluposti u Srba. Da nije re o kratkome pamenju, ve o gluposti, potvruje primer premijera Janeza Jane, koji je sebi dozvolio da se pojavi nedavno na otkrivanju spomenika pokojnome Janezu Drnoveku, protiv ega je bila porodica i sa njom solidarno celokupna politika, i da na tome mestu izrekne nekoliko gorkih misli o tome kako su drugi zagoravali ivot Drnoveku dok je bio iv, i nisu ga sluali: za ivota Drnoveka, upravo je premijer Jana bez zadrke javno vreao predsednika republike Drnoveka i pokuavao da mu smesti afere, a ovaj nije hteo da se sa njim pojavi ni na dravnim proslavama, uporno je kritikovao vladinu lou politiku i posebno otvoreni rasizam prema Romima, i konano je Janu u intervjuu nazvao princom tame. Ova zaista morbidna intervencija nije imala negativne posledice na Janin rejting. Koliko prole nedelje, pojavile su se ozbiljne sumnje iz Finske da je Jana upleten u korupciju oko kupovine oruja dovoljno bi

158

159

bilo da je ve znao neto o tome, a kao premijer je naprosto morao... No pustimo finske kriterijume za korupciju, ostanimo samo pri tome da je posle otkria afere, sramotnoga niza diplomatskih gafova i uea u satirinoj emisiji finske TV iz istoga neznanja (gluposti), Jani rejting porastao: takav pokazatelj gluposti opravdava uporeivanje sa Italijom i Francuskom. Nedavno je u Nemakoj dobijanje dravljanstva uslovljeno komplikovanim i velikim upitnikom, u kojem je moguno ponuditi mnogo razliitih odgovora. Debata jo traje, ali izvesno je jedno: da bi usporila i smanjila davanje dravljanstva manje zaeljenim nenemcima, konzervativna vlast je smislila neto to je direktno potkopava zahteva da nenemci budu pametniji od Nemaca. Manje ili vie posredno, mnoge drave zahtevaju pismenost kao uslov dobijanja dravljanstva. Onima koji su roenjem dobili dravljanstvo, dakle prvima, dozvoljeno je da budu nepismeni i dakako glupi. Jasno je da ljudska prava po sebi nikako nemaju veze sa pismenou, ali pismenost jeste jedno od ljudskih prava. No taj paradoks me manje zanima od onoga koji je tako oito traumatina taka desnih politikih opcija u dananjem svetu: sve imaju problem sa pameu i glupou, sve raunaju na odgovor birake gluposti na svoju pamet odnosno glupost, i sve operiu sa pravima koja su data roenjem od pravilnih roditelja na pravilnome komadu zemlje. Neu se truditi da u istoriji traim primere desne pameti, sada me zanima samo desna sadanjost, u kojoj vidimo tako neverovatne primere zaborava i gluposti. Levu sadanjost ne vidim, moda se nasluuje leva budunost u Junoj Americi, ali ni to nije moja tema. Fascinantan primer desne sadanjosti je srpska politika situacija. U njoj su se veselo probudili i aktivirali manje-vie svi preostali monstrumi iz doba Miloevia, ivi spomenici srpske izborne gluposti, a retki primerak sa desnice koji je malo doao pameti,

izgubio je politiki poloaj. O emu je re? U osamdesetim godinama esto sam bila u situaciji da strancima, koji za nepoznato trae jasne pojmove, objanjavam kako je jedina stranka na vlasti u Jugoslaviji desna, premda se obeleava kao komunistika: sva njena politika spadala je u klasinu desnicu. Samoupravljanje, kao ingeniozna ideja o kapilarnoj demokratiji (bar za prodaju svetskoj levici), uniteno je sistemskim zaepljenjem vena i arterija demokratije, pa je u kapilare stizao samo otrov; nesvrstanost je, sem neunitivoga sekundarnog efekta emancipacije kolonizovanih, znaila ouvanje najgorih tiranija. Kako god da je bilo, komunisti su od svojih lanova zahtevali ne samo pismenost, nego i itanje nekih knjiga: te obaveze dananji Srbin nema. Ovaj imperativ gluposti je Miloevi udruio sa starim sistemom lai, i proizveo jedinstveni dravni fenomen naci-socijalizma sa nemutim diktatorom. Izgraivanje, negovanje i nagraivanje gluposti postala je najuspenija industrija drave, sa loginim dravnim sunovratom, sa osipanjem i odlaskom pameti i povremenim, uglavnom uzaludnim, otporom. Drugi zgodan pimer, ovaj sa srenim zavretkom bar za krae vreme, jeste grka vojna diktatura 1967-74. Pukovnici su hteli da zavrnu vrat elitama, dakle i pameti, pa su na univerzitete doveli seosku decu. Deca su brzo proitala potrebne knjige, i za nekoliko godina podigla pobunu, koja je na kraju, uz mnoge studentske rtve, odnela i pukovnike i ponovo uspostavila parlamentarnu demokratiju. Studije, komplikovani upitnici, odlasci drugde, povlaenje sve je dobro za pamet. Za razliku od gluposti, koja zahteva veliko ulaganje, nasilje, rtve, pamet ne zahteva skoro nita, sem elje za pameu. A ona jo nikada nije zabeleena na desnici. Kada levice bude u politikoj geografiji Evrope, prepoznaemo je samo po tome.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

160

161

Minimum razuma
septembar 2008. Izbori u Sloveniji su proli sa minimalnom pobedom neformalne i pred same izbore improvizovane koalicije levih stranaka, ali su proli: nisam se mogla ne setiti autora koji razlae da je u dananjem svetu manje od osmine graana sposobno da razumski razloi svoje politiko opredeljenje... Nije re ni o kakvoj posebnoj nadi. Re je samo o minimalnoj osnovi za razumna reenja, koja se mogu ali i ne moraju oekivati u naredne etiri godine. ta je moglo doprineti ovome rezultatu izbora, sem skoro neverovatno paranoinoga ponaanja stranke na vlasti i njenoga dubokog uverenja da su graani njihovi, dakle sposobni da veselo poliu svaku la i da je jo progutaju? Volela bih da mislim da je to bio humor, dobro natopljen sakrazmom i ironijom. Nekoliko meseci pred izbore, Mladina je objavljivala strip, koji se u obliku knjige pojavio neposredno pred izbore i postao bestseler, Soko i golubica. Autor teksta je Lovro Mati, autor crtea se zasada krije pod nadimkom Toto. U stripu je u maniru ljubavnih romana doktorsko-alpskog podanra opisana slovenaka politika situacija, sa realnim imenima, a sa osnovnom priom o ljubavi predsednika vlade prema mladoj lekarki, koja je isto tako realna. Autori stripa su dakle samo uanrili realnost, koju je provladina tampa ve obilato potapala u eer, dodali su preterivanje ve postojeem neukusu. Negativci, uglavnom politiari leve opcije, prikazani su kao udovita, crveni, udbomafija, moralne nakaze, Jana sam i njegovi kao hrabri borci protiv komunistike napasti. U zavrnoj epizodi, mladence ispraaju pozitivni likovi, sa pesmom Sutra nam pripada da li se jo neko sea filma Kabare? sa trakama na kojima pie SDS (Janina partija) na rukavima koulja: ukratko, stranije i oitije nije moglo biti. Par na kraju sedi u idilinom alpskome pejzau, sa prorokim

reima da e se junak kad-tad vratiti najbolje predizborno predvianje koje smo videli. Posle rezultata izbora, Jana nije uspeo da estita protivniku, nego je odmah izneo nekih desetak mogunih zavera levice koje su omoguile nepravednu pobedu: autori stripa su, istini za volju, imali lak posao, a mogu slobodno i da ga nastave. Izmeu ostalog, Jana je optuio Ljubljanu da je pobedila (i to pokvareno) Sloveniju, to je, ini mi se, nepravino veliki kompliment za Ljubljanu. Skoro sam sigurna da su u stripu uivali posvuda po Sloveniji oni kojima je urbanost upisana u obrazovanje i senzibilitet. U najnovijem broju Mladine autor teksta stripa je dao intervju, u kojem nastavlja istim burlesknim stilom. Ne mogu da zamislim bolje adaptiran nastup. Nade ima, zabava se nastavlja. Pazite ta govorite, politiari, neki ludak vas moe uzeti ozbiljno, i otkriti da ste potpune budale! U relacijama Srbalja i Slovenaca, odnosno u srpskoj kolonijalnoj nadutosti, duhovitost nikada nije bila povezana sa Slovencima, dok je sa druge strane vladao isto tako glup, samo pozitivno obojen stereotip o supremaciji srpske duhovitosti, arma i retorike vetine. U stvarnosti, Coraxa su odbacivali i zabranjivali kao i Franka Jurija u Sloveniji (posebno oni koje smo smatrali naima), a obojica su lucidno i korozivno beleila krajnju ludost svojih svakodnevica. Sem bljutave istine da humor i talenat nisu nacionalno rasporeeni, ostaje jo i to da karikatura, strip, duhovit tekst i svet obrnut na glavu u burlesknom obratu mogu jo uvek izazivati delovanje onoga zbog ega su omrznuti u svakoj vlasti razuma. Glupost je uvek smrtno ozbiljna. Zapravo sam srenija zbog upada humora nego zbog rezultata izbora, jer je svako bivanje na vlasti opasno, a oekivanja skoro nikada doekana. No ako postoji humorna higijena, razum je izlo-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

162

163

en stalnoj vebi i osveavanju. Toliko volim smeh, da sam sklona padanju u jeftinu bio-argumentaciju kada o njemu piem... Moda su stvari uistinu jednostavnije u jasno podeljenoj crvenocrnoj Sloveniji, u kojoj antifaizam nikada nije mogao biti ozbiljno ugroen, i u kojoj e politika bar jo neko vreme klizati po fifti-fifti liniji. Moda e jaa doza i ira rasporeenost smejake kulture nekad udariti po rasizmu i bigotnosti i tamo naneti pravu tetu? Ili e trenutak veselja nestati ve naredne nedelje, kada evropska recesija udari svom snagom po mekim evropskim delovima? No intenzivna upotreba satire/humora/cinizma/ironije/burleske mogla bi i drugde doprineti stvaranju trenutnih, kratkih i uskih prostora-vremena. Moji italijanski prijatelji smatraju da je odumiranje humora doprinelo pobedama Berluskonija: nisam im ba verovala, a sada u im se izviniti. Kada moji beogradski prijatelji dobiju Sokola i golubicu na slovenakom, sa drskim zahtevom da se malo potrude i strip proitaju, znae dobro da se i njima izvinjavam. Ali jo uvek oekujem da se neto tako razumno, zdravo i ludo, pojavi i u Srbiji.

lju. Doli su mnogi prijatelji an-Pjera Vernana, ali skup nije imao niega komemorativnog. ak ni Godelije, asistent Kloda Levi-Strosa i prijatelj Vernana, nije na kraju skupa pleo uspomene, ve otre opaske o tome kako su se antropolozi njegove generacije navikavali zajedno sa Levi-Strosom na potpuno novi tip prouavanja. Broj od 300 se dakle odnosi na levicu francuske antropologije i istorijske antropologije od ezdesetih godina pa do danas, i u tome kontekstu je impresivan. Nastupili su i ljudi iz kulture, reiseri, neki od njih jo uvek lanovi komunistike partije, to im je danas oproteno. Glavni deo grupe od 300 su naime oni koji su se odlepili od partije tokom 1968, a posebno posle sovjetske okupacije ehoslovake. Jedan od retkih vernih je rekao da je odlazak intelektualaca iz komunistike partije zauvek raskrojio intelektualni pejza Francuske: ovo priznanje je nailo na opte odobravanje. Inae je svega bilo na ovoj nezamislivo bogatoj gozbi: duhovitosti, kritike, potpuno novih tumaenja, otrine, nepokoravanja, nepotovanja vaeih vrednosti. Vernanov duh se morao jako veseliti ovolikome prisustvu veselih staraca i mladunaca pijanih od susreta sa samonepriznatim veliinama. Moj mladenaki idol, amerika profesorka koja je na glavu postavila tumaenje grke drame sa stanovita roda, drugog jutra mi je za dorukom sva obasjana rekla: Pa jo i ova dobra vest! Prethodne veeri su naime objavili da je Hajder jako ubrzao svoju karijeru. Profesorka je inae Jevrejka. Treega dana, kada sam govorila, imala sam mogunost da sa scene gledam publiku. Pre mene je govorio kolega iz Lila, oduevljen sobom i svojim izlaganjem, koje je moda upravo zbog toga imalo neoekivan efekat: 300 je naprosto zaspalo. Gledala sam cvet francuske leve antropologije, njenu prolost i njenu budunost kako u najneoekivanijim pozama polako gubi svest: neki profesorski izueni za laku dremku u ozbiljnoj pozi, neki spontano zavaljeni

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

300
oktobar 2008. Ne, nije re o filmovanome stripu za manje pametne deake. Re je o jednom od retkih prijatnih dogaaja iz najvie kategorije onih koji dre nadu nad vodom (ili kaljugom, kako hoete). Oktobra meseca uestvovala sam na skupu posveenome an-Pjeru Vernanu, umrlom pre neto manje od dve godine, koji se odravao u Kole dFransu i u novim prostorijama nekoliko institucija koje se bave antikom, zapravo u starim prostorijama Narodne biblioteke u Parizu. Publika i uesnici su odravali broj od oko 300 sve do kraja, u nede-

164

165

bez brige kako e izgledati, neki nevino naslonjeni na niim izazvane susede, neki zvuno izraavajui svoje blaenstvo. Ovaj prizor bio je u svakome pogledu neodoljiv, a kolega iz Lila nita od toga nije primeivao, i sa sjajnom retorikom je nastavljao svoje dosta dobro argumentovano miljenje. Mali problem je nastao kada se iz mikrofona ispred predsedavajuega zauo relativno nean zvuk negde izmeu pelinjega sporazumevanja i make sa neprijatnim snovima, ali ga je predsednik maestralno pokrio sruivi, kao sluajno, izdajniki mikrofon. Sebi u prilog mogu rei samo da je moje izlaganje probudilo 300. Pouka puna nade je to da postoji kultura u kojoj leva orijentacija jedne leve discipline moe da sakupi 300 pristalica spremnih da se meusobno poerupaju oko metodologije i teorije na skupu posveenom mrtvome Nestoru discipline, te da ga time izvesno oive; drugo, da je partikularizam i okupljanje po niama nuno, ak i kada podrazumeva slabiji drutveno-ekonomski poloaj; tree, da je politiko maskiranje koristoljubivo; etvrto, da levica jo uvek proizvodi ono najprovokativnije, najzanimljivije, najprodornije u humanistici. I na kraju, da sam sebino napunila baterije za due vreme.

Nacifikacija memorije
novembar 2008. Knjiga Danila Udovikog Trei juni 1968: od kritike svega postojeeg do unitenja svega postignutog (Prometej, Novi Sad, 2008) dirljiva je knjiga, napisana u jednome dahu: to nije stereotip, ve rezultat stilistike analize. Re je naime o jednom izlivu seanja, jednom dragocenome toku, koji snagu crpe pre svega iz godina utanja i premiljanja. Takvih svedoka 68. je malo, falsifikata, intervencija, cenzure

previe. U proloj godini, kada je prvi put dolo do neke ozbiljnije refleksije 68. i neke objektivne percepcije dogaaja (mislim pre svega na konferenciju na Filozofskom fakultetu i na izlobu na Novom Beogradu), ispostavilo se da uesnici ele da obnove pre svega svoju nekadanju ozbiljnost i analitinost. To je dovelo do ozbiljnih suoavanja, koja su na ast istoriografskoj etici onih bolje ouvanih. Tako je, recimo, Mihajlo Markovi pomolio svoj lik pred ljudima koji vrlo dobro pamte ta je sve radio, i kako je uspeo da umrlja, ponizi i poudoviti sve to je uradio u poslednjih etrdesetak godina svoje uspene karijere, ukljuujui i to to je on jedini na skupu predstavljao vlast, bogatstvo i mo, a veina ostalih fakultetske, istraivake i NGO luzere. Relativno malo je bilo onih koji su dodali mikro-istoriju, antropologiju svakodnevice, ili ono to je njih promenilo 68. Zato mi se inilo, koliko god da cenim objektivnost i postojanost, da knjiga Danila Udovikog predstavlja upravo dopunu u tome smislu: lina, otvorena, potena, dosledno subjektivna pria o tome ta je 68. znaila za nae due, ak i ako je grubo oblikovala naa tela. Drugim reima, konano samo ljudski pristup, sjajan primer seanja kao anra diskursa. Dobila sam knjigu potom, proitala je u jednome dahu, i nekoliko sati kasnije saznala da opet! drim u rukama zabranjenu publikaciju. A samo koju nedelju ranije, seirila sam nad nezgrapnim i uzorno kratkim primerom cenzure knjievnoga dela u Sloveniji! U pitanju je bila knjiga Gorana Vojnovia o potomcima neslovenaca, u kojoj je neki policajac naao elemente vreanja njegove slube. Ministarka unutranjih poslova je reagovala munjevito i zbrisala sramotu, ali je jedan dan bio kao nekad. Problem nije u knjizi Danila Udovikog. Autor bez zazora priznaje nejasnoe u svome seanju, ak i to bez prave potrebe: ne treba se izvinjavati za odlike anra, za razumljive pore i proputene petlje u tkanju koje je dragoceno upravo zato to je nejednako i lino. Problem je u tome to napadai na Danila Udovikog (a branitelji

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

166

167

Milovana ilasa) otvoreno zastupaju princip jednog kontrolisanog, njima korisnog seanja. To seanje zastupaju (i zatupljuju) imena: ko drugi, nego Matija. No pre svega, to seanje dri veina, to je imaginarni koncept, glavno orue naci-mislilaca, a navodno i njihov glavni plemeniti cilj. Ta laljiva bezimena veina zna da je Borislav Peki bio duboko veran na pravi, a Miro Glavurti na pogrean nain. To to je Danilo Udoviki pomeao ovu dvojicu a priznajem da posle Matijine i drugih intervencija uopte nisam sigurna u to za nacifikovanu memoriju je straan udarac, koji u punoj meri zasluuje odbranaku teku artiljeriju: Danilo Udoviki je naime dirnuo u sistem u kojem se bez prestanka istiha falsifikuje prolost da bi izgledala kako treba za manipulisanu budunost. Tu spada prisvajanje ilasa, vulgarizacija Pekia, potpuni izbris Glavurtia. Kako se uopte usudio da biva u Beogradu? A tek Mato! to se tie intervencije ilasovoga sina, ona mu nee poboljati utisak koji za sobom ostavlja ve dugi niz godina: nikakav mislilac, bedan politiar. Moda me seanje vara... ali ne seam se neke ilasove greke u poslednjim godinama ivota, izraene simpatije za srpske nacionaliste i ratne hukae, srpske teritorijalne interese, ili bilo ega to su zastupali Matija&comp. Lukavi naci um se dosetio da je bolje prisvojiti ilasa nego od njega po smrti praviti neprijatelja. Slino je ve napravljeno sa Pekiem, iji aristokratizam, obrazovanje i cinizam srboborci nisu mnogo voleli, ali su poskoili od sree kada je ovaj, ugroen boleu i nerazumnim povratkom u Beograd, krenuo da hvali rat i ak se politiki aktivirao. Prestala sam da cenim pisca, ostalo mi je njegovo delo. ilas je danas odlina meta za svojatanje. U takvome procesu je zaista ozbiljan problem ako se pojavi ne neto bitno drugaije ili ugroavajue po seanje o ilasu, nego neto to potkopava novu

verziju o ilasu. Pogreno seanje unitava namernu la. Zapravo, bilo kakvo seanje potkopava namernu la: ilas treba da ostane posed nacifikovane memorije, predmet mitizacije. Napad na Danila Udovikog, sa sve grotesknim zabranjivanjem knjige i uspostavljanjem dinastikih prava na seanje, ne treba nikoga da iznenadi. Otrina i agresivnost samo pokazuju koliko je vaan inae skoro nevidljivi posao menjanja seanja, da bi se mitologizovalo: taj aparat treba da bude spreman u svakome trenutku, posebno uspean posle perioda apatije i nebrige za savest i odgovornost graana. Neogdovorna vlast taj posao institucionalizuje.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Jugonostalgija i smeh
decembar 2008. Kada sam dobila poziv da prisustvujem konferenciji koja nosi naslov Politika seanja u bivoj Jugoslaviji, ja sam razumela da je re o konferenciji o Politici seanja o bivoj Jugoslaviji. Veza izmeu u i o je kljuna. Mislim da je sa naune i etike take gledita potpuno opravdano da se vie ne govori o bivoj Jugoslaviji. Ona je istorijska injenica od 1919. do 1991. godine, zvala se Jugoslavija i nema razloga da je zovemo biva, jer njeno ime vie ne postoji u politikoj, ali zato postoji u istoriografskoj praksi. Politike seanja u bivoj Jugoslaviji su imale vrlo ambivalentnu ulogu, one su se usklaivale sa kulturnim monopartijskim planovima, te sam u tom smislu veoma zahvalna bivoj partiji to je u moju mladost pustila Politikin zabavnik, a potedela me partizana sve do poznih 70-ih godina, tako da je njihov upad u edukacioni sistem nastupio relativno kasno.

168

169

Sa druge strane, ta tvrda organizacija seanja, posebno seanja na Drugi svetski rat, imala je negativnu posledicu u tome da se sa prvim irenjem medijskog prostora, slobode i liberalizacijom rairio i dijapazon identitarnih naracija koje su parazitirale na Drugom svetskom ratu. Tako da je vrlo teko ozbiljno govoriti o u, sem ako u ne poveemo sa jednom vrlo negativnom pojavom, koju ja u svome radu nameravam da dekonstruiem, a to je nostalgija. Nostalgija je katastrofalna pojava, i koliko god je za neke ljude i u neko vreme bila dobra terapija, mislim da je krajnje vreme da se izbaci iz nae, bar ozbiljnije, upotrebe. Dau dva primera koji pokazuju da miljenje o Jugoslaviji u Jugoslaviji, i u Jugoslaviji o Jugoslaviji treba da se stavi u jedan moderan kontekst. S jedne strane to je razvoj nauka i naunih disciplina koje su prilino zapostavljene, kao to su balkanologija, kritika kapitalizma, a sa druge filozofska poddisciplina filozofija sree. Mislim da se Jugoslavija upisuje u filozofiju sree koja je nekako naputena od 18. veka pa nadalje, ako izuzmemo Ernesta Bloha, i da je krajnje vreme za reviziju filozofije sree u nekom utopijskom prostoru koji se, bar na ovome terenu, moe zvati Jugoslavija. Dau jo dva primera kako se miljenje o Jugoslaviji mora upisati u kolonijalne diskurse i postkolonijalnu teoriju. Krajnje je vreme da taj element uzmemo kao instrument i da njime vratimo neke od ignorantskih udaraca koji se danas zadaju ne samo u podruju medija i popularne kulture, ve na alost i u naunom diskursu. Pre nekog vremena zvala me je jedna holandska TV autorka i molila za pomo jer hoe da snima dokumentarni film o Jugoslaviji, o dve strane rata, trebalo je da joj ja pomognem da nae te dve strane rata. Kada sam je pitala koje su to dve strane rata, ona mi je objasnila da su to oni koji su bili protiv Nemaca i oni koji su posle trpeli. Kako

ivim u Sloveniji, gde je vaenje kostiju na televiziji bilo popularno skoro etiri godine, manje-vie dva puta nedeljno, znala sam na ta misli. Poto se u meni akumuliralo mnogo iracionalnog besa, odgovorila sam joj tako to sam je pitala da li su u Holandiji imali javnu debatu izmeu onih koji su bili za spasavanje Ane Frank i onih koji su bili protiv, odnosno za denunciranje porodice Frank. Pa neka se te dve strane demokratski sukobe u javnoj debati, da vidimo ko je tu u pravu oni koji smatraju da Jevreje treba ubijati u konc-logorima ili oni koji su smatrali da Jevreje treba spasavati. Naa saradnja nije nastavljena, ako ne na obostranu korist, ono na jednostranu tetu. Drugi primer je primer naunoga diskursa. U jednom evropskom projektu koji sam predloila ovoga leta, kljunu taku sam zamislila kao ponovno itanje i nauno valorizovanje jednoga asopisa koji su u Jugoslaviji izdavali jedan Hrvat i jedan Srbin, Petar Skok i Milan Budimir Revue internationale des tudes balkaniques, izmeu 1932. i 1938. godine. Taj asopis je ne samo sauvao prvobitnu projugoslovensku energiju onih koji su Jugoslaviju zamiljali u Beu pred Prvi svetski rat, nego je istovremeno ponudio i jedan model balkanologije koji je, na alost, posle Drugog svetskog rata potpuno rasturen i koji je preao na nacionalnu osnovu. Tako danas vie nema meunarodne balkanologije, ve postoje bugarska balkanologija, grka balkanologija i druge, koje su meusobno duboko posvaane, posebno oko pitanja Makedonije. Ukratko, ja sam izloila situaciju toga asopisa u kojem su pisali najvei umovi i strunjaci toga doba i dobila recenziju jednog gospodina iz Prinstona koji je u komentaru napisao: Is it a matter of faith? Poto gospodin ne zna za taj asopis, niti zna ta je to balkanologija ni ta se deavalo na Balkanu, on ironino pita Da li mi to treba da verujemo?. Naravno da ne treba da verujete, treba da proitate. Problem je u tome to je Revue internationale des tudes balkaniques pisana

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

170

171

na svim jezicima, svako je mogao da objavi na kojem god jeziku hoe; naravno, predominantni su bili engleski, francuski, nemaki, italijanski, ali bilo je grkog, slovenakog, srpskohrvatskog i drugih jezika. Dakle, na ta dva primera insistiram da je kolonijalna reinvencija Jugoslavije do te mere napredovala i da je danas do te mere opasna da mi moramo smatrati svojom dunou da ponovo uzmemo Jugoslaviju u ruke, ne moda kao politiki projekt, ali svakako kao nauni projekt. To je dobar zadatak za mlae intelektualce, da se pozabave time ta se zapravo dogaalo i koje su zapravo recepcije Jugoslavije. S jedne strane, to je sigurno otvaranje Pandorine kutije, toga sam svesna, jer sam vei deo svog aktivnog ivota provela takorei ruei bivu Jugoslaviju, sa odreenim posledicama i cenama koje sam platila, smatrajui da onakva kakva je moe da se popravi. Drugi su smatrali da ne moe da se popravi i danas ivimo sa tim rezultatom. Propast Jugoslavije se vie ne upisuje u lokalne i regionalne pojmove, ona se mora upisati u dekolonizaciju i krizu kapitalizma, jer drugaije reenje ne moe da se misli. U nekom smislu kriza kapitalizma nam pomae da revidiramo, odnosno da rekonceptualizujemo Jugoslaviju. Zato mislim da je nostalgija tako negativna? Zato to iz depresije i oajanja, iz jedne melanholine filozofske misli, uglavnom reinventira ono to je u nekadanjoj kulturi bilo najvidljivije, najjednostavnije i najkiastije. Obnova partizanstva na nivou abaavanja novih stripovskih heroja ili noenja uniformi o proslavama ili pevanja partizanskih pesama sa babama i dedama, emotivno je naravno zadovoljavajua, ali kognitivno unitavajua. Duboko sam uverena da nova konceptualizacija Jugoslavije toga mora da se odrekne, da prestanemo da patimo za sirom Buca i Gavrilovi patetom, uostalom ovu drugu imamo, nije nestala, ali neke druge, vanije stvari jesu.

Na nivou kristalizacije svakodnevice u eeru, treba da je se odreknemo i da primenimo jedan drugi model kristalizacije, isto toliko transparentan koliko i eer, ali zdraviji za naa tela i duh. Ta vrsta nostalgije znaila bi pre svega legitimizaciju ala za Jugoslavijom u intelektualnim krugovima. Dakle, dozvoljeno je aliti za Jugoslavijom i njenim realnim, produktivnim i jo uvek vanim dostignuima, od kojih su neka direktno upisana u dananju svetsku krizu kapitalizma, kao to su jednakost, pravo na rad, zdravstvena zatita, jednakost rodova i tako dalje. Drugi aspekt upotrebe i dekonstrukcije nostalgije jeste vrlo praktino pitanje Zato da unitavamo terapiju koja je tako uspena? Pa upravo zato to se ne sme prihvatiti stereotipizacija koja je dovela do katastrofalnih posledica, onoga trenutka kada se reciklirala u novopeenim medijima. Tu opasnost treba po svaku cenu izbei. Ponovo se vraam otkriu filozofije sree, iako nisam naklonjena Ernestu Blohu, ali mi je jako stalo do francuskih misliteljki 18. veka i njihove konceptualizacije privatne sree. Tako gospoa Emili di atle prevodi Isaka Njutna sa latinskog na francuski, ljubavnica je Volterova i nalazi sreu koju opisuje u terminima filozofskog zadovoljenja onoga to inae radi, a to je matematika i prevoenje sa latinskog. Konano, mislim da je reenje za nostalgiju njeno dislociranje. Nostalgiju treba premestiti na novo podruje koje nije dovoljno istraivano. Premda ima sjajnih primera u postjugoslovenskim kulturama, mislim da nostalgija ne moe biti ugroena i ne moe ugroavati druge jedino ako je smestimo u smejaku kulturu, koja u ovim krajevima nikada nije bila dovoljno razvijena, a sada bi mogla biti jer raspadnutost institucija to u velikoj meri dozvoljava.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

172

173

Igre sa granicama
decembar 2008. Stvari koje ne uzimamo ozbiljno esto su mnogo opasnije upravo zbog toga: primer nesuglasica izmeu hrvatske i slovenake diplomatije oko morskih i drugih granica, nekada poznat kao rat oko sardina, upravo postaje opasan. Izvesno nije re o realnome problemu: da jeste, Hrvatska bi prepustila izlaz u meunarodne vode zemlji koja ima tridesetak kilometara obale, a oko kopnenih granica bi se ustupcima sa obe strane jednostavno reio svaki metar koji je u pitanju. Pre etiri godine, pre izbora, jedan od voa desne seljake stranke je baletom oko granine linije te pao je, te gurnuli ga, te patriotski posrnuo dobio mesto u skuptini, a celo desno krilo je, trubei oko granica, dobilo dosta: ak su se pojavili znaci da su se Jana i Sanader dogovarali oko incidenata koji bi pomogli desnici na obe strane da dobije vlast. Preiveli smo etiri gadne godine, izglasali promenu, i eto nam nagrade: novi premijer je pokazao iste gestove. U optoj monodiji testoterona, sve politike stranke su jedinstvene u mukom odgovoru Hrvatima. Nije samo stvar u tome da se ne moe spreiti neko ko hoe da ispadne smean: problem je u tome to ovakvo ponaanje jednostavno ukida mogunost reenja. U diplomatiji je sve gotovo kada se pone raspravljati ko je prvi poeo. Gubitak razuma tako moe dovesti do bojkota. Da li se seamo 1989, kada su zdrave snage u Srbiji proglasile bojkot slovenake robe zbog podrke rudarima iz Starog trga? Wow, kakva tema neko se usudio da potvrdi kako teko ive, a znalo se da se samo pretvaraju u zlotvorenju prema Srbima! Bojkotu Peggy arapa, maina za ve i perjanih jakni pridruilo se Udruenje knjievnika Srbije, ne bi li se bojkotovao i Preern uz Gorenje... Tada sam bila jedina od 400 lanova i lanica koja se javno usprotivila ludosti na skuptini UKS: ak me nisu ni izvidali. Sada je sreom tu Sonja Lokar, koja je sastavila peticiju protiv ludo-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

vanja oko granica sa Hrvatskom. U igri su razne ideje sa obe strane granice, kao to je zajedniko friganje ribica na granici, postavljanje lavora sa slovenakom zastavom na Jelaia trgu, i mnoge druge. No uteha nije bog zna kakva: zabrinjavajue jedinstvo prati zvaninu politiku na obe strane. Na slovenakoj strani, jedinstvo je poprimilo groteskne oblike: perverzno usluni premijer Pahor je ponudio zloglasnome bivem ministru spoljnih poslova Rupelu mesto linoga savetnika, dakle mesto u vladi. Istovremeno je Rupel prihvatio mesto ministra spoljnih poslova u desnoj vladi u senci. Ovakvoga pljuvanja u privid politikoga dostojanstva nema ak ni u berluskoniziranoj Italiji. Ali sve pada u vodu pred nacionalnim jedinstvom, u kojem su faisti podjednako vani kao ostali, to je drsko ruenje osnovnih demokratskih pravila: sve se rui, kada mi postanemo nai. Trenutak ne bi morao biti sasvim lo, ako bi oznaio buenje slovenakoga pacifizma, ve dugo vremena u letargiji. Komentarori upozoravaju na tragine slinosti patriotskoga javnoga govora dananje Slovenije o Hrvatskoj i govora jo uvek dananje Srbije o Kosovu. Isto tako opominju da nijedna evropska drava ne bi smela upotrebljavati ultimatume i veto protiv kandidatkinje za EU. Konano, premda zasada zvui kao ala, kamo e hiljade Slovenaca uleto, i ko e Hrvatsku spasti ako izostanu slovenaki turisti? Ba kao i pre dvadesetak godina, jezik razuma je najmanje popularan, i tuno se izdvaja iz usaglaene kolektivne sree. ta e biti posledice, nije teko predvideti: packe e se podeliti na obe strane, nerazumne male narode e usmeriti mudraci EU, verovatno nee doi do veega sukoba, ali do mudroga reenja isto tako nee doi kao to ga nema na Kipru, oko Turske ili bilo gde drugde gde operi-

174

175

u reeni mudraci EU. Kao u klasinome stripu o Iznogudu, sultan e postati vezir, vezir dvorska budala, a Sarkozi sardina: njegova glava je u Francuskoj ve stavljena na Iznogudovo telo... Spasimo dakle sardinu: sardininim pogrebom zavravaju se mnogi karnevali na Sredozemlju recimo venecijanski. Ovaj burleskni ritual je nuna zavrnica okretanja sveta na glavu, posebno ako se za prethodno obrtanje potrudio svet monika, odnosno politike. Pogreb sardine oznaava poetak posta, liavanja, ekanja na Uskrs. U svakome sluaju, oznaava povratak razumu i dosadi svakodnevice. Znamo jo da e biti neprijatna, siromana, ubistvena za mnoge, uboga u svakome pogledu. Ali nee biti patriotska. Patriotizam znai zaustavljanje vremena, procesa, ivota, nade. Upotrebljavam velike rei jer smo videli velike stvari u poslednjih dvadeset godina, a patriotizam se jo uvek ozbiljno shvata. U ovome ponavljanju stvari srbski aktanti mogu samo potvrditi svoju potpunu supremaciju u stvarima koje se patriotizmom odreuju: oni su zaista prvi poeli.

Predsednik drave nije nuno dobar model diskurzivne obrade odgovornosti. No ta od nje ostaje danas, esnaest godina posle poetka rata koji niko nije izazvao, u kojem su retki uestvovali, a svi su ga dobili odnosno izgubili, zavisno od trenutnih potreba? Dva uspena hapenja? U situaciji u kojoj srpska drava nije ni za trenutak zaposlila medije ni prosvetu da rade za mir stalnim preispitivanjem odgovornosti, a u kulturi zastupnici debate o odgovornosti nisu puteni blie od stalne rezerve za stigmatizaciju i pljuvanje, misliti o odgovornosti sa tolikim zakanjenjem odmah povlai pitanje smisla. I dok je rad na konkretnim oblicima krivice odmakao daleko, intelektualna obrada je ostala na samome poetku. To ima svoje prednosti. Prvo, zastupnici kolektivne neodgovornosti su istrali, prodali ono malo to su imali, i zavrili u banalnosti ute tampe. Zastupnici odgovornosti iskljuivo drugih imaju bolju prou, te svoje banalnosti esto prodaju u boljim koricama, ali ne mogu izdrati nijednu raspravu u kojoj je bar jedan zastupnik drugaijega miljenja. Refleksija odgovornosti je ostala otvorena i zanimljiva, premda potpuno marginalna u svakome sluaju, daleko je od iscrpljenosti ili ponavljanja. Potreba za razumevanjem rata je izvesno slabija od potrebe da se razume posleratna kultura, koja je esto rasadnik novih ratova. U sluaju postjugoslovenske posleratne situacije, ni demokratske prakse, ni menjanje fokusa u privatnome ivotu veine, ni pribliavanje evropskoj federaciji nije radikalno istrebilo nove ratne izdanke. Razlog? Prvo, negativna stereotipizacija Balkana i idealizacija kapitalistike demokratije i Evrope su destruktivne podloge za nove naracije; drugo, invencija osvete za patnje pod komunizmom ima autore koji nemaju nikakvog etikoga kapitala zabeleenog u kolektivnome seanju; tree, prevladavajua beda, zahvaljujui i potpunoj korumpiranosti intelektualnih krugova, nema (jo uvek) svoju kulturu, terapijske strategije i prosvetiteljsku energiju. Stoga

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Inventar odgovornosti
januar 2009. Nespretnost i odsustvo elegancije, kao i nemanje osnovne vetine politiara da umeju da izgledaju iskreno, odlikovali su pokuaj Borisa Tadia da zatrai oprotaj od Hrvata. Da bi stvari bile gore, cela stvar je jo bio i priziv na isto tako neuspeo pokuaj traenja oprotaja od Bosanaca. Dodue, odmah su ga napali srpski nacionalisti, to naalost nije dobro opravdanje, naroito ne naknadno: trebalo je biti napadnut sa dobrim razlozima.

176

177

mi je izgledalo neophodno da se antropoloki pogled na svet koji se menja ratom dopuni pogledom na svet koji se menja posle rata, moda u smeru novoga rata. Posleratno razoarenje nije nita novo na planu motivacije: posle Drugoga svetskoga rata spreila ga je, ne samo u Jugoslaviji, totalitarna cenzura. Ukoliko je bar deo te frustriranosti prenesen u predratno hukanje intelektualaca i kulture uopte, onda je moje lino i esto sasvim neracionalno gaenje prema svakom obliku cenzure opravdano. Takav cilj ne zahteva hladan antropoloki pogled i mitizaciju objektivnosti, ve naprotiv, angaman sa pripadajuim opasnostima. Optika rata ne priznaje strategije razdvajanja i merenja patnje, nelagodnosti, oaja, ekvidistantnost, uravnoteenost, posebno ne uravnoteenost ludila: ono se pojavljuje u ogromnome rasponu, od prvo vi vae zloince, pa emo mi nae, do pseudoliberalnoga svi su u ratu zgreili. Ne, nisu, i nisu jednako. Ve pogled na svakodnevne stvari, kao to su haljina, drvo, voz, razobliava ovu strategiju, koja bi u krajnjem cilju da nam oduzme seanje, da nas prinudi da svoja iskustva kanaliemo iskljuivo kroz dozvoljene, dakle za lokalnu vlast korisne oblike, da izobliimo i promenimo svoju intimu. Feministika maksima da je privatno politiko zato ovde mora da ue u raspravu. Manipulacija privatnim, dravna odnosno veinska proizvodnja emocija koje su prikladne za kolektiv koji me prisvaja, sve je to namenjeno kontroli i kolektivnoj upotrebi emocija za terminalno izrugivanje demokratiji, koja je ve dugo vremena u svakoj i svaijoj pljuvaki. U iskuenju sam da ovu demokratiju nazovem salivalnom demokratijom, jer slui iskljuivo pljuvanju drugoga i zamagljivanju osnovnoga cilja demokratije, a taj je da zatiti pojedinca i manjinu od veine. Odravanje svoga privatnoga, svoje slike sveta koja se menja, svoje seanje o onome

ta je bilo sa haljinama ili borovima, stoga je kljuni zahtev u kojem se sreu dve skupine, izvesno veinske, premda im se to ne priznaje: ene i pacifisti. Moje ouvanje seanja nema niega zajednikoga sa nostalgijom. Koliko god mi je simpatino beleenje prologa sveta u beznaajnome, recimo istorija topljenoga sira Buco, ili u savreno besmislenome, kao to je revizitacija Titovoga lika (ta god da to znailo), ini mi se (i nisam jedina u tome) da nostalgija ozbiljno ugroava kritiku, ili jo gore, deluje razorno na racionalne mehanizme i laiku kulturu samu, kojoj se naizgled obraa. Osetljiva i bez upisanih kriterijuma, nostalgija je prva rtva svake nove naracije koja mobilie veinu i manipulie emocijama. Uz sasvim malo sarkazma, hajdemo da razruimo grad u kojem je fabrika koja je za nas proizvodila sir Buco, koga se svi neno seamo, koju sad dre drugi, koji su nam sir ukrali, koji su Buca silovali, itd. Ja ne znam ta sve moje seanje moe, niti kako ga kontrolisati da funkcionie onako kako ja hou. Stoga ga moram stalno propitivati, beleiti promene, gubitke (ako uspem), uhvatiti razliku u naizgled istome. Piem, da bih se seala. Moj cilj nije fiksacija, primera radi, male crne haljine i promena seanja na nju, ve razumeti ta je rat, za koji znam ta je uradio na crnoj haljini i na mome seanju. Ako budem razumela tu intervenciju, biu blie razumevanju svoga nepokolebljivog uverenja da nema opravdanog, korisnog i smislenoga rata. Ima samo opravdanih reakcija na rat recimo odbrana, bekstvo, dezerterstvo. One se, suprotno ratnim naracijama, ne mogu izvoditi preventivno. Stoga ni moje razumevanje rata ne moe biti etiki neutralno, jer polazi od odreenih, relativno utvrdivih, tehnika seanja. Znam da moje uverenje nije spontano, ve da izvire iz niza tekstova ije poreklo i hronologiju usvajanja ne mogu uvek prizvati iz seanja. Moja obaveza je dakle da otkrivam genealogiju svog uverenja i funkcionisanje svoga seanja. Vie se ne pitam da li sam u tom

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

178

179

uverenju u pravu. Znam pouzdano da takvo uverenje pripada tradiciji evropskoga prosvetiteljstva i racionalizma, dakle ateizma, i da u razumevanju drutva jo nije naen bolji opti pristup. Ostalo i vie od toga moe se otkriti ako se minuciozno i savesno prevodi... Drugi oblik prevoenja kultura jeste dekonstrukcija posleratne kulture, uitavanje strategija koje ozbiljno ugroavaju seanje, jer se unazad menjaju pojmovi i znaenja. Konstruie se seanje, odnosno nostalgija prema stvarima koje nikada nisu postojale, ali ako se u njih poveruje, otvara se prostor novih konstrukcija i manipulacija. Posleratna kulturna antropologija je u velikoj meri bojno polje naracija, koje moraju da promene prolost da bi ouvale vlast, autoritet, prisutnost. Re je pre svega o odgovornosti. Debate o kolektivnoj i pojedinanoj odgovornosti, koje su navodno izmetene, nemaju pravoga smisla: pojedinana odgovornost postaje kolektivna onoga trenutka kada izostane, pa ak i kada neopravdano zakasni uobiajena dravna i drutvena akcija protiv ratnoga zloina. to se vie odlae sa postupkom koji vai za sve graane, u ovome sluaju bilo koje drave koja se obavezala odlukama UN, tim vie pojedinana odgovornost prerasta u kolektivnu. Izvan pravne i sudske sfere, kolektivna odgovornost nastaje u nedostatku javne debate o odgovornosti, uz medije koji preutkuju, i uz uesnike javnoga diskursa koji izmiljaju plauzibilne razloge. Naveu samo jedan, koji potie iz samoga jezgra pacifistike grupe: dovoljno smo patili. Nastavak se sluti: sada je vreme plaanja za sve to smo pretrpeli. U dekonstrukciji posleratne kulture ne zanima me toliko nii registar, isto nacionalistiko zastranjivanje i nacizam; zanima me upravo zaokret meu onima koji su uistinu patili pod Miloevievim reimom, zanima me taka naputanja, logika nagrade koja nikako ne moe biti sastojak svesti graanina. Dranje graanina je nenaplativo. Zastraujui pad posle pada (mislim na oktobar 2000) nije iza-

zvan vikom nasilja ni uasa, ve naprotiv, perspektivom boljitka. Naalost, upravo taj etiki sunovrat onemoguio je izleenje i brzinu popravka. Zoran ini je pao kao simbolika rtva etikoga poraza onih koji su ga podravali i verovali u njegovu prodornost. Lustracija za pedeset godina socijalizma ini mi se potpuno preteranom, kao podruje arbitrarne osvete i nepostojeih kriterijuma. Lustracija za ratni period, sa prozirnim mapama, imenima, jasnim kriterijumima, nije nikada sistematski sprovedena, a mogla je biti. Najgore to se valjalo po miloevievskim medijima nastavilo je bez ogranienja da se oglaava na potpuno isti nain: utanje je trajalo najvie est meseci posle oktobra 2000. U situaciji kada paradigmatini zastupnici mira stanu u red za mizerne nadoknade ili se u javnome diskursu pojave anonimni umerenjaci koji relativno brzo uvode novi model ponaanja i miljenja naci-nomenklature kulture (kao Slobodan Antoni ili Mirjana Vasovi), svedoci smo obrata koji moe da se ukoreni u temeljnoj rekonstrukciji seanja. Temelji novih mrnji, kolektivnih frustracija, dakle i novih ratova, time su postavljeni. Dekonstrukcija posleratne kulture je u izvesnoj meri olakana drutvenim raslojavanjem i fragmentacijom kulture, koju mnogi jo uvek prizivaju kao totalitet (nacionalna kultura). Nova saveznitva na alternativnim stranama odnosno marginama drutva mogu posluiti kao utoite svima koji su pretrpeli raskidanje ratnih saveznitava... Dekonstrukcija posleratne kulture mora, sem antropoloke analize, podrazumevati i polemiku. U alosnim sluajevima kada ratna odgovornost, odnosno njeno sakrivanje, nije osnovni i vrlo agresivni motiv za rekonstrukciju prolosti, takva polemika se esto ocenjuje kao cepidlaka i nepotrebna. Naalost, nije tako. Nema vie velikih frontova i minimalistikih zahteva koji su za sve prihvatljivi,

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

180

181

nema vie kolektivne, lano veinske energije neophodne za otpor. Niko nije olako na, niti sam ja mi. Vreme je za ustanovljene kriterijume, za bespotednu kritiku, za izotravanje fokusa: vreme je za revolucionarne klubove, za visoku nauku, za prezir prema javnosti svega i svaega. Prevoenje u ovome sluaju oznaava, u bartovskoj tradiciji, itanje meusobno konfliktnih slojeva teksta, pokazivanje da jezik nikada ne lae, za razliku od onih koji ga upotrebljavaju. Za razliku od javnoga diskursa rata, posleratni dikurs je lukav: najee ga izdaje neodoljivo ponavljanje ratne retorike. Nestrpljivost elje za moi izdaje govornika/govornicu ak i u trenucima najvee zaslaenosti demokratskim floskulama. Brzina i potreba diktiraju improvizaciju u invenciji novih neprijatelja, koji deluju zaista amaterski naspram nekadanjih neprijatelja samoupravne stvarnosti: to su fantastina bia koja su izazvala rat da bi profitirala kao pacifisti a putem stranih stipendija, vetice koje u srpskim medijima ive evo ve petnaest godina due nego u hrvatskim, i naravno, komunisti. To da bivi miljenici, aktivisti ili pokorne komunistike sluge sada proganjaju nekadanje antikomunistike disidente kao komuniste, nije nita novo ni neobino, dogaa se u celome postsocijalistikome svetu. To su dovoljni razlozi da se dekonstruie prostor javne rei i da se destabilizuje stvaranje novih autoriteta, zasnovanih na laima i manipulacijama. Ponovo, razlozi su etiki motivisani, ali ih vrlo esto neposredno izaziva otpor ukusa, hibris samouverenosti dakle estetiki impuls. Prevoenje je dakle tehnika umnoavanja diskursa, delom dekonstrukcijom, delom grananjem mojih motiva. U te dve mree pokuavam da uhvatim antropoloke osobenosti vee stabilnosti, vorita antropolokoga definisanja posleratne kulture, da bih sastavila inventar odgovornosti.

Ohlokratija
mart 2009. Za svaku stvar savremenoga sveta postoji starogrki termin, a ako ga nema, moe se stvoriti od drugih elemenata jezika, tako da tano oznaava ono to elimo. To se ponajbolje vidi u jeziku tehnologije i medicine. Fenomeni koji su se rodili pre nekoliko godina ili jue, mogu se oznaiti terminima koji su moda dugo vremena zvuali apstraktno, a onda se odjednom stvorila stvar na koju se mogu odnositi. Ohlokratija, kod autora koji su iveli stolea posle atinske demokratije, ali su je imali u snanome kolektivnome seanju, oznaava vladavinu oloa, obeleenu demagogijom i pritiskom mase. Dananji novoustolieni pravni termin, koji odnedavno spada u kanjivo delovanje, mobbing, dolazi od engleske rei koja oznaava upravo to podivljalu masu, zakon ulice i veine. To je ve dobar razlog da stariji termin ponovo uvedemo i oznaimo neto i te kako postojee, nimalo apstraktno. Antiki autori koji su smislili i upotrebljavali ovaj termin, pre svega Plutarh, gajili su pomeana oseanja prema demokratiji: nostalgiju (iveli su u Rimskome Carstvu) i istovremeno strah pred zakonom mase, kakav su mogli naslutiti u odnosu rimske vlasti prema narodu plebsu, bar po onome to su znali iz ivota grada Rima. Provincijalni ivot u Grkoj bio je neto drugaiji sam Plutarh bio je ugledni predstavnik svoje zajednice, izabran u mnoga, uglavnom poasna zvanja i poloaje. Znanje o rimskome plebsu i itanje Aristofanovih komedija, koji je atinsku demokratiju nemilosrdno secirao, bili su osnova njegovoga razumevanja termina. U junoslovenskim jezicima postoji pridev lo, od kojeg je nastala (preko glagola oloiti), i imenica olo, koja zapravo oznaava talog, i to neupotrebljivi. Dok grka re ohlos oznaava gomilu, olo oznaava njene socijalne odlike: samo zvuno sline, ove dve rei

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

182

183

nemaju nikakve jezike veze. Mnogima bez jezikoga znanja se ini da rei koje zvue slino ili ak isto dokazuju vezu izmeu jezika: to je, uostalom, u osnovi takozvane venetoloke ili neke druge nacionalne interpretacije, tanije krae iz potpuno nezatiene prolosti. Naalost, to je otprilike kao kada bismo rekli da su jabuka i tramvaj isti zbog crvene boje. U zlatno doba klasinih nauka, negde pred Prvi svetski rat, nemaki filolozi su ovaj postupak zvunog izjednaavanja posprdno zvali Klang-etymologie etimologija po tresku. No, sem drutvenoga taloga, ostaje znaenje veine, odnosno mase. Teko da bi se naao bolji termin za neverovatnu poplavu vulgarnosti, odsustva smisla, stida, ljudskoga dostojanstva, koje se preliva izmeu privatnih intervencija u javnost preko interneta, i javnoga prihvatanja i promovisanja takve pojave u javnim medijima. Uskoro emo imati i ou u kojem emo moi saznati da li dobrovoljac brie svoje intimne delove toalet papirom levom ili desnom rukom. Ohlokratija je svuda, od parlamenta do spama na vaem kompjuteru. Podnosimo je, blokiramo napasne poruke odnosno njihove adrese, unitavamo nigerijske molbe i objave bar tri puta dnevno da smo dobili koji milion evra, no stvari postaju runo drugaije kada formula udari u nau svakodnevicu, u ivot pojedinca ili nekoga koga poznajemo. To se upravo dogaa, i mogli bismo rei da je krajnje vreme da se osmisli termin koji to oznaava: ohlokratija. Internet naime omoguava potpuno novi prostor vreanja, poniavanja, pretnji, koji su inae, u svakodnevici i linome suoavanju, povezani sa strahom, rizikom, kalkulacijom o tome kako se stvar moe okrenuti protiv poinioca. Odsustvo tela i lica drugoga oslobaa najnie porive i slobodu koju pojedinac nikada ne bi imao u stvarnosti, i omoguava la preko svih granica koju nameu pravila komuniciranja. U svim ljudskim kulturama postoji ogranienje komuniciranja koje je povezano sa ritualnim

moima oka: kada postoji direktna vizualna komunikacija u virtualnome prostoru, a nije odreena seksualnim kontekstom, ova mo oka i te kako dejstvuje. Ali ako je nema, verbalno iivljavanje preuzima sve. Kontakt glasova isto odreuju rituali, tako da i tu postoji stepen kontrole i samokontrole. ak i ograniena i drugaije od antike koncipirana zapadna demokratija priznaje da postoje podruja u kojima veina ne sme imati pravo glasa kada su u pitanju prava pojedinca i manjine. Takvo pravilo bez izuzetka vai u EU, gde se ne moe zamisliti referendum o smrtnoj kazni. Zato? Zato to bi rezultat veine svuda i u svako doba bio za, i ugrozio bi demokratske osnove drutva i EU. Savremeni ljudi, ba kao i njihovi preci od najstarijih ljudskih kolektiva, koriste grupu da na nju prenesu svoje frustracije i nezadovoljstvo, sa najmanjim mogunim rizikom ne na vodee, nego na ugroene. Uzaludno je razglabati o ljudskoj prirodi, posebno kada je pred nama ohlokratski predmet, glomazan, ruan, opasan potpun aparat mrnje, ije dugme za aktiviranje stotine i hiljade pritiskaju svakoga sekunda. U ohlokratiji istina najbolje deluje, i ne treba razjarene navijae za sopstvene frustracije tedeti njenoga dejstva. Drugim reima, treba raskrinkati voe ohlokratije kao zastupnike nezakonja u svim pretpostavkama i u svim reenjima koja predlau. Na zadnjem od svojih stotina referenduma, vajcarci su izglasali povoljne uslove za jednu grupu imigranata. Moemo sa razlogom misliti o konzervativnoj i zatvorenoj veini, koja za sobom ima mnoge grehe recimo zadravanje zakona o ravnopravnom glasanju ena: ali ne moemo negirati dravnu politiku protiv ohlokratije, koja se vodila i obiljem referenduma o manje vanim stvarima, gde referendumi jedino imaju smisla. I emu ovo razmiljanje? Gaenju TV-a, kad god moemo.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

184

185

Persepolis
april 2009. Mardan Satrapi crta i pie o skoro istim stvarima kao i Azar Nasifi (itanje Lolite u Teheranu). U oba sluaja, re je o nekome gradu u kome kratak period normalnosti ponovo (zauvek?) prekida novi napad krvavoga ludila. Obe su autorke danas daleko od toga mesta, i najverovatnije se nikada nee vratiti: ak i kada bi bilo bolje, tamo odakle su otile uvek e biti dovoljno onih koji smatraju da im ne treba dozvoliti povratak. Obe su ivele u toplome gnezdu liberalne graanske porodice, sa knjigama, muzikom, humorom. Zastraujui dj vu: grad je zapravo Beograd. Da parafraziram jednu slavnu izjavu arane Papi, sve smo mi zavrile teheransku feministiku gimnaziju. Smatramo da je ateizam prirodan izbor, da su enska prava nepovratno steena, da je znanje jezika isto to i hodanje ili disanje, da nam niko ne moe oteti proitano, i kada se suoimo sa neznanjem opremljenim batinom, ono nam vie nita ne moe. Sa knjigom Azar Nasifi imam kolegijalnu prisnost; ali strip-roman Mardan Satrapi je ve nekoliko godina moja knjiga za uzglavlje. To je zato to je kombinacija sliica i teksta korozivnija u sublimno sarkastinoj viziji, a istovremeno ima nenu grafiku vezu sa uzorcima persijskih tekstila ne vezenih, luksuznih, ve tampanih. I zato to se nikada ne zaboravlja imaginarni isti vazduh oko Kaspijskoga mora, i miris bakinih prsa, jer u grudnjak stavlja jasminove latice. Odgovara mi kako autorke napadaju savesne zapadne kritiarke, zamerajui im da su iz viih graanskih slojeva: kao, one takorei diu sa svojim radnikim klasama. Uz to su glupavo nezahvalne to obe autorke piu svoja dela direktno na njihovim jezicima. Kulturni kolonijalizam ima i to lice, jedini izlaz je zaista u ironiji. Mala Mardan preivi sve, i aha i Homeinija, i rat i bombardovanje, a onda skoro umre na bekim ulicama,

jer ne moe da se prilagodi licemernome sistemu prihvatanja i odgurkivanja u ritmu evropocentrine sebinosti. ta je to to je tako teko razumeti? Uglavnom to da devojica u nekome stanu u Teheranu moe razmiljati o Marksu i bogu, jer to nije samo itanje, ve tema razgovora u porodici i sa porodinim prijateljima. Elita duha nije neto to bi se u kockastim glavama moglo povezati sa udaljenou, drugou, siromatvom, rizikom: njima je uvek bilo teko da shvate drugu, donju, rapavu, nevidljivu stranu totalitarnih reima, bilo da je re o supkulturi ili disidenciji. U kulturama iz kojih nam se na glave izliva lepljiva masa proizvoda sa boinim porodinim sretanjima i drugim slinim porodinim vrednosnim izluevinama, teko je razumeti graansku porodicu koja patrijarhalnost koristi kao tit za zatitu unutranjega ivota. Upravo ta tehnika mehura spasava teheranske devojice ne veinu od grozota preko kunog praga: koji i nije neka zatita u tome svetu, uzgred budi reeno. Tehnika mehura je u poslednjih dvadesetak godina spasavala i neke beogradske porodice, sa skoro istim reenjem za omladinu: izbaciti ih u svet to se pre moe. Stalno sam u oekivanju eksplozije slinoga talenta. U Persepolisu (sarkazam poinje sa naslovom) popularna svetska kultura dobija prave dimenzije: ta su ABBA, pank i Majkl Dekson, ako njihova oita tupavost nije u stanju da na drugome kraju sveta izazove otpor? Nita. Tek u Teheranu dobijaju smisao, dostojanstvo, razlog postojanja. Teheranska odnosno beogradska perspektiva je nuna za razumevanje sveta, ali je cena veoma visoka. Upravo zato ne elim da padam u pliak oajavanja zbog totalitarizma, i da time potcenim rtve, a istovremeno sauvam okamenjenu formulu po kojoj rtva moe govoriti samo mrtvo ozbiljno, sa to manje ambivalentnosti, obrta, izvesno nikada iz ironine prespektive. Seam se dve kritike iz Amerike, na dve konferencije: jedna me je kritiarka pitala kako mogu da budem ironina ako dolazim iz

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

186

187

takve zemlje, druga, ambiciozna trkaica po kurikulumu iz meni susedne kulture, da je moje razmiljanje neobavezno misleno. Plai, sestro, zabradi se u maramu, sa Balkana si! Zahvaljujui Persijankama, sada se na ovakve prigovore, koji se nisu izgubili, moe odgovoriti teheranskim obrtom.

nijedan vie ne sledi mislenu shemu nemake avangarde sa kraja 19. i poetka 20. veka... Danas bismo teko mogli da odredimo ki kao umetnost sree, jer sreu vie ne ostvaruje objekat elje sam, ve pre svega in njegove aproprijacije kupovina. Mnogi savremeni teoretiari su skloni da poveu ki sa naivnom/spontanom proizvodnjom predmeta koji ne pripadaju ni sferi umetnike ni sferi potroake produkcije: to je konani dokaz da je ki napravio jedno od najzanimljivijih i najambivalentnijih putovanja kroz terminologiju i pojmovanje umetnosti u novijoj istoriji. Neka reenja moemo potraiti u postojeim enciklopedijama kia, koje bar panoramski prikazuju ta se u odreenoj kulturnoj sredini moe razumeti kao ki. Na osnovu tih enciklopedija, sredita proizvodnje kia bili bi totalitarni reimi, potroaka kultura (knjievnost i vizualna umetnost), popularna kultura sa najnovijim tehnologijama, turizam, i nepriznate potroake oblasti, kao to je pornografija. Ki se dakle proizvodi i u kulturama obilja i u kulturama nematine, i kada nije neposredan proizvod nekoga reima lako dobija status naivne umetnosti. Zvanini ki totalitarnoga reima (uniforme, ordeni, slike i slino) dobija novu ulogu na ulicama Berlina posle pada zida; siromani haianski slikari metarski proizvode naivnu umetnost (uglavnom akrilske boje na platnu) koja se preko granice prodaje turistima u Santo Domingu; meksiki pogrebni ki krasi evropske stanove kao umetniki predmet; afrike drvene maske se ponekad u plastici tancaju u Kini, kao i, kako izgleda, vie od polovine dananjega globalnoga kia. Ki ne oznaava samo umetnike i para-umetnike, odnosno ukrasne predmete. esto je re o nainu ivota, tipu hrane, automobilima, muzici, ureenju prostora, itavoj zamisli. Teko bismo odoleli definiciji kia za bilo koji Diznilend koncept, ili uopte

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Ki
april 2009. Ki je pre svega obilje stvari, hiperprodukcija objekata, ali i ideja mentaliteta kojima odgovara, i koje istovremeno oblikuje. Termin potie iz nemakoga jezika, i zapravo iz nemakoga kulturnoga konteksta, i to iz Minhena i borbe za prostor u zvaninoj kulturi. Terminom su avangardni umetnici oznaavali slubenu, zvaninu, akademiziranu umetnost, a apstraktni umetnici su kao ki odreivali svu predmetnu umetnost. Re je najverovatnije o adaptaciji lokalnoga nareja, u kojem Kitsch oznaava lou robu. Posle kratke i burne istorije u ratovima nemake umetnike kritike, re je prihvaena u veini evropskih i u mnogim jezicima sveta kao neto sasvim drugo kao populistika i popularna umetnost, ponekad ak i naivna, odnosno spontana umetnost, koja se vie ne vraa svojim avangardnim istorijskim izvorima. Termin je postao tako upotrebljiv u istoriji knjievnosti i umetnosti da danas vie ne pokriva nijedan pojedinani sluaj, ve oznaava ogromno podruje produkcije koja se prepoznaje, ali se veoma teko definie. Dva su osnovna naina razumevanja kia: sa stanovita merila institucija, akademije i kulture, po kojima je ki zabluda ukusa; i sa stanovita recepcije, po kojem je ki umetnost sree po francuskome teoretiaru A. A. Molu. Dva pristupa su radikalno razdvojena, a

188

189

tematske parkove, tematske praznike, i tematizovane programe u wellness-centrima. Obaka opasni, brutalni i vulgarni parkovi za medvede... Jedan od najzanimljivijih naina promiljanja kia otvorio se nedavno izlobom Efekat Tito. Izloba je na svetlost dana iznela izbor onih predmeta koje niko nikada ne bi hteo da ukrade: poklone Titu obinih ljudi, primerke naivne umetnosti i nezgrapne radove u svim mogunim tehnikama. Teko je zamisliti bogat izbor kia koji prua ovaj deo izlobe: tu su svetiljke, pisai pribori, kompleti alata i gomila drugih korisnih stvari, koje bi predsednik trebalo da koristi u svakodnevnome radu i za ukras svojih prostorija. Ti predmeti odraavaju stanje utopijske imaginacije o zajednikome radnome svetu onih koji poklanjaju svoj runi rad i onoga koji prima poklone. Mnogi od tih predmeta ne razlikuju se previe od onoga to kao osveeni graani razvijenoga sveta kupujemo u fair-trade prodavnicama. Uz izlobu nije iskoriena prilika da se reprodukcije predmeta prodaju, to bi privuklo ne samo nostalgiare, nego i zaljubljene u neobino/ ludo drugih orijentacija. Upravo na primeru ove izlobe moglo bi se govoriti o kljunom elementu mogune definicije kia danas: to su predmeti ili ponaanje, kulturne navike koji zahtevaju objanjavajui tekst za svakoga drugoga, sem za samoga korisnika. U svetu u kojem se milioni trude da svoju svakidanjicu i svoj svet obelodane to veem broju anonimnih drugih korisnika, ki-predmet podrazumeva tajnu, intimnost, i ouvanje vlastitoga sveta. Kao suprotnost javnome i profanaciji vulgarnosti, ki se iznenada ukazuje kao mogunost usamljene slobode stvaranja identiteta. Poiljaoci darova, ak i ako su verovali da e Tito na radnome stolu drati lampu od kukuruzovoga klipa, znali su da njihov poklon tone u neiju intimu, i da e samo sluajno biti vien u javnosti ali e zato darovani zauvek biti podsean na

darodavca, u ritualnoj izmeni darova. Neoekivani aspekt pravinosti izlobe jeste upravo u tome to su svi ti predmeti, baeni u skladita dok se Tito jo slikao sa darodavcima na terasi Beloga dvora, konano ugledali svetlost dana, i dali kljune podatke o funkcionisanju kulta, o njegovoj skrivenoj unutranjosti, ili sitnim crevima, da upotrebimo tu figuru. Istorija kia e sa njima postati bogatija naroito ukoliko se autori izlobe odlue da objave i publikaciju.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Mlatipop
juni 2009. Masna brada je progovorila na dravnome jutarnjem TV programu, uz sve simpatije dekoltovane spikerke: naravno da nije nita strano vezano za prakse Srpske pravoslavne crkve; batinanje i abugrajbovsko iivljavanje su izmislili oni nai perverzni neprijatelji, koji naravno nisu priputeni na istu TV da kau neto svoje; podaci su stari, a nisu ni podaci, to je prolo nije bilo, a i da jeste, lepo vam kaemo da nije, i sve ostalo. Guvara od maka, guvara od lai, sve samo crno zrno do zrna, lepo se vidi na zubima. La prolazi ako je uobiajena, neutralna. No kada se uloi malo suvie neprirodnoga truda da izgleda bolje, testo padne i eto katastrofe. Tako i masna brada: u crkvi gde lome kimu i udove, to rade sve vreme se savetujui sa uglednim psiholozima. Kojim? Kada? Ime i prezime? Ne raunajui besmrtno delo profesora pastirske psihologije na Bogoslovskom fakultetu i autora knjiga iz hrianske psihoterapije, Vladete Jerotia, dakako: isti je ve dokazao da je srpsko ludilo kvalitet, odnosno da su svi drugi narodi sem Srba, ludi. Teorija batine koja je iz raja izala sjajno bi dopunila akademikovo delo, sruila konano zapadnu psihoanalizu, uz nju pedagogiju i logino, ceo

190

191

svetski kolski sistem u kojem ve skoro ceo vek nije dozvoljeno fiziki kanjavati. A onda bi zaista sve bilo mnogo jednostavnije. Zato napred, akademie, kruniite svoju bogobojaljivu naunu misiju na ovome svetu, i dokaite da su masne brade ne samo u pravu, nego da obavljaju, najbolje to mogu, pastirski posao kome ih uite. U oekivanju ove knjige, oko koje se ve verovatno tuku ugledni izdavai iz Banjaluke, vratimo stvari u realan prostor: sve crkve ovoga sveta manipuliu omladinom, zloupotrebljavaju decu i maloletnike, fiziki kanjavaju one pod svojom vlau, fiziki napadaju kada god vera dozvoljava a nije, recimo, zabranila ubijanje tokom jugoslovenskih ratova, nego ga je podsticala. Pravoslavna crkva dakle nije nita bolja od drugih, premda mnoge masne brade ive u uverenju da im je dat autoritet sa kojim mogu o tome lagati. Posebno kao gorepomenuta masna brada, koja je jo u kontrolnom organu iste dravne TV. No i za ovu i za druge crkve najgore je kada se, kao u ovome sluaju, utvrdi da su sve iste. Jedino to bi se masne brade mogle malo nauiti iz objanjavanja ta se deavalo u Gvantanamu koji, da se podsetimo, nije ukinut: glavnu teinu, kao i posle otkria dogaaja u zatvoru Abu-Graib, imala je motivacija vojnika/straara, koju im je neko utuvio u glavu. Imamo sve razloge da sumnjamo da je to uinio svetenik u uniformi, moda u boinoj ili uskrnjoj propovedi? Uenjem retorike iz ovoga sluaja, masne brade bi moda poboljale svoju retoriku. Pesnike metafore malo tee naime pasuju uz snimke udaranja aovom. Bolje stoji prizemna racionalizacija. U toj taki, racionalizacija postupka batinanja i fizikoga kanjavanja zahteva da kontrolni organ dravne TV ODMAH izbaci masnu bradu, i ne dopusti javno pojavljivanje ni njemu, ni njemu srodnim duama na neko vreme, kao jedini moguni odgovor graanske

javnosti. ta to bee? To je onaj javni govor koji se ne obazire na roditelje: one roditelje koji bi za fiziko kanjavanje svoga deteta mogli odgovarati pred zakonom, pa su zato delegirali masne brade da obave posao za njih. To bi trebalo da bude javni govor koji e se dii u zatitu ljudskih prava i vaeih zakona. Kako je meutim Predsednik upravnog odbora RTS jo jedan slavni akademik, poznat po hrabrim izjavama i zatiti ljudskih prava, Nika Stipevi, svaka nada je uzaludna. Zato mislim da je medijska obrada sluaja vanija od sluaja samoga, koji e, u sluaju da doe na sud, verovatno zavriti pahomijanskim obrtom? Televizija je morala skoiti na snimke koji su poeli kruiti internetom, razotkriti ko, kada i gde, pozvati proverene strunjake za mlade i drogu, pronai rtve, intervjuisati ih tako da ne budu prepoznati, pronai roditelje koji se moda ipak ne slau, utvrditi kako i koliko se plaalo to negovanje due, nai paralele u slinim ustanovama izvan planete Srbije, ukratko, istraivati. Umesto toga, eto masne brade na kafici ujutro u TV programu, da lepo i mirno objasni ta god mu padne na pamet, jer mu se moe. Mlatipop nije izuzetak, nego pravilo. Crkvena struktura potpomae batinanje kao princip, nezakonito poslovanje kao uobiajeni postupak, nasilje kao sutinu pastirskog uenja. Crkva ne samo da se nije pokajala za svoju ratno-hukaku politiku, nego je preuzela ponaanje nekadanje nomenklature, sa kojom je, da podsetimo, odlino saraivala. Mlatipop je ne samo podnoljiva, nego i nuna figura crkve koja lae, jer nije u stanju da se pogleda, vidi i pokaje. Svi koji joj veruju su sami krivi.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

192

193

Evropski predsednik
juni 2009. Upravo smo obavili izbore posle kojih su predstavnici stranaka sasvim ozbiljno govorili o porazu i pobedi, premda je glasalo manje od petine biraa; na kojima je potpuno nejasno ko koga predstavlja; na kojima iskrena radost izabranih znai da su za pet godina materijalno savreno obezbeeni. Na to sve, najvea drava na svetu, bar po broju stanovnika, svoga nominalnoga predsednika ne bira neposredno, nego ga bira skuptina, sa kandidatske liste na kojoj je jedno ime. U drutvu svetskih sila kojima rukovode ozbiljni vlastodrci, kao u Rusiji ili Iranu, sumnjivo stalno izabirani predsednici, kao u Belorusiji, Evropljani su jedini iji predsednik je zapravo nevaan. Svoje emocije, to se predsednika tie, iscrpli su na amerikim izborima, i dobili svoga predsednika, Obamu. I dok poetno oduevljenje izdie u politikoj realnosti i neispunjenim evropskim snovima, evropski parlament e izabrati predsednika koga su Evropljani zasluili: bezbojnoga birokratu, bez strasti i retorikoga zanosa, bez ukusa i mirisa, bez ijedne ideje-vodilje koja bi bila dostojna staroga kontinenta i njegove najvee vrednosti kulture. U nekome smislu, to je predsednik koga Evropljani zasluuju. Pokuajmo gledati banalnost izbora i postojanja evropskoga predsednika iz druge perspektive: evropska demokratija ne treba lik predsednika, autoritarna varijanta nije bliska Evropejcima. Tome se oito suprotstavljaju prakse evropskih drava, recimo Italije, u kojoj protie ozbiljan proces ozakonjenja autoritarnoga poloaja predsednika koji bi hteo da bude doivotno na poloaju, i to ne okleva i da kae. No, manje-vie nevaan poloaj evropskoga predsednika bi moda ukazivao na koncept demokratije koji je takoe evropski, i see u antiku: vladavina demosa, naroda bez formalnih voa. Suvie lepo da bi bilo istinito? Atinska demokra-

tija uistinu nije imala predvieno mesto voe, nije ga imala ni rimska republika. Ponekad su funkcije, kada je voa bio potreban recimo u ratu bile podeljene na dva izabrana pojedinca. Uzbudljiva istorija Rima u prvome stoleu pre nae ere pokazuje kako su se ambiciozni pojedinci nosili sa takvim pravilima. Jedanput sam, sedei na ulazu u Propileje na atinskom Akropolju, sluala razliite voe grupa, posebno kolskih, koji su svojim sluaocima, ponajvie acima, objanjavali atinsku demokratiju, pred ulaz u sveti prostor. Akropolj dodue nije imao neke naroite veze sa demokratijom, sem to se ona tu manifestovala o velikim praznicima. Veina je spominjala Perikla kao vou atinske demokratije, to on formalno uopte nije bio. Genijalni graanin Atine koji je uspeno u skuptini dobijao podrku ostalih graana, recimo da se javna sredstva uloe u ponovnu izgradnju hramova i zidova Akropolja, koje su Persijanci tokom upada 480. godine pre nae ere temeljno razruili, koji je za svoje odluke vie puta odgovarao pred sudom, i koji je svojom govornikom vetinom uspevao da izrazi miljenje mnogih sugraana uopte nije imao politiku vlast, bar ne vie od bilo kojega sugraanina. Jedini njegov autoritet bila je njegova re. Da je sluajno sam pokuao da sebe ustolii kao vou, sigurno bi dospeo na sud pod veoma ozbiljnom optubom da hoe da uvede tiraniju, vlast jednoga oveka. Kazna za to bila je smrt. Kako je izgledala takva demokratija, pokazuje anegdota o Periklu: ukoliko nije istinita, odlino je smiljena da prizove duh atinske demokratije u drugaijim, mranijim vremenima. Navodno je Perikla ceo dan u stopu pratio sugraan koji ga je napadao, vreao i pretio mu, a sve to je Perikle mirno podnosio. Uvee ga je uporni protivnik dopratio sve do vrata kue. Ulazei u kuu, Perikle je pozvao roba sa bakljom, da napasnika isprati njegovoj kui: nije smeo dozvoliti da mu se ita dogodi na putu nazad. to se sredstava za ponovnu izgrad-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

194

195

nju Akropolja tie, i sam Perikle i glavni izvoa, vajar Fejdijas, bili su optueni za prekoraenje sredstava, krau zlata kojim su pokrivani kipovi, i druge malverzacije. Posle atinskoga demokratskog iskustva, Fejdijas je uskoro pobegao u Olimpiju, gde je za sponzorsku birokratiju Igara na miru stvarao novo remek-delo, Zevsov hram. Treba znati da su atinski graani, koji su svi odluivali, jer je demokratija bila neposredna, ne predstavnika, ponajvie strahovali od jedne stvari, graanskoga rata (stasis). Zato su aristokrati bili stalno pod sumnjom, a homoseksualne veze meu njima su smatrane idealnom politikom osnovom za zavere protiv demokratije. To to je Sokrat, zasluni atinski oficir i poznato lice demokratije, koji je u pozoritu ustao da ga svi i stranci prepoznaju kada ga je komediograf Aristofan ismejavao, bio doveden na sud zbog vaninstitucionalnog uvoenja novih bogova samo je odraz toga straha. Sokrat je beskonano razgovarao sa sugraanima u malim grupama, o kljunim problemima drave, kao to su istina, znanje i razumevanje sveta. Zapravo ih je pripremao za ivot u demokratiji: no najgluplji meu njima to nisu razumeli, a Sokrat se, ako je verovati ueniku Platonu, uopte nije trudio da dokae netanost bilo kojega navoda optunice, koja je bila glupa koliko i njeni tvorci. Svi ovi primeri dokazuju da atinskoj demokratiji nije bio potreban predsednik, ak ni u paru. Moda bi ovaj osigura predstavnike demokratije, koji je poznavala rimska republika, bio pravo reenje za Evropu: umesto jednog predsednika, predsedniki par, koji mora negovati dijalog i razumevanje, koji deli odgovornost i nastupa uvek tako da dopunjuje onoga drugoga/prvoga. Poreenje pameti, retorike i brzine bilo bi stalno, predsednici-blizanci bi zbog toga morali raditi na stalnom meusobnom, pre svega stilskom usaglaavanju. Parovi bi morali biti meani, najmanje privilegovana kombinacija bi morala biti muko-muko. Zato suprotstavljati, primera radi,

Angelu Merkel koja se, po mnogima, iskupila za trapavu desniarsku izbornu kampanju, i ekologe, kada bi njihov predstavnik mogao biti njen idealni predsedniki par? Danas mnogi levo orijentisani Nemci misle da je Merkelova u pogrenoj stranci: u dobrome paru bila bi jo efikasnija u reavanju krize. Kada bi imao predsednikoga para, Berluskoni ne bi smeo izvesti ni jedan postotak svojih uobiajenih kavalijerskih skandala a tek kako bi dobro delovao republikanski par u gradu u kojem je i izmiljen! Zamislite Baroza u drutvu pametne, malo ironine, armantne, brze ene a takvih je po hodnicima i kancelarijama evropskih institucija mnogo kako bi privlanije izgledala evropska politika! Ili bar Daniela Kon-Bendita, da oboji birokratsku bezbojnost kandidata bez protivnika... Svo ovo utopijsko zamiljanje zabavnije i pametnije Evrope pada na konformizmu evropskih poslanika, onih sadanjih, koji ne mogu da smisle alternativu za Baroza, i ovih novih, koji e veinom prihvatiti isti model: uivaj dok traje mandat, deluj klovnovski ozbiljno kada kod kue objanjava vanost svoga posla, okupi porodicu na evropskim jaslama, nemoj sluajno uzimati re u rizinim stvarima, glavu lepo dole i provedi mirnih pet godina. Ali ne zaboravimo, tamo su zato to smo ih mi, konformistika manjina evropskih biraa, izabrali. Boljega predsednika i ne zasluujemo.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Sumrak radnitva
juli 2009. U svakodnevici je tranzicija proizvela skoro potpuni zaborav radnitva, to je samo nastavak dominantne disidentske kulture osamdesetih godina: poslednja stvar kojom su se hteli baviti svi eljni promena, bili su radnici. Uspeno izbrisane socijalistike naracije, koje se danas vraaju uglavnom u karikaturalnim oblicima obno-

196

197

ve Titovoga kulta, mogle su posluiti da se paljivom selekcijom sauva neto, ali nisu, a posledice toga se mogu videti posvuda u javnome govoru, u medijima, masovnoj kulturi, i sasvim izvesno u politici nigde vie nema ideje jednakosti. Da ne zaboravimo kapitalizam je zapoeo trijumfalni pohod jaui na ideji jednakosti. U praksi je, odmah posle svake velike graanske revolucije, bilo jasno da jednakosti meu graanima nema, to je opravdavano istom starom priom o jednakosti uvijenom u nove varijante (jednake mogunosti, jednak status pred zakonom, jednak poloaj pred bogom i slino). Kapitalizam nikada nije uspeo da u svojim raznolikim i bogatim kulturama ostvari ubedljivu naraciju o stvarnoj nejednakosti veine koja radi za dobrobit manjine, pa je trpkao malo od hrianstva, malo od servilnih filozofa, malo kanibalski preraujui svoju sopstvenu kulturnu produkciju. Prava bezbrinost kapitalizma to se tie naracije o radnitvu vidljiva je jasno samo u robovlasnitvu, koje je prirodni deo kapitalizma. Od oeva amerike revolucije, koji su dodue bili za jednakost svih ljudi, ali su sami imali robove i otvoreno opravdavali situaciju potrebom mlade ekonomije, do dananjih pametnih menadera, koji sele posao bilo kuda gde rade deca i drugi ljudi koje plaaju manje nego antike robove. Rob je u antikoj Grkoj, ak i u Rimu, dobijao hranu kao deo domainstva (ili preduzea), i imao je zakonsko pravo da se otkupi po odreenoj ceni, dakle i da sam zarauje. Po svemu sudei, ropski poloaj u antici bio je bolji nego poloaj afrikoga roba u kolonijalnome svetu, i svakako od deijega radnitva danas u Aziji i Africi. Da podsetimo, rasizma u antici nije bilo, svakako ne u bilo kojem poredbe vrednom obliku ili koliini kao u doba prosveenosti. Mo Marksove misli nije samo u jo uvek neprevazienoj argumentaciji protiv kapitalizma, ve i u izmiljanju dobrih novih naracija i verbalnih dinglova koji jo uvek nisu izgubili

uverljivost, i koji i danas mogu probuditi motivaciju za graenje izgubljenoga radnikoga ponosa. Kada meutim doe do ozbiljne opasnosti od nestajanja radnitva u nacionalnim razmerama, i stvaranja sirotinje bez ikakve mogunosti za preivljavanje, potreba za uspenom naracijom je nuna, moda potrebnija od teko vidljivih mera, ak i ako su uspene. Moguni recept je antiki rimski, ali on je ostvariv samo u visoko razvijenoj urbanosti: vlast odrava mir u nezaposlenoj masi, koja vie i nema potrebe da radi, time to je periodino snabdeva hranom i zabavom. Ravnotea je labava, ali nije besmislena: zamislite godinu dana u Rimu, sa osiguranom osnovnom hranom, i vie od sto dana provedenih u zabavi u cirkusu. U svakome sluaju, pojedincu nije utuvljivana slika o tome kako treba da bude radan, poten i ponizan ve suprotno, da je svojim ivotom zasluio besplatnu pomo, i da je za vlast latentno opasan. Sumrak radnitva u vezi sa Murom, ali i u drugim primerima, pokazuje visok stepen neodgovornosti javnoga diskursa i mogunosti komuniciranja sa radnitvom, i sa koliko-toliko osveenim ostalim delom populacije ovde i danas: primer sa pohvalom proizvodnje majica u Maroku (sa tampanim simbolom Mure i datumom nastajanja), pri emu imamo klasinu kapitalistiku bezbrinost prema robovlasnitvu, pa primeri nelagodnosti medija kada treba da prikau radniko miljenje, pa dizajneri koji smatraju da proizvodnja Mure nije bila dovoljno modna. Moda je ono to modom proglasimo: savrenost unutranje strane odee bila je Murina odlika, umirenost, stalnost i kvalitet su uvek bili tu. Mura nije prodavala kineske krpice po sto puta veoj ceni za dve dodane ljokice. U svemu tome, moda se moemo nadati zadrunoj inovativnosti onih koji hoe i znaju samo to da rade: prodaja iz kataloga sa

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

198

199

matovitim objanjenjima (crtei umesto fotografija, duhoviti tekstovi), klizajue cene za razliite kupovno sposobne slojeve (isekom plate ili socijalne pomoi se opravdava nia cena), ali uvek sa istim kvalitetom, ili sa programima koji podrazumevaju (i objavljuju) nii kvalitet i nie cene, autlet mrea, obnova malih radnji koje bi vodili takoe radnici Mure. Ve godinama, krupnije ene po celoj Evropi i u Americi kupuju u buticima Ulla Popken, sa cenama koje su nie od lanaca robnih kua, da butike i ne spominjemo. Postoje i sline prodavnice za krupnije mukarce, posebno u Americi, gde je gojaznost bolest niih socijalih slojeva. To je populacijska nia koju niko u Sloveniji ne pokriva. Brzina sa kojom je presuila menaderska mata pokazuje da je bila aktivna samo u sticanju za sebe. Nije nimalo udno to nemaju bog zna ta rei za medije: njihove prakse dok su uspeni svode se na zavoenje, prevaru, la, prikrivanje informacija, ucenu i slino proverite menaderske udbenike. Nee nam valjda besplatno otkrivati kako se moe obogatiti. Ostaje jo da se setimo kakve kvalifikacije imaju ti ljudi, kakve rezultate, i sa im odlaze iz opustoenih socijalnih pokrajina... Pre nekoliko godina, besmisleni referendum o nedeljnome radu kupovnih centara uspeo je zbog propagande: kasirke sa krstovima oko vrata objanjavale su na prisnome slovenakom da bi u nedelju ujutro radije sa porodicom u crkvu, nego na muni posao. Praksa se nastavila, novac za referendum je uludo potroen. Mediji se danas uspeno pomau slinim trikovima u drugome smeru: traeni su radnici i radnice sa loim slovenakim i sa ofarbanim pramenovima (nemaju za ivot, imaju za frizere), pitanja koja im se postavljaju ne odnose se na njihov ivot, premda oni sami esto ubacuju svoje miljenje o stanju preduzea, esto usmereno u provociranje mrnje, to i nije mnogo teko. Niko, ali ba niko u medijima jo nije pokuao da pree na pozitivan odnos

prema radnitvu, da pokae simpatiju a ne superiornu uljudnost sa zadnjim namerama, izvan stare kapitalistike preporuke da radnici moraju biti poteni, isti (ak i ako su zakrpani), i ponizni i naravno, neka budu to manje vidljivi. Zahtevi su zastraujue slini onima koji se postavljaju za strance, Rome, polno drugaije, stare, i manje vie sve koji ne odgovaraju slici uspenoga slovenakoga potroaa. Re je o gorepomenutoj nelagodnosti: kako opravdati privilegovani poloaj poslodavca i njegovih ljudskih servisa (recimo menadera) i mizerne plate radnitva za mnogo vei posao? U obzir ne dolaze ni religija, ni istorijske zasluge, ni bilo koje drugo objanjenje, jer su davno iscrpljeni. Zato tu prazninu ne ispuni graanski osveena javnost? Zato iz sumraka radnitva ne pokua da napravi zoru bar u podruju javnoga govora? Moguni razlog je to to osveena javnost vie nije u stanju da misli jednakost, ili je misli samo po niama interesa. Drugim reima, da je blizu samoukidanja.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Kafana Evropa
septembar 2009. Kafan sa ovim imenom ima u samoj, ue uzetoj zapadnoj i centralnoj Evropi, mnogo manje nego na drugim, perifernim podrujima oko Evrope: ime kafane je program, utopija, san. Slina su mu imena kafana kao to je Pariz ili Mali Pariz. Poznajem mnogo takvih kafana oko Evrope, a najuzbudljivija je za mene uvek bila kafana Evropa u Sarajevu. Prvi put sam u njoj bila sa roditeljima, kada smo fiom boje trule vinje odlazili na letovanje na more. Poto je to bila prilina avantura, sa negde polovinom puteva bez asfalta,

200

201

prenoili bismo u Bosni, najee kod prijatelja u Sarajevu. Ujutro, pre polaska, pila se kafa u kafani Evropa. Izai u kafanu i piti neto to je trebalo da bude beka kafa, u gradu u kojem se nesumnjivo pije najbolja turska kafa na Balkanu (da i ne govorimo o tome da za istu, malu cenu dobijate duplu kafu, jer je toliko ima u dezvi), bila je drskost koja je objanjena ritualnim potrebama. Nai prijatelji, meani Sefardi i Hrvati, smatrali su, naime, da za posebne prilike treba da idemo u Evropu. Moja slika o izuzetnosti mesta dobila je pravi smisao kada sam poela da studiram, i da provodim mnogo vremena sa svojim profesorom Milanom Budimirom. Kao gimnazijalac je dodatno pouavao matematiku Gavrila Principa, kao stipendista je u Beu demonstrirao protiv drave koja ga je dovela na univerzitet, iz zatvora ga je vadio njegov profesor-socijalista, u logoru u Maarskoj je izgubio vid. Kada se posle prvoga svetskoga rata vratio u Sarajevo, osnovao je sa svojim prijateljma, jevrejskim, katolikim i muslimanskim intelektualcima, radniku partiju Ra-de-na. Njihova multikulturna i emancipatorska politika, posebno uz podrku ena, imala je prve uspehe u optini Ilida. Zatim se drava za koju su se borili pretvorila u monarhiju, i politiki angaman vie nije bio moguan sa takvim programom na sreu nauke, kojoj se moj profesor posvetio. Prijatelji su se sastajali u kafani Evropa, u kojoj su imali svoj sto. Tu je Budimir upoznao i svoju suprugu, doktorku botanike. Tada vie nisam odlazila na letovanje zajedno sa roditeljima, imala sam svoja putovanja. Meu njima i struna putovanja u Sarajevo, gde sam radila u bibliotekama. U kafani Evropa, sada preureenoj po modi sedamdesetih godina prologa veka (s ubistvenom kombinacijom smee i narandaste), uspela sam da pronaem mesto onoga stola, i uvek sam tamo sedela. Tada ve pokojni profesor i njegovi prijatelji, neustraivi, pokretni i radoznali intelektualci postali su jedna od tema koje sam istraivala. Poetkom devedesetih, u veoma krat-

kome vremenu pokuaja da se izbegne najgore, esto sam odlazila u Sarajevo, i moj krug prijatelja se jako rairio. Jednu od najboljih vesti u svome ivotu dobila sam tada, upravo za onim stolom u kafani Evropa. Tu su mi pokazali i jednoga tipa velike glave i kose, i rekli da pazim ta govorim kada je u blizini, jer je poznati policijski dounik: to je bio Radovan Karadi. A onda se najgore zaista desilo. Danas je kafana Evropa, zajedno sa hotelom, potpuno obnovljena, i ureena kao beka kafana. Sauvali su neke od ukrasnih fresaka na tavanici, ali je struktura prostora promenjena tako da vie nikako nisam mogla prepoznati onaj sto. Duh luksuza, udobnosti, drutvenog uivanja i pokazivanja takoe nita nije izgubljeno u ovoj uspenoj kapitalistikoj inscenaciji. Nije izgubljen ni duh mesta: tek to smo poruili beku kafu, na vratima se pojavio prijatelj iz rata, koji je sluajno ekao druge prijatelje. Stanovnici i oni koji zalaze u kafanu Evropa vie nemaju monu vlast koja im nudi stipendije i mogunost studiranja u najveim centrima, sa dodatnom mogunou da snevaju i ponekad realizuju pad takve mone vlasti. to je jo gore, danas ne mogu ni prei evropske granice bez mnogih viza, plaanja i gubljenja vremena i nerava: oni su parije Evrope, koja nije uspela da ostvari ni priblino standarde multietnike i kulturne komunikacije koju je uspela da ostvari austro-ugarska carevina. Za razliku od nekadanjega carstva, nisu doveli u zemlju strunjake koji su spremni i da se rtvuju da bi se neto postiglo, i koji su krajem 19. veka stvarali muzeje, biblioteke, zbirke, zahtevna preduzea, puteve, eleznice, specijalne struke: danas dolaze samo birokrati koji bi da odrade svoje, iskoriste domae i odu sa bogatom uteevinom i jeftino kupljenim suvenirima. Bez prave ideje o saradnji, oni ostavljaju pusto pravinoga deljenja izmeu tri etnike zajednice, rasparavaju i umnoavaju administrativne parazite i unitavaju kreativne mogunosti. Da bi stvari bile gore, bez prestanka dele lekcije i prituuju se na domae stanovnike eto, ne odgovara im

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

202

203

da nema ama ba nikakve veze izmeu etnikih grupa, sem onih koje sami ljudi ostvaruju bez pomoi evropskih birokrata. Koliko god se evropski birokrati hvalili i alili nad sumama koje izlivaju u nezahvalni bosanski mrani vilajet, ostaje jasno da nema pravih tragova o tome turskih mostova, hanova, puteva, medresa, damija, ili austrijske eleznice, civilnih ustanova i stipendija. Koliko je glupa i istovremeno rasipna evropska kolonizacija? Moda nita nije gore od toga to se ne moe napraviti ni poten ustanak kao protiv Turaka i Austrijanaca: nema tuih uniformi na ulicama, nema direktnoga nasilja. U svome oaju se zato meusobno pobijaju najnie motivisani, na fudbalskim utakmicama. Istoga dana uvee, igrala se nacionalna utakmica izmeu Bosne i Hercegovine i Estonije. Ceo grad je bio u emotivnoj oluji, pobeda je bila oznaena i iz razliitih kalibara oruja: no grad je disao, vriskao i pevao kao jedno. Niko ne eli slaboumno jedinstvo ovakvoga tipa. No Evropa je uspeno unitila slobodu, raznolikost koja nije raspodeljena samo po nacionalnim linijama, nije nita ozbiljno uradila na pomaganju i promovisanju vrednosti multikulturalnosti. Kada svako radi samo u svojoj grupi, i poinje da smatra kako je saraivanje neto posebno zahtevno i teko, onda je skoro nemogue ostvariti nekadanju inicijativu oko stola u kafani Evropa, sa zajednikom idejom suprotstavljanja svim ogranienjima unutar grupa i izmeu njih. Evropa misli da je za kulture kojima zapravo ne eli pomagati najbolje da ih rascepka, kako bi ublaila meunacionalnu napetost: to je zapravo najbolji nain da se napetost povea. Sa svojim uvoenjem i naseljavanjem novih stranaca, recimo eha i Slovaka u Bosnu, austrougarsko carstvo je imalo bolju ideju jo veeg razgranavanja meavine. Evropski voditelji dodue ne rizikuju da ih zanesenjak ustreli na ulici Sarajeva: no iza njih ostaje kulturna pusto i sve mogunosti da se Principi ponovo meusobno zakrve. Uverena u svoje stereotipe o Balkancima, Evropa je organizovala svoju vlast

podravajui i utvrujui te stereotipe: umesto vrste centralne vlasti i protektorata, koji naprosto zabranjuju mrnju i sukobe, demokratski partikularizam koji sve uva samo dok takva vlast ne ode. Kafana Evropa zato mora biti beka kafana, i njeno postojanje je zapravo neki odgovor na to kako se Evropa ponaa prema Bosni. Ako tako mogu formulisati to oseanje, Evropa danas ne zasluuje kafanu Evropa, bar u Sarajevu ne.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Bad
juli 2007. Daleko od toga da elim da piem prigodno o Majklu Deksonu: zanima me kulturni odsev te ikone, ne toliko danas, koliko pre dvadesetak i vie godina, kada je postao istinski popularan, i kada je od amerike deije zvezde postao neto to se uistinu moglo globalno meriti. Majkl Dekson je stupio u svet masovne zabave u ovome delu sveta onda kad su ve postojali muziki spotovi i televizije koje su ih koliko-toliko redovno prenosile. Dobar deo popodnevnoga programa bio je doslovce ukraden sa ve uveliko uspene MTV. Za veinu mlade generacije popularna muzika je tada postala vizualna isto koliko i akustina: re je o veoma vanoj antropolokoj promeni naih tela i svakodnevice, u razmerama koje emo jasnije videti tek u narednim generacijama. Tri potpuno razliite pojave sa isto tako potpuno razliitim naracijama glas, telo koje peva uivo, i duboko simboliki, odnosno mitografski koncipiran video-spot dobijaju vezu, iz koje u velikoj meri potie dananje esto gubljenje perspektive realnosti, i meanje medijske predstave i vlastitog identiteta, ak i vlastite

204

205

intimnosti meu potroaima masovne kulture. No istovremeno je to pogodno tlo iz kojega nastaju novi identiteti. Majkl Dekson je izvesno odgovoran i zasluan za neke od njih. Kada se pojavio Majkl Dekson u novom izdanju, globalno dostupnom, sa Thrillerom i belim soknama, jugoslovenski rok je bio na vrhuncu slave i moi. Na meunarodnome planu, video-spotovi ABBA, sa jednostavnom priom i suoavanjem profila pevaa i pevaica su ve izgledali naivno u poreenju sa komplikovanim zapletima novih video-spotova, punih aluzija na filmove pa i politiku, glamura, neverovatnih kostima, soft-porno delova, provokacija (na koje su ponekad reagovale institucije od crkve pa nadalje), igranja sa podsvesnim, fantastinim: ukratko, ve smo se navikli da trivijalne rei pokrivaju slike, koje evociraju iroki kulturni spektar, a da naalost ne pozivaju na irenje znanja. Istovremeno, nii registar pop-muzike naao je svoju niu na Balkanu: breakdance (koji nije izmislio Majkl Dekson) je postao romski ples, i virtuoznost romskih deaka, koji su ga izvodili ba kao i mladi crnci u Harlemu, na izravnanoj kartonskoj kutiji na ploniku, za sitni prolaznika ili za svoje zadovoljstvo, mogla se videti na ulicama mnogih jugoslovenskih gradova Beograda, Skoplja, Sarajeva. Rep nije bio prihvaen tada, ve nekih dvadesetak godina docnije. Ova kulturna domestikacija breakdancea je kljuna, jer je potekla neposredno iz jedne kulture u drugu, bez ikakvog prenosa kulture koja prima: to je zapravo prvi primer neposredne kulturne globalizacije bez posrednika, jer domai pop-izvoai i rokeri nisu uspeli da savladaju ovu vetinu, niti su je primenjivali. Uzbudljivo pri ovome prenosu je pre svega to kako se ostvario drutveni paralelizam grupa koje savladavaju odreenu vetinu, a sposobnost i veba u izvoenju ovoga plesa su sasvim izuzetne.

Najsiromaniji, marginalni i nepriznati, ili ak omrznuti delovi nekoga drutva, manifestuju ono to u veini savremenih drutava vai kao najvei kvalitet: rad, veba, ustrajnost, disciplina, vrhunski rezultat. To je na glavu obrnut doslovce propisujui tekst kako kapitalizma tako i nekadanjega socijalizma: radi, usavravaj se, da bi bio priznat. Sa druge strane je rok u ovim krajevima sticao potpunu samostalnost od institucija, i izjavljivanje vernosti pokojnome Titu na festivalima vojne muzike vie nije bilo poeljno sem zbog honorara a rok kultura je sve vie postajala vlasnitvo mlade, kritine, samosvesne i svetu okrenute generacije, dakle ponekad i vaan elemenat protesta protiv sputavajue realnosti jugoslovenskoga socijalizma. U izvesnoj meri, rok je postao i znak elita, koje su o njemu teoretisale i poinjale ga voleti u svojoj drugoj mladosti, u oekivanju kljunih promena. Ta dvojna uloga alternativne kulture, koja se obraa istovremeno margini, masama i elitama, nije nita novo. Zanimljivo je meutim da nije dolo do pravoga sretanja ulinoga, romskoga breakdancea i rok kulture, koja je isto tako ivela na ulici. Slepa taka? Nesposobnost da se sagledaju grubosti drutvenih odnosa? Neosveeni rasizam? ta god da je, ovaj razmak izmeu alternativaca, drutvenih i kulturnih, uslovio je primanje Majkla Deksona. Nazivali su ga, u svakodnevnom govoru, Ciga, ili u Hrvatskoj Hercegovac, zbog belih sokni. Bio je savreno izvan svakoga konteksta i povezivanja, i njegova prva publika bile su devojice, ogromna skrivena marginalna grupa. U njemu su prepoznale elemente koji i danas vae kod mnogih devojica, njegovih oboavateljki nenasilje, odsustvo agresivnosti: mogao se beskrajno hvatati za lic svojih pantalona, Majkl Dekson kao ikona nije predstavljao opasnu muku agresivnost. Prvo zanimanje dolo je iz elitne kulture, koja je primetila plesnu inovativnost, zatim muziku doraenost njegovih taaka. I konano, doao je

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

206

207

album Bad, koji smatram kljunim za promenu stajalita u kulturi svakodnevice. Jo uvek crn i koliko-toliko prirodan, Majkl Dekson u noseoj pesmi albuma, u punoj geng-pankovskoj opremi (i sa savreno naminkanim trepavicama), dovodi u vezu ulino nasilje, siromatvo, izoptenost, rasnu i polnu diskriminaciju, i samosvest grupe koja deli sve te elemente drutvene stigmatizacije. Poruka je jasna: prihvatiti sebe, izraditi i ostvariti prenos drutvene traume u kulturu, savesno estetizovati problem, traiti kanale komuniciranja. Jo i danas bih savetovala gledanje video-spota Bad svakoj novonastaloj NGO inicijativi i grupi, koja treba da izgradi svoj identitet. U mnogim poznijim video-spotovima Majkla Deksona ponavljaju se sline poruke, i esto samo njegova virtuoznost spasava naivnost takvih poruka. Bad je meutim kljuno i provokativno obrtanje znaenja, kao i naslov pesme (bad-lo, zapravo dobar u slengu, u drugaijem svetu vrednosti): nita se ne poruuje neposredno, kao ljubav meu ljudima i slino, ve se ukazuje na otpor izoptenih, koji ima smisla ukoliko izopteni mogu da izgrade prepoznatljiv i kulturno prodoran identitet. Potpuno je razobliena ideja koju danas propagiraju neke kao osloboenije javne linosti kod nas da drugi imaju sva prava, ali kod svoje kue. Naprotiv, njihova prava jedino imaju smisla ako su javna, dostupna, prisutna u oblikovanju svakodnevice i, zato ne, kulture. utei drugi, dobro etablirani, ne moraju uestvovati u tome: koga briga. Kljuni su oni koji drutveno trpe zbog svoje drugaijosti.

enski enin smeh

oktobar 2009. Prole nedelje je u Izraelu umrla novinarka, naunica i knjievnica eni Lebl. ivela je u Jugoslaviji, Izraelu, ponovo u Jugoslaviji, konano u Izraelu. Njeno nauno delo posveeno je uglavnom balkanskim Jevrejima. Razotkrila je mnoge uase iz novije istorije Jevreja, pre svega sudbinu makedonskih Jevreja za vreme Drugoga svetskoga rata, zatim dubrovakih i srpskih Jevreja, pisala je o bosanskim Jevrejima, o jevrejskim istorijskim linostima na Balkanu: njeno istorijsko delo je ogromno. No kljuna taka u tome delu je pisac Danilo Ki: on ju je sreo za vreme svoje posete Izraelu, i podstakao je da napie neto od svojih uspomena. eni Lebl naime nije samo okusila okupaciju, otpor i pobedu nad nacizmom, ve je posle rata niz godina provela na Golom otoku. eni Lebl je posluala, vremena su bila drugaija, i 1990. objavila je svoju knjigu seanja Ljubiica bela. Knjiga je docnije objavljena na hebrejskom u Izraelu, i postala je pravi hit. U njoj eni opisuje svoj sluaj: bila je uspena mlada novinarka, koja je u intimnome trenutku ispriala svome partneru vic, nekoliko godina posle rata. Vic je glasio: Jugoslavija je pobedila na festivalu cvea u Holandiji, jer je prikazala belu ljubiicu (kako Tita imenuje narodna partizanska pesma), teku preko sto kila. Partner nije gubio ni asa, ve ju je prijavio gde treba. Mlada uspena novinarka se nae u istranom zatvoru, pa u logoru za nove neprijatelje drave, i najzad na Golom otoku. Posle nekoliko godina, doe na nju red za ponovno ispitivanje. Tu mora doi do sluaja zbog koga je uhapena, i po staljinistikom obiaju, ona mora da prizna, da se ponizi, da potpie. eni ispria svoj sluaj, i reaguje na vic onako kako se normalno reaguje pone da se smeje. Posledica je jo nekoliko godina na Golom otoku, s tim to je tretman jo gori. Kada su je konano pustili, iskoristila

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

208

209

je mogunost da ode u Izrael, gde je nanovo izgradila svoj ivot i karijeru kao istoriarka. Proteklo je mnogo godina, sve dok u Jugoslaviji nije konano postalo moguno govoriti o politikim zatvorenicima, logorima, staljinistikim procesima. Tek tada je mogla da objavi na podstrek velikoga knjievnika ta joj se dogaalo. Knjiga eni Lebl je jedinstvena. U Jugoslaviji je posle smrti Tita postalo mogue objaviti ta se dogaalo neposredno posle rata i docnije, a naroito 1948. Knjiga uspomena bilo je toliko mnogo, da su neki kritiari proglasili da je re o anru, pa su ga ak i nazvali logorologija. Veinu tih knjiga pisali su ljudi koji su to neposredno preiveli, to naalost ne znai da su kroz patnju postali i dobri pisci. Dokumentarnost je u tim knjigama bila kljuna. Proitala sam mnogo tih knjiga. Kao i sva autobiografska dela, ona su ponekad zaprepaujue siromana kada se doe do drugih linosti, i duboko cenzurisana kada je re o glavnome junaku. Ono to je za autora sporedno postaje za itaoca najzanimljivije. Vrednost injenica je relativna, vrednost seanja teko moe da se proveri: to je uistinu anr izmeu, u kojem, paradoksalno, literatura odnosi pobedu nad dokumentarnou. Posle serije takvih dela, italac se nae pred problemom, jer je svakodnevica, koja je uasna, opisana neadekvatnim reima, nevetim opisima i formulama koje se ponavljaju. Naravno da je nemogue nai distancu prema grozotama koje je ovek doiveo: no ako distanca uporno nedostaje, problem uverljivosti se poveava. eni Lebl je u tu vrstu knjievnosti unela neto jedinstveno, distantno, razbuujue smeh i distancu. Nema mnogo stvari kojima se moe smejati u logoru: ostaje ovek sam. eni Lebl se smeje sebi, paradoksima, ludosti i neverovatnoj gluposti onih koji je tamo mue, razotkriva njihovu unutranju praznou i amoral-

nost: smeje se svemu, bez cenzure, bez pravila i svojim smehom, izmeu ostalog, preivljava. Smene su joj sapatnice koje jo uvek veruju u komunizam, smene su joj one koje su se razoarale. Ukratko, smean joj je svako ko sebe uzima preozbiljno. Opisi strahota nisu nimalo cenzurisani njenim smehom, naprotiv. Logor u njenom opisu izgleda jo groteskniji, ljudski duh jo vie nepobediv. eni Lebl je godine provela u enskome logoru. Solenjicin, koji je otvorio kutiju uasa o sovjetskim logorima, takoe pie o enskim logorima minimalno, samo nekoliko reenica, i istie da je tamo bilo jo gore, ali ne zbog represije, nego zbog unutarnje situacije. Ima se utisak da se gadi enskih logora vie nego to saosea sa zatvorenicama. Ni drugi autori seanja praktino nikada ne govore o enama. eni je usamljena enska autorka u anru, i njen pogled na stvari je toliko drugaiji da praktino nema taaka poreenja. Nema nikakve sumnje da njene patnje nisu bile manje od patnje drugih. Ali ona od te patnje pravi tekst koji ne dozvoljava stereotipe niti jednosmerno saaljenje: naprotiv, ona budi razum drugih, koji e jednom za svagda nadati se odustati i od zamisli da tako ureuju poslove u svojim drutvima. Posle itanja njenoga teksta, ne moete vie biti ni na jednoj strani. Nema vie ni osvete, ni koristoljublja, samo temeljnoga neprihvatanja bilo kakvoga nasilja. U tome smislu je primer eni Lebl jedinstven i u svetskim okvirima, i moe se porediti jedino sa drugim jedinstvenim iskustvom logora pretoenim u knjievnost delom Prima Levija. No Primo Levi je, kako izgleda, izvrio samoubistvo. eni Lebl vie niko nije mogao nigde da zatvori, ni u nju samu. Dobila sam njene fotografije nekoliko dana pre nego to je umrla: nasmejana na bolnikome krevetu, uiva u muzici i pesmi, koju izvodi jedan od

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

210

211

njenih prijatelja. Uz harmoniku je pevao njenu omiljenu makedonsku pesmu Jovano, Jovanke: Jovanka je bilo njeno ilegalno ime za vreme Drugoga svetskoga rata. Ono to je kljuno za razumevanje ovakve ivotne snage i mogunosti razumevanja najstranijega, je moda njeno precizno razdvajanje ivotnih polja: knjievnost, u kojoj se pie samo o kljunome, istoriografija, u kojoj manje vano dobija svoje mesto u interpretaciji i iscrpnome davanju dobro sistematizovanih podataka. I konano, odsustvo svakoga koristoljublja i samopromocije kojih se jako malo ljudi ume odrei, i u knjievnosti i u nauci. eni Lebl se nije imala sa kim nadmetati, to je bila njena najvea prednost u oba polja: niko nije na taj nain pisao o svom iskustvu u logoru i pod represijom, vrlo malo je bilo osposobljeno da radi na takvim zadacima istoriara. Ona je znala balkanske jezike i hebrejski, mogla je sa svih strana osvetliti jo uvek skrivene grozote balkanskog antisemitizma. Usamljena i nigde sasvim domaa, eni Lebl je pravi primer nomadskog intelektualca, nekoga ko je, zato to nije stalno i uvek tu, sposoban da vidi ono to se skriva nekakvim optim saglasjem pripadnika kolektiva. Moda je tek sada pravi trenutak da se knjiga eni Lebl prevede na slovenaki: nedavna prolost je tako optereena najrazliitijim upisivanjem novih interesa, da bi bilo dobro videti primer potpunoga rasturanja stereotipa, jasnoga pogleda, nemilosrdne analize sebe, i iznad svega, oslobaajueg, nelicemernog, otvorenoga enskoga smeha.

Pad zida
oktobar 2009. Nedavno je u Beogradu objavljen zbornik pod duhovitim naslovom Zid je pao, iveli zidovi!, delo izdavaa slavne Biblioteke XX vek Ivana olovia. To je samo jedna od publikacija kojima e Evropa proslaviti dvadesetogodinjicu pada berlinskoga zida poetkom novembra, no ini mi se da e od drugih veoma odudarati po svome tonu i porukama. Ova akcija naime ima vie nivoa: naknadno popunjavanje praznina koje su ostale na istorijskim mapama kao tragovi trapavoga hoda iskljuivo sobom zaokupljenog kulturnog kolonijalizma, uglavnom anglo-amerikoga; naknadno dodavanje teksta po izguvanim, skoro okamenjenim stranicama nacionalnih istoriografija; i, popunjavanje praznina u postojeim scenarijima smiljenim u svrhu preureivanja istorije prema zahtevima stremljenja ka moi. Ovo poslednje ini se najopasnijim, jer zahteva rekompoziciju seanja. Jedan primer to dovoljno jasno pokazuje. Skoranji trend u skoro svim postsocijalistikim novim evropskim zemljama je preocenjivanje Drugoga svetskoga rata u cilju predstavljanja kvislinga, saradnika nacista, mrtvih ili ivih, kao predstavnika alternativnog naina odluivanja u tekim vremenima. To je veto sainjen scenario iji su deo demokratija (pravo svakoga na samostalno odluivanje), relativizacija istorijskoga konteksta (pa prema tome i samostalnosti i slobode donoenja odluke da se sarauje u istrebljivanju sopstvenog ili drugih naroda), falsifikovanje motiva pokreta otpora (racionalnije i za narod korisnije bilo je saraivati s okupatorom), zamagljivanje tema (kolaboracija je za vreme rata po pravilu bila ponaanje bogataa, monika i izrabljivaa crkve, industrijalaca, policije, politiara); kao i sastavljanje novih, manipulativnih naracija (borci pokreta otpora navodno su zahtevali ili nareivali da brat ubije brata, da se preseku sve veze s porodicom,

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

212

213

promovisali su slobodnu ljubav, da se umesto patriotizma prigrli komunizam, itd). Pored lako uoljivog izvitoperavanja istorije, u zemljama koje su uestvovale u Drugom svetskom ratu na strani faizma i u kojima su, od 1944/45. godine, sovjetske snage u tumaenju lokalnih politiara i istoriara zvanino postale okupacione, postoji i poseban scenario za zemlje u kojima od sovjetskih trupa, iako prisutnih u njima tokom zavrnih operacija rata, nije posle rata bilo ni traga: za zemlje Jugoslavije. Kratak je put od inicijative da se obelodane cenzurisani delovi istorije ratnog i posleratnoga perioda, do vulgarne revizije istorije u slubi konkretnih politikih ciljeva, koja na nesreu ali nuno donosi i brz porast neznanja. Moe li se neznanje akumulirati istom brzinom kao i znanje? Ma kakav bio odgovor na ovo pitanje, propagandistika manipulacija ugroava kako preispitivanje istorije Drugog svetskoga rata, tako i deo evropske intelektualne tradicije razmiljanja o odgovornosti za rat, genocid, nasilje, o ivotu posle toga, oliene u Teodoru Adornu, an-Polu Sartru, Hani Arent, oru Agambenu i mnogim drugima, a posebno u Simon de Bovoar, koju su uasi rata naveli na pomisao da pie o jednom uasu koji nije bio na listi: o patrijarhatu. Revizionistiki scenariji imaju, kao deo konkretne borbe za politiku vlast, i jednu usputnu narativnu funkciju: stvaranje kulturnoga prostora ispunjenoga metaforinim predstavama. Berlinski zid je i danas uspena metafora socijalistike represije, oslobaanja, ruenja totalitarizma, i jo kojeega drugoga. ak i ako ne verujemo potpuno u spontanost i nevinost akcije, i ako smo potpuno svesni kako se manipulie zidom, nema toga ko e ostati potpuno hladan kada gleda snimke iz novembra 1989, retke trenutke pune ljudske radosti. Posle ruenja su se desile mnoge stvari, i sjaj jedne noi se ugasio. U tome je pogledu zid ostao ambivalentan, produktivniji

nego ikada posle ruenja: mnogo porodica i pojedinaca, posebno iz imigrantske populacije, preivljava prodajui ostatke nekadanje kulture zida, dobar deo berlinskoga turizma je usmeren u ostatke zida i obilaske, dobar deo alternativne berlinske kulture takoe ivi i od zida, koji vie ne postoji. Nije re samo o uobiajenom interesu ljudi za neobino, mrano: re je i o tome da je zid koji vie ne postoji jo izuzetno bogat izvor za prie, urbane legende, nanovo konstruisana seanja. Drugim reima, berlinski zid je sasvim izuzetan spomenik u srcu Evrope jer ne postoji. Nevidljivi spomenik svedoi koliko je jaka tanije reeno, edna i gladna naa kolektivna mata, koju hiperprodukcija savremenih maina za zabavu jednostavno ne moe da zadovolji onako kako je zadovoljava usmena knjievnost, iva re, neposredno obraanje. Berlinski zid, kao znaajno evropsko mesto seanja, kako je to definisao francuski istoriar Pjer Nora, ima ne samo asocijativnu, ekonomsku, istorijsku ulogu kao mesto proizvoenja tekstova, ve je to i ritualno mesto. U Evropi je jo nekoliko takvih ritualnih i nevidljivih spomenika recimo Bastilja u Parizu, koju su sruili u inu zapoinjanja revolucije. Berlinski zid je sruen tano 200 godina posle Bastilje, i nema nikakve sumnje da je datum usklaen: pad berlinskoga zida je trebalo da oznai kraj revolucionarnih pobuna u Evropi, da zauvek zameni jedan tip narodne pobune naizgled slinim, ali bitno drugaijim tipom narodne pobune, maskiranim u pobunu za demokratiju. Nita, naravno, ne moe premaiti postizanje osnovne slobode posle pada berlinskoga zida, a to je protok ljudi. Nemci su odmah smislili itav niz palijativnih mera i u velikoj meri smanjili taj osnovni i veliki pomak posle pada zida: istoni Nemci su brzo osetili ta znai biti graanin drugoga reda u pravnoj dravi. I posle pada zida, medije nije mnogo zanimalo koliko je linih sudbina uniteno, koliko individualnih sudskih procesa je zapoeto zbog krenja ljudskih prava, koliko Nemaca je iskreno pomislilo da je zabava preskupo plaena.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

214

215

Stoga proslavljanje pada berlinskoga zida otvara mogunost zreloga razmiljanja o odgovornosti za velike istorijske promene. Da li je njegovim ruenjem zauvek unitena mogunost socijalnih revolucija u Evropi? Da li odgovornost za socijalizam sada treba da plaa ve trea generacija odraslih, koja je pala u najgori sistem eksploatacije koji smo ikada videli u kapitalizmu, jer slici uasa ozbiljno nedostaju intelektualci koji bi se bunili i bez oklevanja se uvek nali na strani eksploatisanih? Da li u doba uspostavljanja naslednih privilegija generacija potpuno nedunih treba da plaa zamiljene socijalistike zloine svojih dedova i pradedova? Pad berlinskoga zida je trebalo da predstavlja poetak doba nadanja: danas znamo da je predstavljao konani kraj svakoga nadanja. Da su ruitelji toga bili svesni, njihov gest ruenja bi jo uvek imao smisao i puno opravdanje zid je trebalo sruiti. Re je zapravo samo o tome ko je prisvojio tumaenje, ko je prepriao pad zida po svojim interesima, iz kojih jo uvek crpe milijarde puta vee sume nego siromasi koji po berlinskim ulicama prodaju male komade seanja. Nema takoe nikakvoga razloga da se dvadesetogodinjica proslavi naroito ako bi oznaila i preuzimanje vlasti nad manipulisanim seanjem, i povratak zaboravljenim motivima ruenja zida.

Jugoslovenska kuhinja
novembar 2009. Pod ovim naslovom, a na makedonskome jeziku, uvam kuvarsku knjigu koja ima kulturno-istorijsko znaenje. Re je o reprezentativnom, uravnoteenom i politiki korektnom zborniku najviih dostignua regionalne kuhinje u zajednikoj dravi. Drugim reima, knjiga je ve bila utopijska kada se pojavila, jer nije odgovarala ni politikim ni drutvenim uslovima (objavljena

1983). Laljiva nostalgija, za ljubitelje. A onda me je, pre nekoliko dana, iznenadilo sluajno gledanje nekakve kuvarske emisije na jednoj od mnogih malih domaih televizija: pripremali su neto to se valjda zvalo moto-keks torta. Sem odvratnoga keksa, ije ime izvesno potie iz jugoslovenskih vremena, ceo recept je bio fantastian primer nestaice, snalaenja, trikova iz albanskih poslastiarnica, i uopte nepotovanja ukusa: na sve strane mleko u prahu, puding iz kesice, pa jo i savet da sok od pomorande, u koji treba umoiti ominozne keksove, ne treba da bude gaziran. Ova konana razotkrivena naivnost me je zapravo privukla: u poplavi samozaljubljenih, prebogatih, prgavih i brbljivih efova i efica u stranoj i domaoj TV kulinarskoj ponudi, ovo je bio oito neplaniran prodor nekih drugih drutvenih i kulturnih slojeva koji isto tako kuvaju, ali su mnogo ee gladni. Reena torta je, sem to je kulinarska groza, jeftina. Ona je sirotinjska zamena za luksuz i izvesno je da e nekima doneti veselje. Uporedila sam, zabave radi, neke druge bar po imenu sirotinjske, ciganske, bearske i studentske torte, i svaka je na desetine evra nad cenom moto-keks torte. No sem zadovoljavanja gladi za slatkim, to je banalna pretpostavka, moto-keks torta ima i vii cilj: ona zadovoljava potrebu za reprezentacijom na sveanom, roendanskom, svadbenome stolu. Prevara i drutvena pretencioznost su odigrane u tome sluaju u niskome registru, ali daju privremenu i vrlo kratku terapiju slinu nostalgiji, uivanju u TV noveli ili ljubavnome romanu sa kioska. Izvan zaboravljenoga domena reprezentativne istorijske jugoslovenske kuhinje, postoji neto drugo, to uistinu ima jugoslovenski kulturni upis, i to i danas, zahvaljujui temeljito pogoranim drutvenim odnosima, ostaje ne samo nostalgini, nego i praktini nain preivljavanja: hranjenje jeftinom, nezdravom, zasitnom hranom. Oni kojima bi raznolika, vitaminima bogata hrana bila najpotrebnija,

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

216

217

fizikim radnicima na najteim poslovima, dostupna je samo najgora hrana, od koje se goje i umiru mladi. Za one koji sede dok rade, recept deluje jo ubistvenije. Zahvaljujui nedostatku drutvene brige, sirotinja ne samo da nema obrazovanje za zdravu hranu, nego nema ni kulturni upis, odnosno sretanje osiromaenih i/ili osveenih elita i onih jednostavno siromanih za, metaforiki reeno, zajednikom trpezom. To je inae model koji nalazimo u skoro svim sredozemnim i nekim balkanskim kulturama. No sa druge strane, posvuda u postjugoslovenskim kulturama postoji fenomen, koji je zapravo isti kao i u drugim postsocijalistikim kulturama: negovanje seanja na ukuse prologa doba, kakvi god da su nekada bili. Odluka da neko oboava Gavrilovi patetu, Buco sir, Cedevitu, ve pomenute moto-kekse, Argo supu, Kiki bombone, Vegetu, Bajadera kocke i druge dobre primere svega to ne treba jesti da bi se due i bolje ivelo, pojedinac moe doneti samo po sopstvenoj odluci, jer danas ti proizvodi izvesno nisu jeftiniji nego drugi. Ta odluka podrazumeva identitarne procese, kolektivno seanje i lino prihvatanje toga seanja, ideoloki upis, otpor, konano politiko oblikovanje pojedinca. Takav pojedinac je obino siromaan, u najboljim sluajevima aktivni alternativac. Te distinkcije se gube u dijaspori, gde se i bogati potomci, pa ak i najnovija generacija jugoslovenskih ratnih emigranata tope pri samome pogledu na poklon iz utopijske prolosti konzervu patete ili kilogramski kesu Cedevite. Veliki teoretiar ukusa, an-Antelm Brija-Savaren (Jean-Anthelme Brillat-Savarin), o kome je opirno pisao Rolan Bart, obnovio je stanovite antikih lekara da je ovek ono to jede, u svojoj knjizi Fiziologija ukusa (1825). Dovoljno ih je poznavao da je grkome terminu dijeta davao njihovo znaenje nain ivota. U toj svojoj knjizi Brija-Savaren raspravlja, na mnogim mestima, zapleteni odnos kulture, seanja i hrane ne naravno u dananjim terminima. Ve je njemu jasno da je pri pripremanju hrane sve manje vano

od meuigre onoga to o hrani uvamo u svojim glavama, i onoga ta sa njom radimo. Za primer fuzije jugoslovenske hrane, novoga siromatva, nostalgije i pobune, Brija-Savarenova epikurejska razmiljanja imaju mnogo smisla: na kraju krajeva, Brija-Savaren je dugo godina proveo u emigraciji u Americi, gde se snalazio na razne naine recimo svirajui violinu i naravno, prouavajui bez predrasuda kolonijalnu kuhinju. Dananjem obavetenome itaocu je poznatiji Marsel Prust, sa svojim seanjem na ukus kolaa madlen. Postoji meutim varijanta istoga tipa kolaa pod manje privlanim imenom, financier: on nije postao predmet umetnike sinestezije, i nije uao u svetsku literaturu. Ako dakle primenimo elegantno miljenje o povezanosti identiteta, seanja i hrane na skoro gerilski upad moto-keks torte u medije optereene neprijatno agresivnim i na silu elitnim odnosom prema hrani kao izvoru prestia za povlaene, onda smo na tragu vanoga drutvenog i kulturnoga dogaanja. Moe se dogoditi da nekome konano padne na pamet da izmanipulie navike siromanih i doda ih potroakoj ponudi svega i svaega; no moe se dogoditi i to, da kroz drutvene i prevashodno potroake filtere sklizne i neto nekontrolisano, subverzivno, neto to e pomoi svesti siromanih. Izvan kalupa skromnosti za siromane i zahvalnosti za sve uz pokoju suzu, izvan otvorenih pretnji i pouka o tome kako se treba ponaati (dakle i ta jesti), koje po medijima uporno prodaju uvreeni poslodavci, ako neko ili neto pokua da omete njihovu demokratsku eksploatatorsku slobodu, svakodnevica jo uvek ostaje onaj najmanji prostor konstrukcije identiteta: sve drugo je konano zatvoreno. Jasno je da zbog toga upad moto-keks torte jo nije snaan drutveno-politiki signal, koji bi mogao pravovremeno pokazati na neke manje vidljive znake odgovora na krizu. Etiki usmeren mislilac bi na ovome primeru mogao razviti dilemu da li zahtevati bolje nutricionistiko obrazovanje, i time u korenu uni-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

218

219

titi tetne pojave kao to je ova jeftina i amaterska bomba ugljenih hidrata, ili preutati taj aspekt, time ugroziti zdravlje, ali podrati posredno revolucionarni naboj sadran u slojevima nekvalitetnih sastojaka i itekako kvalitetnih ideolokih znaenja moto-keks torte? Kada je preporuila da u nestaici hleba graani preu na kolae, Mari-Antoaneta izvesno nije slutila gigantsku drutvenu energiju hrane. Poruka moto-keks torte nije manje nabijena znaenjem.

njenu originalnost. Premda kratko u mome posedu, knjiga je ve po dolasku u Beograd bila malo raskupusana. Imala sam je u tani narednoga dana, kada sam otila na Sajam knjiga i sluajno naletela na Danila Kia koji je potpisivao knjigu na tandu izdavaa. Prilike se ne proputaju: dala sam mu njegovu pohabanu knjigu da je potpie, on se nasmejao a znao me je jo kao prodavaicu Studenta nou po beogradskim lokalima, gde je on pio a mi zaraivali neki sitni i potpisao se, ali na zadnju stranu. Kupi novu!, primetio je. Knjigu sam nala traei neto sasvim drugo, u punoj panici ispunjavanja formulara za neki projekat koji izvesno nee uspeti. No kada sam je otvorila, svet trinoga ludila i smetanja nauke u njega se raspukao, i pustio me samu sa jedinim stvarima koje su jo vane: talenat i pamet. Delo iezava u duhu sa smru... U isto vreme, nije nemoguno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela... pitam se da li bi bilo lake tako umreti. Danilo Ki (22.02.1935-15.10.1989) izvesno nije imao pravo: delo ne iezava, knjige ne gore, premda je moda uspeo da ponese svoje knjige preko. Za nekoliko dana je njegov roendan: imao bi 75 godina. Koliko bi knjiga uspeo da napie da je iveo due od 54? Nemam dece i ova udna rasa ugasie se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku trea, katolianstvo, kojem su me uili u koli u Maarskoj. Susret izmeu dva slina i, zbog mnogih strana, razliita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao ok, naroito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junakih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnou, s druge srednjoevrop-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Danilova knjiga
januar 2010. Ima stvari koje godinama mogu leati zaboravljene, da bi u nekome trenutku dobile novo znaenje, koje opet ne mora trajati dugo: nije dakle re o stvarima koje su izborile svoj ulazak u istoriju, zvaninu ili privatnu, ve o onima koje e moda opet utonuti u zaborav: no u odreenome trenutku e ne samo vratiti u ivot itav jedan svet, nego e i dati novo znaenje onome u kome smo ve uveliko pali u oajanje... Tako mi se desilo da sam, prevrui po svojim knjigama, nala i jednu u prilino bednome stanju, depno izdanje, koje sam kupila u Ljubljani. Re je o Grobnici za Borisa Davidovia Danila Kia (1976): izmeu Beograda i Ljubljane, desilo mi se da sam naila na tu knjigu. Proitala ju je sva moja ljubljanska rodbina, nisam stigla do nje sve do poslovnoga voza Sava u dubokoj noi. Do Zagreba sam je proitala. To je bilo prvo uputanje u politiki angaman Danila Kia, serija pria o totalitarizmu Staljinovoga doba, sa jasnim referencama na sve ostatke staljinizma. Tada je to bila i opasna knjiga. Ki je bio napadnut, ali ne zbog sadraja, ve zbog stila i upotrebe dokumenata u toj knjizi, pa su osetljivi dravni kritiari sumnjali u

220

221

ska literatura, i dekadentna i barokna maarska poezija. U ovu meavinu, nainjenu od sudara i kontradikcija, ukljuie se moje jevrejsko bie, ne u religioznom smislu, ve u jednoj sutinski kulturnoj optici, kao istraivaa. Opet nema pravo: udna rasa meanaca i nomada izmeu kultura je preivela, i moda je jo jedno od retkih utoita nadanja bar za one koji ga jo itaju. I zato bi imalo smisla danas itati Danila Kia? Prvo zato, to nije umeten. Umro je pre dobijanja Nobelove nagrade, koja mu se ozbiljno smeila, a pred rat koji je unitio sve oblike kulturnoga rafinmana, za vrlo dugo vremena. Morali bismo dakle biti sigurni da je vreme rafinmana ponovno dolo, a dobro znamo da nije jedino da ga neodogovorno, na osnovu itanja Kia, ponovo uspostavimo. Kao i svi dobri pisci, odlino je predviao, premda nije znao ta: Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, to e rei nacionalne, to e rei vrednosti nacije kojoj pripada, etike i politike, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi iskljuivo sebe nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angaovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog kljua naravno, nego i: sve to nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimolokom znaenju, jo poslednja ideologija i demagogija koja se obraa narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da pie iz naroda i za narod, koji svoj individualni glas, toboe

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

potinjava viim nacionalnim interesima. Nacionalizam je ki: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla licitarskog srca. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiu ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, to e rei da kao intelektualac ima uvid u kulturno naslee neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje slui samo tome da uspostavlja analogije, na tetu onih drugih, naravno. Ki i folklor, folklorni ki, ako vam se tako vie svia, nisu nita drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalistike ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropoloke prirode, nego nacionalistike. Rei su napisane 1973, vaie bar jo neki vek, bar u bliskim krajevima. Sve to sam citirala, nije iz knjige koju sam ponovo nala, ve iz knjiga Danila Kia koje sada ponovo itam. Knjige vuku druge knjige, i odgovor na pitanja koja postavljaju je samo u drugim knjigama. U tome povlaenome prostoru potpune slobode je itanje Danila Kia prava nunost, jer prostor proiruje. Uhvatila sam se raskupusane Kiove knjige sa potpisom autora kao davljenik slamke. Napisana je jednostavno, namerno suvim jezikom, hladnim opisom, neuestvovanjem u uasima, bez zgraanja, bez uasa: to je ledena knjiga, koja jedina moe opisati licemerje, sistemsku la, i svu grozu dehumanizacije. Sve je toliko razliito od druge Kiove proze, koja odie hipersenzibilnou autora, mirisima, zvukovima i dodirima rane mladosti: pisac je naglo odrastao u svojoj etrdesetoj godini, odluio da se suprotstavi svetu u kojem je iveo, da zauvek promeni muziki klju, da vie nikada ne bude sveopte oboavan, da se okrene najmanjoj, najzahtevnijoj, najstroijoj grupi italaca, i da ubudue odgovara samo njima. Sve ostalo se stutilo na njega, sa intrigama, napadima, mrnjom niskih. Bio je to vie nego hrabar potez, koji ga je kotao nerava,

222

223

vremena, zdravlja, i konano bekstva iz Beograda. Zaustavio se na najboljoj stanici za Haronovu barku, u Parizu. Vratio se tek mrtav, da bi ga mrtvoga krali crni popovi i lokalni patrioti: njegova sahrana je bila zastraujui teatar prisvajanja i nesuvislih izjava koje su vreale sve to je napisao. No nita od toga vie ne postoji: ostala je raskupusana pametna knjiga, koju bi mnogi uzeli sa sobom u onu pomenutu barku...

dima poboljanja. I Dikens i Voington su bili pisci koji su, sem inovativne fikcije, imali i nov odnos prema medijima njima su se obraali, i objavljivali svoja dela esto prvo u novinama, a docnije u knjigama. Uz to su obojica bili vrsni novinari i komentatori. Premda je u anr upisana kritika kapitalizma, uskoro je boina pria postala ne samo deo ponude, nego i njena ideoloka osnova: popravljanje ljudi i njihovoga ponaanja, ravno udu, u vreme boinih i novogodinjih praznika. U ovo doba godine naprosto smo preplavljeni proizvodima iz ove iste matrice, delom duhovitih, uglavnom vulgarnih i srceparajuih. Kako se novinari nisu setili da obiu poslodavce, koje inae rado goste u medijima i predstavljaju ih kao ravnopravne u dijalogu sa radnicima i sindikalistima, i postave im pitanja koliko su radnika lino obdarili za praznike u doba krize, koliko su im dali svoga novca, ne novca kompanije, koliko su siromanih domova obili punih ruku? Ne bi li takvi obilasci, koliko god lani, bili prava senzacija u medijskome prostoru u kojem prevlauju regresivna zabava, mrnja i vreanje? anr boine prie oito ne inspirie sam po sebi, ve iskljuivo kao pria koja podmazuje potronju, manipulativno budi uzaludna nadanja, i stvara lane slike o drutvu u kojem ivimo. Gledamo priglupe amerike i druge boine prie, ali sami ne uestvujemo ak ni u naporu da ih umestimo i lokalizujemo: sebinost i pohlepa su slepe, a moda je i bolje to su takve bar iz stratekih razloga. Zatekla sam se u bioskopu posle Boia, nadajui se usamljenome pregledu novije produkcije, a upala sam u nevienu guvu oko Avatara, najnovijega filma Dejmsa Kamerona, koji je izaao u decembru. Nema nikakve sumnje o anru filma to je utopijskatehno-boina pria. Kao i stare i tradicionalne ili one oko tipova u crvenoj odei, i ona nudi odreen uvid u drutvene odnose,

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Boina pria
januar 2010. Boina pria, kratka proza koja istie duh ljudske solidarnosti u svetome trenutku, pravi je proizvod kapitalizma, odnosno dvostruki odgovor na pritiske: sa jedne strane, kapitalisti su nali zgodnu niu na poetku zime, kada inae nije bilo posebnih razloga za kupovinu, jer je veina graana obezbedila koliko su mogli zalihe za zimu tokom leta i jeseni. Proslava Boia i Nove godine, sa darovima i troenjem za hranu, ukrase i veinom savreno nepotrebne dodatke, je u zapadnoj Evropi i u severnoj Americi znaila i oslobaanje od strogih puritanskih pravila o Boiu kao iskljuivo intimnome, porodinome prazniku. Da, ideja porodine sree je sauvana, samo joj je dodato ta sve za sreu nuno treba... Sa druge strane, kultura je imala svoj odgovor na narastajuu surovost kapitalizma. Tako boinu priu predstavljaju dva pisca sa dve strane Atlantskog okeana, arls Dikens (1812-1870) u Engleskoj i Vointgon Irving (1783-1859) u Americi, u prvoj polovini devetnaestoga veka. Premda je izrazita kritika surovosti kapitalizma i promena koje on izaziva u ljudima, Dikensova pria o duhovima koji poseuju sebinoga bogatoga starca i podseaju ga na izgubljene ljubavi, zavrava optom veselom kupovinom i gozbom, sa izgle-

224

225

politiku, i stanje svesti i sveta. No umesto realnosti padanja niz dimnjak i kurclusa zbog ukrasa na jelki, Kameron uvodi potpunu SF fikciju, namenjenu pre svega mlaoj publici i igro-adiktima: ovo je boina pria o kulturi ugroenoj zbog kapitalistike agresivnosti, koja smogne dovoljno hrabrosti i, potpomognuta prirodom odnosno njenim boanstvom, sa sve ivotinjama i biljkama u gerilskom otporu, pobedi drskog okupatora i otera ga sa rodne planete. Blesavo? U velikoj meri: skoro su nepodnoljive koliine new-age ideja, suprotstavljene brutalnoj sili amerike (globalne) zemaljske vojske koja podupire i brani kapitaliste; imaginarni planet je sav u kiastim bojama i bolesno lep; miks bumanskoga naina ubijanja ivotinja, azijskih religija i amazonskih plemenskih obiaja u ovoj fiktivnoj antropologiji je plitak, ako ne groteskan. Fuzija je potpuna, kao u trendy restoranima, skupa, i naravno, ve pravi velike pare. Ukratko, pranje mozga je zagarantovano. Ali film naprosto ne deluje tako. Sused u prepunoj sali je na kraju imao komentar Vijetnam, a?, mlai su aplaudirali na srenome zavretku. Hibrid anrova, u kojima je najizrazitija boina pria, otvorio je neku pukotinu, na koju je publika reagovala, sudei po uspehu, globalno. Ostavimo po strani komercijalne ciljeve i rezultate filma, Kamerona koji kao reiser nije neto naroito (Oskari za Titanik to samo potvruju), i fantastinu tehniku filma: pukotina je negde nezavisno od svega toga. Otvorena je ve u neposrednoj povezanosti sa bajkom, anrom-majkom boine prie i celokupnoga SF. elina struktura bajke, koja jo nije pomerena od analize koju je postavio ruski teoretiar i knjievni istoriar Vladimir Prop u dvadesetim godinama prologa veka, na nas deluje skoro jednako kao kada smo bili mladi, kao kulture i kao pojedinci: najdublje od svih anrova. Glavni junaci, vile, zmajevi, pomagai i odmagai su u Avataru isti kako ih je Prop opisao.

No, da li oiglednu poruku o globalnoj politici, iji je najnoviji sramotni pokazatelj kopenhagenska katastrofa, koju vidimo manje-vie posvuda izvan svetih granica severno-atlantskoga sveta, zaista mora prenositi pria o plavim, delimino prugastim junacima sa repovima i kikama sa senzorima za komuniciranje? Zato tako ne reagujemo na niskobudetne dokumentarce i filmove treega sveta, koji nam o realnosti pre metafore konkretno govore bar pedeset godina? Zato ne verujemo lokalnim poznavaocima, zato ne itamo druge jezike sem anglo-maternjega, zato ne uimo o drugim kulturama ve od osnovne kole, zato je politika osveenost privilegija elita, a ne onih kojima je najvie potrebna? Da li je politika poruka za mase uistinu moguna samo kroz fantazijsku prizmu, da li realnost zaista moemo videti samo kroz kaleidoskop? Da li socijalna revolucija treba da pone od 3D plaviastih tela? Ili se sa njima gasi svaka mogunost da se nedvosmislena politika asocijativnost filma prenese u realnost... Koliina residualnoga znanja je na maloj plavoj planeti jo uvek tolika, da prosean gledalac odmah povee dogaaje od pre pedeset godina (vijetnamski rat), i itav niz imperijalistikih ratova, ekscesa i stanja koji su sastavni deo nae svakodnevice, zahvaljujui medijima. Iaena realnost u kojoj ivimo, opet zahvaljujui medijima, ini nas prijemivim za nerealno, fiktivno, sa opasnim meanjem granica. Tako, paradoksalno, jasna poruka o otporu imperijalizmu u anru bajke deluje bre i jae nego svakodnevne vesti o slinome dogaanju. U realnosti, takve otpore gase brzo i efikasno, a ako sluajno lokalno pobede, ta se pobeda najee izvrgne u nacionalizam i unutarnju tiraniju. ta se sa repatim plavima na Pandori deavalo est meseci posle pobede, svako moe da vidi u dnevnim novostima Zemlje, ali nee. U naim glavama je sudbinski pomean maji pogled plave junakinje Avatara sa pogledom umirue Nede na teheranskoj ulici: kada budemo umeli da ih razlikujemo, pa onda preklopimo, moda emo moi da promenimo nemogue drutvo u kojem globalno ivimo.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

226

227

Politiko pozorite
februar 2010. Mislim, naravno, samo na pozorite modernoga doba, koje se nikako ne moe porediti sa pozoritem kao delom funkcionalne demokratije u doba atinske antike demokratije. Tanije, mislim na pozorite regiona u kojem ivimo, u razliitim oblicima njegove kulturne produkcije. To da je kultura proizvodila politike pojmove i osveenost postalo je posebno jasno u sedamdesetim godinama: posle osveivanja studentske revolucije na svim kontinentima, i uspenoga poraza pokreta koji nisu bili krvavi, ali su izveli temeljne promene u nainu ivota cele planete, kultura (a tu mislim i na popularnu kulturu) je manje ili vie uspeno prevodila mislene procese revolucionarne generacije za najrazliitije korisnike. Dobar primer bi bilo razumevanje i angaovanje oko Vijetnama u bivoj Jugoslaviji: dravni mediji su za graane bili transparentni utoliko to su se samo lanovi vladajue stranke i privrenici morali pretvarati da im veruju ostali tu obavezu nisu imali. Naravno da su graani verovali vestima recimo o nesreama ali su svakako najveu distancu imali prema vestima iz spoljne politike, da i ne govorimo o drvenome jeziku kojim se vlast sluila u domaim poslovima, koji su mediji verno prenosili. Problem nekredibilnosti vlasti i nepoverenja graana se posebno alosno odrazio na projektima kakav je, recimo, bio organizovanje treega sveta u politiku silu. Ako sumnjivu nesvrstanost i odsustvo senzibilnosti za osnovne demokratske principe pustimo po strani, ideja je bila sjajna. Naalost, nije joj sledila kulturna saradnja: tragovi su ostali samo u kolstvu, i u odlinome znanju iz geografije i istorije kolonijalizma mnogih tada kolovanih generacija. Drugim reima, vestima i oblikovanju stava prema amerikoj intervenciji u Vijetnamu lokalno su manje doprineli domai mediji, sa

jasnim stavom protiv amerike intervencije, nego novi ameriki talas kritikoga filma, koji je o Vijetnamu govorio i kada to uopte nije bila tema. Zato je razumljivo da su vlasti imale krajnje sumnjiav stav kada je, recimo, dolo do prve domae predstave Kosa u beogradskome pozoritu Atelje 212: prema Vijetnamu se tadanja vlast i tadanja kultura nisu jednako opredeljivale, premda su imale isti zajedniki, krovni stav. U ovome neobinom i, istini za volju, veoma rafiniranome distanciranju, koje se na skrivenome nivou znaenja poklapalo sa nepoverenjem mnogih prema autentinosti stava vlasti, stvoreni su mnogi pravi kulturni spomenici slobodnoga miljenja. Politiko pozorite je izvesno bilo deo takve produkcije. Nije bilo rei samo o odlunosti nekoliko kreativaca, nego i o dobro smiljenim strategijama izvoenja predstava i saradnje izmeu pozorinih ljudi izmeu jugoslovenskih kulturnih centara: cenzura je izbegavana unutarnje-dravnim nomadizmom, potporom na stranim festivalima, potporom kritiara. Koliko god su elele suprotno, lokalne vlasti su se morali drati federalnih okvira, pa je tako pozitivna kritika neke predstave u Sloveniji itekako uticala na opredeljivanje vlasti u Srbiji ili Hrvatskoj da li da izvedu ili ne izvedu neku zabranu. Jedna od takvih predstava je sigurno bila Misa u A-molu, po tekstovima Danila Kia. U sedamdesetim i osamdesetim nije ni bilo toliko bitno da li je tekst politian politinim ga je stvarala publika, kao u primeru dramatizacije dela Mihaila Builgakova, ili pretee teatra apsurda, Kralja Ibija Alfreda arija (1896). Teatar apsurda je u velikoj meri bio idealan za prikazivanje pravih znaenja i ludosti vladajuega reima, kao to su antike drame, sa svojim ogromnim prostorom naknadne simbolizacije univerzalno oveanskih problema uvek bile potencijalno opasne za bilo koji sistem vlasti. Klasino delo apsurdnoga pozorita autora Semjuela Beketa ekajui Godoa na jugoslovenskim scenama prikazano je samo nekoliko godina posle pariske premijere 1953 (opet u Ateljeu 212), i doivelo je toliko pozorinih verzija, da

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

228

229

je u osamdesetim godinama ak osnovan Festival Godoa, opet na nomadskim osnovama. Kada je Suzan Sontag tokom rata u Sarajevu prikazala okupiranoj publici upravo ovu predstavu, dolo je do potpunoga kulturnoga nesporazuma, koji su zahvalni Sarajevani oprostili velikoj umetnici: oni su znali vie o teatru apsurda i o Godou od nje, i smisao poruke i osveivanja je bio izgubljen. Dobra volja je priznata. Misa u A-molu je tematski povezana sa dogaajima koji su u doba nastajanja teksta i predstave bili stari kakvih etrdesetak godina: veeranja premijera predstave Olivera Frljia u Slovenskome mladinskome gledaliu u Ljubljani odnosi se na dogaaje od pre dvadesetak godina, pre i za vreme jugoslovenskoga rata. Tada smo verovali medijima, jer su postali koliko-toliko raznoliki, i jer je kulturna produkcija, zajedno sa nomadizmom i saradnjom, praktino odumrla. okantnost predstave je pre svega u politizovanju linog opredeljenja ili zato anonimac iz fotelje pred televizorom sutra postaje zloinac koji sam sudi susedima, po kriterijumima koji su mu mediji dali sino. Jo vie u tome to su mehanizmi tu, i to mogu odmah ponovo funkcionisati na isti nain po modelu surove igre istine meu lanovima ansambla na kraju predstave. Da li da zamerimo kulturi to nije proizvela dovoljno dela koja bi nam pomogla da promislimo i tako preivimo rat, ili da joj zamerimo to je pred rat proizvela dovoljno kulturnoga nacionalistikoga ubreta da kod ljudi stvori zalihe motivacijske mrnje? I jedno i drugo. Neka uvek bude kriva, to joj samo moe pomoi. Predstava je divlja, u njoj se mnogo psuje i mnogo puca, da bi se arbitrarnost pucanja i psovanja postavila u sve mogune, u naim glavama zamislive kontekste. Kojim jezikom psuju glumci u predstavi? Optim jezikom balkanske psovke, srpsko-hrvatskim, a onda istim reima i slovenakim, kada

je re o vreanju ostalih sa stanovita socijalno potlaenih istone Slovenije: motiv je nevaan, vano je da je dozvoljeno. Glumci u Frljievoj predstavi improvizuju modnu reviju, obueni samo u jugoslovenske dravne i partijske zastave, kao sarkastian primer deklarativnih identiteta. Mona i genijalna, predstava u kojoj se sa cinizmom govori i o jugoslovenskom politikom pozoritu i njenim herojima, postavlja u centar ne istorijski dogaaj jugoslovenskoga rata, ve prisutnost politikoga problema danas: pripremljenost za zloine je tu, treba samo pritisnuti pravu dugmad. Desnica u Sloveniji ve godinu dana priprema psiholoko stanje po kojem e frustrirani uzeti pravo da sude svim drugaijima, svim proglaenim za povlaene, svima koje bilo ko proglasi perverznima. Perverzan je termin koji je u upotrebi od napada na predsednika drave do napada na lezbijski par u susedstvu. Niko nije siguran, ni u emu. U istorijskim primerima koje poznajemo, optuba za perverznost je uvek sluila kao uvod u ienje neprijatelja, a zatim kao siguran paravan za slobodno izvoenje perverznosti vlasti. I hoemo li ba istim putem jo jedanput nizbrdo? Zato mar u pozorite, ponovo politiko i ponovo uzbuujue i obrazujue, ponovo takvo da na kraju predstave sreete saveznike, suzama i smehom oiene poglede.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Isotimija
april 2010. Ovo je re koju ete proitati na transparentima pobunjenih Grka ovih dana: ona ne oznaava samo jednakost, ve jednaku vrednost u upotrebi je u jeziku banaka. Zahtev nije samo potovanje osnovnih prava, ve potovanje ljudskoga dostojanstva. Pobunjeni graani Grke, uglavnom oni iz niih socijalnih slojeva, zahtevaju da budu tretirani jednako, odnosno da bogati preuzmu svoj deo

230

231

odgovornosti i plaanja za krizu u koju su upravo oni doveli. Izmeu zahteva pobunjenih graana Islanda i Grke nema neke prave razlike. Svuda po Evropi graani imaju oseanje da su ih bogati ponovo prevarili, jer su vlade uglavnom odluile da krizu reavaju preko lea siromanijih. Zato onda u toj situaciji nemaki, a i neki drugi nacionalni mediji, pokuavaju da pobuni i krizi daju etnika obeleja, i da razviju isti govor mrnje kada su u pitanju evropski junjaci? U mnogim balkanskim kulturama postoji izreka duan kao Grka, koja vue poreklo iz poloaja Grke u 19. veku. Grka je u 19. veku bila velika investicija Evrope. Prvo intelektualna i kulturna, jer su evropski intelektualci uveliko posezali za antikim primerima da bi uveli demokratiju (dodue samo parlamentarnu) i ukinuli samovolju plemstva i kraljeva da i ne govorimo o argumentaciji iz antike koja je bila kljuna u oslobaanju od crkvenih autoriteta a zatim i politika, koja se odnosila na savremene Grke. Oslobaanje Grke i obnova antikih ideala su se u romantiarskoj tradiciji i posle poraza Francuske revolucije i Napoleonovoga sveevropskoga rata materijalizovale u pravim interbrigadama svetskih inteligenata, koji su dolu u Grku dvadesetih godina da pomognu ustanak protiv turske vladavine: meu takvima je bio i pesnik Bajron. Velike sile, Francuska, Engleska, Austrija i Rusija imale su, meutim, drugaije ciljeve, kojima je romantiarski plat osloboenja hrianskih i antikih naslednika Grke odgovarao u jasnoj politici osvajanja Sredozemlja i prolaza u toplo more. Ujedinjenim snagama su svi zajedno dosegli oslobaanje dela teritorije (1827), koji je preuzeo poloaj legitimnoga naslednika svih grkih drava iz prolosti. Grci su bili uvereni da uzimaju sudbinu drave u svoje ruke, velike sile su ih upotrebljavale uglavnom kao dekorativni element, laskanjem i razlikovanjem od ostalih balkanskih naroda, koji su mogli imati samo status varvara. Tako su Grci proglasili republiku, a guverner

je postao svakako najpoznatiji Grk u evropskoj politici u to doba, Joanis Kapodistrias, iji preci vuku poreklo iz Kopra. Samo tri godine je pokuavao da uvede vane reforme u drutvo, pre nego to su ga ubili 1831 da li u ostvarenju porodine osvete ili uz pomo zapadnih sila, nije sasvim jasno. U svakome sluaju, uverivi se da su Grci nedovoljno zreli za sopstvenu vlast i samostalnost, velike sile su dodelile Grkoj kralja, i to Ota, bavarskoga princa, koji je dodue bio maloletan i katolik, ali detinjasti Grci nisu ni zasluivali bolje, po miljenju velikih sila. Oto je u Grku doveo nemake i austrijske arhitekte, kao Ernesta Cilera, pruio je gostoprimstvo amateru-arheologu Hajnrihu limanu, koji je opet pozvao Slovenca Jurija ubica da mu oslika palatu u glavnoj atinskoj ulici. Atina je oiena od svih spomenika posle klasinih, i u tome su stradali svi turski i neki vizantijski spomenici, nainjena je po meri i ukusu germanskoga klasicizma, no ni sav novi sjaj nije pomogao nesposobnome kralju, od koga su Grci jedva uspeli da isile Ustav, i koji je uporno vodio grku politiku po eljama velikih sila, iz jedne ekonomske krize u drugu. Doao je dakako germanski kapital i monopol recimo za proizvoae piva a drava je tonula u ekonomsku i politiku nestabilnost, koju nije mnogo popravio ni dolazak danske dinastije u liku kralja Georgija, poto su Ota isterali. Georgije je izdrao pedeset godina vladavine dok nije ubijen u atentatu 1913, ali Grka nije odmakla iz poloaja kolonijalne teritorije velikih sila i iz licemernoga hvaljenja prolosti koja se na razliite naine zloupotrebljavala. Posle est godina borbe protiv faizma i nacizma (1939-45), velike sile su na Jalti opet krojile grku sudbinu kao i vek ranije: Grka je ostala zapadna teritorija, koju su prvo unitili Britanci u krvavome graanskome ratu 1945-49, a zatim su je preuzeli Amerikanci, koji su je tretirali kao trei svet: nikakve primarne industrije, Grka je morala postati samo potroaki izlog za okolne komunistike zemlje, tvrava antikomunizma i anti-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

232

233

slovenstva, uz sve ostale rasizme, naikana amerikim bazama, nestabilna i ekonomski zavisna od amerikih kredita. U grkome drutvu razvili su se mnogi fenomeni koje prepoznajemo u kolonijalnim drutvima oligokratija, klijentelizam, este diktature, nepotovanje ljudskih prava, guenje sindikalnih pokreta. Retko gde se u svetu kao u Grkoj danas sree takav antiamerikanizam kod veine ljudi: oni se dobro seaju uloge Amerike u doputanju vojnih diktatura i Kisinderovoga izvoenja pua koji je Kipar 1974. nainio onim to je jo i danas. Primajui Grku mimo svih kriterijuma ve 1983, EU je ponovila istu politiku, laskanje-kolonijalno zatiranje. Grka je dobila privilegije nerazumnoga ponaanja (recimo prema Makedoniji), mnoge kredite, i stereotipno poniavanje. Vrhunac cinine politike danas predstavljaju nemaki mediji, koji izmeu ostaloga predlau da Grka proda neka od svojih mnogih ostrva! Ako nita drugo, u Grkoj je ostala tradicija pobune. Kada danas gledamo grku narodnu pobunu, moemo nauiti mnogo o politici koju se ne usuujemo da mislimo: krizu su izazvali bogati, jedini nain da se iz krize izae jeste da bogati, u obrnutome srazmeru jednakosti, plate svoju greku. Porezi i plaanje dravi NE MOGU biti jednaki, skala bi morala pratiti imanje i prihode, u doba krize ta skala mora biti vrtoglava da bi imala smisla po mogustvu pre nego to stignu predlozi da se prodaju Postojinska jama, Triglav i Bledsko jezero (sa crkvenim delom). Grki graani itaju lekciju koju bi mediji hteli da spree razbuktavanjem govora mrnje na osnovu nacionalnih stereotipa. Hoe li evropska sirotinja jo jednom progutati kobni mamac? Nedavno sam u komentaru nacionalne TV ula i ovu originalnu glupost: kada smo u bivem reimu viali limuzine, znali smo da u njima ne sede industrijalci, nego neki proleteri. Danas, kada pouzdano znamo da se njima voze samo bogati, nae oseanje za pravdu

bi moralo biti zadovoljeno, jer bogati imaju pravo da su bogati, to je takorei boanski red. Tako bi i Grci morali rasprodati svoja ostrva, da bi se na njima zabavljali bogati koji ih mogu kupiti. ta lepe moe oekivati neko grko ostrvo nego da na njemu izraste skupi hotel u kojem e, vrhunac sree, Paris Hilton snimiti jo jedan svoj kopulativni video? Dogaaji u Grkoj su kljuni za budunost Evrope, pa i sveta. Ne stoji vie nijedno objanjenje racionalnosti kapitalizma koje ne bi vrealo ljudski razum. Objanjenja nejednakosti su poslednje to se jo moe nai na ubritu najogavnijih mislenih otpadaka zadnjih desetak vekova, i moe ih progutati jo samo krajnja zaostalost, graanska nepismenost i zadrtost. Nauite zato grku re ISOTIMIA, dobro e vam doi, kako u biblioteci tako i na ulici.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Siromatvo
april 2010. Vratimo se stoga uoljivijim i jednostavnijim aspektima siromatva, moda onima koji ne izazivaju samo nelagodnost i muninu, i ne prizivaju licemerje da to popravi. Kao ivotni status i oekivanje najveega dela oveanstva, siromatvo je ostvarilo i svoje kulture. Mnoge od tih kultura danas su zloupotrebljene kao turizam, u mnogima bogati, koji su ih izazvali, veselo uivaju u svojoj dokolici, ako ih ve ne eksploatiu da bi se jo vie obogatili. U mnogim susednim kulturama, od maarske do makedonske, romska muzika oznaava prostor ambivalentnosti, u kojem se nedozvoljeno i dozvoljeno meaju i meusobno ispituju granice. Stanovnici dva sela i zamiljeni vlasnici dva pripadajua groblja mogli su svoje vlasniko-teritorijalne probleme da ree pre nego to su nainili grubu greku protiv graan-

234

235

ske svesti i ljudskih prava: mrtva Romkinja je mogla doprineti da se manji problem rei pre nego to je izazvao neuporedivo veu tetu. No postoje i kulture siromatva koje se dobro uvaju rizinih kontakata, i izgrauju itav niz prepreka za neeljene posmatrae i uesnike: jedna od najjednostavnijih barijera je jezik. Oni koji uspeju da preu tu barijeru, esto su bez daljih prepreka primljeni. Ako je re o istoj kulturi, tajni jezici su mogunost izolacije pred mogunom eksploatacijom. Dananji mediji i umiljena javnost ionako imaju problem sa predstavljanjem siromatva: zar ne bi bilo dobro pomoi im argonom siromatva koji uopte ne razumeju? Postoje, meutim, i aspekti kulture siromatva koje siromani nikako ne mogu da zadre samo za sebe: za njima e posegnuti im doe do neke ozbiljnije drutvene krize, ili im bogatima neto ozbiljno dosadi. Modni talas nove kuhinje u Francuskoj, koji se prelio na vei deo bogatoga sveta planete, izgubio je na svim terenima bitku sa teritorijalnom kuhinjom, otkrivanjem jednostavnih recepata iz najudaljenijih kutova francuske gastronomske topografije. Najpovrniji aspekt ekoloke svesti, zdrava hrana, dospela je najdalje, kao, uostalom, i najuspeniji predstavnici siromane uline kuhinje, posebno sredozemne. Stile povero je jedan od najuspenijih dizajnerskih trendova: loe rasporeena boja, nejednaki delovi, upotreba vie puta recikliranih materijala, otkrivanje starih zidova, neravni podovi, improvizovani nametaj sve se to prodaje za suvo zlato, ne bi li bogatima dalo iluziju da su... uspeni siromani. Konano, ako mislimo na popularnu i dostupnu kulturu mnogih, posebno sredozemnih zemalja, najsiromanije je obino i najbolje. Samo bi potpuna neznalica u Grkoj traila skupe restorane, jer je u njima hrana izvesno loija nego u dobro izabranoj rupi gde baka kuva, a neaci slue kao kelneri: informaciju dakako neete traiti u turistikim prirunicima, nego kod ofera autobusa, jer je baka u velikome broju

sluajeva njegova baka. No, potrebno je dosta vremena raunamo i u vekovima da siromasi steknu samosvest o svojoj kulturi, ponos i samostalnost uivanja u njoj. Uenje od drugih kultura siromatva tu nije bez smisla.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Sarajevski razgovori
april 2010. Sluajno sam se nala na konferenciji u Sarajevu, gde sam bez ikakve legitimnosti i opravdanja predstavljala Sloveniju. Sve se desilo brzo i neplanirano, ali tamo sam imala dragocene trenutke zaustavljanja vremena i u tome zaustavljanju mogunost da polako pratim i opaam fenomen koji je sada sluajno povezan sa Sarajevom, ali ga zapravo poznajem posvuda, ak i u Ljubljani: brz, sadrajan i tematski aren razgovor. Za vreme zvaninoga dela konferencije inae vane inicijative za mreu razgovora o odgovornosti za nedavni rat meusobno smo se odmerili. Pokazali su se glavni usmeni vetaci, pripovedai, solisti i dueti, krugovi znanja i generacijski venci, ukratko sve to je potrebno da veernji, nezvanini deo konferencije bude uspean. I bio je. Prvo, imali smo za sobom MESS, sarajevski pozorini festival, koji je uveliko prerastao pozorite i otvorio se za velike graanske akcije. Suada Kapi je zavrila petnaestogodinji projekat, iz kojega je nastala prava enciklopedija sa vie od hiljadu strana i tri CD-a, primer moderne istoriografije o opsadi Sarajeva i kako ju je preivelo pet hiljada sluajno odabranih Sarajevana. ta je njihova poruka? Da su sve to su radili, od svakodnevnih trikova za preivljavanje do vrhunskih zamisli i umetnikoga stvaranja, radili bez nade. Nada nije bila neophodni pokreta, umesto nje je bilo

236

237

mnogo najrazliitijih motiva. Najee spominjani motiv je rad: rad bez nade je Sarajevanima najvie pomogao da preive. Ve to kljuno razotkrivanje mehanizama preivljavanja jasno govori o tome da Suada Kapi nije dozvolila da na nju utiu bilo kakve prevladavajue dravne i druge kolektivne programske mree, isto tako ni prevladavajui govor, pun patetike: junaci i junakinje Sarajeva sami sputaju zavese u svojim izjavama, vraaju se svojim ivotima i daju pouku o nunoj ljudskoj skromnosti, ako ve teite najviem. Konferenciju je na gostoljubivome MESS-u organizovala Nataa Kandi, koja je za tri godine rada na traenju i iskazivanju odgovornosti uspela da nae i ubedi da progovore Albanci koji smatraju da su zloini nad Srbima neizbrisiva mrlja na ugledu nove drave, Srbi koji smatraju da su nepriznati zloini nad Albancima nepodnoljiv teret koji srpska drava ne moe podneti, i mnogi drugi: pamtim starca koji kae da bi on samo hteo kosti svoga sina. Inicijativa pod imenom REKOM danas istrauje naine i prostore u regionu koji bi omoguili meusobno komuniciranje i izgleda da je nala skoro zaboravljeni odgovor umetnost. Posleratna drutva su takva, da nekada nepodnoljivi zahtev da umetnici neto rade po porudbini neke postignute svesti zvui kao olakanje. Ideja moda ne zvui dobro ni za uspene surfere po nacionalno-dravnim talasima, niti za uspene korisnike termina sustainability i dissemination koji su za to dobili kakvu crkavicu: zvui savreno za one koji nemaju nita, a ne mogu a da ne budu protiv. Posle takve konferencije, i kratkoga pogleda na dravu u kojoj je sve razdeljeno po nacionalnim linijama, po genijalnom evropskome reenju koje skoro da ne moe drugaije nego da se zavri novim ratom, i koji e evrokrati i drugi svetski pametnjakovii pripisati vekovnoj mrnji na Balkanu, nezvanini zavretak-razgovor bio je

neizbean: moralo se rei sve ime smo za sebe poruili velike rei (posebno nadu) i ismejali svoj osnovni motiv (posebno rad). Jer naredni ozbiljan razgovor moe uspeti jedino ako sebe ne uzimamo previe ozbiljno. Po ko zna koji put, imala sam priliku da ovaj ritual stresanja tereta nepotrebnoga pratim i u njemu uivam, ali mi se uinilo da bi vredelo zabeleiti neke njegove strukturne odlike. Razgovor se prekida odmerenim i ravnopravnim duhovitim upadicama koje rue autoritet pria: prvi krug pria odnosi se na mapiranje zajednikih uspomena-imena, muzike, knjige, mesta koja smo voleli, sa nunim pokazivanjem znanja. Na Balkanu, nema filmske ili knjievne ili druge reference na koju neko ne odgovara poznavanjem injenica: socijalistiki kolski sistem za starije, izolacija i oajanje za mlae, junatvo znanja je disciplina koja jo uvek odlikuje robove pameti. Drugi krug pria, dublje potopljen u ironiju, jeste komentar novije istorije: grozote su prikazane kao stripovska groteska. Uesnici su u ovome krugu potpuno ravnopravni, niija pria nije stranija, jer su sve podvrgnute nemilosrdnome zakonu anra podsmevanja. U treem krugu pria, po prvi put se naputa gvozdeni okvir samopodsmevanja i uspostavlja se topografija seanja na udaljena vremena-genealogije, istoriju zabluda. Meu uesnicima razgovora pojavljuju se senke mrtvih. Oni koji ne znaju pojedinu priu, imaju jedinstvenu priliku da obnove zalihu znanja i informacija. Ova, nedvosmisleno obrazovna faza razgovora, ritualno zavrava u salvama smeha, kada drutvo oceni da je kraj ozbiljnosti. Nastupa etvrti krug pria, koji je tematski slobodniji, i esto dovodi do sasvim originalnih grananja: slobodni stil je u ovome sluaju doveo do bosanskih piramida, po ijim su se zamiljenim ruevinama razmahali skeptici, a oni neto manje skeptini i vidno

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

238

239

malobrojniji su razveseljavali dodatnim teorijama: svetski poznati umetnik teorijom o tekuem kamenu, malo poznati pesnik o mogunim DNK subverzijama. Ne treba se zavaravati: etvrti krug slui uglavnom tome da svi uesnici ateriraju na glave politiara, prodanih i uspenih kolega i drugih primeraka viih klasa, i da pone peti krug, koji je aktivno karnevalsko veselje: udri svakoga. Ovo je istovremeno terapijski najjai deo razgovora. U estome krugu, eksploziju smeha smiruje sentimentalni ekskurs: fragmenti seanja na koje je sluajno pao zrak unutarnje svetlosti pojedinca otvaraju svakome uesniku novu dimenziju prolosti, koja ovoga puta ima netropijski karakter. esta faza razgovora skriva dodatnu strategiju kolektivne usklaenosti u njoj se oni koji su vie popili vraaju disciplini razgovora. U sedmome krugu, koji otkriva rezultat dotadanjega takmienja, konsenzualno najbolji pripoveda dobija priliku da ispria neto po svom izboru. To je usklaena igra, u kojoj ostali imaju pravo samo na kratke upadice: vet pripoveda je u stanju da izazove one koje mu pomau pri memorizaciji i ironizaciji dogaaja. Ukoliko je pripoveda opravdao visoku ocenu koju je tokom prethodnih faza dobio, zavretak njegove prie prati trenutak opte utnje: aneo prolazi, kako glasi francuski izraz, koji ponavlja antiki grki Hermes prolazi, bog snalaenja, krae, prolaska i retorike, onaj koji je izmislio liru, pismo, brojeve, i kocku. Posle prolaza boga koji pomae duhovitim govornicima, razgovor je zapravo zavren. U nekim sluajevima, moe sa nastaviti i posle jutra, razviti se u svau, ljubav ili neto tree. U dobro organizovanome drutvu istreniranih razgovoraa, najugledniji u grupi proglaava razlaz, koji svi prihvataju. U svetu u kojem ivimo, to je obino onaj koji ima najraniji avion. Rumena zora sa tekoama osvaja sarajevsku kotlinu. U krugu u kojem sam povremeno srena, otii uvek znai pomalo umreti, u Sarajevu.

Leviari protejska figuracija

april 2010. Protej je bio mitsko bie, morski starac iz grke mitologije, koji je imao proroku mo. Morski svet, odnosno svet ispod morske povrine, nije bio ni potpuna tajna, ni izvor uasa za ljude Sredozemlja. U doba poznije minojske umetnosti, motivi podmorskoga ivota, posebno oktopodi i sipe, bili su omiljeni motiv na vazama. Jedno od najnovijih tumaenja, rekli bismo izrazito ekscentrino, povezuje pojavu tih motiva sa posledicama velike erupcije vulkana na ostrvu Tera, a to su bili zemljotresi, dinovski cunami, kia goreega pepela, sua, glad, epidemije... Po tome tumaenju, ljudi minojskoga doba su se okrenuli novim bogovima, pre svega morskim boanstvima koja su ih tako ugroavala, i pokuali da kod njih izmole pomo, ili bar prestanak stalnih katastrofa. Otuda i pojavljivanje morskih ivotinja na vazama. Koliko god slike oktopoda i sipa minojskoga doba izgledaju upeatljivo, njihovo prisustvo je i docnije veliko. Ornamentalni i bezopasni, mekuci su nastavili svoju prisutnost u mitu i mnogo docnije. Oktopodi i sipe su spadali u bia granica (zemlja-voda) i stalne promene tela. U antici se verovalo da sipe i oktopodi izlaze na kopno da bi se hranili maslinama i smokvama, i da ak lete po vazduhu. Dva su elementa ponaanja ovih mekuaca vana za mitoloku konstrukciju pokrivanje peskom da bi se prevario plen, i crna boja koju sipe putaju, dakle skrivanje i tama. Muka morska bia koja su sposobna za stalne transformacije, kao to je Protej, isto tako skrivaju znanje, do kojega protivnici dolaze tako da ne doputaju da im se Protej izvue iz stiska. Stisak, koji je i u sluaju morskih boginja, recimo Tetide, i u sluaju mukih mitskih bia zapravo metafora za polni odnos, spreava nosioca znanja da sa tim znanjem pobegne. Oktopod i sipa tako postaju amblematina

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

240

241

bia mudrosti i znanja koje se skriva pred ogoljenim nasiljem svakodnevice, i ne otkriva se dobrovoljno. Brak, kao izrazita institucija nasilja u svim ovim mitolokim priama, jeste mesto gde se znanje nuno deli. Usamljena, slaba i beskonano promenljiva mudrost dakle postaje plen institucionalne zamke kolektiva, kome je potreban ne najbolji i najmoniji, nego slabiji i pokorniji za predvidljivo reprodukovanje ljudi i njihovih drutvenih odnosa. Jedina prava razlika ostaje razlika u znanju. Oktopod i sipa tako postaju osnova prie o slabosti intelektualaca pred drutvom i politikom, ili prie o slabosti individualnoga pred zahtevima kolektiva posebno u demokratiji. U antikoj mitologiji je ovo sasvim redak primer neposrednoga prenosa ponaanja ivotinja u socijalni kontekst, bez jasne ritualne linije. No ak i kada ne bismo nita znali o mitologiji, oktopodi otvorenih oiju sa minojskih vaza, koji gledaju u posmatraa, prizivaju razmiljanje o radoznalosti, znanju, i nenasilju. Konano, i oveja ribica ima zvanino ime Proteus: kako nije zavrila kao sui, u inae uspeloj aprilskoj ali oko japanskoga preuzimanja Postojinske jame, on/ona sasvim sigurno spada i u lokalni imaginarij intelektualca. Od mitoloke prie sa takvim mogunim grananjem znaenja levicu, odnosno leviare posmatram kao figuraciju, kao neto to se zaista kao i Protej moe dobiti bilo gde, u bilo kojem obliku i na bilo kojem mestu. Biti leviar moe biti opcija oportuniste, moe biti opcija nekoga ko je uvek sumnjiav i nesklon kompromisima, moe biti principijelnost da se od minimalnih zahteva ne odustaje. Leviar jedne opcije moe napasti leviara druge opcije. Zato? To je bez sumnje istorijska posledica ponaanja i praksi u nekadanjem jugoslovenskome drutvu, u kojem je etika

labavost bila poeljna vrlina, i u kojem se odmak od staljinizma merio cininim prilagoavanjem svemu to vlast hoe, posebno onome to vlast plaa. Biti protiv bio je pre svega znak gluposti. Kako je onda uopte mogla funkcionisati odrednica levo, i na ta se odnosila? Objasniti, primera radi, prijateljima u inostranstvu da je komunistika stranka u zemlji zapravo desna stranka, bilo je isto toliko teko koliko je njima bilo teko da nama objasne zato je kapitalizam tako straan. Priznajem da posebno nisam uspevala da razumem njihovo uasavanje nad pohlepom; ni najuspeliji opis, ak i velikih knjievnika 19. veka, nije mogao da prizove realnost pohlepe. Priblini i neprecizni termini koji se odnose na levicu nisu dovoljno dobar razlog da se konceptualne greke tako uporno ponavljaju. Ostaje da su leviari u jugoslovenskoj prolosti i postjugoslovenskoj sadanjosti protejska figuracija, koja moe da se odredi samo izmeu/u odnosu sa ve tano i ubedljivo postavljenim koordinatama za druge pojave. Ako je arbitrarnost, uz komoditet, bila kobna za potencijalno plodnu deceniju posle Titove smrti, u kojoj je proizvodnja nacionalistikih naracija progutala disidentsku refleksiju i kontrakulturnu kreativnost, ovaj falsifikat je zapeatio mogunosti levice u deceniji koja je sledila. Premda su, paradoksalno, svi uslovi za ivahnu levicu bili posvuda stvoreni za vreme rata oskudica, nepravda, patnja, la, represija ona nije bila u stanju da sebe identifikuje i izgradi svoj identitet. Nedostajala je hrabrost da se levica proglasi snagom, a ne slabou, da zauzme potpuno prazno mesto slobodarskoga ponaanja, miljenja i humanistike tradicije, da se stopi sa onim to se u Evropi potpuno neprimereno naziva liberalnim, da se izgradi kao alternativa sa minimalistikim zahtevima i odgovarajuim praksama. Protejska figuracija jedino moe da pokrije sve te leviarske fenomene.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

242

243

Ako bismo pokuali da naemo zajednike elemente opisa leviarske figuracije izvan komunistike partije i u radikalnim promenama koje je doneo kapitalizam, zaustaviemo se prvo kod nedvosmisleno visceralnih opredeljenja, karakteristinih za krajnje krizne situacije, i prepoznaemo ih kao dislocirano u vremenu i prostoru, ali dirljivo antifaistiko opredeljenje. Ono sa jedne strane gaca po blatu nostalgije, te nie proizvodnje i kljukanja novim potroakim potrebama, ali sa druge strane uspeva da stigmatizuje svakodnevni faizam. ini se da je jedino moguno podruje u kojem se protejska figuracija moe dovesti do nekih kriterijuma koji su bliski tradicionalnim evropskim merilima otpora (koje se kontekstualno moe odrediti jedino kao levica), kultura. Evropska kultura poslednjih nekoliko decenija svedoi da je levica posvuda proizvodila zanimljiviju, provokativniju, esto superiorno kvalitetniju kulturu posebno u mediteranskim zemljama, posebno posle lokalnih diktatura (Grka, panija, Portugal). U tim se kulturama levo i desno deli po potpuno jasnim linijama kvalitet odsustvo kvaliteta, autentino ki. Protejska figuracija tu vie nije zamisliva, neni oktopodi i sipe koje moe pritisnuti da ti odaju znanje, takoe. Nova levica mora biti levica sa kimom. Novi Protej bi morao da se emancipuje u institucijama sa tvrdim etikim zidovima, prvo na najtraumatinijim temama odreenoga drutva. Tako bi stekao pravo da se pozove na svoje izvore, koji su izvesno u istorijskom prosvetiteljstvu i racionalizmu.

Beogradski arm
april 2010. Kao i mnogi drugi stereotipi, i ovaj je u osnovi lokalnih urbanih legendi isto tako za sebe smatraju da su armantni Rimljani i Pariani, Carigraani, Berlinani, Belije i Petrograani jedino Njujorani neguju stereotip o sopstvenoj neljubaznosti i osornosti. to se beogradskoga arma tie, on je lingvistiki i knjievno definisan izmeu dva svetska rata, kada je Beograd postao evropski grad, i kada su u njemu stvarali mnogi avangardni umetnici. Aleksandar Beli, veliki lingvista i tvorac jednog od pravopisa, uspeo je da na knjievnim tekstovima pokae da je uistinu postojao beogradski stil, koji odlikuje poseban izbor rei i gramatikih konstrukcija, ali i posebnih, skoro iskljuivo urbanih tema. Beogradski stil je bio projekat kulture ali i politike, oslobaanje od seoskoga folklora i mentaliteta, znak konanog okretanja svetu, a posebno Evropi, i u njoj najvie francuskoj kulturi. Umetnici koji su se izrugivali Believim ocenama, stvarali su zajedno sa svojim francuskim prijateljima poetkom tridesetih godina prologa veka nadrealistiki pokret, i neposredno ga preneli u Beograd: tako su potvrdili sve Believe jeziko-knjievne analize i uspostavili kontinuitet razvoja jezika posle Vuka Karadia. Svakako je jedan od najzaslunijih za stvaranje mita o beogradskome armu Boko Tokin, prvi teoretiar filma na Balkanu, koji je objavio i roman Terazije: u ovome romanu, sa intenzivnom gradnjom novoga grada posle Prvoga svetskoga rata u pozadini, pojavljuju se potpuno novi urbani likovi sportski novinar, mlada ena koja lista filmske revije, slua gramofon, pomalo pui opijum, transvestit iz bolje kue i serija drugih, koji meusobno izmenjuju retorike bravure i duhovitosti. Drugi veliki pisac urbane realnosti bio je Branimir osi (umro u 31. godini ivota) sa romanom Pokoeno polje njegovu prozu takoe odlikuju brzina, duhovitost, lakoa dijaloga. Svakako najdu-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

244

245

hovitiji i najblistaviji bio je Stanislav Vinaver, prevodilac sa mnogih jezika, lingvista, pesnik i kritiar: ovaj Jevrejin je verovatno najbolje to je beogradski stil uopte dao. Beogradski arm izvesno ima zajedniku istoriju sa beogradskim stilom, jo vie sa socijalnom, politikom i kulturnom napetou koja je uvek postojala izmeu ruralno opredeljenih umetnika i onih iz prestonice, ili onih koji su se priklonili i adaptirali na prestonicu. Beogradski arm je pre svega uspeno i zabavno verbalno komuniciranje, koje se esto promeni u verbalno takmienje u duhovitostima: tu nije re o prianju viceva, koje je posledica grupnoga dogovora, i rauna se, sem vetine prianja, i broj sveih viceva koje neko moe ispriati. U ovakvoj konverzaciji, odnosno grupnoj zabavi, najvanije su improvizacija i brzina. Nikakav bogat fond zapamenih viceva nee pomoi u snalaenju na terenu, gde uvek ima vetih i brzih suparnika. Pre nego to je bio kontaminiran nacionalizmom, beogradski arm je imao kraljevske prostore pokazivanja javne razgovore i tribune, kojih je u osamdesetim godinama prologa veka bilo bar desetak svake veeri u gradu, i kafane. Kada su vremena bila olovna, vetina se odravala po kuama: potpuna sloboda kunog izraavanja ipak ne snabdeva beogradski arm osnovnim gorivom, a to je divljenje okoline i izazovno izlaganje sudu nepoznatih, ne nuno prijatelja. Biti duhovit kod kue je kao izvetreli ampanjac ali neophodna tehnika preivljavanja kada je okolina nenaklonjena. U periodu proimanja jugoslovenskih kultura, neki su pisci upravo u beogradskome armu nali brand koji ih je prodavao preko granica njihovoga jezika. Najizrazitiji takav primer bio je nedavno preminuli Momo Kapor. Siroe iz Hercegovine je dolo u Beograd da ga osvoji: umesto uobiajenoga alovanja nad ostavljenom divljinom i siromatvom, Kapor je, premda je studirao slikarstvo, reio da zauzme

niu koju jo niko nije popularnu knjievnost. Kao kolumnist enskoga lista Bazar zapoeo je seriju komentara urbane devojice Ane, Beleke jedne Ane. Posle uspeha kolumne izdao je knjigu, i nastavio sa knjigama u kojima je opisivao urbane karaktere. To su simpatini drifteri, koje zanimaju ljubav, provod i zabava, i koji nikada niim ne odaju da ive u socijalizmu sem to se u njemu snalaze. Zvanina kritika i disidentski krugovi su prezirali Kapora, ali je on izvesno bio najbolje prodavani pisac u Jugoslaviji i najvei predstavnik beogradskoga arma izvan Beograda. Kao studenti smo se alili da se ne treba suvie glasno zafrkavati po kafanama jer se ve sutra vai najbolji tosovi mogu pojaviti u asopisu: Momo Kapor posvuda lovi duhovitosti koje posle prodaje kao svoje. Nacionalizam i rat su nali u Momi Kaporu svoga velikoga zastupnika. Odjednom su Hrvati bili neprijatelji a u Hrvatskoj su se njegove knjige najbolje prodavale. Zajedno sa paramilitarnim grupama krstario je Bosnom. U jednome svom komentaru u ozloglaenome beogradskome listu Politika, opisuje kako je njegova grupa u dipu pokupila neku Bosanku sa detetom da je poveze deo puta. Dok sirota ena, sva uplaena, sedi na prednjem seditu, Kapor sa zadnjega posmatra njen potiljak, i opisuje kako on zrai mrnju prema svemu to je srpsko... Bio je lan komiteta za zatitu Radovana Karadia, prijavio se da u Hagu bude svedok u korist Slobodana Miloevia. Njegovi nekada ljupki crtei, koji su ilustrovali njegove knjige, punili su se krstovima i anelima. Beogradski arm je nestao za svagda u divljatvu i mrnji: ako nita drugo, Kapor je bar doiveo da ga vie niko nije smatrao beogradskim piscem. U sudbini Mome Kapora, beogradski arm je doiveo zasluenu kaznu, premda se za vreme rata opet pokazao, kada su strani gosti dolazili u Beograd. Tanije reeno, politiki neosveeni beogradski arm je propao, ostao je samo onaj bolji, korozivni, kritiki. Za mno-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

246

247

ge koji poseuju danas Beograd, te su razlike neuhvatljive, i mit o beogradskome armu nastavlja postojanje. Za one koji su ga poznavali, mali i zatvoreni krugovi velikih talenata brze i duhovite retorike ostaju jedino utoite. Jedan od mojih najduhovitijih beogradskih prijatelja, danas u cvetnim sedamdesetim godinama, kae na kraju seanse, u kojoj smo se rasplakali od smeha: Beograd je ponovo podnoljiv: toliko je veliki da u njemu moe biti anoniman. Ta izjava govori o pravoj prirodi beogradskoga arma: on je anoniman, nepretenciozan i ne prodaje svoje najbolje tosove. Kaporova ambicija da beogradski arm prodaje kao svoj javni brand je uspela, ali je kazna za zloin bila prevelika utoliko vie to vie nije bilo prostora za knjievnost koja bi beogradski arm snabdela mislenou i odgovornou. Vie ga nema i zbog promenjene drutvene i kulturne situacije: beogradski arm je cvetao kada se nije imalo mnogo, posebno ne mnogo zabave, i kada su razliite cenzure ograniavale slobodu izraza, ak i slobodu zavitlavanja. Istorijska pravda, koja uvek doe na svoje, izravnala je status dva arma koja su se nadmetala za naziv najboljega beogradski i sarajevski. Zato je, paradoksalno, fenomen beogradskoga arma pretrpeo kobnu tetu upravo zato to nije bilo najozbiljnijega fenomena u srpskome drutvu odgovornosti.

sa porodicom poznatoga profesora i strunjaka za antiku Henrija Lidela, i u prijatnome druenju sa njegovom decom, posebno sa Alisom, napisao klasina dela koja su vie od stolea i po predmet oboavanja, analiza, i daleko su od konanoga tumaenja. Kerol je naime udruio svoje logiko i matematiko znanje, tematski ga upisao u igre kao to su karte i ah, i svemu dodao bajke, folklor, fantastiku, biologiju, botaniku i svoj oito poseban vizualni svet, povezan sa potpuno novim nainom izraza fotografijom. Kerol je patio od oblika epilepsije, muile su ga migrene, za koje je jedan od popularnih lekova u to doba bio i opijum. Konfuziju dimenzija, koja se tako esto pojavljuje u njegovim tekstovima, psihijatri su nazvali sindromom Alise u zemlji uda. Malo je knjievnih dela za decu koja su isto toliko popularna meu odraslima: Alisa se tu takmii jedino sa Vinijem Puom. Izuzetnost Kerolovoga dela je u tome to postavlja pitanje ivota intelektualaca, i smisla bavljenja naukom. Premorenim mozgovima predlae igre za odmor, i zdravu dozu matovitosti ili ludila; njegova slika nauke je neautoritarna, bez nadutosti, lane ozbiljnosti i hijerarhije. Primera radi, pojava make koja nestaje (eajrska maka) je moda simbolika figura nauke, koja nikada nije usmerena u centar odnosno istinu, ve u ivice, granice, gde proiruje znanje i time uvek destabilizuje postojee istine; pojavljuje se bez najave, nestaje takoe bez najave, postavlja kljuna logina pitanja koja vode u kreativnu sumnju. Kerol je od popularnoga lika engleskoga folklora nainio neto sasvim novo to je onda nadalje proizvodilo likove u popularnoj kulturi, ak i u japanskim manga-stripovima. Alisa je doivela beskonano mnogo verzija u pozoritu, ak i kao opera, u stripovima, crtanim i igranim filmovima. Verzija koju je napravo Volt Dizni 1951. je jedna od najuspelijih, jer eksperimentie sa modernim umetnikim pokretima, posebno kubizmom.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Alisa
april 2010. Re je o junakinji dve knjige Luisa Kerola, i o realnoj junakinji sa istim imenom i prezimenom Liddel, kojoj su knjige prvo ispriane, a onda i posveene. Neverovatna mata Luisa Kerola, ije je pravo ime bilo Charles Lutwidge Dodgson (27.01.1832-14.01.1898) izvirala je iz njegovog ogromnoga znanja: bio je profesor matematike, logike, vikar i fotograf. U Oksfordu, gde je iveo i radio, sprijateljio se

248

249

Tim Barton, ameriki filmski reiser poznat po sklonosti prema svemu gotskome upravo je pokazao svetu svoju verziju, film se pojavio marta 2010. Bartonov film prikazuje odraslu Alisu, koja se na dan svoje verovatne veridbe ponovo sputa u svet svojih snova iz mladosti. Alisini doivljaji ne u svetu uda, nego u Donjem svetu (Underworld) promenjeni su utoliko to pred sobom imamo mladu enu koja odluuje o svojoj sudbini: vie je nasilja, krvi, bitaka, akcije, Ludi eirdija je moda slika nekoga buduega seksualnog interesa... Ukratko, svet mate je napumpan do mere koja odgovara amerikom popularnom ukusu. Zabavno, kolikotoliko podnoljivo, pria se moe pratiti, ali ima zabrinjavajue laan poetak, koji na kraju eksplodira u zastraujuem finalu: re je o falsifikatu ogromnih razmera, o podmukloj prevari koja moe zatrovati mnoge koji Alisu nisu proitali pre gledanja Bartonovoga filma. Ja bih tuila Bartona UNESCO-u zbog napada na svetsku kulturnu batinu! Nije, naime, re o prilagoavanju za iru publiku, nego o podmukloj politikoj i ideolokoj manipulaciji. U filmu je Alisin otac prikazan kao matovit i nean roditelj i istovremeno inovativan poslovni ovek, ije je ambiciozne planove prekinula rana smrt. Porodina situacija je takva da Alisa treba da se uda za sina partnera njenog oca. To da Alisina porodica ivi u Londonu je manja la: gora la je ova o njenom ocu. Pravi otac prave Alise bio je Henri Lidel, oksfordski profesor i dekan Kristovoga koleda, vicekancelar oksfordskog univerziteta, ali iznad svega koautor, sa Robertom Skotom, grkoengleskoga renika, koji je i danas glavno orue svih koji studiraju, prevode, ili se bave antikom. Na mome stolu je taj renik, na posebnom postolju, jer je teak nekih sedam kilograma. Lidel-Skotov renik je Alisinom ocu doneo honorar sa kojim je mogao da obnovi stepenite u svojoj kui. To se stepenite pojavljuje u porodinome folkloru i u Kerolovoj prozi.

U Bartonovome filmu, Alisa na kraju stie samosvest, odbija veridbu, i dogovara se sa ocem nesuenoga verenika o svojoj budunosti. Nova, osloboena Alisa predlae starome trgovcu plan prodora u nove, jo nekolonizovane prostore, i trgovinu koja e doneti mnogo profita. To novo podruje je Kina. Osvojivi matu, inovativnost i hrabrost, Alisa postaje kolonizatorka i kapitalista no to jo nije kraj blasfemije. Britanska kolonijalna politika u Kini je, jo od osamnaestoga veka, zahvaljujui politici Istone kompanije, prodirala u Kinu tako to je napola ilegalno prodavala opijum iz Indije. Postepena kontrola proizvoenja i prodavanja opijuma iz Indije u Kinu, gde su ga lokalne vlasti zabranjivale, dovela je do postepene kolonizacije Kine, uz stvaranje prave socijalne katastrofe u Kini, zbog navikavanja stanovnitva na opijum. Tokom 19. veka razbuktalo se nekoliko opijumskih ratova. Krajem toga veka, pobuna domaina se razvila u krvavu boksersku pobunu (nazvanu tako po zapadnome razumevanju tajnih drutava odbrambenih vetina) protiv svih zapadnjaka ukljuujui i Ruse. Ako neki kolonijalni proces moe biti nazvan prljavim, osvajanje Kine to svakako jeste. Bolesti su kolonizatori nesvesno unosili, no opijum su uneli kao deo plana. Bartonova Alisa, koja ide da osvoji Kinu za englesku kolonijalnu trgovinu, ne dvoumi se o tome ta e raditi: vodi je leptir, nekadanja gusenica, koja je na dinovskim peurkama udesnoga sveta puila na nargile skoro sigurno opijum. Za razliku od Kine, opijum je bio neka vrsta modnoga leka u viktorijansko doba: puili su ga pesnici ili zamiljeni erlok Holms... Priznajem da je na mene najgore delovala ta otvorena drskost Bartonove vizije emu treba da koristi individualna sloboda, mata i pamet koja je iskusila ludost. To je bezrezervna pohvala kapitalizmu bez obzira i granica, bez brige za mogune rtve, unitavanje drugih kultura i naprosto njihovih stanovnika.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

250

251

Moemo zamisliti da je moda i Luis Kerol imao istu bezbrinost to se tie kolonizovanih: no u njegovim knjigama je tako esto prisutno potovanje drugoga i potovanje svih oblika ivota, da moramo posumnjati da je njegov cilj bio da od matovite dece stvori dobre kapitaliste. Devojice izvesno nisu bile predviene za akademsku karijeru: Kerol je eleo da za njih ostvari prostor slobodne i vesele misli koja bi bila ravna akademskoj, u moi razumevanja i objanjavanja sveta, i bolja od nje u blaenju nasilja, u prepoznavanju i borbi protiv banalnosti u treningu za neprekidnu ironiju i kritiku. Sve to je Tim Barton sruio u zavodljivu propagandu brutalnih interesa kapitala, koje pri tome predstavlja zabavna i pametna devojica. Nije re o greci ili grehu, re je o kulturnome zloinu zato ono pominjanje UNESCO-a.

koji sluaj. Recimo, Srebrenica = napad na vojnu kolonu u Sarajevu + streljanje u sarajevskom parku. Svi su rtve. Radmila Karla je jedna od retkih koja je ovu algebru rasturila: ne svi su rtve, ve sve su rtve, i meu njima je svaki posebno rtva danas rtva zaborava. Vrlo nezgodno za sve koji se tako trude oko uvoenja zaborava. No Radmila je od onih koji bi, kako kae opte balkanski izraz, na lakat progovorili. Bavila se injenicama dvadeset godina, red je bio da progovori jezikom kojim organizujemo injenice, ili, kako injenice teramo da progovore. Stoga je njena proza, kratki roman sa kojim je zapoela svoj poziv knjievnice, neka vrsta kompendijuma, epitome buduih knjiga, podsetnik saetaka pria. Po svemu izuzetno zanimljiva proza, koja ponavlja postupke jako staroga metoda prirunika ili mape za knjievni rad. U svome romanu Radmila prepisuje svoja seanja na dogaaje koje je videla ili ula. Njeno novinarsko potenje prepoznaje se u navodima izvora ili u formulama kojima je proveravala tanost pojedine prie. Knjievnica je zatim promeala karte, stavila prie u svoj svet, postavila ih pred ogledalo linoga: negde u pozadini nasluujemo i lik mlade ene. Umesto da se bavi samo svojim ivotom i u knjievnost izlije svoje ljubavi i razoaranja, ili da recimo pie poeziju, Radmila Karla ne moe drugo, ve da u svojoj okolini vidi ono to ona jeste bila: rasadnik udovita, svakodnevnih malih frustriranih primeraka iz zapeka, koji su dobili jedinstvenu ivotnu ansu da se osvete svakome ko je drugaiji... ne zbog posebno zavodljive ideologije sa bogatom naracijom, nego zato to se pruila prilika da budu zli, a da im se to plati. Radmilina slika srpske veine u severoistonoj Bosni nije nimalo preterana: ona samo poziva i ostale da tako sagledaju svoju sredi-

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Radmila Karla: prvomajska bajka

maj 2010. Zamislite angaovanu knjievnicu; zatim zamislite kako ona uopte ne moe izgledati: dobiete sliku Radmile Karla (roena 1963). Visoka, plava, naminkana, super trendi, pui na mutiklu, sa dubokim glasom. Upoznala sam je u Sarajevu, ula sam je u Ljubljani, gde je prikazan njen prvi roman, etverolisna detelina (2009). Njeno ime sam poznavala od ranije: bila je novinarka iz Banjaluke, aktivistkinja i predsednica Amnesty Internationala, ukratko jedno od imena na onome tankome spisku ljudi koji su hteli i znali da neto kau o uasima koji su se deavali. Ni tada, ni sada nije brinula o tome da se rtve uvek pakuju u proporcionalne pakete: koliko njihovih toliko naih, pa ako ih nema dovoljno, dodaemo jo

252

253

nu, da se ne zaslepljuju, ne uutkuju sebe doivotno, da ne padnu u bedno trgovanje koliko naih toliko vaih. Na posleratnim pijacama sa kostima postiglo se ak i to da je mala veina srpske skuptine u Beogradu odluila da prizna zloine u Srebrenici (ali ne i genocid), pa i to da je prethodni predsednik Republike Srpske smogao snage da se u Sarajevu izvini za zloine nad sunarodnicima. Rasprava sada tee, sa istim ubilakim strastima, oko terminologije: ubiu te ako upotrebi re genocid. Nita novo na tzv. zapadnome Balkanu Grci ve decenijama vode verbalno-administrativni rat protiv imena Makedonija na svim meunarodnim nivoima. teta koju su prouzrokovali samo administraciji EU mogla bi biti lep doprinos u sreivanju dananjih dugova. Ime rue jo uvek ubija, kao to je Umberto Eko pokazao u svome najboljem delu. Radmila Karla pie potpuno novom prozom, koju moemo razumeti tek ako razumemo pritisak pod kojim je odluila da zameni jezike, i da kae sve to pre nije smela ne zbog pritiska, nego zbog profesionalno odreenoga diskursa. Zato njen roman nema niega publicistikoga, niega novinarskoga, niega na brzinu sklepanoga, niega traenoga. To je koncentrat uasa, sleenog i kontrolisanog, namerno prozno disciplinovanoga, namerno osiromaenoga, namerno svedenog na samo najvanije bleske znaenja. Zaleena poezija u prozi? Kada sluate knjievnicu koja je upravo izmislila potpuno nov stil pisanja o ratu, ini vam se da bi malo od te hladne distance prema sopstvenome delu dobro dolo nacionalnim ili trinim knjievnim veliinama diljem sveta. U Ljubljani ju je slualo nekih dvadesetak zainteresovanih, pre svega brodolomnika iz rata. Simpatina publika, ali moda ne ba sasvim ona koju bi Radmila zasluivala. Moda e se pojaviti onda kada ih vie bude proitalo knjigu. U svakome sluaju, bilo je izuzetno iskustvo sluati autorku koja govori anali-

tiki, a pie entropijski, i kako se sama kritiki opredeljuje, odnosno demitologizuje svoje pisanje. Pri tome ona obavlja posao koji kritiari nisu obavili, ni u Ljubljani niti drugde. Ne mislim na to da autor ba nikako ne bi smeo da ima pravo da tumai svoje delo, ve na sasvim izuzetan primer Radmile Karla, koja se u svim svojim komentarima udaljava od svoga dela, opredeljuje ga kao neto sasvim lino i mnogo manje vano od stvarnosti u kojoj ivi. A o njoj ona ima dobro izgraeno miljenje, vie miljenje istoriarke nego knjievnice: Naalost, i ovdje se mnogi bave posljedicama, a ne uzrocima rata. Krlea je cijeli ivot trubio o tome kako malo poznajemo i sebe i svoju istoriju. Slutio je, zapravo znao je ta bi se moglo dogoditi na ovim prostorima i prema sopstvenim rijeima bio jako sretan to to nee doekati. Ovaj rat nije poeo kad je poeo. Pripreme su krenule mnogo ranije, dok smo svi uljuljkano spavali. Te zle namjere tvorene su jako blizu. Bosna i Hercegovina je bila rtveni jarac. Ali, kako rekoh, duga je to tema i ja ve odavno nemam ivaca uvijek iznova objanjavati da korijen ovog rata nije u tobonjoj mrnji jednih naspram drugih, ve da je ova lijepa bosansko-hercegovaka isprepletenost posluila kao razara u rukama istroenih politiara, kojima je rat bio jedina solucija da ostanu na vlasti. Proza Radmile Karla je posebna i po sasvim novome tematskome krugu koji je unela u ratnu prozu: to je seksualnost. Seksualne frustracije koje opredeljuju maloga oveka da postane zloinac jo nigde nisu tako opisane kao u ratnoj prozi Radmile Karla. Objanjenje hromo kritiarsko objanjenje, da se razumemo jeste u tome da ona pie i inovativnu ljubavnu prozu. Evo kraja jedne njene ljubavne prie: Sretali se nisu nikada vie, ali su rijei pljutale s kraja na kraj telefonske ice. Odbijala je svaku njegovu namjeru da u njoj uje

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

254

255

svoj eho, ali je bila svjesna da ne moe uzmaknuti. U protivnom, bilo bi to isto kao pocijepati se na dva dijela. Moralo je tako ostati i kada je njegovo zemno tijelo u jednostavnoj urni pokriveno crnim mermerom. Samo je naprslo ogledalo. Knjievnica koja mrzi rat i u stanju je da ga secira sa ubistvenom tanou, i koja istovremeno zna da opie zapletenu igru seksualnosti? Kada bi postojala, kao u nekim drugim zemljama, institucija gradskoga pisca, bar na izvesno vreme, volela bih da taj grad bude u Sloveniji, i da se Radmili Karla kupi mir za pisanje, dogovaranje prevoenja, jo pisanja. Ovaj tekst je napisan kao prvomajska bajka, elela bih da srean kraj oznae jo mnoge knjige: I od tada je pisala zauvek, i jo toliko da vam ne umem sve ispriati.

vetoga manipulisanja crvenim zastavama kao glavnim orujem u atinskim ulinim borbama... Videla sam Akropolj pod snegom, videla sam ga nou pod punim mesecom, dok su jo bile dozvoljene none posete, videla sam ga kao dosta dobro nalazite maslaka za salatu, u ranim februarskim danima. Dokumentarni snimci iz Drugog svetskoga rata pokazuju Akropolj sa kukastim krstovima. U dananjem svetu bismo jo mogli videti mnogo razliitih Akropolja, zahvaljujui vizualnoj tehnologiji: to to vidimo nekakvu realnost moralo bi nas ispuniti zahvalnou, jer nam oko jo pripada realnome svetu. Moda je trenutak za ponovno itanje rasprave Suzan Sontag o fotografiji, iz davne 1977, u sasvim novome kontekstu. Oko danas ima drugaiju i novu odgovornost. Kljuna pria o odgovornosti oka je pria o Kevinu Karteru, junoafrikome fotografu, koji je 1994. dobio Pulicerovu nagradu za fotografiju izgladnele sudanske devojice koja puzi prema UN centru za distribuciju hrane, dok iza nje eka velika ptica leinar. Karter je morao da izdri otre i opravdane napade u kojima se zahtevalo da se sazna sudbina devojice: jedan srean zavretak je dovoljan za moralnu veinu da se primiri i ne misli na milione ostalih. Njegova odgovornost nikada nije bila potpuno iskljuena, utoliko vie to su se pojavile razliite verzije istoga dogaaja. U svakome sluaju, jo iste godine Karter je izvrio samoubistvo u 33. godini, pustivi izduvne gasove u svoj automobil. Njegovo oprotajno pismo svedoi o privatnim nevoljama, ali i o depresiji izazvanoj onim to je video i fotografisao. Snimljen je dokumentarac o njegovome ivotu, a igrani film je u zavrnoj fazi, moda ve gotov za prikazivanje. Karter je umro zbog nedostatka teksta i ljudske sopstvene akcije. Aktivisti sa Akropolja mogli bi zakonski odgovarati zbog velikih razmera teksta i prevelike akcije.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

Odgovorno oko
maj 2010. Postoji li razlika izmeu Akropolja naikanog glavama raznobojno obuenih turista u vruem letnjem danu, sa sve zvunim efektom kljocanja kamera svih vrsta i jezika sa svih krajeva sveta, i Akropolja u prohladno jutro, okienog crvenim zastavama i dvojezinim tekstom? Bitne razlike nema: jedno je slika jedinstva ljudi u raznolikosti (turizam), drugo je slika jedinstva ljudi u jednakosti (politika opcija). No, dok je jedno dozvoljena i traena realnost sveta u kojem se trai da se troi, a onda se oni koji manje troe jo i kanjavaju, drugo je nedozvoljena i za veinu skandalozna pojava. Zaudo, atinski policajci nisu, verovatno zahvaljujui mudrosti nekoga ministra, ili da tuku radnike i aktiviste na Akropolju: kakva bi to tek vest bila, sa sve slikama posebno kada gledamo snimke

256

257

Oko pred fotografijom, zbog upisanoga postulata realnosti, nema mnogo mogunosti, zapravo je bespomono: svi smo doiveli da gledamo fotografiju koja je u porodinoj zbirci neto znaila ljubav, prijateljstvo, intrigu, kljunu promenu porodine istorije, a da nemamo niega to bi zadovoljilo zahteve nae unapred kodifikovane radoznalosti: ime, vreme, mesto, okolnosti. Grci su oko svojih slika na vazama esto davali pismene podatke: ko je posudu napravio, ko ju je oslikao, ko ju je naruio i za koga, imena bogova i junaka i slino. Naa potreba za znanjem i posedovanjem imena i podataka nije dakle proizvod samo birokratizacije razvijenoga drutva, nego neto mnogo starije. Posedovanje imena nije samo mo to je i mogunost da imenovani, koji je najverovatnije ve mrtav, ponovo oivi u seanju. Neke podatke moemo dobiti briljivom analizom svih informacija koje fotografija prua, od onoga gde je naena i izraena, do semiotike analize slike. No, nita nije toliko vano kao re uz sliku, ili jo ponajbolje, po grkome postupku, re u slici. U tome smislu je fotografija Akropolja sa crvenim zastavama i transparentima koji pozivaju narode na ustanak savren primer usklaene odgovornosti oka i fotografije. Jasno je ko je adresant politika partija i njeni aktivisti, jasno je ko je adresat narodi sveta i njihove radnike mase; jasan je kod komunistiki pokret, jasan je kontekst najuglednija evropska kultura. Bez sumnji ili samoubilake depresije, oko moe da kae da ili ne, gledalac da preuzme odgovornost za posledice svoje odluke. Vladin ministar je u Sloveniji ve nagovestio da e biti protiv dodeljivanja pomoi Grkoj: to e biti laka odluka, jer e se odmah upisati u ve postojee stereotipe o nekadanjoj iznuenoj pomoi Slovenije junim republikama unutar Jugoslavije, i o izbrisanima koji zavlae ruku u na dep. Pri tome e se potpuno izbei odgovornost oka, ovoga puta ne za fotografije, ve za oito: Grke je u finansijsku katastrofu odvelo ne ponaanje radnika (koji su jo uvek bolje plaeni od slovenakih,

a i penzije su im vie), pa ak ne ni ponaanje sadanje vlade, ve igre vrlo maloga broja finansijskih monika i njihovih korisnika, koji posluju i ive uglavnom izvan Grke. Za razumevanje razmera, a i u cilju komparativnoga razjanjavanja, nije loe proveriti kako su u Grkoj plaeni indijski, bangladeki i pakistanski radnici, koji su nasledili skuplje Poljake i jo uvek skuplje Albance: skoro isto kao i zakonito uvezeni/nezakonito tretirani Bosanci i drugi bivi junjaci u Sloveniji. Greke monika, koje su kao lavina pokrile sitna balkansko-sredozemna snalaenja, sada treba da otplauju najsiromaniji, bez prave solidarnosti ostalih, kojima se to moe sutra desiti. Neka nas pri tome ne zavara navodna bezbrinost Islanana oni nemaju formalne mogunosti da od EU trae isto to i Grci. Odgovorno oko pred odgovornom fotografijom: ta uraditi? Postoje alternativna reenja, izvan zatvorenoga kruga vruih stolica finansijskih ministara, manipulativnih medija, i manipulisane veine. Jedno od njih je da se EU prinudi na reenja koja izlaze iz okvira dogovora bogatih, koji jedva ekaju da jedan drugoga prevare, u duhu slobodnoga trita, a na raun onih koji su po definiciji izvan igre. Tu su odmah moguni jednaki dohodak, krizne skale, jaanje javnih slubi kao to su zdravstvo i kolstvo (sa naukom i kulturom) za razliku od svih drugih. Drugim reima mona, egalitarna, pametna, pa i duhovita drava, u sinergiji sa civilnim inicijativama i otvorena za svako reenje koje proe iroku i nemilosrdnu ocenu zasnovanu na potovanju ljudskih prava: to nije nemoguno, nego relativno jednostavno svakako jednostavnije nego satelitsko istraivanje bazena na atinskome podruju, nepoznatih jedino poreskoj upravi. Nedvosmisleno bi evropsku, pa i iru globalnu publiku vie uzbudila slika maeta koje se davi u nekome takvome bazenu; nedvosmisleno bi se jed emotivnih odmah usmerila na fotografa koji nije skoio u bazen pre nego to je kljocnuo objektiv kamere, a

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

258

259

ne na vlasnika bazena ili muitelja maaka, i tome slino. Nesreni Karter izvesno nikada ne bi dobio Pulicerovu nagradu da se slikao sa devojicom u naruju (ili nju u naruju majke) uz tekst: spasena od gladi i leinara, ali bi odgovorno oko slavilo pobedu. Odgovorna fotografija sa Akropolja ne optereuje odgovorno oko, ve ga podstie na vie znanja, odgovornosti, i time regulisane akcije.

arda
maj 2010. Turska re ardak ula je preko neverovatnih balkanskih lingvistikih putanja u maarski, srpsko-hrvatsko-bosanski, bugarski, makedonski i grki jezik. Oznaava kulu, gornji sprat ili tavan, gornje skladite/suionicu, posebno za kukurz, krmu niega reda pored puta ili pored reke, ples koji su romski muziari izvodili u takvim krmama (arda), i koji je postao eponimski maarski ples... i verovatno bi se nalo jo koje znaenje. Nema boljega pokazatelja da je balkansko lingvistiko podruje jedinstveno po raznolikosti, nema boljega dokaza da balkanske nacionalne identitarne prie nemaju ba mnogo realne osnove. U svim svojim znaenjima, arda/arda/ardak, ardaklija kao tip kue u Bosni, prezime ili kraj (toponim) u Makedoniji, nekako naginje niem, veselijem, muzikom i seksualnom. arda-ardak-arda, koji je moda pozajmica iz avarskoga (rtog, ertog), dakle, jo je mnogo starija od turskoga sloja, oznaava mesto koje je posveeno odmaranju, uitku (lonica), i istovremeno posmatranju sveta najbolji vidik u kui; u osnovi oznaava uitak skrivenoga posmatraa. Dodatna znaenju su balkon, terasa, soba sa najvie prozora, gospodareva soba, ak i letnja kua izvan grada dananja vikendica. Najvei znak uivanja je muzika. U grkim rebet-

skim pesmama, mukarac poziva enu u svoju ardu na ljubavni doivljaj. U Vojvodini i u Maarskoj su razne arde jo i danas pre svega mesta gde se moe uti romska muzika. Da li je po tome svemu arda u najirem znaenju neko mesto greha? Izvesno jeste, jer je skriveno deo znaenja svih ovih razliitih termina. Sem erotikih naznaka, arda je u drutveno-kulturnome smislu mesto gde je zabava skrivena od oiju masa, jer je u suprotnosti sa onim to se smatra pristojnom zabavom. Komoditet viih klasa dopire do ardi i ardake kulture, kada se odredi mesto i vreme za nedozvoljeno, i drutveni poloaj onih kojima je sve dozvoljeno. Tipino mesto proizvodnje supkulture, arda je simbol drutvenoga konflikta i dogovaranja tanije cenjkanja o tome ta e vii slojevi za sebe izabrati u svom iskljuivome pravu na zadovoljstva koja podreuju svojoj kupovnoj moi. Slikovito reeno, ef policije koji je u svojim pijanim noima plaao romske muziare i plesaice, dozvolie mirno da njegovi policajci zatvore ardu, pohapse i pretuku muziare, da u drugim zaotrenim situacijama poalju Rome u koncentracione logore, i tako dalje. Celokupna balkanska istorija je obeleena ispadima nasilja prema supkulturama. I istovremeno, upravo su supkulture proizvodile dominantne oblike ponaanja kada je re o elji i uitku. U nedostatku mnogih drutvenih kodova i institucija koje su obezbeivale zapletenije transfere izmeu viih i niih slojeva kulture na evropskome Zapadu, ova balkanska specifinost je mogla nestati u pojednostavljenim stereotipima o Balkanu. Izvanbalkanski balkanoljupci, koji veruju da na Balkanu mogu nai autentine emocije i ponaanje, i balkanomrzitelji, koji se upravo toga uasavaju, podjednako su rtve pojednostavljenoga miljenja o balkanskim kulturama. I postoji li onda bilo kakvo reenje za razumevanje Balkana? Svakako, ali nije jednostavno. Za poetak, treba znati bar jedan balkanski jezik sem svojega; dodajem jo dva tipa balkanske muzike.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

260

261

Povezanost balkanskih muzika je, ba kao i u balkanskoj kulturnoj terminologiji, izrazita. Najslavnija, grka rebetska muzika, ima mnogo romskih elemenata. Izvesni Jovan au, poznati rebetski muziar dvadesetih i tridesetih godina prologa veka, bio je doseljenik sa centralnoga Balkana. Na drugome kraju toga prostora, u maarskoj muzici, teko je nai elemente koji nisu romski: svi ovi tipovi muzike, od rebetske do maarske, ukljuujui vojvoansku i slavonsku tamburaku muziku, carigradsku muziku, anatolski ili smirnejski stil, sevdalinke, jadranske kantade i pevanje a capella, pripadaju muzici u kojoj je improvizovanje najvanije i koja zapravo obuhvata sve obale Sredozemnoga mora. Prava paralela, koja ukljuuje i supkulturni urbani kontekst, jeste amerika muzika, jazz/blues i tango. Takva muzika je najbolja kada se izvodi za svoju duu. Kada su UNESCO strunjaci hteli da snime originalnu rebetsku muziku, uhvatili su legendarnoga Vasilisa Tsitsanisa u kuhinji njegovoga lokala, u sitne jutarnje sate, poto je ispevao ceo program za publiku koja plaa. Ovi Tsitsanisovi snimci, bez ozvuenja, dok u uglu usta dri cigaretu i svira i peva samo za one koji ga zaista vole, najbolji su od svih. U ardama koje poznajem uz Dunav i Dravu, jutarnji sati, kada manje izdrljivi gosti odu, donose i repertoar i strast koji se uvaju za posebne prilike. Jedna arda je posebno upisana u moje seanje: to je osjeka ingi-lingi arda, u kojoj sam kao dete bila negde poetkom ezdesetih godina. Moja mati i njeno drutvo, koji su me vodili, tvrdili su da to vie nije prava stvar, ali nije im se moglo verovati: oni su pre do tada najveega rata bili deca, i imali su u mislima vie mit svojih roditelja nego svoje lino iskustvo. Kada sam docnije pomiljala na ingi-lingi ardu i sluala mnoge prie o njoj, ta surova deja logika se potvrdila: svi su o toj ardi priali iz nekog mitskog ugla, bez pravog iskustva. Stoga ima smisla da se i ja pokorim mitskoj elji, i da umesto svoga ranog iskustva,

koje upravo zbog nepoznavanja kulturnih kodova nije moglo biti plodno, preuzmem dobru priu. Re je o prii o mome dedi, koga nisam upoznala jer je umro dosta pre moga roenja. Deda Vlado, sudei po sauvanim fotografijama, nije mogao biti nita drugo nego Rom, ali je kao uspean trgovac sebi izabrao i kupio drugi, ugledniji nacionalni identitet. Taj ga je i stao glave, no to je manje vaan detalj u prii. Deda Vlado je bio veliki hedonista, koji je poznavao dobre lokale i dobre muziare od Budimpete preko Zagreba, Novoga Sada i Nia do Skoplja junije, naalost, nije stigao. Sa svim muziarima se sporazumevao na njihovim jezicima. Njegove kune none ture u Osijeku obino bi zapoinjale u Royalu, koji je danas alostan ostatak nekadanjeg otmenog K&K lokala, a zavrile bi se u ingi-lingi ardi, koja je danas samo ruevina, alosni spomenik poslednjem ratu. U kritici dedinoga ivotnoga stila, koju sam sluala od bake, vana je bila samo uestalost takvih noi, dok potreba za njima nije dovoena u pitanje. Kao simpatizer i prijatelj Jevreja i Roma, a i sam obeleen pogrenim identitetom, deda je stradao meu prvima kada je ustanovljena NDH. Baen je Dravu, njegovo telo je isplivalo iz Dunava kod Bele Crkve jo jednoga mesta poznatog po ardama i muzici. Ako bih dakle morala da konstruiem svoj kulturni identitet i da ga negde prilepim, onda bi ingi-lingi arda na obali Drave mogla biti simboliko mesto odbijanja stabilnih identiteta: arde nema, a voda tee. No nad tim ne-mestima lebdi muzika, koju nijedna promena drutvenog konteksta ne moe da ukine muzika stalnog pozajmljivanja i vraanja susedima, muzika sa kojom se lako voli a teko ubija, muzika nesrenih sa kojima se u izrazu sree teko ko moe meriti.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

262

263

Sedamnaesti novembar
novembar 2009. Ovaj dan je veliki praznik u Grkoj. U petak, 17. novembra 1973, atinski studenti nastavili su proteste koji su poeli u gradu jo nekoliko dana ranije. Tada su zauzeli poloaj na Politehnikome fakultetu. Na fakultetu su namestili i radio stanicu, iji su programi poinjali legendarnim reima: Ovde Politehnika. Vojna diktatura-hunta je trajala od 27. aprila 1967. I ranije je bilo velikih protesta, recimo kada je 1968. umro Jorgos Papandreu, deda dananjega predsednika republike. No hunta je drala vlast u Grkoj nasiljem i pritiscima. Hiljade ljudi su bile u zatvorima, posebno u zatvorima na ostrvima, hiljade su emigrirale u evropske zemlje, oni koji nisu imali nikuda pobei povukli su se u potpunu anonimnost: Grka je bila zemlja bez kulture, intelektualaca, profesionalaca u mnogim branama. Ljudi su se radije izdravali tekim fizikim radom nego da uprljaju svoje ime saradnjom sa pukovnikim reimom. Mnogi Grci koji su doiveli i preiveli vojnu diktaturu rei e vam da zemlja ne bi mogla izdrati sedam godina bez amerike pomoi. Mnoge evropske demokratske zemlje su za to vreme smanjile ili sasvim zamrznule kulturnu saradnju sa Grkom. Turizam je prvo pretrpeo veliku tetu, a docnije su se pukovnici dosetili jadu i poeli reklamirati zemlju kao sigurno podruje u Evropi, koju je povremeno potresao terorizam. Na drugoj strani su pukovnici dopustili dolazak u zemlju neoekivanim gostima lanovima IRA, tupamarosima, palestinskim borcima. Pukovnici su ukinuli monarhiju, izgnali kraljevsku porodicu, i stipendijama omoguili pristup seoskoj deci na univerzitete, dotada dostupne samo viim slojevima. Greke se skupo plaaju: nove generacije studenata, kada im je postao otvoren dostup znanju, nauile su brzo ta znai vojna diktatura, kako je treba kritikovati, i naravno kako ju treba pokuati oboriti u ime demokratije.

Na poetku su pukovnici zabranili neverovatan spisak knjiga i filmova meu ostalima i mnoge antike grke autore, recimo Aristofana. Zabranjeni su bili i mnogi savremeni autori, a u neobinoj kombinaciji su i zapadne i komunistike kulture bile podjednako sumnjive. Cenzura je bila posvuda: na televiziji su uveli stariji zvanini jezik, katarevusu, koji veina gledalaca nije uopte razumela, veliki broj asopisa je ukinut, retki reimu verni asopisi bili su karikatura novinarstva. U odsustvu velikih i kvalitetnih imena, kultura koja se proizvodila bila je ograniena na komedije karaktera i revije, a prevoenje je podvrgnuto strogoj cenzuri: lo ukus i primitivnost su prevladali. Policijskih agenata i pijuna je bilo svuda: dobra muzika ili knjige su se mogle nabaviti samo privatno, ili ispod tezge, a u skrivenim lokalima su zabranjene pesme i muziku esto izvodili sa nad glavom prekrtenim rukama kao da su upravo uhapeni. U zloglasnim zatvorima u Atini i na ostrvima sprovodila su se muenja i tortura: Grka nikada nije bila nie, prezrenija i ponienija. U takvu Grku sam dola krajem oktobra 1973, sa stipendijom na osnovu dravne razmene. U petak, 17. novembra, odluila sam da posetim Arheoloki muzej, koji je susedna zgrada do Politehnike. Nala sam se u obruu, izaavi iz poslednjega trolejbusa koji je vozio. Oko mene su bili moji parnjaci, studenti, ije sam transparente i parole razumela, ali govorni jezik mi nije bio jasan. Pet godina posle pobune 68. u Beogradu, sve je izgledalo tako slino, i istovremeno je bilo mnogo ozbiljnije u pogledu organizacije, masovnosti, smisla pobune... Provela sam sate posmatrajui sa ograde Politehnike, sve dok me nije, u prvome probijanju obrua, zaustavio neki policajac. Kada je video moj paso, jednostavno me je izvukao na ulicu, i pokazao mi put. Bilo je grubo, ali mi je verovatno spasao ivot: samo pola sata docnije, tenk je probio ogradu Politehnike, policajci i vojnici su upali na fakultet. Koliko

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

264

265

je mladih tada stradalo na Politehnici, ni danas se pouzdano ne zna. Poslednje trenutke opsade opisivao je studentski radio, koji je pozivao lekare i sve graane u pomo... Mnoge su tukli dok su ih ubacivali u kola hitne pomoi, to se jasno videlo na televizijskim snimcima. Narednoga dana sam sa prijateljima diplomatima kolima prola kroz ulicu Patision, u kojoj je Politehnika: sa obe strane je bila posuta piljevina, koja je pokrivala krv. U narednim danima tenkovi su zauzeli ulice, pucalo se iznad glava ali i u ljude usred grada, zaveden je stalni policijski as. Prekinuta su predavanja na univerzitetu, javne ustanove su bile zatvorene: nastala je poslednja strahovlada. Ve nekoliko meseci docnije pukovnike su zamenili generali, a onda, pod velikim meunarodnim pritiskom, poeli su se vraati politiari iz izgnanstva. Zlosrena avantura sa pokuajem pua na Kipru, iji je idejni tvorac bio Henri Kisinder, oznaila je konani pad diktature i kiparske nezavisnosti. U leto 1974, sve je bilo gotovo: ljudi su se masovno vraali sa ostrva-zatvora i iz dobrovoljnog izgnanstva, svaki dan su bili doeci u lukama i na aerodromu. Nije zaboravljeno ko je saraivao sa diktaturom neki evropski umetnici i zabavljai vie nikada nisu bili dobrodoli u Grkoj. Kapital koji su drugi stekli pokazao se kao vano politiko orue: tako je velika glumica Melina Merkuri docnije postala i vrlo uspena ministarka za kulturu. Vojna diktatura je konano pala: grki graani su se na referendumu odluili protiv monarhije, a za republiku. Demokratska energija oznaila je Grku kraja sedamdesetih i poetka osamdesetih godina prologa veka. I rani grki ulazak u EU, 1983, bilo je priznanje za pretrpljene muke pod diktaturom. Za mene je to to sam videla istoriju oznailo sve to sam posle toga radila. Dragocene godine posle pada diktature, kada je postalo dozvoljeno miljenje o svemu, kada je kritiki duh predvodio i nije putao na miru ni demokratske zagovornike, doba neverovatnoga

razvoja kulture nije dugo trajalo, ali ostaje nezaboravno. Naalost, Evropa nije zabeleila ovaj razvoj, koji je mogao biti sjajan uzor za moguno vaspitanje evropskoga graanina. Na ovaj dan se u Grkoj seaju heroja Politehnike: ulice u grkim gradovima i selima nose ovo ime. Prireuju se priredbe, izvode se pesme Teodorakisa, stavlja se cvee kod spomenika u dvoritu Politehnike velike bronzane glave sa krvavim tragom. CD sa snimkom studentskoga radija zamenio je nekadanju LP plou. Mnogi od zloinaca i batinaa diktature nisu nikada osueni, ima i takvih koji misle da je tada u Grkoj vladao red, da su se gradili putevi, da nije bilo kriminala i droga... Neka deca verovatno pomalo zevaju na priredbama, i dravna ozbiljnost nehotice pokriva nekadanje strasti. No veliko dostignue je to da u Evropi postoji i dravni praznik koji slavi studentsku pobunu, i da je ta studentska pobuna sa punim pravom upisana u dravni i kulturni identitet. rtve Politehnike podseaju da postoji deo stanovnitva koji, sem miljenja, esto ima i politiki senzibilitet koji vodi bolje i ee u samo arite drutvenih problema, tamo gde se ne ulae samo re ve i telo. I ima ga svuda gde su univerziteti.

Hronospore II Svetlana Slapak

Eseji i komentari

266

267

Bibliografija
Navodim dela koja su na mene uticala dok sam pisala eseje i komentare u ovoj knjizi. Stavovi autora nisu citirani, jer nisu ni upotrebljeni kao osnova za neki argument, ve kao podsticaj za razmiljanje: Barthes, Roland, S/Z, Pariz, Seuil, 1970. Braidotti, Rosi, Metamorphoses. Towards a Materialist Theory of Becoming, Polity Press/Blackwell Publishers, Cambridge/Oxford, 2002. Budimir, Milan, Sa balkanskih istonika, SKZ, Beograd, 1969. Chtelet, milie du, Discours sur le Bonheur, Rivages Roche, Paris, 1997. Freidenberg, Olga, Mit i antika kultura, Prosveta, Beograd, 1980. Frontisi, Claude, ur., Histoire visuelle de l'art, Paris, Larousse, 2001. Frontisi - Ducroux, F, Vernant, J-P, Dans loeil de miroir, Odile Jacob, Paris, 1997. Hermann, Claudine, Les voleuses de langue, Des femmes, Paris, 1976. Herzfeld, Michael, Cultural Intimacy. Social Poetics of the National State, Routledge, 1996. Lepenies, Wolf, ur, Entangled Histories and Negotiated Universals, Centers and Peripheries in a Changing World, The Chicago University Press, 2003. Lissarrague, Franois, Allen, Kim, Greek Vases: The Athenians and Their Images, Riverside Book Co, 2001. Loraux, Nicole, La Cit divise, Paris, Payot, 1997. Moss, Claude, La dmocratie grecque, Pariz, M. A. ditions, 1986. Scheid, John, Religion et pit Rome, Paris, Albin Michel, 2001. Schnapp, Alain, Le Chasseur et la cit: chasse et rotique en Grce

Bibliografija

269

ancienne, Albin Michel, Paris, 1997. Svenbro, Jasper, Phrasikleia: An Anthropology of Reading in Ancient Greece, Ithaca, Cornell University Press, 1993. eelj, Zlatko, ur, Troja i kako je stei, Zagreb, VPA, 1985. kiljan, Mladen in Dubravko, Aristofan, Ptice, Latina et Graeca, Zagreb, 1988. kiljan, Mladen in Dubravko, Aristofan, Oblaci, Zagreb, Latina et Graeca, 2005. Vernant, Jean-Pierre, Lindividu, la mort, lamour. Soi-mme et lautre en Grce ancienne, Paris, Gallimard, 1989. Veyne, Paul, Les Grecs ont-ils cru leurs mythes? Paris, Seuil, 1992. Veyne, Paul, Sexe et pouvoir Rome, Paris, Points, 2007. Veyne, Paul, Quand notre monde est devenu chrtien? (312394), Pariz, Albin Michel, 2007. Vidal Naquet, Pierre, L'affaire Audin 195778, Livre de minuit, Collection Documents, Paris, 1989. Vidal Naquet, Pierre, Le chasseur noir: Formes de pense et formes de socit dans le monde grec, Paris, La dcouverte, 2004. White, Hayden, Tropics of Discourse. Essays in Cultural Criticism, The John Hopkins UP, 1992. Zanker, Paul, The Mask of Socrates.The Image of the Intellectual in Antiquity, University of California Press, 1996. Zeitlin, Froma, Playing the Other. Gender and Society in Classical Greek Literature, University of Chicago Press, 1996. Zinsser, Judith, Dame dEsprit: A Biography of the Marquise du Chatelet, New York, Viking, 2006.

Biografija
Roena u Beogradu 1948. Klasina gimnazija u Beogradu. Diploma (1971), magistarski (1976) i doktorat (1984) na Odeljenju za antike studije, lingvistiki smer, Filozofski fakultet, Beogradski univerzitet. Jedna od troje urednika satirinoga aspisa studenata Filozofskoga fakulteta u Beogradu, Frontisterion, koji je zabranjen i uniten ve sa prvim brojem, 1970. Paso oduzet od 1968. do 1973, pa ponovo 1975-6, i 1987-9. Sasluavana, praena i pretuena od strane policije i tajnih slubi. Dobila je univerzitetsku stipendiju i nagradu kao najbolji diplomant Univerziteta u Beogradu 1971. Zaposlena u Institutu za knjievnost i umetnost u Beogradu 1972-1988. Optuena u sudskome procesu posle denuncijacije iz instituta, izgubila slubu posle internoga samoupravnoga suenja ogranizovanog u institutu, na sudu osloboena svake krivice (1988). Predsednica Odbora za slobodu izraavanja Udruenja knjievnika Srbije 1986-1989, sastavila i izdala preko 50 peticija, meu njima i za oslobaanje Adema Demaqija. lanica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, dravljanstvo dobila 1993, posle mnogih napada i kleveta u slovenakim medijima. Sa muem organizovala potpisivanje peticije protiv smrtne kazne 1983, mirovne akcije od 1986. Organizovali akciju utanje ubija, govorimo za mir u Ljubljani, novembar-decembar 1991. Za vreme rata pruili su gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama, organizovali letnju kolu za bosanske izbeglice tinejdere (1993). Sastavila knjigu o deijim pravima na BCS i na slovenakom, koja je razdeljena svim osnovnim kolama i centrima za izbeglice u Sloveniji. Knjiga je prevedena na romski 2006. Predloena, u grupi 1000 ena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i amerikim univerzitetima (Sarajevo, Novi Sad, Zagreb, Dubrovnik, Skopje, Udine,

Hronospore II Svetlana Slapak

Biografija

270

271

Trst, Firenca, Bolonja, Be, Grac, Bratislava, eneva, Fribur, Bern, Berlin, Bon, Hamburg, Lo, Riga, Kopenhagen, Upsala, Oslo, Groningen, Utreht, Amsterdam, Najmegen, Pariz I, Pariz VII, Kole d Frans, Bezanson, EHESS Pariz, London, Oksford, Bredford, Ratgers, NYU, Harvard, Jejl, Blumington, SUT, Metodistiki univerzitet Dalas, Triniti San Antonio, Lojola Nju Orlins, Kornel, Bingemton, Prinston, Toronto). Redovni profesor za antropologiju antikih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2002), koordinator studijskih programa na ISH (Institutum Studiorum Humanitatis), postdiplomskoga fakulteta za humanistiku u Ljubljani (od 1997), dekanka ISH (od 2003). Glavna urednica asopisa ProFemina u Beogradu od 1994. Direktorka Srpskoga kulturnoga centra Danilo Ki u Ljubljani (2009), direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani (2009). Na ISH vodila evropske projekte Marie Curie EST i GEMMA, u evropskoj mrei ATHENA 1-3 vodi projekt Red Athena. lan Centre for Humanities univerziteta u Utrehtu. Stipendije: Atina, 1973-4, 1980; Minhen, 1977; Solun, 1978; London, 1985; Pariz, 1986. Po pozivu: Atinska kademija, 1990; Grko drutvo knjievnika, 1992, Atina; Laurie Chair in Womens Studies, Rutgers, USA, 19941995; Fellow, NIAS, Wassenaar, 1999-2000; Fellow, Max Planck Institute, Berlin, 2000; Direktor projekta, CNRS, Pariz, 2003; Fellow, KWI, Essen, 2003; Fellow, Collegium Budapest, 2005. Nagrade: nagrada Milo Crnjanski za knjigu eseja, 1990; American PEN Freedom of Expression Award, 1993; Helsinki Watch Award, 2000; Helen Award, Montreal, 2001.

Objavila preko 40 knjiga i zbornika, preko 200 studija (lingvistika, antike studije, balkanologija, studije roda), preko 400 eseja, jedan roman, prevode sa grkoga, novogrkoga, latinskoga, francuskoga, engleskoga i slovenakoga. U mariborskom Veeru pie rubriku jednom nedeljno ve 12 godina.

Hronospore II Svetlana Slapak

Biografija

272

273

Index imena
A Adorno, Teodor 214 Agamben, oro 214 Ajhman, Adolf 40, 156, 157 Antoni, Slobodan 181 Aralica, Ivan 17 Arent, Hana 156, 159, 214 Aristofan 183, 196 Arsenijevi, Vladimir 72 B Bah, Johan Sebastijan 127 Bajron, Dord Gordon 232 Balaevi, ore 126 Barozo, Hose Manuel 197 Bart, Rolan 218 Barton, Tim 250-252 Basara, Svetislav 28 Bekovi, Matija 16, 19, 20, 50, 113, 117, 168 Beket, Semjuel 229 Beli, Aleksandar 245 Berluskoni, Silvio 67, 77, 80, 159, 164, 197 Biserko, Sonja 64 Bjelica, Isidora 64 Bler, Toni 66, 128 Bloh, Ernest 170, 173 Bogdanovi, Radmilo 48 Bokasa, an Bedel 79 Bonaparta, Napoleon 145, 146, 232 Boovi, Gojko 16 Brasans, or 125 Braun, Den 121 Brejdvud, Robert 153 Brija-Savaren, an-Antelm 218, 219 Budimir, Milan 171, 202 Builgakov, Mihail 229 Bu, Dord 32, 34, 39 C Cerovi, Stojan 49, 58 Cicanis, Vasilis 108 Ciler, Ernest 233 Crnevi, Brana 117 Crnjanski, Milo 70, 85 au, Jovan 108, 262 avoki, Kosta 44 emberlen, Artur Nevil 103 olovi, Ivan 158, 213 iri, Zoran 72 opi, Branko 70

Index imena

275

osi, Bora 70 osi, Branimir 245 osi, Dobrica 15, 28, 43-45, 69, 114 uruvija, Slavko 56 D DEsten, iskar, Valeri 79 Dalipi, Hana 120 Davio, Oskar 69, 70 De Bovoar, Simon 214 De Sade, Markiz 150 Del Ponte, Karla 47, 58, 105 Di atle, Emili 173 Dikens, arls 224, 225 Dimitrijevi, Vojin 37 Dinki, Mlaan 20, 51 Ditrih, Marlena 141 Drakovi, Vuk 14, 21 Drnovek, Janez 128-132, 159 ilas, Milovan 69, 168, 169 ini, Zoran 32, 41, 45, 58, 77, 78, 89, 96, 111, 132, 157, 181 orevi, Svetlana 120 urevi, Ljilja 23 D Deferson, Tomas 32 Dekson, Majkl 187, 205-208

E Eko, Umberto 254 Ekenazi, Roza 107 F Fejdijas 196 Fon Vitlsbah, Oto 233 Ford, Harison 154 Fortojn, Pim 56 Frank, Ana 171 Frlji, Oliver 230, 231 G Georgije I 233 Glavurti, Miro 168 Godelije, Moris 165 H Hadidakis, Manos 107 Hadzis Kostas, Rom 125 Hajder, Jerg 77, 165 Hercfeld, Majkl 158 Hilton, Paris 235 Hitler, Adolf 53 Holbruk, Piter 158 Holidej, Bili 106 Homeini, Ruholah 186 Hrebeljanovi, Lazar 50 I Ili, Dejan 43 Ili, Velimir 57

Irving, Voington 224, 225 Isakovi, Antonije 71 J Janez, Jana 159, 160, 162, 163, 174 Jankovi, Vladeta 117 Jerkov, Aleksandar 115 Jeroti, Vladeta 191, Jevti, Atanasije 31, 45 Jovani, Duka 18 Jovanovi, Biljana 73 Jovanovi, edomir 103 Jovanovi, Zvezdan 58 Jurij, Franko 163 K Kafka, Franc 154 Kameron, Dejms 225, 226 Kandi, Nataa 64, 91, 114, 238 Kapi, Suada 237, 238 Kapodistrias, Joanis 233 Kapor, Momo 246-248 Karadi, Radovan 53, 156-159, 203, 247 Karla, Radmila 252-256 Karter, Kevin 257, 260 Kerol, Luis 248, 249, 252 Kertes, Mihalj 48 Kim il Sung 98 Ki, Danilo 70, 209, 220-223, 229

Kisinder, Henri 234, 266 Kleman, an-Batist 138, 140 Kokto, an 141 Kon-Bendit, Daniel 197 Konrad, er 28 Koraksi, Predrag, Corax 20, 163 Kotunica, Vojislav 31, 35, 41, 42, 44, 45, 47-49, 52, 113, 114 Kova, Mirko 70 Kreslin, Vlada 124, 126, 127 Krlea, Miroslav 70, 255 Kuan, Milan 76 Kusturica, Emir 99, 112-114 L Le Korbuzije, arl-Eduaranere 85 Le Pen, an-Mari 54, 56 Lebl, eni 209-212 Levi, Primo 211 Levi-Stros, Klod 165 Lidel, Henri 249, 250 Lokar, Sonja 174 Lombard, Karol 141 Lubarda, Vojislav 71 Luj XVI 149 Lukas, Dord 153-156 M Malinovski, Bronislav 154 Mari-Antoaneta 220

Hronospore II Svetlana Slapak

Index imena

276

277

Markovi, Mihajlo 167 Markovi, Mira 16, 20, 46, 49, 59, 64 Marks, Karl 187, 198 Mai, Slobodan 9 Matanovi, Julijana 16 Mati, Lovro 162 Mato, Antun, Gustav 168 Mekina, Igor 46 Merkel, Angela 128, 197 Merkuri, Melina 266 Miunovi, Dragoljub 60 Mihailovi, Dragoslav 71 Mihajlovi, Duan 45 Miloevi, Marija 35 Miloevi, Slobodan 14, 16, 18-22, 25, 31, 33, 41-49, 59, 61, 63, 71, 72, 78, 94-97, 105, 112, 113, 150, 160, 161, 180, 247 Mitevi, Duan 20 Mladi, Ratko 53, 105, 124, 158 Mlakar, Iztok 125 Mocart, Volfgang, Amadeus 127 Mol, A. Abraham 188 Morina, Buba 64 Mugabe, Robert 159 Murdok, Rupert 66 N Nasifi, Azar 186 Nestorovi, Ljiljana 62, 64

Nora, Pjer 215 Novak, P. Slobodan 28 NJ Njutn, Isak 173 O OBrajan, Piter 142 Obama, Barak 194 Obradovi, Dositej 32 P Pahor, Borut 175 Palavestra, Predrag 15, 27, 28 Panti, Mihajlo 16, 29, 115-117 Papandreu, Jorgos 78, 264 Papi, arana 186 Pavi, Milorad 71 Pavlii, Pavle 71 Pejn, Tomas 32 Peki, Borislav 70, 83, 168 Perikle 195 Perovi, Latinka 37 Petrovi, Goran 72 Pikaso, Pablo 154 Platon 196 Plavi, Biljana 62-64 Plutarh 183 Poare, Pol 141 Popov, Neboja 27 Popovi, Sra 111 Princip, Gavrilo 202

Prodi, Romano 74 Prop, Vladimir 226 Prust, Marsel 219 Putin, Vladimir 159 R Radovi, Amfilohije 58 Radulovi, Ksenija 43 Rak, Pavle 49 Ranatovi, Svetlana 59 Roa, Marsel 141 Rudnik, Edmond 141, 142 Rupel, Dimitrije 76, 175 S Sanader, Ivo 174 Sarkozi, Nikola 159, 176 Sartr, an-Pol 214 Satrapi, Mardan 186 Savopulos, Dionisij 125 Seleni, Slobodan 71, 119 Simi, eljko 38, 39 Sinik, Tomas, Idir 118 Skok, Petar 171 Skot, Robert 250 Slapak, Boidar 125 Sokrat 196 Solenjicin, Aleksandar 211 Sontag, Suzan 230 Spilberg, Stiven 153 Srbljanovi, Biljana 16, 29 Staljin, Josif, Visarionovi,

Dugavili 69, 220 Stamboli, Ivan 56 Stefanovi, Karadi, Vuk 245 Stevanovi, Vidosav 71 Stipevi, Nika 39, 193 Strojan, Jelka 131 eres, Reza 108 eelj, Vojislav 20, 57, 65-67, 96, 157 irak, ak 54, 56, 65, 66 liman, Hajnrih 233 ubic, Jurij 233 T Taer, Margaret 66 Tai, Haim 103 Tadi, Boris 78, 103, 113, 114, 157, 176 Tadi, Ljubomir 114 Teodorakis, Mikis 107, 267 Teskens, Olivije 142 Tijani, Aleksandar 20, 48 Tirnani, Bogdan 16 Tito, Josip, Broz 17, 23, 32, 69, 71, 85, 179, 190, 191, 198, 207, 210, 243 Tjer, Adolf 138 Tokin, Boko 245 Tsitsanis, Vasilis 262

Hronospore II Svetlana Slapak

Index imena

278

279

U Udoviki, Danilo 166-169 Ugrei, Dubravka 16-18, 71 Ugrii, Sreten 42 V Vasovi, Mirjana 181 Vasovi-Mekina, Svetlana 46 Velmar, Jankovi, Svetlana 119 Vernan, an-Pjer 164, 165 Vest, Me 141 Vinaver, Stanislav 246 Vojnovi, Goran 167 Volter, Fransoa-Mari, Arue 173 Vonder, Stivi 116 Z Zogovi, Radovan 69 ari, Alfred 229 iek, Slavoj 17

Hronospore II Svetlana Slapak

280