Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a

Upotreba imaginacije i zalazak Zapada

Elemir Zola

PROGOVOR

SANJA + SANJANO = BUDUNOST

(M ag i ma i mag i nac iju)

ANJAO SAM JEDNOM DA SAM SAN. Ne sanja, nego sanjano. Bio sam radnja, proces, nit koja proima mene koji sanjam da sam in, a ne uesnik, da sam dogaaj, a ne sudionik. Nisam bio lik, ali sam imao oblik. Nisam bio bie, ali sam bio stvaran. Moglo bi se rei da sam ponajvie bio situacija. Ja sam se odigravao. Bio sam ispunjenje, strujanje, ista akcija. Bio sam vidan, ali nevidljiv. Bio sam zvuk, ali beujan. Bio sam tik pored, ali nedodirljiv. Sve se u meni kretalo, iz jednog mog kraja od mene odlazilo, na drugom mom kraju u mene uviralo. I nekako je sve bilo tako neprirodno obino. Tako zauujue, ak zastraujue, jednostavno. Toliko sam postao san da sam poeo da liim na javu. Bio sam javan san: java sebe. Mogao sam da itam misli, da prolazim kroz materiju, da oslukujem bat srca. Nita od toga nisam inio. Mogao sam da vladam, da usmjeravam, da odreujem, da diktiram. Nita od toga nisam inio. Preputao sam to sanjau kao iluziju stvarnosti, kao varku jave. Znao sam da sam istina, a i to da u sebi, svakoga trenutka, sadravam sopstvenu suprotnost. Bio sam izvan relacija polarnosti, izvan svih vidova bijelog i crnog. Bio sam ak i izvan sebe, izvan sanjanog, kao potvrda vlastite ispunjenosti.

Doputao sam sanjau da me loe tumai, povrno razumije, da ne uspijeva da me obujmi, da u mene uroni. Niim nisam remetio njegovu jalovost. Nikakvim znakom nisam ga upuivao da nema puta ka meni, jer ako jednim poe, drugim je dalje od mene. Svuda prisutnog, mogao me primiti na svakom koraku, na svakom zavijutku, svakoj istini. Ne bude li me vidio svud, uzalud je traio. Uzalud se budio. I ponovo zaspivao. Ne bude li me vidio, u snu se nee sjetiti jave, na javi sna. Nee znati da sam sa obje strane njegovog daha, da sam njegov omota i njegova nutrina. Ali ako sanja odsanja svoju samstinu, odstrani mahovinu s mozga i kale iz due, tad e se, prvi put, sjediniti sa mnom, sa sanjanim; tad e shvatiti da uistinu sna i nema, da je to samo puka opsjena, privid i varka. Jer, kao to je sanja traio istinu sna, tako je sanjano tragalo za istinskim sanjaem. Jedino proeti jedno drugim, bez mogunosti i potrebe da prepoznaju ta je ije, ko odakle dolazi i u ta uvire, sanja i sanjano ive istinsku spoznaju probuenosti. Samo budan sanja /probuen sanjanim, a ne javom/ moe neogranieno i bezbolno da ponire u uske zaumne lavirinte sanjanog i da kroz njih prolazi kao kroz iroke bulevare emanirajue svjetkosti. Tek tad kroz njega moe da struji spoznaja da je sve san kojeg nigdje nema.

8 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

DUAN KAN

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a

ZNAENJE REI
Metazika se skriva u reima poput srca zove, kao sr u kostima. Paljivo preispitivanje rei imaginacija ili rei fantazija trebalo bi da nas naui neemu o metazikom i kosmikom statusu onoga to bi se moglo denisati kao sposobnost predstavljanja slika u duhu. Slika (image) i imaginacija imaju isti koren kao i imitacija. No, koren im izgleda da ne postoji u latinskom, pa e biti da su te rei nastale dodavanjem preksa in korenu mi onom istom koji stoji u osnovi takvih rei grkog porekla kao to su mimic ili mimetic. To nas vraa natrag na indoevropski koren mei, koji mora da je oznaavao sve ono promenljivo ili nepostojano to je u stanju da privue i zadri ljudsku panju. Iz njega proistie maja u sanskrtu veno-promenljiva, zavodljiva, hipnotiua igra pojavnih oblika, i mein, obmana iz starog visokonemakog. Uz dodatak zubnog suksa, izgleda da mei, ukazuje na ideju neke magine spone, odatle na sanskrtu mithra, magija prijateljstva. Dodavanjem grlenog suksa, mei kao da nagovetava ideju neega to prolee i isezava u trenu poput oblaka (maeya na jeziku Aveste), ili isprekidanog svetla u latinskom imamo micare svetlucati, u persijskom mozheh, trepavica, na ruskom ma_k svetionik. Ruski glagol ma_ at_ znai namignuti, signalizirati, prevariti. Izmeu sveta svetlosti i sveta zvuka postoji paralelizam, pa tako mei oznaava onu vrstu zvukova koji se mogu uporediti sa isprekidanim svetlom, kao to je njitanje konja odatle na sanskritu mimati, na grkom mimizo. Ispitivanje rei fantazija daje iste rezultate. Indoevropsku koren je bha, to znai svetlo i vizija, ali i zvuk i bajalica, urok. Od njega se izvode engleske rei fable (bajka), fame (slava), i fate (sudbina). U albanskom, od njega vodi poreklo benj: izneti na svetlo, uiniti, napraviti, to je upravo onaj opseg znaenja koji odgovara onome kod rei maya. U grkom pored fantazije, ovaj koren stvara rei fantom i fajnomenon. Oko ideje imaginacije stiu se ideje neega promenjivog i opinjavajueg kao to je isprekidano svetlo ili podrhtavajui zvuk ili neka magnetski privlana re, ideja udotvorog stvaranja ili vetine, varanja, obmane i, najzad opta ideja pojavne stvarnosti kao takve. Izvan indoevropskog podruja dovoljno e biti da se navede hebrejska re ietzer, koja znai imaginacija, obmana, informacija i priroda.

METAFIZIKI STATUS IMAGINACIJE U VEDANTI

Tradicionalne metazike kosmologije objanjavaju, koordiniraju i sabiraju u jednu harmoninu celinu ideje koje se u jezicima podrazumevaju. Kada govorimo, mi i mimo nae volje implicitno iskazujemo tradicionalne istine. U Vedanti imaginacija je sposobnost koja odgovara onom uobliujuem tananom, netelesnom nivou manifestovanja. Makro-kosmiki, ona odgovara istim oblicima, arhetipovima prirode, idejama svih moguih vrsta onome to se takoe naziva i kosmikom imaginacijom. Privlanost koja postoji izmeu fantazmatskog sveta snova i sfere prirodnih oblika otvara prostor beskrajnim meditacijama i otkrovenjima. Ljude pokreu snovi, predstave koje ih progone, irealne slike to oduzimaju duh - rei koje izgovaraju, dela koja ine odreena su njihovom imaginacijom. Idealne forme minerala, biljaka i ivotinja na isti nain oblikuju pojedinane lanove vrste. Svaka semenka rue sadri san, bestelesnu predstavu rue u punom cvatu. Nasluujemo da je taj san ono to navodi ruine pupoljke da se lagano otvore ili njene zelene listove da neno propupe na stabljici. Onog dana kada ponemo da slutimo nevidljive snove koji stenje, semena, tela i duhove svud oko nas vode njihovim sudbinskim putevima, uinjen je prvi korak na stazi koja vodi mudrosti. Da bismo to postigli, trebalo bi da meditiramo o predstavama koje nosimo u sebi: trebalo bi da postanemo svesni toga na koji nas nain one neprekidno navode da mislimo odreene misli ili da inimo odreene gestove. Ova vrsta uvida moe se preneti na svekolike naine postojanja, ak i na onaj proces kojima sa neive stvari oblikuju prema predstavi sopstvenog arhetipa. Vedanta nas poziva da meditiramo o znaenju dve injenice da predstave potiu od svetla i da tokom sna nikakvo svetlo izvana ne ulazi u telo. Koje je to onda svetlo, koje stvara oblike to ih viamo u snovima? Brinadaranyaka upanisada (IV,III) objanjava da je meusvet snova osvetljen samim intelektom, samorasvetljujuom istinom; upravo je tanana esencija luminoznosti ona ista blistavost (jyotih) to to ocrtava predstave sna. Svetlo istine odraava se i prelama u tom svetu snova nestvarnom jasnoom nadolazeeg sumraka, a ne sirovim, zaslepljujuim bljeskom podneva. Kao svetlost intelekta, istina se odraava i prelama u toj sivoj i zlatnoj luminescenciji usnule due (jivatma), makrokosmiki ona oblikuje tkivo zlatnog embriona (hiranyagarbha) ili boansko svetskog jajeta (Brahmanda) sferu arhetipova, kosmike imaginacije u kojoj je sadrana mogunost postajanja svekolikih stvorenja, kao to due sadre svoja svoja tela kao
STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004.

|9

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a to semenski oblik rue sadri materijalni cvet. Oblici sadre otisak koji ostavljaju na materiji, san sadri onaj akt koji sam sugerie. Predstave, oblici, snovi su peati, materija je vosak. Oni su stalno mogui, ivotvorni, dok njihove inkarnacije predstavljaju njihovu prolaznu, na smrt osuenu, pojavnost. Prozirni sumrak sveta iste imaginacije, odraz i prelamanje istine, opinjava nas i tanano zavodi, stvarajui maju, obmanjujui mimezu , odraz i prelamanje onoga to je iznad svih oblika, iznad svih predstava. Velika obmana opipljivog sveta sadrana je u svojoj klici ili jajetu ili prototipu svetu imaginacije u kojem gruba bljetavost dana biva proiena do iste blistavosti, a prodirua, unitavajua vatra ovog sveta postaje kvintesencija toplote. Plamen koji tinja ari se u vatrene rei, izbijajui u neodmerenim gestovima uarena lava koja u utrobi zemlje oblikuje i sabija glatki zeleni plamen bazalta, sve te zemaljske vatre predstavljaju otiske toplote sveta snova u razliitim vrstama materije. Postojani oblici, modeli ustrog gesta, sjajnog kamena, same vatre razotkrivaju se, oslikavaju u kosmikoj imaginaciji i u proienom imaginativnom duhu. Ali ak i ti modeli, ma koliko inae bili trajni u odnosu na svoje zemaljske inkarnacije, nisu nita do obmana, budui da su vezani za jedan kosmiki ciklus obmana u odnosu na venost, na odsustvo svih oblika; i mudrost koju oni daruju manje je vrijedna od iskustava ieznua u apsolutnom, u izvoritu svog svetla. U drugoj kosmikoj fazi predhodne metafore mogu se dalje razviti: za led se kae da se topi, vode vremena poinju da teku u besprostornoj tmini. Jedan treptaj odzvanja kroz no bivstvovanja prve pukotine u ledu najavljuju odmrzavanje. Stidljivi purpur prve ljubiice lelujavi nagovetaj svetla koji se iri crninom noi pred zoru sve to priziva naem seanju ovu kosmiku fazu. Nagovetava je svako jutro prvim aptajima i cvrkutom u tami prvim oklevajuim priguenim ritmovima, razlivenim obrisima senki koje se polako pomaljaju; suprotnosti jo nisu razdvojene, sanjivi ovek i pospana priroda stopljeni su u jednoj nerazluivoj supstanci na persijskom je nazivaju asom vuka i ovce. Ljudska dua kao da se neno uliva i izliva iz nejasnih prirodnih oblika telo sveta je u zlatnom stanju zametka, njegove sutine se slute u saivljavanju bez ralanjivanja, dok zadubljeni promatramo nejasni, rosom prekriveni svet utonuo u maglovitost zore i sebe u njemu, polusnene, kako se lagano odvijamo, razmotavamo se iz vlano tamne peine svog srca moemo naslutiti prostor jo u samom sebi, zamotan i usnuo u sutom vremenu. Tiha, nepristupana, najdulja istina, gola zapitanost ta? rtvuje se sada ispoljava se sada da bi obmana materijalnog sveta mogla izai na svetlost dana u postojanje. Tiina je rtvovana zvuku i konano rezonirajuim vidljivim oblicima smisao reima, a rei konano opipljivim stvarima. Sada smo u stanju da metaziki osmislimo povezanost rei imaginacija i fantazija sa njitanjem i svetlucanjem, sa prirodom i obmanom.

KOSMOGONIJSKI STATUS
Imaginacija je sredinja preaga onih lestvica koje vode od svetovnih pojava do njihovog izvora. Umesto sa lestvicama, moemo je uporediti sa postepenim rastenjem ili razvojem. Moemo govoriti o kosmologiji u terminima kosmogonije. I statiki i dinamiki referentni okviri predstavljaju govorne gure za neto to kavez ljudskih kategorija nije u stanju da obuhvati. Kosmogonija Vedante govori o poetku poetaka u terminima bezoblija, potpune tiine, krajnje tame, zamrznutog snevanja ili preiskonskog leda. Od matematike moe pozajmiti metaforu Jednosti, one Jedinstvenosti koja postoji pre brojanja u kojoj su svi brojevi ve implicitno prisutni. Iz gramatike moemo uzeti metaforu upitne zamenice ta? Zaista, ta moe biti poetak vremena kada nita u vremenu na moe proizvesti vreme i nita se izvan vremena ne moe postaviti u vreme? Poetak vremena ne moe biti u vremenu i re poetak gubi svoj smisao izvan vremena. Mogu se upotrebiti i ivopisnija poreenja: majina utroba, peina, zimska kratkodnevnica kosmosa.

DUHOVNI STATUS
Kada vedska kosmogonija dostigne svoju petu fazu, zvezda zornjaa ve blista na nebu, nai snovi dostiu vrhunac, kosmiko jaje se razbija pod prolenom ravnodnevnicom kosmosa. Sad skriveni su ono najdublje srce, krajnja istina, ona neizreciva sr. Uskoro e nas zaslepiti sirovi blesak dana, zagluie nas gruba larma ivota uareno podnevno sunce izbrisae ednu blistavost sveta snova u kojoj moemo razaznati idealne oblike predstava onoga to nam se sad ruga svojom prolaznou i gui nas svojom surovom intentzivnou. Zato traimo zaklon, izlaz i nain da se sklonimo od bleska i buke. Iskradamo se i povlaimo u hlad svetog gaja, peine ili hrama. Tu, u njihovom priguenom polumraku, moemo prizvati slike, seni koje su podarile ivot zaslepljujuem blesku koji smo ostavili napolju. Moda nam ak i uspe da, s one strane tih istih oblika, naslutimo krajnju tiinu koja im je predhodila i koja lei u osnovi svega to ivi.

10 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a Da uplovimo u taj doivljaj izbavljenja pomoi e nam san, i on e biti postavljen na istini gaja, na peinskom platou ili oko oltara u hramu. Prethodie mu odbacivanje svih seanja na spoljani svet zavrie se u nijemoj sabranosti. Na kraju, ostavivi za sobom sve oblike, uskliknut emo sa Prosperom (Bura, 4.1): Ko nesutastveno Tkivo te vizije, tako e i kule Visoke i divni dvorci i sveani Hramovi i sama lopta zemljina I sve na njoj, nestati ko ova Iezla, nestvarna povorka i nee Za sobom nikakav ostaviti trag. Mi smo graa od koje se prave Snovi i na mali ivot snom je Zaokruen Da bismo se vratili Izvoru, jedinstvu, da bismo postali nalik dragulju, kristalu, poput leda, istiniti, mi stvaramo liturgiju krajnji i izvorni, vrhunski i primarni oblik umetnosti, ija je uloga da prikae san sveta kako se pretapa u istinu kao nita drugo do simbol istine. Vrhunac liturgije je rtvovanje stravina, potresna alegorija naeg povlaenja iz ovog sveta u jedinstvo. Poput zamirueg brujanja zvona, poslednji grcaj rtve raskriljuje vrata ka istini, ka istoi koja je rtvovana ivotu, venosti koja je razapeta na krstu vremena. Prolaz koji vodi do tog ieznua je liturgijski svet snova (i, u manjoj meri, svih umetnosti). Oni koji se nakon iskustva ieznua vrate svakodnevnom postojanju, vie nisu ono to su bili; ponovno roeni, oni irom otvorenih oiju prolaze kroz udnu gomilu meseara to zakruje gradske ulice. Oni su videli zemlju kako se vraa u polutamu svojih moguih oblika i kao se zatim uvija, poput uvijenog svitka sadanjeg kosmikog ciklusa kojeg, kroz zvezdani svod venosti, pronosi aneo na vizantijskoj kripti Kahrija damije u Istanbulu. Kao snove, obmane i kule u vazduhu, tako mudri, upueni u Vedantu, vide ovaj opipljivi univerzum, kae Gaudapada Karika (31). Put mudrih vodi od prostora ka vremenu, od opipljivih stvari ka nematerijalnim arhetipovima i na njegovom kraju sve besede zamiru podrhtavajui u zebnji pred praiskonskim pitanjem ta? A kad se pitanje postavi s pravilnom intonacijom, cepa se obojeni veo imaginacije i sve to ostaje je golo bivstvo, znanje i blaenstvo. vjetaj venosti, ali i duhovne smrti. Na njoj sve poiva. Tokom aktivnog ivota ona oblikuje predstave putem poruka koje prima iz ula. Kada se ne bavi time, moe se okrenuti unutra, izvoru svoje svetlosti ili se, pak, zamajavati predstavama koje je pohranila u seanje, ne zato da bi dola do znanja, ve radi predstava samih. Ova dva stava odreuju s jedne strane, nadahnutu viziju, a, s druge, sanjarenje. Prvo vodi najviem cilju, drugo duhovnom propadanju. Sanjarenje je tetno ak (i pogotovo) onda kada se pretvara da se samo nevino poigrava sa predstavama. Predstave su idoli, one vre uticaj. Duh se ne bi uputao u besciljno matanje da se ne osea namamljen, uljuljkan u jedno polubudno stanje. Ali to stanje predstavlja prvi korak u greh i ba one sanjarije koje izgledaju najnaivnije, zavode utoliko delotvornije. Iz njih proishodi trostruko zlo, jer ne samo da dovode do duhovne smrti, ve zagauju i snove, u kojima se odraavaju kao u iskrivljenom ogledalu, te utiu najzad na ekasnost u svakodnevnom ivotu. Matarije nas prilepljuju za spoljani svet i u isto vreme nas ine nesposobnim za svakodnevne zemaljske poslove one nas izlau svakoj nagonskoj sili koja vreba, podstiui istovremeno stidljivost i neodlunost. Sanjalice je neosetljiv, samozadovoljan, prezauzet sobom, stidljiv, neodluan, nesposoban za munjevite reakcije i bre procene. Nikakvo se istinsko saoseanje prema drugima ili svetu ne moe oekivati od sanjalice. Njemu ne samo da nedostaje moralni oseaj, ve i poetski uvid koji ovome prethodi i podaruje mu ivot; Kits nas u Padu Hiperiona (The Fall of Hyperion) podsea da Pesnik i sanjalica su razliiti, Opreni, iste suprotnosti, antipodi, Jedan na svet izliva melem Drugi ga razdrauje. Imaginativne misli dolaze ruku pod ruku, u parovima ili naizmenino, nadopunjujui se uzajamnim jemstvom nasuprot tome, samotne fantazije, kako je primjetio Emerson u Merlinu II, nemaju naslednike koji bi zaplaili la ili odrali istinu u ivotu. Sanjalica ne primjeuje zlo kojem pomae da se usadi i, malo po malo, potpuno zaboravlja da je sasvim moguno odravati svoj um jasnim i istim, da rasiavanje besciljnih, lutajuih slika podaruje oseaj oslobaanja, donosi oseanje smirene sigurnosti daleko iznad kukavne naslade sanjarenja. I najmanje ulaganje volje zahteva od okorelog sanjalice ogroman napor: najnedostojnije navike njemu izgledaju neiskorenjive, a i najmanja iskuenja neodoljiiva.
STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004.

TAMNA STRANA IMAGINACIJE

Imaginacija je zemljouz izmeu ivota i ieznua, noi i dana, obmane i istine. Njena polutama moe biti prvi nago-

| 11

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a Kada Milton prikazuje kako Sotona zavodi Evu, on sanjarenje ini uvodom u Pad (Izgubljeni raj, IV, 800): Ko abac zgrabljen, kraj Evina uha, Pokuavaju avolskom svojom vetinom da Dotakne Organe njene uobrazilje, i s njima da iskuje Obmane kakve mu se prohte, privienja i snove. Sve tradicije su upozoravale protiv sanjarenja. kontrolu nad telom. Ono to mogu uiniti snage zla, moe se postii i u slubi dobra. Utiskivanjem odreenih slika u duh, bolesno telo moe se izleiti, vebanjem imaginacije na odreene naine koje su nam ostavile religijske tradicije moe se dostii i onaj najvii cilj: izbavljenje. Trebali bismo da otponemo tako to emo posmatrati do koje mjere je imaginacija u stanju da utie na nae stavove i sposobnosti. Pogledajte ovjeka koji se sputa niz strminu i neravnu padinu, kako oprezno bira put, korak po korak, oiju prikovanih za varljivi kamen, za klizavu vlagu sa svim ulima na oprezu, napetih miia. Jedan tanki tap sve to menja iz korena. Sada taj ovek bodro juri niz put, ushien, nezaokupljen samim sobom. On zapravo jedva da se i slui tapom i zaista, ono to ga vodi tako pouzdano izgleda da je tek povremeni juk tapa u vazduhu; sam oseaj da ga dri u ruci stvorio je u njemu jednu novu predstavu o sebi, potapalicu na koju se moe osloniti, treu nogu ili produenu ruku. Vebanje imaginacije ne sastoji se samo u tome da se sopstvenom umu ili drugim ljudima izdaju nareenja. Najvei rezultati postiu se neusmerenou. Kada hipnotizer eli da promjeni poloaj kamena u bubregu on ne pokuava da utee na oseaj i predstavu koju netko moe imati o sopstvenom bubregu, ve navodi hipnotisanog pacijenta da zamisli da jede neko teko, obilno, masno jelo. Kada zubar eli da izvadi zub hemoliaru, ona nee pokuavati da sprei krvarenje menjajui pod hipnozom zamiljenu sliku koju pacijent ima o sopstvenim desnima, ve e ga navesti da zamisli da u ustima dri pare leda i tada e se kapilarni krvni sudovi stegnuti. Izvesne borilake vetine Dalekog Istoka zasnivaju se na ispravnoj upotrebi imaginacije. kole boksa i maevanja koje potiu iz taoistikih i budistikih manastira smatraju snagu miia sekundarnom, pa ak i ometajuom. Vrednost ovih tehnika za samoodbranu je sporedna i trebalo bi je zapravo zanemariti. One maevaoca mogu uiniti nepobedivim, ali njihovo idealno oruje je lepeza. Savreni stav za tai qi quan simbolizuje oveka koji je mikrokosmos. tovie, astrolab. U nekoj tradicionalnoj civilizaciji uitelju bi bilo dovoljno da ueniku kae da zamisli da je Univerzum. Istog trenutka uenikova teina spustila bi se u donji deo stomaka. Njegova imaginacije predstavila bi protok energije koji iz sredita zemlje kroz stopala iklja navie kroz njegovo telo u snanom mlazu. Pria se da su rimski vojnici, pripremajui se za bitku, kroz stopala putali koren u zemlju. Sopstveni pojas treba zamisliti kao luk

VEBANJE IMAGINACIJE
Kada je um stekao naviku da se na sanjarije obruava poput munje i kada, kao posledica toga, stanje preputanja i smirenosti postaje uobiajeno, imaginacija se zaogre svojim najsjajnijim bojama, obogauje iskustvo poreenjima, postavlja se u samo srce stvari, dodiruje njihov arhetip i onda kada duh zaeli da se vine iznad zemaljske stvarnosti, ona to uzdizanje ini vidljivim, grakim, plastinim iznad svega to se moe videti i osetiti u svakodnevnom ivotu. Kada je obavljen preliminarni posao uklanjanja sanjarije, kada se iskuse prvi nagovetaji stvarnog i istinskog imaginativnog ivota, tada postaje moguno otpoeti s vebanjem te sposobnosti, pretvarajui je u najmonije oruje duhovne borbe, u izvor intelektualne moi. Meutim, opasno je pokuati tako neto pre vremena. Dobar uvod u vebanje imaginacije predstavlja postojano posmatranje njene uloge u ivotu. Bolesti koje oslobaaju izuzetne koliine imaginatvne energije mogu nas mnogo emu nauiti. Tokom histerinih napada um je iskrivljen obmanama koje nisu u potpunosti neeljene i koje telu omoguavaju da izvodi najneverovatnija savijanja i akrobacije miii i zglobovi posluni su poput savrenog instrumenta, stvarajui svaki traeni simptom svih moguih vrsta bolesti, prikazujui ak i besprekorne lane trudnoe. Zadobija se takoe i sposobnost opsesivnog, zapanjujue brzog ritma govora. Tokom svojih napada slabani manijak moe da se nosi sa najboljim atletom njegova imaginacija izmenila je njegovu predstavu sveta, crpei iz novih izvora energije, usmeravajui ih u nasilje nestiano onim oseanjem za granice i razmere koje ide uz uobiajenu predstavu o sopstvenoj situaciji i mogunostima koje ona nudi. Imaginacija se moe pojaati do one toke na kojoj postaje halucinacija ili histerina obmana. Vrhunac je opsednutost kada se pojavljuju sile koje prevazilaze ak i potpunu

12 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a koji tu energiju poput strele odapinje kroz gornji deo tela u prste i van, do krajnjih granica prostora. Tada e nai pokreti teiti da obrazuju krugove. Postajemo savreno postojana osovina, kosmika osa, a stub energije koji nadire kroz nae telo kovitla u njemu poput vrtloga. Nita ne zameramo neprijatelju koji nam se pribliava, zamiljajui ga kao zabludelo stvorenje koje bes liava mira i ravnotee trebalo bi da osetimo nagon milosra, da neprijatelju pomognemo da ue u kovitlajui spiralni zagrljaj rotirajueg Univerzuma koji smo mi sami povlaei ga ka jedinstvenoj stabilnosti i miru nae kime koja je kosmika planina, osovina koja spaja Polarnu zvezdu sa Junim krstom. Moemo se takoe vebati u zamiljanju da nam spojeni kaiprst i palac stvaraju jedan elini prsten - dokle god se ta slika jasno odraava u naoj svesti, niko ih na silu ne moe razdvojiti. Samo adept u tome moe uspeti: on bi savio prst poput srpa i napravio jedan vrlo brz pokret kao da e odjednom probiti prsten to bi poremetilo mentalnu sliku i prsti bi se razdvojili. Podvizi koji su uobiajeni pod dejstvom hipnoze, kao npr. da se od sopstvenog tela stvori nesavitljiva prava linija, tako da se samo stopala i glava oslanjaju na dve razmaknute stolice, isto tako se mogu izvesti i pod samohipnozom. Ispruena ruka postaje nesavitljiva ako se zamisli kao gvozdena ipka ili crevo za polivanje bate kroz koje voda prolazi pod velikim pritiskom. I kada se usredsredimo na gornji deo ruke, nee uspeti nikakav pokuaj da se ruka silom spusti. Obrnuto se deava kada se usredsredimo na donji deo ruke. Tehnike tai qi quan-a mogu se smatrati pogodnim komentarom za neke od najteih odlomaka iz Jevanelja. Uini svoje telo laganim, a ipak ukorenjenim u suprotne polove neba, zatim se predaj, prepusti se s ljubavlju svojim protivnicima. Privuci ih k sebi svojim krunim kretanjem. Jedan je majstor tai qi-a jedanput poverio svoju neverovatnu tajnu: uloiti u gubitak, prihvatajui poraz, praznei svoje ja od ponosa, strepnje, od svega to spreava slobodnu upotrebu imaginacije. Ostavi jedino duh, ono to pokree imaginaciju. Posmatraj sebe kao kosmos, kao neposrednog boijeg potomka. Okretanje drugog obraza lako bi, u stvari, moglo predstavljati onaj munjeviti, vodenom viru nalik, okret iskusnog majstora tai qi-a. Na Zapadu je, u manastirima dominikanskog reda, prema nizu poza to se pripisuju Sv. Dominiku, razvijena jedna vrsta gimnastike koja je poput one ne kojoj se zasniva tai qi quan zamiljena za razvijanje imaginacije. Svi metodi vebanja svoj vrhunac dostiu u umetnosti nasluivanja iza uobiajenih dogaaja u ivotu, jedne podrke koja nije od ovog sveta, a koja se pojavljuje tek onda kada se oslobodimo svih predstava o samima sebi. Tada kroz ivot klizimo bez napora. Razvijaju se unutarnje snage ne nae sopstvene, ve nama poverene.

IMAGINACIJA I LJUDSKE ZAJEDNICE

I ivot ljudskih zajednica zavisi od imaginacije. Uzmite, na primer, jedan grad koji kipti od ivota. Zadivljeni smo redovima visokih dostojanstvenih zgrada izraenih od granitnih i mermernih blokova izvaenih iz planinskih kamenoloma ili od nebrojenih precizno uglavljenih kamenova divimo se irokim ravnomerno poploanim ulicama to se meusobno ukrtaju poput linija na dlanu, u kojima cvetaju poslovi uivamo posmatrajui stanovnike, svakoga sa svojim poslom u radnjama, mlinovima, uredima, kolama, svi nalik jedan drugome, a ipak svaki od njih poseban, jedinstven. A taj velianstveni prizor reda i stabilnosti satkan je od najtananije pree snova. Senke arhetipova sve to uokviruju i ni jednog trenutka ne prestaju da dre na okupu. Prisustvo vladajuih snova potvruje vidljive zaloge ak i usred zakrenih trgova na statue heroja, kipove lavova i orlova, grifona ili himera i na bronzane table to vise na zidovima urezane su magine ari tih snova, a njihovi amblemi bojom su utisnuti i u tkaninu i sada su uzdignute zastave to vijore ne vetru. U odreenim prilikama ljudi padaju u trans i ukazuje im se san koji upravlja njihovim gradom. On se odigrava na nekom uzdignutom mestu gde likovi iz sveta imaginacije ine uzviene gestove, izgovaraju rei od velike vanosti, osloboene od praktine svrhe rei svete, simboline.. svako se podsea da san uliva stvarnost u ono to se smatra stvarnim. Mudraci su to veoma dobro znali. Oni su bdeli nad snom koji potkrepljuje i upravlja imaginaciju graana, snom koji grad zbija i uvruje. Poto im je sve to dobro poznato, oni su stalno na oprezu. Znaju da bi sve propalo ako bi ikad neki neprijateljski urok razulario matarije. Ukoliko umesto sna o harmoniji, umesto grada koji se ugleda na ljudsko telo, gde svaki deo ispunjava svoj zadatak, ili na nebo gde svaka zvezda kree svojom odreenom putanjom ukoliko bi umesto takvih snova razularena fantazija pristala uz neko divlje karnevalsko snovienje, radosno se preputajui urnebesu, ukoliko bi se, u toku dana, u razgovoru zauli njihovi slogani, prizivali bi ih neki novi udni gestovi. ovek upuen u nauk imaginacije naslutio bi tada nagovetaj katastrofe. Video bi grad kako se ljulja iz temelja, kako i sam granit i mermer njegovih palata samo to nije popucao i pretvorio se u gomilu praine, ravne plonike njegovih ulica koji tek to se nisu prolomili otkrivajui ispod sebe golu zemlju, gde duh vatre vreba iz potaje, spreman da sune uz dostojanstvene fasade sile i mira. Sve to postaje zaista fatalno onda kada se dopusti da se neobuzdano razmau bolesti imaginacije; potencijalni nosioci propasti, ljudi skloni nestabilnim, hirovitim fantazijama uvek su tu nadohvat ruke,
STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004.

| 13

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a a ti bi radije, Pa ma i sami patili zbog tog, Videli neslonom ruljom zakrene Ulice, nego to gledaju nae Zanatlije kako pevaju u radnjama Svojim i mirno poslu sleduju. Kao to se kae u Koriolanu (IV, 6). Teko monima koji nisu pastiri snova. Skiptar donosi poslunost u toku dana jedino ukoliko pastirski tap vodi stada snova u gluvo doba noi. Zbog toga su drevni vladari ugoavali pesnike i drali na oku dvorske lude. U jednom komadu arlsa Viljemsa, bog izgovara rei kletve, to otkrivaju sutinu boanskih kazni namenjenih ljudskim zajednicama: ujte, slike izlaze van! Jedanput, u svakom vremenu jednom, Kad duhovi ljudski pobesne, ja oslobodim slike, sve idole trga, hrama i pijace, sablasne slike, to im milost ljubavi moje nedostaje. uveni Ardasirski testament poduava mudrosti koja paljivo prati i najmanje nesklade u ljudskim predstavama. Meu savremenim tekstovima teko da ima iega to je po ovom pitanju pounije od romana Bendamina Dizraelija. Sledei dijalog iz Koningsbija (Coningsby) predstavlja dobru hranu za meditaciju. On daje klju za istorijska previranja. - Ja mislimda ne postoji ni jedna greka koje je toliko vulgarna kao verovanje da do revolucija dolazi usled ekonomskih kriza. One bez sumnje, esto dolaze kao povod; retko kad one predstavljaju uzrok katastrofe. Ja, na primer, ne znam nijedan period kada je ziko blagostanje bilo rairenije u Engleskoj nego 1640. godine. Engleska je imala umerenu populaciju, vrlo naprednu poljoprivredu, razvijenu trgovinu, pa ipak se nalazila ne pragu najveih i najeih promena koje ikada do sada doivela. - To je bio religiozni pokret. - Priznaj to: uzrok, dakle, nije bio ziki. Imaginacija Engleske ustala je protiv vlade. To, prema tome, dokazuje da kada se u nekom narodu ta mo uzburka, on e rtvovati ak i ziko blagostanje da bi sledio njene podsticaje. Krv ljudskih zajednica je novac, koji predstavlja stvorenje imaginacije, jer njegova vrednost ne lei u sjaju metala ili u raznoraznim simbolima koji ga predstavljaju metalnom novcu, kreditnim pismima, novanicama.. kada je sveti rimski imperator ostao bez gotovine, Mesto je njegove probleme reio jednom idejom, papirnim novcem, i bljeskom imaginacije: zalog za novanice bila je mogunost iskoriavanja skrivenih bogatstava u zemlji. Izgleda da niko nije svatio da, kada se papirna moneta prihvati kao zalog vrednosti, imperator i ne mora da se trudi da iskopa ta blaga, koja jedino mogu kupiti papirnati novac koga ve ima koliko god mu treba. Novac je u sutini jedno obeanje da e se platiti njegova sutina je predstava onoga ko obeava i poverenje koje ona izaziva. Novani presti zasniva se na pretpostavkama koje izmiu obinim proraunima raunovoe. Razlika izmeu gotovine kojom banka trenutno raspolae i vrednosti obima njenih poslova dokazuje do koje se mere protee ta igra imaginacije. Banke su izvorno bile hramovi, koji su izdavali svoje talismane. Oni su postali kovani novac, ali su sauvali neto od vraeve medicinske vreice. Neodreena mogunost koju nudi novac predstavlja neto vie od proste saete informacije o trampama koje su eventualno mogue. Mesopotamski svetenici bankari ustanovili su odnos izmeu zlata i srebra na tano trinaest i po, to se slae sa 360, brojem dana koji je potreban zlatnom suncu da napravi krug oko sveta, podeljenim sa dvadeset etiri, to ini putanju srebrnog meseca. Vrednost se zasnivala ne arhetipovima ija je slika bila ugravirana na novcu. Kasnije, novac je izgubio svoje sidrite, napustio je luku simbolizma zarad nemirnih mora matarija i udljivih trnica. Viljem Lo (William Law) u XVIII, a Lord Kejnz u XIX veku pokazivali su koliko se daleko matarija moe rastegnuti. Zveckate svojim novcem i mislite da vam je u rukama neto opipljivo. No zveket je idola to to ujete, zvuci su to iz zemlje snova.

IMAGINACIJA I UPOTREBA SIMBOLA

Postojale su zajednice gde je sve ovo bilo ostvareno. U nekim plemenima koja su danas gotovo izumrla, pogotovo u Severnoj Americi, snovi su svima bili prevashodna briga. Osnovni cilj u ivotu bio je odsanjati svoj sredinji san, u kome se objavljuje natprirodni saveznik, arhetip sopstvenog postojanja. Nita drugo nije bilo vano. Stvari su zadobijale vrednost po tome to su bile zalog boanske posete. Novanik je jo uvek bio vreica sa medicinom novac, maija. Imaginacije se, nakon velikog iskustva u snu zasluenog po cenu velikih napora, patnje, prizivanja usredsreivala na likove obznanjene odozgo. ovek je postajao ivotinja ili oblak ili grom iz svog privatnog otkrovenja. Ta izvorna slika bila je njegov grb, rezbario ju je u drvetu i postavljao na pramac svoga broda, na vrh svoga obitavalita, tetovirao ju je na svom telu, urezivao na svoj bro i prsten, nosio je na glavi, pevao o njoj idui u borbu, oeku-

14 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a jui smrt. Pretvarao se u nju. On kao takav prestajao je da postoji. Prazno matanje bilo je nezamislivo, njegova imaginacija bila je sada gipka, oputena kao runi zglob maevaoca, jedan instrument spoznaje poput lekarevih prstiju. ivot bez vizije bio je najvea nesrea. I sve to se u takvom sluaju moglo uiniti bilo je da se zatrai pomo od nekoga ko je bio bolje sree, ko bi mogao dozvoliti da se uestvuje u njegovom snu. Najvei mudraci sanjali bi za ceo narod i javno izvodili svoje snove: pozorite je nastalo iz ovoga ina izvorne samilosti. U zapadnjakom vitetvu, u gralskom ciklusu, nalazimo drutvo u kojemu jedino sveti isposnici, koji ive izdvojeni od sveta, imaju pristup svetu otkrovenja. Oni koji ele da uestvuju u njihovim svetim snovima postaju lutajui vitezovi. Zapuuju se na put bez cilja, ali sa namerom da isprave svaku nepravdu na koju bi mogli da naiu. Kada bi osetili da su zaokruili svoj ciklus avantura, potraili bi isposnika i ispriali bi mu sve to se desilo. Isposnik je te dogaaje tumaio kao to bi vra tumaio snove. Za svaki dogaaj se ispostavljalo da predstavlja jedan simbol. Ser Tomas Malori prua nam mnoge primere ovakvog simbolikog preoblikovanja pomou kojeg su isposnici pretvarali viteka iskuenja u teofanijske snove. Ako je vitez naiao na neki zamak u posedu zlotvora i oslobodio u njemu zatoene nesrene dame isposnik bi to protumaio kao simbol Pustoenja pakla, Hristovog silaska u donji svet da bi oslobodio patrijarhe od okova smrti. Prisjeajui se, iznova preivljavajui u mati svoje podvige u takvom svetlu, vitez bi se oseao postajao bi nalik bogu. Ideja simbolikog ivota, slinog tapiseriji koje su izatkale boanske sile, u kojoj se kreemo nasluujui znaenja iza koincidencija, uei da nazremo upozorenja i poduke u svakodnevnim dogaajima, na Zapadu je izbledela i nestala. Ipak, velika poezija iznova razgara tu vatru s vremena na vreme, povraajui izgubljeni patos nezemaljskoga. Sigurno je da je vrhunac jednog takvog iskustva ivot u kojem je ovek u tolikoj meri osloboen od samog sebe da njegovo telo i dua postaju tek puki materijali simbolikog predstavljanja, danas gotovo neshvatljiv i nezamisliv. Teko je objasniti da je sutinu drevnih svetih obiaja predstavljala imaginativna slika u koju su ti obiaji po pretpostavci bili smeteni da drevna rtvovanja ili pijanke nisu bili udovoljavanje bogovima ili razmetanje pijanstvom, ve su predstavljali dokaz savrenog gospodarenja nad duom, gde se kroz sok ulazilo u teofanijski san. Ali kako objasniti da ovek koji se vraa iz jednog takvog krajnjeg iskustva ieznua moe odluiti da svoj ivot, s kojim se vie ne poistoveuje, upotrebi da bi odigrao jedan milosrdni igrokaz, jednu egzemplarnu predstavu nekog iskupljujueg mita? Spasilac je onaj ko celokupno svoje postojanje pretvori u pounu predstavu iji cilj nije da prui bogatstva ili prosperitet ili olakanje patnje ve da poui umetnosti umutarnjeg mira, zauzdavanja jalovog matanja, umetnosti prijanjanja imaginacijom u taj simbol krajnje istine to ga takav ivot otelovljuje i iznosi na videlo. Vrlo upadljiv primer takve ideje koju je Zapad nekada prihvatao jeste biblijski prorok Osija. Kada Gospod poe govoriti Osiji, ree gospod Osiji: Idi, oeni se kurvom i rodi kopilad, jer se zemlja prokurva odstupivi od Gospoda. Osija postaje olienje te alegorije, on uzima kurvu za enu, a arada dostie svoj vrhunac namernog sarkastinog uasa u trenutku kada stie sledea naredba: Idi, opet ljubi enu koju ljubi ljubavnik, a ona ini preljubu, kao to Gospod ljubi sinove Izrailjeve, a oni gledaju za tuim bogovima. Na tom stupnju sve se obavlja samo zato da bi se proroanstva ispunila. Jo jedan gotovo neizvodiv pedagoki podvig bio bi objasniti zapadnim ili pozapadnjaenim umovima da sa te duhovne visine ivot postaje san u snu. Znajui da sve ovisi o nekom snu, ak i opaanje, istinu vae ne traimo u njegovim formulacijama ili simbolima, ve te formulacije i simbole koristimo u slubi istine. Jedna sveta pria ispravno zamiljena, dobro urezana u nae svakodnevne meditacije omoguie da se uvidi krajnja istina bila to kosmogonija, ivot Spasitelja ili proroka, neka sveta tradicija to opstojava vekovima ili neki sveti rat, sveto obraivanje zemlje ili sveti lov, simbolika ljubav ili kakva preobraena vetina ili zanat. To su instrumenti: narator ili obznanjiva govori: uloi svoju imaginaciju, posveti svoju veru ovoj prii postii e osloboenje. Pusti neka ove predstave lagano natope tvoje svakodnevne misli, pusti ih da objasne ono to ti se deava, pusti neka ti se prikazuju u snovima, ne ostavljajui nimalo mesta praznim matarijama, ak sve do halucinacije i ponjee istinu. Istina je predmet prie, a ne pria sama za sebe. Pria je san. Ali to je san koji je istini blii od sna svakodnevnog postojanja, zabeleenog u javnim dokumentima, sa peatom i potpisom tri ili vie svedoka, kojeg svaki dobar advokat moe dovesti u sumnju dijalektikim vratolomijama svog zanata. Ne samo mudraci ve i iskusni svetovni ljudi ispredaju prie, ne zato da bi preneli neto to se zaista odigralo, to moe zanimati samo traare i advokate, ve imajui na umu ta bi se moglo desiti dui kada se zaplete u svoje implikacije i skrivene sugestije, kada postane natopljena slikama koje tu priu sainjavaju. Sutina i svrha prie, za praktine ljude kao to su sveti ljudi ili strunjaci za omaijavanje drutva, ne lei u potvrdi injenica, ve u onom to je ono u stanju da prizove u tananom snevakom telu ljudi. A to se tie opsene tvrdog injenikog dokaza on predstavlja najpraznijih od svih snova. Nedostian, a ako se i dostigne neupotrebljiv. Danas se svete anagoke prie poriu kao neproverljive od strane istih onih ljudi koje tvorci politikog imida i propagandisti svakodnevno obmanjuju, koji se daju zavesti (a da toga nisu ni svesni) ve
STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004.

| 15

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a savakanim sanjarijama koje im mediji ubrizgavaju u glave. Sanjarije kojim ih kljukaju oni nazivaju tvrdom stvarnou. to se istine tie, kako oni uopte mogu i poeleti da je spoznaju, kada nikada nisu ni bacili pogled u svet istinske imaginacije? Imaginacija u dananjem pozapadnjaenom svetu lei pod zabranom. No, nita trajno, nita zaista vredno ne moe iveti, a da nije ukorenjeno u svet imaginacije. Zla se ne mogu ukloniti ukoliko se njihov izvor ne razume. Kako je dolo do toga da je sanjarenje postalo priznato kao neto ispravno, pa ak i potovanja vredno? Odgovor na to moemo nai jedino ako se vratimo unazad i pratimo povest imaginacije na Zapadu od prehrianskih vremena pa do dananjih dana.. Atenagora opisuje jednu zloupotrebu koje se oigledno ne moe primeniti na pravu pagansku veru sanjarije naravno mogu preovladavati i iskoristiti svete kipove da bi prokrijumarile razne opsesije u um, ali su u 18. veku antihrianski autori jednako optuivali hrianske obrede za istu tu zloupotrebu. Prehrianski kultovi, pogotovo misterije, nauile su pravoverne tradicionalnoj upotrebi imaginacije, onoj istoj koju e preporuivati hrianski oci. Posveenika u misterije liturgija je poduavala da nazre arhetipske oblike i Platon e u svom Fedru o tom iskustvu govoriti kao o povratku onom stanju koje predhodi roenju - kada smo bili celoviti i nepodeljeni i kada nismo nita znali o zlima to nas ekaju i ne samo da smo bili svesni slika (phyasmata) u njihovoj ukupnosti kao i pojedinano, osloboeni od kretanja i preplavljeni blaenstvom, ve smo ih sopstvenim oima posmatrali u ozarenoj istoti. Najvee delo posveeno toj temi pripada poznatom periodu antikog sveta. To je Traktat o snovima koji je napisao Sinesije, koji e docnije, ne odriui se svoje vere u drevnu misterijsku religiju, postati hrianski biskup u Kireni. Njegov nauk nalazi se, zapravo, na nivou na kome postoji oigledno transcendentno jedinstvo svih religija. videti Boga svojim oima je blaeno iskustvo pisao je on (135d) ali svatiti ga imaginacijom spada u jo vii stupanj intuicije, jer je Duh koji pokree imaginaciju ulo nad ulima, sredita svake osetljivosti, prvobitno telo due. Njeno sedite nalazi se duboko unutra i iz njega on upravlja celim naim biem kao iz neke visoke kule Onaj ija je imaginacije bolesna, ne moe oekivati iste vizije. Mistika vizija nauie vas o tim bolestima imaginacije koje zamuuju njezino oko i ine je neprozirnom. I ona e vas pored toga nauiti to je moe proistiti i povratiti njenom prirodnom stanju i, najzad, kako ona postaje obuzeta bogom nakon to se proisti ritualima inicijacije . Pre nego to postane sposobna da odraava Boanstvo, ispravan ivot mora uiniti imaginaciju tananom, istei je od ispraznih matarija koje odvlae panju. Demoni imaju oblik slika i zaogru se predstavama dogaaja, poduavao je Sinesije, pozajmljujui svoju supstanciju od imaginacije. Oienje uklanja hladne, vlane sanjarije, vraa imaginaciju njenom toplom suvom stanju, u kojoj je sposobna za vizije i prorokovanje. ivotne patnje mogu se iskoristiti da privedu estitosti ulne udnje matarija - te e ih onaj tko se ozbiljno posvetio poslu oienja ak i pozdraviti kao dobrodole. Kada se dostigne stupanj bestraca, fantazija prestaje da stvara svoje slike i imaginacije preuzima svoj mistiki zadatak oblikovanja arhetipskih gura, a vitalni ar postaje vatrena koija koja e duu uzneti do nebeskih kapija. Jedno od takozvanih Haldejskih proroanstava, izreka drevne teozoje, kae: nee ostaviti nikakvog ostatka materije u ambisu. Slika jednim svojim delom pripada i svetu u svetlost zaodenutom.

IMAGINACIJA U RANOM HRIANSTVU

Hrianska tradicija nasledila je mudrost Propovednikovu. Tvoje srce pati od snova kao srce bremenite ene; ako nisu od Najviega, ne uzimaj ih k srcu svojemu. Sv. Jeronim je dobro upio jevrejski nauk, saet u jednom pasusu Talmuda (Joma 29a) u kome se kae da je sanjarenje gore i od samog greha, kao to je sunce opasnije kada je vazduh zasien isparenjima, kao to up sa siretom vie smrdi kada je napola pokriven nego kada je potpuno otkriven. Vizionarska upotreba imaginacije koja se sree u ranim hrianskim delima kao to je i Hermov Pastir ili sama Knjiga otkrovenja, podrazumeva drastino suzbijanje svih matarija. Klement Aleksandrijski (Stromata IV, XVIII) komentarie Hristovo upozorenje da je onaj tko pogleda enu s pohotom, ve poinio preljubu govorei: onaj ko tako gleda da se u njemu budi pohota, taj sanjari. I dalje, ko god umesto toga gleda lepo telo divei se milosti to mu je odozgo podario najvei od svih Umetnika, taj ne podlee sanjarenju, ve na duhovni nain koristi imaginaciju. Mnogi oevi tumaili su osudu idolopoklonstva kao neto to se odnosi na slike iz budnog sanjarenja. Atenagora Atinjanin bavi se u svojoj Molbi za hriane onim slikama koje promiu kroz duu, neke to potiu od materije, druge to iskrsavaju nezavisno, pruzrokovane ueem due u duhu materije i njenim meanjem sa njim, ne gledajui na nebeske stvari i njihovog Tvorca, ve nadole, na zemaljske stvari ta iracionalna i fantastina kretanja due dovode do praznih vizija uma, koji se bezumno povodi za idolima tada demoni to vladaju nad materijomzaposedaju misli i uzrokuju da prazne vizije pritiu u um kao da dolaze od idola i kipova .

16 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a Hrianska doktrina o uskrsnuu tela bila je znana prehrianskom svetu kao jedno trajno vizionarsko iskustvo.

IMAGINACIJA, ALHEMIJA I AROBNJATVO

Doktrina imaginacije je vrhunac svoje pronjenosti i jasnoe dostigla sa iranskom kolom iluminacionista (israqi). Tradicije koje idu od Avicene i Ibn Arabija do Sohravardija i Mola Sadre u potpunosti su dale odgovor na pitanje koje je proganjalo Sv. Pavla: da li je voznesenje do treeg neba bilo telesno ili se odigralo izvan tela? Na zapadu je, naprotiv, ovo pitanje bilo zapostavljeno. Samo su se teoloke doktrine, bavei se ovim vidom stvarnosti koja bi se mogla pripisati vatri to gori u paklu ili istilitu ili prirodom vaskrslih tela, pribliavale toj temi ne shvatajui, meutim, da se klju za to moe nai u doktrini o kosmikoj i ljudskoj imaginaciji. Potpuno poznavanje mistikih upotreba imaginacije koje sreemo kod mistika poput Riarda od Sv. Viktora ili Hildegarda fon Bingena, kod Dantea i Petrarke, ne nalazi teorijsku razradu koja bi mu odgovarala, barem ne u jasnom obliku. Umesto toga moemo je nai u turim i tajnovitim nagovetajima alhemiara. Od svih alhemijskih tekstova skoro je sasvim eksplicitno Pismo o lozofskoj vatri pripisano humanisti Pontanu, (Pontanus), koje je, meutim, prema nekim istraivaima mnogo starijeg datuma. Ono prua klju za sve alhemijske tekstove: Postani najpre apsolutno gospodar sopstvenih strasti, mana i sopstvenih misli, tada e zapaliti ili, bolje reeno, prii e sreditu vatre u svom srcu pomou svoje imaginacije; potrudi se da prvo oseti blagu toplinu, koja e postajati sve jaa i jaa. To e u poetku izgledati teko, taj e vam oseaj stalno izmicati, ali nastojte da ga uvrstite u svom srcu, prizovete, uveate, smanjite po svojoj volji. Stalno to pokuavajte. Steknite tu mo i zadobiete znanje o svetoj lozofskoj vatri. Tu je obelodanjeno skriveno znaenje ikona iz ciklusa Ilije, detaljnije su razraeni tedljivo sroeni opisi molitve srca oeva isihasta, kao i Sinesijevi nagovetaji. Alhemiari su sauvali ono shvatanje, koje se ne sree u zvaninoj zapadnoj metaizici, po kome postoji anitet izmeu sveta oblika, (arhetipova svih vrsta) i sveta ljudske imaginacije. Smatra se da su alhemiari radili upravo na tom nivou, a Rosarium philisophorum (objavljen u Frankfurtu 1550. god.) jezgrovito je to saeo: Posveti dunu panju, uveri se da su vrata zatvorena, tako da onaj tko unutra boravi ne moe utei tvoja imaginacija treba da prati prirodu. Stoga posmatraj u skladu s prirodom, ija se tela obnavljaju u utrobi zemlje, zamiljaj u skladu sa istinskom, a ne hirovitom imaginacijom (secundum veram et non fantasticam imaginationem). Paracelsus (u svom Paragranumu) insistira na povezanosti
STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004.

IMAGINACIJA I OCI
U svojoj borbi protiv sanjarenja pustinjski oci su razradili jednu sloenu strategiju. Svaki pokret due morao je biti pomno osmotren i one slike koje su se uporno nametale morale su biti rastavljene na svoje sastavne delove. Evagrije je, na primer, pouavao o tome kako izai na kraj sa obuzetou zlatom. Samo zlato, akao boiji dar, treba razlikovati od ideje zlata, a oboje treba odvojiti od gramzivosti za zlatom, koja e, kad se jednom izdvoji i izoluje, biti osuena da izbledi i nestane. Sirijski oci pouavali su o jednom postupku slinom taktici paranske konjice. S vremena na vreme treba pustiti slike da slobodno promiu, a onda iznenada navaliti na sopstveni um, zaskoivi ga nespremnog dok se preputa svojem omiljenom sanjarenju. Kada duevne vode jednom postanu mirne i iste, delni lete kae se u onom divnom poreenju sirijskog oca Simona, koje su moda itali rani su majstori. To poreenje predstavlja klju za znaenje leteih delna koje tako esto susreemo na freskama sa zidova katakombi. Blaenstvo je nagrada za duhovni rat, kao to je rekao Dionisije Aeropagita (De eccl.disc. 4,2,1): tajanstvene lepote boije, slatke iznad ljudskog poimanja, objavljuju se jedino duhovnim ljudima i zahtevaju da postojanim slikama budu predstavljene, slinim po obliku i vrlini. U tom tekstu izraz za sliku je ikona. U ovoj frazi lei seme sublimnog sveta sna vizantijskih ikona. Isti nagovetaj o lepotama metazikog sveta sna sree se u Ispovestima Sv.Avgustina (10,6), u jednom od njegovih lirskih izliva bogu: ta je to to ja volim kada volim Tebe? To nije ona lepota koju ula opaaju. Nije melodija raznolikih pojanja, niti slatki miris pupoljaka, niti je ukus mane, niti milovanje tela. Ne, nita od svega toga ja ne volim, moj Boe. Bez sumnje, meutim, ono to ja u Njemu volim jeste jedan odreeni miris, jedna odreena hrana, odreeni zagrljaj, koji se moe nai u meni. Moja dua vidi svetlo koje nije u prostoru, uje zvuke koji ne isezavaju u vremenu, osea miris ne prenesen vazduhom, kua hranu koja se ne kvari i koja nee istruleti.

| 17

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a istinske imaginacije sa istraivanjem prirode: onaj ko poznaje Mars, kae on, poznaje kvalitete gvoa, onaj tko poznaje sunce, zna sve o srcu, a alhemiar svata nevidljive povezujue elemente pomou proiene imaginacije koja je u stanju da svoje predstave skoncentrie na nain na koji se voda stvrdnjava u led. U nekim svojim odlomcima Paracelzus govori o ledenicama slika odapetim u mentalnu sferu drugih ljudi, s dobrim ili loim ciljem. Ja ne moram svoje oko okretati rukom, kae on u pravcu u kojem elim da gledam, jer se moja imaginacija brine za to, okreui oko gde mi to treba. Imaginacija roena iz iste i snane elje Srca dela instinktivno i bez ikakvog svesnog napora kletva e prouzrokovati zlo, blagoslov e doneti dobro, ukoliko potiu od srca. Due su magneti koji privlae sve to odgovara njihovoj prirodi, pa tako onaj zao deo due privlai zlo koje je kletva pustila na slobodu. Traktat De peste dodaje da svatko moe lako nai pribeiste od takvih opasnosti u veri, tako to e svojom verom u boga uiniti sebe nepovredivim. Kod Bemea nalazimo odjek tog uenja kada on kae da se oblikujua sila vene mudrosti moe staviti na raspolaganje Carstvu boijem ili vradbinama avolovog carstva. arobnjastvo predstavlja namerno podsticanje razularenih matarija. Ono izrasta iz mrnje prema lepoti i istini i pothranjuje se ritualima koji izvru liturgije to vode smirenosti i izbavljenju. U satanskim ritualima tei se pomeanoj pohoti i uasu, sve dok adept tame ne pone da sebe osea i zamilja kao stub plamteeg crnog besa, obdarenog bolnom, udnom manijakom snagom. Ko god stremi ka onom suprotnom cilju izbavljenju, saznae sve o tom tamnom svetu, jer e pre ili kasnije zapaziti da njegova nevidljiva mo, njegov princip radi protiv njega, nastojei da izjalovi njegove napore neverovatnim lukavstvom i pakou. Zato svece, koji su imali posla sa arhetipskim zlotvorom, ne mogu prevariti svetovni prevaranti. Onaj tko nikada nije pokuao da proisti svoj um ne moe imati predstavu o tim skrivenim silama. se ikada preputao. Meu normalnim odraslim osobama to bi bilo nezamislivo osim na pijankama ili za vreme karnevala. Kada je imaginacija prestala da se upotrebljava na ispravan nain, dolo je do fatalnog opadanja umetnosti, a i sama duhovnost postala je nepojmljiva. Ono to se tu desilo moe se oceniti razlikom izmeu znaenja te rei u tradicionalnom miljenju i njene post-renesansne zapadnjake upotrebe. Kae se u spisima suja da se na vrhu planine Qaf nebeska vrata otvaraju prema Na Koja Abad. Doslovno: Ni-GdeMestu, u-topiji, ou topos, Ne Mestu. Uporedite ta dva znaenja: Na-Koja, besprozirnost; i Utopija. Zapadnjaka re utopila se u blatu politike. Za duhovne svrhe postala je neupotrebljiva. Ukoliko elimo da ocenimo to to se desilo, moemo se okrenuti nainu na koji se savremena psihologija odnosi prema sanjarenju. Prva stvar koja nam upada u oi je da za to postoji tako malo interesovanja. Na drugom mestu, izgleda da ni jedan psiholog nije u satnju da pravilno odredi razliku izmeu sanjarenja i imaginacije. Malo toga je vredno da se tu posebno izdvoji i moda je najbolje gradivo koje nam stoji na raspolaganju ono to je Sigmund Frojd o toj temi pisao u nekim svojim esejima izmeu 1908. i 1909. godine. On prilino dobro pokazuje ta najvispreniji zapadnjaki um uopte moe znati o imaginaciji. Shvatio je da snovi zavise od budnih sanjarija, koje oni izobliavaju i zamenjuju. Paranoici su skloni laskavim i samosaaljevajuim matarijama, ostali neurotici ambicioznim ili erotskim fantazijama. Svi histerini napadi, napominje on, predstavljaju estoki prodor takvih fantazija u normalni svakodnevni ivot. Sretni ljudi nikada ne snevaju na javi tvrdi on: sva sanjarenja su preduslovi neuroza ili prvi znaci neke zike bolesti. Sve dovde Frojdovo uenje o toj temi je tradicionalno. Ali, on ne uspeva da uvidi da neurotska matarenja i umetniku imaginaciju razdvajaju itavi svetovi, da deje igre nisu dnevno snevanje ve su pre srodne istinskoj imaginaciji dokaz je to to skoro sve njihove igre odraavaju arhetipove svetih rituala i postupaka inicijacije. Drugim psiholozima nedostaje Frojdov jasan uvid u zloslutni karakter sanjarenja. Karl Gustav Jung je, s druge strane, naglaavao potrebu da se od jogistikih praksi naui metod projekcije ili aktivne imaginacije, koji je suprotnost shizofreniji, budui da predstavlja dezintegraciju psihe preduzetu sa svesnom namerom da se ova proisti. I metoda autogenog treninga takoe pozajmljuje od istonjakih metoda.

PROPADANJE ZAPADA
Pre skoro dva veka na Zapadu se desilo neto udno i zlo. Gotovo u potpunosti je izgubljen dodir s idejom transcendentne, apsolutne istine. I naravno, kao posledica toga, razlika izmeu sanjarenja i imaginacije postala je neprepoznatljiva. Na arhetipske simbole gledalo se kao na proizvoljne znake ili proste ukrasne molitve. U isto vreme izgubljene su objektivne mere harmonije u arhitekturi. Sanjarije su do tada uvek bile prezrene, niko osim idiota, lakrdijaa ili nadurene dece nije otvoreno priznavao da im

18 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a Ali, kao to je Jung priznao, jedan lama od svoje projekcije stvara umetniko delo, a moderni zapad ne poseduje nita to bi se s time moglo uporediti. Kako je dolo do te katastrofalne propasti Zapada? Odakle to da zapadni um oslepi za prirodu imaginacije? kljuke sopstvenih sanjarenja kao to je to uinio majstor satanistikog romana strave i uasa, Metju Gregori Luis (Mattew Gregory Lewis). Nakon toga, ostalo je vrlo malo onih koji su bili u stanju da razumeju ono to je pesnik Don Bajron (Bayron), sledbenik Bemea, koji je umro 1763., napisao kao upozorenje svojim savremenicima: Imaginacija, zaludna to izgleda, Po delima velika, samu sebe ispreda. Mislimo da su igra nae elje i nadanja, I sposobnosti vane odbacujemo bez kajanja: Otar je alat s kojim se tako igramo puni nemarnosti, On za nas izrezuje duboke stvarnosti. Sveopte nepoznavanje imaginacije bilo je takvo da, kada je poetkom 19. veka Kolrid pokuavao da denie razliku izmeu imaginacije i mate, gotovo niko nije bio u stanju da shvati o emu on to zapravo govori i Pikok je smatrao da ga zbog toga slobodno moe ismevati u svom Manastiru none more (Nightmare Abbey). Razumevanje te razlike zavisi od sposobnosti da se priroda sagleda u svetlu simbola, kao to je Koldrid objasnio u pesmi Sudbina naroda (The Destiny of Nations): Sve to telesna ula dotie verujem Simbolino je, jedna mona azbuka Za detinje umove: da bismo u ovom donjem svetu Leima okrenuti blistavoj Stvarnosti, Da bismo se nauili mladom nepovreenom spoznajom Razluiti stvari od njihovih senki. I Blejkova odbrana Blistave Svarnosti bila je baena u vetar. Uzalud je Blejk objavio da Mentalne stvari su jedino Stvarne; niko pak ne zna za Prebivalite onog to se Telesnim naziva, ono je u Lai i njegovo je Postojanje Prevara Vizija ili Imaginacija je predstava onog to Veno postoji. Kolrid se potrudio da strpljivo i detaljno razjasni to je Blejk u Biljnom Staklu Prirode u kom se ogleda nepromenljiva stvarnost svake stvari; Do lozofske imaginacije, do svete moi samointuicije, mogu dospeti samo oni, pisao je u Knjievnoj biograji (Biographia Literaria, II, 167), koji su u stanju da u sebi protumae i shvate simbol, da se krila vazdunog silfa oblikuju ispod koe gusenice, samo oni koji u svojim sopstvenim duhovima oseaju onaj isti nagon koji navodi lutku da u ahuri ostavi mesta za antene koje tek treba da izrastu. Oni znaju i oseaju da ono potencialno deluje u njima, ba kao to ono stvarno i deluje na njih.

ODLUUJUI MOMENAT
U Londonu je u osamnaestom veku Lorens Stern (Laurence Sterne) bio donekle zasluan za ukidanje zabrane nad sanjarenjem. On je to proturao kao duhovitost. Zasigurno je izgledao kao najdobronamerniji svetenik a zapravo je pripadao Klubu paklenog ognja, gde su se izvodili satanistiki rituali i odakle se upravljalo nacijom. Najekskluzivnije mode u gradu poticale su od lanova Kluba i upravo su oni bili ti koji su potezali konce i u opoziciji i u vladajuoj partiji, koji su kontrolisali i vlast i londonsku gomilu. Oni su planirali une sukobe miljenja u tampi, vrlo zabrinute rasprave u Parlamentu i krvoprolia na ulicama. A veleasni doktor Stern bio je jedan od njih. Sve njegove prie predstavljaju opravdanje za sanjarije. U njima on prati svaki tok razmiljanja, pridobijajui itaoca svojom dobrohotnou, simpatinim, bezbrinim, duhovitim i humanim osmehom. Njegov stil podsea na kerefeke koje izvodi tene jurcajui naokolo na optu zabavu svih prisutnih. No, i pored toga, na kraju se osea njegova suvoa. Ima neega to je daleko od naivnosti iza tih dobroudnih ludorija, ima tu nekog zastraujueg cinizma, koji ni sva razdragana egaenja ne mogu prikriti. Sternova velika ala je da priglupe, opscene slike treba neprekidno da niu u glavama kako dama tako i sluavki. On se zaodeva detinjastou i onda se izruguje religioznim kazuistima to pokuavaju da odbace sporedne, neobavezne misli. Korldiz e u svojim Pomoima razmiljanju (Aids to Reection) napomenuti: sva zla to su ih poinili Hobs i cela kola materijalista izgledat e nedostojna panje ukoliko se uporede s tetom do koje je dovela sentimentalna lozoja Sterna i njegovih brojnih imitatora. A ipak, ne tako davno, jo je jednoglasno vladalo tradicionalno miljenje po kome dnevna matarenja proizlaze iz vika hladne, crne ui koja gui vitalne duhove ili meseinaste, hladne vlage koja ih raskvaava dok je, nasuprot tome, istinska imaginacija suva i topla. Sve je to zvualo arhaino i neozbiljno u Londonu u kome je Klub paklenog ognja ario i palio i gde je svatko tko bi ozbiljni shvatio pretnju satanizma, bio ismejan i izbaen iz odaja ak i najpobonijeg svetenika. Drugi e sa sebe stresti ak i svaki privid dobroudnosti, otvoreno pokazujui krajnji rezultat, one najozbiljnije za-

GETEOV POSLEDNJI POKUAJ

Gete je povratio u ivot ovo simboliko sagledavanje prirode. Kao mladi bavio se alhemijom uvebavajui tako svoju imaginaciju pre nego to je poeo da krstari batama Italije,
STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004.

| 19

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a pomno posmatrajui to cvetno bogatstvo u potrazi za njegovim arhetipom. Jednog dana u botanikim batama Palerma podarena mu je ta vizija. kad sam zatvorio oi prepriava on i pognuo glavu, predstavljajui sebi jedan cvet tano u sreditu organa vida, iz tog su srca izbili novi cvetovi raznobojnih latica i zelenih listova. To nisu bili stvarni cvetovi, ve pre cvetovi iz snova, a ipak bili su pravilni kao vajareva rozeta. Nije bilo naina da se zaustavi to mnoenje koje se nastavljalo istim ritmom sve dok je moja zaljubljenost trajala. ivi simbol, arhetip svih cvetova pojavio se na platnu Geteove imaginacije, na poslednjem velu koji se razastirao izmeu njega i svih oblika. Bila je to ona sila koja cvetovima podaruje ivot, upravo ona koju slepo i instinktivno oseamo dok razabiremo biljke, jedinstvo u bezbrojnim oblicima prirode. Gete je zatim svoje vizionarsko traganje upravio na oblike ivotinja i arhetip njihovih skeleta je poeo da se pomalja. Kroz sve lokalne adaptacije delovao je isti unapred potiskujui oblik, kulminirajui u lobanji, od koje se protezao u rogove ili bivao izbaen kao masovna vilica. etajui se jednog dana pokraj mora na venecijanskom Lidu, Gete je naiao na ovju lobanju raspoluenu na tri dela od kojih je svaki pokazivao oblik prljena i istog trenutka pojavio se arhetip: bio je to prvobitni prljen koji izluuje niz sopstvenih kopija onaj na vrhu je rastao, uvio se u lobanju i produio u poslednjem izbaaju, oblikujui par rogova ili teku vilinu kost. Udubljujui se u spiralni, rotirajui arhetipski skelet, Gete je doao do otkria kod oveka mora da postoji jedna intermaksilarna kost. Ona je i pronaena i osteologiji je pridodat jedan novi pojam. Jedino to su Geteovi savremenici i potomci bili u stanju da razumeju od celog njegovog iskustva u metazikoj imaginaciji bila je ta mala kost. Sudbina Zapada bile je konano zapeaena onog dana kada je Gete pokuao da zainteresuje bar ilera i kada nije naiao ni na kakav, pa ni najmanji, znak razumevanja. ivo sam mu predoio kae on, svoju teoriju metamorfoze biljaka i uz pomo nekoliko skica dao sam sve od sebe da mu predoim jednu simbolinu biljkuali on je samo odmahivao glavom govorei - To nije iskustvo, to je koncept. Zbunjeni iler koji odmahuje glavom amblem je jednog fatalnog zalaska. Izgubivi dodir sa transcendentnom istinom, moemo li sebi da predstavimo ita drugo osim senzacije ne jednoj i apstraktnih koncepata na drugoj strani? dustrijska beda i prljavtina ostavljajui oveka bez simbolike forme, bez rituala, a umetnost je zamenjena sopstvenom parodijom, industrijom avangarde i masovnim medijima. Fridrih legel je ve poetkom 19. veka dao osnovne postavke avangarde. Moderno i zanimljivo bile su njegove parole ija bi privlanost, prema njegovom miljenju, trebalo da ukloni ideju lepote. Uzvrpoljenost sanjalice na taj nain nadvladava smirenu kontemplaciju bezvremenosti. anrovi bi, mislio je legel, trebalo da se pomeaju, lozoja i autobiograja da se stope, kao i poezija i proza. To se u svakom sluaju slae s maglovitou i pretencioznou zatitnim znacima sanjarenja. Umetnost, mislio je legel, treba da postane ismevanje same sebe i jedna polagana disekcija neprirodnih pohota, ulne ili intelektne impotencije , - upravo fatalni proizvod sanjarenja. Nita se tako dosadno i uporno ne ponavlja kao kult novoga. legelove slogane jo i danas ponavljaju naivine ubeene u njihovu smelost. Ve dva veka, ujemo od svih moguih avangardnih grupa onaj stari uzvik vetice iz Magbeta: Lepo je runo i runo je lepo. Ovi artefakti nalik su na sastojke to ih vetice bacaju u kotao, a itka uzavrela vetiija papazjanija je reka kulturnih dobara to ih izlivaju masovni mediji na to se, vremenom, svodi svaka avangarda. Za avangardu, umetnost je neprijatelj - sanjalica osea i najmanje tragove imaginacije kao pretnju. Samoubilaki Zapad i dan-danas s munom upornou ostvaruje satanistiki program lansiran futuristikim manifestima u Dejli Mejlu iz 1913. godine. legelove ideje dovedene su do svog loginog zavretka: sanjarenje postaje otvoreno, drsko, destruktivno. Ti manifesti uzdiu apsolutnu slobodu nepovezanih slika, neobuzdane fantazije, razularenih nagona, oni pozivaju na oboavanje pohote i motora, uno propovedaju unitenje Umetnosti i zavravaju glorikujui varijetetske predstave ba zbog njihovog erotizma, imbecilnosti i apsurda.

TRIJUMF SANJARENJA I PREIVLJAVANJE IMAGINACIJE

Pria koja je zapoela u Londonu u osamnaestom veku razvijala se, po istom scenariju, i u Francuskoj. Ovde je manifest modernih vremena potpisao an ak Ruso. kolski udbenici uvebavaju nesretnu mlade da kontrastiraju Rusoa i Voltera. Meutim, upravo je napad koji je Volter prethodno izvrio na metaziku omoguio Rusou da s toliko sentimentalnog samosaaljenja opravda svoje sanjarije. Oseaj boanske prisutnosti ne bi dozvolio paradiranje morbidnou kakvo nalazimo na ovoj stranici njegovih Sanjarija usamljenog etaa (Reveries dun promeneur solitaire):

KULT NEREDA
Knjievnost ja tada bile osuena da postane rasadnik sanjarija. Odbaene su pouke Kolrida i Getea. Proirila se in-

20 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a Kako ovo moje srce vie ne nalazi svoju hranu na ovoj zemlji, stekao sam naviku da ga hranim njegovom sopstvenom supstancom, pokuavajui da svu njegovu hranu naem u samom sebi leao bih u amcu, oiju uperenih u nebo, satima i satima se preputajui kretanju talasa, utonuo u tolike oaravajue sanjarije, zbrkane pa ipak slatke, koje nisu imale nikakvu jasnu ni postojanu temu i to pretpostavljah svemu onome to se naziva svetovnim zadovoljstvima. Ruso je uvod, Markiz de Sad epilog. Veliki umetnici koji su se pojavili u poslednja dva veka morali su da probijaju zid neprijateljstva i zbrke usmerene na unitenje umetnosti. Unizite prvo umetnosti ako bi ste oveanstvo da unizite i delima neznanja ispunite svako mesto, pisao je Blejk. Institucija pokroviteljstva je prvo skrenula umetnosti ka pukom oponaanju iskustvene stvarnosti, a to je bio uvod u prosto beleenje sanjarija. Kada je u 19. veku jedna klasa trgovaca umetninama uspostavila trgovinu koja se zasnivala na velikim ulaganjima, konana propast bila je neizbena, bez obzira na opominjanja i glasove koji su se mogli uti i bez obzira ne to koliko je remek dela nasuprot svim oekivanjima ipak stvoreno. Umetnika dela postala su, zapravo, jedna nova vrsta kockarskog etona, a privilegija uspostavljanja vrednosti nalazila se u rukama jedne vrhuke trgovaca umetninama koja je kao arbitre ukusa koristila eksperte koje je sama postavila. Oni su se, naravno, ponaali kao i svi kovai novca od kada je sveta i veka, izuzimajui Svete Careve srozali su vrednost novcu. Nije bilo razloga zato to ne bi uinili. Krajnji rezultat bio je dananja cirkulacija lanih obeanja, obmanjujuih znakova na pariima hartije, na platnima, kartonima, na bilo emu: rukotvorine koje danas stoje izloene u umetnikim galerijama Zapada. Publiku sanjara nije teko ubediti da je skoro bilo ta vredno zlata koje su njihovi preci tovali i uvali. Ona nekolicina koja se usudila da u nonoj mori obmane odri u ivotu pojam metazike i istinske imaginacije pa, prema tome, i ukusa, zasluuje predanu zahvalnost. Oni su iskusili ruku proganjanja, jer sanjari mrze onoga tko se usuuje da ih probudi za Stvarnost. Trebalo bi pomenuti barem jednog od njih, Dona Raskina (John Ruskin), ija bi pomo trebala da bude dragocena svakom onom tko eli da pobegne iz lavirinta zagaenosti i prevare. Njemu se moemo obratiti s punim poverenjem, jer e nas on strpljivo pouavati umetnosti razluivanja imaginacije od prazne matarije, umetnosti od avangarde. Tradicionalne vrednosti mogu se ponovo nai na stranicama njegovih Savremenih slikara (Modern Painters/III, II), gde se govori o imaginaciji kao prorokoj akciji uma - koja iz jedne beskonane mase stvari koje se ne mogu meusobno povezivati, u istom trenutku grabi dve koje pristaju jedna uz drugu, zajedno skladne a naprimerene odvojeno. To je oseaj za jedinstvo, trenutni prodor do plamteeg srca, do uobliujue forme stvari i ljudi do boije slike u oveku. U hemiji se mo imaginacije naziva anitetom, kae Raskin, otkrivajui, a da toga nije ni svestan, sutinu tradicionalne alhemije. Imaginacija je, dodaje on, jezik uma koji se isprua i kua u samom jezgru kamena da bi ispio ivotni sok istine. Jedino je imaginacija u stanju da shvati moralnu istinu, ulazei poput obuzimajueg duha u predele, drvee, ivotinje, ljude, nesputana sebinim brigama, u jedinstvu s prirodom dok je mata osuena da vidi samo spoljanost, da kopira ali ne i da podraava, uvek na ivici da odluta izvan svake granice, izvan prirode; povrna, isto toliko nemirna koliko je imaginacija tiha, jer smireno prebiva u samom srcu stvari. Raskinovo suptilno voenje moe pouiti izgubljenoj umetnosti razotkrivanjem puke mate koja se predstavlja kao nadahnuta imaginacija. I to ne samo u slikarstvu ve i u poeziji. Njegovo ispitivanje ovih nekoliko Miltonovih stihova to slede, moe intuitivno nagovestiti ono to denicije moda nisu u stanju da prenesu. On nas poduava kako da precizno uoimo mesto na kome scena zrai pod svetlom imaginacije, kao i ono gde, umesto toga, mutni pokuaji mate ne uspevaju da joj udahnu ivot. Imaginacija oivotvoruje prvi stih: bring the rathe primrose that foresaken dies. Ali, nadahnue posustaje kod sledeeg: The tufted crow-toe and pale jessamines. Mata se okuava u treem: The white pink and the pansy freaked with jet. Imaginacija ponovno objavljuje svoju mo u izboru pridjeva: The glowing violet. Mata se pokazuje u svoj svojoj nesposobnosti u: The musk-rose and the well-attired woodbine, dok imaginacija ponovno obasjava svojom zlatnom svetlou u: With cows-lips wan that hang the pensive head. Ove pouke treba strpljivo prouavati, jer je ukus jedina sposobnost koja je u stanju da spase izgubljenu zaostavtinu. Edgar Alan Po nas u svojoj oporuci Zapadnoj civilizaciji, Dijalogu Monosa i Une (Colloqui of Monos and Una), podsea da jednom kada ukus isezne, nita vie ne moe preiveti. Zastranjivanje ukusa onemoguava smireni povratak lepoti, prirodi i ivotu, kapiji metazikih snova. Moda je ak greka pokuavati nekoga pouavati metazikim istinama u odsustvu ukusa, koji je jedini u stanju da zazvoni na uzbunu kada se prekorai granica izmeu imaginacije i mate. Ukus i poetski intelekt su dve najdragocenije moi, kako kae Po, jer se do onih najtrajnijih istina moe doi samo preko one analogije koja uverljivim tonovima govori jedino imaginaciji samoj, a ogoljenom razumu ne predstavlja nita.

STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004.

| 21

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a

ISTINSKA IMAGINACIJA I IKONA

Jedrimo, dakle, natrag ka izvoritu koje je u nama iz kojega je, sve u svoje vreme, proizilo sve to je ivo, pa i razbijeni san Zapada. Pre nego to napustimo gomile ubreta i zatrovani otpad na kome lee razbacane kosti naih zemaljskih i duhovnih otaca mogu li te kosti oiveti? treba da prizovemo jo jednog duha iz nedavne prolosti, jo jednog majstora, treba da se prisetimo jo jednog imena Pavla Florenskog, matematiara, naunika koji je napravio otkria u hemiji i zici, pravoslavnog svetenika i metaziara, koji je doiveo mueniku smrt negde oko 1939. godine. Jedan od njegovih posthumno objavljenih lanaka (Blogoslovskie Trudi, 1975) pokazuje kako je tradicionalna ideja imaginacije uskrsnula u Moskvi izmeu dva rata ba kao i u Isfahanu u 17. veku. Naslov je Ikonostas. Ikonostas je linija razdela, granino podruje, oblast slika izmeu naeg sveta naeg dela crkve i nevidljivog zastorom odeljenog dela crkve u kome rtvovanjem Boanstva, oivljavaju arhetipovi. Kada je umetnik obdaren milou koja mu doputa ulazak u boanski svet, on tamo raspoznaje arhetipove u njihovoj nevidljivoj, nepojamnoj sutini; zatim se vraa u ovaj svet i, na granici, oko njega se okupljaju odreene slike; one bivaju privuene, kao da postoji neki anitet izmeu njih i vibracija kojima umetnik jo uvek odzvanja; to su pravi, istinski simboli. Nasuprot tome, kada se neko nasumino uputi u pravcu nevidljivog sveta, ostavljajui ovaj svet, ali ne usuujui se, ne elei da pree na onu stranu zastiruuh slika, jedino to jo moe uiniti je da svoju zalihu svetovnih iskustava pretvori u jedan lanac slika, onih koje su, izmeu mnogobrojnih slika izloenih na zastoru to deli ta dva sveta u stanju da ga privuku. On je ili realista ukoliko povezuje iskustva sa slikama, ili je sanjalica. Sanjarije se roje oko onoga tko se zaputi u tom pravcu zadravajui se, meutim, na ovoj strani granice. Snovi su rampe ali su, takoe, i okretna vrata ukoliko ih gurnemo i proemo kroz njih naterani smo da izokrenemo nae vreme, onaj vid vremena u kome ivimo. Kada sanjamo ak i najbeznaajniji san, vreme se odmotava unazad. Na primer, dok spavamo gvozdena krevetska ipka nam dodirne vrat, u svetu snova to moe postati recimo slika otrice giljotine koja preseca na

vrat: ta slika izaziva e-bek na ono to je tome moglo prethoditi, stvarajui itav jedan dugaki san u bljesku jednog trena ako se prosuuje kriterijumima vremena koje primenjujemo na javi. Sanjamo da uestvujemo u francuskoj revoluciji i da nas nae avanture odvode na gubilite ali (sa gledita predtsave o vremenu koju imamo na javi) to je jedno odmotavanje od kraja posledica ka uzroku koji je stavljen u pokret upravo zavretkom, uzrokom cele sekvence. Uzgred budi reeno neki majstori sugeriu da uvee u sebi preispitamo ono to smo tokom dana inili, odmotavajui traku unazad, projektujui tako svoj dan u preokrenuti vremenski sled snova, kao sredstvo da se otresemo njegovog uticaja, da ga bacimo s one druge strane ogledala. Snovi, koliko god bili trivijalni, predstavljaju okretna vrata, koja nas uvode u mogunost izokretanja vremena, to je zakon najviih stanja bivstvovanja. Kosmogonije su prie snovi u svetu koji se sklupava unatrag u sopstvenu sutinu (Re proizvodi zvuk, koji stvara vibraciju, koja stvara svetlost, koja dovodi do vidljivog sveta). Svete ikone istone crkve slikane su u perspektivi odmotavanja kosmogonije; kao iskustva stvaranja sveta: olovka bi iscrtala obrise to je predstavljalo manifestaciju kao takvu; zlatni listii prekrivali su mesta sa kojih boansko treba da isijava i roeno je svetlo; obrisi bi tada bivali popunjeni bojom i nastajao je mogui svet. Najzad bi se pojavio vidljivi svet. Ikone su nasledile slike sa omotaa mumije i njene maske: na ikoni bi trebalo da se osea sveto prisustvo ba kao to i obojena povrina mumije objavljuje da je ono to se nalazi ispod sveto, da je onaj to tu lei preobraen i oslikan kao arhetip. Ikona je bila najia, garantovana forma Imaginacije, dok je svetovno slikarstvo uvek u opasnosti da bude odvueno u puko predstavljanje stvari ili sanjarija ono je uvek u iskuenju da stvari prikae ne kao kreacije svetlosti, ve kao bia koja se bora protiv svetla svom silom svojih senki. Ako bi se, kako kae Florenski u poslednjim redovima svog strahopotovanjem ispunjenog eseja, usled nekog prikrivenog nesklada prekinula ta veza izmeu ikone i nevidljivog arhetipa, onda bi ovek osetio udan bol u dui, ne znajui da je ta veza ve preseena.

22 | MAGAZIN ZA (POLITIKU) KULTURU I DRUTVENA PITANJA

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a

POGOVOR
udesno izuvijani putevi kojima Zola prolazi u svom traganju za sophiom perennis, onom univerzalnom mudrou iji tok ne mogu uznemiriti udljivosti profane istorije, sustiu se u ravni imaginalnog svetu koga metazike svih podneblja smetaju na pola puta izmeu Jednog, Apsolutnog i Neizrecivog i konkretnog sveta pojavnih oblika. Kreui se sigurnim korakom erudite, Zola istrauje naine na koje iz Jednog proishodi mnotvenost, pratei puteve individuacije fundamentalnih psihikih i kosmikih sila to oblikuju istoriju i ivote ljudi na svim nivoima postojanja. Njegov slit je metaforian, krajnje jezgrovit i na jedan poseban nain poetian. Zoline radove ne prati glomazni sholastiki aparat tipinog istoriara religije ili antropologa, to, meutim, ne znai da se radi o nedisciplinovanoj pesnikoj slobodi. Ispod poetski evokativnog teksta jasno se razaznaje strogost miljenja koja je plod vievekovnog naslea evropske kritike misli. Kod Zole se ona podrazumeva, inei temelj dela koje harmonino spaja znanje i mudrost. Njegov tekst spiralno krui oko arhetipskih tema umnoavajui metafore i nadahnuta poreenja koja ga asimptotski pribliavaju onome to je po svojoj najdubljoj sutini neizrecivo. Put od konkretnog sveta pojavnog do neizrecivog Jednog vodi kroz kontemplaciju arhetipskog simbola i predstava koje poput ikona sa pravoslavnog ikonostasa predstavljaju prozore kroz koje se moe dospeti u svet iza ogledala nevidljivi svet u kome vlada obrnuta perspektiva o kojoj govori Pavle Florenski. Ovim putem upravlja proiena i izvebana imaginacija mo koju je suvremeni Zapad gotovo potpuno zaboravio. Putovati udesnim Zolinim svetom znai otkrivati umetnost ispravne upotrebe imaginacije umetnost koju poznaju jo mnoge ezoterike tradicije. U toj imaginalnoj geograji najznaajnije koordinate potiu iz vedante, amanizma, alhemije, metazike ikone, suzma i mistike tradicije Zapada. Umetnost snevanja, fenomenologija aure kojom zrae mesta i ljudi, nebeska nevesta u amanizmu i knjievnosti, teorija i indoevropskim korenima rei koje skrivaju jednu koherentnu metaziku samo su neka od mesta koja emo posetiti uputimo li se na to fascinantno putovanje.

Iako se opire svakom svrstavanju u akademske podele, Zolu bismo mogli nazvati savremenim arhetipologom, sinkretistom u posebnom znaenju te rei (to on detaljno objanjava u jednom svom eseju), ili pak poetskim antropologom i majstorom putovanja. Zola je putnik u barem dva smisla te rei. Za mudrou on traga po najzabitijim predelima sveta od Mediterana i Afrike, preko Srednjeg Istoka do Balija i Kine, pronalazei majstore imaginalnih praksi kao to su inkubacija snova i unutranja alhemija. No, putovanjem se moe nazvati i istraivanje sveta pisane rei metazikih i mistikih spisa, ali i savremene nauke i knjievnosti. Zolina putovanja poela su od studija losoje, uporedne knjievnosti, prava i psihijatrije u Torinu. Njegovi prvi radovi vezani su za Frankfurtsku kolu Adorna, Hokhajmera i Markuzea, i njihovu kritiku savremenog drutva. Iz tog perioda potiu dela kao to su Uas i utopija i Zalazak intelektualnog. No, ve krajem pedesetih godina, Zola e se okrenuti od ovih tema i posvetiti onome to ostaje nezavisno od raznoraznih uenja, ideologija i vera iskustvu Apsolutnog. Poetak tih preokupacija oznaen je etvorotomom Zolinom antologijom Mistici Zapada (1963.). Jedna od najznaajnijih njegovih knjiga svakako je udesa prirode Uvod u alhemiju Zapada i Istoka. Od 1969 do 1983 ureivao je asopis Conoscienza Religioza koji je izlazio u Firenci u okviru izdavake kue La Nuova Italia. Tri njegove najnovije knjige, Arhetipovi (na engleskom, 1981), Aure mesta i rituali (1985), i Nevidljivi ljubavnik amanistika erotika u religijama, knjievnosti i politici (1986), mogu se smatrati svojevrsnom trilogijom u kojoj se sustiu skoro sve njegove teme sistematizovane, ali na poseban Zolin nain kojim on izbegava da upadne u zamku graenja zatvorenog sistema arhetipova zamku u koju su se uhvatili mnogi suvremeni i stari arhetipolozi. Iz arhetipskog sistema, kae Zola, neto se uvek mora izostaviti, jedan se deo uvek mora izgubiti u izmaglici, podaci se na odreenom mestu moraju pobrkati, tako da niko nikada ne doe u iskuenje da ih ubaci u kompjuter. Kao i u slikanju, majstorov stil se mora upiti, ostalo je preputeno nadahnuu; simbolizovanje arheotipova nain je ivote, ono se mora iskusiti u stanju opijenosti i zanosa. MARKO IVKOVI

IZ KNJIGE: ELEMIR ZOLA: UPOTREBA IMAGINACIJE I ZALAZAK ZAPADA, OPUS, BEOGRAD, 1988, PREVEO: MARKO IVKOVI

STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004.

| 23