Svako odnas medju svojim zivotnim prilikama ima nekoliko tamnih trenutaka rastanka.

Mnogima u iskrenom casu zasija suza u oku, neki cak glume hrabrost u bolnom trenutku i nedozvoljavaju da se suze skotrljaju niz njihovo lice.Kakav god da je covek, kakve god da su njegove misli, osecanja i sklonosti, ni jedan covek ne moze reci da rastanak ne boli, takav secovek jos nije rodio... Rastaje se moja generacija.Drugovi i drugarice rastrcase se svuda po belom svetu.Tek ponekad srescemo se negde slucajno i setiti se nasih srednjoskolskih dana.Nismo ni prvi ni poslednji koji se rastaju, takodje nam ovo nije jedini rastanak u zivotu ali je mozda najtezi.Ne rastajem se samo od nasih drugova, vec i od onog malog detinjeg sto je ostalo u nama.Postajemo odrasli, ozbiljni i odgovorni ljudi.Poraslismo, docekali smo da budemo nosioci sopstvenesrece.Vise necemo moci da krivimo druge za nase neuspehe.Krivci vise nece biti ni profesori, ni roditelji, ni braca, ni sestre vec samo mi.Postajemo odgovorni zasvoje postupke, a osecanja nam postaju dublja i iskrenija.Boli saznanje da vise necemo sedeti u onim klupama,da necemosetati po hodnicima nase skole.Nestace sa nama svi nasi nestasluci i neopravdanicasovi i tako postace mrtvo more na papiru.Sva bezanja sacasova, prepisivanja na kontrolnim i dosaptavanja nestace u magli proslosti.trazicemosve te sitnice u buducnosti, ali nikad vise necemo moci da ih dotaknemo u stvarnosti, vec samo u uspomenama isecanju.Pitanje koje okupira nasemislji je: zasto? Zbog cega moramo da odrastemo i da se rastanemo kada nam je zajedno lepo, kada smo se postovali, pomagali i podrzavali.Mozda ponekad nismo bili slozni,alismo uvek bili, svi za jednog jedan za sve!Neko sigurno zna odgovor.Do sada smose borili zajedno i isli istim putem, ana dalje cemo morati sami, jer smo stigli na raskrsnicu zivota i vreme je da potapsemo jedni druge po ramenu i da se rastanemo.Svako ce otici svojim putem, istim i da hocemo ne mozemo.Ostace zajedno samo oni koji se medjusobno poznaju i vole, mozdai oni koji su iz istog mesta.Sa ostalima srescesu u prolazu sasvim slucajno.Popricace i iznenadice se ono sto cuju, razmeniti brojeve u nadi da ce se cuti, ali opet nista nece biti kao pre.Tesko je shvatiti, da mi kao odeljenje necemo biti zajedno na okupu kao sve one cetiri godine u srednjoj skoli.Izabracemo razlicite puteve koji ce se nekad mozdai ukrstiti. Rastajemo se, generacijo moja draga, necujnim glasom se pozdravljamo i porucujemo da zelimo jedni drugima sve najbolje u daljem zivotu.I ako se vise necemo ni videti i necemo cuti jedni za druge, secacemo se celopg zivota, cak i u dubokoj starosti nasih srednjoskolskih dana i nase Prehrambeno- hemijske skole.

Sama pomisao na rastanak u meni pre svega budi stanje neprihvatanja stvarnosti. Kada doe kraj, tek tada poinje da gleda ivot i sve oko sebe iz nekog drugog ugla. Postaje zahvalan drugome, a besan na onoga gore. Ova vrsta rastanka je najtea,najtea,zato to zna da ne postoji nikakva ansa da se opet nekada sretnete. Zna da taj odlazi zauvek. Nikada neu zaboraviti te rei koje su snagom pesnice udarile u moje srce toliko jako i bolno da su mi zauvek ostavile oiljak. Tog dana sve je bilo crno,jedino u meni je postojala nada da ipak sve to sanjam i da e me on probuditi sa toplim osmehom i rei: Dedino unue, ajmo na doruak. Zaista,nada umire poslednja, a ova moja i dan danas ivi. Seam se da tih dana nisam plakao. Nisam eleo. Znao sam da mi to ne bi deka dozvolio. Bio sam nasmejan i ponosan na njega,ali moja dua je znala kako mi je. U trenucima iznemoglosti, po eleo sam da odem kod njega zauvek. On je bio moje sve, moj ponos, srea, radost, pruao mi je toplotu i sigurnost, on je bio moj deka! Samo moj... Dan kada je odlazio zauvek, nikada neu zaboraviti. Doao sam ponosito. Nisam eleo da iko vidi da mi je tek o. Teio sam se da odlazi na jedno lepe mesto gde e biti srean. Ali, u jednom trenutku preplavile su me emocije, nisam mogao da izdrzim. Sve ono to se u meni skupljalo odjednom je izletelo. Pao sam na kolena i zaplakao. Mislio sam da e mi srce pui. Setio sam se da mu nikada nisam rekao koliko ga volim i to sebi sigurno neu oprostiti. Ipak, nadam se da je to znao. I dan danas mi u snovima doe. To su najlepi snovi. Seam se, koliko sam puta jedva ekao da zaspim kako bismo se druili. Tada elim mnogo toga da mu kaem, ali ne mogu. Samo ga posmatram i divim mu se. elim da ga nikada ne zaboravim. Deko,hvala na svemu!