Sabrana djela Ive Andria Redakcioni odbor Miodrag Bogievi Ivan Brattko Petar Dadi Vladimir Nic Erih

Ko Kajetan Kovi Boin Pavlovski Vera Stoji Oto ojc Risto Trifkovi Priredili Vera Stoji Petar Dadi Muharem Pervi Radovan Vukovi Udrueni izdavai Svjetlost / Sarajevo Prosveta / Beograd Mladost / Zagreb Dravna zaloba Slovenije / Ljubljana Misla / Skopje Pobjeda / Titograd Sabrana djela Ive Andria Knjiga petnaesta Dopunjeno izdanje

Ivo Andri OMERPAA LATAS

DOLAZAK

Posle svih nagovetaja i govorkanja, doao je zaista dan da u Sarajevo ue serasker Omerpaa sa svojom vojskom. Polazak pojedinog vezira kroz Sarajevo, na putu za Travnik, pamtio se dugo. Sarajevska arija i begovat, mona arija i svemoni begovat, bili su oduvek zadovoljni to je sedite vezira u Travniku, i ne bi se nikad pomirili s tim da ono pree u Sarajevo i da im vezir tu, kako su govorili, >>sjedi za vratom. I sam vezirov prolazak kroz njihov grad bio je uslovljen i dugom praksom utvren. Vezir i njegova pratnja mogli su se zadrati u gradu tri dana, a za to vreme dobivali su stan, hranu i ostalo to im pripada. , . . ./t Zato su opet veziri svojim ulaskom u Sarajevo i svojim kratkim boravkom u njemu pokazivali svoju narav i mo, svoje namere i dalje planove. Bilo ih je koji su ulazili kao trgovci, skromno i mirno, spremni da pregovaraju o visini mita. Bilo je asnih ljudi, reenih da kako najbolje mogu izvre ono to im je u Stambolu stavljeno u zadatak, koji niti prete, niti laskaju, niti oekuju prekomerne koristi za sebe lino. Bilo je i krutih vojnika, poslanih da, vladajui strogou i silom, uklone zloupotrebe i besporetke; oni su kroz Sarajevo prolazili sa vojnom pratnjom i sa crnim nago vesta j ima ili otvorenim pretnjama. Bilo ih je raznih i svakojakih, ali nikad nije bilo ovo to se sada deava. U Sarajevo ulazi carski serasker sa znatnom i dobro opremljenom vojskom i sa najirim ovlae-njima, a sa zadatkom da lomi i upokori ne pobunjenu raju ili spoljnjeg neprijatelja nego one koji vekovima vladaju Bosnom i koji su se do jue nazivali sultanovim sinovima: begovat, prvake i lanove najuglednijih porodica ^.od turskog uha. On dolazi pored, mimo i iznad redovnog vezira, civilnog guvernera, koji sedi u Travniku, i on ne pita nikog koliko e se zadrati u Sarajevu ni gde e izabrati sebi sedite. On i ne dolazi da kao vlast vlada i upravlja, nego da ratuje i kanjava. I, povrh svega, taj serasker, koji je uguio mnoge bune po Carevini, nije niko drugi do nekadanji liki hrianin, austrijski kadet, koji je pre etvrt veka prebegao u Bosnu, poturio se a zatim se svojim znanjem, ve-tinom i linim zaslugama uspeo do najvieg vojnog poloaja u Carevini. Takvom oveku niko ne pomilja da postavlja uslove u vezi sa njegovim prolaskom kroz Sarajevo. Pravci, koji znaju da ta vojna sila i njen zloglasni zapovednik dolaze protiv njih i njihovih ivotnih interesa i navika, trude se da saznaju seraskerove elje i namere, da ih preduprede, prividno zadovolje ili izbegnu. Vide oni i znaju da ovo nije neki od onih nekadanjih starovremskih osmanlijskih glavo-seka, sa paradnim topovima i linom pratnjom od stotinak ljudi, sa malim poznavanjem sveta i ovdanjih prilika, nego istinski vojnik i upravlja, sa modernim naoruanjem i obuenim trupama, sa veti-nom kolovanog oficira, poturica i karijerist, sa rev-nou najamnika i bezobzirnou nevernika i tuina. Bogati, gordi i lukavi, oni se nadaju da e ipak uspeti da izbegnu neposredan sudar i oruan obraun, da e i njega nekako prevariti i ^^nadurati, i da e mu, na kraju, pogledati u lea kao to su u prolosti tolikim drugim pogledali, a da e u Bosni i u Hercegovini ostati stari red, njihov red, kako je oduvijek bilo i kako e uvijek biti. Ali, u ovom trenutku vlada i kod njih jo teka neizvesnost, strah i prikriveno odmeravanje snaga i izgleda. A sitan svet, naroito raja od sve tri vere, strepi na svoj nain i za svoj raun, pitajui se ta sve teko i nepovoljno moe izai za njih iz ovih sukoba i obrauna izmeu oruane vlasti i bosanskih prvaka i velikaa. Zbog svega toga je ulazak seraskera i njegove vojske bio dogaaj od znaenja i vanosti, ne samo za Sarajevo nego za celu Bosnu i sve ivo u njoj. Kao svi gradovi koji moraju da podnose vlanu jesen i dugu i teku zimu, i Sarajevo ima lepo i bogato leto, a april mesec je nagovetaj takvog leta. Slast toga

meseca ne raznesu vetrovi i ne sasue rane vruine, kao to biva u drugim mestima, nego ona lei dugo i mirno u toj sarajevskoj kotlini, kao na dnu duboke posude, razvija se, traje i, pristupna svakom, ini svaiji ivot lepim ili bar lakim. Takvo je leto obeavao jedan od aprilskih dana kad su telali po mahalama objavili da e - prvi petak stii u Sarajevo carski serasker, muir Omerpaa sa vojskom i da e >^na sahat-dva prije aka-ma ui na Viegradsku kapiju i spustiti se niz Kovae u grad. Svi ljudi ^^od posla i ugleda izii e da doekaju seraskera, da ga pozdrave i da mu zaele dobrodolicu i svaki uspeh u vrenju dravnih poslova zbog kojih dolazi. Tako su vikali telah. To je bio poziv i naredba. Ve ranije su pozvani pae, ajani i prvaci iz Bosne i Hercegovine da lino dou u Sarajevo, doekaju seraskera i sasluaju carski ferman o novom ureenju zemlje, i to su pozvani na tako nedvosmisleno otar i pretei nain da se ni oni najuporniji i najosioniji nisu smeH da oglue i da lino ne dou. Posle kraeg oklevanja stigao je i sam mostarski vezir Alipaa Rizvanbegovi koji, kao samostalan vezir i gospodar Hercegovine, nije za poslednjih desetak godina dolazio nijednom bosanskom veziru u sretanje. Ovde u Sarajevu telalskom pozivu odazvao se, kako to ve biva, i ko je morao i ko nije. Jedne je naterala nuda, druge preteran strah, a tree svemono i ludo ljudsko Ijubopitstvo. Odazvali su se u prvom redu begovi i odakovii koji su po svom imenu, stanju i imanju duni da se pojave u ovakvim prilikama, zatim dostojanstvenici i inovnici, pa predstavnici vera i crkava, kola, esnafa i ustanova. Ali tu je bilo i mnogo malih ljudi bez imena i poloaja. Voeni svojim izlinim strahom i suvie visokim miljenjem o sebi, oni su shvatili da se poziv odnosi i na njih, i da obavezno moraju da se pojave na paradi, ako ne ele da se zamere vlastima i tom seraskeru o kome se strahote priaju. U stvari, njihovo lino prisustvo u toj zbijenoj masi ostajalo je nezapaeno, isto kao to niko ne bi primetio ni njihovu odsutnost. A najvie je bilo siromaha i bespo-slenjaka i, naroito, dece. Vremena su oskudna i teka, pa kad ve ovek ne moe da se kako treba obuje i odene ni do sita najede, moe bar da napari oi ovako retkim prizorom koji esto donosi nove i neoekivane stvari. Na kosom i prostranom trgu bili su sakupljeni zvanini ljudi i zemaljski i gradski prvaci. Kad je strmom ulicom naila vojna muzika, neuvena po svojoj svirci i neviena po opremi, ona se tu i zaustavila. Rii ugojeni kapelmajstor ispreio je svoj dugi dirigentski tap, a muzika je, jednako svirajui, izvela pokret desno-krug, i stala suelice prema poredanim prvacima. Uzbuenje meu decom i sitnim svetom bilo je ogromno. U njih je uao neki nemir praen as toplom as hladnom jezom koja im nije dala da stoje u mestu. inilo im se da se neto stvarno menja u njihovom jednolinom ivotu i da e ova grmljavina bubnjeva i metalnih instrumenata i piska fagota i flauta ostati kao neto stalno i trajno u vazduhu i pratiti odsad sve njihove dane i korake, a nee za-nemeti i nestati kao svaki zvuk. Od toga su ih trnci podilazili, a oi su im sjale i usne poigravale kao da e i oni sada neto zapevati, iako ne znaju kako ni ta. A prvaci u svojim tekim odorama bili su, naprotiv, bledi i potiteni. Nepomini, oborena pogleda, oni su sluali tu neeljenu svirku koja se meala kao neto izazivake, uvredljivo i stidno sa njihovim brinim mislima, kojima bi mnogo bolje odgovarali mir i tiina. Vojna muzika je snizila ton i prela u sitan i veseo konjiki mar kad je naila grupa oficira na konjima. Svet nije mogao oi da odvoji od njih. Svi su bili isto i sjajno odeveni, uhranjeni, negovani, kao da su malopre ustali iz svojih postelja u Stambolu, okupali se, obrijali i doterali, a zatim se odjednom nali na ovoj kaldrmi strmih uhca grada Sarajeva, medu slabo odevenom i tanko hranjenom arolikom masom sveta. Nastupila je praznina, kao mali prekid u povorci, da bi iznenaenje koje dolazi zatim bilo jo vee, a onda na belom konju sa pozlaenim uzdama i crvenim kiankama, u tamnomodroj, zlatom vezenoj uniformi, vitak i kao saliven, serasker Omerpaa. Liio je pomalo na privienje, i to zaudo blago i dobrosreno. Kao da ne jae na konju, nego plovi na oblaku. Iznenaena i zadivljena svetina videla je, ne verujui svojim roenim oima, kako mu odsjaj svetlosti predveernjeg sunca pada na grudi i osveti java lice sa lako prosedom bradom i izrazom strogog dostojanstva i zagonetne blagosti.

Za njim je, opet na izvesnom odstojanju, jahala grupa oficira. A zatim je nailazila vojska. Svi u mrkim uniformama, sa ukrtenim kaiima na grudima i vapskim cokulama na nogama, vojnici su stupali paradnim korakom, i jedino po fesovima razlikovali su se od neke hrianske vojske. Prolazila je dobra i malobrojna konjica, pa pioniri i sanitet, neobini po izgledu i opremi, a na kraju artiljerija. Jaki, dobro hranjeni i timareni konji vukli su, uz veliki tutanj i tresak, duge dalekometne i kratke brdske topove, i mrke teke kare na kojima su, stegnutih zuba, se-deli mladi vojnici i poigravali kao lutke, dok su im se u ritmu vonje tresli bucmasti azijatski obrazi. I kako su se sputali irokim i vrlo strmim sokakom, izgledalo je kao da izlaze pravo iz rumenog oblaka koji je polegao gore po ivici brega. A kad je sve to protutnjalo, kao privienje, mnogi su od dokonih gledalaca ostali na mestu, zaneseni, trepui oima kao od prejakog bleska. inilo im se da ispred njih jo jednako prolaze sila i gospodstvo te nove carske vojske i niu neobine slike jednog sveta o kome su ponekad mogli poneto da uju, ali koji nikad do sada nisu svojim oima videli. (U stvari, to i jeste samo prethodnica, kao neki uzorak te vojske od deset ili, kako neki kau, i jedanaest i dvanaest hiljada ljudi, koja sada nastupa na bosansko tle.) Kako je strano, tajanstveno, opasno i, hoe-nee, lepo sve to to je prolo ispred njih: oruje, vojska i, naroito, oficiri! Kako su im gojni konji i isto i svetio sve na njima! Kako su snani, beloputi i gordi oni sami! Kao da jedu neku drugaiju, jau a finiju hranu nego to jede svet u ovoj Bosni, ili da diu neki blai i plemenitiji vazduh! Svi su oni jako odudarali od ove nae aroliko i svakojako odevene mase kroz koju su prolazili. I veini naeg sveta, svrstanog u dva palira, ta vojska je, dok je prolazila, zaista izgledala kao deo nekog dalekog sveta koji ne zna ta je nuda i ne boji se nikog. Sama injenica da takav svet moe da postoji nagonila je mnogima suze na oi, suze neodreenog porekla i pomeanih, posve suprotnih oseanja. Olienje toga sveta bio je za njih serasker na belom konju. Dok je jahao polako i dostojanstveno mimo njih, nisu znah ta pre da gledaju na njemu, izraz lica, uniformu, oruje, ili njegovo lako, gotovo besteinsko, i sveano dranje. I kad se, zajedno sa svojim oficirima, vojnicima, karama i konjima, izgubio meu naherenim kuama, ono to je ljudima najdue ostalo u seanju, to je bila njegova pojava, a na toj pojavi skupoceni amblem na njegovom fesu, polumesec i zvezda od dijamanata i raznih dragih kamenova, koji su zraili i presijavali zlatnim, modrim i zelenkastim sjajem kako samo nebeska svetlila mogu da sjaju. Malena i krhka stvar, koja sama po sebi ne moe nita, ali je simbol carske vlasti i dravne sile koja die i obara zemlje i narode, od koje, u krajnjoj liniji, zavisi sve to oveku u ivotu treba: hrana, odelo, oruje, mir, sloboda i zadovoljstvo. Zbunjen i uplaen, potresen i kao postien, narod se razilazio polagano. Ljudi su se kretali sporo i utke, jer nisu znali ta da kau i jer su teko nalazili put povratka u svoj redovni turi ivot, dole u rodnom gradu. Sa svakim korakom svaki od njih se treznio, pribirao i oslobaao arolije kojom ga je trenutno opinila seraskerova povorka. Kuama su stigli ve prilino otrenjeni. Sedei kraj mirkave jedine svece, u oekivanju veere koja u veini sluajeva nije bila ni mrsna ni bogata, ljudi su ponovo doivljavali ono to su pre sat-dva gledali na Kovaima, posmatrajui sve to sada drugim oima i merei novom merom. Istina je, ni u jednog vezira dosad a toliki su proli kroz Sarajevo nije bilo takvog sjaja ni reda, ni takve sile. Pa ipak, sad je svakom jasno, i biva sve jasnije, da je u celoj toj sjajnoj paradi bilo i neeg izvetaenog, lanog i usiljenog. Povorka je ovakva kakvu je sada, u sebi, vide i gledaju zaista sveana i strana, ali nekako isuvie. Spreda i pozadi, desno i levo od nje iri se oskudica ne-rodne godine i gladnog prolea, amotinja krivih i izlokanih sokaka, iskrzanih streha i odavno neokre-enih kua, beda slabo odevenih ljudi i brinih lica. Osea se dah izuzetnih i tekih vremena kad nikom nije dobro i kad je vazduh nad glavama pun neodreenih pretnji i stvarnih opasnosti. Izgleda kao da je ta bletava vojska, koja je tohko odudarala od grada u koji je ulazila, trebalo zbog neeg samo da promaruje, da bude viena i zapaena, a da e se sada sva rastopiti kao pare eera u mutnoj vodi. Dobri konji i neobine raskone uniforme i novo, nevieno i opasno oruje, sve e biti vraeno tamo negde otkud je i uzeto. I vojnici i oficiri, kao pelivani i maioniari, razii e se, svak sebi, izgubiti se, sada ve sivi i obini, u obinoj sivosti sarajevskih ulica. Eto, tako im sada sva ona sila i lepota

koju su videli izgleda vie kao skupa i tuna tuinska maskerada. A to je ta maskerada jo i opasna, i moe lako da postane smrtonosna, to je svakako ne ini privlanijom ni vesehjom. Da, zaista je u celoj toj paradi, pored svega njenog bleska i strogosti i stvarne pretnje i opasnosti koje je donosila, bilo neeg neprirodnog i ludog. I lud sluaj sa jednim jadnim luakom umalo je nije ve na prvim koracima poremetio. Pored svih zaptija, pred narod koji je kao iv, privremen i vetaki zid bio postavljen sa strane, desilo se da je ludi Osman, poznata mirna gradska luda, mrav, pocepan i zadihan, istrao iz jedne ulice, naiao na prazninu u onom ivom zidu, ispao odjednom pred oficira koji je jahao na elu povorke, i tu stao kao ukopan. Oficirov belac se plahnuo i zakrenuo u stranu, a zatim se dvaput propeo. Jaha je uspeo da se odri na konju i da ga ukroti i smiri, ali se povorka ustalasala i taj talas se preneo na one koji su jahali pozadi i doao, oslabljen uz put, i do samog seraskera, tako da je i njegov konj stao da poskakuje i da poigrava kosimice. Meutim, pre nego je serasker mogao ita da primeti i da zatrai objanjenje, sve se smirilo i povorka je nastavila put. Jedan visok podoficir, koji je odmah skoio s konja i uhvatio pocepanog oveka za mrava ramena, hteo je da ga sasee tu na mestu. Ali ovek je bio tako slab, bez pokreta i odbrane, da podoficir nije naao pravog i potrebnog otpora svom gnevu. Umesto buntovnika i atentatora, u akama mu se naao zbunjen i jadan bolesnik. Jedan od zaptija je prihvatio luaka, a podoficir je psujui dobacio: U falake, pa bijte! Na mrtvo! I otrao je da zauzme svoje mesto u povorci, koja je bez poremeaja i zadravanja krenula niz Kovae. Narod se brzo razilazio. Na irini je ostao zbunjen zaptija, ne znajui ta bi sa luakom u rukama. Pre desetak godina to je bio zdrav i lep mladi. Ziveo je sa majkom udovicom i jedinom sestrom, mlaom od njega. Imali su tvrdu i visoku kuu u Saburinom sokaku, sa dve kamene avlije i lepom batom. Od oca je nasledio trgovinu i jake veze sa oevim poslovnim prijateljima u unutranjosti. I drugovi su ga voleli kao dobrog druga. Jedino je nekom uroenom uzdrljivou odudarao od njih. Zbunjivali su ga naroito smeli mladiki razgovori, a na aikovanja, petkom, po mahalama, nije voleo da odlazi. Zbog toga su ga drugovi esto peckali. A kad bi uspeli da ga povuku sa sobom, on se ponaao kao ovek u neprilici i drao se kruto pred svakom od tih udavaa, manje ili vie skrivenih iza muebaka ili odkrinutih vrata. Na sve ale i apate odgovarao je ponajvie zbunjenim utanjem i uvek istim lakim i odsutnim osmjekom. Tako isto se drao prema majci kad bi ga, to se esto deavalo, nagovarala i molila da se eni. Odbijao bi na alu, zaobilazio sa odgo-

Omerpaa LatM

17 vorom, muio se da odloi takav razgovor. Inae, dobar sin i u svemu ono to se zove ovek na svom mestu. Pa ipak, za nepune dve godine od njega je postao neizleiv bolesnik, i to najtee i najstranije vrste. Kad jednu kuu zadesi ovako velika i neoekivana nesrea, kad se jedan ovek ovako napreac i dokraja slomi, onda je objanjenje obino teko nai, a ono koje se nae izgleda svakom povrno i nedovoljno. Hode i vraare su dolazile do zakljuka da je mladi -^^udario na ogramu i da su na njemu neke ini i vradbine. Ali otkud i kakve? To pletivo je bilo isuvie tanko i njegovi konci su se kidali pri svakom pokuaju da se razmrse. Sve to su od mladia mogli da izmame i uju oni koji su ga leili ili negovali, bilo je malo i nejasno. Povod bolesti izgledao je isuvie sitan i neduan, jer je razlog ostao nepoznat. Deavalo se esto da je Osman zbog poslova morao i sam da putuje sa robom koju bi slao. Tako je i toga leta iao ak u Novu Varo. Putem, negde na samom ulasku u Viegrad, iz-mako je pred svojim kiridijama, jaui preacem. Dan je bio sunan, jutro svee, a mladi pun neke tihe ali silne radosti koja ga je gonila napred. Nejasna staza i njegova radost prevarile su ga pa je zalutao izmeu nekih tamnozelenih gustih vonjaka, i odjednom se naao meu kuama nepoznato*? za-seoka, kraj esme, lice u lice sa devojkom koja le, otkrivna, prala ruke i hladila zaarene obraze. Ne oekujui nikog tueg sa te strane, devojka se slobodno okrenula, i to samo glavom, dok je stasom ostala nagnuta nad drvenim

koritom u koje je padala voda u bogatom mla7:u. Izgledalo je kao da mu nudi tu svetlu masku. Njeno lice, sjajno od vode, sunca i svog osmeika, bilo ie maleno, a od krunnih, divno srezanih oiju izgledalo jo manje. Osmejak na njemu bio je tako neobian i tanak da nije suavao njene oi, nego ih jo vie rairio. Samo su usne i one udesno srezane, bile rasklopljene i savijale se oko belih zuba i podrhtavale u lakom, jedva primetnom gru, kao od pomisli na poluzrelo voe. Velika, sjajna lepota, koja sama sebe ne zna, sva od sree i poverenja u sve oko sebe. Mladi se docnije pitao kako je mogue da je on sve to zaista video, i to u magnovenju. Jer devojka je u istom trenu kad ga je ugledala i umesto nekog od svojih sa uasom videla stranca oveka, podigla ruku i prvo zaklonila lice, a zatim spustila belu bou sa glave i mekom brzinom najlake zver-ke pobegla u avliju. Ali pre toga on je stigao da jasno oseti svu lepotu u srazmerama izmeu velike bele ruke i savreno vajanog lica koje je ona, u strahu, stidu i ogorenju, nastojala da zakloni. I sam uplaen, pobegao je kao i devojka, samo na protivnu stranu, jedva se ispleo iz zaraslih pu-teljaka i mnogih ograda, i odjednom se obreo na drumu, gde je ve poinjala varo. Tu je saekao kiridije. Putem je izgledao miran i pribran. Dobro je stigao u Novu Varo, svrio posao i vratio se posle nedelju dana u Sarajevo. Isprva se ono kratko i bezazleno vienje nasmejane devojke na esmi javljalo u njemu samo kao seanje s puta, kratko i povremeno. Ali kako su dani prolazili, vieno lice i njegov osmejak, umesto da blede, sve su se vie us-taljivali u mladiu. Da nije sanjao? Ne, nije. San se zaboravlja, potisnut javom ili novim snom, a on vie i ne moe da to lice ne vidi. Tako se esto pitao i tako je sam sebi odgovarao. A s vremenom je nestalo i tih pitanja i odgovora. Nikad nije ni pomiljao da je to bila iva devojka sa svojim osmejkom, na nekoj istinskoj esmi u nekom stvarnom selu, koju bi mogao i potraiti i zaprositi moda. Jednom vieni osmejak goreo je u njemu, i samo u njemu, uporedo sa sveu. Tako je to blago i neprimetno pijanstvo, dovoljno samo sebi, trajalo mesecima. Oduvek stidljiv i malo povuen, on nije pokazivao nikakve promene na sebi. Radio je svoje poslove, izlazio sa vrnjacima na teferie, ali ne rastajui se nikad sa svojom skrivenom vizijom devojakog obasjanog lica koje zaklanja i gasi njena velika bela ruka. Dobar, utljiv i uvek malko rasejan drug. Tee mu je bilo sa majkom, koja ga je sve ivlje nagovarala da se eni. Ti razgovori, koji su mu oduvek bili neprijatni, postali su za njega od ovog leta pravo muenje. A ove jeseni, otkako mu je sestra isproena, majka je bivala sve upornija. Tako je bilo i toga novembarskog jutra. Tek to se dobro razdanilo. Sedeli su, kao obino, uz kafu. Majka se alila kako e ubrzo ostati sama u ovolikoj kui u kojoj bi ve odavno trebalo da peva snaha i plae unue. Nabrajala je njegove vrnjake koji su se poenili. Molila ga je da se eni jo ove jeseni jer ne moe da naodgovara svetu koji se udi to se ovakav momak ne eni, a njoj samoj to pada najtee. Molila ga je dugo i usrdno kao nikad do tada i traila njegovo obeanje. Mladi je gledao u kafu pred sobom, menjao boju u licu i krio prste, a kad se starica privila uz njega, on je, branei se i za-kreui pogled od tih dragih poznatih oiju, promucao: Dobro, dobro! , Ali jo ove jeseni? Dobro, hou . . . hou. ena je spustila ruke od radosti, ali mladi je u istom trenu skoio uplaeno i ne obzirui se otiao na posao. Iza njega je ostao nepopijen fildan sa kafom. U dnevnom poslu je stigao da malo zaboravi jutronji razgovor. Ruao je u radnji. A kad se pred sumrak vraao kui desilo se neto neoekivano i nerazumlijvo. Duvao je neki jak vetar i, zalutao u ovaj sarajevski tesnac, lomio se sa hukom od brega do brega, nosei lie, povijajui dimove i nalazei slabo prikovanu indru sa krovovima. Kad je doao do ugla svoje ulice, mladi je osetio jak udarac vetra i neobino bolno uzbuenje od pomisli da se vraa na mesto svog neopreznog jutronjeg obeanja. -ei od tog bola, uao je brzo i tiho, kao krivac, u kuu i ispeo se neprimeen uz stepenice. Dole ispod njega oseala se ivost i spremanje za sestrinu svadbu. Hteo je da odahne, da se pribere. Smirujui ubrzan dah, gledao je s

prozora svetlosti grada u dolini i sluao huku vetra u velikim drvetima iza kue. Ali mu nemir koji ga je doterao ovde nije dao da se skrasi, gonei ga od prozora do prozora, iz ugla u ugao. Tada je, bar tako mu se ini, prvi put, sa ne-vericom i hladnim tmcima na temenu, osetio da osmejka od kojeg se nije odvajao nema vie, da se smrailo u njemu i da je i sam kao obnevideo od toga. Pretrnuo je ceo i, ne znajui ta radi, strao niz iroko stepenite. Zauzeti poslom, ukuani nisu primetili kad je istrao u avliju. Tu je stao za trenutak, pitajui se unezvereno ta je ovo s njim i ta on ovo radi, i borei se davljeniki da u sebi opet sagleda znani osmejak. Ne, nema ga! Ima samo seanje na nj, a to seanje je i samo mrano, i boli i pri kao eravica na oiici i goni napred, tamo gde bi on mogao biti. Nema ga. Ali, otkad ga nema? Moda je odavno nestao, a on to nije odmah ni primetio? Ne, nije mogue. Jo veeras, dok se penjao uz Kovae i pre nego je skrenuo iza ugla, put kue, osmejak je bio sa njim. I sad odjednom, ugaen kao fenjer, izgubljen kao dukat. Ne, ne, bio je, sea se dobro, i ini mu se da bi, kad bi otiao do onog ugla, osmejak planuo ponovo. I seanje ga goni dalje, da trai ono to je navikao da gleda, bez ega ne moe kao ni bez vazduha, a ega sada odjednom nema. Otvorio je tiho obe kapije, jednu za drugom, iziao na ulicu i otiao do ugla. Tamo ga je doekao udarac vetra. I nita drugo. U slaboj svetlosti koja je padala sa prozora na uzak sokak nazirao se novi ugao. Iza ugla je bilo, ponavljao je sam sebi, ali iza kojeg? Da nije iza onog to se vidi tamo napred? Potrao je. Doekao ga je jo jai vetar. Trao je sve dalje, od ugla do ugla, dok nije izbio na glavnu ulicu, na Kovae. Opet se pred njim ukazala varo u dolini, sa svetlostima na prozorima, sa zlom noi i njenim zvezdama iznad svega. Na pogled none varoi, mladi se odjednom prenuo uplaen sam od sebe i od ovog to radi, i malo se po-stideo sam pred sobom. Vratio se kui. Tako je poelo. Iz poetka niko nije ni primei-vao mladiev nemir i promene na njemu. Svrena je svadba i sestra je odvedena iz kue. Ostao je sam sa majkom. I majka je prva i primetila da se uznemiren i potiten die, izlazi, i posle dueg ili kraeg lutanja vraa, mokar i kaljav i jo nemirniji i potiteniji. Ne pominjui mu vie enidbu, nastojala je da sazna od njega razlog tim promenama, ali bez uspeha. Cutao je uporno, tekim utanjem. Raspitivala je njegove drugove, ali ni oni nisu znali drugo da kau sem to da primeuju kako se izmenio. Poeo je radnju da zanemaruje. Jo zima nije bila potpuno prola, a svima je bilo jasno da je ova kua udarena teko, u najosetljivije mesto, gore nego da im je sve pogorelo. U kui je leao kao teak bolesnik, nem i nepomian jedinac Osman. Nad njim je majka. Mekim uporstvom roditelja ona je uspevala da izvue ili da mu na snu oslune poneku re, i zakljuila je da je u pitanju devojka. Neto kao tajna ljubav koju je teko priznati. Sin je leao sklopljenih oiju, odeven, izmeu akira i fermena tanka zategnuta koulja da se vide slabine i vita rebra kako se diu i sputaju od teka daha. Osmo, sine pitala je oprezno kai koja je, majka e je prositi i dovesti, pa da je carska. Kai majci! Mladi je budan, samo jo vre sklapa oi. uje svaku re, ali ih ne vezuje u svesti, niti im hvata smisao. Koja? Koju e to prositi? Ko, i za koga? I nikakve veze ne vidi izmeu toga svega i svoje muke. A prvom prilikom on skae, naputa kuu, i tri ulicama, od ugla do ugla. Sad se to ve deava i pred vee, pa i danju, tako da sva mahala vidi i zna. Strepi od pomisli da e opet morati, izvan sebe. trati poznatim ulicama, da e se prolaznici okretati za njim, da e opet sve biti uzalud; odupire se tome, lomi se, ali najposle ne moe da odoli tekom pritisku, poputa i kree. A kad jednom krene, onda ve posle prvih koraka zaboravlja i sebe i svet i ne moe vie da se zaustavi. Eto, tu odmah, u susednoj ulici, eka ga lice lepote i njen osmejak. Jo jedan ugao, jo jedan. Ne, taj nije. Ali idui, moda. Ni taj nije, ali idui sigurno! I sve tako, do potpunog iscrpljenja i bolnog vraanja na mesto polaska. Idueg leta mladiu je postavljen staratelj, jedan od prvih roaka, koji je dalje vodio radnju. etiri godine majka je negovala i leila bolesnog sina, plaala hode i

vraare, lekove i zapise. Sve bez uspeha. Pete godine je umrla. U kuu su se uselili roaci. Svi su se ve pomirili s tim da je onog nekadanjeg Osmana nestalo i svi ve odavno vide u njemu samo izgubljenog omravelog luaka koji po deset puta dnevno protri svim ulicama, zagledajui za svako oe, a zatim se, ne govorei nikom nita, vraa kui i pada licem na zemlju, i plae. Pogotovo kad su noi svetle, on se ne smiruje nikako. Iz poetka je njegovo ludilo bunilo svet. Plaili su ga se. Roaci su morah da ga zatvaraju danima i nedeljama u kuu. Posle se uvidelo da je to za njega mnogo gore, a da u stvari nije potrebno. I svet se navikao na ovu varoku ludu. Naroito je enski svet iz poetka beao od njega. Ali i to je prolo. Svi znaju da je bezazlen i bezopasan. Desi se da istri iza oka i, ugledavi na esmi neku enu, da joj onako zadihan prie blie, pogleda je malo paljivije, ali se odmah razoarano i tuno osmehne, lako pozdravt glavom, i krene dalje. Samo deca ga ponekad zadirkuju i viu za njim. Tr', Osmane! Ali, on ih i ne primeuje. Ne govori nikom nita i ne uje ta mu se kae. Evo ve osma godina kako on iz dana u dan, nekad ee i due, nekad rede i krae, tri ulicama, staje kod svakog ugla malo, a zatim tri dalje. To ve odavno nije onaj nekadanji Osman. Mrav, blatnjav ili pranjav, uvek pocepan, na izmodenom licu zategnut svaki mii izmuene oi, napregnut i odsutan pogled nezdrava sjaja. Kad se zamori od tranja, on se zaustavi na velikoj strmoj raskrsnici, klone na iroki epenak pekarnice i tu sedi obujmivi rukama uzdignuta ko-lena, oborene glave, i plae od umora i razoaranja. Pekar, kome roaci plaaju raun nedeljno, prui mu hleba, da jede koliko hoe. Ali im pojede hleb i na-pije se vode, on kree dalje. Svet ve pomalo i zaboravlja da je to ikad bio drugi i drugaiji ovek. Zaptija, koji je od Ijutitog podoficira primio ludog Osmana, nije znao ta da radi sa njim. Zna ga dobro. To je boji ovek i nesreno stvorenje, a sada je odjednom postao veliki krivac, neka vrsta prestupnika protiv sigurnosti i ugleda Carstva. ta tu moe pamet i mo jednog skromnog i uplaenog uvara javnog reda? I bio je srean kad je naiao muktar te mahale Sabitaga, miran i ugledan graanin. Zaptija mu je rekao ta mu je nareeno, a Sabitaga je samo ispruio ruku izmeu njega i ludog mladia. Idi ti za svojim poslom, a njega ostavi meni. Ko je jo vidio da se ouo bije? Srean to je njegova neprijatna odgovornost prestala, zaptija je otiao da i dalje uva red, a Sabitaga je uveo mladia u svoju avliju i naredio mu da tu mirno sedi. Iz kue mu je po deaku poslao velik komad sinone slatke pite. Mladi je sedeo na kamenom koritu pored esme i mirno jeo, sve do mrvice. Zatim je pio vodu iz savijenog dlana, u malim gutljajima, zavraajui glavu kao ptica. Pola sata docnije, on je ve trao iz ulice u ulicu i hvatao veiti i veito nedostini osmejak lepote, kao da na svetu nema ni careva ni carskih ordija, ni seraskera ni njegovih stranih konjanika. A dole u zbijenoj ariji, ispod Kovaa, slegla se vojska. Parada od askera, oficira i uglednih graana polagano se razilazila, punei kue i kasarne i konake, bezazleno pritajena za trenutak. Omerpaa je odseo u tronoj, visokoj dravnoj zgradi na Gorici. Tu su, po tradiciji, odsedali bosanski veziri na svom putu za Travnik. Tu su pod atorima logorovali vojnici seraskerovog pratilakog odreda, a na strmoj padini ukopane su u polukrugu dve baterije tekih nemakih topova najnovijeg tipa; cevi su im bile uperene na sve delove grada. Ne-visoki breg sa pitomim imenom Gorica stao je da tamni i dobiva zloslutan izgled u oima graanstva. U isto vreme poele su da pristiu ostale jedinice. To je bila brojem i opremom prava vojska kakvu Sarajevo ne pamti. Te trupe su, onako kako su stizale, smetane po severoistonim obroncima. Tako je sada grad bio sa dve strane izloen cevima seraskerovili topova. Tada je, u nedelju pre podne, zemaljskim prvacima i sakupljenom narodu sveano proitan carski ferman koji Omerpai daje neograniena ovlaenja da, u saradnji sa civilnim guvernerom Hafizpaom, pokupi nizam meu muslimanima u

Bosni i Hercegovini, uvede sve administrativne mere koje su za to potrebne i pokori sve to je nepokorno. I do sada je bivalo da su razne valije, pri svom dolasku u Bosnu, donosili fermane i itali ih sakupljenim ajanima u svom konaku u Travniku. Ali Omerpaa je za taj in izabrao Sarajevo, grad ohole oligarhije, u kome se dosad veziri nisu smeli ni zadravati, i pozvao je sve prve ljude Bosne i Hercegovine da mu dou na noge u taj grad. Sad su svi oni stajali sveano odeveni, mrki i bledi, na jakom proletnjem suncu. Na maloj uzvisini sedeli su na stolicama Omerpaa, Hafizpaa i jo nekoliko viih oficira, svi u savreno krojenim tamnim uniformama na kojima su presijavali ordeni, svetla dugmeta i zlatni i crveni gajtani i iriti. Levo i desno od njih sedeli su najugledniji muslimanski prvaci, prvi meu njima sedi i oteah Ahpaa Rizvanbegovi, hercegovaki vezir. Na dva kraja toga polukruga sedeli su i to je bila velika novina po jedan pop i fratar, ak i sarajevski rabin i dva predstavnika sarajevskog graanstva. Svi ostali stajali su kao posluna deca, licem okrenuti seraskeru. Osim toga, ceo ravni i okrugli prostor Musale bio je optoen sa dva reda nizama. Na njima je bilo sve novo i isto. Kruti i besprekorno postrojeni, sa noem na puci, oni su liili na ma koju zapadnjaku vojsku. Prema njima i njihovim bletavim oficirima, ajani i prvaci zemlje, u svojim dugim raznobojnim ante-rijama, sa jemenijama ili konim kalinama na nogama i tekim sarucima na glavama, izgledah su, i pored svog dostojanstvenog dranja, nekako gortaki i palanaki, isceeni i olinjali, i ruku na srce! ostavljali nesavremen i pomalo alostan utisak. Omerpaa je ustao, a pored njega se u istom trenu obreo mlad, plavokos oficir, koji je, korektnim turskim izgovorom ali uvredljivo otro i nekako strano, poeo da ita carski ferman. Prvaci su, svi stojei, sluali stegnutih vilica i oborenih oiju, a koji god je od njih, ma samo i za trenutak i samo ispod oka, bacio pogled na vrhovnog komandanta, mogao je videti da taj vitki a snani ovek nosi na sebi neto tue, drsko i izazivako, to je u protivnosti sa svim njihovim shvatanjima carske slube i muslimanskog vojnikog dostojanstva. U trenutku kad je oficir izgovorio poslednje rei fermana, grunuli su, kao na komandu, topovi istovremeno sa Gorice i sa 2ute Tabije. Zemlja se tresla pod nogama. Utrostruena, uetverostruena jeka nepodnoljive paljbe ila je od brega do brega, a pojedini odjeci su se sudarali, traei uzalud izlaz iz ove kotline. Tek kad se topovska tutnjava stiala, moglo se razabrati da vojna muzika ve svira buan i razigran mar. I mnogi prvak, koji za vreme topovske paljbe nije trepnuo, drei se pravo i prkosno, postien je oborio glavu pred navalom te bezono i nasrtljivo gromke svirke, nove i uvredljive za bosansko uho. Ali najgore je trebalo tek da doe. Iako se primicalo podne, serasker nije prvacima dao vremena ni da klanjaju ni da ruaju. Glavni i najodgovorniji izmeu njih, etrnaestorica na broju, pozvani su odmah u njegov konak na Gorici. Pojahali su konje i sa pratnjom krenuli zlovoljno uz breg. Teko su napredovali izmeu komordijskih konja i topovskih kara uskomeane vojske, u kojoj niko nije ni pomiljao da im napravi mesta i da im se skloni s puta, kao to im se sve ivo u Bosni uvek sklanjalo. Niko ih nije pozdravljao. Askeri su radili svoj posao ili besposleni lunjali putem, ne obraajui panju na njih, a oficiri su se meu sobom pozdravljah i dovikivali na nekom nepoznatom jeziku. U tesnim mrkim uniformama svi su izgledali kao bu-bavabe. A Bosancima se, dok su se provlaili kroz tu guvu, sve inilo kao da su, u snu, zalutali u neku stranu, hriansku zemlju i kao da se probijaju kroz neprijateljsku vojsku. Nita se gore nije dalo zamisliti. Drhtah su od priguenog gneva i znojili se pod tekim odorama. U njima se javljalo dotad nepoznato oseanje manje vrednosti, koje sami sebi nisu hteh da priznaju. Kao da im je tek sad postajalo jasno ta je i ta moe da znai u dravi dobro organizovana i naoruana carska vojska. To je sila i red u isto vreme. A kad se prilike tako okrenu da ta vojska postane glavna i presudna snaga u zemlji, ona to ne ini nikad samo napola. Sednica koja je odmah zatim otpoela u prizemnoj sobi neobine veliine i sa malo nametaja, pokazala je prvacima da moe biti i mnogo neprijatnih susreta. U dnu su bila tri velika prozora bez zavesa. Tu je sedeo Omerpaa. Kako je bio leima okrenut prozorima, ceo njegov lik izgledao je kao silueta iseena makazama iz crne

hartije. Iza njega je stajao mlad major, ri ovek nepomina lica i olovna pogleda koji niko ne voli da sretne. Ma kako straan i mrzak bio serasker sam po sebi, jo je tei i strasniji izgledao po tom nemom pratiocu koji stoji kao senka iza njega. Licem prema seraskeru nali su mesta na prvih nekoliko sedita Alipaa Rizvanbegovi, Mustajpaa Babi, Mahmudpaa Tuzli, Mahmud-kapetan Fida-hi i Fazlipaa erifovi. Ostali su posedali kako su znali i umeli. Niko nije brinuo o njima, gde e da sednu i kako e da se smeste. Nikog nije bilo da ih poslui, pa ma samo aom vode. Niko nije puio. Kao po planu i dogovoru, ni ovde im niko nije uka zivao panju. Okrenuti ica prozorima kroz koje je nadirala jarka svetlost, mirkali su i treptali oima, teko razabirui crte seraskerova lica, dok je on, naprotiv, mogao njih da gleda mirno i posmatra slobodno. I u tom su bili stavljeni u nepovoljniji poloaj. Oseali su se vrlo nelagodno i sa naporom sakrivali tu svoju nelagodnost. Nisu ni primetili kad je serasker poeo da govori. Najpre je to bilo kao neki neujan i poverljiv razgovor sa onima koji su sedeH ispred njega, ali njegov glas je brzo postao jai i jasniji. Govorio je kao poslovan ovek, ak pomalo brino, o redu i upravi, o carskoj vojsci i potrebi da ona bude na savremen nain ureena. Nabrajao je podatke o dugogodinjem odupiranju bosanskih prvaka da se tanzimat uvede i u Bosni. Pri tom je nastojao da govori to vie >^^bosanski, ali ga je odavao njegov liki izgovor, a kod pojedinih rei zastajkivao je due. Traio je pravi izraz i, kad ga ne bi naao, pomagao se turskim. Iznosio je kako se sultanovoj spasonosnoj reformi pokorila, neto milom neto silom, cela Turska Carevina, samo Bosna i Hercegovina jo nisu. E, sad je doao dan da se i to svri, i da bude ono to biti mora. Rekao je to ivlje i odmah se digao, ali ne da zavri sednicu nego da nastavi govor. Sad, kad je stajao, moglo se bolje videti njegovo lice, njegova jo prilino crna i za turskog oficira neobino duga kosa, koja je bujno navirala ispod zagasitocrvenog fesa, vezivala se sa prosedom kratkom bradom i stvarala okvir za njegovo pravilno lice maslinaste boje u kome su mnogo mesta zauzimale oi. Igra tih oiju privlaila je svu panju slualaca i menjala izraz seraskerovog lica, i to ne uvek u skladu sa onim to je govorio. Te oi su bile mrke, pune nekog umskog mraka i hlada, as smee, pametne i pomalo tune, as kadifaste, bademasto izvijene, moglo bi se rei: gotovo enski lepe, da se iz njih nije povremeno javljao neoekivan zelen i opasan sjaj. A to mora biti, to i biva. Svuda, pa i u Bosni. Kod tih rei, izgovorenih neoekivano tankim glasom, seraskerovo lice naglo se izmeni. Najpre se zgri u runu grimasu, pa se onda naglo opusti, dobi neki zagonetan, obeenjaki izraz, i razli se u mongolsku masku u kojoj od njegovih krupnih oiju nije ostalo nita do dve crne kose pruge. Sve je to trajalo samo deo sekunda. Kao varljiv blesak ras-plinula se i ta maska, a ispod nje se opet ukazalo pravo Omerpaino lice, mirno i pravilno, sa ubilaki povijenim i sastavljenim obrvama iznad ogromnih osenenih oiju, iz kojih je na mahove izbijala neka hladna, brza vatra i granitnozelenim sjajem preli vala obraze, bradu i brkove. Posle tih uzastopnih munjevitih promena na seraskerovom licu, prvaci bi meu sobom svaki put izmenjali poglede, proveravajui svoj utisak i pitajui se nemo da li su zaista dobro videli ili im se sve to samo priinilo. I nalazei u tuem pogledu to isto pitanje i samo potvrdu svoje roene zbunjenosti i zaprepaenja, jedan po jedan obarali su oi zemlji, kruti od ogorenja i spremni na sve. Seraskerovo lice nije se vie menjalo. Takav kakav je, on je sad stajao mirno i govorio im, kao da ita tampan tekst, stvari koje je sluh sa neve-ricom primao i protiv kojih se sve u njima dizalo i bunilo, a koje su oni skamenjeni i nepomini mirno sluali. Ovo govorim tu pred vama, ali ne zbog vas jer vama to, hvala bogu, nije potrebno govoriti! nego govorim onim tamo vaima koji drukije misle i na drugo se spremaju. Tu je zastao, samo za trenutak, a zatim je nastavio tvre i bezobzirnije, gledajui ih drsko, a obraajui se -onim tamo. Ja u svriti sve ovo zbog ega sam poslan ovamo. I vi se varate ako mislite da ete sa mnom proi kao sa onima koji su prije mene dolazili u Bosnu radi istog posla. Ovo je drugaija naredba, a drugi je i ovjek koji treba da je izvede. Ja znam, vi

mislite da ete i ovog puta, po vaem starom nainu, moi da naoko pristanete na sve, a zatim da mi iz busije inite tolike i takve smetnje i tekoe da u se i ja zamoriti i na kraju vratiti nesvrena posla. A vi da se smijete iza mojih lea! Ali znajte da ja znam kako vi vazda govorite jedno, a mislite drugo. Ponavljate: ^>Peki, peki efendum! A pogled vam govori: ^^Bosna je ovo, budalo, zemlja koja se povija, ali ne mijenja! A ja vam opet kaem da ne polaem nita na vae rijei, da jasno itam vae misli, i da u tu vau Bosnu, ako bude trebalo, svu prosijati na sitna sita, tako da se nee znati ni ko je beg ni ko je aga, i da ni u snu neete pomiljati na vau samovolju i neposlunost. Serasker se malo pomeri u mestu, jedva pri-metno podie desnu aku stegnutu u pesnicu, ali mu se lice ne promeni. I odmah nastavi. Kad stignete kuama (kod tih rei prvaci osetie kako se u njima malko vedri i razgaljuje), kaite svima koji misle na prkos i neposluh da u ih obui u ove uniforme koje sva carska vojska nosi, a skrojiti im sve tako tijesno da im dah staje i oi iz glave skau. Obje u im noge u jednu izmu sa-biti, pa u ih onda mutrati dok ne naue nizamski talum tako da im ga ni praunuci nee zaboraviti. Nita bolje ne zasluuju! Jer to su neznalice i bilmezi ni radnici ni ratnici! ljudi koji misle da mogu dembelisati i ivjeti od zijameta i timara koje su im djedovi sticali, i od nekog svog nama i ugleda, a kao gospodska zabava i razbibriga da im budu: neposlunost prema vladinim naredbama i buna protiv carskih namjesnika. Opomenite ih da je to vrijeme prolo. Kaite im da se ne uzdaju ni u svoju malu pamet ni u svoje plitko lukavstvo, jer im ovog puta nee pomoi. I neka mi ne prilaze sa svojim mitom, kao to su navikli da ine, jer ta e meni njihovo mito kad, po ovlaenjima koja imam, mogu da im uzmem glavu i sa glavom sve to imaju, pokretno i nepokretno! Tu serasker spusti glas i nastavi tie, ali ravno-merno i otro. Ja znam da za mene govore svata i da me nazivaju svakojako, ali neka i oni znaju da mi njihova mrnja i njihova opadanja ne mogu nauditi. Svaka njihova lana i pogrdna rije za mene je pohvala i odlije. I jo neto: neka se niko ne zaklanja za svoju vjeru, jer ja nisam doao ni da turim ni da kaurim koga, nego da ovu zemlju uredim tako da u njoj svak ivi mirno u svojoj vjeri i da se pokorava carskom redu i zakonu. Nita mi ne mogu njihove pogrde, kao ni njihovo oruje, ako do boja dode; kao to me, poslije, nimalo nee ganuti pla ni molbe njihove siroadi. Neka znaju da sam svuda svravao posao za koji sam bio poslan, pa u svriti i ovdje. I neu otii odavde dok od njih ne napravim ili dobre i vjerne sultanove podanike, ih grobne humke po Bosni i Hercegovini. A neu ni dangubiti. Za mjesec-dva vidjeete da sam istinu govorio danas ovdje, ali bie bolje po onog koji ve sada povjeruje mojim rijeima. Ja nemam nita drugo da vam kaem, ako vi nemate togod meni. Niko nije imao nita. Veina je utala, a neki su neto mrmljali, nestrpljivo odmahujui rukom, kao da odbijaju i samu pomisao da bi neko mogao biti protiv ili imati ita da doda ovim ^--pametnim i opravdanim recima. Sad je serasker napustio svoje mesto i pomeao se meu njih. To je bio sasvim drugi ovek. Blag na rei, sladak i ivahan, uvijao se oko njih i promicao izmeu njih. Bilo je oigledno da fiziki uiva u svojoj nadmonoj igri, u onom to moe da im kae i, jo vie, u onom to nee da kae a to misli u sebi. (Prvake je teko i duboko vrealo to njegovo uivanje; inilo im se da ih zloupotrebljava i prlja svojom bliskou.) Razgovarao je sa pojedincima, nasmejano, ljubazno, nekako roaki pover-Ijivo. Uveravao ih je u carsku blagonaklonost kao i u svoju dobru volju. Njegova su vrata svakom otvorena, u svako doba dana i noi. On e dodue za prvo vreme biti stalno u pokretu, sa vojskom, ali gde god bude pobijen njegov ador, tu e nai pravde i zatite svak ko dobro misli i poteno se vlada. Vojska e plaati sve to bude uzimala za svoje izdravanje i nee dirati ni u iju ast ni imanje, ali e ei, paliti i ariti gde god naie na otpor. A utoliko bolje ako to ne bude potrebno. Prvaci su sve odobravali, brina lica i teka pogleda. Najposle su uspeli da se nekako odlepe od tog oveka i njegove nasmejane, svirepe bezonosti. Na rastanku, serasker je potvrdio prvacima da ve sutra mogu svi da se raziu kuama, gde treba da svim svojim ugledom pomognu njegova nastojanja, mirei narod i objanjavajui mu odredbe carskog fermana o velikim promenama u zemlji. Jedino e Alipaa Rizvanbegovi ostati jo u Sarajevu kao njegov gost.

Razume se da oni koji su puteni nisu otvoreno pokazali svoju radost, kao ni Alipaa svoju zabrinutost. Opratali su se sa Omerpaom svaki posebice, dugo, sa mnogo sveanih rei koje nikog ne obavezuju i u stvari nita i ne znae. Alipaa je ostao kod seraskera na ruku. Cim su napustili nemile dvore na Gorici i izvukli se iz onog spleta od atora, konjskih zaprega i uzavrele vojske, prvaci su se podelili na dve grupe. Jedni su otili kod Mustajpae Babica, a drugi kod Fazlipae Serifovia, na ruak i dogovor. Tu su zatekli sve one koji nisu ni bili pozvani na sastanak kod seraskera i koji su ivo eleli da
3 Omerpaa Latas

saznaju ta je tamo govoreno, ali nisu hteli da zapitkuju. Tek kad su klanjali podne i ruali, poeo je tih razgovor uz kafu i duvan. Oigledno je bilo da postoje dve vrste prvaka. Jedni koji biraju rei i dvolie, nadajui se jo da e i sa ovim carskim ovekom nai neki nain i sporazum. Drugi, koji vie nemaju nikakvih iluzija o seraskeru i spremni su na sve. Takvi su bili u veini, iako nisu svi govorili sa istom otrinom i otvorenou. Drutvo okupljeno u Mustajpainoj kui bilo je naroito ogoreno i nepomirljivo. Sam domain, jo mlad, lep, visok i plav ovek iz stare porodice koja je za poslednjih sto godina stalno davala pae i upravljae, ulivao je svakom poverenje. Zbog svoje mirne udi i uroene povuenosti, on se ranije nije naroito isticao u borbi protiv novih uredaba iz Carigrada, iako je, kao i svi ostali, bio odluno protiv njih. Ali svi su ga poznavali po imenu i ugledu kao oveka od rei, i svi su znali da to to se u toj kui kae, tu i ostaje. Posle jela, Tuzlapaa je zatraio da se proita poruka delegata kojeg su prvaci sa Krajine bili poslali u Carigrad da tamo na izvoru ispita ta vlada namerava stvarno da preduzme protiv Bosne i pobunjenih muslimana. U prepisu pisma, koje je stiglo Krajinicima malo pre Omerpaina dolaska, i koje sada umnoeno krui po zemlji, on alje crne poruke. I zavrava ovako: -Na noge, junaci! Ja sam turskog dina traio od Novog Pazara pa do Stam-bola, i nigdje ga nema do u Bosni. Bio sam u Stambolu. Ni tamo ga vie nema. Tu mi ree jedan eh: ' Idi, sinko, u Bosnu! Tamo je otiao Omerica i hoe da vas kauri. Od njega treba da traite dina, ali ne rijeima, ve ovako: preko tuca nianei.' Jezik i stil te poruke, krajiniki ljut, bio je preotar za ove ugledne i veinom postarije ljude, ali njen osnovni ton vera, tradicija, samostalnost i otpor! bio im je blizak i razumljiv. Taj nain razgovora sa protivnikom preko muice na puci bio im je u krvi. I oni su i sada, zaboravljajui ono to su malopre uli i videli, i gubei pravo oseanje za srazmere snaga i stvarne odnose, ve gledali sebe u borbi u kojoj su se oduvek snalazili kao riba u vodi. Neki odreeni zakljuci nisu ni tu doneseni. Njima to nije bilo ni potrebno. Takav je bio uvek njihov nain rada, bez utvrenog plana i bez mnogo predvianja. Razii e se, svaki svome kraju, i tu e, prema prilikama i mogunostima, svaki od njih uiniti sve to moe da osujeti seraskerove namere i pomogne one koji imaju isti cilj. Ni o Omerpai nije bilo mnogo rei. I to je bio njihov nain: o onom to je najtee i najneprijatnije ne govori se. Seraskerovo ime pomenuto je samo jednom. Tada je Fidahi rekao tvrdo, sa kratkim mukim uzdahom: Eh, beli, nema na njemu za dram Turina! I to je bilo sve. Tome se nije imalo ta ni dodati ni oduzeti. Neto drukije bilo je drutvo kod erifpae. Tu je bilo manje poverenja i iskrenosti. Svi su oni bili istog miljenja: da se tanzimat ne moe primiti, da se i seraskeru treba odupreti; i oni su znali za kra-jiniku poruku; ali svak je vie voleo da o tome sam razmisli nego da na skupu iznosi svoje poglede. Domain, pun i ivahan, lukav ovek, prednjaio je primerom u tome. Ni u emu nije odvajao miljenje od ostalih, ali je sve okretao na alu i nastojao da smehom zamagli ozbiljne brige i prave namere svoje i svojih drugova. Posle ruka tu se naao ak i neki peva iz Bijelog Polja, uven naroito po svojim aljivim pe-smama. On je znao mnogo nekih kratkih i naivnih ili lascivnih pesama, a pevao ih je tankim glasom, malo kroz nos, pratei se uz argiju. Teko bi se dalo objasniti u emu je upravo bilo dejstvo tih pesama bez neke sadrine; pa ipak, peva iz Bijelog Polja zasmejavao je ljude svuda gde bi se pojavio.
M

Ovde je doekan hladno. Gosti su se zgledah i u udu pitali zar je ovom erif i j i, u ovako tekim i ozbiljnim vremenima, zaista do pesme i ale. I dok je peva pevao svoje prve pesme, oni su mrko i ra-sejano gledali kroz prozore, idui za svojim brinim mislima. Ali on je, kao da nita ne primeuje, nenametljivo i posve tiho pevao dalje. Jedan od zlovoljnih slualaca, koji je obratio panju na njegove rei, nasmejao se odjednom i protiv svoje volje. Za njim se nasmejao drugi, pa trei. Na kraju, niko nije vie ni pomiljao na ozbiljne razgovore. Pesme su se redale jedna za drugom.
Kad se eni pirin-pilav, hoafagin sin. On uzima halva-pitu, Baklavinu er.

Lako i bezrino, zavaljene glave, sa obeenjaki ozbiljnim izrazom na licu, peva je kitio svoju pesmu kao da na svetu i nema nieg drugog do ale i egaenja. Veina prvaka sada se slatko smejala i taj smeh im je donosio istinsko olakanje. Sad im nikakva ala nije izgledala suvie luda i neumesna. Naprotiv, mnogome se od njih inilo da ispod tih pesama, uporedo sa njihovom bezazlenom, gotovo besmislenom igrom rei, tee neki drugi, naroiti smisao koji ipak ima veze sa onim to njih pee i jede i to ih je sastavilo ovde u Serifovia konaku.

VOJSKA

Ta se re ve poodavno izgovara svuda i u svim tonovima, a ponajvie apatom, i uvek zabrinuto. Tako je izgovara i onaj koji nema nita da izgubi i koji ne zna nita o dravnoj politici i drutvenim previranjima i sukobima. Jer svi oni osea ju da to nee biti ona vojska od malo nizama i neto neuredne redife koja se do sada viala u Bosni na tobonjim vebama, nego je ovde re o vojsci koja dolazi da se bije i da ubija, da hara i pali, kao vojsl^e iz pria, i koja bez obzira na ishod sukoba menja sudbinu zemlje i ljudi u njoj. Sve one manje ili vee, bolje ili slabije orga-nizovane redovne vojske, koje su pojedini veziri dovodili u Bosnu za poslednjih dvadesetak godina, dolazile su u stvari protiv domaih begova i monika, a ne zbog uvanja granice od spoljnjeg neprijatelja, samo se to nije uvek otvoreno priznavalo. Sada se vie ne krije. Vojska koja dolazi prava je kaznena ekspedicija. Pod komandom ve proslavljenog sultanovog muira, poznatog krvnika svih ustanaka u Turskoj, ona ima zadatak da omogui pro-menu postojeeg stanja i uvoenje novina, jer je to postalo neophodno za opstanak drave i uvrenje sultanske vlasti. Treba prvo slomiti i pokoriti mone i nerazumno uporne feudalce, a zatim utvrditi nizam i uvesti reforme, ili neto to lii na reforme i to bi zadovoljilo velike sile i evropsko javno miljenje, koji te promene neprestano trae, a u stvari ne bi mnogo izmenilo u osnovima Turske Carevine. Tako su se ovde nalazile u prilino neloginom sukobu dve snage, obe konzervativne, samo svaka na svoj nain. U toj borbi carigradska vlada morala je da se slui i vojnom silom i reformama, a bosanski feudalci i pozivanjem na tradicije i na svoja prava i oruanom pobunom protiv svog zakonitog vladara. Kad se tako sukobe i uhvate u apsurdan kotac takve dve snage, to je poetak velike pometnje u kojoj mogu potonuti obe a u kojoj, u svakom sluaju, stradaju, posredno ili neposredno, zemlje i gradovi i mnogi i raznolini ljudi u njima. Tabori anadolskog nizama i odredi arbanakih plaenika koje je vodio Omerpaa na Bosnu unosili su u zemlju i narod klice nemira koji se nee moi zaustaviti tamo gde bi hteli oni koji tu vojsku alju. To je vojska kojoj se niko ne moe radovati i koju niko u Bosni ne smatra svojom. Sve ivo osea samo njene tetne i opake strane. Begovat vidi u njoj ne samo neprijatelja svojih interesa nego slepo i podmuklo orue protiv turske vere i drave. Takvo je gledanje i raspoloenje i ostalih muslimana, jer u tom nema mnogo razlike izmeu neposredno ugroenih feudalaca i obinih graana i gradske sirotinje. A raja od sve tri vere ne vidi u toj vojsci svoga spasioca, jer zna i osea da spas sa te strane ne moe doi. I na kraju, vojska je bila teka kao takva. Meu strahotama koje su se priale o seraskeru Omerpai i njegovoj vojsci bila je i vest o itavom jednom odredu stranaca, hriana ili Jevreja, koji nose nizamske uniforme i imaju muslimanska imena, ali su nevernici i podmukh neprijatelji svega to je muslimansko. Taj stranaki odred nazvan je mur-tad-tabor. U ovakvim vremenima, kad su mnogi ljudi uplaeni i zbunjeni ili uvreeni i ugroeni u svojim interesima, zlo se lako prima i veruje, i iri dalje. Pria o murtad-taboru stigla je pre

Omerpae i njegove vojske. To je bila runa i mrana pria o stvarnosti koja nije bila lepa ni svetla. A kao to ve biva, pria je, pothranjivana strahom i mrnjom, neprestano rasla. U beskrajnim prepriavanj ima i saaptavanjima svak je u nju utkivao poneto od svoje line muke i mrnje, i ogovarajui i grdei nepoznate ljude, svetio se ivotu za sva zla koja mu je naneo i dobra koja nee nikako da donese. Tako je pria o mrskom taboru bivala sve crnja, primajui u sebe sve runo i teko to se o ivotu i ljudima moglo pomisliti ih kazati. A kad je ta vojska o kojoj se toliko govorilo postala stvarnost, slegla se u Sarajevo i stala da se razliva po Bosni i Hercegovini, niko je nije video onakvu kakva je, nego je i dalje imao pred oima priu o njoj; i svaki se njen postupak, unapred osuen, primao i tumaio ne kao ono to je, nego kao potvrda za najcrnja mesta iz prie. To je pogotovo vailo za murtad-tabor. U stvari, ti stranci u Omerpainoj vojsci nisu sainjavali neku zasebnu jedinicu, jer su u pretenoj veini bili oficiri i komandovali etama i bataljo-nima azijskih, rumelijskih ili arbanakih trupa. Najvie ih je bilo u samom tabu. Mali broj podoficira, ponajvie strunjaka i zanatlija, bio je takoe rasturen po raznim jedinicama. Pa ipak, svi su oni po svojoj sudbini i svojim navikama bili povezani i smatrani kao jedno telo. A tako su se i sami drali, i pored svih meusobnih razlika i neslaganja. Meu njima je bilo najvie Maara, izbeglica posle propasti revolucije od 1848. godine. Neto manji brojem bih su Poljaci. Ali oni su bili vii po rangu, uivali vie poverenja i saiveli se bolje sa Turcima i turskim obiajima, jer su ve odavno u turskoj vojsci, gde su stizah kao izbeglice posle propalih pobuna protiv Rusa. A svi su oni, posle kraeg ili dueg kolebanja, stupivi u tursku vojsku, bar prividno primili islam. Pored njih bilo je u Omerpainoj vojsci i neto Nemaca, Italijana, Grka i Jermena, ponajvie lekara ih tehniara raznih struka. Ukupan broj ovih stranaca nije bio velik. Sto pedeset do dvesta ljudi; moda ni toliko; a od toga trideset do etrdeset oficira. Ali su oni svojim arenim sastavom, svojim stranim navikama, esto upadljivim i nastranim postupcima, privlaili optu panju na sebe, kao da ih ima bar deset puta toliko, i u oima ogorenih bosanskih muslimana izgledali kao legija, avolska legija kojoj se broj ne zna i ije zloe i sramote kraja nemaju. Ni kod koga u ovoj Bosni nisu oni mogli nai milosti ni shvatanja. Raja je u njima gledala poturenjake i avanturiste, bez najmanjeg razumevanja za njihovu prolost i traginu sudbinu, a muslimani podmukle hrianske uhode koji pod maskom islama i carskom uniformom dolaze da iznutra razore lepi mir i ustaljeni ivot vernih podanika i pravih muslimana. Ljudi iz murtad-tabora pokuavali su odmah da uhvate vezu sa strancima, Nemcima i Maarima, koji su od ranije iveli u Sarajevu, po raznim carskim slubama ili kao zanatlije i preduzimai. Ali, ni ti sarajevski graani stranog porekla nisu se ni najmanje obradovali ovim pridolicama, jer oni sami ve godinama nastoje da se prilagode sarajevskoj sredini u kojoj ive, i da se po zakonu spasonosne mimikrije izjednae bar sa bosanskim hrianima, ako ve ne mogu sa bosanskim Turcima. A sad su ih ovi neeljeni i kod Turaka tako omraeni ljudi iz murtad-tabora podseali na njihovo poreklo i dovodili u nezgodan poloaj. Zbog toga su ih izbe-gavali koliko god su mogli. Pa ipak, muslimanskom svetu izgledalo je da se Sarajevo i Bosna sve vie pune prikrivenim neprijateljima koji se meu sobom povezuju i dogovaraju.

40
A to je glavno i najtee, na elu celokupne vojske koja je dola da Bosnu kanjava i umiruje, stajao je komandant koji je i sam prebeg i poturica, glavni i najvei murtatin. I da udo bude potpuno, on je imao naziv seraskera i dolazio sa sultanovim fermanom i neogranienim ovlaenjima. Nosio je, kako su muslimanski ljudi esto i ogoreno govorili, u svom depu tapije od njihovih glava, i samo od njegove volje i udi zavisilo je ta e biti od njih, njihove asti i imetka. Tako je taj murtad-tabor, koji nije bio naroito velik ni jak brojem ni uticajem, rastao u mati domaeg muslimanskog sveta i dobij ao pakleni izgled i fantastine razmere itave neprijateljske armije koja se, preobuena, podmuklo uvlai u ovu zlosrenu i uputenu carsku zemlju. I to, na alost, o carskom troku, sa carskim

znanjem i pristankom, a protiv najvernijih podanika i najtvrih Turaka u Carevini. Domai hriani i Jevreji, oprezni po navici i manje ili vie ustraeni od roenja, izbegavali su sada kao i uvek svaki dodir sa carskom vojskom. Oni su se uglavnom pravili da i ne primeuju teku i neobinu borbu izmeu sultanove vojske i svojih sugraana muslimanske vere, doskora carskih sinova, jer su dobro znali da im ona u svakom sluaju moe da donese samo tete i napasti. A pogotovu su se klonih murtad-tabora i svega to je s njim u vezi. Pa ni kod Omerpae nisu ljudi iz tog ozloglaenog tabora nalazili uvek razumevanja ni pune zatite. Odnos izmeu njih i njihovog vrhovnog komandanta bio je pun neiskrenosti i protivrenosti, nejasnih i tajnih oseanja koja su, i skrivena, vrila svoje dejstvo. On je cenio mnoge od njih i kao oficire i kao ljude, ali pravog razumevanja ili saaljenja za njih nije nalazio u sebi. I sam nekad begu-nac i murtatin, on nije mogao iskreno i jednostavno voleti svoje oficire izbeglice i poturenjake. Video ih je jasno i znao tano ta su i kakvi su. U veini, oajni beskunici, koji su izgubili jednu domovinu a nisu nah drugu, nagrizeni ivotom u tuem svetu, sa spaljenim mostovima iza sebe, bez jasna i slobodna puta pred sobom, iskljueni iz svakog drutva, osueni da budu verni vojnici, jer nemaju kud. I znao je da su mu, takvi kakvi su, dobrodoh i potrebni, jer predstavljaju mozak i udarnu snagu njegove male vojske. Ali, s druge strane, oni su bili pred njim stalno kao iv primer nesrenih i neuspelih prebega, kakav bi i sam bio da nije imao izuzetne sposobnosti i naroitu sreu, i da nije postao ovo to je. (Gledajui izblie pojedinog od tih oficira, on nije mogao ponekad da ne pomisli u sebi: Ovakav sam i ja mogao biti. Pa bi se odmah ispravljao: Ne, nikad ja nisam mogao ovo biti ni ovako izgledati, jer ja sam neto drugo nego on.) Muilo ga je to unutarnje talasanje i ta potreba za objanjavanjem sa samim sobom. A jo vie ga je muio strah da ga ljudi ne bi vezivali za ove nesrenike i gledali u njemu neku vrstu poglavice murtad-tabora i prvog i glavnog murtatina. Uspavana dua renegata, uutkana uspehom, slavom i godinama, budila se ponovo u njemu i progovarala ponekad pri bliem dodiru sa ovim ljudima koji su mu, po svojoj sudbini, bili i toliko slini, a ipak tako razlini od njega. I on je svakom prilikom i na sve naine nastojao da izmeu njih i sebe dri to vee odstojanje i da se u oima sveta, naroito turskog, ni u emu ne vezuje i ni po emu ne izjednauje sa njima. A kad bi ostao sa kojim od tih oficira nasamo, on je esto razgovarao sa njim prisno i srdano, sa panjom u kojoj je bilo nelagodnosti i duboko priguenog oseanja obaveze i dugovanja. Ali, to samo u etiri oka. Cim bi bila dvojica ili vie njih, on je menjao dranje, znajui da biti pravi Turin znai 42 biti prirodno tvrd, ohol i dokraja hladan i nepokolebljiv. Stoga se trudio da govori kao pravi stam-bolski koljenovi, mirno, nehatno, sa ironijom, a zapovedniki, suvo i sa visoka. I u tom je savreno uspevao. Ali pronicljivi oficiri iz murtad-tabora koristili su se tim iskustvom. I kad je koji hteo da moli komandanta da mu neto uini ili neto oprosti, on je ekao priliku da to bude u etiri oka. Isto tako, oni su znah da dobijenu milost ili panju ne treba nipoto isticati ili se njome hvaliti, jer im to serasker ne bi nikad oprostio. A njega je ljutila ta slabost koju je morao da skriva, koju ni sam sebi nije hteo da prizna, i koju je nastojao da prikrije upadljivom strogou i prezrivim recima koje je uvek nalazio kad je bio govor o tim strancima. I tu ljutnju prenosio je i na njih, trudei se da ih ne via suvie esto, da to rede govori o njima, kad ve ne moe da ne misli na njih. Kao to se vidi, murtad-tabor nije imao prijatelja ni pravog zatitnika, pre bi se moglo kazati da su ga svi mrzeli ili bar zazirali od njega. Uostalom, nije on ni sam sebi bio prijatelj. I u ovoj optoj pometnji i nevolji on se zaista odvajao kao naroita nevolja. Razloga je za to bilo i osim opteg straha, predrasuda i neznanja. U ovoj sredini izukrtanih interesa i verovanja, u kojoj su vrednost i smisao ivota bili ponajee usko vezani sa oblikom i nainom toga ivota, ljudi iz murtad-tabora delovali su razorno, izazivaki. Oni su, ako ne recima i otvoreno, a ono svojim primerom i stvarno, unosili u nju nemir i nered i preziranje svih utvrenih oblika i naina. Sve opreke i razlike izmeu turskog i zapadnjakog naina ivota sukobljavale su se kod njih i pokazivale na njima i njihovim postupcima, izvitoperene, u najgorim vidovima. Izgubivi svoju zemlju i porodicu, imetak i poloaj, preputeni sluaju i

nemiru izbeglikog ivota i prisiljeni da u tuem svetu slue tuim interesima, oni su nosili svoju nesreu, kao zarazu, iz jedne turske pokrajine u drugu. Uspostavljajui golom silom, u sultanovo ime, prividan i privremen red, oni su u tim pokrajinama do kraja razarali ono to su drugi hteli da razore tamo u njihovoj zemlji i u njima samima: veru u mogunost pravednog i donekle ustaljenog reda i u trajnost svega to ljudi imaju, veruju i potuju. rtve despotizma i nasilja u svojoj zemlji, oni su postali sultansko orue za guenje svih pokreta i nemira u Turskoj, bez obzira na njihove ciljeve, tenje i povode; i sluili su i ginuli u pothvatima koji su u stvari samo ubrzavali neumitni proces raspadanja ovog osuenog i dotrajalog carstva kome leka nema, jer su i lek i bolest za njega jednako smrtonosni. Njihova zla srea inila ih je neosetljivim za bede koje su svakodnevno, u raznim krajevima Turske, gledali oko sebe i koje su esto i sami izazivali ili bar uveavali. Ona ih je oslobaala obzira i grize savesti, tako da se veina bila ostrvila i predala ivotu ulnih uivanja, nereda i nasilja, a samo manji deo njih zadrao neSto od one ovenosti i one moralne snage sa kojima su nekad, u svojim zemljama, ustali na odbranu svojih prava i svetinja. Mnogobrojna su bila iskuenja kojima su ovi begunci bili izloeni i raznovrsni poroci kojima su pojedini od njih manje ili vie podlegali. Ali, sa malim izuzecima, u jednom poroku bih su svi ogrezh. Taj porok bilo je pijanstvo. Njihov ivot (ih bolje reeno, nadoknada za izgubljeni ivot), njihov glavni zadatak i poslednje nesigurno uporite, njihova ljubav i mrnja (beznadna ljubav i nemona mrnja!), njihov lek i njihova bolest i smrt bilo je pie. Pie i njegovo mono, varljivo i kratkotrajno dejstvo. Pili su gotovo svi, mnogo i besno, bez reda i mere. A koji nije pio, taj je bio redovno mrk i potuljen, otrovan svojim roenim crnim mishma gore nego najeim piem.

Nikom mili, svakom krivi, sami sebi teki, oni su izabrali pie za prijatelja. Za pie su radili i iveli i ginuli, o njemu su mislili, sanjali i govorili, njime se hranili i njim disali; sa piem su marirah i bivakovali, odlazili i vraali se, razgovarali i u-tali, pevali i plakali, u njemu im je bila psovka i molitva, nenost i ogorenje. Pili su po garnizonima i zimovnicima od Alepa i Bagdada do Bihaa u Bosni, pili za vreme spremanja svakog pohoda, u toku borbe i posle nje, odmarajui se ili leei od rana; pili su natate, uz jelo i posle njega, pre spavanja i za vreme kratkih bdenja, kad bi ih probudio ruan san i morila Ijutina i tucavica. I pili su sve to opija, zamrauje svest i to moe da uutka seanja, zamagli sadanjost i doara neku bolju budunost, sve to moe makar za trenutak da izmeni sliku stvarnog sveta koja je za njih nepodnoljiva. Pili su rakiju svih vrsta i svih jaina, od zdrave ljive do meke i podmukle some bez imena i odreena porekla; prepeenicu, utu od starosti, kao i bledu patoku koju su otimali jo mlaku po kaarama, nestrpljivi zbog sporog kapanja lule na kazanu; mastiku i otrovnu pirituu, dobru dalmatinsku lozovau; pivo, mlado kao i odlealo; plemenita vina sa grkih ostrva kao i seosku kiselicu; strana pia koja donose konzuli i pomorci; ampanjac, konjak, rum, arak, votku, itovku, viski, likere, prave i patvorene, grogove i puneve. A kad bi svega ponestalo, pili su razreen (slabo razreen!) ist alkohol ili na brzinu filtriran smrdljiv piritus. Pili su sve to se pije i to se ne pije, ali to opija, pili nemilice, netedimice, alapljivo, naiskap, ili meraklijski sporo, sa drutvom, u ludim terevenkama ili svaki za sebe, potajno i u tiini. Zaduivali su se i brukali, meusobno lagali i krvili zbog pia, krali ga i krili, da bi ga nou, kriomice i bez glasa sahh u sebe, ali su isto tako dehli i poslednji gutljaj sa dobrim drugom, jer je strast slaa kad je zajednika. Pie ih je inilo sposobnim za sve, za krau i nasilje, za la i podlost, kao i za podvige u ratu ili velikodune postupke u ivotu: ono ih je dralo i nosilo, ali i trovalo i razjedalo, i iz dana u dan menjalo, i to onako kako pie menja ljude: nikad nabolje. To je bio murtad-tabor. Nije prolo mnogo vremena, a sve to je svet 0 vojsci znao ili mislio da zna pokazalo se ili netano ili nevano. Tri nedelje se vojska odmarala, sreivala i razmetala. Onda su se odjednom rasprila sva zlurada i naivna prianja, a vojska je stala da pokazuje svoje pravo lice. Svreno je bilo sa igrom,

priama i paradama. Kako se to ljudstvo povezivalo u planski upuene jedinice, sa odreenim zadacima, tako je nestajalo vojnika pojedinca i askerskih grupica koje lutaju po ulicama i zaseocima i ine za svoj raun tetu ili bar plae svet svojom pojavom. A od rasturenih vojnika i grupica sve se vie stvaralo jedno jedino veliko i udovino telo, nedo-gledno i neproraunljivo u svom kretanju i svojim postupcima, ali u svakom sluaju strano i opasno po zemlju kojom se kree. Vreme tursko vreme koje stoji u mestu odjednom se posunovratilo i pokazalo svoje pravo lice. Bez obzira na razliku u odevanju, naoruanju 1 komandnom kadru, bez obzira na vekove slabljenja i opadanja, to je sada bila osmanlijska vojska, onakva kakva je od pamtiveka, kakva je bila kad je pre etiri stolea ula u ovu zemlju, kakva je, bar u svojoj osnovi, ostala, i ostae dok god bude bilo sultana u Stambolu i njegovih vezira u Bosni. Vojska koja sjedinjuje u sebi sve ive snage zemlje, trai borbu i rui sve pred sobom, koga udari ne ali, a sama se brani kako god ume i koliko god moe, a kad ipak primi udarac jer ta se velika igra ivota i smrti sastoji od zadatih i primijenili udaraca ' ona ga podnosi stoiki, jer mu nalazi mesta u svom jednostavnom i drevnom shvatanju svela. A u isto vreme, ta vojska je bila i drukija, gora i tea od tradicionalnih turskih armija, jer nije imala ni njihove nekadanje svesti o svom pozivu i svojoj velini, ni njihovog morala ni stege ni reda. I ona se kretala sada kao itka, mrka i uarena lava koja se valja, koluta, praska i puke, i ne zaustavlja se ni pred im dok traje ara i teine u njoj. Kree se vojska i rekvirira stoku i hranu isto kao i one ranije carske vojske bez uniforme i egzer-cira. Jedina razlika je u tome to sada za rekvirirana dobra izdaju priznanice koje oteeni redovno ne zna da proita, a u koje niko ne veruje; izdaju, dok se ne ozlojede i ne zamore, pa batale i to. U svakom kraju kojim ta vojska nastupa nae se prvog dana jo neobavetenih seljaka s planine, koji naiu s konjima, ne slutei zlo, i odjednom se nau pred desetinom vojnika u mrkim uniformama, kao pred stranim sudom od kojeg se pobei ne moe. I na glavnom drumu i po sporednim putevima viaju se uvek isti ili slini prizori. Vojnici mau rukama i pukama i alau, a seljak zaprepaen ne zna ta e pre, iba oima oko sebe, pravi se da ne razume. A kad umesto svakog objanjenja stanu da mu otimaju ular iz ruku, on rairi i odupre svom snagom noge o zemlju, isprui ruke, upinje se, ini sve to moe da zadri ivine koje mu otimaju uz nerazumljivu viku, ali dobro razumljivim pokretima. Najpre ga dri za ular pri samoj njuci, a onda pred jaom silom poputa, ali sve malo-pomalo, centimetar po centimetar klizi mu zategnut povodac kroz oajniki stisnute ake, ali on osea jo da je konj njegov, iako sve manje i manje. Najposle, izvuku mu konopac, a on ostane onako rairenih nogu, ispruenih ruku; u svom neprirodnom poloaju prava slika nemoi, trunka ljudske praine, uzvitlana u neravnoj borbi sa zlim sluajem i ovim vihorom i pokorom koji se zove carska vojska. Zatim gleda kako bi skrenuo s puta i, onako prazno-ruk, izgubio se to pre u grmlju, ali ga vojnici zaustavljaju i nagone da primi priznanicu koju podoficir, sedei kraj druma, pie na kolenu. Seljak eka strpljivo, raunajui i to u grdnu tetu koja ga je zadesila, zatim kao slep prima pare hartije i mehaniki ga zadeva za pojas, a pogledom je sav kod konjeta koje mu odvode. Posle prvog dana putevi u tom kraju opuste, i poslednje selo je obaveteno. Tada vojska, u potrazi za onim to joj treba, ide dalje, po kuama i duanima u kasabama i zaseocima oko njih. Ali ne pati kraj kroz koji vojska prolazi samo od zvaninih rekvizicija. Mnogo carskoj vojsci treba, hiljadama oiju i hiljadama ruku ona trai i otima to joj je potrebno ili unitava bez nude i potrebe. A ne treba vojsci samo hleba i smoka, i mesa i soli, i tovarnih konja i zaprene stoke i stone hrane, nego i pia i razonode i ena, jer vojsku sainjavaju ponajvie mladi i dokoni ljudi gladnih ula i eljni svega; a izuzetni napori, vojna stega i stalna blizina bolesti, rana i smrti, samo pootravaju tu glad i tu elju. U tuoj zemlji i daleko od svoje kue, asker se ostrvi, i oseaj ui da ga ne tede, ne tedi ni on nikog i nita; slabo snabdeven i plaen i neredovno hranjen, on se pomae kako zna, nemilosrdno rekvirira, esto krade, ponekad i otima. Ide vojska u dva pravca, na sever i na severo-zapad, na Krajinu i u Posavinu, ali su njeni pokreti neuhvatljivi i nepredvidljivi. Svuda je ima. Tee dolinama i hvata se obronaka. Trai ustanike i buntovnu krv iz njih, a uz put njeni vojnici nagone u strah one koji su se uvek bojali, uzimaju i poslednje, troe materijal, satiru konje, kolju

goveda i stoku. hvataju i iskoriuju radnu snagu. Jedu to god dobiju i kupe, i to god mogu oteti i ukrasti; i tvrdo i nezrelo. Piju svaki mutljag. Nikad nisu siti ni gasni. Uzalud konagdije idu dva dana hoda unapred i razbijaju i prosipaju svako bure rakije koje nau, veina oficira je pijana, a od toga strada disciplina i raste nered. Vojnici se zaraavaju prohvom, uticom, venerijom, i ire zarazu oko sebe. Udarile neke ege pre vremena. Pod njihovom jarom koja zamara i razdrauje, vojska se kree i iri oskudnom zemljom kao lepljiv polip iji pojedini pipci, nevidljivo povezani, ive svaki za sebe. edna je i gladna, ali naroito eljna ena. ed i glad se jo nekako zadovolje, bar za trenutak, alT gde da nau enu ove hiljade mladih ljudi, ostrvlje-nih i kivnih, u stalnom pokretu, sa predoseanjem pokolja i smrti u sebi, kad se sve od nejakog deteta do najstarije babe sklanja ispred njih? A ega oko njih pali, zemlja buja, i elja u njima raste, i to sve jae to su pusto i oskudica oko njih vee i to se sudar sa ustanicima vie blii. I ova bosanska otra voda izaziva glad i truje oveka pohotom. To ve i nisu udnje koje se javljaju pojedinano, nego povezane u jednu jedinu optu, divlju pomamu. U visini, na bletavim talasima treptave ege, uporedo sa nastupanjem trupa u maru, protee se i die ogfomno i razliveno ensko telo bogatih oblika, neodreenih granica, sa bezbroj oblina i udoljica; ima ga po brdskim prevojima na suncu kao i iznad hladovitih dolina u senci; osea ga svuda, a uhvatiti ga ne moe nigde. Ispod toga mili vojska zavojitim putevima, umom i planinom, krem i kamenjarom: peadija, na delove rastavljeni brdski topovi, oskudna komora. Kaplje smola niz visoke borove koji rastu u kamenu ispod i iznad puta; kipti znoj sa ljudi i konja; tka i sike zla i nakazna psovka izmeu vojnika i s vremena na vreme kresne ljuta varnica na kru ispod
4 Omerpaa Latas

49 konjske ploe ili potkovane vojnike cokule. A iznad svega toga jednako se iri, talasa, i putuje ono ne-dogledno enskog telo, kao vreo, zlatast, razbludan oblak. Ne gledaju ga, jer niko glave ne die, i ne pominju u govoru, ali ono ih pritite, drai i mui gore nego umor i neizvesnost i bespue. A tome nema leka ni pomoi. Deava se da pojedinac ili isturena izvidnica pristigne i uhvati neku izgubljenu ili zalutalu enu. Ali, ta vredi kad njeno sparueno telo ne moe nikad da ugasi ovu prokletu e. Samo je jo vie raspali. Ti susreti sa stvarnim enama od krvi i mesa, pojedinano ili u grupama, zavravali su se nekad smeno, nekad runo i alosno, uvek naopako i uzaludno, a posle ih je sa smehom ili psovkama prepriavala jedinica jedinici, du otegnute linije kojom je vojska nastupala. A nekad su ti prizori bili takvi da je svaki i najgrublji anadolski regrut vie eleo da ih preuti i zaboravi, nego da o njima govori ili slua. U blizini Zenice, u podnoju sela Raspotoja, gde je drum prolazio izmeu dve visoke gole stene usred zelenog, talasastog predela, jedna peadijska eta skrenula je u stranu i na zatvorenoj livadi dala sama sebi odmor. (Komandir se bio zadrao u Lavi.) Tu su kraj izvora zaklali dva ovna to su, po tvrenju veselog kuvara, bila zapristala za etom. Na strmini iznad njih nalazile su se neke kolibe od pletera, naputene, bez vrata i prozora. U jednoj od njih vojnici su, traei suvog prua, otkrili mlau Ciganku, naputeno i sumanuto stvorenje. Sedela je kraj ognjita i neprisebno zurila u pepeo davno ugaene vatre. Asker je zaglavio vrata te kolibe u kojoj nije bilo mesta za vie od dvoje-troje. 2ena se nije branila. Vojnici su se sada podelili: jedni su trali kolibi i ekali svoj red, a drugi su, mlai i uzdrlji-viji, sedeli nepomini kraj vatara i, gledajui jednako u peenicu, okretah lea iskuenju. Za to vreme oni gore su se smenjivali brzo i izlazili jedan za drugim iz kolibe, zbunjeni, oborene glave, zakopavajui koporan ili otirui pepeo sa sebe, i sputali se dole ka izvoru. Tu su ranjevi kripali i osipale se iskre i dizao dim sa stianih vatara. Jo nedopeeni ovnovi su skinuti sa ranja. Dvojica vojnika, zasukanih rukava, stali su da seku i dele meso, uz guranje i otimanje onih koji su bili okupljeni oko njih i viku i dozivanje onih koji su, im bi iskoili iz kolibe, trali odozgo put vatara, da ne bi izgubili svoj deo. U tom trenutku naiao je gornjim putem, neoekivano, komandir sa seizom. Sjahao je kraj kolibe iz koje su jednako izlazili vojnici. Kad je drkom od korbaa otvorio vrata, bacio je samo jedan pogled i odmah zakrenuo glavu u stranu. Ugledao je prizor koji se ne moe dugo gledati. Na zemlji je lealo jadno, mravo enino telo u

slabim trzajima, sa pe-nom na usnama. Dimije i koulja na njoj bili su pocepani askerskim akama u paramparad. Naredio je seizu da ubaci u kolibu rezervno ebe sa konja, i odmah se spustio na put, viui glasno i gnevno na vojnike koji su se ve bili rasporedili za polazak, na drumu kraj gotovo usahle reice. Komadi peenja nestali su udesnom brzinom u ranevima i po depovima. Oficir je naredio pokret, ali pre nego to su stigli da se udalje, mogli su jo jednom svi i da uju i da vide enu iz kolibe. Izila je i stala pred vrata, ogrnuta ebetom ispod kojeg su visili dronjci njenih dimija. Povijala se kao ptije strailo na vetru i za-penuena, izludela, jednako isturajui trbuh napred, vikala za njima kretavim glasom. Gde ste, askeri, kurvini sinovi? Ima li vas jo? Evo, izdvoljite se, psi vam majku potezali! Vrijeme vas nebesko ubilo, kao to e vas i ubiti! Evo! Ali eta je zamicala za strmu i visoku stenu pored puta, i enin glas se naglo tanjio i gubio. Vojska je napredovala.

KOD SJENOVITOG HANA

Drum koji ide bilom brega, tu se naglo sputa i sve idui strmim povorom silazi u duboki, uski klanac na mestu zvanom Sjenoviti han. Na toj nizbrdici drum se razhva, gotovo gubi, i pretvara u otar kamenjar, tako da izgleda kao ogolela kima toga ukastog brega. U klancu on opet dobiva izgled druma i ide pravo, sve po ravni i pored potoka, na jug od Sjenovitog hana. Tu gde drum slazi u klanac, stoji u zelenilu, pored potoka, ostareli crni han, nagnut i nakostreen kao bolesna dinovska ptica. Sve je na njemu trono i rabatno. Streha iskrzana, prozori i vrata iskrivljeni, a iz njih bije mrak. I same velike kamene ploe kojima je pokrivena istina ispred hana jedva se vide, toliko su izlizane od negdanjih prolaznika i utonule u zemlju od kia i mnogih godina. Strmim kamenitim drumom niz breg silazio je eskadron konjice, tamna, iva i na izgled beskonana nit od ljudi i konja. Svi su konjanici bili sjahali i vodili su konje u povodu, ali tovarni konji su posr-tali i klatili se, sputali i dizali kao da ih voda zanosi. Iz te tamne, spore povorke blesnulo bi na jakom suncu ponekad neto od oruja ili sa uniforme i sevnulo na daleko, kao signal. Kraj povorke gubio se lagano u tesnom i senovitom klancu kao u ponoru. A kako bi koji konjanik siao i dokopao se malo ravna tla pod nogama, odmah je hitao, zajedno s konjem, potoku koji je tekao iza hana i koji se bolje uo nego to se video. Vojska je bila premorena i Ijutita, konji izmueni i znojni. Gurali su se i smetali jedni drugima na tom uskom prostoru, a s brega su slazili sve novi i novi. Konji su se na sve mogue naine branili od muva, a ne mogui se odbraniti, ritali se i ujedali jedan drugog. Vojnici su ih bih im stignu i psovali ioroz stegnute zube. Najvea guva i buka je oko hana. Lupaju u vrata, viu, psuju, dozivaju, ali niko ne odgovara. Iz pojate protra kus, izbezumljen petao i izgubi se u gustom zelenilu iznad potoka. I nita vie. Tesni klanac sa drumom i potokom izmeu strmih padina punio se sve vie vojskom koja je kao neki mrki i spori slap klizila sa obasjanog golog brega, redajui se sve vie duinom druma. A kako je ko slazio na drum, tako je poinjao da se gura' i da vie na one koji su se iskupili oko hana, mislei pogreno da je han otvoren i da se tamo deli voda ili krmi pie ili hrana. Nigde ive due. U jednom trenutku pojavilo se ipak ljudsko stvorenje na drumu. Kao da je iz zemlje nikao, naao se usred te guve od konja i konjanika mrav, pognut i prosjaki odeven ovek. Svi su navalih na njega glasnim pitanjima o han-diji, o selu, o mleku i hlebu. Ali tada se videlo da je taj ovek gluv i nem i malouman. Sklapajui oi kao od neke miline to je u toj stisci od konjskih sapi, zaarenih lica, izukrtanih povika i uzvitlanih ruku, ovek se branio obema rukama kao od pela i samo se blaeno smejao ogromnim bezubim ustima koja su izgledala ira od mravog lica. Razoarani, vojnici su najpre psovali, a onda su poeli i sami da se smeju i prave konjanike ale i na ludakov i na svoj raun. Visoki sedi porunik, fronta, na starom i glomaznom zekanu, bio je jedini koji nije sjahao. OeS3 kujui svakog asa da se komandant spusti na drum, on je izdavao glasna nareenja i nastojao da unese reda u tu zbijenu gomilu. On je prvi, u bujnom zelenilu koje je

zatvaralo dno ovoga klanca, nazreo krov nekog zdanja i zaputio se tamo. Naredio je dvojici konjanika da pojasu konje i pou sa njim. I zaas su nestali u zelenilu. Nije im trebalo dugo jahati uskim putem, ispod voaka, zbog kojih su neprestano morali da savijaju glave. Odjednom su se nali pred malom, drvenom seoskom damijom. Trona i stara, kao i han pored druma, sa nagnutom drvenom munarom i posrnulom ogradom, sabijena u dno klanca i opkoljena visokim drvetima, ona je bila osuena na veitu senku i vlagu. Damija je imala mah drveni trem i izgledala pusta i zatvorena. Tek kad su prili sasvim blizu, videli su da na tom tremu ui, ili bolje klei i na podvijenim nogama sedi neki stariji ovek, a pred njim lei, na tabutu, u platno uvijen mrtvac. Konjanici su stali kraj niske damijske ograde. Covek koji je kleao iznad mrtvaca bio je povijen, sa rukama savijenim u krilu, i nije ni pogledom ni pokretom pokazao da ih primeuje. Porunik pogleda jednog konjanika pa drugog, pa obori svoju veliku koatu glavu. Tako su stajali trenutak-dva, a onda bez rei, ali kao po dogovoru, okrenue konje i pooe brzo put hana. Kapetan Reufbeg, komandant eskadrona, bio se ve spustio u klanac, i s nestrpljenjem je gledao u pravcu u kome su mu rekli da se izgubio porunik. (Kapetan je mlad, plav i ustar ovek, sitna rasta i nakostreenih kratkih bria. Posle neuspele bune izbegao je iz Maarske u Tursku, stupio u vojsku i preao na islam.) Cim je ugledao porunika i^ako se vraa nekim pogrebnim korakom, obo je konja i presreo ga glasnom grdnjom. Sva trojica konjanika stadoe kao ukopani. Sta je, ti eta, eta? vikao je Ijutito komandant. A porunik je pognuo sedu glavu ostarelog trupnog oficira na koju u svakoj prilici i svakim povodom, ve po navici, padaju sve odgovornosti i sve grdnje, i odgovarao je neto tihim pogrebnim glasom. I ne sluajui ga, komandant je priao sasvim blizu viui. Sta je tamo? Ima li igde kue i ivih ljudi? Nema. Samo denaza i mrtvac. Ah, ta mrtvac? Kakav mrtvac? Ti si mrtvac! Komandant Ijutito mahnu biem, obode konja i krenu u pravcu iz kojeg je dolazio porunik, a ovaj odmah pokorno i tupo okrenu konja i krenu za njim. To isto uinie, kao da su vezani za njega, i dvojica konjanika. Komandant je hitao tako da su ga jedva pristizali. Kad se odjednom naao pred drvenom ogradom damije koja je zatvarala klanac i u ijim se drvenim vratnicama zavravao i taj jedini, tanki seosM put, komandant zaustavi konja naglim pokretom. Pred damijom, u senci, prizor je bio nepromenjen. Nepomian, sav umotan mrtvac i elo njegove glave isto tako nepomian, presamien starac. Upravo, teko bi bilo kazati ta je, i ko je, i kakvo je to stvorenje. Covek je, koliko se moglo videti, bio odeven u neke dotrajale i rasparane ostatke nekad bogatog odela. Ovako na konju, kapetan se nalazio na istoj visini sa povij enim ovekom na tremu i morao je da mu gleda pravo u lice. Lice? To vie pokazuje ta moe da postane od ljudskog lica. Izgledalo je kao premrzlo, kao izubijr \ iznakaeno od gra i nerazumljivog bola, pa skamenjeno. U tekim podonjacima velike zamuene oi koje ne gledaju i ne vide. Kapetan je zaboravio na svoj gnev, i gde je i zbog ega je poao ovamo. Nekoliko trenutaka nije mogao da odvoji pogleda od tog prizora. A onda se odjednom tre, kao postien. Bi mu jasno da ovde nema koga da zove, da nema puta dalje, da tu ne moe biti pomoi ni saveta, da ne vrede objanjenja i ne pomau pretnje, da iz ovog klanca treba samo jedno: izii. Sve nogu pred nogu, ne obazirui se ni levo ni desno, kapetan se vratio do hana. Tu je stianim i promukhm glasom izdao nareenje za pokret. Nije uo kako se konji izmiu i otimaiu i kako ih vojnici povicima umiruju, uzjahujui. Jahao je sada na elu odreda. Zagledan u uzan iseak obasjanog predela koji se kao osvetljen prozor nazirao u dnu klanca, misho je samo na smrt i nu'tve, na svoje mrtve.

u VEERNJIM ASOVIMA

Na levoj obali Miljacke, odmah iza Careve damije, tamo gde poinje strmina koja vodi na Bistrik, die se izdvojena zaravan i na njoj velika i bela Denetia kua. To je

dobra graevina na sprat, sastavljena od sredinjeg zdanja i njegova dva krila. Tvrdo podzidana i dobro odravana, ona pokazuje ta sve tako bogatoj i mnogobrojnoj porodici treba i ta sve takva porodica moe i ume da ostvari da bi zadovoljila svoje potrebe i istakla svoj ugled. Iako je na samom podnoju visokog brega koji je izjutra jo dugo dri u svojoj senci, ona vedro i sigurno gleda svojim mnogobrojnim, bletavim prozorima put juga i zapada, odakle oekuje popodnevno sunce. A po svom visu i izgledu, grai i rasporedu, kao da je i graena za vojnu silu i vezirsko gospodstvo koje sada prima u sebe. Ti deTtefia ^{:o^act, koje je znalo svako dete u Sarajevu, i koji su vaili kao uzor gradske arhitekture, dobrog ukusa i solidnog bogatstva, sad su poeli naglo da se menjaju u oima sarajevskih graana. U konake se useho serasker sa haremom, poslugom i pratnjom. Osim toga, uzeto je jo nekoliko najbliih kua i ispranjeno za njegove kancelarije i za linu strau. Na njih su se, s druge strane Bistikog potoka, nadovezivale stara kasarna i vojna kola sa svojim magacinima. Sve su te zgrade, okupljene oko Denetia ko-naka, sainjavale kao neko izdvojeno naselje i stale da ive drugim ivotom. Oko njih se sada brzo stvara krug gluve pretnje i neodreene opasnosti. Znani vedri prozori dobijaju opak i zloslutan izgled. Prizemne zgrade i magaze, koje su bile potrebne bogatom kuanstvu Denetia ili sluile kao skladite za robu, sad sve vie podseaju na tamnice ili prostorije za muenje. I to, po miljenju prolaznika, i jesu. U to bi se svak mogao zakleti. Jer, zato bi inae ispred njih etali mrki straari sa pukom na ra menu? Mata poinje da radi, stvarnost joj prua hranu, apat je raspaljuje, a strah podrava i iri ono to mata stvara. Idu prie tako opirne i bogate pojedinostima kao da su davno nekad smiljene, pa dugo leale negde zaturene, i sad putene u narod. Na dnu vedrog i pitomog Bistrika stvara se ukleti deo grada, opte strailo. Ne bi se moglo kazati kada je to poelo, ni ko je bio prvi od prolaznika koji je svesno i namerno zaobiao taj sklop kua. Tek, odjednom je postalo jasno da je bolje i sigurnije: zaobii. A ve posle nekoliko dana videlo se da to ine svi. I to ne samo zbog opte predrasude i neodreene odvratnosti prema svemu to je seraskerovo i nizamsko, nego i zbog stvarne, opravdane bojazni da ih seraskerovi ljudi ne zaustave i ne nateraju da prenose nametaj ili izbacuju ubre, kao to je to prvih dana i bivalo. Tu prolazi samo onaj koji ba mora ili koga na lancu vode. A novi stanovnici Denetievih konaka i sused-nih zgrada, sa svoje strane, gledaju opet sa nepove-renjem i prezirom na te graane koji se klone njih i njihovih kua i zaobilaze carskog oveka gde god mogu, a kad ba moraju da ga sretnu, prolaze mimo njega kao potuljene kukavice nejasnih namera i podmukla izgleda. Jer, seraskerova kuna eljad i slubenici, sabijeni u tih nekoliko zgrada, poinju takoer brzo da podleu optoj zarazi. U njihovim oima samo su te zgrade prava ljudska stanita, dok celo ostalo Sarajevo sve vie tamni i gubi izgled grada, a pretvara se u brlog u kom vrvi i rei neuka i uboga, osiona i tvrdoglava bosanska rulja. Tako se sve ivlje i gue pletu nevidljive a L./rste niti sumnje, odvratnosti i straha izmeu ta dva sveta stenjena u ovaj planinski sklop, a jedna i druga strana nalaze svakim danom sve vie opravdanih razloga za meusobno nepoverenje i mrnju. Od prolea do jeseni, ta atmosfera se tako zgu-snula i zamraila da je ljudi osea ju svim svojim ulima. To ih nagoni da zlo ine gorim. Seraskerovi ljudi sve su vie grubi i nestrpljivi, a domai svet, ogoren i praznoveran, uplaen ratom i muen oskudicom, sveti se ogovaranjem, izmiljanjem i aputanjem, i tako jo nadodaje svoje lude prie i mrana matanja na stvarne nevolje. Kao da je malo zla koje se danju vidi: povorke hapenika na lancu, transporti bolesnih i ranjenih vojnika, karavani konja natovarenih hranom koja se otima i inae oskudnom stanovnitvu po sarajevskim kuama priaju da se na ulicama oko Denetia kua, im se smrkne, iskupljaju ejtani i igraju kolo. A istina je da se tu sa metalnim umom, zaista vrti u kovitlac suvo lie opalo sa velikih kestenova, da ga nosi jesenji vetar i neumorno prebacuje sa jedne strane ulice na drugu. Kad sve lie sablje uza zid, onda se moe videti kako za njim tre preko kaldrme usamljeni pojedini listovi, beli na meseini, kao deli-rijumski mievi. U tom sklopu je i lepa kuica na sprat u kojoj je seraskerov tab. Od glavnog zdanja Denetia konaka deli je samo cvetna bata i visoka ograda. U sumranoj prizemnoj sobi te zgrade nalazi se stalno deurni oficir. On je retko sam. Redovno se nae neko od drugova da posedi sa njim i prikrati vreme i sebi i njemu. Sede,

razgovaraju, igraju iabZe iU pijuckaju rakiju iz zelenog bardaka koji kriju ispod seije. Ponajee i jedno i drugo. Tu su sada, u ranom sumraku jesenskog dana, deurni kapetan Izet-efendija (Kuinski), mladolik, plav Poljak, vrlo muzikalan i pomalo slikar, i njegov gost major Abdulah-efendija (Maar Nemet Antal) punokrvan i naprasit ovek koji se oporavlja od rane na nozi. Piju malo i sluaju utke klavirsku muziku koja dopire iz velike susedne zgrade, as kao jedva ujan ubor as kao priguena grmljavina. To Saida hanuma svira svoje redovne vebe. A kad muzika umukne za nekoliko trenutaka, uje se kako napolju umi lie koje vetar rastura pustim sumranim sokakom. Da bi zaguili taj avetinjski um, oni zameu razgovor koji je uvek isti: o bedi izbeglikog ivota, o amotinji bosanskih sela i gradova, o planovima da se ode nekud, napusti sve ovo jednom zauvek. 0 tome su svi oni iz murtad-tabora uvek i svuda razgovarali, ili bar samo matali, na svim pohodima, u Siriji kao i u Kurdistanu ili Makedoniji, pa to ine 1sada, ovde u Sarajevu. Kuinski je uzdraniji i mirniji, ali major Nemet ne vlada vie sobom, sve vidi crno i ne nalazi dovoljno rei za svoje neizleivo ogorenje. Po deseti put udara pesnicom o koleno zdrave noge i govori kao sam za sebe. Ama, kaem ja: ne treba iveti u zemlji koja je pod Turcima; ait ni u takvoj koja je bila pod njima, pa ma samo jedan dan. Pametan ovek ne ide u takvu zemlju, a ako se ve nekim zlim sluajem nae u njoj, onda treba da bei i da izmeu sebe i nje ostavi razmak od najmanje pedeset milja. Treba beati, pa ma poginuo u bekstvu, pa ma umro od gladi tamo negde u toj drugoj zemlji. Sve, samo ne ova beda bez smisla i dostojanstva! Ah da, svi mi tako govorimo, ili bar mislimo tako, a sve jednako ovde ivimo i ne pokuavajui ozbiljno da ve jednom raskinemo. I svakog dana sve se vie zagliblju-jemo u ovu movaru. Dotle je ve dolo da je sve ovo prianje o tome ta je trebalo, ta treba i ta bi trebalo samo prazan govor. I nije dalek dan kad se o nekom kidanju i beanju nee moi ni govoriti ni misliti. A tada . . . Major nije zavrio reenicu. Skoio je, dohvatio SVOJ bambusov tap i hramljui otiao bez pozdrava. Naviknut na takve nastupe alkohoharske reenosti i kod sebe i kod drugih, kapetan se nije s mesta pomaknuo. I muzika i rakija kazuju isto, priaju svoju jednolinu, neverovatnu priu, otvarajui pred njim uvek isti diptih ije jedno krilo nosi svetlu i radosnu sliku, a drugo tamnu, beznadnu, dok se ne sklope oba krila diptiha kao daske na poklopcu mrtvakog kovega nad ovekom i njegovom eljom za bea-njem. Sutradan e opet da se nastavi razgovor o odlasku, naputanju Turske, sa novim varijacijama. A u razgovoru sa drugovima, pa i na raportu pred samim seraskerom jedan glas u njima govori: pobei, otii, otii. Prvi gutljaji pia, kao i prvi tonovi muzike, kazuju da ova brda oko grada nisu neprelazna ni neprolazna kao to izgledaju i po najlepem sunanom danu, a pogotovu pred vee, kad se ire senke i sputaju magle. I sam se udi kako to nisi i ranije primetio. Lepo vidi: iz Sarajeva idu na sve strane cveem oivieni putevi na kojima je svaki korak nova radost, jer vodi iz ove zemlje i ovog grada. Kuda? Ma kuda, samo negde u svet reda i svetlosti, razumnih postupaka i jasne ljudske rei. A gde je to? Gde ima takva zemlja? Kad malo razmisli i stane da se sea, ti uvia da je nema; ne moe je biti. Pa ipak, ona postoji. Stvara je ivot meu ovim planinama, pod ovim uslovima. To je ona zemlja koja nije ovo. Njoj te sve vue i ceo tvoj ivot se svodi na to: kako to pre do nje stii. Kako? Prosto. Treba samo krenuti, a put sam te vodi i nosi dalje. To nije

6i

vie ni ljudski hod ni konjski kas, nego let, pravi let. Sve jai otkucaji srca vezuju se meu sobom u jedan jedini. I dah staje, i vid se magli od zlatnih oblaka kroz koje leti. To nije putovanje, nije ni beanje, nego udesno spasenje u trenutku kad je izgledalo da je svemu kraj, da nigde vie nade nema. Neto se deava mimo svake verovatnoe, protiv oiglednosti. To traje jedno vreme, i sve je tako stvarno i uverljivo, i tako sigurno da ne treba ni uriti sa polaskom. Uvek e biti vremena i mogunosti, neogranieno i napretek. Da, ali nije neogranieno ni svemono dejstvo alkohola, kao ni muzike. Posle

izvesnog vremena i izvesne mere, neodreenog vremena i udljive mere, nastupa trenutak zasienosti. Dejstvo vradbine poinje da slabi, arolija bledi i tanji se, a kroz njen proreen veo nazire se stvarnost, zla i osvetnika, gora i crnja nego to je bila pre ovog veernjeg zanosa. U Sarajevu si, trezan i otrovan tugom. Pred tobom je druga, tamna strana slike. Iz Sarajeva nema izlaska. Ima puteva, ali oni su uski, izlokani, grbavi, goli i neravni kao okosnice, ili podvodni i opasni kao moari. Lie na zamke. Ne zna pravo kuda vode ni ta te eka na njima, nepredviena i nepredvidljiva busija, ili opasnost od zla sluaja i neeljena susreta. Moe se zaglibiti ili polomiti a da se ne nae niko da ti pomogne u ovoj pustinji, gde na dan hoda unaokolo ive due nema i gde ljudi zaziru i bee od drumova. A moe ti se desiti da te ve pri kraju puta i na dohvat slobode odjednom, kao u munom snu, presretne asker i da te zaustavi u ime zakona. Teskeran varmi! Gleda ga i u prvim trenucima ne moe da shvati, ali on stoji pred tobom, stvaran i straan. Stotinu bezakonja si svojim oima video, a nisi mogao da oseti blagotvornu zatitu zakona u toj zemlji. Od toga i bei! A sad te, divljim uzvikom, u ime nekog zakona zaustavlja anadolski beskunik, nepismen, nedohranjen, malokrvan i krmeljav, sa praznim prtenim rancem o boku i umaenim fesom na glavi. Na nogama mu potkraene i razgaene cokule. Pola hajduk, pola prosjak, na svata lii pre nego na uvara zakona. Pred grudi ti je stavio svoju puerinu na kojoj strci bajonet kao crn raanj. Vie promuklim glasom, da bi uplaio rtvu i ohrabrio sebe. Pogled mu treperi i ara. Oigledno, ni sam nije siguran ni u svoj zakon ni u svoju vlast, ak ni u puku ni u ruke kojima je dri. Sve zajedno: jad jedan. Kivan i svega eljan siromah, koji sam ne zna ni kako je zlom sreom! uzet u vojsku ni dokle e morati da slui u njoj, ni zato je ba on baen u ovu daleku i nepoznatu Bosnu. Veernje konaite mu nije poznato, ni sutranji tain izvestan, ni glava na ramenu sigurna. Ali na tom mestu i u tom trenutku, on dolazi sam sebi odjednom moan, krupan i vaan, sposoban da se isprei kao carski ovek na carskom drumu, u ime zakona, i da se tako sveti za sve to u ivotu nije imao i nee nikad imati. Kad ve ne moe da se najede, napije, nauiva svega onog to drugi imaju, on moe da se utei i izdovolji time to e zaustaviti onog koji bei i tako ubiti njegov poslednji san o srei, njegovu jedinu nadu na spas. To moe, i to ini. I takav kakav je, on je vei od neprelazne planine. Jer, jedan asker nije nikad sam. Svojim promuklim uzvikom on je ve pokrenuo vojni mehanizam koji e oveka istim ovim putem vratiti u pakao iz kojeg bei, da tu, pod mnogo teim uslovima, i dalje ivi dok ne svisne i ne propadne. Nema cvetnog puta koji vodi iz Turske. Nije ga, stvarno, nikad ni bilo. Kako je ovek mogao biti tako slep i lakoveran da po veru je u to? avo neka nosi i rakiju i muziku koje takva privienja doaravaju! Nema, dabome, ni te neke zemlje reda i slobode u koju taj put toboe vodi. Samo uto, mravo, krezubo askersko lice koje zaklanja svet i brie sve puteve i izlaze U sudaru sa tom potpunom bezizlaznou trza se kapetan iz svog veernjeg matanja i trlja dlanovima zaarene slepoonice. Ne, u stvari, nema ni tog anadolskog lica, ne postoji ni asker, ni njegov grdni bajonet, bar za kapetana Izet-efendiju ne postoji, jer on nee nikud krenuti sa ovog mesta, ni potraiti izlaz iz ove teskobe. Sve je ovo samo privienje, plod potitenosti i amotinje ovog jesenjeg veera, u ovom sumranom gradu u kome, ve od prolea, izgleda, i ma mirna ni vesela oveka.

NA LANCU

u naputenoj kui Mujage Telalagia, koju je rekvirirao artiljerijski pukovnik Arifbeg, potureni poljski emigrant Ering, bilo je ivo i veselo. Na ruku koji je priredio Arieg da proslavi naselje u novoj kui bilo je desetak oficira, izbeglica i poturenjaka kao to je i on. I dok u toj visokoj kui na irokai traje graja i veselje i poinje terevenka, pravi domain te kue nalazi se ovog letnjeg dana daleko od Sarajeva, na putu kojim sreni ljudi ne idu. Mujaga Telalagi bio je skromnog porekla, ali je jo kao mlad ovek uspeo da se istakne u sarajevskoj ariji i da, neto sreom a neto radom i vetinom, stee prilian imetak. I sad je, u svojim srednjim godinama, bio imanjem i ugledom jai od

S Omerpaia Latas

polovine bosanskih begova. To ga je opijalo i pomalo zanosilo. Iako skorojevi, on je bio jedan od onih koji su se poslednjih godina najvie istakli kao protivnici svake reforme i novine. Tome vestom i samopouzdanom oveku, koji se naglo izdigao meu prve ljude u Sarajevu i bio na najboljem putu da se na tom poloaju utvrdi i da svom potomstvu osigura steeno i omogui dalji uspon, izgledalo je da, branei postojee stanje, brani ne samo ono to jeste i to ima nego i ono to e njegovi sinovi i unuci nekad biti i postii. I branio ga je elom snagom svoje nenaete volje i skromne pameti, svuda i svakom prilikom, odlunije i otvorenije od starih kolje-

novia i prvaka po roenju i poreklu. Ti isti sarajevski begovi putali su ga da se istie i prednjai u otporu, a u trenutku opasnosti, da bi spasli sebe, gurnuli su ga preda se, i on se naao pre mnogog od njih na spisku Omerpaine policije. Uhapen je odmah po dolasku seraskerove vojske i neki dan je u jednom od etiri lanca prognanih nezadovoljnika oteran put Carigrada. Sad su bili ve preli -taljku i sporo odmicali uzbrdo kamenitim preacem. U svakom lancu bilo je devet do jedanaest apsenika. Ili su peice i utke, nastojei da jednomerno raspo-dele teinu zajednikog lanca i podeavajui da ih to manje davi i ulji gvozdena alka kojom su okovani oko vrata. Kad bi koji osetio potrebu da stane za trenutak, morao je viknuti, kako bi i ostah prvo usporili hod. Poslednji u poslednjem od etiri lanca, jedan bolestan i prestareo beg iz Visokog, bio je jedini na konju. Do njega, kao pretposlednji, peaio je Mujaga Telalagi. Njemu je bilo i najtee. Morao je da ide sasvim uz begova konja, pridravajui se za sedlo, i da se neprestano povija, kako se lanac ne bi suvie zatezao izmeu njih i kako bega ne bi povukao sa sedla. Ali zato su Mujagi pucale kosti i gvozdena alka mu se zasecala u meso as s jedne as s druge strane vrata. Pa i pored toga, on je s vremena na vreme podizao pogled, posmatrao nepominu masku koju su sainjavali brada i brkovi i samrtniki bledo begovo lice. Pogleda mu nije^ nikad mogao uhvatiti, kao da ga nije ni bilo. Zatim je i sam obarao oi i nastojao da isto tako dri glavu pravo i visoko i da ne gleda nikog. I to mu je polazilo za rukom. Cak mu se inilo da mu gvoe oko vrata i bol koji ono zadaje i po mau u tom i slue kao oslonac. Tee je bilo savladati onaj drugi i sve vei bol koji mu je, sa svakim korakom sve jae, rezao i pekao iznutricu i koji je dolazio od pomisli na kuu i porodicu, imanje i grad koji ostavlja. To ga je vuklo zemlji, a nieg nije bilo to bi mu pomoglo da se odri pravo, osim njegovog sopstvenog napora i snage koja je bivala sve manja. S obe strane uske staze, kao da su i sami nevidljivo vezani za okovane ljude, meajui se gotovo sa njima, ilo je desetak askera u novim uniformama. Kupali su se u znoju i preturali svoje karabine s ramena na rame. Na kraju povorke jahao je oborene glave mlad i brian porunik. Sto dalje odmiu i to vie divlji i manje obini i poznati bivaju predeli kroz koje prolaze, to via biva nema potitenost hapenika. Zemlja koju naputaju slee im se u utrobu, izjeda ih dotle nepoznatim bolom, muti misli i oteava korake. Taj Stam-bol put kojeg ih vode nedoglednim putevima, u susret neizvesnoj sudbini, izgledao je nedostian, njihove kue i porodice ve nestvarne, iako neprealjene. A oni sami, jo do neki dan svesni svoga imena i poloaja i svake svoje rei i pokreta ruke, zaborav ljali su pomalo ko su i odakle su i pretvarali se u robijae, gvoem okovane peake, koji misle samo na to gde e stati na meke i ravnije i kako e bolje poviti vrat da bi gvoe to manje seklo kou i zadiralo u meso. Pokuavali su sve: i da lanac opuste, i da ga zategnu, i da ga pridravaju rukama. Svaki od tih naina izgledao je u poetku zgodniji i bolji, ali ve posle dvadesetak koraka pokazivao se kao nezgodan i nepodnoljiv. Znojni i prani, opominjali su jedni druge, ispred sebe i iza sebe, da manje zateu, da uspore, ili da bre idu. Sve im je smetalo, jer su sami sebi bili teki. I asker je bio zlovoljan i utljiv, i gazio tupo gledajui preda se. A dan je izgledao vean i put beskonaan. Coveji koraci i svaki ljudski napor dolazili su potpuno uzaludni i nemoni, tako da je svejedno da li neko koraa napred ili natrag ili stoji u mestu. I deavalo se s vremena na vreme da jedan od vezanih odjednom prosto stane u mestu, bez glasa i opomene. Nastalo bi sudaranje i posrtanje, sa negodovanjem i priguenim uzvicima ostalih ljudi u tom lancu. Tada bi i vojnici zastali

bez komande i dogovora. Nepredvien i nepropisan odmor nametao se sam po sebi, i valjalo je stati bar za desetak minuta. Ah ta znae odmori na ovakvom putovanju? Uzbrdice i nizbrdice su se smenjivale kao dve vrste jednog istog muenja, ega je rasla, a od unutarnje muke, koja je vrila u svakom od njih, vezani ljudi posrtah su i buncah kao od ljutog pia. Pad, ogorenje i patnja i otro lino oseanje nepravde bih su kod svakog od njih toliki da su im na mahove da-vah zaista izgled ljudi u pijanstvu i bunilu. Svaki as bi neki od njih neoekivanim pokretom preao rukom preko hca, kao ovek koji uzalud nastoji da se pribere i os vesti i shvati ta se ovo sa njim deava; ili bi izgovorio poluglasno neku re bez veze, koja je oigledno iskoila iz nekog unutranjeg razgovora i omakom prela usne. S vremena na vreme zateturao bi neki od hapenika i poveo se kao da e pasti. I po nagonu odranja i po zakonu uljudnosti i uzajamne panje koji ih nije ni ovde naputao, onaj ispred i onaj pozadi prihvatili bi njegov deo lanca i malko ga nosili dok se on ne pribere. Gvoe je bilo ugrejano i od toga kao tee. Jedan od askera pokuao je da zapeva, ali samo jednom i samo kratko, i on kao pijan. Ali odmah je umuknuo, uutkan i postien hladnim, prekornim pogledima ljudi oko sebe. Sve tako idui, napustili su pred podne toga dana Bosnu. Neko je to i rekao, glasno i nepotrebno, jer je to ionako svak znao i oseao, a od takvih rei ne biva bolje. 2ega nije poputala, kao da sunce ne slazi sa zenita; samo je omorina rasla i umor u nogama i leima bivao tei. Bol je rastao. I sve je vie, za svakog od njih sve ovo izgledalo ludo i nemogue: i ovaj put, i ka68 zna, i neshvatljiva injenica da oni koji su do jue, slobodni i moni, sami vladali i kanjavali u med-lisu ih na svom dobru, sada naputaju svoju zemlju kao robijai, ostavljajui za sobom nezbrinutu eljad i rasuto imanje. A boi je rastao i peo se, i pretvarao sve vie u neko delirino iekivanje. Izgledalo je da sa njim raste i sazreva i ceo mrani nesmisao kojim je okovana i gonjena ova gomila muenih ljudi, da raste i da se penje ka vrhuncu, i da e tu negde, u jednom trenutku, morati prsnuti kao to eksplodira izbaen karte na odreenoj taki svoje parabole. A sa tom eksplozijom kao mehur e se rasprsnuti i poput grozniava privienja nestati sve ovo strano i neverovatno to se od nekog vremena deava sa njima i oko njih, to ih je oteralo od kua i to ih goni ovim tekim putem u zlu neizvesnost. I svima e odjednom postati jasan ceo ovaj bezumni nesporazum. Tek e se pogledati, prvo izmeu sebe, pa sa komandantom i njegovim askerom, i sporazu-mevi se samo pogledom, esti u travu pored puta i stati otkrivati jednog po jednog. A dalje e se stvar razvijati lako i prirodno. I sve e tako je izgledalo vezanim ljudima opet doi na svoje mesto i biti kako je bilo pre ove strahote i pometnje. Vratie se vlast i snaga starog reda i prava, tj. sve ono to su oni oduvek nazivali redom i pravom i navikli da smatraju jedinim mogunim svetom i prirodnim poretkom. Rastao je bol, peo se otro i visoko, i sa njim, kao udno pijanstvo, oseanje da upravo zbog te svoje otrine i visine nee moi vie dugo trajati, jer penjui se i rastui, sve se vie blii svome kraju i nestanku. Jo malo, jo samo malo vie, ljue i otrije, i san o bolu e se zavriti i nestati, pretvorivi se sav odjednom u spasonosnu, pobedniku javu. Ostae samo strana pria o seraskeru murtatinu i njegovim zlodelima i nasiljima, kao istorija i opomena potomstvu. I upravo tu, pri vrhuncu, neko bi opet posmuo, oboren sunanicom; ali kako zbog okova kojima je vezan za ostale nije mogao da padne na zemlju, ostao bi visei, oputenih ruku i oborene glave, na lancu izmeu dva druga. Povorka bi se zatalasala uz zveket gvozda i opet zastala na jedan od onih odmora koji dolaze sami od sebe, bez iije volje i odluke. Tu bi se odjednom gasila cela iluzija o bolu koji raste i penje se i tako se sve vie blii svome nestanku. Nigde traga od iekivane spasonosne eksplozije! Sedei u hladovini pored puta, i ekajui da se onaj onesvesli pribere i oporavi, robijai su se gledali klonulo i razoarano i, kao otrenjeni, sa uenjem posmatrali netaknute gvozdene alke na golim i preplanulim vratovima svojih drugova. Poraeni, i pritisnuti tom nepodnoljivom istinom, leali su kao da se nikad vie nee dii ni krenuti. A posle dueg odmora i utanja, na promuklu re komande, svi bi se dizali, neko bre neko sporije, postaj ah opet ono to su: povorka okovanih tekih

krivaca i uniformi-sanih askera, i kao takvi putovali dalje.

VINO ZVANO ILAVKA

u velikoj i lepoj kui na Bjelavama, koja je do neki dan pripadala Mujagi Telalagiu, odjekuje povazdan praznina od lupe izama i cokula, od iskidanog oficirskog smeha i pijane galame, od trke i dozivanja seiza i posluge. Sadanji domain te kue je artiljerijski pukovnik Arifbeg, zvani Topibaa, najgostoljubiviji i najrasipniji Omerpain oficir, ovek koji nije srean ni miran dok mu po kui ne vrljaju obesni gosti. (Taj misli da bi se otrovao zalogaj em koji bi pojeo sam, bez izelica i badava-dija oko sebe, govorio je Omerpaa kad bi se ljutio na Arifbega zbog njegove rasipnosti.) Taj Arifbeg u stvari je Sigismund Ering, izbeglica iz Poljske i ve nekoliko godina jedan od najboljih oficira u Omerpainoj vojsci. Sin varavskog graditelja, i sam je studirao tehniku. Kad je izbegao, naao se, posle kraeg lutanja, u Carigradu. Tu je stupio u tursku vojsku, preao formalno na islam, i ubrzo postao artiljerijski oficir. Napredovao je brzo. Da nije bio odan piu i tako ravnoduan prema karijeri, mogao se ispeti i do najviih inova, ali on je vie voleo slobodu koju mu ostavlja sluba u trupi i u operativnim jedinicama na pohodima po raznim zemljama Carevine. Odavno je nerazdvojno vezan za Omer-pau. Sva je tehnika ove vojske pod Arifbegovom komandom, a on je neposredno podreen glavnom komandantu. Visok, snaan, rano pognut, okast i nepravilno graen, on se celim svojim izgledom i dranjem odvajao od ostalih oficira. Na tom velikom telu sa dugim rukama mekih pokreta, sa tankim nogama i oputenim ramenima, ivela je svojim ivotom mala glava otrog profila, koja je izgledala jo manja pod tekim zguavanim fesom vinjeve boje, ispod kojeg su virili pramenovi retke rie kose. Lice sitno, bez brade i brkova, ali na tom hcu velike, neoekivano crne oi i u njima neki iv, treperav i neuhvatljiv osmejak koji se i pali i gasi i suava i iri, i koji, menjajui se stalno, daje oima svakog trena drugi izraz, pa su stoga i umne i podrugljive, i dobroudne, i hladno tue, i toplo ovene, i nemilosrdno pro-dime, i deaki vesele, i opasno gnevne, i sanjalaki zamagljene. Imao je lenje pokrete i hod rekonvalescenta, kako ga je zadirkivao njegov prijatelj pu-kovski lekar Fric. Govorio je dubokim iskrzanim basom, sporo vezujui slogove i kazujui uvek vie pogledom svojih ivih i sjajnih oiju nego recima i pokretima. Ceo izgled odavao je oveka nehatnog i samovoljnog isto kao i njegova uniforma, nepropisna i udljiva, sve od mekih, razgaenih civilskih cipela do fantastine ute marame oko vrata. (Omerpaa, Eringov vrnjak i istinski prijatelj, prekorevao ga je i grdio stalno zbog te aljkavosti i nevojnikog odevanja, i u Ijutitoj ali govorio da ne razume kako ovek moe biti po svojoj unutranjosti darovit vojnik, a po svojoj spoljanjosti direktor cirkusa.) Samo u sveanim prilikama Arifbeg je inio krajnji napor i saobraavao svoju uniformu propisima slube, ne uspevajui ni tada da izmeni i popravi svoj stav i svoje dranje. Pio je kao i ostali, nekad manje, a nekad i tee i vie od ostalih, ali i u njegovom piu i mamurluku bilo je uvek neeg svesnog, nadmonog i, ako se tako moe rei, trezvenog. Pijanstvo se kod njega pokazivalo u pojaanoj reitosti, smehm paradoksima i

fantastinim zamislima pri svakoj terevenci. Patio je, kao i veina njegovih drugova, od raznih bolesti. Ali tako naet, zaputen i aljkav, on je bio savestan i strog komandant. Svaki oficir i vojnik znao je da sa njim nema ale i da topovi moraju biti isti, uredni i uvek spremni kao devojke udavae, municija obezbeena, a svaka alatka svetla, svaki konj potkovan i istimaren, i svaka kara podmazana i po-kovana. Bez uzbuenja i vike i psovke, kanjavao je nemilosrdno za svaku greku i nepanju, a njegove kazne svaki je primao sa punim oseanjem sopstvene krivice, isto kao to kod njegovih naredaba nije moglo biti pogovora ni gunanja ni pomish na izvrdavanje. Bilo je optepoznato da je Topiba-ina artiljerija bila glavna snaga Omerpaine vojske. Svoje pobede serasker je imao da zahvali, naravno, u prvom redu svojoj vetini i bezobzirnosti politiara i svom izuzetnom daru stratega i taktiara, ali se isto tako znalo da je Arifbegova artiljerija bila njegovo najbolje oruje i da mu je upravo ona omoguavala da sa vojskom od desetak hiljada ljudi pobe-uje brojno mnogo jae ustanike vojske po raznim zemljama Turske. Ovih dana Arifbeg se odmara u Sarajevu, izmeu dva pohoda, sa svojim

drutvom i na svoj nain. Odjekuje visoka Telalagia kua i ovog letnjeg dana. Oigledno je mnogo od stvari i prostirke izneseno iz nje i sklonjeno jo pre nego to je pravi domain ove kue, Mujaga Telalagi, uhapen zajedno sa veim brojem sarajevskih prvih ljudi, a porodica mu otila na imanje u Sarajevskom polju. Ali, to novi domain i ne primeuje. I danas se tu iskupljaju oficiri, iako jo nije vreme ruku. Zbog vruine sluba poinje rano, a svrava ve oko 10 sati pre podne. Posle toga, Arifbegove >.zvanice stiu jedan po jedan na pie i ruak, pri emu je pie ono to je glavno. On za koji dan polazi sa topovima u zapadnu Bosnu i sada izdaje autantu neka nareenja izmeu dve aice bosanske ljute, koja je za njegov ukus meka, i to tako meka da od nje ovek gubi volju da ivi. Iz mutvaka dolazi zadah peenja i prenog luka. U oekivanju ruka prazne se aice rakije i razgovor biva ivlji. Neko prigovara to nigde u Sarajevu nema piva. Jedan glas iz nevidljivih punih usta kae jedva raz-govetno: Pocrkaemo od ove bosanske rakije. U neko doba unose ve zastrt sto, sa sahanima i tanjirima, i postavljaju ga pored minderluka na kome sedi Arifbeg sa desnom nogom podvijenom poda se, a zatim neke rasparene stolice raznog oblika i visine. Osmorica oficira, etiri Poljaka, tri Maara i Austrijanac doktor Fric, sedaju za sto. U tom trenutku ulaze dva vojnika, jedan u beloj kelnerskoj bluzi, a drugi u mrkom vojnikom kopo-ranu, zakopanom do grla. Svaki od njih nosi po dva staklena bokala, rosna i uhlaena, puna zelenkasto-ute tenosti. Domain, koji je ve ranije nagovestio, kao iznenaenje toga dana, neko novo vino na dobrom glasu, objavljuje sveano: Mostarska ilavka! Da vidimo i to udo! Jede se malo i pije mnogo. Arifbeg sa minderluka dohvata svojom dugakom desnicom sitne zalogaje. Mladi oficiri, malko ukrueni, na pozdrav diu utke svoje ae prema domainu. Stariji piju sabrano, oborenih oiju, sa znalakim i zanesenim izrazom na licu. A ta ilavka viestruko plaa panju koju joj ovek ukazuje. I to brzo i mono, tako da uskoro ne primeuje nita drugo ni u !1 ni oko sebe do njene zlatne i zelene vidike, sa slutnjom plavog i velikog junog neba u daljini i povorkom obeanja od kojih se blaen osmejak javlja na licu. Dragoceno vino tvrdog, suvog a blagoslovenog kraja, posle svih tupih i zlogukih pia kojima ovde napajaju stranca. Kao da ovek pije smeii i pesmu, i posle tree ae samo smehom i pesmom pozdravlja svet oko sebe. Oseajui potrebu da to kau, oficiri se vrpolje na svojim mestima i nadvikuju u govoru, slave novo vino i nadevaju mu od milote imena na raznim jezicima. Doktor Fric se die i stojei, rairenih ruku kao na mohtvu, izgovara vojniku devizu: Vita mtZitMm esf ma!e vivere ef be?te bibere/ Nastaje graja i aplauz. Dolazi poslednje jelo, prave palainke. (Kuvar je doktorov zemljak, Be-lija.) Jedni nalaze da su hladne, a drugi da su ilave. Svi prave ale na raun austrijskog melpajza. Nastupa trenutak kad doktor Fric mora obavezno da otpeva svoju dugaku studentsku pesmu koja poinje: BiMfhera, b i b i f h e r M S , bibitmiZes, b t b i t c t e r u s . . .
' .

Dok on peva dubokim bezbojnim baritonom, sveano i ozbiljno kao da je na nekom komersu svoje studentske korporacije, dolaze jo tri mlada oficira, pozdravljaju i sedaju za sto. Arifbeg ih je prozvao da dou odmah posle ruka, da probaju novinu i pomognu podii bure mostarskog vina koje se zove ilavka. Meu njima je kapetan Jaroslav Kot, visok, bled, sa crnom dugom kosom kao u italijanskog muzikanta, koja pada u pravim bievima. Romantina lepota fatalnog mukarca, on je utljiv i jedak filosof ovog drutva. Doktorova mirna pesma odavno je zamenjena ritmom poljskih poskoica kod kojih se u dnu veselja i obesti uvek nasluuje i ohladnela suza. Oficiri su ve poustajali sa svojih mesta. Igra se kraTcovjak, a laki pod Mujagine kue, koji nije

graen za ove goste i ovakve pokrete, savija se pod izmama i jei tupo. Carda koji zaneseno igraju dvojica Maara, pratei se pesmom, izgleda neizdrljiv za ovu vrstu arhitekture. Na divanani i u susednoj sobi stvaraju se grupi-ce ponesene ivim i nejasnim razgovorima. Jedini je Arifbeg koji sedi nepomian, smeka se i ne govori ni mnogo vie ni glasnije nego obino. Ali zato govore drugi. Dejstvo ilavke je munjevito. Dok ulazi u oveka, ona je pitka, bezazlena i ljupka, a kad stane da se javlja iz njega, ona je gromoglasna, zlo-reka i nasrtljiva. Voli da prekopava stare raune i lako skae sabesedniku u oi. Vie niko i ne pokuava da igra, jer izgleda da ovo vino saplie noge i razvezuje jezike. Sad svi poinju da se prepiru i viu. Razgara se udna pijanka usred bela dana. Znojni, crveni ili bledi, zapenueni od besa ili oduevljenja, raskopani i gologlavi, oficiri se premeu iz sobe u sobu ili sede nepomini, ispruenih nogu, sa rukama u depovima konjikih pantalona, sa podbratkom na grudima, zagledani u vrhove svojih izama, ili hodaju nervozno duinom svetlog trema, granajui rukama i govorei. Svi govore, i svi glasno, i svi neto dokazuju i nekog ubeuju u neto, i niko nikog ne slua i ne uje, a ukoliko mu odgovara, to je samo zato da bi mogao bolje i otrije da kae svoju pijanu, arku i lepravu misao. Govori se na nekoliko jezika. Kad je re o prolosti (a o prolosti oni, kad su pijani, mnogo govore, jer o njoj, dok su trezni, uvek ute) onda Poljaci govore izmeu se poljski, Maari maarski, zajedniki jezik im je nemaki, a razgovori 0 sadanjim stvarima, o slubi, enama, piu i novcu, kao i ale i dobacivanja redovno su na turskom. 1 u svu tu vavilonsku meavinu, doktor Fric ubacuje s vremena na vreme neku od svojih mnogobrojnih latinskih sentencija u stihu ili u prozi. I sve se to mea i gubi u graji i pesmi i lupi predmeta i udaranju pesnice o sto i izama o pod. ' Tako je uvek za svake pijanke, a pogotovo danas kada je proba novog Arifbegovog vina ispala ovako nepredvieno, zanela ih sve i otvorila terevenku kad joj nije vreme. ilavka je uklonila sve brane u njima, odapela sve konice, razbuktala matu, zamraila stvarnost, a izmeu mate i stvarnosti bacila nove, udesne mostove. Svi su nagoni osloboeni i svaka logika pokopana. I svaki sad eta, kao po svom privatnom vrtu, po beskrajnoj bati koja je sainjena od onog to jeste, to nije, to je bilo i nikad se nee vratiti, to niti je bilo niti e biti. I svak govori o onom to tu vidi i osea. A da bi rekao ono to hoe, to mora da kae, nikom nije vie potreban ni opravdan povod ni odreen oblik. Sve dolazi odnekud samo od sebe. Svakom se ini da ga svi neto pitaju i svak ume da nae odgovor na sve. Razgovori teku uporedo, prepliu se ili sudaraju, ne nadovezuju se jedan na drugi niti imaju veze u sebi. A onima koji govore izgleda, naprotiv, da sve izlazi udesnom logikom jedno iz drugog, povezano kao pitanje i odgovor, i da od svega nastaju ti neobini razgovori, skladni, umni, istiniti, bogati smislom i puni drai. U njima ovi ozbiljni i nesreni ljudi, kao deca u igri, izvode podvige, bivaju ono to zaele, ostvaruju ono to pomisle. A usred toga nemirnog mora od uda i bajki javljaju se na mahove, poput tvrdih ostrva, otroumna i tana zapaanja iz suspendovane i prognane stvarnosti njihovog svakidanjeg izbeglikog ivota. Sve je samo jedna graja od prepirki i pesama, glasnih monologa ili proste vike kojom pojedini od njih izgone iz sebe vatreni dah toga nepoznatog vina. Zbog toga se ni pevanju ni govoru ne vidi ni kraj ni poetak, nego samo iskidani komadi kojima je teko uhvatiti vezu i smisao.

AUDIJENCIJA

u jesen, kad se okialo i naglo zahladilo, Omerpaa je povukao vojsku u gradove, a sam se vratio u Sarajevo i pustio glas da se sprema da tu prezimi. U stvari, i to je bila samo jedna od njegovih ratnih varki. Njegove trupe bile su i opremljene i uvebane za zimsko ratovanje, ali on to nije hteo da pokae. Poznajui dobro bosanske ustanike i njihov drevni nain ratovanja, on je raunao s tim da e im se vojska ionako pred zimu prilino osuti. Svojim povlaenjem u Sarajevo hteo je da ostavi utisak kao da i on ne moe preko zime da ratuje, i da tako postigne da to vei broj pobunjenika napusti poloaje i ode kuama na zimovanje. A kad se to desi, on e iskoristiti prve suve zimske dane da iznenadi i napadne tako rasprene i malobrojne

ustanike snage koje su jo na poloajima. Iskustvo i teorija nauili su ga da najvie izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih nee moi izvesti. Ovo vreme od kraja jeseni do poetka zime, serasker je iskoristio da uspostavi veze sa uglednijim ljudima od sve tri vere, iz cele zemlje. Neki su sami dolazih, a neke je on pozivao. Tih dana u Sarajevu smenjivale su se deputacije jedna za drugom. Svima je serasker objanjavao svoju nameru da u potpunosti i bez pogovora sprovede u Bosni i Hercegovini carske uredbe, i pretnjama i laskanjima, darivanjima i ucenama nastojao da ih sve obavee ili uplai, u svakom sluaju da ih prisih da mu u tom poslu pomognu. Poetkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonji sa jo etiri glavara iz istone Hercegovine. Ova petorica bila su pred etom koja je razbila Alipainog kavazbau Pivodia na Zijev-nju, poto su prvo odbili poziv da mu se pridrue i krenu protiv Omerpaine vojske. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom dranju i da im da uputstva za dalje upravljanje i odravanje mira i reda. Ali Omerpaa je imao jo jedan, mnogo vaniji razlog da lino vidi ove ljude i razgovara sa njima. On je znao da e, u ovom unitavanju svih arita otpora i nemira, posle Bosne vrlo verovatno doi na red Crna Gora, a da e svakako njemu biti poveren taj zadatak. I on se u najveoj tajnosti spremao na to. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je vano da na hercegovako-crnogorskoj granici vlada mir i da tu ima meu Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle mogao osloniti. Zato je raunao da obeanjima i darovima vee nekog od ovih knezova (po mogunosti samog Zimonjia) za sebe, da ga ispita o stanju na granici, i da vidi do koje mere bi mogao ubudue raunati sa njegovom pomoi. Omerpaa je najpre primio kneza Bogdana samog, kao glavnog i najuglednijeg od njih, dok su ostali zadrani dole u velikoj adutantskoj sobi. Pod tekim i visokim Zimonjiem kripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme. Kad se naao pred Omerpaom u toj svetloj, zastrtoj prostoriji, u koju je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore, knez je malo zastao, kao planinac na proplanku i istini, trepnuo oima i lako zabacio glavu, da bi jasnije video oko sebe i bolje se snaao. Omer ga je pustio jedan trenutak tako, a onda mu je srdano i jednostavno ponudio da sedne. Ovde, pored mene. (Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda, Omer je podeavao naroit ton i naroitu boju glasa. On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih seanja na razgovore Li-ana i Bosanaca koje je sluao u detinjstvu po sajmovima. Bio je uveren da je, govorei tako roaki, neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. Ali, u tom je bio rtva samoobmane i prece-njivanja samog sebe, kao to esto bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u ivotu, imaju suvie poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo potovanja za tuu. Trudei se da govori prisno, neposredno i grubo narodski, on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda, kome nikad nije ni bio posve blizak. Samouveren i siguran u sebe, on nije mogao da oseti kako mu ispod izvetaenog govora i ponaanja izbija lana nota koju moe da primeti i oseti svak osim njega, i koja ima tano obrnuto dejstvo. Tako se on, bar u ovom sluaju, odavao upravo onim im je mislio da zavede i prevari drugog.) Ovde, pored mene! Ponovio je Omer svoj poziv i, neoekivano, obe-ruke prihvatio kneevu desnu ruku. To je bila bela i udno neotporna, ali ogromna, teka kao nedopeen hleb; a ipak se po neem oseala uspavana snaga udarca kako bije iz te ruke koja je tolika da obe paine jake ali mrave, lepo vajane, tamnopute ruke nisu mogle da je potpuno prekriju, i izgledale su na njoj malene, suve, kao ogorele. Bez vidljiva otpora, Zimonji je jo oklevao da sedne; nepomian, lako je treptao oima, i najposle progovorio. Njegov glas, u kome je takoe bilo oklevanja, bio je i bojom i visinom tona bledi i skromniji nego to se od tog snanog tela i mukog lica moglo oekivati. 80 Da bijasmo J. ^ pozvali i moje drutvo. . . da svi budu pri ovom razgovoru. Ako

ti. . . nije to protivno? On je u govoru zastajkivao malko, i to na onim mestima gde je otprilike trebalo da doe Omerovo ime ili njegove titule, koje on zbog neega oigledno nije hteo ili nije mogao da izgovori. Nije mi protivno, ali mislim da je bolje da prvo razgovaramo nas dvojica, kao dvije glave, a poslije mogu i oni doi. Imam i ja svoje drutvo, pa vidi da nisam nikog pozvao. Drutvo posla ne svia. Knez pristade ne rekavi nita. Govorei mirno, u isto vreme i s visine i toplo, Omer je zahvalio knezu to je sa svojim ljudima, na Zijevnju, razbio etu Ahpainog kavazbae i to se tako pokazao kao veran podanik, pametan glavar i prijatelj mira i reda. O Ahpai Stoeviu govorio je kao o oveku koji je bio i proao, a njegove ljude nazvao je rama i izelicama. Pomenuo je sultanske namere i planove: da se, najposle, provede u delo Hatierif od 1839. godine. To e biti od koristi po celu dravu, a naroito po hrianske narode. Samo, dodao je uzgled, knez i njegovi ljudi treba da se uvaju Crnogoraca, koji su nepromiljeni, nenurni i brzi na zlo. Knez se malo pomae na jevtinoj austrijskoj fotelji prevuenoj zelenim pliem, koja se nije videla ispod njega. Omer je govorio zatim o redu koji milom ili silom treba da se uvede u celoj Turskoj, pa i u Bosni i Hercegovini, o vojnoj sili kojom raspolae i kojoj se nikakav odmetnik odupreti ne moe, o novom i boljem poloaju hriana, o vanoj ulozi i velikoj odgovornosti koju ljudi kao to je knez Bogdan sada imaju u svom narodu. On je nekoliko puta sevnuo oima, a aka desne ruke stezala se polagano u pesnicu, i isto tako polagano oputala. Zimonji je u-tao. Gledajui u njegovo iroko lice, tanka i vehka.
6 Omerpaa Latas

vrsto stisnuta usta i visoko elo koje je bilo u donjoj polovini preplanulo, dok mu je gornja polovina, koja je inae pod kapom, bila bela i glatka kao u mladia, Omer je govorio dalje o knee-jj porodici, za koju se zna u Stambolu odavno. Pominjao je njegovog dalekog pretka kneza Jovana, koji je dvaput izlazio pred sultana, njegovog oca popa Aima, koga je narod voleo i turske vlasti uvaavale. I sve se svodilo na to da je on, knez Bogdan, pozvan da bude mnogo vie i bolje od onog to je sada, jedan od stubova toga novog reda, stvarni prvak i jedini glavar svoga naroda. Zimonji je sedeo bez rei i pokreta, samo je jednom lako preao dlanom preko oiju kao da uklanja nevidljivu nit jesenje svile koja je naletela na njega. Omera je izazivalo to utanje, obletao je oko njega recima i navaljivao kao na zatvoren grad. Posle laskanja i slabo prikrivenih ponuda dole su pretnje. Glas mu nije vie bio dubok, duvanski promu-kao, i nije dolazio iz grudi, nego negde iz glave, kroz nos, runo istanjen. Tim glasom govorio je ivo 0 izuzetnom vremenu i svom zadatku u Bosni. Jednom u sto godina dolazi carski serasker u Bosnu, jednom ili nijednom, ali kad dode, onda moe sve, i vezati i dreiti, i oduzeti i dodati, i visoko popeti i nisko spustiti; kiu samo ne moe putati ni zaustavljati, ali drugo sve moe. A jedino budale to ne znaju i ne vide, i jedino se izlapele begovske glave pouzdaju u svoje fermane i tapije, a ne znaju da je to davno prolo i da ti papiri ne vrede ni toliko da se od njih naloi vatra nasred Sarajeva. To su neuki i slepi ljudi, koji ne razumeju sadanjost 1 ne vide ta se oko njih deava ni kud svet ide. Pa ni prolost ne pamte, inae bi znali ta znai kad serasker stigne sa carskom vojskom. Ne znaju da takav ovek sve moe, samo jedno ne: ne moe se pred sultanovo lice vratiti nesvrena posla. Ne znaju, na svoju nesreu ne znaju, da takav ovek nema 82
0 sumama utroenih dukata. A to bi morali da znaju. To treba da zna svaki koji sebi i

nikom da polae raun ni o broju skinutih glava ni

svojoj porodici i svima svojima eli dobro. I teko onom ko to na vreme ne uvidi! Serasker, koji je sada izgledao zamoren i zlovoljan, postepeno je menjao nain govora. Onaj roaki ton bledeo je sve vie. A u poslednjim reenicama javljao se ak neki stran izgovor i naglasak. Zimonji je utao. Samo je nekoliko puta trepnuo oima, to je moglo liiti i na

beznaajan osmejak, i na uzdrljivo odobravanje, i ni na ta. Najposle, zautao je i Omer. Ali, utanje mu je bilo tee od razgovora koji nije bio lak. Obori oi zemlji, ali tu ne moe dugo da izdri, a im ih podigne, pogled mu susree isti prizor. Pred njim stoji dinovski gataki knez, dobroudan i utiv na izgled, a zagonetan i uvredljivo uzdrljiv, stoji i smeka se osmejkom koji ne kazuje nita, kao to ni oskudne rei koje izgovara ne kazuju stvarno nita odreeno 1 ne obavezuju nikog ni na ta. Uostalom, ko e znati da li je to osmejak ili samo divljaka grimasa, da li su to rei ili zadovoljno rzanje ogromnog zdravog tela? I sve to poinje pomalo da ga ljuti. Ve od samog poetka, sam ne zna zato, bio je prema njemu ljubazniji i prisniji nego to je hteo i nego to to ovaj seljaki knez po svom poloaju i svojoj vanosti zasluuje. Pa, evo i sada, ljuti se, ali ne pokazuje svoju ljutnju. Naprotiv, kao kockar koji zna da samo novim i veim ulogom i smelijom igrom moe izgubljeno da povrati, on je sad pojaavao svoju ljubaznost. Naglo je menjao tok razgovora. Pitao je kako su se tukli Alipaini ljudi, kakvo im je bilo naoruanje, pa odjednom okretao na drugo. Ama, zaista ne pui duvan? E t o . . . nisam navikao. Tako. . / Ah, ah! A ja puim i nou. : . "\ : Ja.

To kneevo j vie je neodreen zvuk nego re, a ukoliko je re, ne kazuje nita, niti potvruje niti porie ono to je reeno, niti podstie na dalji razgovor. Omer odmah povisi glas lano veselo i srdano, roaki. Ali ima pravo, ima pravo! Zato si zdrav. A slui te zdravlje, a ? I, onako, muka snaga? Zimonji je preao preko pitanja kao da mu je postavljeno na nepoznatom jeziku. A razgovor je krenuo opet drugim pravcem. Omer je pitao kakvo je stanje sada na granici sa Crnom Gorom, koji su glavni ljudi sa crnogorske strane, i kakvi su. Odgovor kratak, nikakav. Granica je granica, a nekih vanijih ljudi tu ba i nema. Beei od utanja, Omer je pitao za Turke oko Gacka i po istonoj Hercegovini. Kakvi su sada? Ima li jo siledija? Na to je knez odgovorio neto malo ivlje, ali opet neodreeno. Ima nekoliko takvih zlih ljudi; mogao bi kazati njihova imena i nabrojati nedela, ali bolje da mu u tom pomogne njegovo drutvo. Videi da sa ovim ovekom nema razgovora, bar ne ovako i ne sada, Omerpaa je ustao, dozvao poslugu i naredio da dovedu Zimonjieve drugove. Dola su i posedala etvorica prvaka. Ljudi koati i krupni, manji i manje snani od kneza Bogdana, ali i jai i vii od seraskera. Oni su govorili, ak i ne-pitani, i jedan drugom upadali u re. Omerpaa ih je sluao kao izdaleka, gledajui mimo njih. (Svuda gde je umirivao bune, u Aziji kao i na Balkanu, on je dolazio u dodir sa rajom i njenim predstavnicima i uvek je taj dodir izazivao u njemu neko muno saaljenje, pomeano sa jakom odvratnou, koje ga je gonilo da skrati razgovor i prekine dodir. A ovi ljudi koji govore jezikom njegovog detinjstva jo su tei i neprijatniji i izgledaju mu kao nii stvorovi koji su se za muku rodili, iveli i ostareli, ali se nisu razvijali ni pravo oima progledali.) Sluao ih je s naporom. I samo jednom ih je hladno i strogo vratio na pravac razgovora. Zimonji je utao. Sve se zavrilo Omerpainom sveanom zahvalom i pohvalom i hrabrenjem da na tom putu istraju. On je ustao, poustajali su i prvaci, gledajui jednako u njega kao da oekuju da im jo neto, glavno, kae. Sad su stajali poredani vojniki, sa kapama u rukama, a Omer je prolazio pored njih. Poslednji u redu, mrav starac nakostreenih brkova i isturene jabuice, sa tekim srebrnim tokama na grudima, rekao je na paine hvale, malo otro: Jeste, gospodine, sve je onako kako si rekao, ah jo su velike dacije i svakojaki tereti na nama. Omer, koji je stajao upravo pred njim, za glavu nii od njega, osmehnuo se i poloio ruku na njegove velike toke. Skinuu ja to sa vas. Starac je naglo oborio pogled, kao da hoe da vidi jesu li toke jo na njemu, a

Omer je povukao ruku i, jednako se smejui, ponovio da e stati na put svakom zulumu i ukinuti sva nepravedna davanja i namete. Preporuio im je da ostanu jo koji dan i da razgledaju Sarajevo. A za to vreme, svi su njegovi gosti i u hanu gde su odseli mogu da poruuju to god poele od jela i pia. Ne treba da se ustruavaju. Rukovao se sa svima, a kad je doao red na Zimonjia, rekao mu je brzo i neoekivano: Ti e, vojvodo, ostati danas kod mene na ruku. Zimonji je opet zabacio glavu i gornji deo tela lako unazad, kao ovek koji se izmie u elji da bolje vidi i da se razabere. Zaustio je da kae neto, pokazujui rukom na svoje drutvo. Omer ga je prekinuo. Nita ne treba da brine. Za njih je spreman ruak u hanu. I prvaci su najposle izili, nespretno se okreui i bacajui zauene i brine poglede put Zimonjia. Dva oveka, koji su sada ostali lice u lice sami, nisu liili jedan na drugog ni po em, ali po jednom jesu: po munom oseanju iekivanja i neizvesnosLi. U svojim mislima sporog i tvrdog hoda Zimonji je procenjivao izglede i mogunosti ovog nametnutog mu sastanka udvoje. Sta moe da uradi ovaj Omer sa njim? Ili e i dalje nastojati da ga laskanjem i mienjem vee za svoju i tursku stvar? Ili e ga, posle ruka, predati zaptijama i zadrati u zatvoru? Toga je bivalo kod ranijih vezira. Ili e ga otrovati? Ne, to nee. Nisam ja neka tako krupna i vana glava, a to je glavno, seraskeru ne bi nikako sada ila u raun moja smrt i nema nikakve potrebe ni da me hapsi i progoni, a jo manje da me smakne. Toga se ne treba bojati. Opasnost ovde, to je Omer sam. lica i krvopija, bez srca i obraza, a pametan i vest, i lukav kao zmija. Zna mu poreklo, zna i krvave tragove koji su ostajali za njim kud god je prolazio po Turskoj Carevini. A i da ne zna, dosta mu je ovo to ovde ve dva sata gleda i slua. Kad vidi ovako oveka suvie sigurna u sebe i u ono to kae, hitra i slatka na rei, koji ti nudi to mu ne trai, odobrava to kae, a ostaje pri onom to je namislio, znaj da je kurva i bezdunik, i kloni ga se koliko moe. To zna sigurno. I da je ovo neto kr i uma, on bi to i uinio, ali kako da ga se kloni kad ostane ovako nasamo sa njim, pod njegovom vlau, u njegovoj kui i na njegovom prokletom hlebu? U zabuni i iekivanju bio je, na svoj nain, i Zimonjiev domain. Bilo je prilino jasno da e ovaj krupni gortak ostati pri svom utanju ili pri recima koje ne kazuju nita vie od utanja, ali sa tim se Omerpaa nije hteo ni mogao pomiriti. udan lini prkos nagonio ga je da ovu stvar tera do kraja. Jeste da mu je stalo da pronae nekog od prvaka na toj granici, koga bi mogao pridobiti i u potrebi iskoristiti, ali to nije ni mnogo hitno ni tako vano da bi zbog toga morao da se ovoliko udvara ovoj gromadi od oveka. On u ovom trenutku i ne misli toliko na to koliko na svoju udnu i nestrpljivu potrebu da ovog seljaka smeka i savije bar malo ka sebi, da ga navede na prisniji, makar samo i lini razgovor. Oiveo, opet sve i nasmejan kao u poetku audijencije, serasker je izdavao nareenja za ruak. Neujno su ulazili i izlazili momci. Dvojica su bila u crnim poluevropskim odelima sa irokim pantalo-nama, koje su se suavale pri dnu kao alvare, i sa nekom vrstom dugakih redengota zakopanih bezbrojnim nizom dugmeta sve do pod grlo. Jedan je bio u ivopisnom turskom kostimu. Taj je bio Crnac. Pojavljivali su se i nestajali neujno, a i seraskerova nareenja bila su kratka i poluglasna. Izlazei, ili su vrlo vesto natrake, i u svemu izgledali knezu kao pelivani o kojima je sluao da postoje, ali koje nikad nije video. Jedan od tih momaka uneo je pie i meze. etiri razne vrste rakije i konjaka bile su u etiri kristalne flae povezane spletom srebrne ice u jedan servis. Opet je nastao razgovor oko Zimonjieve ume-renosti. Kako, ni rakiju ne pije? Ama, ne moe biti! Anasonliju da proba? Zimonji je odbijao; ni recima ni pokretom, ali elom teinom svoga nasmejanog utanja. Dobro, nisi tome vjet, ah ovo je stolaka lozovaa, ovo moe. Sporazumeli su se za lozovau. Tada je Zimonji nekim neverovatno sporim i dostojanstvenim, prazninim pokretima prihvatio napunjenu aicu, koja je u njegovoj ruci izgledala malena poput enskog naprstka, prineo je usnama i, otpivi vrlo malo, vratio na stoli. Omer je meao svoju mirisnu anasonliju koja je u vodi

ostavljala mlean trag. Opet je uao jedan od onih momaka u cmom, sa rukama savijenim na prsima kao pokojnik, i tmu-lim glasom rekao neto. Serasker se digao i poveo svoga gosta na ruak. Preli su samo iroki, polu-tamni hodnik kojim su kao senke klizili momci u crnini i pribijali se leima uza zid da propuste gospodu, kao da je tesno. Soba u koju su uli bila je mnogo manja, evropski nametena, sa dva prozora. Na sredini je bio na evropski nain zastrt sto. Ruak se sastojao od mnogo raznih jela, ali nije trajao dugo, jer je sve brzo unoeno i izneseno. Jeli su utke, Omer ustro i rasejano, kao da baca iza sebe, a Zimonji pribrano i polako. Krupni ovek u tekom vunenom odelu, pod svojim srebrnim tokama, izmenio se pri jelu, postao lak i svean, pun neke napregnute panje i maijeg opreza. Obazrivo je uzimao sasvim sitne zalogaje, polako ih prinosio ustima i neprimetno va-kao. Od pribora za jelo sluio se samo kaikom. Cesto se brisao ubrusom, a zatim palcem leve ruke, lakim pokretom istunca, paljivo podizao brkove sa usana. Posle kompota u kome je Zimonji samo pokva-sio svoju malu (u njegovoj ruci neverovatno malu) kaiku, Omer se digao utke, a gost je krenuo za njim. Preli su na veliki divan prekriven nekim be-lim krznom. Tu je, kad je dola kafa i Omer zapalio ibuk, ponovo otpoeo razgovor. Serasker je opet postavljao pitanja, as o prilikama u Crnoj Gori, as o agrarnim odnosima, administraciji ili snabdevanju u Hercegovini. I opet je Zimonji odgovarao kao i ranije: na prva utanjem i lakim odmahivanjem (Ja, ko e to znati?), a na druga polaganim i podrobnim iznoenjem svih narodnih potreba i nezgoda. Omer ga je posmatrao iskosa sjajnim, kao na-smejanim oima, gledao ga je netremice i ivo, kao da su u ovom susretu pitanja ve postala sporedna a pogled glavno, i kao da jo nikako ne moe sve na njemu dobro da sagleda i oceni. A to ga je vie gledao, to se vie udio telesnoj grai, odelu i dranju svoga gosta. Mladolik i nabujao izgledao je ovaj etrdesetogodinji knez. Lice belo i isto, samo malo preplanulo, neobino iroko, bez bora, ali udno sastavljeno od mnogih izlomljenih povrina i jakih ispolina. Kad miruje, ono se zategne i razvedri i postane glatko i bezazleno kao u zdrava deteta, ali kad se, bez vidljiva povoda, pojedini delovi toga lica stanu da pomeraju i kre, ono dobija izmuen, otar, opasan i podmukao izraz. Crna i tvrda duga kosa i nepomini, rastresiti brkovi. Iza sputenih gustih trepavica svetluca njegov pogled, neodreeno treperi izmeu lake zbunjenosti i jo neroenog osmejka, i elom razgovoru daje izraz neke ljubazne nejasno-sti. A jasno je samo toliko da to to prodire kroz tanke otvore izmeu trepavica, kao kroz pukarnice, nije njegov pravi pogled koji se skriva iza sputenih onih kapaka i otud, nevien, sve vidi. Na knezu je stajae gatako odelo od grubo valjanog sukna, bez finijeg tkiva i svilenih gajtana; samo je demadan od crvene oje, a njegova ivica, koja se vidi na grudima, porubljena je irokim, pozlaenim iritom. To odelo daje mu svean i krut izgled kipa, naroito uske srebrne toke na grudima i bele dokolenice od valjane vune, na kojima se, sa strane, u gustom nizu, vide ute metalne kope, zategnute kao da e popucati od neke mune snage tih listova. I sav je taj ovek, u svojoj glomaznosti i krutosti, prirodan i slobodan, kao da samo takav moe biti i kao da na svetu ne postoje drugi ljudi sa drugim shvatanjima i drukijim odelom i dranjem. Posmatrajui jednako visokog oveka pored sebe, Omer se seao ovakvih susreta po drugim turskim pokrajinama koje je smirivao. Nailazio je i tamo na ovakve prvake i plemenske glavare, ljude uporne i nepristupne. Sea se naroito jednog iz Sirije koji je na sve njegove laskave pozive i poruke da doe samo na razgovor otporuivao iz planine uvek jedno isto: Da se ja spustim do pae? Ne, to ne biva. I ta da razgovaramo? Oduvek i zauvek mi napamet znamo ono to imamo jedan drugom da kaemo. Recite vi pai da ja sa njim mogu samo preko karabina da razgovaram. Da, bilo je takvih, ali nigde i nikad nije naiao na ovakvog sabesednika ni na ovaj nain otpora. Sedi ovek, prirodan, krotak na izgled, i razgovara koliko mora i smeka se koliko treba, a nita ne daje od sebe niti ta hoe da primi. Prii mu ne moe blie, a kamoli obmanuti ga, podmititi ili zastraiti.

Sve je to posmatrao Omer svojim tamnim, sjajnim pogledom, mislei o svakoj pojedinosti svoju misao, nezavisno od kratkih pitanja koja je postavljao i jo kraih odgovora koje je dobijao. A kad je bilo jasno da je domain postavio sva pitanja koja je eleo da postavi i knez kazao sve to moe i ima da kae, i kad su ta pitanja stala da se vrte u jalovom krugu, a stanke da postaju sve due, zavladalo je potpuno utanje. Ali dva oveka na belom divanu kao da to nisu ni primeivala, jer je ispod toga utanja talasanje njihovih misli trajalo i dalje. A onda je odjednom Omer opet uzeo re. (Zimonjiu je bilo jasno da serasker ne odustaje od opsade i da poinje novi juri.) Kao da prvi put govori o tome, Omer se vraao na malopreanji razgovor, samo odreenije i prisnije. Govorio je sad nekim novim, toplim i snienim glasom, opet o sultanu i njegovim planovima da preuredi i preporodi svoju veliku carevinu, da od nje stvori porodicu srenih naroda u kojoj e svak znati svoje dunosti i svoja prava, svoje zadatke i svoje odgovornosti. To znai da e u Carevini nastati ve-li^^e promene u kojima oni koji su dosada bili pod-vlaeni i zapostavljeni imaju mnogo da dobiju, i to bez obzira na veru, ime i jezik. Odnos izmeu raje i vladaj uih muslimana ne moe ostati ni ovde onakav kakav je doskora bio, prema onoj narodnoj rei: na iz vrata a va po glavi, nego e i hrianin imati pravo da se brani od nasilja i da od vlasti dobije zatitu i pred sudom zadovoljenje. Uopte, dolo je vreme da se prilike u Bosni i Hercegovini izmene. Izgradie se putevi, otvorie se pota i telegraf, proradie trgovina sa susednim zemljama ivlje i slobodnije nego do sada, na evropski nain, bez uena i nepravednih nameta. To e biti put da se sav narod, krst i nekrst, otme od ove sirotinje i podigne, a za ugledne i okretne ljude prilika da steknu i zaimaju, kako to odgovara njihovom ugledu i njihovim sposobnostima. A da bi ti narodi bili odsad zaista slobodni, zatieni i u svakom pogledu jednaki sa mushmanima, oni treba da imaju tu serasker odjednom podie glas svoje prvake, knezove, vojvode, vrstu svojih vladara pod sultanovim okriljem. Njih treba izabrati izmeu onih koji su se istakh svojim potenjem, umom i hrabrou. Tu se Zimonji, koji je i dotle utao, ali bar prividno odobravao ukoenim smekom i jednomernim treptanjem, odjednom ukruti i ostade tako oborene glave i bezizrazna lica, zagledan u zemlju. Omerpaa je tada ustro i poslovno ustao i, stojei pored nepominog kneza, nastavio jo jaim glasom da govori. Zimonji je naao opet svoj osmejak i zbunjeno se pomerao u mestu, oigledno ne znajui da li da ustane i on. Ali u tom trenutku serasker je opet seo, i to sasvim pored njega. Govorio mu je gotovo na uho. Ti meni ne vjeruje. ^ Zimonji se izmicao gomjim delom tela i branio od takve pomisli, nastojei lakim pokretom ruku i izrazom lica da razuveri seraskera. Ne, ne, ti ne zna s kim govori. I zato mi ne vjeruje. Tu je opet ustao. Sporo i neodluno digao se i Zimonji. Mala soba se stezala oko njega i sve se vie punila zabunom i neprilikom zbog neoekivanog i neobinog obrta koji uzima ovaj razgovor; kao da je odjednom izbaena iz sklopa vezirovog Konaka, iz svake turske i bosanske stvarnosti, u neki nesluen svet novih odnosa i mogunosti. A u tom svetu sve je nepredvieno, nesigurno, sve podjednako mogue i podjednako opasno i varljivo. Pogled mu se otimao put prozora i vidika koji se tamo otvarao. Napolju je, pod istim nebom, sve sjalo od neobino jakog popodnevnog sunca tople jeseni: u daljini, na drugoj strani grada, bele kue i retki stakleni prozori, a sasvim blizu vitka kamena munara i uz nju visok, tanak i pouteo jablan. Videlo se kako jak vetar povija vrak toga jablana, otkida s njega i daleko nosi uto lie koje ponekad blesne na suncu kao zlatne parice prosute sa visina. Serasker je i dalje premerao sobu sporim koracima, kao da ih broji, u jednom pa u drugom pravcu. Zimonji se polako pomerao u mestu, nastojei da uvek bude licem okrenut seraskeru. Bio je zaista zbunjen kao malo kad u svom ne lakom i nemirnom ivotu, i morao je da sabere svu snagu kako ne bi izgubio ispred oiju ko je i ta je, gde se nalazi, zbog ega je tu, i s kim govori.

Tako su se merila i nosila ta dva oveka od kojih jedan, Omer, eli sve to ovek moe postati i biti, i to ga podie u oima sveta, a drugi nee nita do samo da bude i ostane ono to je. S vremena na vreme Omer bi ponovio kao uvre-eno i razoarano, izazivaki: Ti meni ne vjeruje i ne prima moju rije kao istinitu. Na to bi Zimonji svaki put uinio pokret rukom kao ovek koji se brani od takve pomisli, ali serasker se nije dao zaustaviti i nastavljao je sve ivlje i uzbuenije: Dobro! Neka bude kao da sve ono to je ovde reeno nismo nikad govorili, ni pomislili. Neka bude! Dobro! Nita ti ne traim i nita te ne pitam. Ali jedno hou: da mi vjeruje. I pre nego to je knez mogao da nae i izgovori re, serasker se zaustavio u hodu i, stojei pred svojim gostom, irokim pokretom poloio obe ruke na grudi. Sluaj, Bogdane, nemoj misliti da sam iznutra ovo to izgledam spolja. Zimonji je njegove rei uo sada kao priguen, dalek glas, a od svega oko sebe video je samo dve ute ruke rairenih prsta na tamnoj bluzi generalske uniforme. A onda je nestalo i toga. Jesen je. Sivo i pusto Donje polje, i u njemu, kao ucrtani, tanka reica udljiva toka i ugaen put za Gacko. I opet jae tim putem i opet ga, kao lane u ovo doba godine, uoi Mitrovdana, presree opak Turin i siledija Dervo Smajevi i, obnevideo od besa, nalee svojim konjem pravo na njegovog. Pre nego to su stigli da potegnu ita od oruja, dokopali su se rukama i, zagrljeni, zajedno pali sa konja, kidajui zamrene uzde. Drei se vrsto i nerazdvojno, rvali su se tako i omahivali jedan drugim, dok se nisu otisnuli niz strmi obronak obrastao mrtvom jesenjom travom, i otkotrljali kao jedno jedino ogromno klupko grevito napregnutih miia i kostiju u malu, duboku vrtau pored puta. Tek tu je uspeo da se pribere i odvoji od krupnog Derve, koji je onesveen leao pod njim. Brzo je skinuo s njega oruje i, onako izubijan, ispeo se, sam ne zna kako, na put gde ga je njegov konj ekao kao ukopan, u mestu. I sad, tako uhvaen u kotac sa nekim nevidljivim protivnikom, kao jedno telo, pada neprestano niza stranu, dugo, strano dugo, u neku vrtau koja nema dna. Sve je to trajalo koliko traje tren oka, a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja, pri-brao i osetio noge pod sobom, sada opet na arenom ilimu seraskerove sobe, pred njim je stajao Omerpaa, jo jednako sa rukama na grudima, i glasno ga (valjda ve po drugi put) pitao: Je li vjera, Bogdane? Jeste. . . vjera uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehaniki, kao uzetim jezikom. E onda, znaj da pred tobom ne stoji Omerpaa nego Mio Latas iz Janje Gore. I kad ne vjeruje mojim rijeima, vjeruj ovom . . . Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo ivo teki fes sa modrom kiankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i prekrstio se, bez rei, oborenih oiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima. Za etrdeset godina svoga ivota Zimonji je video dosta uda i od Turaka i od svojih, a u porodici, koja je glavarska, nasluao se ta je sve bivalo i ta sve moe biti. Znao je dobro da se od oveka moe ovek svaem nadati, i da moe doekati i videti i ono to je mislio da se nikad videti ne moe, ali ovo je bilo i suvie neverovatno i neoekivano. Videi velikog i glasovitog seraskera Omerpau kako se gologlav (a to to je bez fesa, kao da je napola go), malo raupane prosede kose, krstom krsti kao kakav crkvenjak, Zimonji ustuknu i prvi put u ovom dugom i neobinom razgovoru otvori prirodno i iroko oi koje su dosad samo svetlucale kroz stisnute duge trepavice. Ukazae se krupne, mrke duice sa zenicama od tamnomodrih plamiaka i prostrane, kao u deteta iste beonjae. Pogled tih oiju nije bio samo zauen nego i ubojit i gnevan, uplaen i alovit, i prezriv i tuan; iz njega je izbijalo sve ono to se za vreme razgovora nakupilo u Zimonjiu, a to se ni zborom ni pokretom nije reklo ni moglo rei. Ali taj pogled je bio brz, kao kratka munja, nije trajao nego samo sevnuo, a odmah zatim ugasio se i izgubio pod sputenim onim kapcima, meu lukavo nasmejanim, sastavljenim trepavicama. I kad je Omer, poto se sporo i sveano prekrstio, podigao oi, mogao

je da vidi kako ga onaj uvek isti Zimonji gleda, malo zbunjeno, malo nasmejano, sa utivim hladnim Ijubopitstvom, kao da prvi put u ivotu vidi taj znak krsta i oveka koji se krsti. Tu se trgnuo i odjednom potpuno izmenio i Omer. Sa Zimonjiem je opet razgovarao carski serasker, ljubazno i narodski, ali hladno i sa visoka, i opet o granici i o promenama i olakicama koje e se uvesti sa novim nainom uprave u Bosni i Hercegovini. A sve to nije trajalo dugo. Na nevidljiv i neujan znak, pojavio se deurni oficir. Vrhovni komandant Omerpaa otpustio je milostivo gata-kog kneza. Kad se odlepio od deurnog oficira koji ga je pratio sve do kunih vrata, Zimonji htede da krene bre preko bele kaldrme, niz prostranu avliju, ali na kapiji ugleda strau od dva dobro odevena askera. Ukruti se ponovo, uspori korak i obori pogled. Jedan od vojnika otvori krilo velike kapije i opet ga zatvori za njim. Tek tu, na mirnoj popodnevnoj ulici, Zimonji se ispravi potpuno i, pogledavi oko sebe, die desnu ruku kao da e se i sam prekrstiti, ali samo dlanom lako pree preko oiju. A zatim opruzi korak i krenu bre put hana, gde su ga oekivali njegovi.

TO TO SE ZOVE SLIKAR
-)

apatom se prialo i prepriavalo da je iz Nje make stigao naroit majstor, vetak koji e naslikati ne samo Omerpau nego, kako kau, jo neke vie oficire, a pouavae u tajanstvenoj vetini slikanja i painu kerku. To je kod raje izazivalo divljenje pomeano sa strahom, a kod svih muslimana novo i jo vee negodovanje, ako veeg moe biti. Slika se!^ govorili su tiho jedan drugom pra-vovemi ljudi koji u ivotu nisu videli ni slikara ni naslikano ivo bie, i pri tom nejasno zamiljali neiste stvari i vradbine. Slika se, slika! iao je gradom apat. Bilo ih je koji su iz naroitih izvora saznavali sasvim odreene pojedinosti i priali ih dalje. U Konaku je razapeto platno kolik najvei eref. Pred njim suelice sedi Omerpaa u sveanoj uniformi, sa krstatim ordenima na grudima, svakog dana po sat-dva-tri, a onaj stranac vetak prenosi pain lik, sve crtu po crtu, na platno kao devojke kad pregledaju i prenose vez sa stare eorme na svoje vezivo. Tako sedi, kau, Omerpaa i ne smije okom da trepne ni prstom da makne, jer bi bi se inae cela vradbina pokvarila, i ko zna ta bi bilo tada i od pae i od slikara; a kako koji dan prolazi i radnja napreduje, sve ga je vie na onom platnu. Kad posao bude zavren, paa e ostati na shci kao iv i tako se potpuno udvostruiti. Tu i najstrpljiviji ljudi ne mogu dalje da sluaju, nego samo odmahnu rukom i odlaze, jer njima je i ovaj jedan Omer cm i preteak, pa im krv udara u glavu i pred oima se mrai od pomish da se taj jo udvostruava. Mnogima je ta stvar izledala i suvie fantastina i neverovatna, ali posle svega to su svi mogli da uju i vide oko sebe, za svakoga od njih je svako udo bilo verovatno i moguno, kad je u pitanju Omerpaa koji, evo ima godina dana, sijee i krmi Bosnu kao lubenicu i ne zna ni za boga ni za duu, ni za vjeru ni za obraz. A osim toga, svet je za poslednjih est nedelja, najpre u Travniku pa zatim u Sarajevu, mogao i svojim oima da vidi toga vetaka koji je u tesnom vapskom odelu, a sa nekakvim crvenim fesom na glavi lutao mahalama, zagledao kue i damije, zastajkivao i crnom pisaljkom skicirao u svom sivom bloku ljude, ivotinje i predele. Svet se jatio na prozore iza muebaka, i pokazivao ga prstom kao prokaeno stvorenje, neku meavinu od varalice, maioniara i krvnika. Za njim su na odstojanju ila deca i posmatrala ga sa mrnjom, strahom i Ijubopitstvom pri njegovom udnom radu. Ta deca bi se u drugim vremenima sigurno bacala kamenjem na ovog stranca koji je drskcr zavirivao svuda i nicao gdje ga niko ne sije, posu-la bi mu njegove hartije vodom i prainom, ali od Omerpaina straha nisu vie ni deca iz najzloglas-nijih mahala smela da budu ono to su. Tako je neobini stranac iao sokacima slobodno kao da mu je to oevina, dok su se ljudi i ene sa sujevernim strahom i ogorenjem sklanjali ispred njega da ih ne bi upisao na svoju prokletu hartiju. To je bilo sve to su smeli i mogli. Poslednjih dana slikar se preselio u Sarajevo, jer je Omerpaa preneo svoje sedite u taj grad, i tu je opet dangubio u oekivanju da ga Omei-paa primi.
7 Omerpaa Latas

P7

I tu je pojava toga nepoznatog oveka udna izgleda i sumnjiva zanata zbunjivala svet i izazivala svakojaka tumaenja. Svata se govorilo. Po duanima i batama iao je mula Sair Sof-ra, sedeo sa uglednijim graanima, ispijao kafe, objanjavao im dubokim glasom i sveanim prorokim tonom dogaaje i znamenja sadanjih i minulih vremena, i nagovetavao poneto od budunosti. On, pravo govorei, nije nikad nita drugo ni radio. Bio je, bar po imenu, kaim pri nekoj damiji i zaislen u prihodima njenog vakufa, ali nije iveo od nesigurne platice toga nestvarnog zvanja, nego od onog to su mu arijski ljudi dobrovoljno davali. Uio je nekad medresu, i to kod dobrih uitelja, ali se nikakvog posla nikada nije laao. Vek mu je prolazio u itanju i tajanstvenom i vanom prepriavanju onog to bi proitao. (Sto je vie zalazio u godine, sve je manje itao, a sve vie priao.) Ta njegova tajanstvenost, vanost i izgled uena i knjievna oveka stvorili su mu i ugled i poloaj u Sarajevu, a on je taj ugled odravao svojim nainom odevanja i svojim postupcima i dranjem. Nikad nije govorio obinim recima ni obine stvari, nego redovno o onom o emu poslovni ljudi ne misle i na nain na koji oni ne govore. To mu je dizalo cenu u oima duandija i majstora i stvaralo glas mudrog oveka. On je bio gord na tu svoju mudrost, a graani na svog gradskog mudraca. Tako je iveo, sa malim zadovoljan, od svakog dobro priman i prema svakom prijazan, uvek dostojanstven i nepokolebljiv, tvrdo verujui u ono to bi jednom proitao i to je, na svoj nain izmenjeno i uveliano, drugima po bezbroj puta pripovedao. I za pojavu ovog stranca mula Sair je naao u knjigama objanjenje. Sad je svojim sugraanima tumaio ta je to: slika i slikar, unosei se pri tom uvek sabesedniku u lice i govorei muklim apatom, bez prekida, kao da ita ih baje. Ponoviti mulino kazivanje, a bez njegova da?ia i pogleda, bilo bi nemogue; a ukratko i otprilike reeno, govorio im je ovo: Ovaj svet, sa svim svojim dobrima, lepotama i slastima, prolazan i privremeno dat na uivanje oveku, koji je i sam jedan od najprolaznijih stvorova u tom svetu, malo trajniji od trave i rose. Zato oveka eka beskonaan ivot na onom svetu, posle smrti. Tako je Bog, jedini i veliki, hteo i odredio. A neisti duh, veiti protivnik svih bojih odredaba, plae nad ovim svetom od srdbe i besa to ne moe da zaustavi njegove prolazne oblike, da ih uini trajnima, da njima okuje i zarobi oveka na zemlji, i da mu tako zauvek zatvori vrata raja. Slikanje ovog sveta, to je pokuaj da se on zadri u svojoj prolaznosti i ovekovei. Lud, bezboan, opasan pokuaj. Stoga ovek i ne sme da slika ni da vaja nita od tih prolaznih stvorenja, ni ljudskih ni ivotinjskih, jer je to protivno bojoj volji i odgovara satanskim tenjama i namerama. A onaj ko to ini, taj je zao arobnjak i sihirbaz, avolji ortak i pomoniit, i tako e mu i biti kako radi. Kad se bude, na onom svetu, svima sudilo, njemu e onda rei: De, stvori sada, ovde, i oivi likove koje si za ivota hteo da zadri smrtnom rukom na prolaznoj hartiji! I kako on to nee moi, bie baen u oganj pakleni, zajedno sa svojim bezbonim slikama; slike e se pretvoriti u plamen i pepeo, a on e ostati da gori i da se mui veito, po zasluzi. Graani su sluali zbunjena i mrana mula-Sa-irova mudrovanja, od kojih nisu razumeli nita a koja su ih, upravo zbog toga, uzbuivala i podsticala u njima i bez toga veliku mrnju na Omera i sve to je njegovo, pa i na toga nekakvog slikara koga su mrzeli kao jedan od mnogih Omerovih grehova. Kad god se ljudi nau pritenjeni, uplaeni, zabrinuti prilikama i dogaajima, u njima se javlja misao o grehu i potreba za takvom misli. Greh, to to se zove greh, treba da objasni stradanja za koja ljudi ne umeju da nadu pravo objanjenje. Tako je nevini i ubogi zagrebaki slikar, koji je kao izgubljen lutao sarajevskim ulicama, bio u oima mnogog graanina olienje runog i tajanstvenog greha. U tom oveku neobinog izgleda i zagonetnog zanimanja, svet je mogao da vidi samo neko novo i nerazumljivo Omerpaino orue. Jer, ti ljudi to vrve sarajevskim ulicama, pored udnog stranca slikara, to su u veini usplahireni, ogoreni i nesreni ljudi, osueni da igraju ma i pasivnu ulogu u velikoj drami kojoj ne mogu da vide uzroka ni svrhe niti mogu da joj nazru kraja ni granica. A takvi ljudi primaju sve sa strahom i nepoverenjem i vide zlo i tetu, ili opasnost zla i tete, i tamo gde ih nema. Stoga, prirodno, niko nije mogao ni da nasluti da je taj stranac, shkar iz Hrvatske, i sam nesrean ovek, brodolomac koji je, po sloenim zakonima umetnike sudbine,

doao da ba ovde, u ovoj pobunjenoj, is-crpenoj i razgraenoj zemlji trai sebi neki izlaz ni on sam ne zna kakav i spas kojeg nema. Pre tri nedelje, u svitanje proletnjeg dana. Kara je stigao na brodsku skelu na Savi. U tom trenutku izlazilo je odnekud iz nevidljive i zamagljene Bosne ogromno hladno sunce bez odreenog oblika, kao poar u daljini. Meu putnicima na skeli, veinom trgovcima drvetom i stokom, slikar je padao u oi i dranjem i pojavom. Omalen i slabunjav, sa gustom smeom bradom u kojoj su tonuli jaki, neto svetliji brkovi, sa dugakom kosom koju je slabo pokrivala ilirska kapa, u stvari plitak crven fes i na njemu modra kianka, ovek je imao na sebi mrku ilirsku surku, iroke pan-talone od italijanskog somota iste boje i teku putniku obuu. Kraj njega je leao njegov skroman prtljag u kome su najvie mesta zauzimali slikarski nogari i ut olupan sandui sa priborom za slikanje. Ceo ovek je izgledao prozraan i lak, fakirski sasuen, i odmah se moglo primetiti da se pod tim irokim fesom, iza guste kose i brade, u prostranom odelu i tekim cokulama krije mravo telo sitne kosti, koje izjeda iznutrica, ali koje se i pored toga, ili upravo zbog toga, kree ustro i brzo. Jo na skeli slikar je izvadio svoj blok i poeo da skicira predeo, a ispod skice je, da ne bi zaboravio, zabeleio poetak pisma koje je misho da pie u Zagreb im stigne u Travnik: Za mene su se jutros otvorila vrata na Istok. Takva se nestvarna vrata esto otvaraju pred istroenim i bolesnim ljudima kao velika iluzija koja pomae da se jo malo ivi i radi i onda kad su mo gunosti ivota i rada svedene u oveku ve na najmanju meru. Tako je bilo i sa Karasom. Rodom iz Karlovca, sin siromanog krojakog majstora sa mnogo dece, on je jo kao deak pokazao slikarske sposobnosti koje su privukle panju graana. Meu imunim graanstvom i malim plemstvom u Zagrebu i Karlovcu nalo se nekoliko mecena koji su sakupili potrebnu sumu novaca i poslali mladia u Italiju. Organizovano je sabiranje novca za njegove dalje studije u Italiji. Noena nacionalnim buenjem i ilirskim zanosom, stvar je izgledala dobro, suvie dobro. U Danici Ilirskoj objavljen je poziv na sve Ilire da se pomogne prvi ilirski talent, ak je objavljena i jedna pesma o mladom slikaru, puna velikih nada.
Ilirio slavna i mila Tvoga sina vredna dela, Da po svetu rastu krila Ko neumrlog Rafaela.

Ali ta ilirska nada je prevarila i to na neoekivan nam. Devet godina je u svemu proveo mladi Kara u Rimu i Firenci. Iz poetka su stvari ile dobro. Od njega su stizale skice i omanje slike koje su pokazivale velik napredak. Prialo se da je mladi Hrvat naiao na razumevanje i zatitu austrijskog ambasadora u Rimu, koji mu je dao besplatan atelje u PaZazzo Ve^ezia, u onoj kuli koja se die iznad masivne crvene zgrade Ambasade. ulo se da su se nemaki slikar Overbek i danski vajar Torvaldsen, koji su znaili mnogo u Rimu i u svetu uopte, naj-lepe izjasnili o Karasovim radovima. Iz pisama koja je sam Kara pisao svojim dobrotvorima videlo se da radi zaneseno i savesno. Ali, s vremenom, ta pisma su bivala sve reda. Mladi slikar je radio, ali se pri tom sve vie udaljavao od sveta, gubio iz vida i svet i svaku potrebu veze sa njim. Izgledalo je prosto kao da je s vremenom zaboravio i zbog ega je doao u Rim i ko ga je poslao tamo. To je vre alo mecene. A pored toga, umesto oekivanih velikih slika za oltare i sjajnih portreta istaknutih linosti, od njega su stizali fini enski likovi ili neobini itdlijanski pejzai, laki i maleni odblesci nerazumljivih snova i udne stvarnosti. Sve je to bilo malo i oskudno u oima mecena koji su za svoje priloge oekivali brz napredak prvog slikara domaeg sina, bletava krupna dela koja bi odgovarala njihovim shvatanjima ukusa i lepote. A Karasov kolorit je postajao sve tamniji, predmeti njegovih slika sve skromniji i diskretniji. Mecene su to pripisivale tetnom uticaju holandske kole (Kara je uio u Rimu kod jednog holandskog majstora), jer je po njihovim shvatanjima svakoj

promeni trebalo traiti razlog u koli i uticaju, a ne u oku, u misli i oseanju uenika. Oni nisu slutili da se taj prvi hrvatski slikar i uzaludno trai i postepeno gubi u velikom svetu, u borbi bez ishoda i izgleda, i da je, kao to esto biva sa prvencima svakog roda i ploda, osuen da bude rtvovan. Za to vreme Kara je pored slikarstva studirao i muziku, pevanje, flautu i kompoziciju, uio se vjetini kako se ivi od hljeba i vode, i sve se vie gubio, kao slab pliva u beskrajnom moru, u svetu umetnosti koji je dobro oseao i jasno sagledao, ah nije mogao da ga obuhvati ni savlada. Malo-pomalo Kara je navikao da sebe smatra izgubljenim ovekom, koji nit' ume da nade pravi dodir sa drutvom u kome ivi, nit' ima snage da se bori protiv njega, ih ovekom koji je u trajnoj zavadi sa stvarnou, kao to je govorio sa toplim, prijateljskim prekorom njegov drug u Rimu, beki sliitar Karlo Majer. A tu stvarnost on je oseao, bar tako se njemu inilo, kao niko, voleo je, oduevljavao se, ogoravao zbog nje do suza, do zanosa i do greva, ali im je trebalo izabrati odreeni deo te stvarnosti i prikazati ga, stvarnost je poinjala da se muti, mrsi i gubi iz svesti i ispod prsta, postajala mu nerazumljiva, nepodnoljiva, i umesto da se pojavi kao odreena slika od linija i boje na platnu, ona se pretvarala u razlivene boje i beskonane linije, pa zatim u tonove i nemirne melodije bez kraja i konca, i najposle u udesne, ah neuhvatljive misli o svemu tome i o sebi samom. Posle takvih zanosa ostajali su, kao posle nevidljivih orgija, razbacani kartoni sa skicama ili listovi notne hartije sa grozniavo nabacanim notama, ali retko gotova slika i jo rede muzika kompozicija. A sa tim hartijama ostajala je iza velike opijenosti velika potitenost, kao ruan mamurluk, teka sumnja u sebe, strah od svega oko sebe i elja da se bei iz kue, iz grada, ili iz ivota. I on je beao, kad god je mogao, ne birajui puteve svoga beanja, traei spasenja, kao toliki slabi i naeti ljudi, as u ai vina, as u razgovorima o politici, narodnim tenjama i optim pitanjima koja nemaju veze sa njegovom unutarnjom mukom. Na piu je bio tako slab da mu se ve od ae /ras^atija zanosila glava, ali razvezivao jezik. A razgovori o politici, to jest o sudbini naroda, postupcima narodnih voda i dravnika i pisanju novina prazni, jalovi, ali huni zanosni razgovori davali su za trenutak iluziju vanosti i veliine. Ali, iza pia je ostajao opet mamurluk, vinski, a iza praznih razgovora jo vea praznina. I slikar bi se posle svakog takvog pokuaja beanja naao ponovo pred svim nereenim pitanjima svoga rada i razvitka, samo svaki put sa manje snage i volje za njihovo reavanje. Jer, vino ne lei, i razgovori ne pomau. Kako koja godina, stvar je bivala sve gora i ponavljala se sve ee i u sve otrijim oblicima. Mladog slikara je naputala snaga, a njegove mecene njihovo kratko mecenatsko strpljenje. I kad su nastupile nemirne godine sredine XIX veka, vremena nesigurnosti i skupoa. Kara je, posle devetogodinjeg boravka, morao napustiti Italiju i vratiti se u zemlju kao ovek koji nije uspeo, nije opravdao rodoljubive nade koje su u njega polagane ni rtve koje su zbog njega injene. A prave uzroke toga svoga neuspeha on nije mogao da objasni ni sam sebi, a kamoli graanima koji imaju ustaljenu naviku da od sebe trae malo, a od drugih vrlo mnogo, i da od svake svoje uloene pare oekuju stostruk plod. U Zagrebu je dobio mesto uitelja crtanja u nekoj nioj koli, ali i to je mesto izgubio, jer ni tu nije zadovoljio. Ziveo je sirotinjski, slikajui jevtino portrete, muen svaim, a najvie oseanjem nedostojnog i praznog ivota. Jednog dana pozvao ga je Ivan Kukuljevi, potpredsednik Matice ilirske i naelnik Drutva za hrvatsku povjesnicu, koji mu je uvek bio naklonjen, i predloio mu da putuje po Bosni i da tamo slika istorijske spomenike i da moda portretie Omerpau Latasa, slavnog poturenjaka o kome su te godine novine mnogo pisale i koji je izrazio elju da mu se poalje jedan slikar iz Zagreba. Prihvatio je odmah, i im je primio isprave i sumu za putne troltove, koja mu je izgledala ogromna i koju je bez brojanja gurnuo u dep, krenuo je na put. Za ove tri nedelje proputovao je Bosnu od Broda do glavnog grada, kretao se po Travniku i Sarajevu, i za sve to vreme on je bio kao u nekom zanosu. U Zagrebu su mu, pre polaska, govorili o Bosni samo nepovoljno, o ravim putevima i nezgodnim konaitima, o udnim ljudima i neobinim prilikama koje su

jo tee i neobinije otkako je Omerpaa zametnuo borbu sa feudalcima. Sada kad putuje po Bosni i ivi u njoj, on i vidi i ne vidi sve to; to je glavno, ne osea. Otkako je zakoraio u ovu zemlju, on je kao preporoen i osloboen svega to ga je titalo u Rimu i ubijalo u Zagrebu. U glavi mu je bistro, noge pod njim same poigravaju, nita nije teko ni daleko. Kad dobro promisli i trezno pogleda oko sebe, tano je sve to su mu govorili, esto je i gore od toga. Sve on to vidi, ali u isti as odmah i zaboravlja. Tano je da je ivot grub i teak i da neoekivane prepreke iskrsavaju pred oveka na svakom koraku, ali preko njih Kara prelazi sa lakoom, sa bezbrigom kakvu nikad nije poznavao. Na povrini buna i nasilje i strah, a ispod toga neka drevna beda, ubogo ivotarenje malog, oveka i tiho, nezaustavno opadanje ustanova i porodica, svega to je bilo ili vailo kao ugledno, silno i bogato. Radi se samo koliko to glad od oveka trai ili koliko ga vlast nagoni. Nita se ne gradi i ne po-sdie, a svaka javna graevina, kad je bolje pogle--da, ili je nedovrena ili ve poela da se rui bez opravke. Cak i linije brda i uma po njima izgledaju iskidane, nedovrene. I ljudi su, istina je, neobini, sirovi, nabusiti i esto neprijatni, odelom, recima, pokretima; iz mnogih oiju bije umski mrak i nejasna pretnja; i kad su lepi ili lepo odeveni, ta lepota je izazivaka, besna, i kao da ne daje radosti ni onom ko je nosi ni onom ko je gleda. Pa i priroda sama, u svojoj izuzetnoj lepoti, ima neeg to izaziva u oveku potitenost, gotovo strah. Pored svake bosanske varoi, i one koja inae ima lep izgled i otvoren vidik, postoji uvek po jedno brdo koje se nadnelo nad nju i koje oseate na svom raspoloenju kao senku. Izgleda da je to neophodan uslov za opstanak i razvitak svakog grada u Bosni, pa i za njegov postanak sam. Jest, svega toga ima, ali on prolazi kroz sve to kao pod anestezijom. Nita ga mnogo ne plai, nita ne odbija. Koraa lako i slobodno, kao ovek koji se ne boji vie nikakve neprijatnosti koja dolazi izvan njega. A za lepotu predela osetljiviji je nego ikad. Gubi se u njima i hteo bi da se poistoveti sa svakom lepotom koju mu oi vide, a nje ima svuda i u svako doba dana. Gleda je, i osea neophodnu obavezu da je zadri na platnu. A toliko je toga svuda unaokolo da su dva oka i jedna ruka isuvie malo. Sve bi hteo da uhvati, i zauvek: te senke koje su vee i dublje nego u drugom svetu, ljubiaste sutone, mrke bregove i ljupke proplanke na njima, omorike na sivoj steni koje i usred najtoplijeg letnjeg dana kao da nose malo magle oko sebe, muslimanska groblja, ista, bela i radosno razasuta po padinama, kao stada sve bi hteo, ali ne moe ni na to da se rei, samo se u mislima nosi sa tom lepotom koju bi trebalo naslikati, a u stvari sam se gubi u njoj. Dani su prolazili. I pored jasnog ugovora i tvrdih obeanja. Kara nije uspeo ni da izie pred Omerpau, a kamoh da pone sa slikanjem. Izgle-, dalo je da je taj serasker neko nevidljivo i nepri-stupno bie. Svi znaju da postoji, a nigde ga nema. Nije se moglo znati ni gde je. as su govorili da je

206

na putu, a as da je tu, ali da nema vremena ni za koga, a as opet nisu davali nikakvog odgovora. ivei tako u oekivanju glavnog posla, on je esto zaboravljao i taj posao i svoje iekivanje, i zanesen sobom, utonuo u posmatranje svega oko sebe, lutao gradom i okolinom. Njegov blok se punio skicama mostova, niana, usamljenih drveta nagnutih nad vodom, ljudskih likova u letarginim stavovima ili udno prekinutim pokretima. Bila je jo jedna stvar koja mu je olakavala ekanje: poznanstvo sa sarajevskim upnikom fra-Gr-gom Martiem, kome ga je Kukuljevi preporuio naroitim pismom. upnik ga je pozivao esto na ruak ili na veeru. Tu je, prvi put otkako je u Bosni, naiao na drutvo sa kojim se moglo razgovarati, na fratre, graane, na nekolicinu oficira iz seraskerove vojske, Maara i Poljaka po narodnosti. Tu je prvi put naiao i na dobro vino. Sam domain bio mu je zanimljiv i prijatan iako ga je zbunjivao svojom udnom meavinom srdanosti i neke hladne, praktine bezobzirnosti. Usred toplog razgovora o umetnosti ili narodnoj budunosti, on bi ga odjednom prekinuo: Dobar si i valjan, i drag si mi, samo ti dvije stvari, brate, nisu dobre za ovu zemlju i za ovaj na bosanski svijet. Prvo, to voli vino vie nego to treba; drugo, to ne pazi ta govori ni pred kim govori. Nego posluaj ti mene: dolivaj uvijek malo vode u vino, a ono to ima da kae, kazuj vie bojama na platnu nego

rijeima pred ljudima. To ga je zbunjivalo i pomalo vrealo, ali se brzo navikao i na to. Boravak u fraGrginoj kui donosio mu je malo vedrine i razonode, i olakavao ekanje na koje je bio osuen. Tu je mogao poneto da naui i o smislu i znaenju ekanja u ovoj zemlji i o ljudima koji ga putaju da eka. Drugi su govorili, ozbiljno ili u ali, a on je utao i sluao. Ko u Turskoj nee ili ne ume da eka, taj, ma kako sposoban bio, nee postii nikad nita, samo e pokidati svoje roene ivce, brzo i uludo utroiti snagu, pogubiti i poslednje prijatelje i zatitnike i propasti bez smisla, bez koristi po sebe i druge. A naprotiv, ovek koji je bez duha i bez vrednosti, ali koji ume da eka, to jest koji ima tu pasivnu snagu tupog, animalnog dredanja i donjanja, budnog kunjanja i podmuklog vrebanja, taj gotovo uvek doeka i postigne ono to eli, svakako pre nego pre-duzimljivi i daroviti ljudi lieni te sposobnosti. ekanje je ovde, kako izgleda, neka vrsta ispita i probe. Neto kao ono iskuenje i prepreke koje junaci u starim legendama moraju da savladaju pre nego to dou do ivotnog cilja. Ko izdri probu ekanja, taj je pobednik, taj moe mirno da uiva plodove svoje pobede i da puta druge da ekaju. Osim toga, utei i sluajui ta drugi govore, postalo mu je neto jasnije ta je to vlast, a ta zavisnost od nje, i ta znai ovek koji se, ovako kao Omerpaa, uzdigne do najviih poloaja i postane carski ovek, izvrilac sultanove volje, neogranieni sudija i gospodar nad pokrajinama i ljudima. Sve slui njemu i sve se zaklanja za njegovu mo i volju. Pa i sav taj nerazumljivi splet od lai i ceremonija, interesa i sujeta kroz koji valja proi da bi se do takvog monika moglo dospeti, samo je jedan od stotinu naina da se visoki dostojanstvenik uini viim i strasnijim, a njegovi inovnici i njegove sluge vanijima i neophodnijima u oima onih koji zavise od njih. I pri tome je svakako najtetnije i najgore zlo ono klupko raznovrsnih slubenika, dvorjana i sluadi raznog ranga i svake vrste, koje se plete oko visoke linosti i slui kao neophodan posrednik svakom ko eli da doe do nje. Fra Grgo je taj svet oko pae zvao zanokticama i govorio je Karasu u ali: Sa paom i nekako, ali sa paa-hjama nikako
!4<

<

Takav posrednik bio je za Karasa Ahmetaga, Omerpain kavedibaa. Poloaj carskog muira sa naroitim ovlaenjima davao je Omerpai pravo na veliku pratnju koju je vodio u svaku svoju rezidenciju. Pored hode i njegovog pomonika, tu su bila etiri autanta, od kojih su dvojica imala rang majora, est podoficira, emiraua, kao muirevi kuni telohranitelji, zatim administrativno osoblje, sekretar, pisari, blagajnik i njegovi pomonici, koje je pain lekar dr Sram nazivao patentirani lopovi, pa kavedibae, tutundi-bae, sa svojim pomonicima, pa mnogobrojni ku-: vari i kuhinjski momci, sa glavnim ekonomom i njegovim nabavljaima, pa imrahor, nadzornik tala, i njegovi seizi, konjuari i istai. A pored toga harem, sa haremehajom, evnusima, belim i crnim robinjama. Ah sada je Omerpaa znatno popustio u tom. Ne ini mu zadovoljstvo rasko, a nije ni potreban ni umestan u ovoj zemlji na samoj granici Austrije, meu sirovim i zavidljivim bosanskim svetom. Pa ipak ih je bilo dosta, i previe. U gomili ljudi koji su iveli oko pae, pod raznim imenima, od divanefendije pa do poslednjeg seizbae, nisu titule ni formalna zvanja znaili mnogo, ah je znaio stvarni uticaj koji pojedinac vri na pau. Tako je esto neki nii slubenik mogao biti vaniji od svih koji su po rangu i zvanju daleko iznad njega. Zbog toga nikog od mnogobrojne paine pratnje ne treba ceniti po imenu, inu ni izgledu, nego po stvarnoj snazi i ulozi koju ima. Kad ujete re kavedibaa, vi pomislite na ono to ta re oznaava, na stareinu painog kaveoda-ka, nadzornika nad momcima koji pripremaju, pre, tucaju, peku i slue kafu u Konaku, a

kad vidite ovog Ahmetagu lino, vama se ini da vidite oveka za koga se s pravom kae kola mesa, stvorenje tupo i dremljivo koje nita ne misli, ne eh i ne osea. I u jednom i u drugom sluaju vi se varate. Ovaj kavedibaa nije to to izgleda da je, ali jeste sve drugo. Njegova vetina da svrava razne paine poslove, i najneprijatnije i najzamrenije, i uglavnom samo te, a da pri tom to manje uznemiri i ozlovolji pau, njegova odanost, njegova grobna diskrecija, njegovo skriveno, veliko lukavstvo i njegova jo vea bezobzirnost u izvoenju sve mu to daje mnogo vei uticaj na pau i mnogo iri de-lokrug u Konaku. Ahmetaga je sin nekog poturen jaka, poreklom iz Makedonije. Mnoge je jezike znao i mnogo sveta video taj ovek dinovskog rasta i atletske snage koju, kako izgleda, nita nije moglo da potpuno uniti, pa ni mnoge godine ni nezdrav nain ivota u Konaku. Pregojen, ravnoduan i utljiv, on je provodio ceo dan puei nargilu, u poluleeem stavu, ubijajui se tom nepominou i svojom pohlepom za finim i ukusnim jelima. (Omerpain lekar dr Sram govorio je da u Ahmetagi svaki pojedini organ ratuje protiv svih ostalih organa, a svi zajedno protiv Ahmetage samog.) Jedino to ga je moglo pokrenuti s mesta i naterati da otvori oi i pokae znake ivota, to je bio seraskerov poziv. U trenutku kad bi ga on zovnuo ili se pojavio u blizini, ili mu samo poruio za neki posao koji treba svriti, taj teki i nepomini ovek, koji jedva gleda iz svog sala i koji nikog na svetu ne smatra dostojnim ni svoje pomisli a kamoli svoje rei i svoga pokreta, skakao je svaki put kao mladi, postajao odjednom lak, okat i reit, preduzimljiv, brz i dovitljiv. A im paina zapoved bude izvrena i posao povoljno okonan, povoljno po pau, razume se, kavedibaa je opet padao u svoju nepominost u kojoj ceo svet, sa svim ljudima i svim njihovim dobrom i zlom, nije za njega znaio nita. .. Kavedibaa je mogao, kad treba, ne samo da udesetostrui svoje snage nego i da menja svoje osobine i sposobnosti. On tako rei nije ni imao svo-jiii linih i ustaljenih navika i osobina; one su se pojavljivale i menjale prema seraskerovim potrebama i udima, i Ahmetaga je, ve prema potrebi, mogao da bude ili da izgleda i tvrdica i dareljiv, i reit i nem; as ljubazan i predusretljiv, as otar i grub i surovo bezduan, as neuk i tup, as otrouman i dobro obaveten o svakoj stvari, pa i o takvoj 0 kojoj dotada nije nikad ni uo, samo ako je to sluba traila. Za njega su ljudi i poslovi postojali samo utoliko ukoliko uu u krug seraskerovih interesa, i samo dotle dok su u tom krugu. Ahmetaga je ostareo u slubi. Kod Omerpae je ve estu godinu, a pre toga je sluio dvojicu paa od kojih je jedan postao i veliki vezir. Iskustvo ga je nauilo kako se slui velikaima. Njegovo je osnovno pravilo bilo da glavu treba sluati, a ni za to se drugo ne brinuti, jer ko pau ume da poslua 1 zadovolji, taj ionako moe da ima sve to eli i postigne sve to hoe. Ali, tu treba da zalegne ceo ovek, svom svojom snagom, panjom i vetino i. Treba za odreenu vrstu posla postati glavni, jedini i neophodni saradnik. Treba biti uveren, i uveriti u to i druge, da su paina volja i pain interes vrhovni zakon i najvea svetinja, da pred njima ustupa svaki obzir i pada svaka prepreka. Za pau ne sme da

postoji ne znam, ne umem ili nema i ne moe; kad paa trai, onda mora sve znati, sve imati, sve moi i sve umeti; ni na koga se ne sme obzirati i ni pred im stati. Tako treba sluiti. A takva revnosna sluba teka je, u stvari, samo u poetku, dok potpuno ne otvrdne i dok ne pohvata sve konce i pai i okolini. A kad to postigne, onda ti upregne druge da rade, a ti samo pokazuje stalnu revnost i primenjuje najveu strogost prema njima, dok s druge strane prima od pae zapovedi. prenosi ih odmah na nie i trai njihovo bezus-lovno i potpuno izvoenje. A kad stvar bude gotova, izvetava pau o izvrenju. Tako paa zna samo tebe i to samo sa lake i prijatne strane. Ti i prima nagradu i priznanje i odreuje koga treba odlikovati i nagraditi od niih. A kad tako stee poverenje i postane svima neophodan, onda u stvari i ne slui vie ti drugom, nego i paa i sve oko njega slui tebi. Ko tako radi taj je najbolje zbrinuo svoju brigu na ovom svetu, jer paa vlada svetom, a on i paom i svetom. A Ahmetaga radi tako, i moe mu se, jer zbog svog poloaja ne mora da vodi mnogo rauna o ljudima, o njihovim osetijivo-stima i interesima. To mu je ve prelo u naviku, gotovo postalo druga priroda. Izuzetno pronicljiv i lukav, on vrlo brzo sagleda sve mogunosti i odredi ono to eli da postigne, a zatim ide pravo ka cilju, bez troenja rei, okolienja ni ulepavanja. Svojim nesvesnim cinizmom on ljude u veini sluajeva uvredi, unizi i raali za ceo ivot, ali ih time razorua, pokori i smeka, i tako postigne ono to hoe. Ko bi posmatrao Ahmetagu kako, nikog ne gledajui i nita ne sluajui oko sebe, sedi nepomian na minderluku, mogao bi pomisliti da taj ovek traje kao ivine ili trune kao klada. I tako, u osnovi, i jeste; pa ipak, ne sasvim tako. Svakako bi se moglo kazati da je on iveo zbog onoga to se moe uzeti u sebe sa slau, sa radoznalou, sa izvesnom ose-ajnou ak, ali malo ljudskom. Pred tim pospanim i nabusito utljivim ovekom, utonulim u sopstveno salo, bila je razastrta prostrana slika sveta i njegovih predela, promena i godinjih doba. Ali, ta slika je bila ira i bogatija nego to bi se to moglo pretpostaviti po njegovom gotovo zatvorenikom nainu ivota i njegovom tupom izgledu i divljanom ponaanju; ona se njemu objavljivala jelom i piem, svim onim to se moe usnama primiti, pod zubima, na jeziku, u nosu ili u drelu osetiti. On se utke radovao ranom zelju sa mladom jagnjeti-nom, kao to se drugi raduju zelenom idilinom predelu ispod martovskog neba. Pomorande, urme i narovi uzbuivali su njegovu matu kao prie o putovanju i dalekim zemljama; dve kapi limunova soka bile su ponekad samo njemu poznat doivljaj. Dimljeno meso, oaf i ardal znaili su za njega isto to toplina doma i domaeg ognjita. Zamagljena aa jedinstvene sarajevske vode otvarala je pred njim prizor zdravih mladih stvorenja koja se, pe-vajui od radosti, u rano jutro umivaju na esmi. Ali sve to i ne vredi nabrajati, jer je teko i naslutiti ta je sve za njega znailo ono to ovek sabrano i znalaki moe pripremiti, pojesti i popiti. Alkoholna pia uzimao je u tako malim koliinama da bi se slobodno moglo rei da ih i ne pije; to su bih gutljaji, polugutljaji, esto samo dah i miris, ali i to je u dobrom trenutku izazivalo pred njim ko zna kakvu sliku, daleku i neobinu, i odvodilo ga u razmiljanja ko zna o emu. Njegova oseanja prema ljudima, pa i moralni sudovi 0 njima (ako je u njemu postojalo ita to se moralom moe nazvati) javljali su se kroz ula i izraavah ponajee tako. Na ono to se nije podudaralo sa njegovim shvatanjima ili interesima on je odgovarao izrazima pozajmljenim iz tog sveta svojih ula. M-Gubi se, bljutav si mi i gorak! Idi, zaudara! Kad bi hteo da kae da je neko slabe pameti, on je redovno govorio da mu je glava ba-jata, nedopeena ili pregorela. A pri tom su mu se usne kupile i obrazi grih kao da hoe da ispljune neto gorko i odvratno.

Sve to, naravno, kad bi imao posla sa sebi ravnima ili, pogotovu, sa niima od sebe, jer kad bi u pitanju bio neki vii, ili ak paa sam, on se pretvarao u mehanizam sa hladnoom i neosetljivou elika. U tim sluajevima on nije znao ni za glad ni za e, ni za slast ni za gaenje. 8 Omerpaa Latas 113 Takav je kavedibaa Ahmetaga i sa takvim shvatanjima ivota i slube ivi on u Omerpainom Konaku i svrava najraznovrsnije poslove, koji u veini sluajeva nemaju veze ni sa kafom ni sa Odakom. Teko bi bilo kazati ta sve spada u krug Ah-metaginih dunosti, jer to u stvari i nije nigde za-beleeno ni jasno odreeno. Svakako, sve nezvanine audijencije, pa tako i ova Karasova, ile su preko Ahmetage. Osim toga, on je bio i neka vrsta ekonoma i blagajnika, ali samo za naroitu vrstu poslova. Redovne nabavke i isplate vrili su haznadar i veil-ar, ah kad je trebalo jevtinije ili ak badava doi do namirnica, tkanina ili kakve druge potrebne robe, kada je u trenutnoj oskudici novca valjalo nai vei zajam, tada je posao prelazio na kavedi-bau, a on je svravao sve. I to, naravno, vesto i diskretno, tako da serasker nita ne sluti i ne zna o runoj i neprijatnoj strani cele stvari. A to nije bilo lako, i to niko drugi ne bi mogao izvesti kako treba. Sa svima tim nogobrojnim i sloenim zadacima Ahmetaga je jo nekako i izlazio na kraj. Najtee mu je bilo sa poslovima koje je stvaralo Omerpaino veliko, udljivo i bezobzirno sladostrae. On je morao da pronalazi i nabavlja mlade ene, devojke, a poslednjih godina i devojie i deake, da ih privodi kriom od sveta, u prvom redu od spletkarske i ljubomorne eljadi iz harema, i da ih uva, prikriva, hrani i podvodi kad treba, a isplauje i sklanja gospodaru s oiju kad vie nisu bih potrebni i kad bi mogli postati teki i opasni. Sve je to lako kazati ovako u nekoliko ublaenih rei, ali samo Ahmetaga zna kako to izgleda u stvari, izbliza, u svim pojedinostima i neoekivanim obrtima neprijatno, zamreno, ponekad strano, esto nereljivo, a reavati se mora. Naroito u ove poslednje dve godine. otkako je zakoraio u prelazno doba ivota, sa prvim znacima preranog starenja, serasker je bivao sve vie nezasitljiv i, kako se Alimetagi ponekad inilo, neuraunljiv. Preteranost i smelost njegovih ulnih prohteva odgovarala je negovom optem oseanju line moi i veliine. Poeo je da gubi meru i da zaboravlja ne samo ta je doputeno i prirodno a ta nije, nego i ta on sam stvarno hoe i moe a ta ne. Prolazio je kroz opasni period kad nezdrava mata vie obeava nego to ograniena ljudska stvarnost daje. Zlovolja u koju je serasker zbog toga padao sruivala se posle na Ahmetagu, pod kakvim bilo izgovorom. Eto, zbog svega toga su Ahmetagi poslovi koji su dolazili od seraskerove pohlepe za ulnim uivanjima, i koje je on za sebe nazivao jednim jedinim izrazom ona rabota, bili najtei i najmri. A takvih je bilo mnogo. Padali su sa svih strana, kad ih najmanje oekuje i stvarali nepredvidljive tekoe za koje serasker nije smeo da zna i ponajee nije ni znao. I sve se to uvek obijalo Ahmetagi o glavu. Ma kako stvari tekle i svravale, Ahmetaga je obavljao najprljaviji i najtei deo posla koji je prethodio seraskerovim efovima, kao i onaj koji je, pre ili posle, nastupao iza njih. On je bio taj koji je navlaio na sebe prokletstvo rtava, i nezadovoljstvo seraskerovo, i mrnju i prezir okoline. Saida hanuma, zakonita ena Omerova, ljubomorna onom najstranijom vrstom ljubomore koja ne potie od ljubavi nego od mrnje i sujete, prireivala je svom muu scene i lomove, ali samo s

vremena na vreme, dok je Ahmetagu progonila stalno i uporno svojim prezirom, inila mu tekoe i nanosila tete gde god je mogla, nazivala ga ui-renim nevaljalcem i govorila svakom da je teta to se jo nije naao uar koji bi mogao usukati dovoljno jako ue za ovog kralja podvodaa, i da bi ona takvom uaru pozlatila dlanove. 8* 215 Ni drugi nisu mnogo lepe govorili, ili aputaH, 0 kavedibai, ni slubenici ni oficiri iz Konaka, ni graanstvo koje je ogovaralo njega kad nije smelo seraskera. A pravo reeno, ma koliko da je bio tup i bez srca, Ahmetaga se i sam pomalo gadio toga to je nazivao ona rabota. Naravno, na svoj nain. Gledajui svet, i sve to je na njemu, iz svog odaka i jedino sa gledita svoje udne profesije, on je i ceo ivot Omerpain posmatrao samo sa te strane, u pogrenoj, nakaznoj perspektivi. Od linosti carskog muira, stratega i administratora, on je video samo jedno: njegovu poudu. Serasker je sticao poloaje 1najvia odlikovanja, krvavo umirivao pokrajine, vodio politiku, dravnu i svoju linu, bio velike bitke, prouo se u Carevini i u svetu, a za kavedibau sve je to bilo sporedno i nevano, gotovo nestvarno. On je svoga gospodara gledao i mogao da vidi uglavnom samo u vezi sa onom rabotom. I ma kako da je sve takve poslove svravao bez pogovora, bez kolebanja i grize savesti, bezdunim ritmom neosetIjivog mehanizma, ma kako da je mirno gledao i sam inio tolike rugobe i nepravde, i bio spreman da ini i gore, do kraja ivota ipak, i on je ponekad, i nehotice, razmiljao o seraskerovoj plotskoj poudi kao o nekom prokletstvu naroite vrste, koje mu je utoliko manje bilo razumljivo to je, hladan po prirodi, znao samo za jednu strast, strast izehce i sladokusca. To nije mislio je kavedibaa, i ta je misao liila na neko jadanje samom sebi to nije kao kad pojede rahatlokum i zalije ga hladnom vodom, obrie usta, i time je sve dobro i lepo svreno. Ne, nego to je drugo, to se mrsi i rastee i plete oveku oko nogu, uznemiruje ga u snu i na javi, zaludu je ga i truje i prlja, da se stalno pere a nikad nije ist, veno jede a nikad sit. A ve tolikim drugima, ni krivim ni dunim, stvara stalne brige i potrese. U prvom redu i ponajvie ba njemu! 6 I to kakve brige i potrese! Jer serasker je tako slep i nezasitljiv, udljiv i samovoljan u svojoj strasti i pohoti, tako jedno sa svojim prohtevima i tako ogrezao u njima, da ene, devojke i deake, predmete svoje pohote, vie i ne zamilja kao ive ljude koji su postojali pre nego to ih je on video i po-eleo i koji treba da postoje i posle toga. Za njega je neshvatljivo da ta ljudska bia, pored toga to zadovoljavaju ili treba da zadovolje njegovu strast, imaju i svoj lini ivot, bez veze sa njim: svoje interese, elje ili zahteve, svoju kuu, roditelje i prijatelje. Pomisao na to bila je za njega uvredljiva i srdila ga kao nepotovanje njegove linosti, kao drskost i uena od njihove strane. Sa takvim stvarima nije kavedibaa smeo ni da izlazi pred njega; sve otpore, sukobe ili nesporazume on je reavao kako je znao i umeo, ah serasker je morao biti zadovoljen i zadovoljan. Eto, za ovo kratko vreme otkako su u Sarajevu, dve je takve vee glavobolje imao kavedibaa, da i ne govori o sitnijima. Jo dok su bili u Travniku nabavio je uvenu lepoticu iz Livna, hrianku, koja je pobegla od mua zbog nekog turskog momka, ali pre nego to je stigao da je poturi i vena, mladi je poginuo u nekoj tui, a ona je pola od ruke do ruke. Ve na poetku toga puta obrela se u Ahmetaginom odaku. Omerpaa se u poetku oduevio prinovom, ali mu je brzo dosadila

ta bujna, nasrtljiva ena kojoj je trebalo mnogo mesta u ivotu. Sad je postala suvina. Ali, ona nije htela da ode. Ahmetaga je udaljio od pae, ali je morao da je izdrava u zasebnoj kuici. Uzalud joj je nudio novac i terao je. 2ena, koja je oigledno uivala u bunim scenama, sklapala je ruke i vikala: Ubijte me, ja nemam kud ni kome! Pretila je da e skoiti u prvi dubok vir na koji naie, ah e pre toga razglasiti zato to ini. Izgledala je tako neukrotljiva i na sve reena da je i sam Ahmetaga pomalo zazirao od nje. Da bi se oslobodio nemirne ene, naao je da bi bilo najbolje da je uda. To joj je obeao, i ona je pristala. Bacio je oko na jednog terziju koji dolazi u Konak i kroji oju za minderluke, nekog Atifa s Vratnika, neuglednog i bojaljivog oveka male pameti. Smiljeno i strpljivo ga je obilazio pri radu ili svraao kod sebe, obasipao ga slatkim i praznim recima i kljukao istinskim slatkiima, i stalno ga nagovarao da se eni. inio je to grubo, bez mnogo ustruavanja i uvijanja. Jer kavedibaa, kad hoe neto da postigne kod nekog, prvo dobro proceni oveka, uzme mu meru, a dalje radi po toj meri, slobodno i bezobzirno, kao da ima pred sobom kladu, a ne ivo ljudsko stvorenje. Terzija je bio ocenjen kao pola oveka u svakom pogledu, dvonoac bez vrednosti prema kome ne treba imati obzira. Ja u tebe oeniti rekao mu je jednog dana kavedibaa, ali i ne gledajui u njega, kao da i ne oekuje odgovor. Terzija je grickao lokum i srkao vodu; izgledao je vie zbunjen i pogruen nego obradovan velikom au koju mu neoekivano ukazuje moni seraskerov kavedibaa. Jakako, naao sam ti djevojku i uredio stvar; uinio sam sve to, jer mi se dopada, dobar si majstor, a ja to volim. Eto! Terzija se enio ve jednom. I to je upravo bilo bolno mesto u njemu, jer ena ga je, kao nemo-nika, napustila osmog dana posle venanja. Sad je sa strahom, i uzbuenjem sluao kako govore o enidbi i gledao u kavedibau svojim malokrvnim, kao ispranim, modrim oima. Ah, ta vrijedi? kae terzija sa uzdahom. Ama, kako ta vrijedi? Sta ne vrijedi? pitam ja tebe. Blaga vrijedi dobra ena, ej garibe! __ Sta u s njom? kae opet tiho i zamiljeno terzija koji oigledno voh ono to Ahmetaga najvie nurzi; da opirno i uopteno razgovara o tim stvarima. Sto god ti je volja. Cim zadjene iglu, ope-re ruke, veera, ti enu poda se. Terzija tuno obara glavu. Moe i razgovarati sa njom popravlja se kavedibaa. Pria ti, pria ona, siti se naraz-govarate. Moe . . . ama ta da ti duljim, dobar ovjee? moe sve, eto, moe u nju udrati kao u bubanj, ako ba hoe. Ko kad je tvoje! Eto! Tu se nala i dvojica Ahmetaginih pomonika. Ahmetaga ih, zanesen poslom, i ne primeuje. Jedan od njih se drsko i obeenjaki mea u razgovor, uzdiui izvetaeno. Lijepa ena, to je iznad svega! Ah, ljepota^ M-Ljepota, ljepota ljepota prolazi! To terzija govori vie za sebe njiui glavom, kao ovek koji isto onoliko voli da filozofira o enama koliko se plai ene i enidbe. Dobro, prolazi ljepota, recimo da je tako, ah ostaje ti ena. Terzija gleda tupo i sa nerazumevanjem oko sebe. Momci teko uzdravaju smeh. Tek tada se prisea kavedibaa i otrim recima izgoni obojicu napolje.

 Ajde, ajde, majstore, ne sluaj ove besposle-njake; nema ta da se razmilja; koliko sutra da zovemo svirae i peemo alvu. Hou da ti uinim; dopada mi se. Eto! Terzija izlazi neodlunim korakom a Ahmetaga odmahuje za njim sa obe ruke, nezadovoljan to je ovoliko rei utroio na ovo malo terzijice, ljut i na sebe i na ceo svet, a najvie na onu rabotu od koje sve ove brige i nezgode i dolaze. Pa i taj posao je svrio Ahmetaga, kao i sve ostale. Oenio je terziju i dao mu mah miraz za koji se dugo pogaao i zbog kojeg se mnogo ljutio. A njegova ljutnja bila je jo vea kad je, ve desetak dana posle svadbe, iskrsla zabuljena mlada i apatom mu se poalila to joj je dao oveka koji nije muko koliko ni ja to sam. Ahmetaga je planuo, ali se savladao i isto tako apatom zapretio joj da e je avo odneti ako se jo jednom usudi da doe da ga uznemiruje tom rabotom; i oterao je sikui da on nije bog da kroji enama mueve po meri. Ipak joj je sutradan poslao sanduk od tri funte dobrog austrijskog eera. Trebalo mu je nekoliko dana da je, zauzet drugim poslovima, izbrie iz seanja. I jo mu se ponekad, kao neodreena neprijatnost, vraala misao: da e se ena jednog dana opet pojaviti, sa ko zna kakvim albama i zahtevima. Sve kod nje moe biti. A bivalo je i gorih sluajeva i teih prizora koji se nisu mogli tako lako uguiti i sakriti od sveta, ni tako lako okrenuti na alu. Ali je Ahmetaga i te, kao i sve ostale, na kraju uvek nekako svravao milom ih silom, revnosno, bezobzirno, i potpuno. Jedan takav teak sluaj zadao je Ahmetagi, upravo poslednjih dana, mnogo posla i prouo se izvan Konaka. Neko od seraskerovih potovalaca naao je za njega u Brodu etrnaestogodinju devojicu. Devoj-ica je iz Slavonskog Broda, gde je ivela sa majkom udovicom i ouhom, bila prela nekim roacima u Bosanski Brod; tu je onaj potovalac uspeo da je nagovori da ide u Omerpainu slubu, gde e biti uz djecu. Nemirna i nezadovoljna svojim porodinim prilikama, devojica je pristala, i dovedena je u Sarajevo, u pain harem, na svoju dvosmislenu slubu. Ahmetaga je bio odluan protivnik takvih posrednika sa strane; nazivao ih je, i to sasvim ozbiljno nevaljalcima, tvrdei da ine ravu uslugu njegovom pai i samo stvaraju nezgode koje on posle mora da rasplie i reava. Tako je bilo i ovog puta. Nije prolo ni petnaest dana, a u Sarajevo je stigla majka devojice iz Broda. Prokrala se bez teskere i pratioca. Tu je zatraila pomo jednog estitog oveka, trgovca, koji je bio u prijateljstvu sa njenim pokojnim muem. Trgovac, praktian i suvoparan ovek, ispitivao je nesrenu majku i pokuavao da sazna u emu je stvar, ali ona je ve posle druge rei poinjala da plae i jecajui ponavljala: Isuse, Isuse! ekaj, pusti to! Stani! Je li ona ve u Konaku ili nije? Ne znam. Rekli su mi da je kod nekog Ahmetage, kako li se zove . . . Isuse. Isuse! Kod Ahmetage! E, sedam Isusa ti tu pomoi ne moe! Ali, ta rasplakana i na izgled izgubljena i nemona majka imala je udnu prodornu snagu, i jednog dana obrela se pred kavedibaom u njegovom odaku. Plakala je, molila, pretila, zahtevala da joj vrate kerku, traila da izie lino pred seraskera. Kivan na bilmeze i ulizice koji se meaju u njegov posao, i time ga dovode u ovako nezgodan poloaj, kavedibaa se sada oborio na majku. Kakvog seraskera, jadna ti! Ti pred seraskera? Sta je tebi, enska glavo? I pretio je da e je koliko sutra sa zaptijama otpremiti tamo odakle

je dola. Pa ipak nije to uinio. 2ena je bila uporna i nije se dala oterati. Uspela je nekako da nae neku vezu sa painim haremom, gde su svi bili odluno protiv svake prinove. Otud su je nagovarali i hrabrili da ne odustane od svog zahteva. Neprestano je navraala i traila Ahmetagu, ali su je momci odbijali od vrata. Jednog dana polo joj je nekako za rukom da se uvue, i ve u rano jutro iskrsla je pred iznenaenim kavedibaom. Preklinjala ga je plaevnim glasom, a njega je to ljutilo. Ajde, ajde! vikao je na nju, ali tie i blae nego to vie inae, nekako kao da goni sitnu, nestanu decu ili pilie. Aj-deee, bjei! Nemoj, lijepi aga, nego pomozi ako zna ta je svoj porod i svoje dijete! Nita ja ne znam, nita! Zna, kako da ne zna? . Ne znam! Tada je ena pala na kolena, ispruila ruke put njega, i jakim, dubokim i od suza izmenjenim glasom jauknula: Majka sam! To bar zna ta je! Majka sam ponavljala je rastavljajui slogove, presavijena kao u nekoj molitvi i bijui dlanovima o pod u ritmu svoga zapomaganja. Njene rei su odjekivale sve jae, a jeka im se lomila sumranom prostorijom. Pokuavala je da mu obujmi noge. Ustupajui, Ahmetaga je odmahivao sa obe ruke kao ovek koji se brani od neozbiljnih i glupih rei: Majka, majka! Gdje je tebi pamet? Majka! Sto hiljada majki ima u ovoj Bosni, a jedan je serasker u Carevini. Jedan! Ajde, odlazi! Na te rei ena nije odgovorila nita, izgledalo je u prvi mah da su prole mimo nju. Jo nekoliko puta je ponovila mehaniki: Majka sam! ah onda je odjednom podigla glavu i zagledala se utke, ukoenim pogledom u oveka iznad sebe, kao da ga sad prvi put pravo uje i dobro vidi, i poinje sve potpuno da shvata. Digla se nespretno i jadno, i odmah poela da ustupa korak po korak. Ila je natrake, ne odvajajui ustravljen pogled od kavedibainog lica, miui bezglasno usnama, a glava joj je podrhtavala kao da neto i protiv svoje volje odobrava. Tako je izila, odlebdela iz odaka. Time se Ahmetaga jo nije oslobodio nesrene ene. Ah ni ona nije u potpunosti postigla ono zbog ega je dola. Stvar je okonana tako to je majka, malo umirena laima i lepim obeanjima, najposle pristala da joj kerka ostane u slubi kod pae. Videla se sa njom i porazgovarala. Potpisan je i ugovor po kome majka treba da prima dve treine kerkine plate. Tada je ena iz Broda napustila Sarajevo. U to vreme, Omerpaa nije ni bio u Sarajevu nego negde u severnoj Bosni, a kad je jednog sparnog dana, iznenada kao uvek, osvanuo u Sarajevu, on nije naao vremena ni da vidi devojicu iz Broda. Zatraio je da mu se dovede slikar iz Zagreba. Po varoi su se rastrali seizi koji su pronali Karasa i doveli ga u Konak. Tu je u dvoritu dugo uzalud ekao da ga primi kavedibaa. etao je po sitnoj beloj kaldrmi. Seizi u uniformi i raznovrsno odeveni momci prolazili su uurbano i svaki bi u prolazu zagledao neobinog stranca. Kad mu je sve to dosadilo, KLaras se spustio kamenim stepenicama u jednu manju avliju, punu hladovine, i tu je, sedei na kamenom prozoru, stao da crta krivu dunju sa granama udno i grevito izvij enim uza zid. Vreme je prolazilo. Zanesen, slikar nije ni uo kad su odozgo, uz glasno dozivanje, stali da ga trae. Konak je odjekivao od vike. Javilo se nekoliko glasova odjednom. Iz odaka je vikao Ahmetaga, muklo, ali uzbueno. Iz gornje avlije

odazivao se jedan od momaka, a negde iz dubine odgovarao je obojici najstariji emir-au Sulejman, zvani Harba. Najpre se uo Ahmetagin glas: E pa sad ti kai da nije avo i avolov sin taj, taj pehhvan, p i s a r. . . koji h je belaj? De, kai! Ima petnaest dana da mi se na vrh glave popeo: hoe pai, pa hoe, a sad kad ga paa trai, njega nema. Kavedibaa je izgovarao rei kroz nos do nerazumljivosti, i gotovo plaevno, kao uvek kad bi se trgao iz svoje nepominosti i svog utanja, a to je bivalo samo kad bi paa neto zapovedao ili traio. u prvi mah nije niko odgovarao, ne to ga niko nije uo, nego to se svak pravio da ne uje, jer niko ne voli da odgovara uzbuenom kavedibai. Najposle se ipak javio odozgo deurni seiz, mlad, lep i dobro priglup ovek. Ovamo ga nema, Ahmetaga; oprosti, nema ga. Sta nema? Kako nema? Stvorie ga iz oka iz boka, ili tebe nee biti. uli su se brzi koraci i trka na spratu i u gornjoj avliji. Uto se iz donje avlije javi sipljivim glasom Harba. Pst! Dosta te vike po Konaku! Sii pa kai ta ima da kae, ne deri se kao s planine. Tu je ovjek negdje; nije mogo u zemlju propasti. Ali seizi su obili avliju, a vabe nije bilo. To je izazvalo nova uzbuenja i nove unjkave psovke kavedibaine. Najposle, neko je pokazao uski duboki prozor u prizemlju. Tu je u kamenom udubije-nju sedeo slikar, sa jednom nogom podvijenom poda se i blokom na krilu. Seiz ga je recima, a jo vie pokretima ruku, pozivao da odmah krene sa njim. Covek je ustao polagano, bacio jo jedan pogled na svoj blok pa na krivu dunju, koju je dotle crtao, a zatim mirno poao za njim. Proli su pored sumranog odaka. Tu je sedeo kavedibaa, okrenut leima, i nije se ni osvrnuo, samo je gunao kroz nos: Vodi, vodi to bre, jer to se gubi na svakom koraku, klizi i migolji kao ikov. Kroz jedno maleno i manje lepo dvorite, pa uz nekoliko krnjih kamenih stepenica, proli su u ba tu sa okruglim tek zalivenim cvetnjakom na sredini, uli na iroka vrata u sumraan hodnik, a zatim u prostranu, golu i gotovo praznu sobu. Naiao je jedan mlad emirau, a za njim jedan stariji. Jednako su provirivah na vrata, ulazili, izlazih i saaptavah se momci i slubenici raznih rangova i razliito odeveni. Jedan od njih je bio crnac. Ali ovde se sve to deavalo tiho, svi su govorili snienim glasom i kretali se neujnim hodom. Oseala se seraskerova blizina, ah tu jo nije bio kraj svim fazama duge pripreme kroz koju mora da proe onaj ko izlazi pred pau. ekanje je trajalo dosta dugo dok se ne zaue prvi glasni koraci i zveket mamuza, i u sobu ue oficir u paradnoj uniformi; lice mu je bilo crveno a brkovi bakarnorii. On propisno pozdravi shkara i povede ga uz iroke stepenice. Gore na spratu sve je bilo zastrto, sve lepe i raskonije. Kraj belih dvokrilnih vrata oficir zastade trenutak kao da se pribire, zauze neki ukoen stav, pun potovanja, pokuca, i odmah otvori. Bilo je teko odmah pri ulasku i na prvi mah razabrati ko je sve u toj velikoj prostoriji: dnevna svetlost sa mnogobrojnih prozora ukrtala se i meala sa onom koja je navalila sa hodnika, kroz otvorena vrata. Tek kad se vrata zatvorie, senke se smirie i svetlost ujednai, slikar vide da nasred sobe stoji visok i pleat, mrav oficir u mrkoj uniformi sa dva svetla, krupna ordena; na glavi mu crven dubok fes. Brada potkresana paljivo i malo proseda, a brkovi koji se gube u njoj jo potpuno crni. Ono to se na tom oveku naroito isticalo bile su oi, lepe, orlovski srezane oi u kojima se as palio as gasio naroit sjaj. Oficir je stajao kruto i pravo, kao slavni vojskovoa na starim

austrijskim bakrorezima, oslanjajui se jednom rukom o sto na kome je leala kriva turska sablja, dopola pokovana zlatom, a niz zagasitu oju kojom je sto bio do zemlje pokriven viih su crveni kaievi opasaa. Slikar se snae, uini jo korak napred i pokloni se kao ovek koji se predstavlja, ali je paa bio bri. Vi ste gospodin Kara? upita ga nemaki i dosta strogo. Ja sam, Vaa Preuzvienost, slikar-umj etnik Vjekoslav Kara odgovori slikar hrvatski. Paa je govorio dubokim, malo promuklim du-vanskim baritonom, a Kara slabim glasom koji je bio tako visoko poloen da je izgledalo da sav dolazi iz te njegove guste brade. Sporazumeli su se brzo, ali ne lako. Paa je traio da odmah preu na stvar. (Oni koji su po svom pozivu i poloaju prisiljeni da esto u krupnim stvarima donose brze odluke, pokazuju i u sitnim svakidanjim poslovima naglost koja zauuje i zbunjuje skromnog i mirnog oveka.) Kara, koji ve est nedelja trka za paom i uzalud nastoji da ga stigne i uhvati, bio je u neprilici, izne naen sada ovom brzinom: tiho je rekao da bi trebalo pripremiti materijal za skicu, ali paa ga je prekinuo u rei. irokim pokretom ruke i blaim glasom pozvao ga je da spremi to treba, da izabere mesto i da odmah ponu sa skicom. Ustrali su se autanti i momci ponizna lika, sa rukama na prsima. Trali su neujno, ali mnogo i brzo, tako da je izgledalo kao da e se svakog asa sudariti, a oni su ipak prolazili jedan mimo drugog, dajui, primajui i prenosei munjevitim apatom jedva ujna obavetenja i nareenja. Otvorena su staklena vrata na doksatu i tamo premeten sto sa foteljom; donesena je slikareva kona torba i prilino olupan uti sanduk sa priborom za slikanje. Za to vreme su slikar i njegov model imali prilike da se posmatraju. U stvari. Kara je posmatrao Omerpau, a paa je, kao svi slavoljubivi i sujetni ljudi koji su se visoko ispeli na stepenicama vlasti, u sitnom slikaru neobinog izgleda gledao samo vetaka koji treba da ovekovei njegov, Omerpain, lik za sve ljude i za budua vremena, to znai da je gledao sebe. I tu, na doksatu, gde je svetlost dana bila jaa, panju slikarevu najvie su privlaile Omerpaine oi i u njihovim zenicama vatra nekog pijanstva koje ne potie od alkohola, udni povremeni blesak oholosti, koji se, kao oganj svetionika, pali i gasi naiz-mence. Obrve i trepavice crnomodrog sjaja bujne su i jake. Oni otvori raseeni iroko i srezani otro i neobino: u njihovim linijama stalno se javljaju i smenjuju dva izraza, as izraz ptice grabljivice, as izraz neke enstvene zavodljivosti. Kara je mislio o tome, seajui se drugih oiju koje je u svetu gledao i slikao. Seao se poznatog rimskog modela, lepo i snano razvijene Pine, koju su u slikarskom svetu u Via Marguta zvali Fiam. i koja je i njemu sluila kao model za sliku Menade. Njene su oi imale pijani sjaj naivne, ulne i brutalne ivotne radosti. Seao se i rimskih devojaka iz visokog drutva, koje je izdaleka posmatrao dok su nedostine kao sjajna privienja prolazile alejama na Monte Pinio; i njihove su oi sjale nemilosrdnim sjajem bogatstva i iskljuivosti, i taj sjaj je padao kao najljui mraz na njegovu silnu elju za toplom enskom ljubavi. Da, seao se mnogih lica i oiju, mnogih enica koje su plamsale, zapaljene nekom od mnogobrojnih ljudskih strasti, jer on je zaista imao oka za oi, kao to su govorili njegovi rimski drugovi, ali nikad nije video oi koje ovako gore od sujete i oholosti. Otkako je preao granicu Turske i otkako putuje po Bosni i dolazi u

dodir sa narodom i vlastima, njega progoni to pitanje: otkud ovolika oholost i ovoliko stalno i bezduno nipodatavanje drugog oveka i svega oko sebe kod svih onih koje su vlast ili imetak bar malo izdigli iznad drugih? Tu oholost viao je u svima moguim stepenima, tonovima i preli-vima na licima ljudi raznog uzrasta, zanimanja i poloaja. Ve onaj turski podoficir koji je na granici. jedva sriui slova, pregledao njegov paso, nosio je na licu tu odbojnu i nedotupavnu masku. Od Broda do Travnika putovao je u kolima zajedno sa jednim senzalom Jevrejinom iz Trsta i jednim travnikim trgovcem, nekim Raidagom. A taj Raidaga bio je tako nadmen i sa takve visine gledao na oba stranca i na sve oko sebe da je onaj Jevrejin ve na prvom odmoru u Derventi rekao Karasu na italijanskom jeziku, sa finim osmejkom: Neprestano se pitam ime li ovaj mora da trguje, te je ovako gord i nadmen. I posle, svuda isto. Travniki begovi, sa mranim, tvrdim, kao iz kamena klesanim licima, bez drugog izraza do pustinjske, nepristupne, neplodne i neprohodne oholosti. Omerpain divan-efendija, Anadolac, sa podbulim licem, kosim oima iz kojih sipa prezir, i napuenim debelim usnama koje izgledaju pre kao da e pljunuti nego izgovoriti re. Ahmetaga, kavedibaa. Ostah inovnici u vezirskom Konaku u Travniku i Omerpainom u Sarajevu, svi su manje-vie i svaki na svoj nain isto tako oholi, mrgodni, nepristupani. Cak i kod deaka od deset godina via se na licu prezriva gordost koja im daje neki zloud i starmali izgled. A sada, u Omerpainim oima, vidi tu istu oholost, uzdignutu i izotrenu do strasti, vetine i snage koja nema potrebe da se mrti i nadima, nego prezire sa osmejkom koji dolazi sa neznanih visina. I tamo u svetu iz kojeg dolazi. Kara je poznavao oholost i znao da manja ili vea nabusitost ide kao neka uniforma uz ime, rang i poloaj. Pamti dobro lica zagrebakih graana, oficira i plemia, me-cenatske osmejke grofa Revickog i drugih, sitnijih austrijskih diplomata u Rimu. Blesak oholosti bio je i na licu slavnog vajara Torvaldsena, kad je u mermernom, studenom salonu svoje rimske vile primio nepoznatog umetnika nepoznatog naroda i pozvao ga sveano da sedne, ne rukovavi se s njim. jer je obe ruke, kao dve svetinje, drao u malom mufu od belog krzna. Isti blesak nazreo je u hladnim severnjakim oima nemakog slikara Overbeka, koji mu je u svom prostranom ateljeu, u kome su sve slike bile ljubomorno pokrivene i zavijene kao oda-liske, izjavio da ga ne moe primiti za stalnog uenika, a pri tom je pritvorno i duboko sputao one kapke, krijui tako i taj oholi blesak, ljubomoran valjda i na njega kao na sve ostalo. Sve je on to doiveo i zapamtio, ali oholost tih ljudi na Zapadu bila je ublaena sloenim ceremonijalom i mnogobrojnim formulama utivosti, neto kao simbolina, tanka, jedva vidljiva ali osetna i neprelazna pregrada koja deli kastu od kaste, svet od sveta, neto defanzivno i bezlino, kao opte, za sve jednako i tradicijom osvetano pravilo. Ali ovde je drugaije, ovde se ta oholost, to preziranje i omalovaavanje drugog oveka javlja svuda ide pravo na oveka i udara ga grubo i lino, bez forme i potede, bez ikakva reda i pravila; oholost kod ovih turskih ljudi predstavlja stvarnu silu, kao to je snaga miia ili oruja, i otvoreno slui kao sredstvo u borbi, kao jedan od naina kako e ovek drugog oveka pritisnuti, potiniti, iskoristiti ili unititi. Lino, on to nije ni oseao kao naroit teret i uvredu, jer se sav gubio u posmatranju te oholosti i tako postajao gotovo neosetljiv za nju, ali ona ga je zanimala, nagonila da razmilja, izazivala u njemu

elju da sa nekim razumnim i ovenim razgovara o njoj. Ah s kim? Kad se sve sabere, i u Sarajevu i u Travniku naiao je do sada na jednog jedinog oveka sa kojim se bar ponekad i bar donekle moglo razgovarati i o neem to je izvan i iznad potreba i neposrednih interesa svakodnevnog ivota. To je bio fra Grgo Marti. Kad god bi ga pozvao na ruak, upnik bi sa njim vodio razgovore o zagrebakim knjievnicima, recitovao latinske i italijanske stihove, raspi9 Omerpaa Latas tivao se o slikarstvu u Italiji. Razgovarali su i o Bosni i Turcima. Kara mu je kazivao svoje utiske, govorio mu je i o toj naroitoj, gruboj gordosti kod Turaka. Fra Grgo je to priznavao on nije nikad nita poricao! ali je i o tome kao i o svemu ostalom govorio aljivorezignirano. Priao je kako mu je neki od stranih konzula rekao jednom, kad je bila re o mogunostima izvoza iz Bosne: Znate, kad bi oholost i drskost bile artikli koji se trae u meunarodnoj trgovini, Bosna bi sa svojim vezirima i svojim begovatom mogla u tome konkurisati svima drugim zemljama u Evropi. I fra Grgo je dodao od svoje strane: Tako ti je to, moj maestro, oduvijek u nas: jai konja jae, a slabiji pjeke kasa. Na taj ili slian nain, fra Grgo je zavravao svaki razgovor, bez prave veze sa onim o emu je re, bez odreenog stava i bez pokuaja da dublje ue u pitanje, zaklanjajui se lukavo za poslovice i mudre izreke, koje nagovetavaju mnogo a ne kazuju nita, beei uvek u neku aljivu i neiskrenu neutralnost. O svemu tome mislio je Kara brzo i ivo, za onih nekoliko trenutaka dok je posmatrao Omerpau od glave do pete, slobodnim, mirnoispitivakim pogledom slikara, vraajui se neprestano na njegove oi koje su sjale, kao hladnim ludilom, sjajem neljudske gordosti. Za to vreme, autanti su meko i tiho, uz jedva ujno zveckanje mamuza prolazili salonom, a momci su prenosili fotelje i stolove, pomerali zavese na doksatu, izvrujui nemo i ponizno shkareve elje, pod strogim pogledom painim. Cim su poele te pripreme, odnos izmeu slikara i modela odjednom se izmenio. I autanti i momci posmatrali su sa uenjem, ispod oka, kako onaj mali bradati ovek u skromnom vapskom odelu sad odjednom nareuje i rasporeuje po Konaku, a paa. njihov strani paa, slua ga i prima sve, ustaje, seda i nameta se ^^a^^o god mu stranac itae. Najposle su njih dvojica ostali sami, paa u fotelji, a slikar prema njemu, na pekunu, drei na ispruenoj levoj ruci dasku sa razapetom hartijom. Otpoeo je rad. Omerpaa je gledao ukoeno, iznad slikarevog desnog ramena, nekud u daljinu koja se nazirala u svetlom, malko jo maglovitom danu iza prozora, a Kara je as obarao oi na hartiju, as ih podizao, gledajui nekim novim pogledom pravo u lice svome modelu, pri tom je mirkao i s vremena na vreme zabacivao glavu i ceo gornji deo tela unazad. Omer je negde u dnu te zamagljene daljine jasno video sebe onakvog kakvim se sam zamilja i kakvog bi eleo da ga vidi shkar i da ga docnije gledaju svi ljudi na slici. Kara je video samo svoju razapetu hartiju i na njoj jo nepostojee konture painog lica u jednom odreenom trenutku u kome bi trebalo da su svi trenuci; nazirao je kao u daljini sliku kakvu bi on hteo da uhvati i zadri, dok se ona stalno pomera, sastavlja i rastavlja, treperi i talasa kao voda koja neprestano tee, odlazi i dolazi, uvek nova i uvek ista, i bliza i neuhvatljiva. U toj igri sa privienjima i u borbi sa slikom koja se ne da uhvatiti, slikar se sve ee i sve jae as priklanjao napred as zabacivao unazad, a pri tom je isprekidano aputao napola razumljive rei, kao

ovek koji, zadihan od igre, juri kroz gustu ikaru i, razgrui rukama zeleno iblje, uurbano trai i hvata poznato lice koje je tu negde u blizini a ne da se uhvatiti. To aputanje prelazilo je u muklo, nerazumljivo mrmljanje, pa u nabrajanje i skandiranje koje je tano izraavalo tok njegovog lova na nemirne linije i u kome su se razabirale samo pojedine nae i strane rei, esto ponavljane, isprekidane ili otezane, ve prema pokretu glave i tela koji je iao uz njih. Slikar je, sa finim i srenim osmejkom na licu, pevuio, pratei glasom pokrete svoje ruke. Da, daaa . . . tako, taako. Kri-vu-d-a-vo . . . vie-vie kri-vu-da-vo! -, beene, beemssimoJ... Ide, idee . . . kri-vu . . . Ne, neee . . . Kad bi naiao na tekou, on bi zastao u pola rei, gubio osmejak i bez pokreta i glasa gledao u to mesto, kao otrenjen, ali bi onda opet nastavljao da se izmie i primie, i ponovo se javljao osmejak, i ponovo poinjala melodija od izlomljenih rei bez vidljive veze i smisla, i na mahove prelazila u pevanje u kom se nisu vie ni razabirale pojedine rei, jer su od njih ostali jedino samoglasnici, izvi-jeni i otegnuti u udnim modulacijama. To tiho pevuenje, povezano sa jednomernim pokretima ruke, glave i gornjeg dela tela, raslo je ponekad zajedno s tim pokretima, postajalo tanko, visoko, i ceo taj mladi bradati ovek, u zanosu svoga rada, liio je na raspevanog i zanjihanog dervia. Dok je za slikara, tako izgubljenog i zanesenog, ceo svet postojao samo kao nepregledni cestar u kome se on, zaboravljajui potpuno i sebe i koga ima pred sobom, igra murke sa svakom pojedinom crtom toga lica koje se pred njim neprestano rastae i gubi, pa opet ponovo ovaplouje i javlja, dotle je paa mislio o sebi, o svojoj slici kao predmetu divljenja bezbrojnih ljudi, kroz narataje, pa o ovom slikaru koji se tu pred njim klati uz tiho cviljenje, potpuno odsutan i sav preobraen. To mu je najpre bilo zanimljivo, pa udno, a zatim je poelo da ga ljuti, ak mu je izgledalo pomalo uvredljivo i izazivalo u njemu pomisao da je on tu prilino smean i izlian, da mu se ne ukazuje ono duno potovanje koje mu inae svi, svuda i uvek ukazuju. Sta je ovaj slikar? pitao se paa pomalo gnevno i osvetoljubivo. Sta je? Slabotinja i gola, fakir-fu-kara. I kako moe to da ivi? Kako putuje, ta jede? Ima li igde ita svoje? Kako dolazi do novca, do odela, do ena? Slika, znai: napola prosjaci. Tako ivi i umree tako, aka jada, gladan i edan, eljan svega, hvatajui ono to od ivota usput otpadne, ne imajui snage da ma ta otme od njega i prisvoji. I to, eto, gamie svetom, trai neto, nada se neem; izgleda kao da i ne osea prazninu i nitavost svoga postojanja. I tu se sada previja i nerazumljivo pe-vui, pevui radosno i smeka se sa visoka i saaljivo nadmono, kao da nije vandroka i arhimizerija koja luta svetom za zalogaj em, nego neka nevidljivo krunisana glava, sigurna i carski ravnoduna u svom gordom inkognitu, iznad svih obzira, nevolja i potreba ljudskih. Paa se suvo i Ijutito nakalja, ali slikar samo jae primiri i zabaci glavu, smekajui se jednako svojim mesearskim osmehom sa visina. U neprilici i, sam ne zna zato, u nemogunosti da prekine ovu smenu situaciju, paa je nastojao da promeni tok svojih misli. Do avola sa slikarom! Cim slika bude gotova, treba ga isplatiti pa najuriti odakle je i doao. Uopte, glupo je da su ovakvi stvorovi ma i za trenutak neophodni. I ko zna ta e taj jo naslikati? I tu paa stade opet da misli o svom portretu i da ga gleda oima bezbrojnih ljudi i buduih pokolenja. Od tih misli raspri se brzo njegova zlovolja, u dui mu odmah postade blae i prijatnije. Ziveo je sada sa svojim portretom i, sakriven iza njega, hvatao zadivljene poglede i usklike hiljada gledalaca, kroz stotine godina. Njegov portret u prirodnoj veliini visi na zidu, ali ne negde u Sarajevu ili Carigradu, ne u Turskoj, nego u carskoj galeriji usred Bea, i na njemu on nije prikazan u uniformi turskog muira nego austrijskog feldmarala, sa sjajnim zvezdama i

kao elik modrom lentom na grudima, sa ordenom Marije Terezije oko vrata. Pri dnu pozlaenog okvira bakrena ploica i na nioj pie: FeMmarsc^toH M^c^^ae^ Lattas voTt aste! Grab. uvar galerije objanjava posetiocima sliku i nabraja sve njegove bitke i pobede. A meu gledaocima je uvek nevidljivo prisutan i Omer sam. Sa slau lovi i pije zauene poglede i rei divljenja koje oni upuuju njegovoj slici, i time se sladi i tako se lei od dugo skrivane gorine i tajne boljetice svoga ivota, plovi na talasima javnog trijumfa i potajne osvete za sve to je od te iste carske austrijske vojske imao da podnese njegov otac, sramotno raalovan intendantski porunik, i on sam, bivi kadet aspirant like regimente, vojni begunac i poturen jak Mio Latas iz sela Janje Gore. Gubei se u tim slikama svojih neostvarljivih snova, paa je zaboravljao neprijatnog slikara, i sam se isprva lagano, pa sve jae njihao kao na talasima. potpuno zanesen. Od usana mu se irio osmeh savrene sree i ustaljivao crte njegovog lica u udni izraz lakog pijanstva i nasmejane gordosti, koji zadovoljena sujeta daje za trenutak-dva licima nezajaljivo sujetnih ljudi. Tako su shkar i paa sedeli jedan prema drugom, zanjihani, izgubljeni svaki u svom zanosu, gledajui se i ne videi se, zaboravljajui potpuno i jedan drugog i sebe sama, i vreme i mesto i svukohku stvarnost oko sebe. Tek kad su mujezini stah da ue podne sa sarajevskih munara, raskinuta je ta magija. Prvi se trgnuo paa, preao lako rukom preko lica i odjednom sa komandantskim pokretom rekao suvim i nepotrebno povienim glasom: Dosta! Seansa je prekinuta. I pai i slikaru trebalo je nekoliko trenutaka da se povrate i priberu. Na pain znak doao je autant bakarnocrvenog lica i riih brkova, a za njim su bez uma dotrala dv^ momka. Sve se vraalo u prvobitno stanje. Paa je opet stajao pored stola, prav kao sveca, i odseno izdavao nareenja, a ras je sakupljao svoj crtai pribor, sitan i skroman kakav je bio pre nego je pristupio poslu. Na irokoj hartiji nasluivalo se paino lice samo u glavnim konturama. Usta, brada i brkovi bili su ve poneto i oseneni, ali oi su bile samo oiviene linijama, jo bele i prazne kao na mermernim statuama. Paa je bacio samo brz pogled na crte. Bio je iznenaen kako je malo uraeno za to vreme, koje je izgledalo beskrajno dugo, i kako malo te maglovite linije jo he na njegov san o velikom portretu, ali nije pokazao nita od svog iznenaenja i razoaranja, nego je snishodljivo i dobrohotno rekao slikaru da e sutra u isto doba moi nastaviti sa radom. Govorio je opet nemaki kao da izmeu sebe i slikara eli da stavi stran jezik. j j. Attj" Wiede7-seheK, Herr . . . I ne znajui kako da ga nazove, paa ponovi tie i meke ^ ^ViederseheTt/ Slikanje je poelo sutra u isto doba dana i nastavljalo se zatim iz dana u dan. Rad bojom, na platnu, iao je tee i sporije, ali serasker kao da nije nita primeivao. Svakog dana on je sedao na jedan sat poziranja, i putao mati slobodu i sea-njima mah. To mu se inae retko deavalo; ali blizina ovog neobinog oveka, koga je i dalje prezirao, zaraavala ga je, izgleda, matanjem i potrebom za nekim

neogranienim zanosom koji mu je bio i kao neka nova, dotle nepoznata igra i kao odmor, u isto vreme. Kara je sada radio stojei i pri radu se kretao, odmicao, saginjao, pevuei stalno polurazumljive italijanske rei bez veze i odreenog smisla. Ali, to nije smetalo Omerpai u njegovim seanjima i matanjima. Cim sedne u svoju beku stolicu, on kao da postane drugi ovek, zaboravi sve to je do maloas radio i sve to ga posle seanse eka, a ispuni ga svest da se tu pred njim sastavlja njegov lik za budue narataje, da je to glavno i da pred tim ustupa sve drugo. A ta je njegov pravi lik i ta sve treba da ue u tu sliku kao neophodan sastavni deo? Sve. I ovo, i ovo, i ovo! Sve, samo preobra-eno i izmenjeno za venost i za potomstvo. Uspomene i elje naviru, ukrtaju se, potiskuju, bore se za prvenstvo. Mnogo ih je u burnom i izuzetnom ivotu Omerpainom. A taj drugi ovek, koji sada sedi kao model, poznaje Omerpau Latasa, onog pre i posle seanse, i njegov ivot, javni i tajni, svesni i nesvesni. To je onctj to se s!ika, i taj zna sve to je bilo, predvia to bi moglo biti, sagleda i razume i ono to Omerpaa Latas, onaj to ivi, nikad ne vidi i ne sluti ni u mislima ni u nonim snovima. Cim sedne pred razapeto platno, on zaboravi i slikara i ostali svet. Jo samo za trenutak-dva razmilja o svom poloaju, o slikanju uopte, svaki put sa istim divljenjem. Nije obian posao slikati, ni nevana stvar slikati se! To je udo. Raa se ponovo, nastaje, raste, uiva, pati, boluje, stari; sve samo ne umire nego, naprotiv, biva trajan u s,vojoj prolaznosti, gotovo vean, tvrd i stvaran kakvog te niko ne zna, a kakav si oduvek potajno eleo da bude. Sad tek vidi da je ovo njegov prirodni poloaj, da je on, oduvek i u svemu, svojim umom, svojom snagom i voljom, svojim radom i svim svojim postupcima bio samo model za taj portret u budunosti. udno! Njegovo uenje raste neprestano, a uporedo sa njim poinju da se diu misli i seanja, davno zaboravljeni snovi i postupci dobivaju svoj pravi smisao i svoje puno objanjenje. Iskrsava pred njim onaj nepoznati a pravi ivot Mie Latasa iz Janje Gore, a to je i ivot Omerpae, silnog i slavnog seraskera koji se, evo, slika onakav kakav je i kakav je morao da bude. Svi ljudi ive po uroenim nagonima, otimajui od ivota to vie i to bolje mogu sve ono to im je potrebno za hranu, ploenje i odranje u to povoljnijim uslovima i to veoj bezbednosti. Retko i izuzetno silazi pojedinac sa te prirodne staze. Pred takvim pojedincem ve sa prvim koracima svesnog ivota stane da se stvara, u dalekoj daljini, njegov zamiljeni lik. Taj lik postaje s vremenom njegov glavni i jedini cilj, njegova obetovana zemlja. I ovek sve vie gubi iz vida sebe, onog koji je i onakvog kakav je, i svoju stvarnu okolinu, sve slabije osea obaveze prema onima koji ga okruuju, a sa svakim danom sve bolje vidi sebe onakvog kakav treba da postane i kakav eli da bude i traje u oima savre-menika i buduih narataja. Za takvog izuzetnog oveka moglo bi se rei da stvarno i ne ivi, jer njegov ivot i njegov rad samo su u slubi toga budueg lika, sve se tome liku potinjava i prema njemu podeava, i ceo ovek ima samo jednu tenju: da se njemu to vie i to bre pribhi. I to svim sredstvima i po svaku cenu, prelazei, zaobilazei, gazei sve to mu je na putu, sve to je drugim ljudima potreba, zakon i svetinja. Taj deak je tek navrio devetu godinu. Vitak kao vretence, a crn, opaljen kao ugarak, lei u visokoj zreloj travi, poleuke, i vidi samo plavo nebo nad sobom. Na platnu toga dubokog neba, gledanog tako iz neobinog poloaja, iikale travke oko njegove glave sainjavaju itavu praumu od dinovski visokih, gusto isprepletenih stabala. Tako treba gledati, i jedino iz te perspektive on hoe da gleda, jer tada gubi iz vida rodnu kuu i okunicu i zaboravlja svet koji ga okruuje. U tom

svetu njegov otac je nii vojnoadministrativni slubenik, u rangu feldvebela, utljiv i povuen ovek kome nije mrska aica, sa malom platom i kuom punom dece nad kojom bdi njegova nepismena ali pametna i otresita ena. Njiiiova kua je po svemu seljaka, njihovo imanje neznatno. U tom svetu deak Mio uva Ze-kulju, jedinu kravu koju njegova kua ima, i u tome je sav ivot ovog trenutka. Nieg drugog ni pre ni posle toga, ni seanja ni nade. A to je malo, tuno malo i uvredljivo prosto i nedostojno. Tome se moe pokoriti, jer tako mora da bude, ali s tim se ne moe izmiriti. Zato se on brani i spaava ovim neobinim vidikom koji mu se otvara dok lei zavaljen u travi, a topla zemlja koju osea pod oianim temenom i vedro nebo kojeg su pune oi stvaraju iroka podruja za velike podvige i drugi neki ivot, jedini dostojan da se ivi. To je za deaka najbolji nain da bei od onog to jeste i da se pribhi onom to treba da bude, ah tu ima i najvie izgleda da krava ode u tetu i da on bude kriv i kanjen za to. To se esto i deava. Ah i od oseanja krivice i od ponienja kazne on se spaava opet u tim dalekim predelima koje samo on zna, gde nema ni pae ni krave, ni krivice ni kazne, ili, bolje reeno, gde drugi pasu krave, a on sudi krivice i kanjava krivce. Spaava se, naravno, samo trenutno, jer osea da e uvek biti i kriv i kanjavan dok god ostane ovde gde je i ovako kako je. To se lako promeniti ne moe. Stoga treba beati iz ovog sveta u kome se rodio i koji ga okruuje, i traiti onaj pravi koji njemu odgovara. Zasada je beanje moguno samo u jednom smeru, kroz praumu od trave i visokih vlati sa semenom na vrhovima, to se kao palme njiu nad njegovim hcem u modra, daleka prostranstva neba. . Na tom nebu esto u ove letnje dane moe da se vidi tanak, beo pramiak, ostatak neke igre nonih oblaka; jedva se nazire, ali deak sluti u njemu nerazumljiv putokaz ili tajanstveno slovo. Moda se tu krije klju koji otvara drukiji ivot? Taj na nebu ispisani znak mora neto da kazuje. Teko je, teko i nemogue pomiriti se sa milju da ta reita a tajanstvena ara nije upuena, kao poruka, njemu lino, da ne znai uopte nita, da je njen oblik plod besciljne igre prirode, i da ona stoji tu sluajno, kao pramen vune to ostane od ovaca u prolazu, na grmu pored puta, ili kao tamna mrlja u beloj praini od malo vode prosute iz prepunog kraga. Ne, ne moe biti! To mora neto da znai, a ako znai, onda ta? Ve u petoj godini on je znao da ita, a ovog leta zavrio je i nemaki bukvar, ali izgleda da svi znakovi nisu sadrani u Abecedi koja se u koli ui, i to ba oni najvaniji i presudni. Mui se tako i gubi u nagaanjima i matanjima. Sve njegove misli i sva panja zaokupljeni su time. Sve to ne donosi reenja, ali potpuno brie, bar za neko vreme, njihovu kuu na goleti, sa svim to ivi u njoj, sa ono nekohko poznatih i mravih voaka oko nje, i veno istim sivim i kamenim vidikom unaokolo. To mu omoguava da na sve to je njegovo misli kao u seanju, da stvari koje ne moe da ukloni pretvara u prolost, i da se tako oslobaa njihovog pritiska. Ponekad opet ti nebeski udni vidici nadahnjuju ga da se na drugi nain oslobaa tereta. Poinje da svim ivim stvorenjima i mrtvim stvarima oko sebe nadeva nova imena. Kad ve ne moe da im izmeni sadrinu, oblik ni mesto, on im menja ime; Zekulja, Sarov, Janja Gora, pa i njegov mah brat Nikola, oslobaaju se svojih jadnih, grubih naziva i dobijaju nova, zanosna imena koja ih, bar za trenutak, uzdiu, preobraavaju i ine dostojnim predela koje on sada gleda i velikog, slobodnog i sjajnog ivota kojim on u tim predelima ivi. Ta imena nemaju veze sa otrcanim, poznatim recima; ona su iz drugog jezika, sa drugog sveta. To su novi, fantastini sklopovi slogova koji neprestano menjaju svoja sazvuja, svoj blesak i svoje are, a koje on, kao drago ka-

menje, krije u sebi i ne bi ih za ivu glavu nikom pokazao, jer osea da bi u dodiru sa ljudima iz sela odjednom ugasli i zanemeli, a da bi on ostao osramoen i postien. Sve su to za deaka prilike i mogunosti da se udalji od onog to jeste i priblii onom to bi trebalo da bude, to pre ili posle mora biti, ali to jo nije, i to tako nije kao da nikad nee biti. Na alost, nesigurne prilike i slabe mogunosti! Jer, ne moe se veito leati nauznak u travi, i nije nebo uvek vedro i modro, sa pauinastim oblacima kao neobinim slovima i nejasnim a velikim porukama. Naoblai se dan ili padne mrak, ili te odjednom zovnu i poalju na neki drugi posao. I to te zovnu bar tako izgleda uvek u najteem i najlepem trenutku. Osvaja neku tvravu. Kao u guslarskoj pesmi ili priama koje se itaju u kalendaru. Pucnjava, dim, jeka truba, dozivanje, jauci. Sve dobro napreduje. On zna slabo mesto na tvravi, jer mu je ranije jedan poverenik predao plan svih utvrenja. Odupire se samo jo najvii bastion, visok i dobro branjen, a nepodesan za puno artiljerijsko gaanje. To su oni sluajevi kad mora lino da preuzme vodstvo. Naputa sigurno i uzvieno komandno mesto, spusti se meu peadiju, postaje za izvesno vreme malen i nevidljiv. Pomea se sa svojom vojskom tamo gde je opasnost najvea. Tu isue sablju i vikne neto to znai napred!, ali to zvui lepe, drugaije i to se samo jednom u veku i svetu izgovara. I krene pred svima uz kr i kamenjar okrnjenog bastiona, kroz dim i prainu i fijuk metaka. Samo za trenutak ti si sam, ispred svih ostalih, a odmah zatim vojska koju si svojom reju pokrenuo poinje da te stie i prestie. Sad ona tebe nosi, ostavlja te za sobom i, krilata, leti kao strela koju si odapeo i koja ide pravo put cilja. I upravo u tom trenutku uje sve otrije i sve jasnije majin glas: Mio, Mio! ' Vojska je ve na vrh bastiona, uje se kako vojnici kliu; on skae s kamena na kamen, sustie iii. Pobedniko khcanje ga nosi, ah se sve jae i sve jasnije mea sa njim i onaj glas: Mio, Mio, vidi li ti, bog te ne vidio, gdje ti je krava! I taj glas nadjaava sve, razara dokraja pobe-eni bastion, nadvikuje pobedniko klicanje njegove vojske i, najposle, razvejava i tu vojsku, zajedno sa njenom pobedom i njenom celokupnom opremom. Nita se pred tim glasom ne moe odrati. Samo je nesreni vojskovoa jo tu. Iznad sebe vidi malo neba sa belim znakom koji vie ne znai nita i oko sebe splet praume koji je opet postao obina livadska trava. Ne ustaje mu se i ne ide u taj mrski ivot, ali glas jednako kune i doziva; da ga vie ne bi sluao, deak se die. Trepui od sunane jare mogao je da vidi majku kako sa najuzvienijeg mesta njihove avlije vie i naziva ga lenjtinom i kukavicom. Njega! Za-grcnu se od neke vrele Ijutine, tako naglo da mu ona trgnu odjednom na usta, na nos, na oi. I stojei u travi koja mu je dopirala do pasa, on die desnu ruku sa stisnutom pesnicom u pravcu odakle je dolazio doziv, ali ne obzirui se na tu stranu, i ljuto, gorko, bez rei i glasa prokle taj ivot koji nije ivot, a koji njemu ne da da ivi. Spustio je glavu i krenuo, kao slep, u pravcu u kom ga je vodila nemilosrdna vika iz dvorita. Prevaren je, izdan, uvreen, unien. Ukraden mu je poslednji napor i uspon: trijumfalni pogled sa osvojenog bastiona na vojsku koja klie sa svih niih utvrenja, mae rukama i pukama i baca kape uvis. (Kao na slici koju je video u Graniarskom kalendaru!) Umesto toga, on ide da odbije Zekulju od livadice njihovog komije Stojana. Ide oborene glave, i tako e ii celog dana. Perspektiva je izmenjena odjednom i potpuno. Vidi samo ono to

ne eli i ne voli: svoju kuu ili kolu, poznate ljude i obine stvari. I vidi i uje. Jer u dodiru sa kuom i selom nisu nestale samo bitke, tvrave i pobede, nego i sve one raskone i smele nove rei, izmiljene u srenim trenucima, i one sada gube sjaj i mo, krnje se i osipaju, meaju meu sobom, i tonu u nesmislu i zaboravu. Iza njih ostaje samo malo stida i gorine, a na njihovo mesto dolaze opet imena i nazivi na koje su doivotno osueni ljudi i predmeti iz kue i sela, sve te do gaenja znane i ovetale rei sa kojima se on nikad nee sroditi ni izmiriti, kao ni sa biima i predmetima koje one oznaavaju. I tako si opet tamo odakle si krenuo da bei uvis i u daljinu, opet onaj isti, na starom, poznatom i neizdrljivom popritu svoga seoskog ivota. Jedno vreme deak to prima kao neminovnost, radi i govori to i ostali oko njega. To traje satima, danima. Ali za to vreme u njemu se kap po kap sakuplja volja za otporom. I sam ne zna kako ni kada, on odjednom nastavlja svoj uspon; kad ga primeti, vidi da je ve odavno otpoeo. Mili ponovo kao buba uz travku. Ko zaista hoe da bei, taj od svega moe da napravi sredstvo za beanje. Ako ne postoji leto, ni trava od koje se u mati stvara prauma, ni nebeska vedrina sa nejasnim nagovetajem njegovog pravog lika i budue veliine, postoji no. No, kad sve pokrije tama, kad se svi ljudi sklone sa oiju i, oboreni umorom, legnu, zamure i predaju sebe i svoju svest i sve svoje tenje i poslove snu. Tada se moe bdeti i sklopljenih oiju graditi nove slike drukijeg ivota. Moda sudbina naroda i zemalja, uzroci mnogih ljudskih srea i nesrea zain ju se tu, iza sputenih 24 onih kapaka ovakvih mahana, u noima njihovih vrehh nesanica. Kakvih sve podviga i uspona nije bilo u tim nonim slikama! Kad bi ga najposle savladao san, te slike, kojima je njegova roena krv davala glavnu boju, zlatnu i crvenu, pomeale bi se sa slikama iz snova, koje su opet bile sve od nekih letova i padova. A kad bi se najposle probudio od dnevne svetlosti i ugledao ukuane oko sebe, on dugo nije mogao da se snae, da pozna ta lica, ni da shvati njihov govor, ni da izusti re koju bi i oni razumeli. kola u koju je poao na silu i koja mu je prve dve godine izgledala isto tako nemila, ovetala i pusta kao i roena kua, postala je docnije najbolje sredstvo za beanje unapred i uvis. Prosean ak u pisanju i itanju, deak se odjednom pokazao odlian u raunu. Upravo, i tu je uitelj bio u maloj neprilici sa njim. Sa brzinom i lakoom reavao je svaki zadatak i, ne putajui kredu iz ruke, gledao uitelju pravo u oi, kao da oekuje prave tekoe koje tek imaju da dou. Uitelj ga je navodio kao primer, i deacima sporog shvatanja govorio uvek: Sve e vas ovaj Mio ostaviti iza sebe. To je voleo da uje i od toga mu je kola odjednom omilila. Samo zakratko, jer on je brzo reavao zadatke svoje i svojih drugova, i dokon i nezadovoljan, oseao kako iza njega ostaju ne samo ti drugovi nego i kola zajedno sa uiteljem. I poto bi izmakao daleko negde napred, valjalo se uvek vratiti i ponovo esti u klupu i reavati zadatke koji od samog poetka izgledaju jasni i poznati i koji ne kazuju nita 2 onom to je glavno, o njegovom izgledu i dranju 3 njegovom mestu meu ljudima tamo gde e se o tome odluivati, kad se bude konano stvarao njegov lik i poloaj.

Sve je to bilo gorko i suvoparno i stvaralo stalno oseanje ne samo dosade nego i dangubljenja, i lutanja, i nedostojnosti. Pa ipak, tu je bilo naeno zasad najbolje sredstvo kako se moe izmeu sebe i svojih vrnjaka i metana stvoriti to vie prostora i odstojanja. To su bile matematika i geometrija. Ne samo njegovom ocu nego i elom selu i svakom ko je hteo da uje, uitelj je govorio da bi bilo bogu plakati kad bi ovaj Mio, koji je udo od deteta, ostao u selu i kad ga ne bi poslali na vie kole. Kakav e biti inae, po karakteru i vladanju, to ne mogu jo da kaem, u nedoumici sam, ali u raunanju i geometrijskom crtanju ovaj e deak daleko otii, samo ako ga ne spree nae prilike. Taj visoki i mravi uitelj, koji govori dubokim glasom kroz crne guste brkove kao kroz sordinu, postoji za njega samo po svom povoljnom i visokom miljenju o Miinoj darovitosti; po tome i ni po emu vie. Inae, on ga prezire kao deo svega onog to treba ostaviti i poi dalje i navie. I ostavio ga je, ah tek druge godine posle zavretka osnovne kole, kad je otac, najposle, mogao da ga poalje u Gospi u srednju kolu. Tu je ostao samo jednu godinu, dok nije dobio mesto besplatnog pitomca u kadetskoj koli u Zadru. Taj prelaz iz Gospia u Zadar, to je bila najvia stepenica u njegovom dotadanjem usponu. Napustio je bezvodni kr svoje zemlje, koji bi ga uvek podseao na nisku i ubogu polaznu taku, i zamenio ga sa starim i vanim primorskim gradom u kome su upravni centar i vojna komanda cele Dalmacije, u kome ivi visoka gospotija. I more, bogata i tajanstvena stihija, i dostojanstvena, velelepna arhitektura grada, i bledolike, gorde lepotice, kerke zadarskih patricijskih porodica, i blagost podneblja i plavetnilo junog neba sve to nije imalo za njega znaenja samo po sebi, sve su to bili samo simboli njegovog uspona, njegovog beanja od nieg ka viem. I jezik kojim govori zadarska gospotija, itali-janski, on je savladao neverovatnom brzinom koja je izazivala divljenje kod nastavnika i zavist medu kolskim drugovima. (Zavist vrnjaka nije ga nikad plaila, nego je bila pokretna snaga, najpovoljniji vetar u njegova jedra.) Taj govor nije, kao kod drugih pitomaca, ulazio postepenom obukom u nj, nego je progovarao iz njega. Tako da je izgledalo kao da se crnoputi mladi, stariji i krupniji od svojih drugova, samo prisea neeg to je nekad savreno znao, a ne da iz osnova ui stran jezik. Nastavnik matematike kapetan Kramer, mizantrop i neenja, sav zarastao u kratku crnu bradu, stajao je zadivljen pred svojim uenikom, kao pred otkriem, i predviao mu bletavu karijeru na najviim stepenima vojnoinenjerske struke. Zbog svega toga nije mu mnogo smetalo ak ni to to je najsiromaniji meu pitomcima, gotovo jedini koji ne prima od kue nikakve pomoi, ni poklona o praznicima, nego se i hrani i odeva samo onim to mu carski internat prua kao besplatnom pitomcu. Razume se da ta hrana nije dovoljna, jasno je da to komisno odelo, rublje i pribor nisu dostojni njega. Ali, on mirno gleda svoje srenije drugove kako kupuju kolae i voe, kako nose cipele i pantalone poruene kod gradskih krojaa i obuara, kako se slue sopstvenim srebrnim priborom za jelo, kako se briu batistanim maramicama i mekim pekirima koje im alje gospoa mama, a ne grubim i jevtinim iz kolskog magacina, kao on. Ne moe da ih udostoji svoje zavisti, jer zna da je to samo privremeno i da e mu sve biti nadoknaeno, plaeno i preplaeno, kad doe njegov dan obrauna sa ivotom, dan isto tako izvestan i siguran kao to su ovi dani rada i odricanja. Ima neeg vie nriiat-nog nego bolnog u odlaganju toga dana koji biva 10 Omerpaa Latas 145

sve zreliji i sladi to se sporije pribliava. Pa ipak, i bolelo je to i esto ogoravalo mladia. Da ne bi u svemu i uvek izostajao iza drugova, morao je ponekad da se zaduuje, da trai od oca neku manju sumu, da se poniava i zavisi od onih koje prezire. Bio je ve u etvrtoj godini svoga kolovanja. Dobro razvijen mladi, sa asketski arkim oima, orlovskim nosom, sa crnom naunicom iznad ulnih usana. U isto vreme i samosvestan i umiljat, on je ne samo bio prvi u svom goditu nego je i o ljudima i njihovim odnosima znao vie nego to bi se to od njegovog iskustva i njegovih godina moglo oekivati. Sa mirnom ravnodunou posmatrao je svoje drugove i njihovo rvanje sa svakojakim kolskim mukama koje za njega nisu postojale, a kojih se oni nee, valjda, ni u docnijem ivotu osloboditi. Rasejano je sluao jednodune i neprestane pohvale svojih nastavnika. Nije vie, kao nekad, sa strahom i potovanjem stajao ni pred arhitekturom primorskog grada, kao ni pred njegovom gospodom ni njegovim lepoticama. O svemu tome on je sada znao sve to treba da zna, i na sve je gledao kao na predeo koji ostaje iza okuke njegovog puta. Ni novane tekoe, kojih je u poslednje vreme bilo sve vie, nisu ga mnogo plaile. Cin ;fenriy^a stajao je ve pred njim kao jo jedna, poslednja, stepenica koju treba to bre prei. I upravo tada je doao nepredvidljiv i neoekivan udarac koji ga je bacio unazad, do ispod polazne take njegovog uspona. Jednog dana primio je oevo pismo. Nikad se nije mnogo radovao tim pismima u kojima je sla-bika rezignacija slabo prikrivala vajkanje i kuknjavu na teak ivot malog, zapostavljenog oveka. Neprijatan mu je bio i sam rukopis oev, tipian rukopis graniarskog oficira, ali sa izvetaenim i nejakim slovima, as isuvie tvrdim i uspravnim, as nagnutim kao poleglo ito. Ovog puta pismo je bilo due nego obino i, kad se odbije neveto uvijanje, sadravalo je teku i neoekivanu vest. Otac je bio suspendovan od slube i stavljen pod istragu. Posluga dravnim novcem? Utaja? Pronevera? To se nije moglo jasno razabrati. U pismu su se esto ponavljale rei potenje, bog i pravda. Poznajui oca, mladi je po tome zakljuivao da je stari zaista kriv. Svakako, bilo je jasno da je na put koji se pred njim upravo otvarao pala mrana i neprelazna zapreka. Ma kakav da bude ishod istrage, za njega je ovo straan udarac koji dovodi sve u pitanje. Toplo i mirno zadarsko leto. U velikoj bati sa mnogo starih drveta i bogatog junog rastinja ue pitomci poslednje godine, koje od oficirskog ina deli svega nekoliko nedelja. Premeraju senovite staze ili sede na klupama utonulim u bunove lovorike. Bruji starinska bata kao konica od njihovog uenja apatom ili od poluglasnog presliavanja. Na jednoj od tih klupa sedi i Mio Latas, omrao i jo crnji u licu; pred njim su rairena kolska skripta sa geometrijskim zadacima koji za njega ne predstavljaju tekou, ali on i ne reava te zadatke nego druge, krupnije i tee. Zavrne ispite poloio je kao prvi meu drugovima. estitanja je primao u groznici, odsutna pogleda i modrih, sasuenih usana. Dan ranije primio je pismo. Otac je bio penzionisan po kazni, zbog posluge dravnim novcem. Za oca to je bilo najblae reenje i kakav-takav izlaz (jadan kao to je i on sam), ali za sina su se u tom trenutku svi izlazi potpuno i zauvek zatvorili. U njegovu oficirsku kon-duit-listu, koja nije bila jo ni napisana, ulazila je teka karakteristika, tako teka da sa njom ne vredi ni otpoinjati veliku utakmicu to ga oekuje. Jer, to bi znailo imati bukagije na nogama u stranoj, nemilosrdnoj trci za najvie poloaje u austrijskom oficirskom koru. Siromatvo, nisko poreklo, pripad-nitvo pravoslavnoj veri, sve su to bila teka optereenja, a sada jo i ovo! Ne, sa ocem koji je kanjen zbog prljavog poslovanja dravnim novcem ne pravi se karijera, velika karijera koja za njega jedino i dolazi u obzir, u velikoj vojsci Carevine! A izvan vojske

nema ni karijere ni ivota. Naavi se u potpuno bezizlaznom poloaju i videi da mu iskustvo, razum i sva steena vetina odjednom otkazuju svaku podrku, mladi je za trenutak preskoio granicu ivota. Potraie reenje tamo gde su sva reenja izlina. Unitie sebe kad ve ne moe da zbrie i uniti ove jadne sitnice koje mu sav ivot ine besmislenim. I tako e se jednim udarcem osvetiti i ocu koji mu je dao netraen ivot, a sad mu oduzima mogunost da ivi, i toj vlasti i upravi koja ga svojim zakonima kao elinim lancima vezuje za oev le. Ostavie iza sebe, pored jastuka natopljenog svojom krvlju, pare hartije sa nekoliko rei kojima se mora verovati i koje e biti jae od svih zakona i propisa. Sladostrasno je uivao u toj pomisli, ali se nagonski zaustavljao i okretao unazad, traei eljnim mladim oima ivot i reenja koja on daje, a kojih u ovom sluaju nije bilo. U takvim trenucima, kad osetimo da nam se tle izmie ispod nogu i ruke uzalud pruaju uvis, mi se nagonski hvatamo za ono to dotad nismo znah da znamo i imamo. Pred nama iskrsavaju zatrpana iskustva i navike naih predaka za koje nismo slutili da ive u nama. U ovakvim asovima kad je trebalo beati i od smrti i od sramote, a izlaza nije bilo nigde, njegovi stari nalazili su jedno reenje: Turska. Izbei i pobei tamo kud niko ne ide i kud ne treba ii. To je pomalo i smrt i sramota, i gore od oba-dvoga. To znai krenuti u punu neizvesnost u Tursku, a u Austriji biti igosan i osuen na smrt, s tim da ga svak moe slobodno ubiti. Ali tu se nasluuje izlaz, mogunost izlaza, beskrajno daleka i neverovatno malena, nesigurna, svetla taka u tami. Pa ipak, u ovakvim trenucima, ovek ponekad i kroz iglene ui prolazi i nalazi spasenje. A kad je jednom ugledao tu prugu slabe svetlosti u tami, on je krenuo put nje bez razmiljanja, nagonski, kao ptica selica. I dok je kovao planove o bekstvu i spremao njihovo ostvarenje, oseao je da mu se vraa neto od njegove snage i javlja volja za ivot. Istina, to je bila neka gluva i tamna snaga, bez traga radosti i svetle mish, ah glavno je da se kree i ivi. Njegovi drugovi su se razilazili kuama na kratak odmor pre stupanja u garnizone. On je ostao poslednji. I tih dana je doneo konanu odluku. Optu zabunu, koju je izazivalo naglo rasturanje pitomaca, iskoristio je da preko nekih zadarskih mladia uhvati vezu sa seljakom iz okoline koji esto dolazi na pijacu, i da spremi sve to je potrebno za nestanak iz sveta koji je do sada smatrao svojim, za beanje u bezizlaznost. Jednog od prvih julskih dana dobio je izlaz do devet sati uvee i krenuo na duu etnju. To je i ranije inio ponekad, ah sa ove etnje nije se vratio. Prema ranijem dogovoru noio je kod onog seljaka iz okoline. Iz opreza i nepoverenja nije spavao unutra nego pod otvorenim nebom, iznad kue, na uskom, ravnom prostoru izmeu dva vehka kamena, kao u grobu. Tu je skinuo znake i zlatna dugmeta sa uniforme, zamenio svoje kadetske cipele za nove dobre opanke koje je seljak ranije nabavio za njega. U kesu od votanog platna, koju je nosio oko vrata, ispod koulje, stavio je generaltabnu kartu granice, svedoanstvo o poloenom ispitu, trud i kresivo. U depove je strpao pitolj, no, mali kompas, i neto vojnikog dvopeka. Razmahnuo je praznim rukama, a zatim u desnu uzeo teku seljaku toljagu. Tako je krenuo puteljkom koji vodi u planinu. Tu ga je seljak, primivi ugovorene etiri srebrne forinte, ostavio samog. Idua no, olujna i hladna, kao da je oktobar a ne poetak jula meseca, zatekla ga je u blizini turske granice, u umovitom predelu na

jednom od teko prohodnih krijumarskih prelaza. To je bilo u stvari strmo toilo koje se na planinskom pononom pljusku pretvorilo u bujicu nevidljive vode. Noge su se ispod mladia omicale i klizile. On se rukama hvatao za iblje na strmim stranama, pa ipak je sporo napredovao. Sevale su munje i tukli bliski i daleki gromovi. Suma je huala kao olujno more. Osetio je da gubi snagu i da mu vetar, kia, tama i blesak munja koe i umrtvlju-ju sva ula. Ako ovako nastavi, izgubie svest, i odnee ga ova bujica ispod njega kao kladu niz glibavo toilo. U svetlosti dve ju munja koje su se sustigle primetio je na desnoj strani malo ravna mesta pod uzvitlanim granama. Hvatajui se za iblje i rijui zemlju prstima, otiskujui se i ponovo nasrui na malu uzvisinu, uspeo je da se poslednjom snagom izbaci na tu travom obraslu policu zemlje. Napipao je jako deblo i naslonio se leima na nj, teko diui kao davljenik. Osetio je slast odmora. Tu ga je i kia manje bila. Malo ravna zemljita ispod sebe i tvrd oslonac pod leima, sve je to velika blagodat. Neosetno, ve je bio uao u svet novih odnosa, s onu stranu onog to se dotle smatralo jedinim mogunim postojanjem. Nita vie nije imalo imena, sve je sluilo samo neposrednom cilju trenutka. Ni svoje roeno telo nije vie oseao kao poznatu i neizmen-Ijivu celinu, nego svaki deo za sebe, povremeno i nepovezano, i svaki na svoj nain. Njegove izubijane i raskvaene noge na mokroj zemlji izgledale su mu ispruene do na kraj sveta, a kroz njih su u beskrajnim povorkama mileli trnci umora i sna, peli se uz zagrejanu kimu, i gubili se, kao u ponoru. 150 na nekom dalekom mranom i nepoznatom mestu gde je trebalo da bude njegova glava, a gde je sada strujalo bezoblino more tekog zanosa. Sve je vie tonuo u neki beut. Grmelo je i se-valo, pljutala je kia sjedinjena s vetrom. Sve je on to sluao i gledao, ali samo kao deo svoga sna koji prerasta i zastire sve. Pri pomisli da bi ga san mogao savladati na ovom opasnom mestu, on uini poslednji napor, sakupi usnule i rasturene snage, i skoi na noge, irei ruke kao pliva koji izranja iz dubine. U tom trenu udari ga neto po oima, neto kao tanka, vlana i zla ruka. Udarac nije bio toliko teak ni bolan koliko neprijatan i kao sraunato uvredljiv. Pljas! (U stvari, udarila ga je svojim lisnatim vrhom vitka grana koja se bila zadenula za drugu i koja se sada od njegovog pokreta naglo opustila.) Jedan trenutak ostade oamuen, onako u tami, kao oa-maren i popljuvan u isto vreme. Eto, ovako doekuje granica nevinog uskoka koji je prisiljen da je prelazi nou, bez pasoa i vodia, i to na mestu na kome je poteni putnici ne prelaze. Pribrao se polako. Sve u ja ovo sprati i osvetiti! govorio je sebi, prelazei dlanom leve ruke preko mokrog, zaarenog hca, a stiui teki tap u desnoj. Kia je poputala, zamasi vetra postajali su redi i slabiji. Mladi je nastavio put, pipajui oko sebe u tami i traei utrnulim nogama tvrdu ivicu staze. U njemu je kipteo hladan, nerazumljiv bes zbog podmuklog i neoekivanog udarca. Drhtao je. Ah, sve e mu ovo platiti neko, kadtad, gde bilo na zemlji i ko bilo od ljudi. Patie neko teko i dugo za svaki minut njegove patnje; od ovog njegovog drhtanja drhtae stotine i hiljade, ne minutima i satima, nego danima i godinama. Gnev mu je pomagao u hodu, odreivao ritam koraka, i svetho u tami kao putokaz. ' Najposle, visoko iznad njega poela je da se nazire mutna ivica gorske

kose i iza nje neto kao slutnja svitanja. A to malo sjaja pretvaralo se sa svakim korakom sve vie u hladnu sumporastu svetlost novog dana. Kroz to svitanje, kao kroz ogromnu zavesu bledog modroutog sjaja od neba do zemlje, Mio Latas je stupio na tursko zemljite. Toga se ivo sea. Ali tu odmah poinju godine strogog, tekog i tvrdog zaborava. U svakom poturen jaku koji se uspne ovako visoko postoji takav ui ili iri, gluv i neprelazan pustinjski predeo koji rastavlja dva posve razliita ( dela njegovog ivota, upija sve dozive, gasi sva ivlja seanja. Bez toga izolacionog pojasa ne bi se renegat mogao odrati, ni iveti ni napredovati. Ogromna razlika izmeu onog to je bio i onog to je sada smrvila bi ga u jednom trenu i pretvorila u mrtvu, bezimenu prainu. (Docnije, posle vie godina, kad se prebeg ispne na drutvenoj lestvici i kad moe sebi dozvoliti da se slobodno opusti i preda odmoru, biva da ta brana oslabi i da ponekad proputa neto od davnanjih seanja. Ali tada to nije vie opasno i ne moe biti sudbonosno, jer se novi ovek ve odavno uvrstio u turskoj sredini i stvrdnuo u svom novom hku, a te uspomene same, nestvarne i blede, nemaju nita od svoje nekadanje razorne snage.) Taj predeo popaljenih mostova, umrtvljenih uspomena i pustih godina poinjao je za Omerpau kod one sumporaste svetlosne zavese prvog svitanja na turskoj granici. Tu se i on, kao toliki stvarni i legendarni prebezi i poturen jaci pre njega, napio one vode zaboravne koja oveka odrava u ivotu, oslobaajui ga za neko vreme nepodnoljivih seanja. Tu je poelo vreme lutanja, ponienja, neiz-vesnosti, ali i oajnike reenosti i sporog i tekog uspona. I nije malo trajalo. Sedam, gotovo osam godina. I kakvih godina! U skraenoj i maglovitoj perspektivi sve to danas izgleda bledo i nestvarno, kao udeeno samo za to da poslui dobrom svretku teke prie. Prvih nekoliko dana po prelasku granice zaobilazio je sela i kasabe, a onda je jednog jutra siao u Glamo, nosei u sebi gotovu, smiljenu kau o svom poreklu, 4 razlozima svoga prelaza iz kaura i svog putovanja po turskoj Bosni. Primili su ga na imanju begova Filipovia. Radio je oko stoke. To zvui danas neverovatno i aljivo. Ali ni onda to njemu nije izgledalo da je stvarno tako i da moe trajati. I nije trajalo. Preao je ubrzo u Banju Luku, vedru i bogatu varo. Najmio se kod trgovca Aliage Bojica. U njegovoj kui naiao je na dobre i srdane ljude. Posluivao je i u kui i u duanu, ak je cepao drva i vukao vodu, ali sve kao privremeno i sluajno, ne verujui nijednog trenutka da je to posao za njega. Nisu to verovali ni njegovi gospodari. Aliaga mu je jednog dana predloio da pree na islam. Uinio je to nekako oinski i nimalo uvredljivo. Mladi je pristao posle kraeg razmiljanja. Izvreno je i to kao sve ostalo. (inilo mu se da i dalje polae neke nove 5 neobine ispite u svojoj koli u Zadru.) Niega se on ne sea pojedinano, ali jo nosi u ustima ukus toga vremena kad je iveo uzdrana daha i stupao banjalukim ulicama kao da se, sa eravicom u utrobi, penje nekim neljudski strmim basamacima, ne gledajui ni napred ni nazad, nego samo stepenicu na koju trenutno staje. Tu je nauio prilino turski i sve o turskom nainu ivota to se u tim prilikama dalo nauiti. Posle izvesnog vremena, Aliaga mu je sam predloio da ide dalje i trai svoju pravu sudbinu koja, oigledno, nije u Banjoj Luci ni u njegovom sadanjem poloaju. Komandant banjalukog garnizona, izuzetno prosveen oficir, koji je video mladievo znanje jezika i njegovu vetinu u crtanju, preporuio ga je vidinskom pai. U Vidinu je ostao neko vreme, pouavajui paine sinove. Posle, prirodno, put ga je vodio i odveo u Carigrad. Tu je,

doavi sa dobrim preporukama vidinskog pae postavljen za nastavnika crtanja i matematike na vioj vojnoj koli. (Posmatrani iz ove daljine, svi ti gradovi, ljudi i dogaaji izgledaju kao stepenice njegovog uspona.) Tri godine je proveo u toj koli, pouavajui i sam uei. Mnogo se druei sa carigradskom ulemom, dokraja je upoznao naravi i navike toga sveta, ivot vojske i verske obrede i propise. Celim svojim vladanjem nastojao je da bude uzor mladog oficira i dobrog muslimana. Uzdravao se od pia, izbega-vao drutvo razuzdanih i zaduenih oficira, iao redovno u damiju. Nikad nije govorio o sebi, ni od koga nije nita traio, svakom je bio na usluzi. Izgledao je kao ovek lien strasti i ambicija. Drao se daleko od hriana i poturenjaka, ali je revnosno uio francuski jezik. Jednog dana sultan Mahmud posetio je tu kolu i tom prilikom predstavljen mu je i kapetan nastavnik Omer-efendija. Ve idueg dana postavljen je za uitelja matematike i geometrijskog crtanja prestolonasledniku Abdul Medidu. I tu negde zavrava za Omerpau podruje zabranjenih seanja, ali ne odjednom ni u odsenoj crti. Prestolonaslednikov uitelj ostao je i dalje nastavnik na vioj vojnoj koli. Na dvoru, u razgovorima sa svojim ivahnim i osetljivim uenikom, on je video (jo vie naslutio) sve napore sultana Mahmuda II da reformama i uvoenjem dobre administracije naini od Turske koliko-toliko savremenu dravu. Ali u svojoj koli on je bio i ostao skroman nastavnik, oficir nepoznatog porekla i tamne prolosti, ovek kome ne prilii da prednjai, da se ma u emu istie, a ponajmanje u propagiranju opasniii novina. Tu se druio sa starijim, starovremsltim ljudima od kojih je opet saznavao ta se misli i radi u konzervativnim krugovima koji su protivnici sultanovih planova. Tek kad je dobronamerni i izmueni sultan Mahmud umro i mladi Abdul Medid zaseo na pre-sto, za Omer-efendiju je nastupilo vreme brzog i punog razvitka i napredovanja. Napustio je nastavniko mesto i, preskaui brzo iz ina u in, posvetio se radu na organizaciji vojske pod neposrednim nadzorom mladog sultana. U seraskerovom seanju sve biva jasnije l odreenije. Sad ve moe slobodno da nazove svaku stvar njenim pravim imenom, da se sa punim samozadovoljstvom zadrava kod pojedinih dogaaja i prizora. Bio je najmlai brigadni general. Najposle, titula koja mu pripada i koja sputa novu svetlosnu zavesu i zatvara ceo preeni, tamni prostor iza njega! Upuen je sa ekspedicijom u Siriju, gde je trebalo potisnuti egipatskog odmetnika Ibrahimpau. Pred maloazijskom obalom nalazila se tada meunarodna ratna flota koja je vrila demonstraciju u korist Turske a protiv egipatskog buntovnika. U pregovorima sa komandantima tih pomorskih jedinica, Omerpaa je odigrao ulogu oficira-diplomate, koristei se svojim znanjem raznih jezika. U tim pregovorima, strancima je pao u oi taj mladi i stasiti vii oficir sa neim evropskim i ivahnim u ophoenju i dranju. U Stambolu su ga doekale pohvale i priznanja. Reen da ide oevim putem, Abdul Medid je nastavio sa uvoenjem srenih i spasonosnih reformi u Turskoj. Te reforme su izazivale u pojedinim zemljama, naroito na periferiji Carevine, otpor koji se nije dao savladati ubeivanjem ni administrativnim merama. Za to je bila potrebna vojna sila predvoena sposobnim, odanim komandantom, a takvi su u tadanjoj turskoj vojsci bili retki. Svirepo strog, ali i vest i dobar poznavalac prilika, bez linih i porodinih veza i obzira, Omerpaa je ubrzo postao neophodnim ovekom u izvrenju sultanovih planova. Slali su ga svuda gde je trebalo uguiti neku bunu. U Albaniju, ponovo u Siriju, pa u Kurdistan. Bez pogovora su mu stavljali na raspolaganje potrebna sredstva, a on je svojom nevelikom ali dobro ureenom i vesto voenom vojskom reavao

zadatak u najkraem moguem vremenu, i vraao se kao pobednik u Carigrad. U tim godinama rastao je i nastajao novi Omer. Covek sultanovog poverenja, ije je ime ostajalo kao simbol straha u pokrajinama koje je smirivao svojim pohodima, ali jo vie krvavim odmazdama, prevarama i zastraivanjem, muenjima i ubijanjima pojedinaca. Sad je mogao da pusti slobodna maha svim svojim velikim strastima i sitnim prohtevima. Za koju godinu nije ostalo nita od onog skromnog i povuenog, ednog i uzdrijivog oficira iz vojne kole. Nije se vie ni seao onih obrazovanih i pobonih ljudi sa kojima se druio prvih godina u Carigradu i od kojih je mnogo nauio, a jo manje onog to je tome prethodilo. Sve je on to svukao sa sebe kao zmija kouljicu. I sad je gazio okrvavljenom zemljom koja se, nepredvieno i neoekivano, zove Turska, ali koja odgovara potpuno zemlji iz njegovih deakih snova, noen slavom kakvu samo vojni uspesi donose. Doekivan svuda kao pobedniki osvaja, on je stekao navike osmanlijskih monika i bogataa. I to nekako odjednom, kao da su do tada sve samo spavale u njemu, pa se sada naglo probudile. I kao to je nekad u njegovom ivotu sve bilo samo stepenica uspona, tako su sada sva iva bia, sva dobra, sve ljudske ustanove postojale samo kao sredstva njegove moi i ugleda ili izvori njegovog uivanja. A ta mo, u svim svojim vidovima, i ta uivanja svih vrsta meah su se, preplitali u jednu jedinstvenu, nerazdvojnu celinu gospodskog ivota kojim ivi svega nekoliko desetina ljudi na najviim vrhovima ove carevine u propadanju. U tom svetu krvi, sile, rizika i raskoa, pia, lova, bluda, igre, sujete i gramzljivosti, on se kretao slobodno i smelo kao da je roen i odrastao u njemu, ali ne gubei nita od svoje svee snage, odlunosti i bistrine u vojnim i politikim poslovima, kao ni u odbrani svojih inter resa i poloaja. A kad mu je, dve godine docnije, u Carigradu poverena misija da vojnom silom umiri Bosnu i Hercegovinu, kao to je umirio tolike druge pokrajine, osetio je veliko i novo uzbuenje. To je znailo potraiti polaznu taku trijumfalnog kruga koji je uinio za ove dvadeset i etiri godine, i novim uspehom jo jednom potvrditi svoju pobedu nad roenom sudbinom i svoju veliinu koju mu niko vie ne porie. Pri toj pomisli zastale je srce u njemu, i posle due bolne stanke poelo da bije neprijatno ubrzanim i dotad nepoznatim ritmom. Isto takvo nepravilno kucanje srca prenulo ga je i sada iz seanja i pokrenulo iz poloaja nepominog modela. Probuen, serasker je uo kako u susednoj sobi iskucava engleski brodski sat, i naglo se digao. Dosta! Izgovorio je to krto, kao glasnu komandu, sa onom istonjakom bezobzirnou koja na najkrai mogui nain kazuje ono to hoe i drugima namee ono to eli. Re je bila upuena i navrelim uspomenama, jasnim i tamnim, i podmuklom divljanju roenog srca, i iskucavanju metalnih sati; moda najmanje slikaru pred kojim je sedeo i kojeg je bio zaboravio. Ali, Kara se trgnuo kao od grubog udarca. Izbaen naglo iz zanosa u kome je hvatao vijuge linija i tonove boja na svom modelu, on je planuo, u sebi, gotovim odgovorom: Ako je tebi dosta, lepa turska ordo, dosta je, vala, i meni, i tebe i slikanja, i ovog sveta i svega u njemu. Dosta! Nije, naravno, izgovorio nijednu re, ali je u tom trenu zavrio rad jo jednim, poslednjim, otrim i Ijutitim udarcem kiice, koji je tako, nepredvieno utkan u tamnu oju seraskerove uniforme, ostao zauvek u njoj kao izraz njegovog nemonog gneva i nemi odgovor na to uvredljivo dosta!

SLIKA a<.t Svega dva-tri puta je slikar imao prilike da ugleda u prolazu Hajrudinpau, a samo jednom da ga vidi izbliza i da malo due posmatra njegovo lice, ali mu se ini, kad zatvori oi, da bi ga bez tekoa, a verno i potpuno mogao naslikati. Slika iza sputenih onih kapaka je tu. Lice belo i bez odreenog izraza. Shema ljudskog lica. A pokriva ga, i sa njim se svuda kree, kao neka maska, satkana od tanke senke. Na toj maski moe se naslutiti ponekad neto od ljudskih oseanja negodovanja, zadovoljstva, nestrpljenja ali ona je tako nestvarno tanka da se kroz nju jasno vidi i paino stvarno lice, nepokretno kao lica statua ili utopljenika koji lee u mirnoj, bistroj vodi, na meseevoj svetlosti. Paa ima naviku da naroitim kratkim, spokojnim pokretom, s vremena na vreme, pree dlanom leve ruke preko brade, preko ela ili preko celog lica, tako da izgleda kao da tada proverava ih nameta onu svoju vazduastu masku. I to su jedini pokreti kod tog visokog, skladno razvijenog oveka zelenih oiju i posve sede brade i brkova. Inae, sve je tu bez mnogo pokreta i govora. Samo kratke, krte odluke, naredbe ili presude; put do njihove primene ili izvrenja takoe to krai, a iza njih opet utanje i zaborav. I nove naredbe. To je roeno da zapoveda i sudi. Samo tako ume da ivi, jedino tako i moe da postoji, snagom volje i sposobnou da je nametne drugima. Takva vrsta ljudi misHo je dalje slikar susree se kod Osmanlija valjda i inae na viim vojnim i upravnim poloajima. Stolea vojevanja i zapovedanja stvorila su takve ljude, ostavila im tu uproenost misli, brzinu suda, i munjevitost odluka, neopozivih i neporecivih. Kroz narataje u krv im je valjda prela navika komandovanja i suenja, i trajae dok i oni traju. U sadanjim vremenima i prilikama, sva ta britkost, tvrdoa i hladna gordost odavno ne odgovaraju vie ni snazi vlasti koju predstavljaju ni optim prilikama u Turskoj i u svetu. Sve to izgleda danas kao glomazna i zastarela nonja koju su ovi ljudi osueni da nose, vie kao znak tekog naslea nego kao dokaz stvarne snage i istinskog gospodstva. Pa ipak, sve to nije bez neke teke veliine sa kojom ovek mora da se, u sebi, neprestano razraunava. Mnogo takvih i jo udnijih stvari on uspeva da proita sa Hajrudinpaina lica koje sada nosi u sebi i na kome vidi sve do najsitnijih pojedinosti i najskrivenijih crta, vidi tako jasno i razume tako dobro da to i nije vie zapameno lice jednog oveka, nego kao ve gotova slika tog lica, samo ne na platnu nego u polusvetlosti iza sklopljenih onih kapaka. Tu su ve i svi oni arobni i dragoceni elementi koji u danom trenu briu razliku izmeu jednog predmeta i njegove slike, i koji se inae samo izuzetno, dugim posmatranjem i velikim radom i naporom sabiru i ostvaruju. A to i jeste ono to ga plai i zabrinjava. Pouen iskustvom, on zna dobro da je to rav znak. Jer kad god se tako, ve posle kraeg posmatranja stvori u njemu ^^gotova slika predmeta, lika ili predela, prividno savrena, zavrena i dokraja izraena, reita i iva, tako da i ne osea vie potrebu da na njoj radi, to znai da se prevario i zalutao, da je svaki pokuaj da tu sliku prenese na platno unapred osuen kao uzaludan, i da nee biti ostvaren. Naprotiv, kad neki objekt ostavi u njemu dubok ali neodreen utisak, nepotpun i nedovren, ^^nemu*- sliku koja trai jo dosta rada da bi tek posle tuga uivela na platnu, tada ima nade da e od tog posla neto biti i da e, moda, nastati slikarsko delo, vidljivo i razumljivo i za sve ostale ljude. Na alost, kako koja godina, sve je vei broj takvih portreta koji su nastali u njemu kao sami od sebe i sad ih on nosi negde u dnu svog vida, moe da ih izazove i posmatra kad zaeli, da razmilja o sudbini onih koje oni predstavljaju. Kratko, sve moe, samo ne da ih vrati u ono stanje u kome su bili kad ih je prvi put gledao u prirodi. I to je

najtraginije: ne moe od njih da naini obinu, pa ma i manje savrenu shku koja bi bila pristupana i vidljiva svakom. udna je ta njegova sposobnost munjevitog a prividnog stvaranja i prevremenog ostvarivanja, udna i neprirodna, a tetna i kobna po njegov ivot i rad. To nisu raanja, nego pobaaji. Neto kao bezimena bolest. I to se neprestano ponavlja: im bolje pogleda ili malo due posmatra neko lice, on ga prozre do dna, do sri i porekla, i onda ga tako obuhvaeno, shvaeno i ^^proitano^, ustro i nestrpljivo stavlja u svoju unutarnju galeriju slika koja neprestano raste. A nije lako iveti sa tom avetinj-skom zbirkom tako nastalih slika u sebi, vui na desetke i stotine , predela i predmeta, koji ga nou bude, ne daju mu da spava i nagone ga da vodi sa njima duge i zamrene razgovore o ljudima i njihovim radostima ili mukama, o prolosti ili o sadanjosti, ili o buduim danima i godinama, i oblicima ivota koje one nose sa sobom. Pa i danju iskrsavaju esto pred njim i zbunjuju ga usred nekog razgovora, tako da u oima tih realnih ljudi sa kojima trenutno razgovara izgleda esto sumanut i nastran, iako to uistini nije. A u isto vreme njegov atelje je prazan, sa neto zapoetih i nedovrenih shka, dok je daleko vei broj 11 Omerpaa Latas 261 onih koje, kao ve davno potpuno izraene a ljudskom oku nevidljive, ispunjavaju njegovu -unutar-; nju-M galeriju. Tako on nosi u sebi to nezdravo izobilje svog nestvarnog stvaranja, kao neko nrokletstvo i veliku, neshvatljivu muku svog ivota. SAIDA I KARA Kad je prvi put uveden u pain harem, u Sa-ida-hanumino odeljenje, slikar je bio iznenaen. Tu je preovladavao evropski nametaj u kome su bakrene tepsije i orijentalne tkanine izgledale vie kao uspomene sa nekog putovanja po Istoku. Poto je malo priekao u predsoblju, uveli su ga u prostranu sobu, gde ga je ekalo jo vee iznenaenje. Za baroknim sekreterom sedela je Saida hanuma u bogatoj haljini bekog kroja od bledozelene svile. Iz iroke krinoline izdizala se gornja polovina njenog tela kao udan buket sastavljen od voa i cvea: tanak struk, dekoltovane grudi, savreno vajana ramena, prav vrat bez bore i prevoja, lice sa lakim rumenilom i malo zlatnog sjaja koji trepti kao osmejak; savremena frizura, sa razdeljkom po sredini, u koju su vesto spregnuti vrsti pramenovi bujne kose u svima tonovima od svetloplavog do vatrenocrvenog. Na grudima i u kosi cvee. Sve se to, kao oivela bista porcelanske figure, lagano okrenu prema njemu, i zaustavi ga na vratima. Ono to ga je stvarno zaustavilo, to je bio pogled eninih oiju. Potpuno prekrivene irokim, ble-dim onim kapcima, one su u prvi mah izgledale kao slepe, ali se ti kapci odjednom digoe, ne brzim i naviklim automatskim pokretom, nego sporo i sveano, nekim zasebnim i znaajnim aktom volje, kao dve zavese iznad jednog jedinog prizora. Ukazae se njene oi sa naizmeninim bleskovima hladnog sjaja i ive vatre, sa bisernom vlagom na povrini, i tvrdim suvim zlatom u mrkim dubinama. Ko zna da li te oi stvarno gledaju, da li vide ono to se pred njima deava? Ali sigurno je da, kao neoekivan prizor, zbunjuju i zaustavljaju ono'? ko ih prvi put spazi. Ponudila ga je da sedne na tanku stolicu i neobino mladim i treperavim glasom pozvala nekog iz druge sobe. Pojavila se mrava postarija devojka, i ona na evropski nain odevena, vodei za ruku devojicu od dvanaestak godina, sitnu, bledu i neuglednu, a pretrpanu arenim turskim odelom i nakitom. Tako je poelo. Malokrvna, udljiva i mrka, de-vojica je primala slikareve pouke sa ravnodunou, sa prezirom gotovo, ali nije ravo

precrtavala geometrijske modele od kartona koje je on stavljao pred nju. Cak je sama pokazivala tenju da pree na slobodno crtanje. Ali je sve to radila sa nekim prezrivim mirom, kao da eli da pokae tome strancu da sve to nije teko ni vano. Dok bi devojica crtala, Saida hanuma je razgovarala sa slikarem. Traila je da joj pria o Rimu i o galerijama slika po italijanskim gradovima. Kara je priao ivo, ne skidajui oiju sa njenog lica koje ga je zanosilo, a u isto vreme stalno je mislio na svoj beznaajan i jadan spoljanji izgled. I ta dva tako suprotna stanja trajala su kod njega upo-redo, razapinjala ga i pritiskivala kao nevidljiv i samo njemu znan teret. Sto je vie strepeo i muio se u sebi, to je vie oseao potrebu da ivo i slikovito pria. I obrnuto. Govorio je oduevljeno i sigurno o pojedinim slikama i slikarima, o vajarima i muzici, o graevinama, parkovima i ulicama, iznosio pojedinosti kojih dotada nije bio svestan, ideje i ocene koje su tu, toga trena nicale. A kad bi posle doao u svoju vlanu sobu, drhtao bi u pravoj groznici, i pitao se i sam kad je i kako je on to video taj Rim o kome je govorio lepoj eni tako reito i teno kao da sve to ita iz njenih oiju. Nikad, otkako zna za sebe, nije mogao pravo ni jasno ni pravovremeno da odredi svoj odnos prema ljudima oko sebe. Nije umeo da sagleda i utvrdi ni ono to ga vezuje sa njima ni ono to ga deli od njih. A ukoliko je i uspevao da to uini, nije nalazio snage ni odlunosti da iz toga izvede zakljuke i da se dosledno dri onog to je jednom uvideo i zakljuio. Iz toga su proizlazila mnoga zla u njegovom ivotu. I ovi asovi crtanja u prisustvu Saida-hanume postali su za njega pravi raj i najvea muka njegovog ivota. Raj je bio u toploj i sigurnoj prostoriji u kojoj je sedela ena velike lepote i razgovarala sa njim. Neoekivano ostvarenje njegovog davnanjeg sna! A muka je bila u nedoglednom odstojanju koje ga je delilo od te ene, i koje je vee i beznad-nije nego odstojanje od jedne planete do druge, iako on nee da ga prizna i svaki as ga zaboravlja. Sve to za Karasa nije novo i nepoznato. Na neto drukiji nain ponavlja se stara igra. Zna on dobro to pijanstvo od lepih gospodskih ena sa kojima je po svom zlosrenom zanatu ostajao lice u lice, u zatvorenoj opojnoj prostoriji, sa tafelajem izmeu sebe i ene. Ono nastupa kao neka vrsta epileptinog napada i on mu unapred vidi tok i zavretak. Nekoliko puta mu se to ve deavalo, i ta kobna samoobmana dovodila ga je uvek do bruke, razoaranja i gubitka, ponekad na granicu samo-ubistva. To je uvek pravi splet od nesporazuma, obmana i samoobmana. Ceo njegov izgled, nain pristupanja ljudima i ophoenja sa njima ima upravo za taj bogati i drutveno vii svet neeg privlanog. Tako oni ugla\'nom i zamiljaju umetnika: bezazlen, nespretan, neugledan i siromah, a darovit, sposoban da im stvori neto to im niko drugi stvoriti ne moe, a to je njima potrebno. Njegovo prisustvo gotovo je ne-osetno, toliko je blag i ponizan, a ipak ue sa njim u njihov ivot neto strano i uzbudljivo. Njegov rad je savestan i jevtin. A na kraju svega, ceo taj jadni i zanimljivi umetnik iezne kao dim, na vreme i bez traga, a iza njega ostane ono to za celu porodicu ima trajnu vrednost dragoceno, umetniko delo, raskona i zaista reprezentativna slika domaice ili njene kerke. Ali sa ovim slikarom nije uvek bivalo tako. Srenim sluajem ili zauzimanjem nekog mecene dobije priliku da slika neku bogataku ili gospodsku enu ili kerku. Zahvalan je sudbini, skromno i sabrano poinje svoj posao. Ali im je malo due nasamo sa svojim modelom, zamee se uvek ista igra. Najpre oseanje strane i hladne udaljenosti i samoe od koje mu se prsti mrznu i pogled muti. To traje kratko. A zatim polako i postepeno poinje da se menja

atmosfera, i on u njoj. Sa svakim potezom etkice stvara se i jaa nevidljivo tanka ali snana, udna i prisna veza izmeu njega i njegovog modela, a sa njom raste njegova iluzija, zavodi ga i zaluuje. Kao pod dejstvom neke droge, nestaje utvrenih, krutih odnosa koji dele ljude jedne od drugih. Slikar zaboravlja sve to jeste, a ono to nije i to ne moe biti sve jasnije vidi i sve bolje osea kao jedinu i zanosnu stvarnost. Zaboravi odjednom gde se nalazi, u kom kraju sveta, u kom delu grada, u ijoj kui; zaboravi sebe, i ko je, i kako se zove, i kako izgleda, a zna i vidi samo tu enu pred sobom. Ona mu je ispunila celo vidno polje, jedina, neodoljiva. U jednom dahu i plamenu ostarele su, pomrle, iezle sve ene ovog sveta, sanjane i stvarne, a ostala je samo ona, tu, na dohvat ruke, i sedi prema njemu i u isti mah tek nastaje na platnu; kako slika napreduje, njemu se ini da ena preko-puta biva sve lepa i sve blia. Njena nepominost sad mu dolazi kao bezuslovna predanost. Ona postoji i die samo zbog njega. Nema imena ni porodice, ni prolosti ni budunosti. Sve njene spoljne i unutranje drai nastaju, zru i rastu tu, pred njim, potpuno i jedino u vezi sa njegovim dugo skrivanim potrebama i oekivanjima. Kroz nju se moe ii kao kroz vazduh i roniti u nju kao u vodu. Ostvaruje se neostvarljivo udo: ena, slikar i slika koju radi bivaju jedno. A sve je to on, i sve njegovo. Sa poslednjim potezom, ponekad i pre njega, iluzija je potpuna. I obino tu negde nastupa i njen nagli i konani slom, i sve ono strano i stidno to zatim dolazi. Bezumni pokuaj da uzme ono to mu se prua, neizbeni sudar sa stvarnou, a zatim: skandal, svemoni gospodski gnev i prezir, slikarevo naglo otrenjenje i beanje od iscerenog lica stvarnosti koja se osvetniki vraa u sva svoja prava. U ovom sluaju nije bilo u pitanju portretisanje lepe ene, niti je o tome moglo biti rei, ali znaci istog oboljenja javljali su se i ovde, u razgovorima sa seraskerovom enom. Znana, divna i strana, ta bolest as se ukazivala, as toboe nestajala, a on se oajniki branio poslednjim naporima nesrene svesti, iako je i sam znao da je njegova odbrana samo deo njene neminovne pobede. Saida hanuma nije prisustvovala svakom asu crtanja i nije uvek ostajala od poetka do kraja. Kad god bi se desilo da ona ne doe. Kara je padao u takvu tugu i izgubljenost da se u udu pitao ta radi tu i ta e mu drutvo ove devojice i njene do nemosti utljive dadilje. A kad bi se Saida hanuma pojavila, sve bi oivelo i razgovor bi krenuo neoekivanim putevima, pun smelih slika i matanja, i preutanih, bolnih odricanja. A ona je dolazila i odlazila neredovno i udljivo. Sad vie nije uvek bila ni obuena onako sveano kao prvog dana. Deavalo se da bane posve iznenada, u svetlosivoj kunoj haljini dugakih zavitlanih skutova i rukava, sa rasputenom bujnom kosom kao pokajnica i stvorenje koje trai i ne nalazi sebi mesta, malo posedi oborenih oiju, sklopljenih ruku i grevito stegnutih prsta, pa se odjednom digne i odlazi kao furija, bez rei i opratanja, a iza nje i njenih nemirnih tkanina i velova ostaje hladan vetar i oseanje velike nelagodnosti. Ali ve sutradan sve se menja na neki voleban nain. Cas crtanja je poeo bez Saida-hanume. Sivo je sve i prazno. Slikaru se oi sklapaju i usne sue od amotinje i nekog umora u elom telu. Odjednom se, u neodreenom trenutku, sa neoekivane strane otvaraju vrata, i to polako i neodluno kao da ih otvara bojaljiva iparica. Smekajui se i dajui rukom znak da se rad ne prekida, u sobu, kao lebdei, ulazi Saida hanuma sa svojom posve novom atmosferom, mirno, bezazleno, gotovo veselo. Na njoj jednostavna haljina, nekako izvan vremena, od tanke narandaste svile. Na grudima se ukrtaju krajevi bele marame od muslina, koja pokriva ivice dekoltea na ramenima i grudima, i stvara svuda toplu senku iz koje se die enin vrat i nad njim mala glava crvenih usana, sa ruiastim sjajem i finim nosnicama i usnim

koljkama, sa bujnom rusom kosom, za ceo ton tamnijom od haljine, sa oima sada u boji potamnelog, gotovo mrkog ilibara i sa dugim trepavkama koje nemaju odreene boje ni stalnog oblika nego izgledaju kao udan, nepostojan blesak koji se as gasi i tone u tami oiju, as ih zaklanja svojim sjajem i, zajedno sa njima, stvara nemirnu, gotovo neprirodnu svetlost. A od toga se i njen pogled stalno menja i biva as detinjski nasmejan, as svestan, otar i nemilosrdno tvrd, pa podrugljiv, pa sanjarski izgubljen, kao tuan zbog svega toga zajedno. Lepota. Tajna, neuhvatljiva, raskona lepota ene, koju bi trebalo naslikati. Srean onaj kome to poe za rukom, a jo sreniji koji u toj slici ume da vidi ono to je, a ne zvezde i oblake i lude, opasne obmane! Lepota, najvea od svih varki ove-kovih: ako je ne uzme nema je, ako pokua da je uzme prestaje da postoji. I ne zna da li to ona privlai nas svojom snagom ili je to snaga koja izvire iz nas i lomi se, kao voda o kamen, tamo gde sretne lepotu. Gleda je tako i razmilja i pita se samo ta e biti sutra ili prekosutra, u kakvom e se novom liku pojaviti mnogoobrazna Saida hanuma i koji e od svojih svetova uneti u ovu sobu u kojoj se ue osnovi geometrijskog crtanja i, u isto vreme, igra ne jedna drama zamrenih ljudskih sudbina. Razume se da to nije olakavalo stvar nego jo vie zbunjivalo i inae zbunjenog slikara, i da je skrivena bolest u njemu rasla. Tako je bilo i sa njihovim razgovorima. Ali dok su njegova prianja bila uvek oduevljena, uzdignuta, o velikim temama umetnosti, njena su se, kao namerno, kretala na planu svakodnevnog ivota i bila puna nekih bizarnih zapaanja o ljudskoj nesavrenosti i nedoslednosti, o smenim, nakaznim i jadnim stranama svega onog to ljudi govore ili ine. Sve to bi ona rekla, bilo je puno ironije, zameraka, albi i optuaba, sve nekako beznadno i osvetniki gorko i nasrtljivo. Njoj, oigledno, nije bilo vano sa kim razgovara ni o emu se trenutno govori, niti je mnogo razmiljala ta e da kae. Iz nje je progovaralo njeno nezadovoljstvo kao trei, nevidljivi sabesednik kome ne vidi lica i ne zna porekla, a koji je ovde glavni i, na kraju, ima uvek i u svemu poslednju re. Za Karasa je to bilo udo neshvatljivo da takva lepota i rasko i tolika jetkost i nezadovoljstvo mogu da ive u jednom oveku uporedo. A kad bi pokuao da promeni njenu temu razgovora, ili bar da ublai i uzdigne ton, i stao da se zanosi, ena ga je prekidala. Ne vidim ega ima izuzetnog i velikog u tome. Rekla bi to mirno, kao najprirodniju stvar na svetu, oigledno navikla da ne tedi nikog i ne ulep-ava nita, da svaku stvar razgoliuje i karikira, da svakom postupku trai nie razloge i pobude. I pri tom ga je gledala pravo, malo podsmeljivo, malo saaljivo. A onda bi ga neoekivano opet molila da joj pria o Rimu i o Italiji. Divni su bili ti asovi kad ga ne bi prekidala i kad je putala da ono to je nekad video sad sve ivlje i smelije recima slika; i to za nju, samo za nju. Slike i statue koje je nekad, ozebao, grozniav i slabo hranjen, gledao po hladnim crkvama ili po-lumranim palatama, sad su postajale sama ista lepota okruena toplim sjajem i sreom. Predeli kojima je lutao, izgubljen, eljan svega a najvie klete enske ljubavi, sad su se pretvarali u neka svetla prostranstva, a skromne veernje svirke i pesme rimskih mladia i devojaka koje je usamljen sluao sa svog prozora u muziku nezemaljskih horova. A im bi se vratio u svoju sobu, sve bi opet postajalo onakvo kakvo je i kakvo je oduvek bilo: oskudica, samoa, amotinja, uzaludan napor i nesnalaenje, dok bi lepa i bujna Saida hanuma, naprotiv, porasla u svojoj snazi i lepoti do takve veliine i tolikih visina da ne bi mogla ni da ga primeti, dole, u njegovoj bedi i usamljenosti. Svoje kratko oduevljeno prianje plaao je tada satima i danima

jada i kajanja, u kojima je mogao da meri beskrajni a stravino privlani ponor koji ga deli od neshvatljive i velianstvene crvenokose ene, seraskerove zakonite supruge. I u svakom trenutku dolazio je do zakljuka da u toj lepoti koja je tu, pored njega, i koja mu, po svemu, potpuno 270 pripada, on nikad nee imati svoga dela. Nikad, nikad! I odmah bi ga napadao siian strah od sopstve-nih elja i pomisli. Leei rasanjen u tami, ispitivao je do najsitnijih pojedinosti svoje dranje u prisustvu Saida-hanume, strepeo da se nije odao reju, pokretom ili pogledom tim prokletim, nezasitlji-vim pogledom! i da nije primetila koliko udi za njom. U isti mah su kao straila nailazila seanja. Seao se svojih ranijih slinih zabluda i greaka sa Motmenim modelima, a pri tom bi mu sva krv pojurila u glavu, i tanko ebe na njemu pretvaralo se u ognjenu planinu. Tada bi se, stisnutih zuba i stegnutih vilica, za-ricao da se ovog puta to nee i ne srne desiti, da e biti razumniji i oprezniji, da nee vie piljiti u nju kao mae u iak, da nee niim odati svoju ludu i nemoguu elju koja bi ga osramotila i onemoguila u njenim i u svaijim oima. I moda se zaista ne bi ni odao da je samo on priao; moda bi se sve svrilo sa tim kratkim asovima zanosa i dugim satima grozniavog nonog kajanja i ispatan ja. Ali sad je esto govorila i ona. Oigledno da je i kod nje postojala nabujala i neodoljiva potreba za prianjem, i da joj se ona sve vie preputala. Ljudski odnosi su takvi da u njima, pod raznim vidovima, svesno ili nesvesno, ovek biva isko-rien i iskoriava druge; i to od najnevinijih naina iskoriavanja do najgrubljih zloupotreba. Tako je i slikar u odnosu sa Saida-hanumom krao sa nje sve to se oima ukrasti moe, grejao se na njenoj lepoti, raspaljivao matu za drske uzlete, i ne pomiljajui da bi i ona njega mogla u neem iskoristiti, da je u njemu nala dovoljno slabog i bezopasnog sabesednika, >>oveka koji ne dolazi u obzir^-t i pred kojim, prema tome, moe o svemu slobodno da se govori, sve da se kae otvoreno i bezobzirno, i olaka srcu, a da to nema nikakvih posledica ni u kom pogledu. Ona sama nije bila toga svesna. Pa ipak, bilo je tako. Od onih neoekivano i neshvatljivo oporih upadica i sudova o svemu i svaemu, ena je prelazila sve vie na istrgana ali opirnija prianja; sve je slobodnije i bezobzirnije iznosila svoje poglede i sudove ne samo o optim stvarima nego i o linostima i prilikama iz Konaka, i sve je vie priala o sebi i svom ivotu, kao da se poverava zemlji ili vetru, a ne ivom oveku koji ima svoje ime i prezime i svoje strasti i potrebe. Dok bi ona priala, slikar je mogao slobodno da je posmatra. Njeno lice malo suvie pun (i to je primeivao!) ali bogat i savren oval bilo je glatko, mramorno, cvetno, svee i od prirode ruiasto. Samo u trenutku kad se ena zamisli i ukoeno zagleda u jednu taku ispred sebe, meu obrvama bi joj se stvarala kratka i mrka neoekivana bora. A ti trenuci javljali su se sve ee i trajali sve due. U jednom od takvih trenutaka desilo se ono ega se Kara toliko bojao i to je svim snagama nastojao da sprei. Cas crtanja je bio proao. Devojica i njena pratilica otile su. 2ena i slikar su jo ostali u razgovoru. Ona je neoekivano otvoreno i opirno stala da pria o svojim studijama u Beu, zatim o tekim danima posle oeve smrti kad je napustila te studije, i to u trenutku kad je bila tako blizu vrhunca. Eto, jedino u muzici i u radu mogla je biti srena, a napustila je i jedno i drugo i, poput deteta koje zaluta, otila u protivnom pravcu. Tu je naglo prekinula svoje prianje, naslonila glavu na dlan desne

ruke i utonula u teko utanje. Kara je plamteo od saaljenja koje je odjednom nailo na njega i ponelo ga kao moan, vatren talas. Da, ljubav za umetnost i nemo da se u njoj nae svoje mesto i svoj izraz, to on razume bolje nego iko. To je i njegov sluaj, i ovo je, sad vie sumnje nema, njegova ena. Treba samo ruke da prui put nje pa da postanu potpuno jedno i da se uvek, kroz sve mene i tekoe, do smrti podravaju meusobno, u savrenoj ljubavi i razumevanju. Ruke! Njegova stara strast koja ga je toliko puta obmanula i zavela na lude postupke (svaki put na drugi nain) prevarila ga je sada pod maskom saaljenja. Ne znajui ta radi, on se digao i rairenih ruku poao prema njoj. U prvi mah ena ga nije ni primetila; njegove ispruene ruke bile su ve pred njom, kad se trgnula iz. svoje zamiljenosti. Ah! oteo joj se kratak, odmah priguen uzvik. Nije uinila naroit pokret ni promenila izraz lica; nije se udostojila, nije imala potrebe za tim. Kao da ga je samo lakim naporom svoje jake volje vratila na put sa kojeg je bio zakoraio da sie, i hladno postavila tamo gde mu je mesto. Samo za trenutak bila je ustala, i samo napola, bez uzbuenja i dramatinih pokreta. Sad su opet sedeli jedno prema drugom, na uobiajenom odstojanju. Kara je bio jo blei nego obino; oi oborene, usne stegnute, da bi tako prikrio drhtanje. U stvari, on je bio smrtno udaren po najosetljivijem mestu u svojoj unutranjosti i leao je na pesku, u areni svojih veitih, uvek istih poraza. Jo jedna ena koja ga nee i koja je vie iznenaena i zgranuta nego uvreena i ogorena njegovim pokuajem da joj se priblii. Zar je on, ovaj koji je i ovakav kakav je, zaista mogao doi na pomisao da bi to moglo . . . da bi ona mogla? . . . Ah! I to je bilo sve. Ali time je bila zapeaena sudbina Karasovog rada i njegovog daljeg boravka u Bosni. Posle velikog zanosa i munog uspona, on se opet naao na tvrdoj zemlji kao nemoan insekt koji je i po deseti, dvadeseti put pokuao da se uspne na svoju slamku. Opet bez lepe raskong ene, a to znai bez radosti, bez smisla za rad, za* ivot sam. Ne zna da li je vie uplaen zbog smrtonosne pustinje koja se opet otvara pred njim, ili postiden zbog toga to je jo jednom u ivotu slepo posegnuo za onim to nije za njega i to, sad i sam jasno vidi, nikad nee biti njegovo. Prividno se nije nita izmenilo. On je dolazio jo danima i nedeljama, pouavao devojicu i sedeo posle u razgovoru sa Saidahanumom, ali ugaenih ula i umrtvljena duha. Senka od oveka. A na io-telji prema njemu velianstvena ena je, utonula u svoja seanja, na svoj nain sabirala svoje poraze i merila dubine svojih nesporazuma sa ljudima, priajui sve to nesrenom slikaru, bez snebivanja, kao da se poverava zemlji ili oblacima. Medu njenim oima sastavila bi se, s vremena na vreme, ona duboka bora njenih tamnih trenutaka. Zagledan u tu boru, kao da ita, zaboravljajui sebe. Kara je utke nastojao da u mislima dopuni i objasni ono to je maloas sluao, i da nasluti i pogodi ono to nije uopte reeno. A malo zatim, ena je nastavljala svoje prianje. Tako se pred njim razvijao kratki i do besmisla iskidani ivot Saidahanumin. ISTORIJA SAIDA-HANUME Ko bi video prizemnu, ali dostojanstvenu i prostranu patricijsku kuu na glavnom trgu u Braovu, iz koje je potekla, ne bi nikad pomislio da ta ena moe da nosi toliko nemira i nereda u sebi. Njen praded, lep i hrabar carski oficir, rodom negde iz Furlanije,

doao je u Braov sluajno, sa svojim pukom, a ostao je da ivi tu, prienivi se u bogatu nemaku protestantsku kuu. Njen deda je bio uven bankar i poslovan ovek, a otac filosof i sanjalica. U njemu je preo vladao uticaj germanske grane u porodici. Osim toga, iako krten, po ocu, kao katolik, majino vaspitanje razvilo je u njemu jako protestantsko oseanje odgovornosti i ozbiljnosti. Bio je bele koe, tamnorie kose, visok i vitak, jako kratkovid, zamiljen i povuen ovek, vie sklon da 0 ivotu razmilja nego da ga ivi. Nasle-eno bogatstvo mu je omoguilo da nekoliko godina provede na studijama u Nemakoj i Francuskoj. Kad se vratio u rodni grad, nastavio je da ivi istim ivotom, meu knjigama, preputajui brai upravu imanja. Dobroudan i svakom prijatan neenja, on bi tako i zavrio svoj mirni i originalni ivot da se nije javila neoekivana, munjevita i silna ljubav na prvi pogled. Vrsta ludila. Ve u etrdesetim godinama, on se oenio Maaricom, mladom, besnom i nastranom devojkom vrlo rava glasa i vladanja, koja mu ni po emu nije bila par ni prilika. Sa njom je imao u dve godine dvoje dece, ovu kerku Idu i sina Karla. Taj brak je bio ve od prvih dana pakao svoje vrste u kom ni posle, kad su dola deca, nije bilo nita bolje ni lake. Naprotiv. Iz te crnooke, ivotinjski snane, bezobzirne i svojeglave ene izbijala je svuda i svakim povodom neka zloa i irila se neka nasmejana, osiona i izazivaka prostota, zadovoljna sama sobom a puna prezira za sve i svakog. Svakim svojim pogledom i svakom reju, ona je sve oko sebe ismejavala, nipodatavala i svlaila nanie. Umni i fini Eugen Defilipis rvao se sa svojom bedom est godina, teko i jadno uporno, kao da je sve svoje prirodne darove i sve duge studije imao i stekao samo za to da bi ih utroio u nerazumnoj i izlinoj borbi sa ovom besnuljom i prostakuom. Posle prvog poroaja ena se jo i propila. To je ivot sa njom inilo jo teim i runijim, ali to joj je prekinulo vek i skratilo nedostojne i nezasluene muke Eugena Defilipisa. Devojici je bilo nepunih est godina kad joj je umrla majka. Seanje na nju moe se saeti u dve rei: zazor i strah. Devojica se stidela to takvo stvorenje postoji i to je to njena majka, a bojala se svega to od te ene dolazi, strepei i u snu od same pomisli na ono to bi ta ena mogla smisliti, kazati i uiniti. Po tom stidu i toj strepnji ona se jedino i seala svoje majke. Po tom i po jednom razgovoru odraslih, kome je prisustvovala neprime-ena. Tu je neko rekao za njenu majku da >^nije dostojna obuu da isti-K njenom ocu. I to je bilo reeno kao optepoznata i priznata istina. A ona je bezgranino i bezuslovno volela toga svoga oca, umnog i mirnog oveka. Samo su stid i strah od majke trovali i tu kerinsku ljubav prema ocu, najistiju i najlepu stvar na svetu, i pretvarali je u bol. Kad je majka umrla, devojica je videla oko sebe tuna lica, ali suve oi i stegnuta usta. Svi kao da su bili potreseni ne zbog ove smrti, nego zbog injenice da je takav stvor mogao da postoji na svetu i da ivi i umre i bude sahranjen kao i ostali ljudi. Jedino je mala Ida ljuto ridala, ali zato to je ta ena koju niko ne oplakuje bila njena majka. Posle je u kui nastao mir, neobian mir, u kom se jo osealo prisustvo ene koja je neoaljena otila nepovratno sa sveta. Svima se inilo kao da u udaljenim kutovima ovog doma ima jo zapaljivog, eksplozivnog materijala, i da se valja kretati oprezno i polako. Tek posle godinu dana, otprilike, ukuani su se oslobodili i toga ostatka straha. Tu je otpoeo pravi ivot za Idu i njenog oca. Oni su od tada iveli zaista jedno za drugo, kako je i po njenom i po njegovom shvatanju od samog poetka trebalo da bude. Za nju je to bilo dvanaest godina nepomuene sree u najlepe doba ivota, od sedme do devetnaeste.

Pomalo zanemarujui mlaeg sina, otac je sa njom uio kolske predmete, otkrivao svet, sakupljao znanja, delio oduevljenja i sitna razoaranja akih godina. Svakog raspusta putovali su zajedno po Austriji ili Nemakoj. Ve u prvim razredima gimnazije devojica je pokazala veliki dar za muziku. (Majka joj je imala snaan alt a i neobino tanan sluh!) Svrila je muziku kolu, a zatim je otac poslao u Be kod Cernija. U Beu je provela tri godine. Zivela je u kui imunih roaka. Rasla je snagom i lepotom, napredovala u muzici. Vladala je svim oko sebe. uveni enski krojai su se otimali da rade za nju. istai ulica su je pozdravljali u prolazu. Raspusni i bogati ljudi su zaustavljali svoja kola da bi mogli da je prate pogledom. Mladim trgovakim pomonicima su drhtale ruke dok bi joj zamotavali kupljenu robu, ne odvajajui oiju od nje. I ene su. Omerpaa Latas 277 bez razlike, bile iskreno dobre i ljubazne sa njoni. Sve ivo je okretalo pogled put nje i bilo joj zahvalno to postoji, to se kree i smeje, to gleda i govori, i muzicira. Da je nekim sluajem tada nestala sa sveta, umrla bi kao najsrenije ljudsko stvorenje koje i ne zna da je sreno, jer ne sluti ta je zlo i nesrea. Ali, jednog dana je naslutila i to. Prva senka koja je pala u taj bezoblani ivot dola je upravo od te njene izuzetne lepote. Ma koliko vedro i bezazleno gledala na svet, ona nije mogla da ne primeti promene u dranju mukaraca oko sebe. inilo joj se kao da ih biva sve vie, da se njihov obru stee oko nje i da im dranje postaje sve udnije i nasrtljivije. A jednog dana je njena roaka, melanholina ali trezvena i otroumna ena, rekla pred njom: Da, da, dete moje! Velika lepota je uvek opasna i po sebe i po druge. Zla sudbina lepotica je upravo u tome. Svi ih ude, a niko ih ne voli! Tada se u devojci prvi put javio glas stida i ogorenja zbog ovog sveta ovakvog kakav poinje da joj se ukazuje. Taj svet joj se na mahove inio kao beskrajni, gusti iprag po kome mujaci, kao pohotljivi zverovi, jure nemone enke. I dok se ona razraunavala sa tim prvim pomraenjima u sebi, naila je prava i nesluena nesrea. Usred leta, upravo kad se spremala da krene kui, na raspust, u Beu se neoekivano pojavio njen otac. Bio je izmenjen. Cutljiv i oronuo, on je malo govorio i udno se ponaao. Devojka je to pripisivala umoru od puta, ali posmatrajui ga bolje, primetila je da mu naglo opada kosa, da pri govoru teko sastavlja slogove, i da ima udnovate nastupe bezrazlonog, detinjastog gneva. To je bilo veliko iznenaenje, najpre neshvatljivo, pa teko, pa strano. Bolesnik je iao od lekara do lekara; oni su ga. uz dobar honorar, dodavali jedan drugom. A na kraju je bio zatvoren u jedno privatno leilite za duevno obolele, u zelenom predgrau Bea. Tu se iz dana u dan topio i gubio. Devojka je prekinula studije. Pod kraj idue zime, nesreni otac koji je za nju znaio sve, umro je iznenada od zapaljenja plua. To je bio spas od dugog i runog umiranja. Sahranjen je na malom groblju koje je, zatrpano snegom, izgledalo kao boina bajka na slikama. Be je u to vreme tutnjao i odjekivao od balova i maskarada. Sad je sve polo kuda ne treba i kako ne valja. Kao da se odjednom nala naga i nezatiena medu ljudima i saznala da nije dovoljno oboavati muziku i voleti sve ljude, nego da svet drugo trai od tebe. Napustila je Be, koji je postao nepodnoljiv, i vratila se kui. Tu su je ekali teki dani. Brat je bio na studijama u Budimu. Pusta kua, nemili i suhoparni roaci trgovci, skuena sredina sve je to oivelo njenu alost i dovodilo je do oajanja. Omrala je od nesna i nejela. Spavala je malo i neredovito, i to u jarko osvetljenoj sobi, zajedno sa

starom dadiljom. Hranila se toplim mlekom i konjakom, jer joj se inilo da e se od svakog zalogaja tvrde hrane uguiti, a da konjak kao udom die ispred nje olovnu zavesu koja joj zatvara vidik u svet i deli je od svake ivotne radosti. Trebalo je da ode u Be samo jo na koji mesec i da zavri studije. Njen profesor i svi beki prijatelji koji su tolike nade polagali u njen dar navaljivali su na nju da to uini, ali ona nije imala hrabrosti da se vrati u grad u kome je doivela oevu smrt. Tako je propadala bez pomoi. ! Spasenje je dolo iznenada i izdaleka. U kui svojih bogatih roaka u Beu, devojka se jo pre oeve smrti upoznala sa knezom Gikom iz Bukureta. Nikolae Gika bio je bogat, i jo vie rasipan nego bogat ezdesetogodinjak, neenja, Ijubitelj muzike i slikarstva. Beki saloni i umetniki krugovi poznavali su dobro toga mecenu. Tanak, sa sedom bujnom kosom i glatkim rumenim licem, on je imao neto od stidljivog, darovitog deaka. Vrskao je u govoru i vukao ukruenu levu nogu za sobom. Gika je bio vatren i nezainteresovan oboavalac devo jke iz Braova, njene svirke i njene lepote. Zvala ga je >!.Onkl Niki. On joj je omoguavao pristup po aristokratskim bekim kuama, i oinski brinuo 0njenom razvitku i napretku. Sad se knez Gika javio iz Bukureta i poslao joj poziv, koji je formalno uputila njegova sestra, udata za jednog Kantakuzena. Pozivali su je da doe bar na nekoliko nedelja u goste, da se malo razonodi 1 odmori. Otila je i u Bukuretu provela celu zimu. Izvodili su je u drutva, posle dugog oklevanja vratila se i muzici. Svirala je po salonima. Fanariotski snobovi i besposlenjaci lomili su se i otimali oko lepe riokose pijanistkinje. Njihova udvaranja bila su joj smena a njihova teko obuzdavana pohotlji-vost gadna, i ona ih je odbijala odluno, ali je primala njihove igranke i izlete u sankama, i njihov ampanjac koji je izazivao brzu veselost i izgledao kao pravi lek za njenu nesanicu, j t. Kad se, na prolee, vratila u rodni grad, bila je prezdravila od teke alosti za ocem. Zivela je povueno, ali normalno. Jedino navika na konjak ili jako vino nije iezla; naprotiv, doze pia, potrebne da se odri spoljna sigurnost i unutranja ravnotea, bivale su sve vee. Oseala je da se nekadanji mir i snaga vraaju polako. I ve je pomilala da se vrati u Be i okona studije, ali tada su u Austriji nastala nemirna vremena. To joj je bio dobrodoao povod, i ona je svoj put odlagala, iz nedelje u nedelju. A kad su u Maarskoj nastali revolucionarni neredi, njen oinski prijatelj poslao je naroitog oveka i ponudio joj da se privremeno skloni kod njih, u Bukuret. Otputovala je, posle dueg razmiljanja i oklevanja, sa udnim osea-njem da se nikad vie nee vratiti u pustu oinsku kuu. U Bukuretu su tada bile okupacione ruske i turske trupe. Bilo je parada, balova i prijema. Ida je bila ve uvedena u sva drutva. Nikolae Gika starao se da njen veliki muziki dar osete svi. A njena lepota i mladost inile su svoje same po sebi. Jedne veeri bio je veliki zvanini prijem kod vrhovnog komandanta turske armije u Vlakoj, Omerpae. Palata porodice Kuza, paina rezidencija, bila je osvetljena spolja i iznutra. Pred sveano odevenom i bletavom publikom od bukuretanske gospotije, turskih i ruskih viih oficira, austrijskih i engleskih diplomata i vojnih posmatraa, u svetlosti bezbrojnih sveca i kristala, Ida je svirala -cartov C-dur koncert. Domain, stasit Turin kratke crne, tek malo prosede brade i vatrenih oiju, u sjajnoj muirskoj uniformi, sa krivom sabljom, pokovanom zlatom i dijamantima, za koju su svi znali da je sultanov lini poklon pobedniku, priao je klaviru, posle koncerta, pruio

pijanistkinji ruku, i lino je odveo na njeno mesto. Svojom svirkom i jo vie svojom pojavom, ona je bila stvarno sredite te sveanosti. U dugoj haljini od belog muslina, sa bezbroj talasa i nabora, sjajnih i velikih ilibarskih oiju, sa tekim spletom bujne vatrenozlatne kose na zatiljku, ona je, uz mladog pobednikog muira, izgledala kao izuzetno stvorenje iz sveta lepote i muzike, i sama vehkoduna pobednica kojoj do pobede nije stalo. Ni do ega njoj tada stvarno nije bilo stalo. Oseala je samo da raste, da lebdi slobodnim letom u visinama, da sve moe, da nita nee. Zaboravila je sve to je iza nje i nije mislila ni za dan unapred. Svi su joj ljudi izgledali jednaki i jednako nezanimljivi; od svakog je mogla traiti to god hoe, dobiti sve to zatrai, a nije elela nita i niko joj nije bio potreban. Kratko je trajalo to neobino stanje iznad svake sree. Pa je i ono poelo da se menja, nekako samo od sebe. Najpre je osetila odvratnost prema visokom bu-kuretanskom drutvu u kome je ivela. A kad je jednom otkrila prve mrlje i pukotine, dalje je ilo samo od sebe. Brzo je uvidela da su ti bogati ljudi spremni da sve uine za novac, da nieg svetog ni stalnog nema u njihovom ivotu. Jedino je jo njen zatitnik i prijatelj Nikolae Gika vezivao za tu sredinu. Ali sa njim je bila druga nezgoda. U poslednje vreme on je sve ee ostajao sa njom nasamo, milovao je ivlje i drukije nego ranije i gledao esto nekim novim pogledom. Nou, posle sedeljki u drutvu, uz muziku i ampanjac, stao da je prati do u spavau sobu. Tu joj je pomagao da se svue, ljubio joj nage ruke do ramena. U poetku je to primala veselo i bezbrino kao i sve ostalo oko sebe. Prisan i drag joj je bio taj stari ovek sa finim mladim rukama, sa velikim crnim oima koje su iz rumenog lica, ispod bele kovrdave kose gledale neobino umnim i toplim pogledom. Ali kad je poeo da biva sve slobodniji, da seda na njen krevet, u njoj se spustila neka zavesa na sav njen dosadanji svet od sjaja i bezrige, inilo joj se da je odjednom sila sa onih visina na kojima je do tada bez straha lebdela, i sa obe noge stala na tvrdu, nemilosnu zemlju. Devojka se otimala i branila kratkim i nestrpljivim pokretima, popravljala odelo i otklanjala stareve ruke dalje od sebe. Sve to kao u ali. Mnogo joj je bilo stalo da niim ne pokae da shvata njegove namere onakve kakve su; ni sama sebi nije smela da prizna ovo to se ve deava, ni da to nazove pravim imenom. Sve joj se inilo da e tako nekako, pravei se neveta, vratiti stvari na svoje mesto i uspostaviti prvobitni odnos sa oinskim prijateljem. Neki plemeniti i teki stid (stid zbog sebe, zbog njega, zbog sveta i ljudskog ivota!) nije joj doputao da iim pokae da tano razume ovo to on sa njom pokuava da uini. Izgledalo joj je da bi na svaku re koju bi rekla, svet zbacio i poslednju masku estitog, skladnog i veselog ivota i pokazao pravo lice koje se ne moe gledati ni podneti. Zato je velikim naporima krila oseanja teke nelagodnosti, stida i uasa koji su u njoj vreli i kipteli. Samo su plameni talasi krvi u njenim obrazima i sitne kapljice znoja na elu odavali ono to se deavalo u njoj. Ali ovek je upravo to tumaio pogreno i u tome nalazio podstrek za vie smelosti. On, oigledno, nije vie vladao sobom ni mogao da sagleda stvari oko sebe onakve kakve jesu i kakve, po svemu, treba da budu. Ve od ranog jutra devojka je sa strepnjom pomiljala na ono to bi vee moglo da donese. Sjaj i irina bukuretanskog ivota su jo tu, ali ona ne moe vie da ih oseti, jer kud god se kree, sad nosi oko sebe neki svoj sumraan i teskoban prostor. alost za ocem, koju su nove prilike i bezbrian ivot bili potisnuli i uutkali, poinje opet da se javlja. Nerazumljiva oeva bolest i teka smrt sad staju opet pred nju, zaklanjaju joj ceo svet i trae objanjenje koje ona ne ume da nae. Reavala se dosta dugo da uini kraj ovoj muci i dvosmislenom

poloaju u kome se nalazi, ali su je neobjanjivi obziri, neki prokleti stid kojeg se stidela, i panja prema prijatelju zadravali da to ostvari. A resila se odjednom nepredvieno i neoekivano. Jedne februarske noi vratili su se ockan sa nekog prijema na kome se dosta pilo. I ona je popila au ampanjca vie. Bilo je teko jugovo vreme. Kapele su strehe, zvonili oluci, i posrtali konji na debeloj ledenoj kori ispod snega koji se topio. Gika je opet uao za njom u kuu. Ali kad su doli do uskog hodnika koji vodi u njene sobe, devojka je odjednom stala i, poloivi mu ruku na rame, rekla naivno sveano: Nemojte veeras ulaziti kod mene. Covek se zbunio za trenutak, a onda je obuhvatio oko pasa i blago povukao za sobom u hodnik. Govorio je pri tom tiho i moleivo neto nejasno i nerazumljivo. I opet je popustila. Cutke. U spavaoj sobi ponovio se prizor iz prolih noi, njegovo uzbueno i smeno ^.pomaganje oko veernje toalete. Uvek isti pokuaji da joj otkopa steznik, da joj zadigne suknju do iznad kolena. Ta igra joj je ovog puta bila naroito dosadna i teka. Sela je na raspremljen krevet. On se spustio pored nje i, po navici, poveavao i irio njen i inae veliki dekolte. Povlaila se i otimala jo malo, a u jednom trenutku glava joj je sama od sebe klonula na jastuke. Tada je osetila kako se ohrabren ovek sa naporom penje na postelju, muei se sa svojom ukruenom levom nogom. Umorna i sanjiva, nije se ni tome opirala koliko je htela. Ali on nije mogao da miruje. Oseala je njegove dlanove kako kao krtice kopaju i riju meu utirkanim iponima, kako guvaju i cepaju platno, organdin i svilu. U tom trenu suknu u njoj kao plamen jasno saznanje da to i na njoj poinje da se vri drevna igra: da zver to ivi u oveku trai, evo, i nju. Ustostruenim brojem svojih apa razgre i lomi gusto granje u kome je ona sakrivena, i besni od elje da je, onako nagu i bez odbrane, dokopa, raerei i podere. U sjaju te kratke i plamene eksplozije koja je buknula u njoj, sagore odjednom iprag kroz koji je beala, i ona ugleda pust beskrajan drum i na njemu, sasvim blizu, svoga oca iz dana njegove propasti, a u dnu te slike i svoju nedostojnu majku, pogruenu, u crnini. Odjednom otrenjena i budna, devojka nae i svoju volju i svoju snagu, razmahnu ilo i silovito i nogama i rukama, odbaci kao lutku oveka sa sebe, i stade da hoda po prostranoj poluosvetljenoj sobi. Gika je sedeo na ilimu, u poloaju deaka koji je izbaen iz igre, i zbunjen i ustraen gledao visoku devojku kako gnevno seva iz jednog ugla u drugi. Sve je na njoj pokidano i poremeeno. Levo rame je potpuno obnaeno kao i leva dojka koja je, prava i vrsta, trcala malo u stranu. Razmahivala je rukama, stegnutih pesnica. Od njenih tekih koraka poigravao je plamen na jednoj sveci; vijorila se njena crvena kosa i mrkim sjajem bletale krupne oi koje su sada, pune zadranih suza, dole potpuno crne i osvetniki gnevne. Sve se odjednom izmenilo u njima i meu njima. Covek, koji se najposle teko digao, stajao je sada prislonjen uza zid i, kao probuen, bojaljivo i zadivljeno posmatrao usplahirenu, polunagu enu. U njegovoj mati strasnog ljubitelja slikarstva, neodoljivo se javljalo seanje na Juditu sa slika starih slikara i inilo mu se da bi svakog trena mogao u njenoj desnoj ruci ugledati teku kratku i otru sablju, a u levoj okrvavljenu Holofernovu glavu. A ena, koja ga nije vie ni primeivala, hodala je i dalje prostranom sobom, uzdu i popreko. Uporedo sa krupnim nervoznim koracima ona je mahala rukama kao da zaista trai i nevidljivi ma i nedostinu glavu koju treba odsei. U isto vreme je, zagledana u daljinu, govorila glasno i zadihano, kao da nekom daleko izvan zidova ove kue dobacuje ogorene prekore.

Ujka Niki je sluao njene iskidane reenice, ali nije upevao da ih povee ni potpuno shvati. Te rei bile su upuene nekud iznad njegove glave, nekom drugom, veem i vanijem od njega; zbog toga se osecao i ponienim i uplaenim; u taj razgovor on nije smeo, nije mogao da se umea. A ona je gotovo sladostrasno, u iskidanim reenicama, sa samo njoj razumljivim smislom, govorila sama sebi o svom jadu koji se samo nje tie i za koji ona ne trai niije razumevanje ili saaljenje. Nije to od noas ili od jue. Davno je to poelo. Sea se dobro, jedne noi u Beu. Davao se Hajd-nov Koncert u G-durti za violonelo i orkestar. Ce-lista je bio jedan Italijan, uveno ime; prosed, prav i otmen ovek; dok je svirao lice mu je vidno sjalo nekim finim belim sjajem. Savijala se pod teretom tolike lepote, dolazilo joj je da klekne pred tolikim savrenstvom. Posle koncerta njen profesor joj je omoguio da se nae u grupi odabranih ljubitelja muzike koji su mogli da estitaju maestru. Sva zanesena, ona je sa obe ruke stegla njegovu tanku i glatku desnicu. Tada se na njenom licu zaustavio pogled kadifastih maestrovih oiju. Nije verovala svojim uima kad je zamolio da doe na veeru u njegov hotel, sa jo nekim ljubiteljima muzike. Na veeri se nala kao jedina zvanica. Razgovarali su o muzici, ali ona se svaki as osvrtala traei oko sebe jo kojeg gosta. Maestro se isprva pravio kao da i sam oekuje jo nekog, a onda je sa nekim novim i nelepim osmejkom rekao da je moda i bolje tako, i da e biti lepe ako budu sami. Bili su u separeu, tapeciranom svilom i zastrtom orijentalskim ilimima. Ona je govorila o njegovoj svirci, a on o njenoj lepoti. Govorei o svojoj samoi i svom potucanju od grada do grada, on je jeo i pio, a ona je trpkala mrvice od jela i odluno odbijala svako pie. Kad se zavrila ta muna veera, kelner se povukao, a separe je dobio izgled klopke bez izlaza. Maestro je puio dugu i miriljavu havansku cigaru. Seli su na malo kanabe u uglu. On je odmah pokuao da je zagrli. U tom trenu javila se u njoj udna pomisao. Da mu kae kako je ostala bez oca, sa dobrim profesorima i dosta prijatelja, ali bez prave ljubavi i zatite. Da ga tako dirne i odvrati od onog to je naumio. Ali maestro je navaljivao sve otvorenije i ee, i ona je odbacila tu misao i tu nadu, i stala da se brani. Branila se odluno. Skoila je, dohvatila iz ugla svoj somotski veernji ogrta i uvila se u njega kao da je na najveoj studeni. Ne mogui da je savlada, on je raskopao svoju svilenu, belu koulju i privukao njeno lice na gole grudi, nudei joj iskidanim recima svoje srce, a ona je oseala samo odvratnu vrelinu tih rutavih prsi ju i odupirala se svom snagom. Najposle je izgubio svaki obzir. Napadao je kao zver, uz runo mumla-nje i mljaskanje, sa licem nekog zlog deaka iz njenog detinjstva. Zatim se opet smirivao i obletao oko nje, pravei se da ne uzima ozbiljno njen otpor, tepajui joj na italijanskom i na nemakom, sladunjavim recima koje su bile u udnoj suprotnosti sa njegovim postupkom, upinjao se jednako da je uhvati i savlada. U tome nije uspevao i sve je manje bilo izgleda da e uspeti. Poto se oslobodila prvog straha i zbunjenosti, sad joj je bilo samo neprijatno, pomalo i smeno. Uvijena vrsto u svoj dugi ogrta od somota, glatka i hladna kao statua, bila je jaa od njega, vetija i pribranija; lakim pokretima izbe-gavala je njegove zagrljaje, tako da je hvatao prazninu. A kad bi ipak uspeo da joj se priblii, ona ga je odbijala snano, kao u gruboj igri, ramenima, grudima, ili kolenom. Na njenom licu stegnutih usana i sastavljenih obrva video se izraz lake zlovolje, ali i neke prezrivo nasmejane reenosti. Dugo je tako navaljivao maestro, na dosadu i sebi i njoj, menjajui taktiku ali ne odustajui od cilja. A onda, upravo kad je bio na vrhuncu novoga paroksizma, odjednom je klonuo. Prekrio je za trenutak lice rukama, a onda se ispravio, star i umo-

-ran, ali krut i miran, i povukao za zeleni gajtan hotelskog zvona. Ugojenom kelneru, koji se pojavio, rekao je hladno da isprati damu do izlaza gde ekaju kola. Posle toga bila je tako razoarana i potitena da se poverila svojoj roaci. Ona joj je oitala dugu pridiku, prebacila joj da je suvie lakoverna i preporuila vie uzdrljivosti i manje poverenja u mukarce, bez razlike, jer svi oni misle samo na jedno: kako da zavedu i upropaste mlado i ludo ensko stvorenje. Tebi, govorila je roaka prekorno, tebi nedostaje ono karakteristino ensko oseanje opreznosti i lukavstva koje ima i poslednja seoska devojka. A za enu nema nita opasnije od toga. Ti se ponaa kao da su sva ljudska bia istog pola. A kad ti se desi ovako neto kao ovo sa italijanskim muziarem, ti se iuava i pada u oajanje, ali posle nekoliko dana zaboravlja sve i opet si spremna da sa punim poverenjem primi sve to ti neki mukarac govori kao svetu i nesebinu istinu. Da bar nisi tako lepa i privlana! Ali ovako, ovako e te jednog dana zaista odneti avo, i to na najgluplji i najgrublji nain. Slomie te i upropastiti, glupo i sluajno, neki belosvetski prolaznik koji nije vredan tvoga malog prsta. A posle, posle moe oi da isplae, nee ti pomoi nita. Jer ti ni onda nee moi shvatiti pravi razlog tvoga stradanja. Zato ti kaem: kad ti ve priroda nije dala nagon lukavstva i samoodbra-ne, koji svaka normalna ena ima, dala ti je zdrav razum, pa nek ti bar razum kae gde je opasnost. Otvori te tvoje velike lepe oi i dobro gledaj gde staje, ta radi, i s kim se drui. Nije ovaj svet sainjen od smeha i muzike, kao to to tebi izgleda. Ne! Nije shvatila, jer nije mogla da shvati, to to je ula, ali je dugo posle toga ivela u nekom neodreenom strahu koji je teko podnosila, jer je bio u suprotnosti sa celom njenom prirodom. Pa bi opet naila prilika da je morala da se grubo i opipljivo uveri o onom to nije umela da nasluti, predoseti, i predupredi. I sve je to do sada ilo nekako. Otimala se kako je mogla i umela. Branila se tom istom svojom lepotom zbog koje su i nasrtali na nju. Jer ta lepota je bila takva i tolika da je i najveem ciniku i en-skaru ulivala neto straha i potovanja. I sama njena naivna poverljivost i bezbrinost bile su joj kao neka zatita. Ali otkako je u Bukuretu, odbrana biva sve tea, a napadaji su sve ei, sve vie podmukli, neoekivani i nepredvidljivi. (Da moe da se vrati u svoj grad, gde ive jo uspomene na njenog oca i njeno detinjstvo, moda bi nala vie potovanja kod ljudi, moda bi joj ipak drukije pristupali. Moda bi i ljubav srela negde. Ali o povratku nema za sada govora, a ovaj svet sve vie odbacuje masku pristojnosti i obzira.) I sad, evo, na elo toga opora izbio je i sam ujka Niki, fini, hromi, jadni ujka Niki. To je zaista neoekivano razoaranje, vrhunac sramote koja oko nje sklapa sve vri krug. Otac joj je jo kao devojici govorio esto o tome kako ovek ima u sebi i oko sebe mnogo raznovrsnih neprijatelja i kako se valja boriti i otklanjati zapreke sa svog puta. Ali o ovome nije bilo nikad rei, a ovo je najgore i najcrnje. Sa svih strana navaljuju na nju ljudoderi eljni mladog mesa; ima ih toliko kao da je ona jedina enka na svetu. Ne, nikad ti ljudi nee uvideti prostu istinu da ensko stvorenje, koje sedi prema njima i koje ih neodoljivo privlai, nije radi njih tu, i da se ne sastoji samo od onog to oni na njemu vide i ele, nego da je potpun i sloen ovek koji ima i svojih drugih osobina i potreba, i svoju duu, najposle! Niko je ne pita ta misli i osea, ta veruje, ta oekuje od ivota, samo pruaju ruke put njenog grla i struka, kao davljenici. Jedni se prave da ih zanima njena svirka, drugi apuu stihove,! jedni joj nude novac i imanje, drugi prevru oima i uzdiu govorei o ljubavi koja je jaa od smrti. Ali svi su oni jednaki; ni onom najsmirenijem i najpristojnijem ne

moe se verovati; niko ne eli nita od nje ni zbog nje, nego svi hoe jedno isto nju, nju samu, nagu, prostrtu kao ilim, da je gaze i prljaju. Svi bi hteli da joj se priblie nepodnoljivo blisko, da je nanu i iskoriste kao planinu bogatu rudama, da je prevrnu i prose ju kao peano dno zlatonosne reke. Jo prvih godina, u Beu, ona je i bez stvarnog povoda, sama i slobodna, nasred ulice imala to isto oseanje da je sa svih strana vrebaju i opsedaju mukarci, ali sve je to bilo vie smeno i udno, kao neka vesela igra, pa i tada bi zadrhtala u sebi i ubrzala hod, u elji da se negde skloni, da se neim pokrije i zatiti. Od oeve smrti to oseanje je sve vie raslo . . . Da, odavno ona o tome sve vie misli, ne usuujui se da izvue pun i jasan zakljuak iz svojih razmiljanja, izbegavajui da o tome i sa kim razgovara. Ali zato je veeras u ovoj svojoj prostranoj spavaoj sobi pustila srcu na volju i prvi put dala jeziku slobodu i glasno progovorila o tome, ne ovom ubogom degeneriku kojeg i ne primeuje, nego sama sebi i toj odvratnoj mukoj hajci to joj zatvara sve puteve. Na ast im ta smena i nedostojna slast koju joj svi nude u toj svojoj >4jubavi, u stvari u fizikom dodiru i guvanju; ona je ne razume i ne eli da je shvati i upozna, ali je veeras, ovde, u ovom prvom velikom i spasonosnom nastupu gneva otkrila drugu, svoju slast: da se brani od nasrtaja, i sveti za uvrede, da bar recima, kad ne moe drukije, podseca ruke koje se pruaju prema njoj; da ne-tedimice, surovo i bolno iskreno nazove pravim imenom sve te ljude oko sebe, zajedno sa njihovim M-strastima i -zanosima, pretvaranjima, varkama i podvalama; da im pokae da ih je prozrela, da ih se ne boji, da joj se gade. Eto, sve do ovog trenutka ni slutila nije da je u toj meri sposobna za to, da raspolae sa toliko rei, sa takvim pokretima i izrazima prezira, da moe da bude tako slobodna do bestidnosti i hrabra do bezumlja, da je sva njena snaga u tome. Da nastavljala je jakim glasom ve promuklim od vike da, svi se vi izdiete i kooperite kao gospodari sveta, a treba samo za trenutak da ostanete nasamo sa enom, i ve se ponaate ne kao ljudi nego kao pohotljivi majmuni. Ah, kad biste mogli da se vidite onakvi kakve vas ja tada vidim! Nita ne bi ostalo od vae snage i gordosti. Ali vi to, naravno, ne moete, i zato i dalje stvarate oko svake iole lepe ene va ljigavi krug -oboavalaca. Phu, avo da vas nosi, majmuni! Phu, phu, phu! U tom trenutku dola je sebi i izronila iz svog gneva. U prvi mah nije mogla da se pribere ni da shvati zato ona to stoji, raupana i polunaga, nasred sobe i pljuje na sve etiri strane oko sebe. Ali, tada je odjednom ogrnu takav hladan drhat da je trkom poletela u postelju, pokrila se preko glave zelenim perjanim jorganom, i grevito zaplakala od unutarnje studeni, od samoe i straha. Jo pre toga onkl Niki je uspeo da se dokopa vrata i neujno nestane iza njih. Sutradan se probudila sva hladna, mirna i tua samoj sebi. U podne je doao onkl Niki. Trudei se da bude veseo kao uvek, pogledom tunih oiju molio je oprotenje. I ona je prema njemu bila dobra i prirodno srdana. Pozvao je da se izvezu u okolinu. Odbila je. Pre jednog sata ona je poslala momka u Omerpainu rezidenciju i zatraila da joj se posle podne poalju kola. Za vreme onog sjajnog prijema i koncerta Omer-paa joj je rekao na rastanku da se nada da e jo imati prilike da je vidi. On ima kerku jedinicu koja pokazuje neke sklonosti za muziku i bio bi veoma zahvalan kad bi jednog dana gospoica Defilipis dola kod njega na aj da tom prilikom ispita sluh i muzikalnost devojice. Onog dana kad bude mogla i htela da navrati do male, neka javi po nekom, i odmah e poslati kola po nju.

Sva uzbuena od sveanosti i muzike, i ne sasluavi ga do kraja, ona je obeala da e to uiniti jednog dana. Pustila je da proe dosta dana, ali je to uinila danas, i to tako odluno i prirodno kao da je ovo zaista bio utvreni dan. Doekao je i ispratio Omerpaa, svean i upa-raen kao da je i to neki prijem. Devojica je bila plava, utljiva i slabaka. Pokazivala je i dovoljan stepen muzikalnosti, ali i veliku rasejanost, tako estu kod boleljive dece. Nije mogla pogleda da odvoji od svilenog ria na Idinim rukavima. Pri ispraaju general je ostao sa njom nekoliko trenutaka u predsoblju; dok je ona navlaila rukavice, on joj je rekao neoekivano, ali nekako toplo i srodniki, da devojica nema majke, a da joj >^haremska eljade ne mogu u tome biti zamena. Zaalio je to uz to jedino dete nema neku otmenu, blagorodnu enu koja bi je vodila i vaspitavala. Stisnuo joj je ruku, posmatrajui je uarenim oima. Bila je i dirnuta i zbunjena. Nije joj bilo jasno ta se to od nje trai i zato nije ni odgovorila nita odreeno. Obeala je samo da e pokuati da radi sa devojicom. I radila je. I uvek bi se pri poetku ili pri svretku >^asa M naao tu i general u crnoj konjikoj uniformi sa crnim brandenburzima na grudima, mrka, kao opaljena lica uokvirenog crnom bradicom i malo progruanom, gustom kosom, dugom i podseenom kao u akona. Njegov nemaki govor, sa jedva primetnim austrijskim, slovenskim izgovorom samoglasnika, nejgov izgled i dranje sve je to bilo oficirski jednostavno i korektno. Ali ceo ovek zajedno imao je neeg zagonetnog i neizvesnog. I taj se utisak nije mogao zaboraviti. Samo za nju je sada bilo glavno da je drukiji, uzdrlji-viji i pristojniji od bukuretanskih dokonih i maznih bojara meu kojima se inae kretala. I to je bilo kao trenutak odmora i sigurnosti, pare tvrdog, relativno mirnog tla pod nogama. Jo jednom prilikom rekao je, uzgred, kako je njegova kerkica, u ovom njegovom vojnikom nomadskom ivotu preputena sama sebi, i kako bi obavezan i zahvalan bio eni koja bi joj posvetila malo panje i vremena. To je bilo sve. A mukarci iz njenog drutva, mladi gospodiii, pa i stara gospoda u oinskim ili ak dedinskim godinama, postajali su sve nasrtljiviji, kao da su znali ili oseali da je ta zalutala devojka nesiguran gost, da nema mnogo izgleda da se vrati u svoju pobunjenu zemlju i rodni grad u kome ima mnogo roaka, ali nikog bliskog, prilino nepokretnog imetka, ali u dananjim prilikama bez prihoda. Njena velika lepota izgledala im je preputena sama sebi, ostavljena sluaju i prolazniku, suvie lak i privlaan plen. I to ih je varalo i zavodilo na bezobzirne i uvredljive postupke. To je bilo presudno za njezinu naglu i neoekivanu odluku. Istina, i Omerpaa je uinio svoje. Bez prenemaganja i uvredljivih nasrtaja, on joj je jednog dana ponudio da poe za njega. Predlog je bio vojniki jasan i gotovo grubo neposredan. Rekao je da osea za nju ^^Ijubav i potovanje; ako misli da bi mogla imati slina oseanja prema njemu, onda je stvar u redu. (Govorio je mirno, bez promene u glasu i osmejka na licu.) Venae se pred kadijom, naravno, i ona e morati na ulici nositi feredu. To je sve. Inae, moe da zadri svoju veru i da odlazi ako hoe u crkvu, i kod kue moe da se odeva i ivi po svom evropskom nainu. Zivee u Carigradu u njegovoj kui, na imanju izvan grada, ili u onom mestu gde se on due zadri sa garnizonom. Imae Omerpaa Latas 293 sve to joj treba. Pomenuo je i razliku u godinama, ali sa sigurnou u glasu i prvim osmejkom na licu. On je moli da o svemu razmisli dandva i da mu iskreno i otvoreno kae svoje miljenje. Sastavio je pete lakovanih cipela, na kojima su jedva ujno zvecnule minijaturne tanke mamuze, i ceremoniozno joj poljubio ruku.

Iznenaenje je bilo i suvie veliko. Cele noi nije trenula. Htela je da misli a nije mogla, traila odluku i nije uspevala da je nae. U trenucima zamora plakala je obilnim, tihim suzama. Sama ne zna zato, kad je inae tako tvrda na suzi. A kad se razdanilo i kad je sa prozora ugledala crveno sunce nad batama, sela je i bez razmiljanja i oklevanja napisala generalu kratko pismo: misli da e moi deliti njegova oseanja, i prima ponudu. U toku cele njene mladosti pred njom je, kao putovoa, iao lik njenog oca, ali na presudnim raskrsnicama javljala se odjednom njena majka i neumoljivo joj oznaavala pravac. I ovoga puta je bilo tako. Ja sam u tako udnom i tekom poloaju, mislila je devojka, da mi se samo na izuzetan nain moe pomoi. Od izvesnosti koja je strana, i biva sve nepodnoljivija, moe se spasti samo skokom u neizvesnost. Nepoznati turski general jake ruke i mirna pogleda, haremski brak, sigurnost, i fereda pod kojom e nai mira i zatite. Sve to izgleda neverovatno, a sve ide ka tome. Pa kad je tako, neka ide! A onda je sve zaista i svreno, bez tekoa i oklevanja, odjednom. Tada je videla kako je takav ovek koji se zove glavonokomandujui general stvarno moan i kako se sve njegove elje i zapovesti ostvaruju i izvravaju u celosti i do sitnica, ne samo u slubenim nego i u njegovim linim poslovima. Ostalo e saznati i videti docnije. I videla je i saznala. ta i kako, to samo ona zna. Ve posle prve godine braka, Saida hanuma poela je naglo da se menja. Te promene, koje su isprva mogli da primete samo oni koji su iveli u njenoj blizini, bile su neoekivane i neshvatljive. Poela je da pije. Iz poetka je pila samo slatka, enska pia, u drutvu, u ali i smehu, a zatim je sve bre prelazila na jae i ljue tenosti. Pila je u svako doba dana, sama i mrgodna, krijui se po tamnim okovima, salivala je u sebe, brzim pokretima, vino ili konjak, zakreui se zidu kao to ine potajne i okorele pijanice. Pila je, a pie je naglo i primetno menjalo nju; moda tanije reeno: iznosilo na povrinu neke posve nove osobine, koje su u suprotnosti sa njenim dotadanjim izgledom, dranjem i postupcima. Okrupnjala je i kao porasla; njeni pokreti postali su teki i spori; pogled njenih lepih velikih oiju, koji je doskora irio isti sjaj i sveinu mese-ine, sad je sve vie bivao uporan, tvrd, podsme-ljiv i izazivaki. Tim pogledom je volela da pri-kuje sabesednika, da se isprsi pred njim i da mu neoekivano otro, krto i promuklo kae ta misli o nekoj stvari ili o njemu lino. Ponekad je to inila tako grubim i skarednim recima da se svak, u udu, pitao gde ih je mogla uti i nauiti. Posle toga padala je obino u mrano utanje i sedela nepomina, sa nekim nelepim izrazom dosade i gaenja na licu. Oigledno, imala je potrebu da se s vremena na vreme ispraska na nekog od posluge, ma i najsitnijim povodom, a kad povoda nije bilo, ona ga je izmiljala. Krug toga njenog gneva i besa irio se. On se ve odavno ne zaustavlja kod niih i potinjenih; sada obuhvata i Omera, koga ona ne zove drukije nego ^>mein Herr und Gebieter, a te rei izgovara sa nekom nervoznom ironijom i lakim smehom koji lii na grcanje. 13* 295 udan je, udan i ne srean, bio taj odnos izmeu Omerpae i njegove ene Austrijanke. U prvi maii, cela ta ena, takva kakva je, po svom izgledu i nainu, i po svemu to je bila i umela, izgledala mu je kao nesluena lovina, izuzetan dar njegove nepogreno srene sudbine. Ona mu je donosila tano ono bezbrino i umiljato i vedro, a snano i sigurno u sebe, ono ^^ to je nekad, na poetku svoje karijere, nasluivao da bi mogao postii, a to je ve odavno ostalo iza

njega, i to u Turskoj ne moe nikad imati. Ta njena muzika, njeno otmeno i prirodno dranje i onda kad je sama, njen siguran dobar ukus u svemu i svuda, njena sposobnost da u svakom trenutku, u svim poslovima zna ta treba kazati ili uiniti, i da to uvek ini ili kazuje sa nekom prirodnom Ijupkou, bez sumnje i oklevanja, bez senke od pomisli da bi uopte moglo drukije biti. Odnos izmeu Omera i njegove ene Austrijanke bio je onakav kakav je mogao i morao da bude: udan, i svakakav samo ne srean, a sreu ne bi ni trebalo pominjati u sluaju kao to je ovaj. Moda samo utoliko to je paa uzimao ovu devojku zato to je smatrao da samo jo to nedostaje njegovoj srei, a ona je polazila za njega zato to je i onako bila ve krenula u susret novoj nesrei; ovo je bio samo krai i neobiniji put, ali to nije nita menjalo na stvari, jer bi je i svaki drugi doveo, pre ili posle, do istog cilja. KOSTAKE NENIbANU Zajedno sa Saida-hanumom i haremom stigao je, pored mnogobrojne posluge, i jedan naroit slubenik. To je bio Kostake Nenianu, pain mctMre d'^oie! ili majordom, kako je sam voleo da se naziva. On je bio glavni kuvar, nadzornik svih kuhinja i stareina posluge, neka vrsta efa protokola za ru-kove i veere. Postojei propisi ni tradicija nisu predviali to zvanje, bar ne u tom obliku. Njega je paa uzeo u slubu za vreme svoga boravka u Bukuretu, gde je imao vie posla sa diplomatijom nego sa Turcima. U velikom Omerpainom kuanstvu jelo se, spavalo i odevalo i na turski i na zapadnjaki nain. Sam paa bio je vie sklon turskoj kuhinji i turskom nainu spavanja. Ali otkako je gospoica Ida postala Saidahanuma, zakonita ena i domaica, uvedene su mnoge promene i novine u korist zapadnjakog ureenja kue. Jedna od tih promena bila je i uvoenje ove nove slube u Konaku. Kostake je od samog poetka bio pod linom zatitom Saidahanume. Njegovo zvanino ime bilo je Antome, ali ono je vailo samo u prisustvu stranaca i stranih gosta. Ljudi u Konaku zvali su ga njegovim pravim imenom, a i svet u Sarajevu zvao ga je tako, i to prema bosanskom izgovoru Kotac. Mali je broj ljudi u ovom Konaku koji imaju svoju jasnu i priznavanu biografiju, pa ipak o svakome se zna dosta, i to ponaj ee ono to dotini najmanje voli da se zna. Znalo bi se i vie kad meu poslugom i nametenicima Konaka ne bi vladale neprestane svae, zavisti i omraze, tako da je iz itavog spleta izmiljanja, kleveta i podmetanja vrlo teko izluiti istinu o oveku. U stvari tu se za svakog oveka moe kazati da ima tri vida i da svak izgleda: prvo, onakav kakav bi hteo da je; to jest, kakvim se sam izdaje i pokazuje; zatim onakav kakvim ga drugi prikazuju; i najposle, onakav kakav ^ zaista. Kostake je bio jedan od onih kod kojih je samo druga polovina ivota osvetljena, i to samo deli-mino. O njemu su ljudi malo znali, a jo manje se moglo saznati od njega samog. Znao je nekoliko jezika. Pored rumunskog govorio je i grki i turski, zatim francuski koliko mu treba u poslu, pa i vie od toga, a svojim makedonskim govorom sporazu-mevao se dobro sa naim svetom. To znanje jezika moglo je da mu poslui za sve poslove i prilike, samo ne za razgovor o sebi. O svom poreklu on nije ni sam znao mnogo. Otac mu je bio odnekud iz Makedonije, doao je mlad u Rumuniju, u pealbu, i sluio kao batovan kod jednog bojara, pored Ploetija. Tu se oenio bojarskom sluavkom iji su roditelji bili takode doseljenici, pealbari. Umro je rano. Kostake ga se i ne sea. Majku je tada jedan od bojarskih momaka odveo, na prevaru, sa sobom u Bukuret, a posle dve godine stranog ivota izdao je, prodao, i ostavio njenoj sudbini. Bila je lepotica. (To je ona sirotinjska lepota koja, kao zalutala odnekud, neoekivano procvate i zaplamti usred bede, bolesti,

neznanja, svake rugobe, i kratko traje i obino alosno svrava.) Vesta runom radu, pored ive mate, imala je razvijen dar oponaanja, bila reita i umela lepo da pria. Kostake se nejasno sea da su je druge ene sluale sa velikom panjom i esto se do suza smejale njenom kazivanju. Sea se da on to nije voleo da gleda i slua, i da ga je muilo pomea^o oseanje stida i ljubomore; stida, to to njegova majka izvodi pred tim svetom; i ljubomore, to se tako daje drugima, a ne samo njemu. Da, bila je lepotica, ali od onih slabih i bespomonih koje mukarci, posle prvog nepromiljenog koraka i pada, grabe, gaze i satiru kako ko stigne, kao neograeno batensko zemljite. I ljudi su bez-duno iskoriavali i zloupotrebljavali ne samo nju nego i njenog deaka. Od rada, sirotinje i neurednog ivota o kome on tada nije mogao mnogo da zna, a docnije nije smeo ni hteo da misli, ona je rano uvela i mlada umrla Posle majine smrti mali je ostao kod nekih Makedonaca, kolaara i bozadija. Radio je za hranu i odelo, oskudnu hranu i sirotinjsko odelo. Ali u cr-nokosom, plavcokom i pre vremena izduenom de-aku ostala je neka tenja da se vrati u M-gospod-ski svet u kome su u poetku sluili njegov otac i majka. Nekako je dospeo u kuhinje kneza Gike, gde je pomagao sudoperama. Njegov smisao za istou, neka uroena potreba za redom, izveli su ga iz polumranog mutvaka. Poeo je da pomae momcima koji su sluili u trpezariji, najpre samo pri sluenju pia, a zatim i jela. Tadanji svemoni majordomus kneevske kue, stari Tanase Nenianu, zapazio je odmah toga vitkog, utljivog mladia, njegovu vrednou i urednost. Tanase je bio mrk i ugojen ovek, ostareo u svom poslu kao majstor bez takmaca, iznuren radom, a jo vie moda svojim priznatim i nepriznavanim, doputenim i nedoputenim strastima. Stari neenja i samac, on je mladia i formalno usvojio i dao mu svoje porodino ime. . Nisu bila nimalo lepa ni ista tumaenja kojima je mnogobrojna posluga pratila ovo usvojenje, iako je to bio moda jedini zaista plemenit i potpuno nesebian postupak u ivotu raspusnog starca. Ali pod zatitom pooima, koji se na svom poloaju dobro obogatio, Kostake je zauzeo mesto prvog momka. Kad je mladi knez otiao na est meseci u Francusku, poveo je i njega sa sobom. Posle kneevog povratka u Bukuret, Kostake je ostao jo pola godine u inostranstvu, obilazei velike hotele po Svaj carskoj, Italiji i Austriji. A kad se vratio i kad je Tanase napustio posao i zatim ubrzo umro, on je zauzeo njegov poloaj, iako nije bio navrio ni punu tridesetu godinu. Tu je i ostao sve dok ga nije mlada Omerpaina ena zatraila od kneginje za sebe. Sam Kostake pristao je odmah na takvu pro-menu. Napustiti rad i ivot u toj gospodskoj kui, i Bukuret u kome je proveo vei deo svoga veka, krenuti sa novim ljudima u nepoznate zemlje, i me-njati mesta prema kretanju novih gospodara sve mu je to izgledalo kao dobronamerni mig sudbine, kao udesno spasenje kome se uvek potajno nadao. Tada je Kostake Nenianu bio ve potpun tip osobenjaka. Neenja kao i njegov pokojni pooim, on je iveo za svoj posao u kome je vaio kao ve-tak, a pratio ga je isti, neproveren i nedokazan ali uporan glas da je neprijatelj enskog pola, ali ne i uljudnih i lepih mladia. U stvari, on je iveo edno i povueno, sa malim brojem poznanika i jo manje prijatelja, ali ta bojarska posluga bila je takva, sklona naopakim i skarednim shvatanjima svega oko sebe. U isto vreme, ivot u kneevskoj kui i naroito boravak u inostranstvu nauili su ga mnogo emu. A moda bi bolje bilo da nisu, jer mu je to samo omoguilo da dublje zagleda u sebe i iza sebe. Uzalud se trudio da gleda jedino

napred. Sto se vie uzdizao, to je vie morao da se okree za onim to je bilo i ostalo iza njega, a to mu je opet sve vie otkrivalo svu bedu njegovog porekla i sav nerazumljivi jad koji nosi u sebi. Sve vie ga je muila potreba za velikim i tekim obraunima sa samim sobom i svojom okolinom. A to je teko za svakog, pogotovo za oveka koga su jo u majci tukli i koji je ostao potpuno sam u ivotu, sa crnim seanjima iz detinjstva i mutnim i zamrenim sklonostima u sebi. Uto su naile godine, one kritine godine posle etrdesete, kad se u osetljivom mukarcu stanu da ukrtavaju krize prve starosti na pomolu sa zadoc-nelim krizama neiivljene mladosti, i kad ovek zadrhti u korenu od elje za promenom svega to se zove on i to je njegovo. Takav, Kostake je doao u Omerpaino dotle neuredno kuanstvo kao u eljenu i dobrodolu pro-menu; takav je posle izvesnog vremena stigao sa pa-inim haremom i u Sarajevo. I u Konaku, i u celoj varoi Kostake je padao u oi svojim izgledom kao i svojim naroitim nainom odevanja. Bio je od onih visokih ljudi kod kojih postoji neka nesrazmera izmeu gornje i donje polovine tela. Teko bi bilo kazati da li su mu noge suvie dugake ili trup suvie kratak, tek pri svakom pokretu primeivalo se da je nekako drukije prepolovljen nego drugi ljudi. Na irokim mravim ramenima sitna glava sa bledim licem. I brada i brkovi obrijani, to izaziva najvie uenje sarajevske ar-ije. Crte tog lica su razliite i neskladne, kao da su vetrom snesene tu. Naroito se istiu velika usta i krupne, malko svedene oi sa dugim trepavicama ispod crnih i povijenih obrva. Ta usta su najee stegnuta kao kod oveka koji podie neki teret ili kod bolesnika koji osea jak bol, a ne bi hteo da ga oda. Oi su modre, ali modrinom bilja, i ponajvie lie na dva plava cveta, maloas otkinuta, i ne sasvim jednaka po veliini, pa ni po boji potpuno.

Takvo je njegovo lice kad je Kostake sam, brian i zamiljen, a brian je i zamiljen kad god je sam. Ali im je sa ljudima i u razgovoru, to lice se menja, i moe da se menja na vie naina, ve prema tome da li Kostake razgovara sa viim od sebe, sa niim, ili sa sebi ravnim. Tanke usne se tada oslobaaju onog stalnog gra i mogu da sipaju rei, laskave i ljubazne, ili odsene i hladne, ili ljutite i otre. Pogled plavih oiju postaje zavodljivo mek i prijazan, ili ravnoduan, ili ak tvrd i ubojit, sa modrinom elika. Uopte, njegovo lice je sposobno za velike promene, i to naglo i bez prelaza. Ono moe da izgleda deako i bojaljivo, i staro, iskusno, sa-mouvereno i gordeljivo do nadmenosti. Biva ponekad, ako to prilike trae, da i osmejak mine preko tog lica i povee sve njegove raznorodne crte u jednu gotovo lepu celinu; ali sjaj toga osmejka ne uspeva nikad da obuhvati i potpuno prome oi koje ostaju uvek malko brine. A i taj osmejak sam ne dolazi iznutra nego izgleda kao kratkotrajan blesak nevid-lijvog reflektora, koji se neoekivano pojavljuje odnekud, i isto tako brzo i udljivo iezava, bez mnogo veze sa onim o emu se razgovara. Vitko telo toga oveka kree se od ranog jutra do kasne noi po Konaku. Uvija se i uvlai svuda, meko, bez uma i napora, ali snano i odluno. Pri tom se njegovo neobino lice menja neprestano, a te promene zavise od linosti koju sretne i od posla koji je u pitanju. Sa mirom i sigurnou evnuha on ulazi u ensku stranu Konaka, gde Saida hanuma ima uvek poneto da mu naredi ili o neem da se sa njim posavetuje. I odelo je na Kotacu neobino i mimo sve ostalo osoblje Konaka. Sive ili mrke uske pantalone zapadnjakog kroja, snenobela koulja sa malo u-tirkane ipke na grudima i rukavima. Kuni kapu-ti bez postave, od lake materije na ute i crne pruge. Oko vrata bela marama

prikopana zlatnom iglom. Gologlav kao niko u Konaku, a proreena, samo malo proseda kosa utvrena pomadom u nekoliko talasa nejednakih po obliku i veliini. Na nogama plitke, meke cipele od safijana tamnozelene ili vinjeve boje. Tako odeven, on svojim lakim talasastim hodom klizi i dopire svuda, i neprimetno gotovo svrava sve svoje poslove. A ti poslovi su mnogobrojni i sloeni. Za sve to se u Konaku pojede i popije, Kostake brine i odgovara. Nita se ne poruuje, ne nabavlja, ne bira, ne plaa, ne sprema i ne slui bez njegova nadzora i uea. Slatkii i voe za harem, razna pia za seraskera i njegove goste, obini i sveani rukovi i veere d !a tttrca iH d Za j'raTtca sve je to na njegovoj brizi. Sve to se nalazi u podrumu, u ostavama, u kuhinji ili u trpezarijama sve je to pod njegovim strogim okom. Kod njega su kljuevi od svega. Neumoran je i neumoljiv u stalnoj borbi protiv rasipanja, kvara, nereda i krae. Od njega zavise red, istoa i tanost, pa i mir, zadovoljstvo i ugled velike Omerpaine kue. Onima koji u Konaku slue pod Kotacem nije ivot lak. On bira ene i mukarce koji rade u kuhinji ili posluuju za trpezom, i lino nadzire stanje njihovog zdravlja, njihovu istou i njihovo ponaanje. Kad se slui za stolom, na evropski nain, on naroitim paretom gajtana meri odstojanje jednog tanjira od drugog, razmeta svenjake, bira i rasporeuje cvee i druge ukrase. Mnogo muke imaju sa njim ne samo kuvari i posluga nego i trgovci, bakali i svi vezirski nabavljai. Iz sepeta krompira on palcem i kaiprstom izdvoji jedan jedini i to je uvek onaj najgori prinese ga nosu, a zatim uz grimasu gaenja baci irokim pokretom natrag. Znai: to nije roba za ovu kuu. I dalje nema razgovora. I ne vredi dokazivati ni braniti se. Tako ih po tri puta vraa, dok ne nabave krompir kakav treba da je. Svuda i na svini poslovima Kostake je isti, fanatik reda, istoe i tanosti, strog i nepokolebljiv u sproveden ju svojih zamisli. Takvim svojim radom taj udnovati majordomus brzo je postao jedno od seraskerovih uda o kojima je Sarajevo prialo. Ali sumnje nema da njemu, njegovom radu i njegovoj manijakoj upornosti treba zahvaliti da je Omerpaina kuhinja uvena i da mu carigradski veziri mogu na njoj pozavideti. A u tu kuhinju iv se uzidao i zarobio Kostake Nenianu. Niko ne zna i niko se ne pita ta on radi osim svoga posla, kako ivi, i da li ivi. A taj tanki i slabi ovek, koji ume i u ovoj ogoleloj i zaputenoj zemlji da stvori odnekud sve to treba za raznovrsnu i prefinjenu kuhinju, izgleda po svemu kao da nema nikakve veze sa jelom i piem, i kao da nije on taj koji hrani itav buljuk izelica ili izbirljivih i razmaenih sladokusaca u Konaku. Niko se ne sea da ga je video da rua i veera kao ovek i stareina. Jede to stigne i gde stigne, uzgred, dok proba jela sa vatre; upravo, on i ne jede, nego samo pre-zalogaji, onako stojei, pregoreo krajiak digerice ili polovinu tvrdo kuvanog jajeta. I to je sve. Samo to poneki kola odnese u svoju sobu, i to kao kriomice, i gricka ga nou kad se probudi. A njegova soba, sa prostranim predsobljem, jo nekim sobi-cima, okovima i sa velikim doksatom, sainjava itav mali stan. To je njegov svet u koji niko nema pristupa. Tu on provodi svoje slobodno vreme. Te prostorije, koje isti uvek ista ena, zastrte su, kako se pria, naroitim tkaninama raznih boja i ukraene slikama i gravirama o kojima se u Konaku apue kao o udnoj i sramotnoj stvari. Taj mali stan i uz to gospodska i birana nonja, to su njegove jedine nastranosti i sav njegov troak i rasko. Inae, on nema ni prijatelja ni enskih poznanstva. Retko izlazi, i to na kratke samotnike etnje pored vode, a o veim praznicima ode u crkvu i odstoji bar polovinu liturgije. I za to ima naroito odobrenje seraskerovo.

To je sve, sve to se zna. Uzalud su se muili besposlenjaci i ogovarai da otkriju neke ><.skrivene -M osobine ovog za njih zagonetnog oveka; i kako nisu nalazili ni mogh da nau ono ega nema, uputali su se u proizvoljna nagaanja i izmiljanja, pri emu je svak nesvesno pripisivao Kotacu poneto od sop-stvenih elja, sklonosti i strahovanja koje je krio u sebi i nosio kroz ivot. To su inili utoliko lake i utoliko vie to su naili na oveka koji se ne brani od kleveta, ne sveti zbog njih, i ivi daleko od svih razgovora, spletaka i ogovaranja. Kad bi neko svesno hteo i naroito smiljao kako da izazove i rasrdi ovu natmurenu, nepover-Ijivu i neverovatno konzervativnu bosansku sredinu, kako da otui i odbije od sebe sve ivo u Konaku on to ne bi mogao bolje uiniti nego to je svuda i u svemu inio Kostake sam. Prema posluzi i raznim nametenicima u Konaku, Kostake je od samog poetka i dosledno imao svoj naroit stav. Nikada ga niko nije uo da vie ili psuje, ali je strog i neumoljiv u kanjavanju. Ne uniavajui nikog, ume da se izdigne iznad svih. Oni za njega kao da i ne postoje izvan slubenih i poslovnih odnosa. Izuzetak je donekle Ahmetaga ka-vedibaa; prema njemu je Kosta paljiv i usluan i alje mu esto najbolja jela iz kuhinje, a mrki i teki kavedibaa izuzetno je obazriv prema Kotacu. Inae, njih dvojica su od samog poetka preutno ali strogo razgraniili podruje svoga rada i svojih interesa; i tako, u prijateljstvu a bez prisnosti, dobro ive i uvajui svaki sebe, uvaju jedan drugog. Biva ponekad da izmenjaju posete, da Kostake navrati u kaveodak, a jo ee da se Ahmetaga do-valja u mutvak, da bi primirisao jela jo na vatri. Prilikom takve jedne posete Ahmetagi, Kostake je zatekao u odaku dve ene kranke; jedna je bila stara a druga stasita i mlada. Starica je, malo po strani, aputaia neto sa Ahmetagom, a mlada je stajala nasred sobe, uzdignute glave i oborenih oiju, kao kip. Kostake je ve hteo da se vrati, ali se odjednom predomislio i ostao; ak je, na kavedibaino uenje, pokuao da se umea u razgovor. Video je da su ene donele neko saiveno rublje, da je starijoj ime Ivka, a mlaoj Ana. Mlaa je zvala stariju ujnom. Kavedibaa je poznavao ovu Ivku kao dobru valju koja se pored toga bavi podvoenjem i na njemu zarauje bolje i lake nego na vu, i ve je ran je imao sa njom posla, jer ona stalno dri kod sebe poneku zalutalu devojku, odbeglu enu ili udovicu, i im jednu negde smesti, nabavlja drugu. I svaka joj je toboe neki rod. Ahmetagi je i sada bilo jasno da je Ivka dovela ovu stasitu >^roaku da bi je on video i progovorio moda o njoj tamo gde treba. To je vrealo njegovu gordost oveka iz Konaka i njegovo profesionalno samoljublje. Bio je ljut. Znai mislio je u sebi da svaka peza u Sarajevu zna za seraskerovu slabost prema devojakom mesu i, to je jo gore, svaka drsko misli da moe to god hoe dovesti u Konak i ponuditi, i zarada joj ne gine. A zatim, on je znao unapred da ova razvijena i snana devojka sa istim, otvorenim licem, ali sa neim drskim, izazivakim u oima, nije imala izgleda da se svidi Omerpai koji nikad nije voleo tu vrstu de-vojaka-atleta i mukobana, a otkako je stariji, jo vie naginje mekom i podatljivom tipu ene krhkih deakih oblika. Ahmetaga je to odmah i rekao Ivki, i to, bez obzira na njen diskretan apat, grubo i prilino glasno, ne pominjui, naravno, seraskera ni njegovo ime. 2ene su otile, starija sa mnogo slatkih rei i izvinjavanja, a mlaa uzdignute glave i oborenih oiju, mirna i hladna u svom tupom i mrgodnom utanju. I kavedibaa bi i zaboravio tu posetu da ga na nju nije podsetio Kosta. Jo istog dana, on je doao ponovo u kaveodak i raspitivao, zaobilazno i neveto, o enama. Ahmetaga je gledao u njega svojim velikim, malo zakrvavljenim i kao aavim oima pred kojima se nita nije dalo

sakriti, i pitao ga sa uenjem ^>ta e mu to? A onda je dodao dobroudni je da ovde, ako mu je ba stalo do ^4oga. treba pouriti, jer qvakva roba ne stoji dugo na epenku i ne eka muteriju koja okleva. Kostake je oklevao. Obilazio je ee Ahmetagu, kao bojaljiv deak, oekujui od njega saveta i uputstva. Poruivao je kod Ivke koulje. I ona je dolazila zbog toga kod njega, ali uvek sama. A on je plaao dobro i davao sve nove porudbine. Poeo je i da odlazi Ivkinoj kui na Bistrik, da ini najpre male, pa sve krupnije poklone. Starica je primala Kotaca i njegove darove, ali devojka je oigledno izbegavala da se sretne s njim. Ivka je nagovarala svoju tienicu da bude paljivija prema ovom dareljivom strancu iz koga se moe izvui jo mnogo darova i novca, grdila je i govorila joj da je luda i besna to odbija ovako imunog i finog vezirskog slubenika. Ali sva njena nastojanja, pa ni posredovanje Ahmetagino, nisu pomagali nita kod svojeglave devo jke koja je utke sve odbijala. Ona je uopte govorila malo, a i te svoje retke rei izgovarala je otealim jezikom, kao preko eer-leme, nemarno i nejasno, ne brinui o tome da li je ko uje i razume, vie kao za sebe, i ne gledajui u oi onom sa kim govori. (Mlado i snano stvorenje, dovoljno samo sebi, koje ne ume i nee da objanjava svoje odluke i postupke!) A kad bi je Ivka pritisla svojim grdnjama i navaljivanjima, procedila bi samo jogunasto i nejasno kroz zube: da ona zna to zna i da iva tome oveku nee. Prolazile su nedelje, a u toj stvari nije bilo promene. Ali zato se menjao Kostake, i to duboko i primetno. Osea da mu se pod kou uvukla misao 0 plavoj, utljivoj devojci. Najpre je to bio neki prijatan i golicav drhtaj, a zatim kao tanak plami-ak, pa kao vatra koja ne da oveku da miruje i stvara mu pred oima maghastu viziju koja se kree zajedno sa njegovim pogledom. Devojka sa Bistrika. inilo mu se da je to ena sa kojom bi neto moglo biti. On to vidi po njenoj krupnoj jakoj ruci, po vrstom hodu monih nogu, po svakom pokretu, pa ak i po njenom utanju. Ne da mu se ini, nego je siguran u to. Ve predosea trenutak kad e sav planuti kako nikad nije mogao, vidi pokrete, svoje 1njene, likuje od sree. To je ta jedina ena sa kojom bi, najposle, mogao osetiti onaj ar o kojem je uvek uzalud matao. On se nije pitao otkud mu to, ni otkad je poelo. Isprva je sve bilo novo i jednostavno; izgledalo je razumljivo i prirodno da za eljom ide i ostvarenje. Istina je da devojka nee da uje ni za ta, iz-begava i da ga vidi, ali na tome nee valjda ostati. Jer, ne moe biti da se ozbiljno odupre ta sirota kranska devojka koju je njena -^ujna nudila po Konaku; u svakom sluaju, ne moe otpor trajati dugo. U to ga uverava i Ahmetaga. I sam se tei da je tako. Ali, evo, vreme prolazi, a ona nee. Neverovatno je, ali nee! Nudile su se imunom Kotacu druge i bolje ene, i nikad mu do njih nije bilo stalo, a ova niti se nudi niti prima ponude. Prosto nee! Nee njega. M^Nee! To u njemu odjekuje sve ee, i toliko je sav pun toga nerazgovetnog i jednolinog jauka da mu izbija iz usta i protiv njegove volje. Ponekad odjednom zastane nasred sobe i kae sebi i mukloj tiini oko sebe: Nee! Najpre je to govorio samo apatom, ali taj njegov uzvik postajao je sve glasniji, pun bolnog iznenaenja i nekog slepog gneva, i sve ei. Bivalo je da se pri nekom poslu ili na ulici, u hodu, zaustavi sa tim uzvikom na ustima, a deavalo se da ga nou iz najboljeg sna probudi neko ko mu nemilosrdnim glasom dovikuje: M^Neeee! Kad se malo sabere i jednim trzajem bar za trenutak oslobodi te

vatre u sebi i te magle pred oima, on vidi vrlo jasno. Nije njemu do te devojke kao takve. Ni imena joj se u ovom trenutku ne sea. U stvari, i ne treba mu ona, nego njen pristanak. (Tu vatra opet plane i vradbina proradi i stvara mu pred oima neki svet o kome jo maloas nije ni slutio da postoji.) Samo da savlada i obori to njeno ^).neu. Samo da je vidi kako lei do njegovih nogu, onako plava, stamena i tvrda, a povaljena i predana i sve bi bilo dobro. Samo toliko. Ali ona ne pristaje. Njemu je jasno da se u ovoj neobinoj igri, kad je jednom otpoeta, ne moe zaustaviti, i spreman je da poveava ulog, da ide do kraja, da uini sve. Ali nita, izgleda, ne pomae! I to je ono to ga izvodi iz pameti i dovodi do neoekivanih i nerazumljivih pomisli i postupaka. Niko nije znao tano i potpuno ta se deava u njemu, samo je bilo jasno da se nalazi u nekoj neoekivanoj i za njega samog neshvatljivoj pome-tenosti. Svi su primeivali da je ovek zbunjen, potiten i rasejan i da poinje da zanemaruje i sebe i svoje navike, pa ak i svoj posao. Gubei se naglo, on je gubio sve vie u oima svoje okoline. Izgledalo je da se odjednom spustio do svih onih u Konaku koje je dotle drao na odstojanju, ispod sebe. Sad je svak mogao da mu prie. I mnogi su i prilazili, zlurado i grubo, iskoriavali ovu pometnju, svetei se tako za njegovo ranije oholo dranje. Podbadali su ga indiskretnim aluzijama, davali mu netraene 14 Omerpaa Latas 299 savete, nudili usluge, dostavljali neka svoja toboe dobronamerna saznanja. I on, koji nikad nije hteo da razgovara sa M-poslugom, ponaj manje o sebi i svojim linim stvarima, sad je primao njihove primedbe, ak i odgovarao ponekad na njih, a pri tom je oseao kako ga to uniava i sputa u njegovim roenim oima. Sad je izgledalo da je od svakog zavisan, a on sam sve manje potreban drugima, na putu da postane igraka svaijih udi i ludog sluaja. I u licu se vidno izmenio. A za tih pet-est nedelja desilo se ono to je predviao iskusni Ahmetaga: za devojku se naao kupac i gospodar. To je bio orije Grk. U Fadilbega Sehovia, jednog od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Sarajevu, koji je pored velikog imanja u zemljitu i u kuama bio i zakupac dravnih poreza, taj ore Kalitrat, zvani orije Grk, bio je blagajnik i poverljiv ovek u svima novanim poslovima. Mesto Fadilbegovog haznadara zauzimao je neki Salihaga, dostojanstven starac duge i sede brade, ali stvarni savetnik njegov bio je orije Grk. Poreklom iz june Albanije, stasit i lep ovek etrdesetih godina, utiv i diskretan, razmaen, sladokusac i prijatelj kratkotrajnih i prolaznih veza sa enama, koje je uvek paljivo birao i dobro plaao. On je pronaao i dobio snanu lepoticu Anu. ivela je kao i dotad kod svoje --^ujne na Bistriku, a odlazila njegovoj kui kad bi po nju poruio. Kostake je to znao (za to su se pobrinuli ljudi iz Konaka), ali je i dalje dolazio kod Ivke, koja je primala njegove poklone, odravajui ga jednako u nadi. I ona je zaista vie volela njemu nego oriju, ali je bila nemona pred devojinim uporstvom. Ana je odlazila od kue kad god bi znala da e gospodin Kosta doi. Tada se ponavljao uvek isti prizor. Na samim vratima Ivka je zaustavljala devojku, hvatajui je grubo svojim mravim prstima za miicu i sikui: Kuda e, luda glavo? Sta bi ti bilo da malo posjedi sa ovjekom? Nee te pojesti. Za tvoje dobro ti govorim. Onakav gospodin! A devojka se sa malo rei ali nestrpljivo i odluno branila i otimala, govorei da taj ovek ima udne, lude oi i da ga se ona boji. Ivka se bunila, dokazujui da je Kostake u svemu pravi gospodin, ovek pitoma izgleda i finog dranja, ak i prema njoj ovako staroj. Jedno on misli tebi, a drugo meni odgovarala je devojka

svojim tekim polujasnim izgovorom, i svaki put uspevala da odgurne ^--ujnu od vrata i na vreme pobegne. A Kotacu nije ostajalo drugo nego da sedi sa Ivkom u vlanoj prizemnoj sobi u kojoj su po min-derluku bila rasturena parad platna, tragovi va na kome su dve ene do malopre radile. Ta vlaga, polumrak, i taj skuen i ubog vidik podseali su ga na sirotinjsko detinjstvo u Bukuretu. A razgovor sa Ivkom bio je bez mnogo veze i smisla, kao neka naroita beda u ovoj velikoj bedi u koju je tako neoekivano upao i u koju sve dublje grezne. Tek toliko da se ne uti. Jer im oboje umuknu, njemu se ini da se svet okree naopako, da se ve izokrenuo, da se sve na njemu pomerilo i promenilo svoje mesto. Tako se i on naao opet negde u detinjstvu iz kojeg se celog ivota teko i sporo bio izvlaio. Osea svu teinu svoga ponienja i neko stidno smrtonosno saaljenje prema samom sebi, i alost zbog gubitka svega onog to je on, kao Kostake Nenianu, sve do nedavno bio, a to je sada svakim danom sve manje i manje. Trgne se i uini napor da se pribere, i vidi da pred njim sedi Ivka, sa prstima kao kandama, oputenim obrazima i jadnim, laljivim oima stare pod-vodaice. Razgovara sa njom ljubazno i ravnoduno, i upravo u tim trenucima stvara u sebi nejasne ali 14* 212 tvrde i strane odluke kako da izie iz ovog vrtloga, u koji ga je bacio susret sa tom devojkom na koju je sluajno nagazio i u koji ga sve dublje uvlai ovo to se deava u njemu i oko njega. Skoi naglo, kratko i zbunjeno se oprosti, i izleti kao gonjen. Vraajui se niz strmi i izlokani Bistrik, on koraa neobino brzo; poslednjim naporom usiljava se da ne ide jo bre, da ne potri kao ovek koji bei i beei spaava ivot. Gde god bio i to god radio, a naroito ovako na ulici, on osea ovaj grad kao klopku u koju je ludo uao i na kojoj se svi izlazi zatvaraju u trenutku kad im se on priblii. Tada mu postaje jasno da devojka i besmislena potreba za njom nisu ono glavno to ga nagoni da se mui i da ini sve ovo to ini, nego da je to Sarajevo celo, takvo kakvo je, sa svojim brdima, ljudima i prilikama koje u njemu vladaju. Nikad njemu u drugoj nekoj varoi ne bi ta ena sa kojom nije estito rei progovorio mogla tako zakriti put. Ali ovde, ovde je sve kao ukleto, zatvoreno, tue, zloudno i bezizlazno; i sve lii na grdan, neverovatan nesporazum od kojeg se gui i koji e ga uguiti pre nego to se sve razbistri i razjasni i pre nego to mu se vrati njegov pravi ivot sa svojim stvarnim odnosima i razmerama. Traei olakanja, podigne oboren pogled sa kamenitog druma put svetlog neba na severozapadu, ali i tu mu vidik zatvara golo pljosnato brdo koje lii na zavaljeno, dinovsko ensko telo, sa obnaenim stegnima, trbuhom i dojkama. A kad se vrati kui, prava muka kao da tek poinje. Sada mu njegov stan, koji je nekad sa panjom i ljubavlju nametao i toliko voleo, izgleda pust, kao poharan. Padne no, vreme sna i odmora, za onog koji moe da spava. Ali on ili ne zaspi ili se budi svakog sata, a im se probudi odmah stavlja preda se M^sluaj sa devojkom sa Bistrika, kao zamreno klupko konca, i poinje po pedeseti put da ga pretura i raspetljava, a uistinu da ga sve vie i sve beznadnije mrsi i zaplie. Najpre hladno i pribrano postavlja sebi pitanje, svaki put isto? - je i ta je ta devojka sa Bistrika i kakve veze ima on sa njom? Zatim nastoji da na njega nae taan i stvaran odgovor, ali jo dok se tako pita, u njemu poinju da se ukrtaju druga pitanja, neke nedoumice, gnevne misli i runa seanja praena velikom odvratnou prema ljudima i mrnjom na samog sebe. I sve to dobiva svoje olienje u ivim linostima, u stvarnim prizorima u kojima on mora da uestvuje glasnim govorom i ivahnim pokretima. A kroz celu tu vrevu i meavinu

prolazi s vremena na vreme ta devojka, onakva kakvu je prvi put ugledao kod Ahmetage, u kaveoda-ku. Visoka, snana i gorda, pravilnih crta lica, ble-de koe i plave tvrde kose, sa belim jakim rukama i noktima bez sjaja i nege, sa zelenkastim krupnim oima iji se pogled ni pred kim ne obara, ni na emu ne zaustavlja, ali sve vidi, i tvrd je i leden, nemio i nemilosrdan, kao da dolazi odnekud gde milost i milosre i ne postoje. Takva, bez rei i osmeha, mirna i hladna, a zla i opasna, ona stane pred njega, i to tako blizu da mu jedno vreme zaklanja sve ostalo to se deava pred njim, a zatim se, isto tako sporo i neprimetno, raspline i izgubi u toj guvi. Ali je i dalje vidi pred sobom, samo nju, i sa njom se objanjava i razgovara bez i najmanjeg njenog uea, tako da izgleda da to i nije stvarna devojka nego bolest koju on odavno nosi u sebi, kao deo sebe, i koja se u ovakvim asovima odvaja i ustremljuje na njega kao zverka koja ga je u zao as neoekivano presrela na putu. I ponovo poinje sam sebi da pria svoj susret sa devojkom i da trai objanjenje poloaja u koji je doao. Nisu retki sluajevi da se ljudi duboko mrze, da ele jedan drugom sve najgore i najstranije, i da provedu tako godine i doekaju starost i smrt, viajui se svakog dana, izmenjujui rei i pozdrave, a da nikad ne doe do sudara ni objanjenja. A deava se opet i ovako kao ovo sada njemu, da sluajno sretne stvorenje bez naroitog znaenja i vrednosti, a spotakne se na njega kao na kamen u mraku; i to je dovoljno da propadne potpuno i zauvek. Eto, izgleda mu: sve do neki dan bio je srean i miran, i mogao bi opet biti, samo da mu se ovo udo skloni ispred oiju, da se iseli iz njegovih zbunjenih misli, da ne postoji. Ali ne. Ta devojka je uvek tu. Taknuti je nee niti e se ona njega dotai, ali i tako, bez i najmanjeg dodira, ona mu nagove-tava sigurnu propast, jer e ga ovaj susret sa njom razneti na komade i satrti u prainu. Imena joj dobro ne zna, a ne prestaje da joj, ovako u kasnoj noi, daje pogrdne nazive i nadimke (sve neke rune i skaredne rei) i ponavlja ih, as neujno as na sav glas, sve dok se ne izmeaju, dok ne izmene potpuno svoje znaenje, i preu u tepanje i udno dozivanje. Uopte, sve to se deava u toku noi i nesanice menja, i po nekoliko puta, ime, izgled i znaenje. Nailaze, na mahove, i drukija raspoloenja. To su neka iznenadna i potpuna, gotovo neprirodna olakanja, koja ne traju dugo. U takvim trenucima on moe da sebe i svoj poloaj, i to to ga rastrza i mui, posmatra tuim oima, i tada vidi da sve to nije nita novo, ni teko, ni neobino. Potrebno je samo da uini mali napor volje: da zastane za trenutak, da se pribere, da trepne oima, i svega bi nestalo. To teko ensko telo razilo bi se kao oblaak na letnjem nebu. Ali, to on ne moe. Upravo to! Pre bi, ini mu se, obigrao sve ove sure planine oko Sarajeva nego to bi naao snage za taj spasonosni treptaj. I tako to gorostasno telo telo krupnih ivotinja, koje su na izgled trome, ali sposobne za iznenadne i ubilaki brze pokrete stoji pred njim i zaklanja mu svet i pri tite dah, i ivom mu ne da da ivi. A i kad, izmuen nesanicom i tim beskrajnim obraunima, zaspi od umora i studeni, on ne nalazi mira ni odmora. U tom snu, koji je najposle naiao kao izbavljenje ali koji malo lii na spavanje u srenim danima, pre ovoga, nije njegov dnevni ivot ugaen ni odsutan, nego samo pomeren i iznakaen, a to znai da je dvostruko muan i teak. Ne zna pravo ni da li je to ivot, ili ruan san, ili nagla i neprirodna smrt. U tom ivotu koji sniva, pred njim se stalno prua beskrajan niz izukrtanih poslova i dunosti, tekih obaveza i kratkih rokova, niko mu ne pomae, mnogi ga ometaju, a sve se od njega trai i sve su odgovornosti samo na njemu.

Tako muen, on lei kao da lebdi negde u tami. U prostoru je, ali bez svoga mesta ni poloaja. Glave nema, ili ne zna gde mu je, ali neko jo misli negde u njemu, jer se neto kao misao vue i kovitla oko njega, iako je ta misao mutnija i nia od magle koja se dri zemlje. A jo do neki dan, do jue gotovo, on je znao mnoge stvari, mogao da ih sagleda, da ima miljenje o njima, da eli da ih izmeni, usavri ili ukloni. A sad nita. I svoje roeno ime je zagubio negde, a ve sve ostalo oko njega potpuno je izgubilo naziv i sutinu, oblik i znaenje. Nita vie nee i nita ne eli do neku sitnicu, svaki put drugu, a ta sitnica ima osobinu da je nedostina, i da od nje zavisi ceo ivot. Napor da se ona ipak postigne samo zadaje bol. Sve je u tome, jer sve je drugo prestalo do postoji. Tako Kostake sniva, a stvarna i velika muka tih snova i jeste u tome to ni oni ni muenje koje donose i nisu iz sveta obinih dnevnih misli i oseanja, tenji i postupaka, gde sve ima svoje ime, pa prema tome i neko svoje mesto, smisao i opravdanje, jer se ve tim imenom naslanja na ono to se ljudima deavalo, deava ili se moe desiti. A zar su ovo snovi dostojni oveka? Sanja, na primer, da se mui oko nekog prozora koji se ne da potpuno zatvoriti. Ma koliko pritiskivao i udeavao, ostaje uvek mali otvor od bar dva-tri milimetra svega, ali glavno je da nije potpuno zatvoren, a trebalo bi da jeste, jer od toga zavisi mnogo, moda i sve. I kroz taj nevidljivi otvor struji tanak ali otar mlaz hladnog vazduha, koji see kao no. Pati jedno vreme i od studeni i od mune misli da stvar nije kako treba i da je on taj koji ne ume da je popravi i uredi, jer je nevet i nesposoban. Zatim opet navaljuje na prozor, as svom snagom, as paljivo i polako, kao da bi hteo da ga nadmudri i prevari, ali nita ne pomae. Krv mu udara u glavu i dah staje, poinje da se gui, ali neposluni prozor, koji je zastrt studenom tamom, ostaje nesavladljiv. Drugi put sanja kako obilazi kuhinju, hodnike i sve sporedne prostorije po Konaku, onako kao to to svakog dana obino radi. Sve je u redu i na svom mestu. Sve su pei naloene, ruak se kuva, sva je posluga tu i radi svoj posao, samo jedno je neobino i izuzetno: niko ne iti i ne iznosi pepeo, i to ve nekoliko dana. Zbog toga ima svuda po kui pepela koji posluga, kao da je lepa, raznosi na obui, a promaja ga prenosi iz jedne prostorije u drugu. Kostake je zgranut tom nepanjom i tim neredom. Momci, koji se inae trude da proitaju na njegovom licu i najmanje neraspoloenje, i prate svaki njegov mig, gluvi su za sve opomene i psovke; sve drugo sluaju i izvravaju, samo ne to; i to jo drskim i podsmeljivim izrazima lica pokazuju svom svemonom stareini da postoji neto u vezi sa pepelom to on ne zna. Svi znaju, samo on ne. Stoga i trai od njih tako smenu i nemogunu stvar. Obuzima ga bes, sam poinje da isti i mete, ali pepeo raste, mie se i bei, kao iv. Poinje da ga hvata strah. To je itava Sahara pepela koju, kao za pakost, niko ne primeuje, a pred kojom on stoji sam i oajan iznemoglih nogu i klonulih ruku. A sve bi to trebalo oistiti, i to to pre, jer od toga zavisi mnogo, sve. Trei put sanja sam bog zna ta, neto sasvim ludo i neodreeno, ali je osnova svih tih njegovih snova uvek ista: bezizgledna borba sa nepoznatim i svemonim zakonima materije i oajanje zbog nesposobnosti i nemogunosti da se oni savladaju i pokore. A kad se probudi, to buenje dolazi kao spas. Proe dosta vremena dok se nekako isplete iz takvog nekog sna i koliko-toliko pribere i smiri. Tada sedi dugo na postelji i rasanjen, zapaljene iznutrice, sa-bira i sastavlja brodolomne komade svoga minulog dana i, kao i malopre u snu, teko nalazi sebe. Ne moe da veru je da je to zaista on odlazio u onaj strmi sirotinjski deo varoi sa razrovanom kaldrmom, nagnutim i

oronulim kuicama, da je prolazio pored mucave divlje deurlije u igri, izmeu dva reda prozora sa Ijubopitljivim, drskim licima koja prate svaki njegov pokret kao da e sutra morati o tome negde svedoiti. Ne moe da shvati da je zatim uao kao kukumavka u onoj prokletoj sobi, u drutvu podle i odvratne starice. I ceptei vas, zaklinje se da e se koliko sutra obraunati sam sa sobom i sa tom dinovskom devojkom to se ispreila pred njim kao planina koju, po cenu ivota, valja ili prei ili zaobii. Sutra, taj dan doe i proe kao svaki drugi. A ve prekosutra, on odlazi sa darovima na Bistrik, opet nalazi Ivku samu, opet ona lae da je devojka >>sad ba negde izila, i opet on pije njenu kafu, kao otrov, i smeka se, a iznutra ga razdiru sram i ponienje i kao vatra pee strana potreba za velikim, prekim odlukama. Izgledalo je kao da e sve to tako trajati i dalje, i da e ovaj mravi, otmeni i utivi stranac doveka ostati u ulozi nesrenog zaljubljenika u kojoj se tako neoekivano i tako pozno naao. Ali nije trajalo. Covek koji se na ovaj nain i u ovim godinama ovako poremetio i izgubio izloen je svima uticajima i moe u svakom trenutku da krene u neoekivanom pravcu i da uini ono to niko od njega, ni on sam, nije mogao oekivati. U Konaku se stalno plete, mrsi, kida i ponovo plete nevidljiva mrea spletaka, klevetanja, doap-tavanja i, naroito, ogovaranja. Jer i onaj najmanji, koga se niko ne boji i koji nikom nita ne moe, moe da ogovara. Po pravilu tako i biva: to je ko nii po svom stvarnom poloaju, po svojim sposobnostima i obrazovanju, prihodima i ugledu, to je revnosniji i uniji u ogovaranju. Tu, kao to je davno reeno, stolica stolici dobra ne misli, a kamoli ovek oveku. Zaista, teko bi bilo nai na uem prostoru i medu manjim brojem ljudi toliko ogovaranja, i u tako runim i neoekivanim oblicima, koliko ga ima u Konaku. Tu se ogovara ne uzgred i aljivo, nego mrano, strastveno, Ijudoderski; pedantno, sraunato, sa predumiljajem, iz mrnje i koristoljublja, ali isto tako i sluajno, lakomisleno i neuraunljivo, bez cilja i smisla, iz navike ili obesti ili uroene zloe. Cim se dvojica sastanu, oni poinju da ogovaraju odsutnog treeg, zloreko i gnusno. A to je isto kao da oveka vezana, gola i nemona, bez odbrane i mogunosti da se zatiti, iznose pred krvnike. A onda, svi zajedno udare na njega. Bez obzira da li ga poznaju ili da li su do maloas delili s njim zalogaj, ili su u veitom neprijateljstvu, stanu da ga bodu, seckaju, eree, sve dok ne zaborave i povod i cilj svojih ogovaranja i rtvu samu. Jer za njih je glavno to uivanje koje nalaze u ismevanju i blaenju odsutnog oveka. A kad docnije sretnu nec^de rtvu svoga ogovaranja, oni i ne gledaju u njemu onog kog su pre jednog sata moda, u drugoj sobi, iskasapili i sahranili; pozdravljaju ga, smekaju se, i sa njim zajedno poinju da ogovaraju nekog drugog od odsutnih. Na taj nain se u Konaku stvara gust i nerazmrsiv splet ogovaranja koja se meusobno dre u ravnotei i na kraju potiru, tako da niko vie pravo i ne zna, i ne pita se, ta je istina, a ta la i kleveta. Ljudi se naviknu da diu otrovan vazduh, da ogovarani od svih svakog ogovaraju. I ive u tom svetu, imuni, zadovoljni i dugoveni. Samo izuzetno i samo za onog ko u tom ogovaranju ne uestvuje, moe ponekad neka ogovaraka re da bude preteka i kobna i da oveka, u zao as, pogodi na zlo mesto. Sluajno i neprimeen, Kostake je jutros u dvoritu uo razgovor nekih dokonjaka koji su podrugljivo i bezono govorili o tome kako se u Kotacu neoekivano, kad mu vreme nije, probudilo muko, i kako sada luduje za nekom krankom sa Bistrika, ali je, eto, udario na devojku koja nee da uje za njega ni za njegove pare. Postala je milosnica lepog orija Grka.

 Pa dabogme, ne treba njoj drugarica. Nala ena muko! kae neko kikoui se. Dalje rei izgubile su se u optem gromkom smehu. Moe oveku biti zaista svejedno ta o njemu misle i govore ljudi, pogotovu ovakvi ljudi. Pa ipak, ako mu se desi da, skriven i nevien, ovako sluajno, neposredno iz poganih, nemilosrdno ravnodunih usta uje takvu la-istinu o sebi, to moe da bude teak, u nekim prihkama i presudan udarac. Kostake ionako prole noi nije spavao od udnih misli i vatrenog nemira kakav nikad ranije nije poznavao. Sad je bio dotuen. inilo mu se da je ceo svet njegova rana i sramota. Jedino pristanak te tupe i zle devojke mogao bi ga, posle svega, spasti i u tuim i u njegovim roenim oima. Ludo i neverovatno, ali je tako. Posvravao je sve to je trebalo za ruak, izdao nareenja i za veeru, a onda se povukao u svoj stan, ne okusivi nita. Tu se okupao, a zatim je obukao crno sveano odelo inovnikog kroja, sa irokim pantalonama i dugakim kaputom zvanim ^"setra. Retko se tako oblaio i u stvari nije ni imao pravo da nosi takvo odelo, ali svi su znali za njegovu slabost prema lepom i otmenom odevanju i gledali mu kroz prste. Obuo je praznine, duboke, carigradske cipele. A kad je bio gotov, izvadio je iz sanduka sa dve brave konu kutiju i u njoj veliki amerikanski pitolj koji je est puta palio i bio novina u pukar-stvu. Za vreme rusko-austrijske okupacije, on ga je kupio u Bukuretu od austrijskog narednika, ispod ruke, sam ne znajui zato, i drao ga kao neku vradbinu i zalog protiv nesree kojoj ne zna imena, ne nazire lika. koja nikad ne udara, ali uvek preti, kao neku krajnju, ni on sam ne zna kakvu, garanti-ju protiv ivota u kome nita nije sigurno. Sad mu se inilo da je dolo vreme da se i ta skupo plaena, udna metalna stvar pozove u pomo, digne sa svog tamnog leaja meu rubljem i iznese na svetlost dana. Sam ne zna kako je i kada doao na tu misao. Nije imao odreene namere. Nije mislio da preti upornoj devojci, jo manje da puca na nju. Ne. Ali se oseao tako nesrenim i nemonim da mu je ta sprava, hladna i crna sa modrikastim prelivima elika, izgledala kao opipljiv izraz njegovog poloaja i, u isto vreme, kao neophodan drug i neka mala pomo, neto kao amajlija nepoznate snage i vrednosti, kao jedini verodostojan dokaz za stvorenje koje se pred njim ispreilo, neosetljivo za sve ostalo. BU.O je jedno od onih glavoboljnih popodneva kad je zemlja jo gola, a sunce jako. Kostake se uputio na Bistrik. U crnom odelu, sa svilenom maramom oko vrata, jo blei nego obino, izgledao je pogrebno svean. Sa vrata je osetio miris tamjana, jer je cela kua, kao uvek uoi nedelje, bila oprana, zastrta i okae-na. Ivku je zatekao i ovog puta samu. Sa njom je do maloas bila i Ana, ali im ga je iza zavese ugledala kako ide preko avlije, skolnila se u drugu sobu. Tu se jedno vreme pritajila, a onda je neujno otvorila prizemni prozor sa kojeg je bilo lako skoiti u avliju. Skoila je, ali je pri tom oborila saksiju sa cveem. Kostake, koji je utke pio kafu sa Ivkom, digao se kao od udarca, protrao uzak i posve mraan hodnik i naao se u avliji. Tu je samo uo kako je lupnula kapija. Istrao je na ulicu i video Anu kako brzim koracima odmie niz Bistrik, drei se kunih i avlijskih zidova, i obazirui se s vremena na vreme. Pohitao je za njom. I ona je pola jo bre. Nekoliko puta je viknuo devojku po imenu, pojaavajui svaki put glas, ali se ona nije obazirala, samo su prolaznici stali da obraaju panju na oveka koji uri za nekim i vie. To ga zabole, oseti stid i ljutnju, i vie od toga nego od brza hoda krv stade da mu udara u glavu. Prestao je da je doziva i poeo jo vie da brza. Ali im bi se razmak izmeu njih smanjio, ona je jo vie pruala korak i

tako mu opet izmicala. Nije znao kad je ni kako je preao u trk, jer kad je to primetio, oboje su ve odavno trali. Svi ih gledaju. Sve je izbilo na videlo. Sad povratka nema. Moe se samo trati jo bre. Ljudi su zastajali u prolazu, skakali sa epenaka, neki su i vikali neto, ali on nije vie nita razabirao, a prolaznici su mu se inili kao senke koje brzo jure i promiu pored njega. Ispred Velike kasarne poskakae vojnici, neki su i trali za njima, ali samo malo, tek koliko da bolje vide. Tu on prvi put pomisli da bi neko od tih prolaznika mogao da uzme enu u odbranu i da ga zaustavi. I tek tada se seti da je to to osea kao teret na levoj strani grudi, u stvari, amerikanski pitolj. Onako u trku, izvadi ga iz levog unutarnjeg depa. Niko, meutim, nije ni pokuavao da pomogne eni koju goni rasren mukarac, niti je ona pomiljala da trai zatitu kod nepoznatih. Zakrenula je u Mjedenicu i pojaala brzinu. Izgubila je ve odavno obe papue i ostala u arapama, zato je bat njenih nogu bio neujan, dok je od udaraca njegovih cipela tupo odjekivao kamenit i suv drum. Njoj su smetale i dimije, iroke i bogate naborima, od krutog atlasa mrke boje; da bi oslobodila noge, ona je desnom rukom zadigla i pridravala prednje pole dimija. Ispod malog tamnocrvenog fesa odreile su se njene dve svetle, teke pletenice i pale joj niz lea. Trali su kako se tri za ivot, i za vie od ivota. Njeno veliko i teko, ali mlado i jako telo nosilo je samo sebe celom snagom za koju je bilo sposobno u divljem naporu samoodbrane. A on je, visok, povijen i mrav, jurio kao da snagu dobiva odnekud spolja, izvan svoga ubogog tela, i bacao se u prostor ispred sebe kao da prvi put u ivotu zaista tri; kao da se i sam pomalo tome udi, ali mu druge biti ne moe. On, koji nikad, ni kao deak s decom ni kao mladi u punoj snazi, nije voleo ni grubu igru, ni jurnjavu, ni nagle pokrete uopte, trici sada, mora da tri, i to ovako u gospodskom odelu, pred stotinama zluradih oiju, sa pitoljem u ruci, kao razbojnik. Osuen na tu trku ovom neoekivanom nesreom i svima prolim i zaboravljenim nesreama, on je znao jasno i dobro da je to trka koja se ne gubi, i kad se ve krenuo i upustio u to, pod otvorenim nebom, na oigled sveta, da je mora dobiti. Trim mislio je jednako u po bela dana, kroz sred grada, izbezumljen, za raspasanom enom ispred sebe. To bi i u snu bilo neverovatno! Pa ta? Pa ta ako trim? Na hiljadu raznih naina ljudi ive svoj ivot, ali svaki jednom u ivotu tri svoju trku, pa bilo to skrovito i tajno, bez svedoka i skandala, u svojoj sobi moda, moda samo u mislima, u snovima, bilo javno, sveano, uz svirku i klicanje i os-mehe gledalaca, bilo ovako ludo, sramotno, pre-stupniki. To zavisi od mnogo kojeega, svakako vie od ovekovog porekla, vaspitanja, nametnutog mu naina ivota, i raznih okolnosti, a manje od njega samog i njegovih elja i namera. Kako se kome zalomi. Ali kako bilo da bilo, trati valja svakome. Da, trati, ali ena, evo, opet zakree, sada udesno. Jasno je da ona to hvata najkrai put za Fadil-begov konak, pored kojeg je orijeva kua, gde jedino moe raunati na zatitu. Ah! podie pitolj i jednako trei opali. Kao grom. Moda bi je ovo moglo prepasti i zaustaviti. (Toga se ene obino plae.) Ali ne, nee ta stati. Ni pristati. Jo jednom opali. Odjeknu uska ulica. Zapahnu ga miris baruta i odmah ieznu. Pred njima je trao krupan pas zeljov, mrav i olinjao, kao pravo bosansko niije pseto koje svaki pokret i svaki um oko sebe prima kao njemu namenjen udarac. Negde su ka-kotale uzbuene kokoi. uli su se glasovi i doziva-nja ljudi i ena. Jedni su otvarali avlijska vrata da vide ta je, a drugi su ih, uplaeni, buno zatvarali za sobom. U tiini koja je trenutno zavladala, uo se jasan i veseo deiji glas iz neke avlije: ^

 Evo svatova! Svatovi, da! Sad se i on sea. To je bilo jedne nedelje posle podne. U nekoj bati, u predgrau, bilo je ivo i veselo, svirala je muzika, igralo se. Njegova majka, udovica, sedela je na travi i drala njega na krilu. Moglo mu je biti pet godina. 2ene su je nagovarale da se i ona uhvati u kolo i da igra, a ona ga je strasno pritiskivala uza se i nekako sveano, pomalo osvetniki odgovarala: Ovo je sva moja igra. Kad mi odraste i kad ga oenim, u njegovim svatovima u poigrati. I cupkala ga je ivo na krilu, kao da ve sada sa njim igra. A on je obarao glavu i ljutio se i stideo, jer nije voleo da majka govori takve stvari, ni o sebi ni o njemu. Ali rei nije zaboravio. Opalio je jo jednom, nianei bolje. 2ena, kako se njemu inilo, trgnu levim ramenom i odmahnu rukom. Izgledalo je da e zastati. On oseti radost od pogotka, ah samo za trenutak, jer ena produi da tri nesmanjenom brzinom. Tako su prolazili sokacima Kostaevi svatovi, uz viku, pucanje i enluenje. Sluali su ih i gledali sa uasom ljudi, ene i deca. I tako bi, valjda, proli celu varo, s kraja na kraj, da se nije u kosoj perspektivi ukazao beo, dugaak zid oko Fadilbegovog konaka, sa velikom kapijom u sredini. Tu oboje pojaae brzinu. Bilo je oigledno da e devojka tu skrenuti. I sve je zavisilo od toga da li je glavna kapija koja vodi u veliku avliju otvorena ili nije. Ako jeste, ona e utrati pre njega, i spaena je; ako nije, onda moe da tri samo jo do orijeve kue koja je iza ugla; u tom sluaju, stii e je sigurno. Kao lepa udarila je na velika vrata i stala da trese drvenom ruicom koja die preagu. Nita nije pomagalo. Vrata su bila iznutra zatvorena mandalom. 2ena se tada okrenu brzo nekim majim pokretom, da bi doekala ubicu licem. Za dalje beanje bilo je dockan. Rairenih ruku, kao da sad ona njemu brani ulaz, oduprta leima o visoka vrata, nije morala da eka. On je ve bio tu, sasvim uz nju. Potraila mu je pogled, ali on nije nikud gledao, nita video. Lice zbrisano. Pokuala je re jednu da mu izmami. Uzalud. Nita ljudsko vie nije moglo doi od njega. Ispruene ruke i zabaene glave, on opali jo dva puta, sasvim izbliza, gaajui pravo u grudi. inilo mu se da je sa ta dva metka prikovao to telo uz vrata, ali je samo izgledalo tako. Ve idueg trenutka ena poe da pada. Sputala se polagano, ne odvajajui dlanove od kapije, kao da je miluje. Prvo se savi u kolenima, pa u struku, a zatim joj klonu glava. Tako pade tiho, nekako paljivo i postepeno, i sva utonu u onaj mrki veliki krug u koji se sloie njene teke atlasne dimije od osam pola. Kostake je ustuknuo za jedan korak. Pitolj je prineo grudima kao da hoe da ga vrati u onaj levi unutarnji dep od kaputa, odakle ga je izvadio. Ali umesto toga, pritite cev meu rebra, i opali jo jednom. Prolaznici su se razbeali to dalje od tog mesta. A kad su prili momci koji su istrali iz Fadilbegova konaka, i Kosta je ve leao nepomian, savijen, na samoj ivici onog kruga to su ga stvarale enine dimije, ali ne dotiui ih nigde i niim. 15 Omerpaa Latas 225 POSLE Posle, sve je drukije. I ono to ostaje da se preduzme i uradi kad pro-tutnje ovako neobini, strani i nerazumljivi dogaaji, zaudo je prosto i obino, ili

bar izgleda tako. Komisija sastavljena od lekara, gradskog slubenika i jednog oficira iz Konaka, i njen zapisnik koji ne kazuje nita to nije i svaki prolaznik mogao da vidi. Dva vedra vode da bi se saprala sa kaldrme pome-ana krv mukarca ubice i samoubice, i ubijene ene koja ga nije htela. Zatim sahrana po mraku, u dva razna groblja, bez pratnje, u neposveenoj zemlji, na ivici grobljanskog prostora, gde se sahranjuju javni grenici t samoubice. I svega je nestalo, kao da je sa dva beskrvna lea, u dva groba bez imena, sve zauvek pokopano. Ali odmah zatim, ve sutradan, sve je uskrslo i oivelo i, u novom obliku, izmenjeno, uveliano, ulepano Ui iznakaeno do bezoblija i besmisla, stalo da raste, da se kree meu ljudima, najpre u Konaku i u gradu, pa zatim po celoj Bosni i Hercegovini. Od Kostaeve jadne drame sa nepoznatom devojkom svak je sad krojio sebi priu po svojoj meri i prema svojim potrebama i udima. (Tako mi, u seanju, iskoriujemo zlosrene pokojnike bez odbrane i snage, za koje smo moda samo po imenu uli, naslanjamo se i na one kojih vie nema, da bismo se lake kretali kroz svet ivih.) Poelo je jo isto posle podne u Konaku. Vest je doneo jedan od Ahmetaginih momaka, prema u-venju. Natrao je pravo na kavedibau lino, ali nisu mogli nikako da se razumeju ni objasne. Teko hvatajui vazduh, momak je mucao i petljao: ^^Kau, kau Kostake efendi ubio . . . ubijen . . . ubijeni, a Ahmetaga, koji je zazirao od nepovoljnih vesti i mr-zeo uurbane i zadihane ljude, nije mu dao da kae ni ono to zna, nego ga je obasipao grdnjama. Ubijen si ti u glavu! Ama, ubijen, kad ti kaem, ubijen . . . Magare! I nikako nije moglo da se razabere ko je ubio, ni koga, ni zbog ega. Ali tada je doao oficir iz zgrade preko puta u kojoj su kancelarije taba. Bez uzbuenja, stvarno i suvo, on je ispriao kavedibai ta se desilo sa njegovim prijateljem Kotacem. Debeli ovek se nije maknuo s mesta, rei jedne nije izgovorio, samo je nekoliko puta lako obliznuo gornju usnu, kao da proba neko nepoznato, sumnjivo jelo i isptituje mu ukus. Pogled mu je ostao udno zabrinut i ukoen. U samoj zgradi taba, Kostaeva sudbina ve je postala ^^predmet, koji je imao svoj broj i svoju oznaku -^^poverljivo. Istragu je vodio lino ef seraskerove slube bezbednosti major Sabit, a na osnovu raporta deurnog oficira. Od haljadu ljudi koji se posvete nekom odreenom zvanju, samo je desetak njih, a moda ni toliko, koji imaju istinsku sklonost i stvarne soosob-nosti za tu vrstu posla. Jedan od tih je svakako bio major Sabit. Onizak, snaan ovek, uredan i ist, u crnoj ko-niikoj uniformi savrenog kroja. Lice uvek osma-glo, kao da je jue ne^rde prenlanulo od jakog planinskog sunca, kosa i kratki brkovi bakrene crvene :5* 227 boje, ispod tih brkova retko su se javljali beli pravilni zubi, ali jako bi se prevario ko bi pomislio da je to osmejak. (Zbog tog uvek kao zaarenog majore vog lica i zbog ivog sjaja u oima, neupueni su govorili da on voli da pije; u stvari, on nije pio nita do vode i vonih sokova, pa i to umereno.) Pokreti retki i spori, a njegove jake bele ruke najvie su poivale nepomino, uvek sa teitem u sebi. Utiv i paljiv ovek, ali nekom hladnom utivou i nekom tihom bezlinom panjom, jednakom prema svakom, iveo je i poslovao bez odreenog linog odnosa prema pojedincima, miran na rei, ali odluan i strog u sutini. U njegovom kuanstvu vidi se red i osea blagostanje. U haremu

dve ene. Jedna starija, iz dobre i imune carigradske porodice, ali nerotkinja; druga, mlada, lepotica na glasu, sa kojom ima ve tree zdravo dete. Covek Omerpainog poverenja, sam bez potreba, a neophodan svima i uvek siguran u sebe, on je po svojoj dunosti, a i po sklonosti, imao oko za ono to drugi ne vide ili namerno nee da vide. Na ljude oko sebe i na njihove ivote gledao je mimo i ravnoduno, sve dok se u njima ne pojavi i u njihovim postupcima ne objavi neka protivre-nost, nesklad ili pukotina, odstupanje od zakona i propisa i postojeeg reda stvari. U tom trenutku postajao je taj pojedinac za Sabita zanimljiv, na tom mestu automatski se otvaralo podruje njegovog de-lanja. Sa nagonom roenog uvara reda usredsre-dio bi svu svoju panju na to naprslo mesto, produbljivao ga i ispitivao do dna, revnosno, ali bez strasti i linog rauna, bez izline surovosti, sa onoliko lukavstva i nasilja koliko je neophodno. U tom poslu, on je bio i savestan i hrabar, i neumoljivo strog i dosledan. Svaki svoj posao, i onaj najsitniji kao i najtei i najkrvaviji, radio je sa istim spokoj-stvom, kao da je krajnji i uzvieni cilj svega to on radi daleko, daleko izvan ovog ivota, a sve ono to on u ovom trenu ini, i mora a ini, samo beznaajna sitnica, jedna od stotinu sitnica l^oje tome cilju slue. Major je mirno sasluao oficira o nesrei koja se malopre desila u gradu. Bez oklevanja i premiljanja, poslao ga je odmah civilnom guverneru -rudinpai, sa otrim traenjem da graanska vlast prepusti vojsci dalju istragu, jer je u pitanju sera-skerov lini slubenik. Ne ekajui Hajrudinpain odgovor, siguran u seraskerovu podrku, major je naredio da se obiju vrata na Kostaevom stanu i da se izvri pretres kome je lino prisustvovao. Na licima podoficira koji su pretres vrili mogli su se itati svi stepeni iznenaenja i uenja pred svim onim to su nalazili u ostavama i sanducima. I da tu nije bio sam major Sabit, oni bi svakako i glasno izraavali alama, smehom ili psovkama svoja miljenja o luksuznim haljinama i svakojakim toaletnim spravama i sitnicama za koje nisu ni slutili da postoje. Ovako su morali da se uzdravaju i da oborene glave, utke slau i popisuju nakit, odelo, slike i knjige. Cim je popis zavren, major je naredio da se vrata na sobi zapeate. Sam je poneo nekoliko listova hartije koji su pored mastionice i posipaa stajali na toaletnom stolu. Vrativi se u svoju kancelariju, pregledao je te veim delom neispisane hartije. Samo na dva lista bili su poeci nekih pisama na rumunskom jeziku. Kad su prevedena, videlo se da je prvo bilo za nekog prijatelja u Bukuretu, ali je nedovreno zguvano. Drugo je bilo oigledno namenjeno Saidahanumi. >>Kolenopriklono Vas molim, dubokopotovana gospodarice moja, da mi ne uzmete odve za zlo .. .- Tu je pisanje prekinuto i tekst precrtan sa dva jaka poteza perom. Major je sve te hartije poravnao, izgladio i stavio u svoju crnu konu mapu, sa bravom i kljuiem od srebra. Dok je vrio taj posao, vratio se i onaj oficir sa Hajrudinpainim odgovorom. Odgovor je potpisao pain autant, takoe major po inu, ali se po na-busitom tonu videlo da ga je diktirao Hajrudin. Paa smatra da istragu treba da vodi njegov inovnik, jer se zloin desio u gradu, na javnom mestu, i jer zakon tako propisuje, ali nema nita protiv uea i jednog oficira u tom poslu. Bilo je jasno da se iznenada pruila prilika za jo jedan sukob izmeu vojne i civilne vlasti, i da e to za obe zavaene strane biti, vrlo verovatno, zanimljivije i vanije od dogaaja samog. A videlo se takoe da e paa, i pored jetkog tona odgovora, i ovog puta popustiti pred vojnom vlasti i ostaviti njoj da stvarno vodi istragu.

Jo za videla, serasker je pozvao majora Sabita na referisanje. Sporazumeli su se brzo, jer je bilo oigledno da neoekivano Kostaevo zlodelo nema veze sa vojskom ni sa politikom. Treba svakako otvoriti istragu, ali rezultat istrage je unapred siguran: M-U nastupu umne poremeenosti. . . itd. I drugo, to je vanije, treba odmah preduzeti neto protiv prianja i ogovaranja koja e svakako potei ovim gradom u kome se i neznatnijim povodom grdi i klevee Konak i sve to dolazi iz njega. Time je za seraskera i njegovog efa policije udni i neprijatni dogaaj sa Kotacem bio uglavnom okonan. Major je pozvao za sutradan ujutro Junus--efendiju, zvanog Demirba, i Idris-efendiju Ruuk-liju, svog pomonika i najblieg saradnika. Prvi e voditi sudski istragu, a drugi izvriti potrebna hapenja i proveravati raspoloenje graanstva u vezi sa ubistvom. Tako su iz senke i pozadine izvuena jo dva l^ca seraskerove mnogobrojne pratnje. Sabitov pomonik Idris-efendija Ruuklija i sudija Junus-efendija. I o jednom i o drugom treba kazati neto, poinjui sa poslednjim. Glavni vojni sudija u Omerpainoj vojsci bio je Zejnil-efendija, darovit i pronicljiv pravnik, koji bi svakako mogao da zauzme i neki vaniji i vii poloaj da nije bio lien ambicija, veseljak i bekrija-o-vek. Bio je pre vremena posedeo, a razgovoran i pokretljiv, sa ivim i pametnim oima ispod sedih obrva, poznat zbog svoje smele pravinosti i nepod-mitljivosti. Pratio je Omerpau i na njegovim ranijim pohodima. U tabu su ga voleli i potovali i zbog toga je izgledalo da je neophodan. U stvari, nije imao mnogo posla. Sluajevi krae, tua i sukoba u jedinicama reavani su po disciplinskom postupku. Samo najkrupnije stvari dolazile su pred Zejnil--efendiju, a i te je on svojom otroumnou i svojom pomirljivom naravi uproavao, svodio na najmanju moguu meru i oduzimao im od otrice koliko god je mogao. Bio je suta protivnost onih sudija koji vole da naduvaju i zapletu neki ^^sluaj, da bi posle, kad stvar ree, izgledali naroito vesti i pametni. Polazei u Bosnu, Omerpaa je znao da e tamo morati biti prekih suenja i brzih i strogih osuda i zaplena imetka, sa postupcima i obrazloenjima za koje Zejnil-efendija nije najpodesniji sudija. Stoga je po dogovoru sa Sabitom i sa Zejnilovim pristankom poveo, kao mlaeg kadiju, Junus-efen-diju, zvanog Demirba. Covek je visok, nekako pogreno sklopljen i sav raskliman, bela pravilna lica, crnih, tuno oputenih brkova; pokreti su mu ceremoniozni, a pogled krupnih hladnih oiju ukoen. Ne razume i ne prihvata alu. Ne smeje se nikad i sa uenjem vas gleda kad se osmehnete, kao nekog koji ne zna ta radi ni kakvim se sve opasnostima izlae. A kad, iz utivosti, pokua i sam da se osmehne, lice mu doe kao u oveka koji se sprema da kihne, i eleo bi to, ali ne moe. uti mnogo i uporno, a kad se javi, onda govori glasno i sveano, kao da ita obrazloenje presude ili citira zakonske odredbe. Za njega su govorili da je -^dubok pravnik, a on je i ostavljao utisak oveka koji ume esto da zaroni duboko u tu nauku, sve tamo negde do njenog dna, gde se kriju koreni ljudskih odnosa. Ono to bi sagledao dok se zadravao u tim dubinama mora da je bilo strano. Izgleda kao da mu se od toga lice zgrilo u grimasu hladnog uasa, koju nije mogao docnije, kad se vratio na povrinu, meu ljude, nikad potpuno da razagna i zbrie. Ono to je tamo video i saznao, ubilo je u njemu veru u sve drugo osim u golo i tvrdo slovo zakona. Izgubio je svako razumevanje za oveka i poslednji trag ljubavi ili saaljenja prema ljudima, koje je u svojim shvatanjima i sudovima stavljao nie od svih ivih bia. S vremenom, ljudi su za njega postali samo predmet

za slobodnu igru i bezobzirnu primenu zakona; umeo je samo da im sudi, a sudio im je kao da su neiva priroda, pusti pesak ili mrtvi kamen. Bio je jo vrlo mlad kad se u Stambolu prouo kao vest pravnik, odlian poznavalac zakonskih propisa, prekaljen inovnik i branilac dravnih interesa. Od svoje profesije tumaenja zakona i njihove primene na sloene i nepredvidljive pojave ivota izgradio je sebi visok ivotni poziv, a ta profesija nainila je od njega stvorenje naroite vrste. To je ovek-sudija koji na svet oko sebe gleda samo kao na podruje svoga rada i poziva, i pri tome je uvek u miru sa samim sobom i svojom saveu. A, kao to je poznato, nema toga dobra, kao ni toga zla, koje ovakav ugledan pravnik mirne savesti nije sposoban da poini. On ima samo jednu ambiciju: da svojim izuzetnim otroumljem nadmudri i belo-danu ivotnu istinu i ivot sam, i da ih utera u la, samo da bi mogao da zaustavi, izoblii i preda ^-zasluenoj kazni ljudsko bie koje je, u svojoj bezobzirnoj tenji za sreom, ili onim to smatra sreom, skrenulo sa puta zakona. To je ovek-pravnik, i to onakav kakav je vladi i dravnoj vlasti potreban, sa izuzetnom sposobnou da u svakom sukobu izmeu drave, s jedne strane, i neke manje ustanove ili nekog pojedinca, s druge strane, ume brzo da nade u nekom tekstu zakona ono mesto koje govori u korist drave, i to jasno i ubedljivo. Cesto via vlast eli da ima takvog oveka i da joj bude tu, na dohvat ruke. Naroito u ovakvim nemirnim i izuzetnim prilikama. Takvi ljudi su M^korisni, uivaju naklonost stareina, imaju dobru platu, iako ponekad mesecima nemaju ta da rade. Jer kad nastupi trenutak da nekoj dravnoj potrebi i odluci vladaj uih, ma kakva ona bila, treba dati neophodnu pravnu podlogu, onda stvar moe da izvede samo ovakav znalac i tuma zakona i propisa kao to je Junus-efendija. I tako se ostvaruje i provodi i ono to gola sila i obina naredba ne bi mogle provesti ni ostvariti, bar ne lako ni brzo. Inae, taj Junus-efendija, koji je straan i kao sablja otar u ulozi sudije i dravnog pravobranioca, obina je eprtlja i veliko nitavilo u svom linom i porodinom ivotu. To se moe najbolje saznati od kavedibae, koji oduvek daje karakteristike i ocene svih ljudi u seraskerovoj slubi, a ovog krutog prav-inka, zbog neeg, i mrzi i prezire. Za njega je to opasan glupak koga smatraju pametnim samo zato to su mu tri prsta desne ruke uvek crna od mastila, veliki bezdunik koji tim svojim otrovnim pravnikim mastilom moe da upropasti i najboljeg oveka ili iskoreni celu jednu porodicu, moda i itave gradove i pokrajine. Istina je da je Junus-efendija mrgodan, siv ovek bez svog ivota, bez ikakvih linih radosti ni strasti, osuen da sudi i kanjava umesto da ivi i uiva. Osim toga, on vue za sobom mnogobrojnu porodicu u kojoj se ne zna pravo ko je kome rod. Uz bolesnu enu i petoro dece, sve enske, sa isto toliko, i vie, nekih svastika, eninih i svojih tetaka i rodica, i velikim brojem njihove dece. To treba odeti i nahraniti, a sve to troi, jede i rasipa bez reda i rauna, i sve to prazni domainove depove, a kuu puni samo deijom piskom i priguenim, ludim enskim svaama u kojima je ovaj inae strani i nemilosrdni pravnik samo bedan svedok i nemona rtva. On izdrava sve, a njega niko u kui ne voli i ne potuje. Zbog toga Junus-efendija, i pored svoga visokog poloaja i dobre plate, hoda mrk i nevoljan, u otrcanom mintanu i izgaenim mestvama, i duguje svakom i svuda pomalo. To je bio Junus-efendija, zvani Demirba, ovek koji e sutra ujutro dobiti zadatak da u pravnoj proceduri to bre i to dublje pokopa nesreni sluaj Kostake Nenianu, i koji e taj zadatak nesumnjivo

izvriti kako treba. Drugi seraskerov slubenik koji e imati posla sa ovim sluajem, Idris-efendija, bio je Sabitov prvi pomonik, a to je vrlo vaan poloaj. Sabit je imao svoj naroit nain voenja poslova. Svaki -^sluaj on je vodio i svravao preko saradnika, naroito preko ovog Idris-efendije. On sam nije se, osim posve izuzetnih sluajeva, nigde pojavljivao lino. U svakom poslu drao se po strani, i to tako kao da je miljama udaljen od onog to se deava tu pored njega, sakriven negde pod zemljom ili pod vodom. U tom svom sklonitu, on je preko saradnika sakupljao podatke, merio i raunao, kao da radi sa neivim predmetima, zatim prebirao svoje teftere i spiskove, pa tek posle dueg ispitivanja, poreenja i procenjivanja, donosio odluku o onom to treba uiniti. Zatim bi upoznao sa celom stvari seraskera i, poto bi dobio njegovu saglasnost, izvrenje odluke preputao opet saradnicima ili, ako je bilo potrebno, dalje sudskim vlastima. Tako je sve poslove vodio on i o svemu odluivao u sutini, ali je odgovornost i sva omraza padala ne na njega nego na njegove saradnike koji su se lino pojavljivali pred svetom. Njegovi ljudi su to podnosili, kao i sve druge nezgode i tekoe, mirno i strpljivo, i svaki je bio spreman da podnese i vie od toga. Sabit je bio stareina koji ume da izabere saradnike i da ih vee za sebe, kao to ume da ih zaposli i optereti, pokudi i pohvali, poali i nagradi. I svi su oni ulagali sve svoje sile da to bolje izvre njegova nareenja, kao da su svoju najveu nagradu nalazili u tom da slue majoru Sabitu; bolje reeno: onom emu on slui. Taj Sabitov pomonik Idris-efendija bio je rodom iz Ruuka, dete sitnog trgovca. Tu je svrio neto kole i, jo mlad, poeo da radi kao pismen i prilean mali inovnik u civilnoj upravi. Pomou uticajnih roaka prebaen je u vojnu slubu i preao u Carigrad. Tu je brzo napredovao i najposle se naao kao pomonik majora Sabita. Uporedo sa njegovim drutvenim usponom, rasla je u njemu i njegova bolest, velika nesrea za njega i njegove. Taj na prvi pogled normalan i trezven inovnik bio je duevno bolestan, poremeen i optereen ovek; ukorak ga je pratila teka manija, strah od gladi i siromatva, i nezdrava pohlepa koju sva blaga i imanja ovog sveta ne bi mogla zajaziti. I taj strah, koji je bio potpuno neosnovan, jer je Indrisefendija dobro plaen inovnik, oenjen bogatom naslednicom, odnosio se na sve pomalo, ali naroito na jelo i odeu i predmete svakodnevne upotrebe. To mu je trovalo ivot od jutra do veeri i razaralo san nou u postelji. Nije on bio ni sladokusac ni izelica, kao to u osnovi nije bio ni sebi-njak ni tvrdica. Tek njegov ludi strah od gladi i nematine inio ga je takvim. Imao je enu nerotkinju, ali je nije pustio, kao to je mogao, niti je na nju doveo drugu. Usvojili su pre nekoliko godina ensko dete iz njegove porodice. 2ena je mravo, ustraeno stvorenje, koje najvie strada od njegove bolesti, jer ne moe nikad da mu ugodi ni da ga zadovolji. Poerka, koja je u petnaestoj godini, ve je potamnela i usukana kao usedlica pre reda i vremena. U kui im vlada mrzovolja i nepoverenje. Sve to dolazi od njega i njegove zlosrene bolesti, a sluba u vojsci i kretanje po kanjavanim pokrajinama ili ratitima samo poveavaju tu muku. Ali on se grevito dri svoga stareine Sabita, jer mu on, onako priseban i samopouzdan, izgleda kao najsigurnija zatita protiv svakog straha i zla, i zato mu tako odano slui. (Izgleda da se na ivici drutva u kome dugo vladaju neredi, nasilja i zloupotrebe, esto javljaju ovakve bolesti u pojedincu oveku i tu, neprimeene, rastu do postupnog besmisla i otvorenog ludila.) Idris-efendijina naopaka slika sveta sve se vie zgunjava i ustaljuje u njemu. Kao to sneni predeli ire tako jaku studen da se ona povremeno osea kao jeza ili hladan vetri i u krajevima u kojima

snega nema, tako su neka daleka podruja stalne oskudice i dugotrajnog gladovanja koja ubija narode i pustoi zemlje, irila svoj smrtonosni dah u mesta i gradove u koje bi on nogom stupio. To je bio sluaj u veini pokrajina u kojima je boravio po dunosti, a isto je, i jo crnje, sada u ovoj Bosni koja ni od prirode nije bogata nekim sjajem i ra-skoem, u kojoj malo njih seju i rade, a koju jedu i grickaju i domai i strani neradnici i gaze zaraene vojske, tako da je u toku godina prosto pojedena i lii na one tale u kojima su gladni konji i drvo sa jasala oglodali. Idris-efendija je bio osetljiv na tu avet gladi i nematine, koja ga je svuda ukorak pratila, svojim prisustvom trovala sve njegove obroke, koja mu je u snovima sluila svakovrsna jela, i odnosila mu ih ispred usta im bi pokuao da neto okusi, ili mu otimala kaiku iz ruku. Ovde u Bosni je njen dah oseao na svakom koraku i u svakom trenutku. Glad je kako on sada vidi svet i ne ume i ne moe drukije da ga vidi stalni pratilac ivih stvorenja uopte. Ona je ovekova sudbina na zemlji, i protiv nje je teko boriti se; opsednuti smo njome, kao u opkoljenoj tvravi, i odbijamo je i zavaravamo samo nepotpuno i privremeno, jer jo dok jedemo i pijemo svoj deo, mi znamo da za sve ljude nema i nee nikad biti dovoljno hrane, da emo i mi sami ubrzo ogladneti i oedneti, jer svaki novi dan nosi novu glad i e, a osiguranja i trajnog zadovoljenja tu ne moe biti. Sitost je izuzetno i prolazno stanje, ugroeno od samog poetka sa svih strana. Mnogi od nas jede koliko hoe, i ivee moda tako do smrti svoje, ali ta mu to vredi kad sa njim jede i njegova misao na sve one koji gladuju, i kad i sam moe ve sutra doi u poloaj da grize svoje roene prste od gladi i da zeva od ei kao pregaeno pile na usijanom letnjem drumu. Sad nije tako, moda nee nikad ni biti, ali ko to moe znati i unapred sigurno tvrditi. Njegova misao, kad se jednom izvitoperila i otkinula, nije se vie dala ispraviti ni zaustaviti. Ona mu je prikazivala ceo svet kao poharan, prezaduen, rasku-en. Samo prividno je u tom svetu svako izobilje, jer ako na jednom mestu ima svega, ve malo dalje poinju i u beskraj se proteu predeli oskudice i nematine, prostranstva neplodne i neobraene zemlje, itavi narodi izgladnelih i slabo hranjenih ljudi koje bi samo neko udo moglo nahraniti. A uda se ne deavaju. I dok on sa takvim mislima jede 1 najbolji ruak, stalno ga gledaju neije gladne oi prekornim pogledom. I nije samo pitanje: imati ili ne imati, mnogo ili malo? Te muke i nezgode sa jelom raznovrsne su i mnogobrojne. Sve ono to nas hrani, krepi i zadovoljava teko se dobiva, skupo plaa, a lako i brzo troi i rasipa. Mnoge su stvari potrebne oveku da bi doao do jela: meso, brano, povre, maslo, eer, i jo desetine nekih dodataka i zaina. Sve to treba pronai, kupiti, doneti, zatim pripremati, mesiti, pei, kuvati. Drva je teko nabaviti, sudove valja prati, vodu donositi, pepeo izbacivati; sapun je skup, posluga neveta i nevaljala. A to jelo, kad je jednom zgotovljeno, brzo unite prodrljiva i rasipna kuna eljad i kojekakvi gosti i ankolizi; pa sve i da ga niko ne dirne, ne moe ga sauvati, jer se samo od sebe isparava, gubi i kvari. Ono to je toplo biva ve posle nekoliko trenutaka mlako i bljutavo, a ubrzo zatim hladno, pa bajato ili prokislo. I treba spremati novo. Tako glad, u stvari, prati oveka neprestano. A ova misao: da se do svega muno dolazi i da se sve brzo troi i gubi ide ispred jela i pia, i muti unapred svako uivanje. I ono to je pojedeno i popijeno, ne hrani ga i ne veseli, nego truje i ogorava. Prokletstvo ovekovo, mislio je Idris-efendija esto, nije u tome to ponekad moe da ostane bez iega i da gladuje, nego to je samo postojanje vezano za jelo i pie. Onaj ko bi se te zavisnosti oslobodio, taj bi tek od sebe napravio pravog oveka, bie koje nije podlono

poniavajuim brigama i strahovanjima. Tek tada bi postalo nemogue ovo to se njemu deava: da strah od gladi, tei i stra-nji od gladi same, moe oveka da zaluuje i uniava i mui ovako kao to ini sa njim. Njegova pogrena misao i njegovo naopako gledanje na te stvari dovodili su Idris-efendiju, posredno, u razne muke i neprilike. Sve ono to je kupljeno za njegov gotov novac ili to e morati pre ili posle platiti ili vratiti, sve to za njega i nije pravo jelo ni pie ni istinsko uivanje; samo mu optereuje stomak i truje krv. Ono to pojede i popije kod svoje kue, za njega je unapred zagorano, zna mu poreklo i cenu i meru, i vidi brzi nestanak. Gledajui svojim oima kako ukuani i posluga trpaju tu prokletu hranu u sebe, kao i ono to nestaje ispred njega samog, ini mu se da je sve to pojedeno pre nego to je dolo na njegovu sofru. Jedino ono to dobije od drugih, ali bez plaanja ili zaduenja i obaveze, usput i sluajno, on pojede u slast i osea da mu to daje snagu, a najbolje i najslae bilo bi neto to je naeno, isprosja-eno ili ak, moda, oteto ili ukradeno. Sam se pred sobom stidi toga. Sve se u njemu buni protiv takvih suludih i nedostojnih misli i oseanja, jer su u protivnosti sa njegovim stvarnim poloajem i svim njegovim shvatanjima; ali nita ne moe da ih sprei da se svakom prilikom, i sve ee, ne javljaju. Treba dodati da su Idris-efendiji ne manje muke zadavali i svi drugi trokovi koje ivot nosi sa sobom. On je sve vie, i na sve udniji nain, patio od svakog izdatka i troenja, bilo da je u pitanju, jelo, odea ili obua, hleb Ui sapun, mastilo, hatrija, duvan, skromna aa boze ili skupoceno pie malvasija. Svejedno. Sve to nabavi i ima, pojede se i popije, strai i pocepa, izlie ili polomi, i to strahovito brzo, a u njegovoj kui kao da je prokleta bre nego kod ostalog sveta. Sva dobra koja svet prua, za njega se odmah pretvaraju u strepnju od gubitka, u runo aljenje. A ao mu je svega, jer sve ispred njegovih oiju i iz njegovih ruku ili, nestaje i gubi se u nepovrat. I to osea na svakom koraku, pri najobinijim, svakodnevnim radnjama i postupcima. Dok gleda svoje ukuane kako jedu, kako satiru odelo i nametaj, ini mu se da oni to rade u nastupu nekog rasipnikog ludila i u nameri da bi njemu napakostili. Tada ih posmatra krvniki, obrecava se na njih, a ponekad iz njega i glasno provale mrnja i potmuli gnev. Dok se kupa u banjici a uiva da se kupa i voli da je ist pogled mu padne na sapun koji se penua pod njegovom rukom i sve

14

se u njemu smrai, doe mu da zaplae, da zakuka, gledajui kako se tvrda i sigurna metalna para kojom je ovo zadovoljstvo platio pretvara u vazdua-ste mehurie, u kratkoveku penu, u nita. Revnosno nastoji da uhvati i poslednji od tih mehuria sapun-ske pene i da ga utare u svoju kou, kako ne bi izve-trio i propao uzaludno. Tako i to malo zadovoljstvo donosi na kraju samo muku i gorinu. To kako se ovek ponaa dok se kupa, to bar niko ne vidi, i ta njegova muka i briga ostaju u njemu, ali Idris-efendiji se deavaju sline stvari i nasred ulice. Pognute glave, namrgoen, ide nekim poslom, i odjednom oseti kako mu u grudima raste ljutnja na ovu sitnu i otru sarajevsku kaldrmu, koja kvari obuu i nemilosrdno troi donove. Paljivo koraa, nastojei da staje samo na glatke i iroke kameno ve. U isto vreme javlja se u njemu pitanje: da li se donovi manje troe kad ovek staje na prste ili kad stupa najpre petom na kamen? Ne moe da nae odgovor i zato pokuava prvo jedno, pa drugo; od toga su mu koraci nejednaki, as sitni i kratki, as neobino dugaki. A sarajevski graani koji ispod oka, sa strahom posmatraju vezirskog

slubenika na ulici, uzalud se pitaju ta treba da znai takav udni nain hoda. I kako niko od njih nikad ne bi mogao ni naslutiti ta je to to ponekad nagoni Idris-efendiju da na mahove tako skakue i pelivani sokakom, oni se mnogo i ne trude da nau neki odgovor, nego i takav hod raunaju u veliki arsenal onih esto neobinih i nerazumljivih zala i nevolja koje je, po njihovom miljenju, Omerpaa doneo sa sobom, kako bi dokraja unesreio ovu zlo-srenu zemlju. I tako je u svemu. I gotovo uvek. Sve su redi trenuci srenog zaborava kad Idris-efendiju ne mue takve misli. On i ne ivi svoj ivot i ne uiva u stvarima koje ima, nego okleva pred njihovom nabavkom, drhti nad njihovom cenom, pati od njihova troenja; nestaje, umire uporedo sa njima. A sve to zajedno stvara malo ali strano mu-ilite od ivota ovog imunog oveka i visokog vojnog slubenika. To svoje osnovno i stalno oseanje straha od gladi i oskudice, kao i svoje nezdrave strepnje pri trokovima i izdacima svake vrste, Idrisefendija je prikrivao koliko je mogao, iako se sasvim nije dalo sakriti. U oima ljudi sa kojima je radio, on je izgledao kao osobenjak, boleljiv i nedruevan ovek koji ivi za svoju dunost i svoj posao, a lien je smisla za pun ivot i njegove radosti. Samo oni sa kojima je dolazio u blii dodir mogli su da naslute kakav je to bolesnik i nesrenik bio. Kavedibaa Ahmetaga, koji je na neki nain umeo ponekad da prozre i sloene ljude i da sagleda i skrivene strasti i nepriznavane boljke, odavno je izmerio i ocenio Idris-efendiju svojim arinom. S vremena na vreme, odvojio bi od nekog boljeg jela po jedan sahan i poslao mu ga, znajui dobro koliko e ga time odobrovoljiti i obavezati. i Vest o nesrei prela je iz Konaka u seraskerov harem kao iskra poara. Posle prvog zaprepaenja i uplaenog utanja, Saida hanuma je poela najpre da nemirno eta, a zatim da tutnji i praska po sobama. Lupala je vratima, bacala jastuke, nogom prevrtala pekune. Dozivala je poslugu, redom. Hatida, Hatida! Zbunjena devojka, koja ve nekoliko trenutaka stoji tu pred njom, uveravala je tiho, drhtei od straha: Tu sam. Ja, Hatida. ^ ' Obnevidela od nekog velikog gneva, ena je prolazila pored nje i jednako vikala: M^Hatida! !6 Omerpaa Latas g4i tida, a onda se, najposle, zaustavila i pogledala je ogromnim zauenim oima. Ti? Idi bestraga! Ko te zvao? Ba mi ti treba! Zatim je odmah stala da vie neko drugo ime, a kad bi se ta devojka pojavila, ona bi je gonila napolje, nazivajui je pogrdnim imenima na turskom i na rumunskom, i bacajui se za njom im stigne. A kad se zamorila od vike i hodanja, sela je u jedan ugao i stala da plae uz prigueno gnevno jecanje, kako plau samovoljne i ponosite ene koje se stide svog plaa a nemaju snage da ga zadre. U tom plau je poela malo da se smiruje, ali tada su njoj, u zao as, prijavili Karasa. Videi da se hanuma stiava, neko od posluge je naao hrabrosti i uao da joj kae da slikar, tamo na ^mukoj strani, eka ve odavno u svojoj radionici. Ceka na njena nareenja. Kao da je jedva ekala da joj to jave, Saida je preko svetle kune haljine evropskog kroja prebacila feredu i, praena starim momkom Osmanom, otila u Karasov privremeni atelje.

Cim je ula zbacila je sa sebe mrkozelenu feredu i razvila se sva odjednom pred zbunjenim slikarom, sa ustreptalim ipkama i zatalasanim velovima koji su poigravali oko njene bledoruiaste kune haljine. Na! Na! Was sagen Sie denn dazu? Slikar, koji jo od sino nije nikud iao niti mu je ko od jutros dolazio, nije znao nita o nesrei koja se danas u gradu desila, i sad je, zbunjen ovakvim pozdravom, mrmljao neto u bradu. A ena je povienim glasom produila na nemakom. Taj jo nita ne zna! Dabogme! Pa ta vi znate? Nita. Gospoda umetnici na svojim visinama mrljaju i brljaju, a i ne gledaju ta se dole na zemlji deava, meu jadnim obinim ljudima. , Suze su nailazile, to se osetilo u glasu, ali ona ih je naporom volje zaustavila, a od toga se gnev u njoj podigao jo jaom snagom. Htela je mirno da kae unezverenom slikaru ta se desilo, ali je odmah, ogorena sopstvenim recima, prela u viku i nizanje pogrda, bez jasne veze, reda i logike. Obasipala ga je pitanjima, ne dajui mu da dode do rei; ne ekajui odgovora, nasrtala je na njega kao da je on za neto kriv. ta je ovo? Kakva je ovo zemlja koja e nas sve pojesti? I kakva je ta banda nitkova i kriminalaca koja se okuplja u ovom Konaku? Sve sam degenerik! Anela bi pokvarile te lenjtine i pokvarenjaci. A otkako su doli u ovu zemlju jo su gori. Sve to zajedno omaijalo je i zaludelo nesrenog Antoana, tako da se potpuno izmenio i s uma siao. Jer ovo to je poinilo ne lii na njega, nikako ne lii. Nikad on to ne bi uinio u drugoj zemlji, meu drugim ljudima. Ali da, ovde bi i ovica boija postala ris, tigar. U Vlakoj bar samo zlostavljaju ene, a ovde ih ubijaju. To im je sve to znaju. Zaista velika hrabrost i slava. To samo ovde moe da se doivi. Samo ovde! Ovde i vazduh truje oveka i goni ga u oajanje i ludilo. Siromah Antoan! Da je pred njom stajao neki drugi ovek, odluniji, vetiji, ili bar malo ravnoduniji prema njoj, moda bi mu i polo za rukom da nekako smiri raz-besnelu enu. Ali ovako . . . Odmah zaboravljajui ono to bi uo, slikar nije mogao oi da odvoji od nje i njenih velikih gnevnih pokreta, od te lepote koja bi mogla svet da usrei, a koja nee nikog da vidi i nita da zna, nego ovde, kao i inae svuda i u svemu, trai samo patnju, svoju i tuu, i zagnjuruje se u nju do bezumlja, do samounitenja. Bez rei i nepomian, on je pogledom pratio njene pokrete kao igru razularenih prirodnih sila. Koliko lepote, ali i koliko snage i nesvesne vehine ima u ovoj eni! Koliko sposobnosti da se zgadi i ogori! Koliko razu-mevanja i sauea za svakog osim za njega! Uveren da misli o njoj i o onom o emu ona govori, mislio je samo na sebe, na sreu koje nema i na zadovoljstvo koje bei im ga on ugleda i zaeli. A njegov tuan i zaljubljen pogled dizao je kako izgleda u njoj nov talas ogorenja i srdbe koja je imala i suvie povoda a nije nalazila dovoljno predmeta na koje bi se sruila. Njen bes je rastao, a njen govor menjao pravac i gubio smisao. Antoan, Antoan, ta je i on bio? Luda i degenerik. Da, bio je sposoban, ali sposoban za sve. I to je i dokazao. Ne znam gde su nam oi bile. Ko ze mogao uzeti u kuu tako opasnog luaka? I ta je sve to trebalo tome evnuhu? Naao je tu nesre-nicu da se na njoj sveti zbog svoje nemoi. Ali, nije ona znala koga ima pred sobom, i zato je beala, jadnica. A da je samo otro viknula na njega, on bi se prepao i od straha i zaboravio da ima oruje. Onako naoruanog ona ga je mogla golim rukama smlaviti, samleti, spljeskati, a posle bi se, kao ekser u uftetu, naao njegov vajni pitolj u njemu.

Dotiui tu valjda vrhunac bezumlja, njena mata je padala nemono, ali ona se u govoru nije mogla zaustaviti, kao da neko iz nje govori. Sad je vikala. Sta je hteo, jadnik? I kad je ve..: ve hteo neto, to nije platio tu, tu . . . Odjednom zauta, kao postiena milju na le i grob nepoznate nesrene ene, i ne izgovori pogrdnu re koju je ve bila zaustila. Ali posle kraeg utanja i nekoliko besnih dugih koraka, vika se nastavi. Hi, ta ja znam, to nije nekako udesio, a ne ovako, ovako strano. Ne, i njega su otrovali. . . ovaj grad i ova kua u kojoj se samo o krvi i o ubijanju govori. Zastala je jedan trenutak, kao da je o neto zapela u hodu, i oborene glave utala, kao nad mr-tvacem, a onda je opet nastavila da hoda i vie. Da, o ubijanju i o bludu! Jer u ovoj kuerini sve je zaraeno poganim, naopakim bludom, drvo i kamen i poslednja krpa; hleb i voda i vazduh su njime otrovani; a blud ubija, mora da ubija, jer je isto to i smrt, neprirodna, sramotna smrt. Opkla-dila bih se da je i ova nesrea izila iz kavedibaine jazbine. I dok jadni Antoan lei mrtav, bez ljudskog saaljenja i, valjda, bez groba i sahrane, uverena sam da onaj ljigavi zlikovac, ono veseljensko ubre od kavedibae sedi na iljtetu i gricka slatkie i sprema nove rtve bezdanog, mranog bluda. Uverena! Stisnutih pesnica, suznih oiju, ena je prosto sipala psovke, dozivala prokletstvo na te ljude, na Konak, na Sarajevo i Bosnu, i proklinjala as kad je u tu zemlju nogom stupila. Nemoan kao u snu, ubijen alou. Kara je gledao kako se ta velika lepota, za kojom on gine, rasipa u vetar, baca u blato, i povlai sve za sobom. A u isto vreme, navikao da u svemu oko sebe nalazi sliku ili temu za slikanje, on je u eni koja je vihorila tu ispred njega video jednu od antikih menada koje je precrtavao sa mramornih reljefa u Rimu i divio se kako je slinost potpuna i savrena. Dok je njegova ^-menada, kao navijena igraka, umno prelazila veliku prostoriju u svima pravcima i udarala o zidove, on je pomislio da bi najbolje bilo kad bi poeli sa slikanjem, i u tome je video spasnosnu misao i sreno lukavstvo. Ali tek to je nagovestio kako bi mogli, moda, da ponu sa radom, ena je oivela novim besom. Sta, ta hoete? Krv se proliva ulicama, a vi, kao da je to voda, kao da su pomije, hoete da mutite i razmazujete vae boje. Tu, pored nas i ubijaju se, a vi, vi: ><-Hajde da se slikamo!-^ Imate li vi razuma, kad ve nemate srca? I koga da slikate? oveku doe da pljune na sve slike ovoga sveta, a on... ah! Ila je pravo put njega, sa ispruenom desnom rukom, kao da e ga udariti. ta, da neete moda i neto da odsviramo, onako neto po vaem rimskom nainu, tuno, ma noH troppo, uzbudljivo a lako? S tim jetkim i prezirnim pitanjem, prila mu je sasvim blizu, tako da je morao da podigne oi i da je pogleda. To je bilo strano. Crveni, nepravilni peati iskoili po finoj koi, velike oi pobelele kao slepe, njena divna usta, nabubrela kao u porodilje, crvena i otekla kao da su je tukli po njima, izna-kaena, ali tako da ulivaju i strah i potovanje. Zaista, to se nije moglo slikati. Nije tu vie bilo ni painice ni Konaka, nego samo nerazumljivo ludilo i crna propast. Nesposoban da potpuno shvati veliku ljudsku muku i pravu nevolju, bio je ipak postiden videi da i ova izbezumljena ena bolje osea ta je red a ta nije, ta se moe a ta ne. Velika soba sa tafelajem na sredini izgledala mu je klopka bez izlaza. On taj izlaz ne bi ni naao nikad da ena sama, u svom tuma-ranju, nije sluajno udarila na vrata i odjednom se izgubila iza njih, zajedno sa svojom

vikom i lupom gnevnih koraka. Za njom je, vernou senke, iziao i Osman. Sam ne verujui u neoekivani spas, slikar se odmah zatim izvukao iz radionice kao iz vuje jame. Iziavi na ulicu, sa strahom je posmatrao prolaznike. Posle onog to je doiveo maloas u Konaku, njemu se inilo da e svuda sretati samo uzbuene, besne i nasrtljive ljude, a ovi su ili mirnim korakom, oborenih oiju, kao da se nita nije desilo u ovom gradu i kao da se i ne moe desiti nita to bi niih uzbunilo i poremetilo u njihovom tupom miru. Mir, to je bila i njegova glavna elja. I neto od njihovog neverovatnog spokojstva kao da je prelazilo i na njega. Nastojao je da ide istim takvim hodom, kao da nita nije saznao ni video, kao da nije bilo ni ubistva ni samoubistva, i kao da ona lepa ena ne besni i ne luduje po polupraznim sobama Konaka. Na mahove mu se zaista inilo kao da se moe i tako: ii u protivnom pravcu od onoga to se u stvarnosti deava, ne pitajui se kuda taj put vodi, ne osvrui se, ne seaj ui se, ne mislei. A u isti mah oseao je da je to samoobmana, nemona iluzija nemoi, i da takav hod niem ne vodi, ak ni brzom kraju. Pa ipak je iao i dalje tim putem, kako bi bar za koji trenutak jo cstao leima okrenut stvarnom ivotu. A toga istog asa poela je da se kree, drugim ritmom a u protivnom pravcu, da raste i da se grana, svuda prisutna a nevidljiva kao voda ponornica, pria o Kotacu, oveku iz seraskerovog Konaka, o njegovom zloinu i njegovoj linoj nesrei. irili su je putnici i dokoliari, a primali i apatom ponavljali ovi isti ljudi koji, na izgled mirni i ravnoduni, idu gradskim ulicama kao da o svemu tome nita ne znaju i ne ele da znaju. Rodila se tih dana i pesma o Kotacu i devojci, jedna od onih koje se ne pevaju i ne kazuju glasno, a u kojima junaka (ili samo nesrena) linost moe da ivi vekovima, kao to trag okamenjene koljke traje u krevitoj obali davno nestalih mora. O svemu je bilo govora u toj pesmi, o Kostaevoj velikoj prezrenoj ljubavi koja bez smisla i vidljivog razloga ubija samu sebe i sve oko sebe, o sarajevskoj suboti iza koje ne svie nedelja, pa ak i o Kostaevom ><^estopucu koji je usred vedra dana proarao sarajevskim ulicama, sipajui svoje munje i gromove. Pominjala se i ^-Krla, velika askerska kasarna pored koje je on protrao za svojom rtvom, i Fadilbegova kapija na kojoj je trka izmeu mukarca i ene nala svoj krvavi zavretak kao na nekom unapred predvienom cilju. Samo ime krupne devojke Ane nije pomenuto nigde; u celoj pesmi ona je ostala neophodni, bezimeni predmet bez kojeg ne bi moglo biti ni Kostaevog oajnikog podviga ni pesme o njemu, ni zadovoljstva koje ta pesma raznim ljudima na razne naine daje. Pesma i pria su se smenjivale i preplitale meusobno. udnovato kako je svakoj dui u Bosni draga strana pria, utoliko draa i blia to istinski ivot oveku manje radosti i zabave prua. Takvo je bilo i ovo kazivanje o stranom oveku koji je, kao toliki drugi njemu slini, hteo svim sredstvima i po svaku cenu da uhvati tu prokletu, nedostinu i nepojmljivu ensku lepotu, da je privrsti na jedno mesto, pronikne, i zadri za sebe, a koji u toj elji nije umeo da se zaustavi, o oveku koji je izbezumljen >^trao za enom. Mnogi to eli a mnogi i ini, koliko u granicama svoga graanskog ivota moe i sme, i kako najbolje ume. Ali niko ovako otvoreno i ovako strano, kao to je on uinio i morao da uini. Dogaaj koji se desio tu, usred grada, posve izuzetno i iznenadno, postao je odjednom drevan, prirodan, svaiji pomalo. U udnoj trci koju je mogao da vidi samo mali broj ljudi, onih koji su se zadesili u tim ulicama, priali su sada svi, a najvie i najbolje oni koji je nisu svojim oima gledali, jer njih nije obavezivala stvarnost. U njihovim prepria van j ima, sve se ve utrostruilo, dobilo neprirodne razmere, i sve je dalje raslo, jer svi su imali potrebu da o tome priaju ili da sluaju

priu. Nije jedan od njih u nemirnom nonom snu snivao da juri u takvoj nekoj divljoj trci izmeu noeva i pitolja, as kao gonilac, as kao gonjeni. Nije jedan od njih u bunilu prekipelog seksa matao da vLada potpuno, potpuno do bolnog smrtonosnog uivanja, tvrdim a savladanim i neotpornim telom lepe bezimene ene. Ali sve je to ostajalo zauvek pri njima i u njima, skriveno, ivo a daleko od ostvarenja i od svake odgovornosti. A sada, evo, sve se to zaistinski desilo, pred licem sveta. I svi su o tome mogli da govore kao o tuem zloinu i udesu, kao 0 neem stranom, stranom za druge, a do bola uzbudljivom za njih; svi su sada smeli da se diu, da nekanjeno lete i padaju sa izuzetnim linostima koje su svoj podvig platile najteom kaznom kojom se takva dela i nedela plaaju. Pria koja se pronosila od usta do usta budila je u graanima mnoge od tih tajnih, neostvarenih 1 nepriznavanih elja, a u isto vreme bila za njih zastraujui primer i titila ih, kao neka vakcinacija, od kobne pomisli na ostvarenje takvih elja. Tako su graani, oduvek vesti u iskoriavanju svega oko sebe, iskoriavali i ovu priu o bludnom zloinu; ona im je sluila i kao zadovoljstvo, i kao lek i pre-dohrana, i kao sredstvo za utvrivanje verskog i porodinog morala i zatitu zakona, koji stalno svi kre i krnje, oprezno i pomalo, a on ipak uvek postoji i vlada i primenjuje se kad treba i na koga treba. Kad bismo svi mi imali mogunosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih matanja i najvre-lijih elja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom asu svoga ivota, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, ta smo i kakvi smo, i ta sve mi ljudi moemo da postanemo i budemo. Sreom za veinu nas, ta mogunost ne postoji i mi ne prelazimo nikad od matanja i prolaznih suludih pomisli na dela i oite postupke. Ali onaj kome se to po njegovoj zloj srei desi, taj nalazi u svima nama nemilosrdne sudije. U strogosti ili ravnodunosti prema tom nesreniku ispoljava se i nesvesno naa dvostruka osveta. Mi mu se svetimo i zato to je naao smelosti da uini to to je uinio, i zato to je mi nismo nali i neemo nikad nai. Ili pak iskoriujemo njegovu propast da se svetimo nekom treem, protiv koga inae ne moemo i ne smemo nita. Tako je bilo i ovde. Sarajevo nije grad zloina, bar ne javnog i krvavog; pre bi se moglo rei da je grad mrnje, a mrnja lako nalazi sve nove povode i u svemu vidi sve nove potvrde za svoju opravdanost. Tako se i u svim ovim prianjima jo moglo i nai poneto razumevanja i saaljenja za oigledno poludelog nadzornika seraskerovih kuhinja, pa ak i za bezimenu devojku, a sva mrnja i osuda padala je na seraskera i na njegovu vojsku i pratnju. I onaj koga nisu zanimali ni Kosta ni njegova rtva, smiljao je ta bi povodom njihove nesree mogao zlo i nepovoljno kazati o seraskeru, a da njegovo ime ne pomene. Kod takvog gospodara, eto, i kuvari ubijaju! To oni u sutini svi govore, ili bi to hteli da kau. I mravi Sair-efendija Sofra, koji ispija kafe i krmi pamet po epencima u ariji, govori isto, samo na neki posredan i lukavo uevan nain. U svojim itabima on je naao neku staru izreku: -^Neka Bog sauva i onog koji bei i onog koji goni! I sad neumorno ponavlja i u bezbrojnim sofizmima s lica i s nalija okree taj citat, primenjujui ga na Kostaev sluaj, a u svakom pokretu i pogledu krije se po jedna aluzija na seraskera i na vremena i obiaje koji su sa njim i njegovim ljudima doli u ovo inae mirno i uljueno Sarajevo. (Sve zlo, teko i neobino to se u ovom gradu deavalo i ranije, pre Omera i bez njega, zaboravljeno je ili proizvoljno stavljeno na njegov raun.) Idueg petka zvanino je igosan krvavi dogaaj. U dvoritu Begove damije drao je pred gomilom zabuljenih ena svoj ^<^vaz

imam Jakubovi, poznat zbog svog strogog morala i otre reitosti. Ne pominjui nesrenog stranca ni ubijenu devoiku hri-anske vere, on je napao zle obiaje i navike koje donose stranci, a i upravljae i glavare, jer su stareine odgovorne za postupke i prestupe svojih potinjenih i mlaih. I neka niko ne misli da e izbei nebeskoj kazni zato to je moan i naoruan! Da se sve sablje ovog sveta, rekao je imam, sliju u jednu jedinu, bile bi samo slamka jedna prema bojoj sablji koja kanjava porone ljude i javne i tajne gre-nike, i one koji ih zaklanjaju. Vemici koji su ga sluali nisu razumeli svaku pojedinu od imamovih rei, moda svaki nije shvatio ni na koga one ciljaju, ali im se svima, u velikom strahu njihovom, inilo da uju fijuk svemone i svuda prisutne Alahove sablje iznad svojih glava. U nedelju, na velikoj misi, govorio je o dogaaju katoliki upnik. Malobrojna je katolika pastva u Sarajevu, ali i upna crkva je tako malena da je svake nedelje puna kao ip. Sa drvene predikaonice, u koju je zbog svog niskog stasa utonuo do ramena, upnik se tekim recima i otrim pokretima ustremio na M ^ugave ovce, kako je nazivao ene koje podu ravim putem i ne sluaju zapovedi Crkve. Njegove ive i sjajne oi dobivale su otar izraz, kao u jastreba, i sa visine hvatale poglede ena koje su, pognutih glava, uporno buljile preda se. ^-I ta biva, dragi moji krani i kranke, sa takvom enom? pitao se on strogo, pa poto se nekoliko beskonanih sekundi naslaivao skruenim utanjem, odgovarao s&m, jo stroe: Ona gine kao ivince. To smo vidili. Krupna devojka s Bistrika, javna grenica, bila je na toj predikaonici jo jednom izloena u svojoj krvi i sramoti. Jer, dok je imam sav svoj gnev uperio ne protiv ubice nego protiv njegovih gospodara, upnik je najtee osude i prokletstva ostavio za Anu, devojku koja je bila ugava ovca njegovog stada i nala ono to je traila i ponjela ono to je posijala. Ni rei nije bilo o ubici, ni pomisli da se zloin dovede u vezu sa Konakom i seraskerom. Od gneva promuklim glasom, fratar je govorio 6 tome da je Isukrst prolio svoju presvetu krv za nas i nae grijehe, ali je to mnogo ponavljao i u svom govornikom zanosu otiao suvie daleko. Zbog toga je odjednom stao, naavi se u neprilici. Jer ako je do gr eha, tu ih je bilo napretek, i ako je kome bila potrebna ta boanska krv za oprotenje 7 iskupljenje, to je upravo toj nesrenoj i grenoj eni protiv koje on sad ovako ogoreno grmi. Stao je i zamislio se malo pred protivrenou do koje ga je dovela njegova roena revnost. Oklevao je samo trenutak. A onda je, savlaujui zabunu i naputajui svoju neumesnu parabolu o krvi Hristovoj, izvukao maramu iz irokog rukava, obrisao znoj sa lica i nekim malo izmenjenim, umornim glasom nastavio da svima i svakom preti nepovratnom propau i venim mukama u koje srljaju due gre-nika. Ne zna se tano ta je bilo u pravoslavnoj crkvi i u sinagogi, jer ni paroh ni rabin nisu nita govorili, bar ne javno. Ali je svakako i u tim verskim opti-nama bilo govora o Ani i Kotacu i njihovoj pogibiji, jer je tih dana to dvoje ljudi bilo izloeno svaijem pogledu i sudu. Svak je sada mogao i smeo da govori o njima i da, krijui ili maskirajui svoje namere i pobude, tumai, sudi i osuuje njihove. Gotovo da nije bilo u ovom velikom gradu odraslog stvora koji se nije zaustavio pred tim dogaajem o kome se svuda govorilo, i posvetio mu re osude ili saaljenja, jednu misao ili jedan uzdah samo. Jer u te dane se pred svakim, na jedan ili na drugi nain, otvarao tamni nedogledni svet ludila i zloina, drukiji ali ni manji ni manje sloen od ovog naeg sveta u kome svi ivimo u granicama razuma i zakona.

Cak i deaci, koji jo nita ne shvataju, ali koji sve posmatraju i u svemu to vide i uju nalaze povod za igru, poeli su da se igraju nove igre. 252 Jedan bei kao devojka-rtva, uplaena i bez odbrane, a drugi ga goni, i drei u desnoj ruci kratak komad drveta, kao ve legendarni Kostaev pitolj, puca nemilosrdno i gromko: bum-bum, du-du! Samo to ovde, u igri, deak-rtva nee nikako da padne, iako mu neprestano dovikuju da je pogoen i da kraj kapije treba da legne i umre. A kad deak-gonilac vidi da mu drug nee nikako da odigra ulogu do kraja, dosadi se i njemu pa baca drveni pitolj i uvreeno izjavljuje da se vie ne igra. Slino je, na kraju, poelo da se deava i odraslima. Posle velike uzbune koja prati izuzetne dogaaje, nastupilo je zatije, i to nekako odjednom. Kao da se i odraslima dosadila ta igra. Hode i popovi su odbacili tu temu kao isceen limun. Vojna vlast, poto je ostala pobednik u sukobu sa civilnom vlasti, i sama preuzela istragu, zastala je ve na prvim koracima. Oni koji su je vodili shvatili su od samog poetka da njihove stareine ne ele da se ova stvar, neprijatna po sebi, a bez svake veze sa vojskom i politikom, produbljuje ili otee. (Stara Ivka, koja je prvih dana bila uhapena, putena je iz zatvora.) Dosije M -Kostake Nenianu zatvoren je i bez formalnog zakljuka. Cak i Saida hanuma je sve rede pominjala Kotaca i njegovu zlu sudbinu. Kod vlasti, po ariji i u graanstvu nemir se stiavao, po zakonima po kojima te vrste uzbuenja nastaju, rastu i opadaju. Samo u narodu, tamo duboko, meu sitnim svetom, po zatvorenim i gluvim kuama, naroito meu enama, ivela je i trajala pria o Kotacu i devojci, i tu e, kako po svemu izgleda, doivljavati dalje i sve nove preobraaje, i, menjajui oblik, trajati ko zna dokle. MUHSIN-EFENDIJA I NIKOLA Sta da se kae za Muhsin-efendiju i za njegov poloaj u Konaku? To je onizak, ugojen i okruglast ali snaan i lako pokretljiv pedesetogodinjak, pro-retkih a belih zdravih zuba, uvek vedar, ivahan i nasmejan, uredno odeven. Da upitate ma koga iz Konaka u emu su dunost i posao toga Muhsin--efendije, on bi vas iznenaeno pogledao, zamislio se malo i sam, a onda bi se osmehnuo i slegao ramenima. Pa, Muhsin je Muhsin. . . Kako da ti objasnim? Eto tako Evetefendija! Tako su stvarno svi oni i zvali Muhsin-efendiju, mnogo vie nego njegovim pravim imenom, a taj nadimak je objanjavao i njegov poloaj u ovom drutvu. Postoji pria da je na sultanovom dvoru, u drevna vremena, bio naroit slubenik ija je dunost bila da stalno ide za sultanom i recima, pokretima i izrazom lica potvruje svaku i najmanju re njegovu, da na svako pitanje odgovara sa: Da! Takav gospodin Da-da bio je i Muhsin-efendija. Na platnom spisku u Konaku on se vodi kao kancelarijski slubenik, iako stvarno nema ni kancelarije ni nekog zaduenja ili odgovornosti, ali je kod veine poslova prisutan. To on smatra svojim poslom i svojom dunou, a sa tim se oduvek slau, bar preutno, i svi ostali, ne pitajui se nikad zato je tako i da li mora biti tako. (A s druge strane, kad se negde ne bi pojavio, niko nije primeivao njegovu odsutnost.) Uglavnom, njegov je posao bio da ponavlja i odobrava sve to drugi kau, naroito kad su ti drugi stariji i vii po svom poloaju, da povlauje svemu to je zvanino, potvrdno, povoljno i pohvalno, a da suzbija i zatakava sve to je neprijatno i neskladno, protivno optem vladajuem miljenju, svako poricanje, sumnju, otpor, raspru ili obraun. On je dosledno i odluno svakoj i najmanjoj pojavi davao

najpovoljnije mogue tumaenje. I radio je to mora se priznati sa velikom istraj-nou i vetinom, sa nekom vrstom naivne i zadivljujue bezonosti. S vremenom, sav se bio pretvorio u olieni optimizam, u buni ili diskretni aplauz koji neophodno ide iza svakog miljenja koje se pojavi pred njim. Naravno, sve to dok se zna da i serasker i oni oko njega tako gledaju na stvar. A kad se desi, kao to se deava, da se gore na vrhu iznenada promeni miljenje, Muhsin-efendija se ne zbunjuje i ne obeshrabruje. On tada za trenutak obustavi svoj posao-, samo toliko koliko je potrebno da osluhne i shvati u emu je i kakve je prirode promena, a odmah zatim okree celu svoju evet-aparaturu za sto i osamdeset stepeni i brzo je puta u pogon, sa istom snagom, samo u protivnom pravcu. Tako Evet-efendija ostaje uvek isti i uvek dosledan sebi i svom pozivu. Nije bilo vano miljenje koje on hvali i odobrava nego uverenje i uverljivost sa kojima on to ini. Glavno je da ni pred oiglednim injenicama nije priznavao nijedan kvar ili neuspeh, nikakvu tetu, bolest, tugu ni gubitak; sve je za njega moralo biti dobro, lepo, i u redu, ili bar na najboljem putu da takvo postane. I nije tek ekao da se pojavi neki nesklad ili spor, tuna pria ili alostan dogaaj; nije se ograniavao samo na odbranu, nego je i sam prelazio u napad. Dok svi ute ili idu za svojim poslovima, on bi odjednom, nasmejan, veselo trljajui ruke i potvrdno klimajui glavom, proao Konakom. Dobro, dobro, dobroooo! Dobro, akobogda! Dobro, nego ta!? Ceo njegov renik sastojao se od stotinak rei, i to uvek pohvalnih i prijatnih, lakih i praznih, a te rei izgovarao je ponajvie samo kao oduevljene uzvike zadovoljstva, odobravanja, ili hrabrenja. Vano sredstvo njegovog inodejstvovanja u Konaku bio je njegov smeh. On se ne smeje kao drugi ljudi, povremeno, nekad jae nekad slabije, prema predmetu kome se smeje. Ne. Njegov smeh je u njemu, uzidan, kao neka sprava - egrtaljka, i kad god hoe da pojaa svoj optimistiki govor a to je posle svake pete ili este rei on pokrene taj mehanizam. Tada iz njega neto prvo zakripi, zatim sipljivo zaiti, pa zagrohoe, i naokolo se raz-legne njegov karakteristini smeh. Taj smeh zvui kao kad neko prospe sitan i tvrd graak po staklenoj ploi: rrrr--ssss! On je zvuni snimak pravog stanja njegovih puakih plua, bronhija i glasnica. On je zavretak svake njegove reenice i krajnja potvrda njegovog optimizma, trubni znak njegovog bezuslovnog hvaljenja svega i svakog, i neogranienog slaganja sa svim i svaim. Na talasima toga smeha plove i poskakuju njegove rei kao sitni brodii od hartije. Svi poznaju taj smeh i svi znaju da on nita ne stoji, nita ne znai, ni na ta ne obavezuje, a ipak utie na sabesednika i postie svoj cilj. Niko se ne sea da je Muhsin-efendija sam ikad ita tvrdio ili poricao, isto kao to svojim praznim recima nije nikad nita promenio ni nagore ni nabolje, niti kome stvarno pomogao ni odmogao. Svi su bili naisto o tom ta znai Muhsin kao ovek i ta vredi njegovo aminanje, ali svi su ga primali takvog kakav je. Neki su ak bili skloni da ga smatraju potrebnim, gotovo neophodnim u ovom Konaku u kojem se toliki meu sobom sukobljavaju, vre256 daju i ogovaraju. Njima je izgledalo posve prirodno da taj ovek, onako ri, malen, glavat i ugojen, obilazi Konak i sve ivo u njemu i oko njega, i da, neprestano trkajui i klikui, seje oko sebe iroke osme jke i kratke reenice i uzvike bez mnogo veze i naroitog smisla. Da si mi zdrav i uzbrdo brz! Maala, maala! Dobro, dobro! Ne budi ti uroka! Vazda bio tako lijep i pametan, a miran i dobar! Dobro je i

bolje e biti! To je Muhsin i inio neumorno, svuda i svakom prilikom, iz godine u godinu. I tako izlian i nekoristan a revnostan i svuda prisutan, on je, ako nita drugo, mogao da poslui kao primer da optimizam i vedrina, kad su dobro shvaeni i uporno i dosledno sprovedeni, mogu da donesu oveku lep poloaj i dobro uhljebi je. Ali godine su naele i ovog na izgled neunitivog Evet-efendiju. (Preao je pedesetpetu, koja je za njega bila prag starosti.) Na prvi pogled nije se mnogo promenio. Ugojio se, ali je jo pokretljiv. Njegov optimizam je uvek isti, a izraava se jo ee, ivlje i glasnije nego nekad, ali je Muhsin u sutini svojoj prozuknuo i ubuavio, postao slep i neoset-Ijiv za stvarnost oko sebe, i suludo automatian. Nekad smena, on je sada bio i alosna pojava. Kre-tei kao prestareo papagaj svoje veito Lijepo, uur, lijepo! Dobro, dobrooo! on je sada izazivao dosadu, pa gaenje, ak i otar otpor oko sebe. Nikad nije mislio ta govori, a sad ve ne razabire nita, ni mesto ni as na kome je i u kome je, ni poloaj ni raspoloenje onog kome govori. U euforiji svoga sala, on vie i ne zna kako ive drugi ljudi ni ta se radi i deava tu oko njega, a kamoli u svetu izvan Konaka. Dogaalo se da sretne nekog od posluge koji je, koliko jue, bio premlaen od drugih momaka u Konaku, pa sad nosi uboje, jedva se drei na nogama, a ne sme i nee nikom da se ali. Ve izdaleka, neobaveteni Muhsin pone da se kikoe: Ura17 Omerpaa Latas 257 nio, mladiu! Vazda mi bio tako zdrav i veseo! A onaj ga gleda krvniki i nastoji samo da mu to pre okrene lea, ali Muhsin nita ne shvata i ne primeuje. Jednog dana je mladom oficiru iz taba, Tatarinu po rodu, umrla ena pri poroaju, zajedno sa mukim novoroenetom. Svi su utke potovah njegov bol. Ne znajui nita o tome i ne gledajui kome govori, Muhsin ga je, u susretu, pozdravio radosno: Zdravo, ivo, vesela ti majka! Oficir je zastao kao od udarca ili neoekivane uvrede. Lice mu se smrklo i pesnice zgrile. Izgledalo je da e sad spljeskati tu naduvanu meinu to se valja hodnicima, kretei levo i desno radosne pozdrave. I ko zna ta bi bilo sa veselim Evet-efendijom da ga deurni oficir, koji se tu desio, nije povukao za rukav, ap-ui ljutite: Sklanjaj se, budalo matora, vidi da e poginuti! A pet minuta posle toga, Muhsin je, kao da nita nije bilo, delio osmejke i pozdrave i prosipao smeh oko sebe, potvrujui sve to ljudi unaokolo kau, ak i ono to nikad nisu rekli, ni pomislili. U redu stvar, prijatelju! Da si mi iv i zdrav! U redu! A kad sluajno naie na Omerpau, on ve izdaleka zakloni dlanom oi, kao od prevelikog bleska, a zatim se izmakne u stranu i, skrstivi obe ruke na grudima, priklonjene glave, snienim glasom kae: Sunev sjaj bije od Tebe! Sunev, nije drugo, eto! Serasker se retko zaustavlja, naroito kad ide sa pratnjom, ali prolazei pored Muhsina, on bar uspori korak. Gleda ga s visoka kao retku i smenu ivotinju. Odmahuje rukom, branei se od bestidnog laskanja, ali se prigueno smeka. Tako je bilo i danas. Daleko ti ode, Muhsin-efendija! Nego, navraa li ti do Mustajbega, da ga malo razgovori i razvedri u bolesti? Navraam. Kako ne bih? Ali nije on bolestan sauvaj boe nego nazebao malo, da si Ti iv i zdrav! Serasker, sa pratnjom, brzo odmie dalje, a Muhsin, i ne primeujui to, jednako se klanja i ponavlja: Nita to nije! Nazeb. Vrue erbe, pa... u redu stvar! A kad se prenuo i video da nema nikog pred sobom i da govori u prazno, Muhsin se uozbiljio i u nedoumici zaokruio oko sebe nekim izgubljenim i tunim pogledom, ali se brzo pribrao i nastavio svoj hod

po Konaku. Sipajui oko sebe vesele rei i talase sipljivog smeha, iao je pravo put velike prizemne sobe u kojoj ivi seraskerov brat Mustajbeg. Zvao se Nikola i bio je pet godina mlai od svog slavnog brata, za glavu vii od njega, ulegnutih grudi, bled, bujne kose i dugih oputenih brkova. U mladim godinama poinjao je razne kole, i vojne i civilne, i laao se raznih poslova, ali nita nije zavrio ni postigao. Ve kao enjen ovek otisnuo se u svet, zaustavio se negde u Moldaviji i zaposlio kao upravnik imanja kod jednog boljara. Izgledalo je da je naao pravo mesto i da e se tu najposle skrasiti. Ali kad je Omerpaa boravio kao vrhovni komandant u Bukuretu i kad se prvi put u svetu proulo neto o njegovom poreklu, Nikola je potraio brata i javio mu se. Omerpaa je bio ve u onim godinama kad ovek poinje da se obazire iza sebe, da se prisea svoga porekla i da pomilja na one koji su mu bliski po krvi i roenju. Posle mesec dana Nikola se, zajedno sa sinom jedincem, preselio u 17* 259 Bukuret. (2ena mu je umrla upravo tih dana.) Omerpaa je prezrivo i rasejano sluao svog dobro poznatog brata, ali je zato sa nekom vrstom hladne tronutosti posmatrao etrnaestogodinjeg sinovca koji je licem i stasom neobino Rio na strica. Pravi Latas! Jo tu u Bukuretu, i otac i sin su, u tiini i bez nekog naroitog ceremonijala, preli na islam. Nikola, sada Mustafa, postao je tako vojni slubenik u Intendanturi. Deak je poslan u vojnu kolu u Carigrad. Mustajbeg se dve-tri godine kooperio u oficirskoj uniformi i gordio svojim rodom, ali se u isto vreme pokazao i kao ono to je stvarno bio: neradnik i prialo bujne mate a male pameti. U dodiru sa oficirima poeo je i da pije. Javila se nekad zaleena suica i stala da ga nagriza sporo ali neumitno. Nije vie bio ni za kakav posao i vukao se kao senka uz seraskera, iz mesta u mesto. U Sarajevu mu se bolest pogorala i zahvatila i grlo, tako da je mogao da govori samo jo itavim apatom. I sada on ponekad proeta svoje osmanlijsko gospodstvo po Sarajevu, trezan i svean, pozdravljajui i odzdravljajui po vojniki i pitajui se sa svakim za zdravlje promuklim glasom i samo na turskom jeziku. (Nadimao se od zadovoljstva to je u oima sarajevskih duandija izgledao kao ovek koji zna savreno turski, ima fin izgovor i slui se biranim recima.) Tako ivi nekoliko nedelja, a onda mu odjednom doe pa se zatvori u svoju sobu, u koju je prvo uneo bardak rakije, i ne trezni se po nekoliko dana, ne brije se i ne pere, ne jede gotovo nita, a spava, kao ivotinja, na prekide, po sat-dva, kad mu se pridrema i gde stigne. U te dane nije putao nikog u sobu. Hranu i vodu primao je retko i samo kroz odkrinuta vrata, koja bi posle toga odmah zakljuao i zastro debelim ebetom. Jedini prozor, koji je gledao u batu, bio je zatrpan jastucima. Tako izdvojen potpuno i okruen debelim hal-vatskim zidovima, Mustajbeg je ve posle druge ae poinjao da uzdie i da eta po sobi, bijui se nemilosrdno akama u glavu, sve dok se ne rasplae. Kad se zamori od tog hodanja meu etiri zida, on sedne za siniju na kojoj gori sveca, pored ae rakije i sahana sa hranom. Tu obrie suze, ispravi se i ukruti. Lice mu se stvrdne i zategne, oi iskoe, i pogled postane izbezumljeno otar i ukoen. Prekrsti se nekoliko puta zaredom i krstei se poinje da izgovara pojedine reenice Slavne molitve koju je sluao nekad u detinjstvu i ve prilino zaboravio, pa sada govori samo neke odlomke, iskidano i do besmisla iskvareno, ali usrdno. Va slavu ie va Trojici: Boga oca, sina njegova i presvetago Duha. . . Va slavu ie asnog i ivo-tvornog krsta. . . Preo molbe

molitvice, preo svete, milostivne, slavne Bogorodice, iste vladiice, nae Bogorodice prisnu ju djeve i Marije, va slavu i est! Zatim digne au i nazdravi slavski. Sada, brao, sa prvom aom ispijmo va slavu Boga koji se ne boji nikoga. Pomog'o nas milostivi Bog i nebesni dvor! Napija redom, a kad doe do pete ae i petog gosta, zbuni se i zapne. Plae od jeda to ga izdaje pamenje, a kad se malo smiri, uspeva da nadovee tekst u seanju, drei se vie reeninog ritma nego stvarnog reda i smisla. . . . I mi o emu god radili, oda zla se i muke branili! Boga se bojali, due ne ogrijeili, ive po-minjali, a mrtvijem pomen inili! Ljudima se ne omra'^ili, a obraz ne ocrnili! Dumaninu se ne umolili! Nae sluge ne sukratili, da ih Bog izbavi luga prostiraa i pepela pokrivaa! e brat na jo robuje i tuguje, po zvijezdi ga poznali, mi ga ne izdali, ve. . . mu pomagali. Daj, Boe, da se oslobodi svaki suzanj i nevoljnik tavnice proklete i tirjanske ruk e . . . Da Bog da !<-< Tu opet zapne. Na licu mu se ogleda velik i uzaludan napor, aa u ruci mu drhti, ali uspeva samo da se seti jedne od poslednjih reenica, negde pri kraju, i nju izgovara to moe glasnije, klie gotovo svojim sipljivim, naetim glasom. I ja velim: vita jelo, uzvij gore grane, daj nam. Boe, svima skupa zdravlje! Posle toga se previje u pasu, bije elom o siniju, uz nerazumljiv apat i grevito jecanje. Poigrava sveca na siniji, viju se i prepliu senke na podu i po zidovima. Poto je dugo ostao u tom poloaju, Mustajbeg se die. Slab je, ali pribran i lak; njegovo seanje je proieno i vedro kao predeo posle kie: sve je blisko i jasno. Javljaju se pesme i zdravice, ali sada sa neke svadbe. uje kako pevaju, hteo bi i sam da upadne u pesmu, ali kako nema glasa ni sluha, on samo apue za njima: Kretalica krijesti Na popovoj lijesci: Goni pope volove, Da oremo dolove; Da sijemo enicu; Da enimo Grujicu, Da prosimo Milicu. Od te pesme sav ivne. Napuni au, podigne, zabacuje glavu: Napili smo sa kruvom kvasom, a sada emo sa vinom i dobrim glasom. Ako je ovo vino vinovina, rodila nam brda i dolina; ako li je rakija eenica, rodila nam proha i enica! Zdrav Omere, koji si do mene! I ti Kokane, ako te dopane! Tu zastade. Iz poslednje reenice izdvoji se jedna re i suknu kao meteor. Omer. Mio, koji se neprimetno izmetnuo, pretvorio, okrilatio, i otiao dalje nego to je iv ovek mogao predvideti, i zasenio sve t svakog, a najvie svoga brata Nikolu. Omer, strani brat, kome dugo niko nije znao roda ni plemena, korena ni imena. Ali, sad mu se jasno vidi izvor i put. Od samog poetka, taj je bio ovo to je sada i to e do kraja ivota biti. Zapravo, nita nije prestao da bude i nita postao. Omer. Zajedno su njih dvojica sluali ovu istu zdravicu na seoskim svadbama, samo je svaki primao na svoj nain. Znai da je Mio ve tada bio i Omer, a da nije tek prilikom turenja i suneenja u Banji Luci, kao mladi, izabrao to ime, nego ga je nosio od detinjstva sa sobom. Za svaki sluaj, pored svega ostalog, imao u svom bogatom arsenalu i to. (To je ono to je s avolje strane u oveku!) Znai da se sa njim ne moe izii nakraj, da je njegova igra unapred dobivena, i da je igrati sa njim isto to biti jadna, od samog poetka prevarena budala. I to se zaelo od istog semena, u istoj utrobi, rodilo se u istoj kui, i zove se brat, a u stvari je jo pre roenja pojeo i tvoj deo kolaa koji se zove svet! Tu pamet staje i objanjenja nema. Od tog treba beati ili, ako pobei ne moe, biti sa njim izgubljenu bitku, i to sputanih ruku i vezanih oiju. Ali kako, kad taj to se oduvek zove Omer, i to bi

trebalo da je njegov brat, jede ljude oko sebe, i to bez mere i kraja, i sve odreda, bez razlike, pau suparnika, kao i roenog brata i sinovca, nekog buntovnog bosanskog bega kao i bezimenog redova iz Anadolije. Mrvi i jede sve kao to die i postoji, i na sve je spreman, za sve sposoban, osim za jedan treptaj ljudskog razumevanja ili sauea. Sve to Mustajbegu izgleda jasno, bar u ovom trenutku dok stoji nasred sumrane sobe u kojoj vie nema ni krsnog imena ni svadbe, ni pesama ni zdravica iz detinjstva, kao ni sile ni gospodstva iz ovih poslednjih, turskih, godina. Nieg nema na ovoj krajnjoj taki na kojoj on stoji sada kao ovek koji je proigrao sve izglede i sve mogunosti i za kog nema vie ivota ni u jednoj vojsci, ni u jednoj veri ni dravi na zemlji. A kako i da ga bude posle nekidanjeg razgovora sa bratom, na ovom istom mestu? Pre tri dana, dok je leao grozniav i do izgubljenosti potiten, upao je iznenada serasker, otpustio pratnju, da bi ga, stojei i gledajui ne u njega nego u golo prue iza niskog prozora, upitao kako je. Tada je on poslednji put pokuao da sa tim uniformisanim privienjem tene rei i bademastih oiju, koje sve vide a nikog ne gledaju, razgovara kao sa bratom i svojim, da mu, kako je stalno u sebi goorio, otvori srce i kae celu istinu o sebi, o svom poloaju, svojim osea-njima. Svi raniji pokuaji da to uini, odbijali su se od seraskera i njegovog hradnog i krtog: Pa dobro, ta hoe ti? I njegov moni brat dokazivao mu je tada da ne zna ta hoe, a da ne moe ni znati, jer nita na svetu ne znai i nita ne ume i ne moe da bude. Za plug nije bio, za sablju nije, za pero jo manje; hrianin i podanik nije umeo da bude, ni musliman i gospodar da postane; ne ume ni mudro da uti ni pametno da govori; nema ni snage ni hrabrosti, ni strpljenja ni lukavstva. Nije drugo do jedno nita koje nije ni za ta. Cak ni mona zatita ovakvog brata na ovakvom poloaju nije mu pomogla. Prema tome: nita. Tako ga je njegov roeni brat dovodio do ivice nitavUa i provalije u koju on treba samo da skoi. I ovog puta bilo je isto, samo gore. Serasker je ve na poetku prekinuo njegov zamreni izhv oseanja. Ne vidim ta bi ti htio. Sin ti je lijepo smjeten i na dobrom putu. Sin! A ja, otac? Ti? Zar opet da govorimo o tebi? Ti si, eto, takav kakav jesi i kakav si vazda bio. Mislio sam da e se kod mene promijeniti i poeti neto da 49 radi, ali godine prolaze a ti uvijek isti. Sad je dola i bolest. Pa ta da radim? To se i ja pitam. I sve mi se ini da bi najbolje bilo da skona. Kako?! jeknuo je ovjek kao da se brani od snanog i hladnokrvnog ubice sa kojim se, slab i grozniav, naao u zakljuanoj sobi debelih zidova. Pa tako, ili da ozdravi, da se trgne i da na posao, kao i ostali svijet, i to bez kuknjave i ludih pria i buncanja, nego kao pravi carski oficir, ili da se ubije kao ovjek. To je bio kraj razgovora. Mustajbeg je, drei se sa naporom na nogama, pokuao jo jednom da kae neto o sebi i svojim mukama, ali serasker je ve prihvatio za bravu na vratima iza sebe. Vrata su se odmah irom otvorila. Napolju su stajala dva oficira u stavu mirno. Pa tako . . . gledaj . . . bie bolje! promrmljao je serasker i, ve sa jednom nogom preko praga, ivo mahnuo rukom na pozdrav bratu, koji se, oborenih oiju i obliven hladnim znojem, drao to jp mogao pravije.

Kad je zakucao na vrata bolesnikove sobe, Muhsin-efendija je poeo u isti mah i da vie i da gugue: Otvaraj, Mustajbee, diko moja i lepotomoja, otvaraj u dobri as svom dobroelatelju i prijatelju! Dosta je vremena prolo dok je Mustajbeg otvorio. Da je Muhsinefendija umeo i mogao da primeti ita oko sebe, on je ovde imao priliku da vidi kako izgleda ovek u tekom trenutku, kad od cele ove zemlje nema vie do ono to njegova dva stopala pokrivaju. Ali, kako je bio slep i neosetljiv za sve osim za svet svoje udvorike slatkoreivosti i za ve-taki ali nepokolebljivi sklad koji ona oko njega stvara, on nije primetio nita. Zasuo je bolesnika svojim laskama i estitkama to tako dobro izgleda. Maalah, maalah! Govorio sam ja to i ranije. Nema tu bolesti, nego nazeb. Nazeb, nita drugo! I evo, kako sam rekao, tako i jeste. Hvala bogu velikom! Samo napola odeven, ispijen, neobrijan i razbaruene kose, bez glasa, Mustajbeg nije pravo ni sluao ovu nezaustavljivu egrtaljku opteg i stalnog hvaljenja i povlaivanja, samo je trepui gledao rumenog, ugojenog i veselog oveuljka iz kog ona klepee. Na mahove mu se inilo kao da ni on sam, ni ovaj Muhsin ne postoje, i ne mogu postojati, ovakvi kakvi su i ovde gde su, nego da je sve to neobian san koji neko trei sniva o njima. Muhsin je, zagrcavajui se od zadovoljstva, neprestano priao o Mustajbegovom dobrom zdravlju, 8 veliini i slavi jedinstvenog i nedostinog seraskera, o skladu i lepoti svega to postoji ne samo u ovom Konaku nego u vaskolikoj Carevini, na zemlji i nebesima. Sve je to samo napola razabirao Mustajbeg, a u njemu su, sa nepravilnim kolanjem krvi, nicale 9 padale udne pomisli. Da vikne gnevno i gromko ah to, to! da vikne i da zaurla! i da istera ovu smenu budalu iz svoje sobe kao ugovao pseto! Ili da mu skoi za vrat i da ga zadavi bez rei i objanjenja? Pa da se i Mustajbeg, posle, bar po neem po-minje. A kad se talas krvi slee u njemu, on kao kroz maglu gleda tog Muhsina i pomalo i slua ono to govori. Ne, niti e viknuti, niti e ga udaviti kao to pomilja, nee to i ne moe, nego e ili sa-goreti od groznice ili skonati od svoje ruke, u ovoj sobi. Sve to jo moe, to je da slua Muhsinovo prianje u kome ne postoji ni ova soba, ni taj Mustajbeg sa takvim mislima. A Muhsin govori dalje. Jo dan-dva pa da se digne i da iziemo u ariju, meu svijet. Ljudi me jednako pitaju za tebe. Gdje je, kau, onaj pametni ovjek, lijepe rijei, i gospodskog soja i dranja? Poeljeli smo da ga vidimo i ujemo. Mustajbeg ga paljivo i zaueno slua. Pa zar i to jo moe biti? Zar se i to moe o njemu pomisliti i kazati, pa ma i samo kao la i laskanje? A Muhsin veze dalje, i sve lepe. I u vojsci, kae, meu oficirima, osea ju svi da im nema dobrog druga koji je umeo i da naredi i da rasporedi, i da zapovedi i da se naali. I svi jedva ekaju da se vrati. A osim svega toga, moda iza nekih muebaka neke devojake ili udovike oi, koje su zapazile naoitog seraskerovog brata kad prolazi sokakom, sada ekaju da ga ugledaju i da mu se obraduju. Mustajbeg slua, sve paljivije. I to, pita se, zar i to moe biti? Jeste da je ovaj Evet-efendija izlape-la a prepredena budala, ali zar ba sve to on kae mora biti la? Zar ne bi bar neto od toga, bar sluajno, moglo biti istina? Na kraju, i onaj koji lae i laska, i on nastoji da ono to kae bude blie istini, i to verovatnije. I la i laskanje mogu, ostajui to to jesu, i nehotice da nam osvetle neku stvar. Evo, ovde se govori o njemu kao o ivom oveku. I kad odbacimo sve drugo, to ostaje. A to je glavno. U emu i po emu bi seraskerove teke rei i sve one crne misli iz ove zaguljive sobe morale da budu istina i stvarnost,

a sve ovo to govori Evet-efendija samo la i ludost? Taj njegov brat, serasker, u takvom poloaju je da ne mora da bira izraze i zaista to i ne ini, a ponaj ee i ne misli na onog kome govori ni o onom to stvarno kae. Ne doputa mu to njegova sopstvena veliina. Na kraju, neka je tano da je on taj najnesreniji ovek koji nije potpuno prestao da bude Nikola, a jo manje postao pravi Mustajbeg! Neka je i tako, ali znai li to da tako mora i ostati? Istina je da veeras ne vidi izlaza, ali to jo ne znai da ga sutra ne moe ugledati. Istina da je grozniav i da mu je glas promukao, ali zar je jedan ovek boleljiv, pa ivi ugledan i potovan meu ljudima? Zar se i onom koji se nalazi ve nad ponorom samoubistva esto ne otvaraju nove mogunosti i neoekivani putevi daljeg ivota? Muhsin-efendija je i dalje priao i kitio, ali on ga sad nije mnogo sluao (nije mu vie potreban!), nego je sve ivlje mislio o tome kako e se otresti svih misli i privienja, prionuti na leenje, i zagaziti meu ljude gde jo ima mesta za svakog, pa valjda i za njega. Na kraju, i oprostili su se tako. Muhsin je, nasmejan i ozaren, sipao svoja povoljna predvianja u svemu i za sve, a Mustajbeg ga je s visoka i zatitniki tapao po ramenu, dok njegov govor nije uo ni sluao, jer je sav bio obuzet svojim mislima o tome kako e se sresti sa ljudima, ta e kome kazati, i kakav e stav zauzeti prema svakom pojedinom od njih, a naroito prema seraskeru koji mu je ipak brat i svoja krv. I oseao je kako e za sve to biti dovoljna ova snaga to u njega odnekud nailazi, i eleo samo da to pre krene. LETO Poinjalo je leto, dobro godinje doba. A vremena su bila takva da je svetu izgledalo neverovatno da e i te, hiljadu osam stotina pedeset i prve godine, u granicama ovog vilajeta biti neeg to se zove leto. Navrava se godina dana otkako je serasker Omerpaa doao sa vojskom da u Bosni i Hercegovini sprovede carske reforme, da uvede savremeniju upravu, ravnopravnost graana bez razlike vere, red i sigurnost, i da, kao to je sam govorio, ognjem i maem pokori i salomi sve one koji se tome ve godinama, potajno ili otvoreno, na sve mogue naine odupiru. Neobino je i teko ovo leto. Tako neobino i teko da je i austrijski generalni konzul Atanackovi, koji je verovao za sebe da se vie niem ne moe zauditi, mislio da poznaje Bosnu i njena godinja doba i da ga u njoj ne moe nita iznenaditi, ipak morao sam sebi priznati da na sve to se ovog leta oko njega deava gleda sa novim oseanjem u kome ima pomalo i uenja i iznenaenja. Posmatra on to leto, koje poinje da zeleni i buja oko njega. Ono je, naizmence, sunano i kiovito, to bi za Bosnu trebalo da znai dobro i plodno, ali nekako avetinjsko i gluvo; u njemu sve zeleni i raste, samo ovek strada i gine, a i onaj koji je poteen od toga uvlai se u sebe i smanjuje kao biljka koja vene. 269 Sretne sluajno oveka, nekog od uglednijih ljudi i prvaka, pozdravi se sa njim i, obazrivo izbegavajui svaki drugi predmet razgovora, kae samo re--dve o kii ili lepom vremenu i dobroj letini koja je na pomolu, ali ovek obara pogled i zaobilazi jasan odgovor. Jeste, zapriliilo je . . . onako . . . Toliko je ovek brian i uplaen da ni o tome nee nita odreeno da kae, a ne sme ak ni to: da nita ne kae, nego s mukom nalazi dve-tri rei za koje je siguran da nita ne znae i ni na ta ne obavezuju, a koje ga jo uvek skupo staju. Nikad ovaj svet nije bio brz na rei ni iskren prema strancu, ali sad je, evo, dolo vreme da se ni o vremenu ne moe govoriti.

Ono to se za poslednju godinu dana deavalo po Bosni i Hercegovini zaokupilo je svu panju i potisnule sve druge interese, brige i bojazni, pa ak i najprirodnije. Ne gleda niko koje je doba godine, ni kakva se letina pokazuje, nego svak slua ili apatom prenosi prianja o seraskeru i njegovoj vojsci, koja krstari zemljom i ne samo uguuje svaki otpor i svaku bunu, nego ih i sama izaziva i tamo gde ih dotad nije bilo, pa ih onda gui. Generalni konzul nije preterivao kad je, poetkom juna meseca, pisao u Be knezu varcenbergu da Travnik lii na robijanicu. A konzul je ovek koji se nieg u ivotu toliko ne boji koliko da se ne prevari u svojoj oceni stvari, i ni od ega toliko ne zazire koliko od preteranosti i od slikovita naina izraavanja. On je i sada bio dosledan sebi, jer preterivao zaista nije, i poreenje glavnog grada sa robijanicom (koje uostalom nije ni poticalo od njega nego od njegovog dragomana Plehaeka) i nije u ovom sluaju slikovita fraza, nego prosta injenica. Ne samo u Travniku nego u nekoliko veih gradova ljudi su se mogli podeliti na tri grupe, nejednake po veliini ali vezane istom bedom: na robijae, na one koji ih gone i uvaju, i na neme i nemone po-smatrae. Kad vie nije bilo mesta u travnikoj tvravi, pohapeni begovi, age i ulema zatvarani su u kasarne, a vojska je sve vie potiskivala graane iz njihovih kua, tako da su stanovnici postali nekako sporedni i slabo vidljivi. U staroj tvravi na bregu, zatvorenici su se guili u dubokim kazamatima ili, vezani i pod straom, spavali na kamenju tvravskog dvorita. A danju se tvrava presipala kao kamena prepunjena posuda, tako da su svi sokaci bili puni hapenika koji su, zveei okovima na nogama, istili jarke i vukli kamen za ivinjake ili dravne graevine. I dosad su robijai radili po gradu, ali nikad ih nije bilo ovoliko i nikad nisu bili od ove vrste. Nekad su radili robijai koji su i u ranijem ivotu navikli na fiziki rad, a sad rade begovi i ulema, visoki dostojanstvenici i prvi koljenovii. Rade oborenih oiju, nenaviklim pokretima, u odelu koje ne odgovara tome mestu ni takvom poslu. Mnogi su od njih prilikom hapenja obukli najbolje to su imali, teku oju i fino krzno, ne znajui kuda ih gone i gde e zimu doekati, ako je doekaju, pa sad izgledaju dvostruko alosno dol vuku kamen i kopaju zemlju, sa urkovima i ohali-akirama na sebi, usred leta. A moraju tako da rade, jer to god skinu sa sebe ili od ega god se samo za korak odvoje, to nestane kao maijom. Ovi Anadolci koji ih uvaju kradu sve to stignu, a za ukradeno ne sme niko da ih pita. Taj prizor palih veliina privlaio je svet, kao to to obino biva, i ljudi su zastajkivali i zaueno posmatrali bivu gospodu kako tegle i kopaju i kako esto nemono putaju alat i stoje nad njim zamiljeni, kao da se ude kako je tvrda zemlja i teak kamen. Jedni posmatrai bili su zluradi i podsme-ljivi, gurkali su jedan drugog i izmenjivali medu sobom aljive i nemilosrdne primedbe, ali takvih je bilo malo, veina je zastajala kratko i bez rei, na licu im se nije moglo videti ni da ale osuenike, ni da odobravaju ovo to se sa njima radi, samo su utke i zamiljeno gledali ta od sile i gospodstva biva kad na njih udari vei od njih i kad sila suzbije silu jaom silom. I odlazili su brzo dalje, puni nemog uenja i nejasne brige, pitajui se u sebi ta sve jo moe biti kad je ovo mogue. A sve to je meu muslimanima bolje i uglednije i to se tako zvalo i takvim smatralo, a to je potedela ili jo nije zahvatila Omerpaina sablja, povuklo se u kue ili, ako je ba moralo da izie u ariju, okretalo glavu od nezapamenog prizora. Carijski ljudi sedeli su na svojim epencima, skamenjeni od straha, zgaeni, nemi od ogorenja i bolesni od negodovanja koje ne smeju da pokau. Samo u dnu mranih magaza ili negde u zabaenim batama iza kua, oni bi

apatom izmenjali po koju re, tek koliko da olakaju srcu i osete da nisu sami u nevolji koja se sruila na njih. A svi su govorili isto. Mnogi od njih pamte kako je u ovom istom Travniku, pre tridesetak godina, zloglasni Delalu-dinpaa namamio u svoj konak prve begove i ajane i poklao ih kao brave. To je bilo strano i ostalo u prii. Ali ta je to prema ovome? Smrt je laka i muke su nita, tako im se inilo i tako su govorili jedan drugom, ali sada je dolo vreme da argatuju i kopaju i oni koji nikad svojom rukom nisu sami sebi ni ibuk pripalili, da lance nose oni koji su oduvek zakone krojili i primenjivali. To je sramota koja se ne da podneti, a protiv koje se nita ne moe, koju je mogla smisliti samo ova lika poturica, nekadanji austrijski podoficir, begunac i sluga, a sada serasker i sablja u sultanovoj ruci. To su poslednja vremena! Zaprepaenje koje vlada meu hrianima, rajom, nije nita manje, iako je druge prirode. Gledaju ta carski izaslanik radi od silnih i monih ali ne stiu da se tome obraduju. Sluaju kako to treba da donese promenu njihovog poloaja nabolje, ali vide da seraskerova vojska nije ni za njih nita laka od ma koje turske vojske koja je ranije gazila Bosnu i da je njegova vlast i sila mnogo tea i gora od vlasti domaih begova i aga. I oni misle i apuu o ovome to vide i to im se svakodnevno o glavu obija. Misle: da ne moe ni po iju glavu dobro biti kad se ovolika i ovako stara zgrada ovako rui. apuu: da je uvek teko magaretu preko koga se debad biju. A Omerapaa je, sa svojim tabom viih oficira, u veini maarskih i poljskih begunaca, poture-njaka kao to je i sam, odlazio iz Travnika, preletao Bosnu upopreko, razgonio nesreene odrede pobunjenika, palio, sekao, streljao, hapsio, smenjivao i postavljao vlasti, pa se opet vraao u grad, na belu konju i uz pisku truba i tutanj bubnjeva svoje vojne muzike, dostojanstven i bletav od ordena osmanlij-skih i hrianskih. A uzgred, izmeu dva pohoda, on je govorio o svojim planovima, i to otvoreno i namerno pred onima za koje je znao da e to dalje prepriavati. Kazivao je da je sve neposlune i obes-ne begove i gospodu u Bosni podelio na tri kategorije. U prvoj su oni koji su s orujem u ruci ustali protiv sultana i kojima e on skinuti glavu pa da je vea od najvee bosanske planine. U drugoj su oni koje e okovane poslati u surgun u Aziju, ak na krajnju istonu granicu da se malo proetaju i vide kolika je sila i carevina u sultana na koga su ludo i izdajniki ustali, pa da se tamo rashlade i opamete, ako mogu. U treoj su oni dvolini i podmukh ljudi koji su kriom pomagali ustanike, ogovarali njega i carsku vlast i govorili to ne treba; takvima e udariti po sto tapova, tako da za mesec dana nee imati na to da sednu, a svaki i najmanji pokret e im kazivati kakvu ludu !S Omerpaa Latas 27 glavu imaju na ramenima i opominjati ih protiv koga su ustali. I to je govorio ne kao raniji veziri, Osmanlije, sa gnevom i praskom, nego sve kao uzgred, mirno, hvalisavo i nasmejano. Uopte se ponaao kao da je ceo krvavi posao koji ve godinu dana vri po Bosni neto sporedno i nevano, samo neophodna priprema za glavno delo, koje tek ima da doe. I tako je sklanjao s puta koljenovie i odakovie, pae, begove, ulemu i jake age, kao da su odavno mrtvi, a on poslan samo da ih sahrani. A pored toga, jo je nalazio vremena za sve. inio je posete konzulima i primao ih, u punoj pompi i po svim pravilima protokola. Pri svakom odlasku i dolasku izvodio je parade sa defilovanjem trupa, vojnom muzikom i pucnjavom topova. Neprestano je premetao, menjao i dopunjavao svoju skupocenu ergelu, koja je troila vie nego svi stanovnici najvee bosanske kasabe. Dovlaio je iz Austrije itave

karavane nametaj a u Sarajevo i udeavao novi konak u Fadilpaia kui, kao da misli vek vekovati ovde, i to u stanu koji je potpuno na beku formu. Preselio je ceo harem. Dovodio je svoje roake, isturene kao i on, a ta putovanja bila su skupa i sveana kao da se radi o sultanovim sinovima. Za svoju enu Rumunku, dobru pijanistkinju, dovukao je klavir u Sarajevo. Samo prevlaenje toga klavira od Broda do Sarajeva, koje je trajalo jedanaest dana, bilo je izvor briga, kuluenja, trokova i svakojakih napasti za vlasti i za narod du celog puta. Klavir su prevozili na naroito graenim kolima mnogobrojni konji, volovi i kuluari. Bio je umotan u ku-delju i okovan daskama i gredama. Taj neobini i tajanstveni teret, za koji se nagaalo da treba da poslui za muziku u Konaku, a kome ljudi nisu mogli ni da naslute pravi oblik ni da pogode namenu, prevezen je kao da je od najfinijeg stakla, sa strahom i strepnjom, pod tekim pretnjama globe i batina. I nije bilo nikoga koji se samo oeao o ta kola a da nije u sebi prokleo i gospodu, sa svim njihovim nerazumljivim potrebama i prohtevima, i tu svirku, ako je svirka, i onoga ko e je izvoditi i one koji e je sluati. Tako se kroz zaraenu i uplaenu Bosnu, kojom su krstarili odredi vojske i ustanike ete, grupe begunaca i okovanih hapenika, vukla za paom itava povorka ljudi, stvari, konja, neka vrsta hne komore, koja je svojom glomaznou i neobiriou jo vie izazivala i inae ojaen, uplaen ili zabrinut svet. A on sam dospevao je da vodi rauna o svemu tome to njegov ivot treba da uini prijatnijim i velianstvenijim, i njegovu linost svetlijom i slavnijom. I ljudi koji su u prolosti uvek odbijali da ive pod svakom pogodbom i po svaku cenu, sad samo grevito steu vilice i zakreu glavu u stranu. To je sve to smeju i mogu. A to je u takvoj protivnosti sa onim to ele i hoe, da ih ta razlika pritiskuje kao nepodnoljiv i sramotan teret koji se ni nou, u snu, ne skida sa njih. Bezobzirni i krvavi serasker radi to god hoe i izvrava to god namisli, ne vodei ni najmanje rauna o njima i njihovim shvatanjima i oseanjima, i ne mislei, izgleda, na njih drugaije nego kao na predmet svojih zadataka i vojnih operacija. A njima se upravo zbog toga ini da on s planom i raunom trai naj oseti j ivi je mesto u svakom pojedincu i nastoji da ga to tee i ljue udari upravo po tom mestu, ini im se da on i ne misli ni o emu drugom nego o tome kako bi njih, sve zajedno i svakog pojedinano, to vie ozlojedio, uvredio i ponizio. Takvo je bilo leto koje je nastupalo i koje je generalni konzul Atanackovi, iznenaen, posmatrao sa uenjem. Tiho i sveano leto, koje obeava plodnu jesen, ali ta vredi kad je to seraskerovo leto i kad uplaenom ili ogorenom svetu taj plod ve unapred grkne u ustima. ts* 275 VETAR Novembarska no 1851. godine nad usnulim gradom Sarajevom. Retke svetlosti pokazuju kolika je tama osvojila zemlju i nebo. Izgleda da sve ivo poiva i spava. Ali samo izgleda, jer kad se ljudi u ovakvim vremenima zatvore u kue i pogase svetlosti, to jo ne znai da svi spavaju. Gospodin Atanackovi svakako ne spava. Kod njega se jo vidi svetlost. I to nikom nije udno. Njegove brigre i poslovi toliki su i takvi da im jesenji dan od jutra do mraka ne moe biti dovoljan. Pa ipak, prevario bi se onaj ko bi pretpostavio da on sada razmilja o tim brigama i poslovima. U stvari, vetar donosi, mrsi i odnosi njegove misli, dok sedi nad otvorenom sveskom Volterovih dela. Veeras, on misli samo o vetru i vetrovima. Sarajevo nije grad mnogih ni estih vetrova. Uglavnom, tu se javljaju dva vetra. Teki i bljutavi junjak koji se dovalja Sarajevskim poljem, upadne

u grad kao u klopku i tu, ne nalazei izlaz, rei, lupa, bije oko sebe, dok se ne istroi i ne legne. Drugi je severoistoni, studeni vetar koji pada sa visina i usred bela dana nosi senku i ledenu jezu planinskih gudura i padina. A studen ili zapara, koje ti vetrovi donose, lee u ovom gradu dugo i uporno, kao zli gosti, sve dok sami ne iile ih dok ih ne istera snaga protivnog vetra. . Sarajevo nije grad mnogih vetrova. Ali kad oveka mrak i samoa upuuju na posmatranje i ispitivanje sebe i svoje najblie okoline, pa i vetrova, i kad sedi ovako u novembarskoj noi koja je sva jednaka, onda cn i u proizvoljnim, nemutim zamasima vetra trai i nalazi neki smisao i znaenje. I tada mu se lako uini ponekad da stvarnost nije samo ono to danju izgleda da jeste, nego da ima i drugo lice; uopte, da je bez jasno povuenih granica, da krije u sebi i druge neke mogunosti i vero-vatnoe van reda iskustvom utvrenih i imenom odreenih pojava, i da moe njima trenutno i prolazno ali stvarno da nas iznenadi i zbuni. Plamte dve svece zapaljene kao na zakletvu. Napolju duva i u sobi se osea neki jak, bezimen i za doljaka nov vetar, kao da se te noi prvi put javlja. On po svemu izgleda neobian. Njegovi talasi nailaze u nepravilnim razmacima, as su mlaki, as hladni, as se sa hukom rue niza strme strane, as dolaze gotovo neujno, uvlae se kroz sve vidljive i nevidljive rupe i otvore na kui, tako da ih osetite tek kad prodru u sobu. I po tome se vidi kako je graena i koliko je zaputena i rabatna ova begovska kua i kakvih sve pukotina ima u njoj. Ona pisti, huji, urlie i tremolira kao drven instrument sa bezbroj nejednakih piskova. Ove istonjake kue, i kad su bogatake, lie pomalo na ardake i straamice. Graa i raspored prostorija, prostirka i nametaj, sve to izgleda kao da ljudi ovde ive privremeno i prolazno. Kao da su jue doli i smestili se, ili kao da e sutra krenuti dalje u svom pohodu kome se ne vidi kraja. A i grad u kojem je ova kua spada u vrstu gradova koji su nastali po nudi i zbog odbrane, i celim svojim razvitkom sluili pre svega optim, viim ciljevima zajednice, a tek u drugom redu zdravlju i prijatnosti svojih stanovnika. Ta mu se misao esto vraala u raznim turskim gradovima, pa se javlja i u ovoj sarajevskoj noi u kojoj ovek nije ni za trenutak sam, jer vetar napada sva ula, a njegovi podmuklo promenljivi zamasi osea ju se kao stalno prisustvo nekih neodreenih ali zlovarnih sila koje se neprestano menjaju i smenjuju. Vetar se osea kao neiji studen, uvredljiv i neprijatan dah na licu. Uvlai se u malo zadignutu nogavicu pantalona na desnoj nozi i mili tu naje-enom koom kao ljigav dodir vlane alge. Sa pojedinim talasima dolazi muan zadah kue koja trune duboko u sebi, i naviru neodreeni mirisi kao nelagodna seanja. Trepte svece na stolu. Njihovi vatreni vrci izgledaju kao dve nemirne leptirie k'<je mogu svakog trenutka odleteti i izgubiti se u tami. S vremena na vreme, ta dva plamena se poviju potpuno, a u sobi nastaje polumrak, i kad ve izgleda e se obe ugasiti, odjednom zasvetle jae i hrabrije nego do tada. Ta igra svetlosti zamara oi i smeta pri itanju. (Zaista, nijedno ulo ne ostaje poteeno!) Razdraen i umoran, Atanackovi obara pogled sa knjige na pod koji je zastrt velikim finim ilimom iz Korasana. Kupljen nekad u Solunu, to je ilim izuzetne vrednosti. Prodava je za njega s ponosom govorio da je tanak kao ruin list, trajan kao bivolja koa, cvetan kao carska bata, a mekan kao dua. I eto, taj ilim kao da hoe da oivi, mie se neprestano, treperi, die i sputa; as se zadigne na kraju, as potklobui na sredini. Atanackovi se pita ima li u ovoj vetrovitoj noi

ieg stalnog i utvrenog, i sa nevericom gleda kako se ilim nadima i talasa kao da e poleteti. Javi se odnekud pomisao na letee ilime i fakirska uda i arolije iz pria, na prisustvo nepoznatih sila, na mogunost da je ovaj vetar izvan reda u prirodi i da bi se moglo desiti neto naroito to bi promenilo sve u oveku i oko njega. I uporedo sa tom milju, odjednom studeni mravci uz lea; ali nju odagna odmah druga, prava i razumna misao o nemogunosti takvih pojava. Sve se to deava kao u snu i brzinom sna. I te dve misli, pogrena i tana, smenie jedna drugu munjevito, u istom trenu, tako da izmeu njih nije ni bilo merljivog vremena. Stvarnost potisnu praznu matariju. Ali trag one hladne jeze uz kimu ostade i posle toga. Covek kraj sveca strpljivo eka da sve to proe, kao to prolaze tolike sitne i krupne muke i nelagodnosti. On zna dobro da se to no samo poigrava ulima pedesetogodinjaka koga je dan zamorio i ozlovoljio; zna da, na alost, nema ilima koji lete ni vetrova koji neto znae, ni izuzetnih snaga koje bi mogle odjednom da izmene prirodu jednog grada ili sadrinu ovejeg ivota. Zna dobro, a ipak sedi budan i dokon, napregnutih ula, kao da upravo to odnekud oekuje. A to nikad ne dolazi. Dolaze neoekivana seanja, kao nezvane slike u snovima. U Beu. Njemu su bile dvadeset i etiri godine; njoj nepunih devetnaest. Vraali su se sa etnje Starim anevima. Njihovo drutvo bilo je dobro odmaklo. On je usporavao hod, a ona je opominjala da poure, ali samo recima. On je svaki as uzimao njenu ruku pa je, ne nalazei odziva, opet putao. utanje. Cim bi progovorili, re im je kidao vetar. Teki martovski vetar, koji razvija prave pupove i od kojeg nadolazi i buja sve, hujao je i gudio kao da neke velike vode nailaze i sliva ju se u potocima, rekama i slapovima, dolinama i obroncima bregova. On im je oduzimao dah, zaustavljao ih u hodu i pri-bijao jedno uz drugo. Mladi je pokuavao da govori o ljubavi, a devojka je okretala glavu i utke ila dalje, kreui se sporo, sva predana nekoj svojoj nepoznatoj misli. to su se blie primicali kraju Sanca, vetar je bivao sve jai. Mrak je padao brzo. Tu su naili na usamljenu, mladu, tek odskora presaenu lipu. Odupirui se vetru, uhvatili su se za njeno glatko i golo stablo kao za katarku brodia. I ostali su tu. Devojka se naslonila leima na stablo. Bez rei, bez misli i predumiljaja, on je obgrlio i nju i tanko drvo. Otpora nije bilo. Mrak se sklopio nad njima i vetar je besneo sve jae. Ljubili su se bez mere, bez svesti o sebi i o svemu to je oko njih, to je bilo i to e biti; ljubili su se ne kao dvoje mladih ljudi sa odreenim imenom i drutvenim poloajem, nego kao da se sve ivo na zemlji to moe da ljubi i da bude ljubljeno sleglo veeras tu i savilo oko stabla koje se, zajedno s njima, povija od vetra. Vetar im vie nije smetao, nisu ga ni primeivali, jer su plovih uporedo sa njim. Vezani za mlado drvo, dizali su se i padali, leteli zemljom i nebom, brodili s talasima i tonuli, na bezbrinom moru sreni brodolomnici. On nije nita video ni oseao osim njenog lica. To lice sa sklopljenim oima i napola otvorenim ustima koja su primala poljupce ne vraajui ih, svetio, kao srebrno, hladno od veernje vlage, zaklanjalo mu je svet. Okrenuto prema sivom nebu, zaneseno i nepomino, ono je doekivalo poljupce kao zemlja rosu i sunevu svetlost. Tih nekoliko minuta izgledali su tada dugi kao neko novo i raskono godinje doba. A posle. . . Ali kod same pomisli na to ta u sebi nosi i ta sve znai to posle, kao udom je nestalo nekadanjeg veernjeg uda na Starom an-cu, i devojke, i vitkog drveta, i poljubaca. Velianstvena, oivela slika od pre toliko godina planula je i sva sagorela u jednoj

jedinoj munjevitoj iskri, za-senila ga, i ostavila kao lepa u tami. Iz te tame, koja se polako razilazila i tanjila, ukazala su se dva slaba plamena, pa otvorena knjiga na stolu pod ubogom svetlou dve ju sveca, i na knjizi dve njegove ruke. Skoio je. Oko njega prostrana, napola name-tena turska soba; uglovi joj se gube u mraku. Nigde traga od njegovog sna-seanja. Jedino je vetar jo tu, ali neki posve drugi, sarajevski vetar koji pisti negde u tavanskim gredama i avetinjski se poigrava krajevima tankog ilima iz Korasana. ; " . '' /" i.'' LA2 Pre svakog sastanka sa seraskerom. Atanacko-vie je dugo razmiljao ta e sve da mu kae i ta bi mogao odgovoriti na njegova isto toliko neoekivana koliko drska i podmukla pitanja. Trudio se da to bolje uveba svoj razgovor sa seraskerom i putao da pred njim prolaze pitanja i odgovori, dokazi i protivdokazi, kao to oficir veba paradni mar uoi sveanog defilea. A posle sastanka bilo je jo gore. Serasker bi se prosto uselio u njega, ispunio ga celog. Po dva dana nije mogao nita drugo da misli. Samo je u sebi preturao i razglabao svoj razgovor sa njim. Ljutio se na njegove primedbe i pitanja i naknadno otkrivao u njima uvredljiv ton i skrivene zamke, procenjivao svoje odgovore koji su mu sada izgledali nedovoljni ili nejaki ili opet suvie jetki i lini, nalazio slabosti i nevetine u svom dranju, i sa gorinom i zaviu mislio na svog protivnika koji je uvek nekako uspevao da nametne ne samo svoj predmet razgovora nego i svoj ton. U udu se pitao zato je itav sat bez pogovora sluao seraskera kako raspreda i razastire svoje banalne poluistine i svoje presne lai, i kako mu je mogao dopustiti da svoju la stavi iznad njegove istine. Kako? Zato? Ta seraskerova la i, naroito, njegov nain laganja, dovodili su Atanackovia do nekog unutarnjeg hladnog besa koji mu nije doputao da mirno 282 misli ni pravilno zakljuuje. Ta bi ga misao odvodila kud nije eleo, u opta razmiljanja o lai i istini meu ljudima, mutila mu pogled, i on nije vie video pred sobom ovog stvarnog pau sa kojim mora da radi i ivi i vodi borbu iz dana u dan, od sluaja do sluaja, nego pravo udovite. To to je sada nastupalo, bilo je kao neko pijanstvo i prolazno trovanje. I on se ceo gubio i potpuno menjao u sebi. Nestajalo je mudrog, smirenog i pedantnog generalnog konzula Atanackovia, a na njegovom mestu ostajao je ovek uzbuene mate, rasplamtele savesti, pobunjen protiv sebe i ljudi i celog sveta, reen da raisti sa svim u sebi i oko sebe, ili da propadne odmah i bez traga. U takvim raspoloenjima konzul se laao pera i pisao pismo prijatelju kome se sve moe rei i koji ne postoji. U tom pismu generalni konzul je ka zivao sve to nije moglo ui u zvanini izvetaj ni biti saopteno ivom oveku. A kad bi, posle dan--dva-tri, taj nastup proao, on bi sa uenjem proitao dugako pismo, presavio ga nekoliko puta, spalio na kancelarijskoj sveci, i vraao se na svoje redovne poslove, pribran i miran do prve prilike. Ponekad bi svoje pismo palio odmah, dok se jo ni mastilo na poslednjim redovima nije osuilo. I posmatrajui ga kako gori, mislio je, kao uvek kad bi gledao vatru: Plamen to su orgije neive prirode. I veeras je pisao. Ah, ta su svi lazovi sveta prema njemu? Nita. Diletanti, neveti poetnici, nedoueni aci i egrti. On lae s neminovnou prirodnih pojava, lae kao to vetar duva, kao to pseto laje, petao peva; lae, jer ne moe drukije. On od prirode ima dar laganja, kao to drugi

imaju savren sluh i lep glas. Tako sam i jue mislio u sebi, dok je on tiho, toplo i ubedljivo obrazlagao svoj predlog o izvozu drveta iz Bosne, od kojeg emo mi imati sve koristi, a on ni jednu. Tako rei, poklanja nam i bosanske ume i trokove prevoza. Mislio sam dugo i slobodno, sluajui ga povrno, znajui odavno da je svejedno ta govori, jer to nema veze sa onim to misli, a njegovu misao treba naslutiti, pogoditi ili iz injenica zakljuiti, traiti je svuda, samo ne u njegovim recima. Jer dok govori, on svoju pravu misao i od samog sebe krije. Tako je kad on neto predlae ili trai neto od vas. A kad vi predlaete ili traite togod, on vas slua paljivo, ali ne gleda u vas nego mimo vaeg uha, negde u daljinu, kao da tamo napregnuto ita ta treba da vam odgovori. I dok govorite, stalno vas vrea i mui oseanje da vas on ne slua, da i ne primeuje vae prisustvo, nego da se presliava za svoju la. A kad zavrite, poto ste izneli svoj predlog i svoje traenje, on vas pogleda pravo svojim tamnim, od naprezanja zanesenim i malko vlanim oima, i kae vam neto to moe biti odobravanje, pristanak, odbijanje, ma ta, ali to je u svakom sluaju la. I kae vam to drsko i nemarno, ne trudei se nimalo da logino povee re sa reju i reenicu sa reenicom, da prikri je bar najgrublje protivrenosti. Svuda svet lae, po nevolji ili potrebi, iz pakosti ili navike, ali ova levantinska la ima jo i neeg naroito uvredljivog. Ovi osmanlijski dostojanstvenici navikli su da govore ponajvie sa niima od sebe, prema kojima ne moraju imati stida ni obzira, ni toliko da bi se bar iz pristojnosti potrudili da svojoj lai daju neki izgled istine. A ovaj liki po-turenjak dodaje tome jo i neku indiskretnu i silovitu zluradost koje kod pravih Turaka nema. A sve ako se i desi pa odmah uvidi da va predlog odgovara potpuno njegovim interesima, da ga mora prihvatiti, on to ipak nee tada uiniti. Prvo e vas odbiti. Samo zato da vas odbije, da vas unizi, da vas slae, pa ma u emu bilo. To mu je navika, i mora tako: a to mu je i korisno, jer la je za njega isto to i vazduh, neophodna atmosfera u kojoj se kree i nalazi nove mogunosti. Posle e, naravno, primiti ono to ste predloili, kao zaista najkorisnije po njega, ah drei iza lea ve pripremljenu novu la. On se dri nepisanog stambolskog naela, koje je umeo da dovede do savrenstva: da bi la mogla biti potpuna i korisna kao sredstvo u borbi, treba kriti istinu, ni o emu nikad ne kazati nita konano ni pouzdano. Tako sve ostaje u neizvesnosti, sve moe uvek biti opozvano ili promenjeno, i ono to je reeno, sveano obeano ili potpisano, pa ak i uinjeno. Sve treba to due i to vie da ostane pod znakom pitanja kako bi protivnik (a protivnik mu je svaki onaj koji sa njim ima posla) bio uvek u nedoumici i time stalno koen u svojim odlukama, i tako i s te strane oslabljen i doveden u podreen poloaj. Veran tome naelu, serasker krije svaku istinu, otprilike onako kao to ljudi u drugom svetu kriju la. I to sprovodi dosledno, majstorski, tako da samo on moe da se snae u svom spletu lai i istina, i da ne zaluta u labirintu koji je sam stvorio. Sprovodi to u najveim kao i u najmanjim stvarima, slubenim kao i privatnim. Kad naredi da se spreme konji za neku slubenu posetu u Sarajevu ili izlet izvan grada, on uvek naredi laan broj konja i kae laan sat polaska, i adutantu kae laan cilj puta, pa zatim u poslednjem asu sve promeni. O danu i satu odlaska iz Sarajeva ili povratka uvek lano izvetava i civilnog guvernera, i svoju enu, i sve koji treba da ga doekaju, pa zatim menja po nekoliko puta, dok najposle ne doe u neki sat koji nije uopte javio i sa strane sa koje ga ne oekuju. Razume se da to isto ini i u odnosu prema meni. Evo, na primer, sada. On zna, pouzdano zna, da vezirovo sedite nee ostati u Travniku nego da

e biti premeteno u Sarajevo. To je svakom jasno i on to mora najbolje da zna, ali na sva moja usmena i pismena pitanja odgovara neodreeno. A ini to, jer nee da mi prui ni najmanji pouzdan podatak po kom bih se mogao ravnati, podneti svojoj vladi odreene predloge i poduzeti mere da se sedite konzulata ustali i uredi; nee da ja i moji ljudi otponemo redovan posao u ljudskim uslovima rada; On zna kohko me time zbunjuje i ometa u poslu i koliko mi neprijatnosti nanosi u mom hnom ivotu, i upravo zato i postupa tako. Pa i taj njegov nain zavaravanja svega i svakoga u svemu i svaemu ima dva lica. S jedne strane, on krije kao guja noge svaku i najmanju sitnicu o sebi i svojim namerama i poslovima, a s druge strane, iznenadi ponekad sabesednika neoekivanim priznanjima i iskrenou bez granica. To je donekle pokuao i sa mnom, prilikom naeg prvog razgovora, a i njegov lekar mi je priao o tome poneto. Bilo je sluajeva da je paa, ne samo pred doktorom nego i pred ljudima koje prvi put vidi i za koje zna da su mu neprijatelji, govorio sa surovom i krvavom iskrenou o sebi i o drugim stvarima koje ni pijan ovek ne bi pred svedokom rekao. (Izgleda da serasker toliko prezire sve ljude da mu je sasvim svejedno pred kim se razotkriva i oputa bez stida i obzira, kad mu je to potrebno zbog neega to samo on zna ili to, moda, ni sam ne zna. I sve to doe mnogo vie kao nipodatavanje i uvreda nego kao znak poverenja i bliskosti. Onako otprilike kao to se ovek pred poslugom svlai bez snebivanja.) Ali i ta iskrenost je lana, o tome ne moe biti sumnje, i ona mu slui, to samo on zna kako, ali ne manje od onog skrivanja istine. Ti nastupi iskrenosti potpuno su sraunati i trenutni. Niko se ne moe njima posluiti protiv njega, jer on ih, u tom sluaju, ne priznaje i suvereno porie. Uostalom, on je ta svoja priznanja jo u trenutku kad su izreena zaboravio, brisao iz svoje svesti, i posle mu je lako da ih iskreno i sa punim ubeenjem poree, ak iz-vrgne podsmehu kao stvari besmislene i potpuno ne-verovatne. Tako, naravno, raste broj ljudi koji ga smatraju opasnim laovom i bezdunim cinikom koji ne potuje ni sebe ni druge. Ali to njega ne uzbuuje. On o tome i ne misli. Ja nisam video oveka kome je do te mere svejedno ta drugi ljudi misle i govore 0 njemu. Za njega je glavno i jedino vano da u svakom trenutku, kod svakog pojedinog oveka, laima, istinom, pretnjom, ili neposrednim moralnim ili fizikim pritiskom postigne ono to njemu treba. Sve ostalo: ugled, potenje, moral nemoral, ast i logika, sve on to smatra recima, koje imaju neku svoju vrednost, kao rei, i koje i sam upotrebljava, ali koje nemaju nikakve veze sa njegovim ivotom i radom. I, treba rei istinu, on sam ne oekuje od drugih nita drugo do takvo isto dranje prema sebi. Jer on ne zna i nikad nije znao za nesebine i plemenite postupke, ne veruje i nikad nije verovao da oni mogu da postoje, bez zadnje misli i skrivenog rauna. Takav je serasker i takvi su, manje ili vie, i ostali ljudi oko njega. Ko nije takav, taj se ili izgubi iz njegovog kruga ili propadne tu na mestu. Sve ja to znam i uviam, a ve sutra ili prekosutra, ja u gledati njegovo pravilno lice i sluati njegov ozbiljni govor, jedno i drugo ivo i ubedljivo kao istina sama. A u sebi u, branei se od hipnoze njegovih rei i njegova izgleda, ponavljati: Lae! Znaj da lae! Teko je i zamisliti, a kamoli kazati, koliko to truje odnose, koi svaki rad i izopauje sav ivot. Ali njima nije ni do rada ni do ivota, nego do sile 1 samovolje pomou kojih se dre i odrae se do poslednjeg drama moi i poslednje lai. Iz poetka je ta atmosfera bezone lai nepodnoljiva. oveku

izgleda da e se uguiti. Ali, s vremenom, navikne se da die u njoj i da se dri u stavu stalne panje i odbrane. ivei dugo sa ovakvim svetom, na svojim poloajima u Turskoj, i ja sam se odavno navikao. Pa ipak, ovaj paa mi je teak kao niko dosad. I u snu valja biti na oprezu. Jedino tako uspevam da se odbranim od njegovih lai. Jedanput mu je samo polo za rukom da me potpuno prevari. Rekao mi je istinu. Navikao da me uvek lae, ja sam nagaao ta bi se moglo kriti iza onog to govori i uzimao u obzir sve mogunosti, osim one koju mi je on kazao. I prevario sam se. Bilo je onako kao to je rekao. Sad vidim da je sposoban za sve, i da moram raunati ak i sa tom mogunosti da, pored hiljadu svojih lai, polulai i poluistina, kae jednom zaista i celu istinu. I to me sada zbunjuje i ini mi poslovanje sa njim jo teim. Zbunjuje me i ljuti. Na javi i u snu me ljuti ceo taj ovek sa njegovom nevienom, strahovitom sebinou i odsustvom svakog obzira prema drugima. Cini mi se da niko ne zna obim, dubinu i snagu te sebinosti, da je ona izvan reda ljudskih poznatih pojava, i da bi je trebalo objaviti svetu kao geografsko ili zooloke otkrie. Da svi vide i znaju. Koristei se izuzetnim prilikama u kojima se kree (a on se kree samo u izuzetnim), taj ovek se svojim podvigom izdigao toliko iznad svih i iznad svega, da ima svoj svet, svoju stvarnost i svoju istinu, za sebe, i da ne mora i da ne moe vie da vodi rauna ni o ijoj drugoj istini i stvarnosti, nego radi ono to hoe i govori ono to mu treba. A sve oko njega samo je sredstvo ili smetnja. Smetnju uklanja, a sredstvom se slui. U neprestanom rvanju sa njim, nerazdvojno vezan za njega, i stalno zavisan od njegove rei i njegovih postupaka, ja sa strahom vidim da sve vie gubim oseanje druge, prave stvarnosti i da, kao u bunilu, poinjem da izmiljam i stvaram nekog seraskera, da mu pripisujem svojstva i namere i poroke i sposobnosti kojih nema, i da tako inim svoj poloaj teim nego to je. Tako je zarazna i toliko razorna mo lai. Kao da nisam dosta varan i obmanjivan, poinjem da varam i obmanjujem sam sebe. I to me jo vie ljuti i zbunjuje. I zato treba stati, da bih se pribrao i sredio i ne misliti i ne pisati. Osloboditi se svoje smene potrebe da, kao nesrena devojica, vodim ovu nestvarnu prepisku. Tu je Atanackovi bacio pero i ustao od stola. Prohodao je gore-dole po sobi, to je za njega bila najgora vrsta putovanja i uvek rav znak za njegovo raspoloenje, a zatim je dohvatio ispisane stranice i presavio ih po duini nekoliko puta. Taj duguljasti savijutak hartije uzeo je po sredini maka-zama, kao kletima, i nadneo nad dve svece koje su gorele na malom odstojanju jedna pored druge. Har-tija je sporo gorela sa oba kraja, ah plamen je bivao sve jai to je vie iao prema sredini. Gledajui ga, on je i ovog puta misilo kao uvek: plamen, to je pijanstvo neive prirode. A glasno je rekao, tako glasno da se i sam uplaeno trgnuo: Uostalom, svi mi laemo, i nismo mnogo bolji od njega. I odmah je krenuo u susednu hladnu sobu, reen da legne i, ako mogne, da spava. 19 OmerpaSa Latas 289 FEBRUAR MESEC U SARAJEVU Kakav je mesec februar te godine u Sarajevu, to je teko zamisliti i nemogue opisati. Cim je proao, ono to je najgore bilo u njemu zaboravljeno je. I sad, kad ne ivi ni u seanju, izgleda kao da ga nikad nije ni bilo. Tako je ljudima i lake. Ali nekad, dok je postojao i trajao, taj mesec je bio straan i svakom ivom stvoru izgledao beskrajan i neizdrljiv. Neka ljigava i nezdrava zima, kao da je po meri poruena i

odgovara potpuno svemu onom to se deava sa ovim gradom i sa ljudima koji su u ove dane silom ili slobodnom voljom vezani za njega. Nema tekog snenog pokrova, kao obino u ovo doba godine, ali sve je prekriveno ledenom korom koja stalno suzi i taje preko dana, a preko noi se opet mrzne i utvruje. Kao da gore, iznad niskog i sivog neba, lei ogromna crna santa leda i od nje se iri neka podmukla studen, prodire u svaku rupicu, ujeda za golo mesto, savija ljude, i zaraava ih amotinjom. Sunce, nevidljivo, nit izlazi nit zalazi, i teko bi bilo rei od ega se dan zabeli, a zato gasne i prelazi u no. Na raskrima i praznim mestima izmeu kua gomilaju se ostaci svega to ovom zimom opsednuto naselje izbacuje iz sebe. Tragovi pepela i ugljevlja, ljudskog i ivotinjskog izmeta i mokrae, dronjci i slama, otpaci svake vrste. Prljava strana ivota ovog grada, o kom niko ne vodi brigu. kao da e ostati njegov redovni izgled, zauvek, jer nema velikog snega da je pokrije ni dobre jugovine da je otplavi i sapere. Ovo je vreme kad se ne putuje i ne radi, kad je sve, od ljudske misli do ivotinjskog pokreta, kao uzeto i umrtvljeno. Kue zatvorene, sa onoliko straha, mrnje i mrtve alosti koliko su za vreme letnjih ili jesenjih dogaaja mogle da prime u sebe. Ogranienja i oskudica vladaju gotovo u svima, a glad i bolest u mnogima od njih. Studeno i posno. Ogreva nema, ni volje ni moi da se kupi ili donese. Ljudi razvaljuju ograde ili seku jedini dud u avliji, nou se uje kako prigueno puca daska koju neko krade u susedstvu. Seljak ne silazi u grad, a iz grada se ne moe nikud. Nesigurnost, skupoa i nestaica dovele su dotle da ljudi vie i poklanjaju i uzimaju, i kradu i otimaju, nego to kupuju i prodaju. Zbog zime i, jo vie, zbog straha od askera, saobraaj je nemogu, a trgovina izgubila smisao. Neki peinski ivot zavladao u ovom inae ljupkom i urednom gradu u kome su ljudi uvek, i onda kad je bivalo najtee i najgore, nastojali da bar sauvaju izgled i dostojanstvo. Pod gorkom i traljavom studeni ovog ratnog februara kao da je zgasnula i poslednja iskra ivotnog ara, i sad sve ivo samo traje i baulja, i ne pitajui se kako izgleda ni kuda ide. Sve je teko i, jo gore, sve je runo, klizavo, hladno, sivo i nemilo. Osramoeno i postieno. Seraskerova zima. Vreme podesno za crne misli, rune i bez-unme postupke. Jo nije prola puna godina, a serasker je, oigledno, okonao svoje poslove u Posavini i na Krajini i okonava ih sa nesumnjivim uspehom i u Hercegovini. Koliko se turske i bosanske stvari mogu resiti raspisima, prividnim reformama, pukom, topom, paljevinom i konopcem, moglo bi se rei da ih je on resio i da je ostvario svoj zadatak i na ovom svom krvavom pohodu. On je pobednik. A lice ovog 19* 291 grada to je nalije njegove pobede i uspeha. On ga ne gleda i ne vidi, ali ga zna. I sve ostalo to prati ovakve seraskerske pobede ve je tu. Trijumf i laskanje, mrnja i zavist i kleveta, osionost i nepravda i opta potitenost. Iz svojih raniji smirivanja- i stiavanja- drugih pobunjenih pokrajina Omer poznaje taj trenutak. Kad se negde osili buna i kad moraju njega da poalju na taj opasni i teki posao koji niko drugi ne bi mogao ni umeo da svri, on je svemoan i neprikosnoven, jer je neophodan. Laskaju mu, mite ga, pokloni padaju sa svih strana i pune mu kuu i blagajnu, niko nita ne sme da mu odbije. Sultan mu je najbolji prijatelj, a veziri i carski ljudi u svemu na usluzi. Dok pohod traje, svi pritajena daha prate njegov krvavi rad. A im se vidi da e Omer, kao uvek dosad, uguiti bunu i zavesti red, sve stane da se okree protiv njega. (Veliki uspesi se u Stambolu ne prataju.) Nastaje prava utakmica u potkopavanju i ruenju pobednika. Sultan ohladni, a ljudi iz njegove okoline postaju opet ono to su: zavid-Ijivci i ucenjivai. (Postoji od davnina itav sistem kako se rui ovek koji je uspeno

zavrio neki vojni i administrativni posao.) Svim sredstvima se umanjuju njegove zasluge, javlja se odjednom nerazumljivo saaljenje prema pobedenima, izmiljaju se klevete, prave spletke, podiu optube zbog izlinih svireposti i slavoljubivih, mranih planova. I na kraju, pobednik treba da se smatra srenim ako, itavim nizom lukavih i odlunih protivpoteza, uspe da iznese ivu glavu i ono neto steenog ili nagrablje-nog imetka, i postigne da mu se otpiu sve greke- koje je poinio pri izvrenju zadatka. To mu bude esto i sva nagrada za njegovo delo. A kad se, ogoren, povue na svoje imanje u okolini Stambola, odmah prestanu da se ire sve optube i klevete. Pobeda je zaboravljena, pobedniku je oproteno, i on moe sad mirno da ivi u svom i na svom. Tako, do prve prilike, dok opet sultanu ne zatrebaju njegove usluge, i dok ga ne pozovu na novi pohod protiv neke pobunjene pokrajine. A tada se, na jer dan ili na drugi nain, ponavlja stara igra. Tako je bilo i ovog puta. Kruti i gordi Hajru-dinpaa je, u sukobu sa seraskerom, izgubio bitku i morao da napusti svoj poloaj u Bosni, ali im je stigao u Stambol, poeo je da rui svog protivnika, ogoren sa retkom revnou i na svakom mestu. Vatreni erkez bio je neumoran u tom poslu. S druge strane, porodice pobijenih ili prognanih bosanskih i hercegovakih begova i prvaka upuivale su svoje albe i tube, preko roaka i prijatelja u Carigradu, svim uticajnim ljudima, sve do velikog vezira samog. U tim usmenim i pismenim porukama Omerpaa je prikazivan kao olienje svih zala i poroka. On i njegovi ljudi i lanovi njegove porodice ive razvratnim ivotom, nedostojnim carskog vojskovoe i pravog muslimana. Prigrabio je za sebe i svoje vei deo novca i dragocenosti koje je zaple-nio od osuenih. Preko bana Jelaia u Zagrebu stupio je, od samog poetka, u vezu sa bekim dvorom, u nameri da otcepi Bosnu i Hercegovinu od Turske i da se sam proglasi kraljem tih zemalja. Naravno, hrianskim kraljem, a pod zatitom Austrije. Zbog toga je i unitio begovat i razoruao muslimane, dok raju titi i ostavlja joj oruje, jer od nje namerava da stvori vojsku svoje kraljevine, a jezgro te vojske treba da sainjava murtad-tabor, koji je zato i doveo u Bosnu. Sve je to bilo bezumno, ali upravo zato opasno, jer se lude prie u ovakvim vremenima najlake veruju i najtee pogaaju onog protiv koga su skovane. Stambolski konzervativci iz redova vojske i uleme prihvatali su ovakve i sline optube bez -veravanja i izbora, kao dobrodole, i upotrebljavali ih u svojoj borbi protiv sultanove reformatorske politike uopte. Razume se da je i Omerpaa brzo izveten o tom ta se sve iznosi protiv njega u Stambolu. Da bi suzbio takve vesti i opravdao se, poeo je da predu-zima protivmere. Prvo je prekinuo sve veze sa Zagrebom, zabranio pod pretnjom tekih kazni svaki uvoz knjiga i novina iz kaura, a zatim je poelo proganjanje hriana u Bosni i Hercegovini. Munjevitom brzinom je pokupljeno od raje oruje, sve do noia. Pohapeno je dosta prvaka i popova po selima i gradovima. Fratar Juki, dotadanji Omerpain saradnik i savetnik, uhapen je i prote-ran u Malu Aziju. Tako je sada doao red na raju da kuka i da proklinje seraskera koji je sve to inio namerno vidljivo i sa nepotrebnom strogou i otrinom, kako bi se svuda proulo i jasno videlo da on ne tedi ni raju i da radi samo za dobro sultana i drave. Najposle, neizbeno je bilo da i murtad-tabor oseti posledice seraskerovih protivmera. Da bi suzbio sve optube protiv svojih oficira poturenjaka on im je najstroe zabranio da javno piju vino i trai od njih savesno vrenje muslimanskih verskih obreda. U isto vreme naredio je da oni za koje se govori da nisu obrezani prilikom prelaska na islam, moraju u roku od nekoliko dana da ispune i taj propis islama. I to je trebalo da se izvri javno, kako bi se stvar ula do Stambola. Sve to to je smiljeno i izvravano, raeno je do apsurda plahovito

i grubo. Kao uvek, strahovita je bila nesrazmera izmeu sredstava koja je Omer upotrebljavao i ciljeva koje je eleo da postigne, ali to je osnovni zakon ovakvih hnosti i njihove 1-be za uspon i odranje. Seraskerova zapovest o obaveznom i hitnom su-neenju oficira bila je tako sastavljena da se u njoj upadljivo isticala Omerpaina svagdanja briga o strogom odravanju verskih propisa i obreda. Seraskeru je, kae se u tom nareenju, dola do znanja iznenaujua i neverovatna injenica da neki od njeguviii oiicira, koji su jo pre vie godina prigrlili islani, nisu prilikom prelaska u istu i pravu veru obrezani. Njihov broj je neznatan, kae se, ali to je uzbudilo seraskera koji u svemu bdi nad strogim vrenjem verskih propisa, i on je naredio da se hitno i na svean nain ispravi taj nerazumljivi propust onih koji su u svoje vreme izvrih prevoenje pome-nutih oficira u islam. Itd. Seraskerova kancelarija se pobrinula da za sadrinu tog nareenja saznaju duhovne i civilne stareine u Bosni i u Carigradu. Vrlo mali broj ljudi je znao kako je stvarno izvreno to strogo nareenje. Sve je raeno i tu polovino, traljavo, prividno i neiskreno. Oficirima murtadtabora saopten je tekst naredbe, ali im je potajno i zaobilazno reeno da stvar ne treba shvatiti ozbiljno. Sve to treba da zamae oi prostoj svetini, i da uutka zatucane bosanske hode. U stvari, obavie se samo ceremonija obrezan ja, a nikog tu nee ei ni obrezivati. Tako je uglavnom i bilo. Na one koji su pre prelaska na islam bili u je-vrejskoj veri nije se taj raspis odnosio, jer se smatralo da su oni, kao Jevreji, ve u najranijem detinjstvu morali biti obrezani. Mnogi su se dosetili da se zaklone za tu odredbu, i ako nisu bili Jevreji. Vii oficiri tvrdili su da su obrezani u svoje vreme u Carigradu, kad su preli na islam. Moralo im se verovati na re. Samo mlai oficiri su tri-etiri dana odlazili sveano, u manjim grupama, na konjima, u Isabegov hamam, na levoj obali Miljacke. U te dane banja je bila zatvorena za graanstvo. Svima je govoreno da se tada kupaju samo oficiri koji treba da budu osuneeni, kako bi se glas o tome proneo to vie po gradu i po zemlji. Posle kupanja vraali su se u oficirske stanove na Gorici. Tu bi ostaj ah po nekoliko dana u svojim sobama, oporavljajui se toboe od obrezan ja. To to je u Oemrpainoj linoj politici predstavljalo mudar potez izgledalo je u stvarnosti areno, smeno i odvratno, a na kraju je ispalo i strano i alosno. Poslednja grupa najupornijih i najtvrdoglavijih oficira, veinom Poljaka, prola je jednog etvrtka u rano jutro, kroz ceo grad, na konjima, put Isabe-gove banje. Uoi toga dana bila je na Gorici velika terevenka. Oni koji su morali sutradan toboe da budu obrezani bili su domaini. Na njihov raun su pravljene mnogobrojne i grube ale. Velika pregre-jana soba tretala je od smeha, a u suprotnosti sa tim, samoubilaki bledi kapetan Kot recitovao je najpre dubokini, grobnim glasom, a zatim apatom, neke stihove o ljudskom pogledu koji kao zbunjena ptica uzalud krui naokolo, jer nema na em lepom ni dostojnom da se zaustavi. Najposle se i taj apat utiao, i kapetan je pao u mrtvako utanje. Njega nije lako hvatalo pie. Tako su ga i sada muile neke trezne misli, iako je od samog poetka pio ljutu rakiju, au za aom, i odgovarao na svaku zdravicu na inenjerski nain, ispijajui tri, dve, pa jednu. A mui ga sve ovo, i to ne od veeras, nego ima ve petnaestak dana otkako su poeli runi razgovori i ljigave ale o tom zlosrenom suneenju odraslih ljudi, oficira i podoficira iz murtadtabora. Jer, i najtee i najbolnije stvari nisu same po sebi tako teke i bolne kao to je runo i neoveno sve ono to ljudi mogu o njima i povodom njih da izmisle i kau. Zna da se njemu ne sme nita desiti, pa ipak to mu izgleda kao vrhunac sramote. (Iako, pravo govorei,

njemu svaka sramota koju doivljava izgleda kao vrhunac.) Teko je misliti na to jadno ljudsko telo koje se da na toliko naina ukaljati i uniziti. Kad se usred dana, u hodu, seti onog to se u vezi sa prisilnim obrezanjem brblja i prepriava, njemu stane da mrkne svest, zaboh ga tupim bolom negde u preponama, a u ustima se javi mali gr, kao pre povraanja. Tako se i na ovoj pijanci, beei as od jednog as od drugog, povlaio sve dublje, do u dno sobe, gdje je vladao polumrak, ali tu ga je uhvatio govor-Ijivi i kooperni kapetan Reuf. To je kancelarijski oficir, znalac mnogih jezika i nezamenljiv prevodilac u Omerpainom tabu. Sitan i osav isturak velike italiajnsko-maarske porodice NadMarusi (Nagy Marussi), on ima izvanredno pamenje, ita i pie savreno latinski, italijanski, nemaki, maarski, turski, a poznaje i neke od slovenskih jezika i slui se njima manje ili vie lako. To je roeni tuma i posrednik, sa neobinom sposobnou da poslui drugima, da u poslovima iskljui i zaboravi sebe, da se potpuno poistoveti sa tuim interesom i da ga brani i objanjava na najbolji mogui nain. Otrouman, vest i koristan ovek, ali u isto vreme nemo-nik koji, po recima doktora Frica, nije mogao da izae nakraj sa enama, a nije imao snage da o njima ne misli ili bar ne govori. Svaki i najobiniji razgovor on je esto nastojao da skrene na tu temu, i govorei o njoj nalazio uvek smelu alu ih neku sonu i muku re. A kad bi malo popio, to su bile skaradne desetke i erotine anegdote, ili neke nejasne ispovesti koje treba da prue dokaz njegovog stalnog interesa za enski pol i njegove mukosti koju mu je, u stvari, priroda potpuno uskratila. Kot je podrhtavao od gaenja i umirao od dosade, pribijao se uza zid i neprestano skidao kapetanovu ruku sa svoga ramena. A kapetan, koji je te veeri izuzetno popio au vie, nije se dao smesti ni uutkati, nego je nekim detinjasto plaevnim glasom, koji je bio u suprotnosti sa onim to je govorio, priao dalje. Takva mi je priroda, takav sam se, valjda, rodio. Ne trim ja za kojekakvim droljama kao ovi nai drugovi, ne, nikad, to ste mogh i sami videti. Po nekom uroenom nagonu, udaram samo na opasne ene, na guje, otrovnice. To je kao neka arolija. Kad ugledam enu, pa mi se uini nekako poznata gotov sam. To je znak da poinje drama u cirkusu. Ja se takve ene vie okaniti ne mogu. Rvemo se dok ne popusti, a dotle ja sam izgubljen ovek. A im kae da, za mene je svreno. I sve to dalje dolazi nije vie vano ni zanimljivo. Kraj arolije. To je da ovek prosto pozavidi jednostavnim ljudima, kao to je bio onaj na kolega Halil, na njihovom animalnom i neposrednom odnosu prema eni. Sea li se kako je, onako nasmejan, visok i snaan, radosno govorio o enama? Ja kad se sudarim sa nekom, onda zna se: ili ova moja harabija na dve pole, ili ona njena muka u paramparad. Treeg nema. Takvi samo mi tobdije! E, da, da! Siromah Halil, i poginuo je zbog ena. Sea li se? Da li se sea? Pa moda se i sea tako poneeg, ali glavno na ta mora da misli to je gr koji ga mui u stomaku, gr od pia i gr od gnuanja. Izmeu dva gra podigne se u njemu, sve do oiju i do temena, taman a vreo oblak, i tu se sporo razilazi, a iz njega progovara svojim flegmatinim basom, preko debele cigare, njihov pukovski lekar doktor Fric: Reuf ist ein Mann, der mit Frauen nicht fertig wird', ili se svima svojim snanim i belim zubima smeje njihov nekadanji dobri drug, veseli i pusti porunik Halil, koji zbog svoje neume-rene strasti za enama lei ve pod zemljom. Tako je kapetan Kot sluao Reufa, dok mu jednog trena bol u grudima nije postao toliko jak da ga je podigao s mesta. inilo mu se da e se uguiti ako ne ustane. Sakupio je snagu, ispruio ruke kao slep, odgurnuo oveka pored sebe u stranu i, povo-dei se i

pridravajui za zidove, iziao u hladan i mraan hodnik. Tu je, naslonivi elo na drvenu ' Reui je mukarac koji ne moe da izae nakraj sa enama. ogradu stepenita i grei se kao crv, povraao dugo i na mahove, k ^ da izbacuje iz sebe sve, ak i ono to nikad nije ni popio ni pojeo. Posle toga bilo mu je jasnije pred oima i lake u grudima. Vratio se u veliku, zadimljenu sobu. Reuf je, sreom, uhvatio nekog drugog da mu pria o ljubavi i o enama, a Kot je u uglu sobe naao onisku stolicu, seo i, podrhtavajui jo od studeni i naprezanja, zaspao pjan-skim snom. Neko je od tog bunog drutva spavao malo, neko nimalo. A kad je stao da svie siv i maglovit dan, svi su se digli, kao po komandi. Neko se, na brzinu pljusnuo vodom i poravnao na sebi zguvanu i pepelom umrljanu uniformu, a neko ni to. Povo-dei se i nastavljajui beskrajne razgovore, sili su niz stepenice. Napolju su ih ekali seizi sa konjima. Oko zbijene gomile ljudi i konja irih su se u hladnom vazduhu, od govora i disanja, nemirni pramenovi i oblaii njihovog daha, itav jedan ornamenat od uzvitlane pare, ljudske i ivotinjske. Nastojei da izgledaju trezni, uzjahali su ustro i odmah se propisno svrstali: deset oficira napred, sve po inu i rangu, seizi pozadi, a dva trubaa sa strane. Razdanjivalo se, ali sporo i teko. Magla je zatvarala vidik, sa niskih krovova duana i pekarnica obarao se na zemlju gust dim. Led je prtao pod kopitima. Najeeni i kruti, jahai su, savlaujui unutarnju drhtavicu i gledajui preda se, odmicali polako. U takvom trenutku razlegao se odjednom pisak truba. Kot zadrhta i nagonski htede da zapui ui obema rukama. Metalni zvui su mu plavili sluh, a njemu se inilo da ga sram zapljuskuje kao prljava voda. Ah, poznaje on dobro tu melodiju vojnikog fnara koju su askeri parodirali podmeui joj neki glup, opsceni tekst. (Ah, opet! I tu!) A sada su ove trube svojim izvijanjem i pitanjem poruivale sarajevskim graanima koji su trljali oi iza ovih zatvorenih prozora ih upravo otvarali svoje poluprazne duane: Evo, sad svi vidite, carski serasker serdar Ekrem Omerpaa, koji orlovskim okom bdi nad redom u zemlji, alje oficire murtad--tabora da izvre propisani obred vere i da tako sve to je pod njegovom rukom bude zaista u redu, prema zakonu i kanunu i volji naeg uzvienog sultana! ODLAZAK Odlaze. Niko to ne kae, niko tu ili slinu ne izgovara glasno. Ne, ali ona je iva i svuda prisutna, u mislima, u pokretima i pogledima ljudi, u osmejku i pozdravima pri prolazu, ak i u utanju koje za trenutak prekida razgovor, dok se dva pogleda nemo i znaajno ukrtaju. Tako je to oduvek u ovoj zemlji da utanje prati ostvarenje i najdubljih elja. Samo: odlaze! U toj rei su sadrane sve tajne elje i nade ovdanjeg sveta, esto nejasne, apsurdne, meusobno u suprotnosti; u njoj je i njihova jadna pobeda; sve je u toj rei koju niko ne izgovara, koja se nigde ne belei i ne pie, samo se zna, vidi i osea, udie se sa vazduhom, pije sa vodom, jede sa hranom, sre sa kafom i pui sa dui vanom. Odlaze. I nita se ne misli i ne pita drugo; ni ko odlazi, ni kuda, ni zato. Isto kao to niko ne pomilja da se upita: zato su dolazili, ni ta ih sada goni da odlaze, da h se nee drugim putem i u drugom vidu vratiti, ni da li nee neko gri i tei doi na njihovo mesto. Odlaze, ali ne stoga to je to bila najivlja i opta elja ovog grada i svih stvorova u njemu, od prvih ljudi meu narodom do ugavog maeta u oluku, nego stoga to nije trebalo ni da dou i to su ve posvravali sve zle poslove zbog kojih su doli. A naa je nerazumljiva ali velika i opojna srea u tome to im moemo pogledati u lea

i pljunuti im na tragove. Odlaze, a to je jedino dobro koje su mogli da nam uine, i koje nam sada ine, jer moraju. Odlaze! tako kae svak sebi, u sebi, i ne pomiljajui da iim objanjava tu re i da tako kvari zadovoljstvo koje ona daje sama po sebi. A to vajno zadovoljstvo trajae koliko traje i njihov odlazak, svega nekoliko dana. Ali zauhar je i to u ovoj zemlji gde su zadovoljstva retka. Glavno je da oni odu, da se izgube i nestanu, bar iz nae zemlje, a mi da ostanemo na svome, da trajemo, da i svoj i njihov vek vekujemo, da i njihov hleb jedemo zajedno sa svojim, i da se na ovom suncu, koje je i njihovo bilo, grejemo. To je jedina pobeda za koju smo sposobni. A pravo je da mi pobedimo. Doao je i taj dan i izgledao je kao svi drugi, a teko je bilo po verovati da e ikad nad Sarajevom granuti. To je neto kao ona ranija povorka, kod dolaska, ali koja je sada ila ttzbrdo i od^a2^^a, desetkovana, osiromaena u odei i nakitu, sa pogaenim sjajem. Ono to je i sada bilo ozbiljno na njoj, to je bilo dobro naoruanje, strog vojniki poredak. Po tome, to je i sada bila prava vojska. Ali ni po emu drugom. Sveta koji je iziao na Baariju i na Kovae bilo je dosta, ali to nije bio isti svet. Sad su ovde bili ponajvie oni koji su eleli da sujeverno, i naravno neprimetno, pljucnu za vojskom i da proapu u sebi vradbinu i kletvu: da, takva kakva je, doveka luta po svetu, a da nikad ne nae put za povratak u Bosnu. Najposle, mnogi je eleo da se u svojoj nemoi i sirotinji moe bar jednim pohvaliti, a to je da je video lea i tome seraskeru i njegovoj prokletoj vojsci. Naposletku bilo je tu, kao i kod dolaska, dosta besposlenjaka koji povazdan zazijavaju po ariji i uzalud trae neke novine i razonode. Zvanini ispraaj bio je sveden na najmanju meru, suv i jednostavan, obavljen gotovo neprimetno i apatom. Pri doeku vezira uvek je vie sveta nego pri ispraaju, a pogotovu kod ovakvih kakav je ovaj. Ispraa samo onaj koji mora. Pa ipak je bio i ovog puta jedan kratak ali svean trenutak kojim je proslavljena i ovako nemila sveanost kao to je ova. Bogato opremljena i dobro uvebana vojna muzika, koja je u svoje vreme dola sa seraskerom i porazila Bosance svojom snagom i vetinom, ostala je dobrim delom u Sarajevu kao garnizonska muzika sa artiljerijom i pionirskim trupama. Bataljon koji je iao kao zatita za seraskera i njegov tab imao je svoju malu grupu trubaa koje je uvebao jedan Belija, podoficir, dobar muzikant i nepopravljiv pijanica. Bio je aristokratskog porekla i studirao je, izgleda, ozbiljno muziku u svoje vreme, ali je sve to potonulo u alkoholu i boemiji. Meutim, taj ovek, koji se zvao fon Bilek-Rokhauzen, imao je dana i nedelja nekog sveanog i tunog pribiranja. Tada bi prestao da pije, uljudio bi se i smirio, redovno vebao sa svojim trubaima i sam neto kom-ponovao i priao kako je jo u svojoj sedamnaestoj godini doiveo da mu u Beu javno izvode jednu svitu. To obino nije trajalo dugo. Posle desetak dana poinjao bi ponovo da pije, da se prepire i govori kojeta i da se zaklinje da e svet jo imati ta da uje o njemu i od njega, i da e polovina Evrope igrati kako on i njegova muzika svira. RECNIK, BELESKA I NAPOMENE 20 Omerpaa Latas RECNIK TURCIZAMA ajan prvak, odlinik, velika, ugledan ovjek; istaknuti predstavnik jedne klase, stalea ili najistaknutijih slojeva graanskog stanovnitva. Ajani su u jednom periodu turske vladavine u Bosni i Hercegovini bili funkcioneri lokalne uprave. Tamo gdje nije bilo kapetana (upravnika kapetanije), postojali su a-jani, koji su obino bili iz najistaknutijih

begovskih porodica. akiam prvi mrak, zalaz sunca, prvi dio veeri neposredno poslije zalaska sunca; etvrta po redu (od pet svakodnevnih) muslimanskih molitava; namaz--klanjanje, koje se obavlja po zalasku sunca. a!a?ca(i viknuti ^-^Alah, A-lah!^< odnosno Halah, -lah! boe, boe pri juriu u boju; hata^oiti. o!A;a kolut, karika, obru od drveta, eljeza, ili ega drugog; :?[. cmaJHj zapis zavijen u platno ili kou, obino u obliku trokuta, koji slui po narodnom vjerovanju kao zatita od uroka, bolesti i drugih nezgoda. Mjesto zapisa kao amajlija moe biti zavijena i kakva druga stvarica; hamajHja. anterij vrsta gornje ha-Ijintte. Muka je kratka, obino od deblje tkanine, dok je enska ili duga ili kratka, a pravi se od svile, polusvile ili od ita. uhapenik, zatvorenik. crda! slatke korice, sla-ica; harda!. orin stara mjera za duinu; graevinski je 75,8 cm, carijski 68 cm, a ter-zijski 65 cm. ctkot^anje ljubavni razgovor izmeu momka i djevojke. U Bosni i Hercegovini momci su ili u aikovanje djevojkama pod prozor ili na avlijska vrata i vodili duge ljubavne razgovore. at^Hja kuno dvorite o-graeno zidom. 20* 307 badavaijm gotovan, neradnik, besposleni ak. boktovct vrsta kolaa, pravi se od tankih jufki koje se siau jedna na drugu a izmeu njih se posipaju mljeveni orasi, Ijenici ili tirit. Baklava se prije peenja izree u obliku romba . . . Kad se ispee, zalijeva se ukuhanim eerom. ba^-dak zemljani sud za vodu, po obliku lii na ib-rik. begovat begovski stale, begovi. bekrija onaj koji rado pije, pijanica, lola. beiaj nesrea, zlo, jad, nevolja, patnja, muka, napast. beMt nesvijest, omamlje-nost, opijenost; bevut, be-hMt. biZmez neznalica, nevjet, neupuen ovjek, bojar bojadija, zanatlija koji se bavi bojenjem, moler, farbar. bo^ett pokriva za glavu, rubac. boza kiselkasto pie koje se pravi od kukuruzna ili projina brana; bMza. bozadija onaj koji pravi i prodaje bozu. bMtjM^c eta vojske; u janiarskoj vojsci buljuk je brojao 100 ljudi; jato, skupina, grupa. bMsija zasjeda. aor ator. aktre vrsta istonjake muke donje odjee sa dugim turom i uskim noga-vicama koje se kopaju sa strane. Prave se od ohe ili sukna, evrma rubac od iinog beza ili druge tkanine sa zlatom ili srmom vezenim granama u uglovima; e-vra. /-akire akire od ohe. oja sukno bolje vrste, meke i ljepe; o?ia. def dobro raspoloenje, naslada, naslaivanje, uivanje; volja, prohtjev, hir; etf, ej^. iMbar znai: onaj koji privlai slamku; dobio ime zbog svog elektriciteta i svojstva da izvjesne materije privlai poput magneta; ehrttbar, e?tHbar. itab knjiga, zakon, knjiga koja sadri vjerska u-enja i propise, npr. Ku-r'an. oTda sablja. Mfte vrsta jela: kolai od sjeckanog ili mljevenog mesa. muki kaput postavljen i opiven krznom, bunda, kouh. dadilja ena koja se brine o djeci, uva ih i odgaja. dembet lijentina, neradnik.

din vjera, vjerozakon. divcmctM prostrano pred, sobi je na spratu u starim graansi^im i^uama. ; D damija muslimansita bogomolja sa jednom ili vie minara. demadan vrsta mukog zatvorenog prsluka koji se oblai na anteriju ili koulju, od ohe ili kadife, ukraen gajtanima, srmom itd. demaza sprovod; mrtvac; molitva za mrtvog pred sahranu. eref okvir etverougaonog oblii^a na kojem je razapeto platno po kojem se veze. E efendija gospodin, gospodar, titula svetenika ili vjerski uenog muslimana. emtr-att voda oficira u turskoj vojsci; voa sviraa turske vojne muzike. esMf organizacija zanatlija u gradovima, ceh; ljudi istog zanimanja, istog drutvenog reda. evet onaj koji za sve kae: Da, tako je!<^ evT:M?t ukopljenik, ha-dum, uvar harema. /a!i:ir-fM?cart siromah, sirotinja. fa!a?i:e sprava za ibanje po tabanima, koja se sastoji od motke i ueta koje je privezano za dva kraja motke i ini polukrug. Noge muenog se stegnu u tom polukrugu, dvojica dre krajeve motke a trei iba po tabanima . . . fereda enska haljinka za izlazak na ulicu; muslimanke na ulici nisu smjele biti otkrivena lica, pa su zbog toga i nosile feredu. ^ sultanov ukaz, naredba, zapovijest; iig. dugako pismo. fes kupasta kapa bez oboda, obino ima kian-ku, ali se nosi i bez nje. fiidan oljica za crnu kafu bez dri^e. G parib stranac, tuin, siromaak, onaj koji je bez blieg svoga; fig. iznemogao, propao, jadan ovjei:. ha;va slatko jelo od bijelog brana, masla i eera; alva. Inae, rije znai <^slatkoa<'<. ham svratiste, prenoite. handija onaj koji dri han (bilo da je vlasnik ili zakupac). gospoa; ena, supruga. harba malo kratko koplje koje se baca. harem ensko odjeljenje u muslimanskoj kui gdje je stranim mukarcima zabranjen pristup; odrasla enska eljad; ograeno damijsko dvorite koje je esto jednim dijelom i groblje; muslimansko groblje. hatierif sveana povelja turskog sultana; ferman. haznadar uvar riznice, blagajnik. hoda muslimanski sve-tenik, vjerouitelj; profesor u medresi. I imam svetenik koji predvodi skupno klanjanje namaza u damiji (svakodnevno pet puta). Imam je i lice koje nije svetenik a koje rukovodi skupnim klanjanjem. Glavno zrno u tespiiiu (broja-nici) koje je obino dulje od ostalih takoe se zove imam. imrahor dvorski, carski konjuar. isiam ime muslimanske vjere. Naravan povorka robom natovarenih kola, konja, deva i si. hauT- nemusliman, hrianin, aur. kaMi-tti pokrtavati, praviti nekoga kaurinom, hrianinom.

kavazbaa starjeina ka-vazima (straarima, pandurima, sudskim pozivari-ma; tjelohraniteljima kod velikodosto j nika). kavedibaa starjeina painog kaveodaka. kaveodak; momci koji pripremaju, pre, tucaju, peku i slue kafu. Mridija onaj koji konjima i kolima prevozi robu uz nagradu. koRaite prenoite, no-ite, konak. kona^c prenoite, noite, bolja kua, kua kakva ugledna domaina. hoTtakdtja onaj to je zanoio kod drugog, gost na prenoitu, konaar. jememja rubac (marama) od tankog platna, iarana granama; njome se povezuje glava. ... ^aiia erijatski sudija. Tcaitna dokoljenica od abe; bijela kalina je od sukna i nosi se u izmama. ?:aidrma kamenom poploan put ili dvorite. to?cMm vrsta kolaa duguljastog oblika. mahala dio grada ili sela, gradska etvrt, zaselak. :? slabo osjeanje i glavobolja, bunov-nost koja slijedi poslije pretjeranog opijanja alkoholom. Kae se katkad da je neko mamuran i zbog neispavanosti, a takoe i za nelagodnost poslije pretjeranog pu$enja; ^:;. mondat zavor, drvena greda ili eljezna ipka koja se stavlja preko vrata sa unutranje strane radi zatvaranja. maaiah izraz uenja ili dopadanja; izraz radosti pri doeku gosta. Po narodnom vjerovanju kad se vidi to lijepo (dijete, djevojka, momak...) treba rei maalah! medreso muslimanska vjerska kola. medHs vijee, savjet, odbor. merakitj onaj koji voH uivanje, provoenje, onaj koji umije da se provodi i uiva; prid. mermkHjski. mestva vrsta duboke obue od mekane koe sa vrlo tankim onom, bez peta, slui kao kuna cipela. mineriMk seija po kojoj je prostrt minder slamnjaa ili duek napunjen vunom. TntTttaTt haljetak do pasa od ohe, sukna ili pamune tkanine, sa dugim uskim rukavima. trtMjeziM damijski slubenik koji na munari ui ezan^< i time objavljuje da je vrijeme molitvi i poziva na molitvu. tnuktar starjeina mahale u gradu, seoski knez, starjeina. muia uen ovjek, teolog; kadija u veim gradovima. visoki vitki toranj damije sa kojeg mujezin poziva muslimane na molitvu. ....... mMfto-tabof tabor izdajnika. murtatin izdajica, otpadnik od vjere. MMsaia mjesto (livada, baa) na kome muslimani grupno pod vedrim nebom klanjaju bajramsku molitvu bajram-namaz^^ U Sarajevu je i jedna ulica dobila ime po tome. muiebak drvena reetka na prozorima starih muslimanskih kua koja spri-jeava da se s ulice vidi enska eljad u sobi; vrsta veza. tnMtr maral. mMtvah l:uhinja. N TtahereTt nakrivljen. Hargfiia vrsta istonjake naprave za puenje posebne vrste duhana, tzv. tumbeije. Kroz poveu staklenu bocu napunjenu vodom prolazi krivudava cijev, u njoj se dim ohladi i takav dolazi u usta puaa.

nizam regularna vojska Turske Carevine; vojnik te vojske; red, poredak, raspored. nizams^ci ^! nizamska mjeina za vodu. orija vojska, armija u Turskoj Carevini, oiaf kompot od voa, svareno suvo voe. paa titula visokih dostojanstvenika i vojnih lica osim u duhovnoj hijerarhiji; rang generala. pauiija pain ovjek, ovjek u painu] slubi. pe<n;un artist na ici, akruoata na ici ili uet u . . . pekMU okrugli mali stoli na kojem se sjedi. peza ena svodnica. piiao jelo od gusto sva-renog pirina, ili od tijesta. sepe kotarica, koara, kronja. gerasker glavni vrhovni komandant. U sluaju rata postavljan iz redova vezira. sihirbar vra, vraara, arobnjak. siKija niska okrugla trpeza, sofra. sheia mjesto gdje se na rijeci vri prevoz; splav, skovani balvani na kojima se prevozi na rijeci. Stambo! Istanbul, Carigrad. rohat-Zo^Mm poznata orijentalna poslastica kockastog oblika. raja nemuslimanski podanik u Turskoj Carevini; svjetina, skupina, druina. redifa rezerva, rezervna vojska. yabMr strpljivost, strpljenje. sabijan uroena kozja koa, obino crvene ili ute boje; obua ili neki drugi predmet napravljen od safijana ili obloen njime; sahtijan, saftijan. ^ bakrena zdjela, ta-njir. sarM/c zavoj oko kape, alma. seija sjedite od dasaka u starinskim kuama smjeteno uvrh sobe. aeiz konjuar. iaivare iroke hlae koje i danas nose muslimansid svetenici; enske dimije. iargija vrsta tambure, slina bugariji, samo vea. ator ador. eh starjeina tekije, prvak dervia jednog reda; ejh. ejtatt oavo, vrag; fig. dovitljiv ovjek, objee-njak. ierbe dobro zaslaena voda koja se pije radi osvjeen ja obino zainjena limunom. iijte etverouglasti due-ei napunjen vunom, slui za sjedenje; dugi duek koji se stere po seiji. tKdra daske kojima se pokrivaju kue. HMT- hvala, zahvala upuena bogu. tabija isturena kamena utvrda odakle pucaju topovi; bastijon. iabut mrtvaki sanduk kod muslimana bez poklopca . . . Mukarce ne sahranjuju u njemu, samo ih donesu do groba, dok ene sahranjuju u tabutu. (a^zimot reforma. tapijo javna isprava o vlasnikom nravu na nekretnine. te/eri zabava, provod, izlet u prirodu radi zabave i provoda. tej'teT biljenica, registar, protokol; raunska knjiga; trgovaka knjiga dugovanja i potraivanja. teioi javni objavljiva, doboar; izvikiva na licitaciji; trgovaki posrednik, staretinar. tepsija okrugli bakreni ili emajlirani sud; tevsija. terztja kroja, kroja ohe. teskera pismo, isprava, potvrda, poziv. varmt/ U ime zakona. timar njegovanje, ienje konja... topibaa zapovjednik topijama. U Mdarto Tta ogramtt nagaziti na ogra, ograisati, pa oboljeti na ivcima po narodnom vjerovanju. Miar oglavina i povodac za konja, obino od ueta. Miema muslimanski vjerski uenjak, muslimansko ueno svetenstvo.

V va?cMf muslimanska za-dubina koja slui islamskim vjerskim, kulturno-prosvjetnim i humanim ciljevima; muslimanska vjerska imovina. vaiija guverner jedne pokrajine (vilajeta) u bivr oj Turskoj Carevini. veti punomonik, zastupnik. veii-hor ekonom, onaj koji se brine o snabdjeva-nju i trokovima; veit--ar. vezir najvia titula u dravnoj hijerarhiji Turske Carevine; ministar, guverr ner. zapttja redar, policajac, policija, gijamet spahijski posjed koji godinje donosi blizu 100 000 aki prihoda. ZMiMm nepravda, nasilje, bezakonje, teror. BELEKA O OVOM IZDANJU Tri graa za itoja su vezani Andrievo roenje, detinjstvo i mladost (Travniit, Viegrad i Sarajevo) postala su pozornica radnje najveeg dela njegoviii proznih radova. U prva dva, pored mnogobrojnih pripovedaka, odigrava se i radnja dva velika romana: Travmka hronika i Wa DrtHt uprijo. U treem se zbiva trei deo prve Andrieve pripovetke Put Aiije erzeieza (erzeiez SarojeuM), iji je prvi deo objavljen jo 1918. godine. Nepunu deceniju posle toga Andri je publikovao odlomak iz poznate pripovetke Moro mtiosmco, ija se radnja odigrala u presudnom trenutku istorije Sarajeva: za vreme ulaska austrijskih okupacionih trupa 1878. godine. Nakon toga on je izmeu rata tampao vie odlomaka pripovedaka koje tematski obrauju neki vid ivota Sarajeva (Jedan dan SarajevM krajent JMia 1928; Na Lotinskoj up^^iji, 1929; Mrak nad SaTajevont, 1931; Raja starom SarajevM, 1935; Pornnik rat 1938). Tal^ve odlomke ili zavrene pripovetke, koje su najee oznaene kao odlomci, on je nastavio da tampa i posle drugog svetskog rata. U tom meuvremenu i zajedno sa dva pomenuta romana on je 1945. tampao i trei. Gospoicu, iji se znatan deo radnje odnosi na Sarajevo i daje najpresudniji istorijski trenutak ovoga grada: poetak prvog svetskog rata i ratne godine. No, i pored toga, Andri nije bio napisao roman o ovom gradu koji bi se bavio iskljuivo njime. A sudei po mnogobrojnim odlomcima u novinama i asopisima ili rukopisu, on je nameravao da napie i neku vrstu sarajevske hro-nike, kao to je napisao i viegradsku i travniku hroniku. Meutim, u procesu rada izgleda da se sva njegova panja koncentrisala na jednu linost i na momenat koji je prethodio austrougarskoj okupaciji, a znaio je slabljenje Turske Carevine i njen pokuaj da silom ugui pobune bosanskog begovata i nezadovoljne raje. Ta linost bio je Omerpaa Latas (18061871), jedan od onih naih ljudi (pravo ime Mihailo Mio) koji su uspeli da se u Carigradu do-mognu visokog poloaja. Nakon zavretka austrijske kadetske kole i slube u krajikoj vojsci, on bei (1827) u Bosnu, dospeva u Carigrad i tu postaje znaajna linost. Istie se u uguivanju buntovnika u Albaniji, Siriji i Kurdistanu, a docnije u Crnoj Gori (1861) i Hercegovini (1962). U vremenu od 1850 do 1852 godine krvavo je uguio ustanak u Bosni koji su digle age i begovi. I za taj trenutak vezuje se neposredna radnja onoga dela Andrievog kazivanja o Sarajevu kome je u centru Omerpaa Latas. Tako je od hronike o jednom gradu postao roman o jednoj linosti. I upravo od delova, koje je Andri povremeno tampao u listovima i asopisima u razmaku od dvadeset godina (prvi 1950 i poslednji 1970) i onih koji su ostali u rukopisu kom-ponovan je Omerpaa Latas. Graa u zaostavtini o romanu Omerpaa Latas obimna je i uva se u Arhivu Srpske akademije nauka. Nju sainjavaju knjige kojim se Andri koristio, mnogobrojni ispisi iz tampanih tel^stova. iseeni iz novina i asopisa, bele-ke u pojedinim sveskama i zajedno sa ostalim zapisima koje je Andri unosio u pripovetke, romane ili svrstavao u knjigu Znakovi pored puta, razliite verzije pojedinih poglavlja i slino. Najvaniji deo te grae ine papiri u blokovima ili sveskama razliitog obima (od 9 X 13 do 20 X 33 cm). Kad se Andrieva zaostavtina sredi i

kad i neitki delovi pisanih dokumenata budu pristupani, bie mogue u kritikom izdanju objaviti i ostalu grau, porediti razne verzije i studirati nain Andrievog rada. Prireivai su uz publikovane odlomke u novinama i asopisima uneli samo deo koji je Vera Stoji prekucala za pievog ivota i uz njegovu saradnju. Andri, meutim, nije naznaio red po kome bi dovrena i nedovrena poglavlja romana objedinjavao u celinu. Stoga su prireivai sami morali da se prihvate tog posla. Trebalo je poi od nekih pretpostavki kojih se on drao pri pisanju dela, pogotovo romana. U jednom zapisu (u Svetlozelenoj maloj svesci) Andri kae: Ja, u stvari, nikad nisam pisao knjige nego ra-ivene i razbacane tekstove koji su se s vremenom, sa vie ili manje logike, povezivali u knjige romane ili zbirke pripovedaka. Tako su i Andrievi romani sklapani od delova koji su po sebi dovrene tvorevine. Stoga treba pretpostaviti da je to njegova tehnika koju je primenjivao pri sklapanju^ dovrenih pripovedaka u roman i da bi on slinu tehniku upotrebio i pri komponovanju Omerpae Latasa, s tom razlikom to je u njemu postojala jedna glavna linost iju je prolost davao u tzv. autorskim retrospekcijama, kao i ostalili znaajnijih protagonista. A to znai da je sloj neposredne radnje verovatno, kako je to u Andrievim romanima uobiajeno izgraen na hronolokom principu. I podrazumevajui ga, tj. uvaavajui logiku hro-nolokog kontinuiteta, kad je re o istorijskom sloju fabule, i logiku razvoja linosti i radnje neistorijskim detaljima, izvren je raspored pojedinih poglavlja u romanu Omerpaa Latas. I kad se tako posmatra, on, kako e italac i sam videti, predstavlja zavrenu celinu, ali u koju bi autor kakav je Andri uneo jo vezivnih detalja i ispunio je novirh pojedinostima. I roman, kakav je ovde >^rekonstruisan, ima tri posebna dela, iako to nije nigde naglaeno. Prvi deo daje optu sliku javne Omerpaine delatnosti njegovog dolasita u Bosnu. Poreenjem sa istorijskim podacima moe se utvrditi podudarnost Andrieve literarne transpozicije dogaaja i istorijskih injenica. Omerpaa je, naime, krenuo za Bosnu iz Carigrada maja meseca, a u Sarajevo je uao 4. av-gusta 1850 (prema podacima koje daje Hamdija Kapidi u radu Omerpaa Latas Bosni. - Gajret - Kaiendar za 1939. godinu). On je ubrzo predloio Porti da Sarajevo bude centar Bosne umesto Travnika. To vreme od dolaska on je iskoristio da sredi stanje u zemlji. U jesen te godine, u oktobru mesecu, izbija mostarska buna koju je on krvavo uguio. Ove podatke navodimo da bismo objasnili zato smo na kraju ovog prvog dela stavili poglavlje pod naslovom Audijencija, jer se ono odigrava u to godinje doba i ini nam se da sledi dogaaje nakon uguivanja bune u Hercegovini. Ujedno njime se zavrava prvi deo romana u kome se opisuje Omerpaina javna de-latnost. Drugi deo predoava njegov intimni ivot. I bilo bi logino da se privatni ivot opie u trenucima kad je paa bio na predasima izmeu mnogobrojnih pohoda. Trei deo sainjavaju tri glave o konzulu Atanackoviu i fragmenti Februar mesec u Sarajevu i Odiazak. U dva poglavlja pominje se i vreme, u prvom, Leto poetak juna, a u drugom, Vetar, novembar 1851. Bila je to druga godina Omerpainog boravka u Sarajevu kad se pribliavao i njegov kraj. U poglavlju Leto govori se o Travniku, a ne o Sarajevu. itaoca to ne treba da buni kad zna da je u to vreme Omerpaa sprovodio svoje akcije u Travniku. O tome je juna meseca 1851. godine konzula Atanackovia izve-tavao tuma Plehaek, koji se i pominje, istim povodom, u Andrievom tekstu. Podudara se i Atanackovievo pismo knezu varcenbergu u Be datirano 5. juna 1851. Pismo poinje recima koje i Andri upotrebljava: ^"Travnik lii na jednu veliku robijanicu-" (Ferdo ii; Bosna i Hercegovina za vreme veztrovanja Omerpae Latasa 1S50Zbornik Z istorijM. jezik i knjievnost srpskog naroda, i:nj. XIII, 1938). I ostali podaci iz Andrievog teksta poklapaju se sa dokumentima tampanim u tom pismu. Problem je poglavlje La. U njemu pisac ne navodi datum, na osnovu koga bi se mogio odrediti mesto u romanu u koje bi se logiki uklapalo. Pominje se Travnik i neke pojedinosti govore o tome da bi u dovrenom Omerpai LatasM poglavlje La zauzelo, hronoloki

gledano, mesto na samom poetku knjige. Naime, Konzul Atanackovi, razmiljajui o Omerpai Latasu na jednom mestu kae: ^^On zna, pouzdano zna, da vezirovo sredite nee ostati u Travniku nego da e biti premeteno u Sarajevo. Istorijski je poznato da je konzul Atanackovi preao u Bosnu 13. avgusta 1850. godine. Prvi susret sa Omerpaom Latasom imao je 30. avgusta, a u Sarajevo je stigao 3. septembra iste godine. U meuvremenu voena je i aktivnost u vezi sa preseljenjem konzulata iz Travnika u Sarajevo (prema knjizi Galiba ljiva; Omerpaa Latas, Svjetlost, Sarajevo, 1977). Dakle, vreme na koje se odnose razmiljanja Konzula Atanackovia verovatno je ono sa poetka njegovog poznanstva sa Omerpaom Latasom, sredinom 1850. godine. U tom sluaju poglavlje La bi trebalo smestiti negde na sam poetak knjige, a ne na kraj. Jer, prethodne prie Leto i Vetar, u kojima je Atanackovi glavni akter, odigravaju se godinu dana kasnije: u leto i jesen 1851. Prireivai su bili miljenja da ovu skupinu od tri prie o Atanackoviu ne treba razdvajati. Mogue je da bi i pisac sam, ukoliko bi odluio da La smesti odvojeno i napred, napisao jo pria i objanjenja o Atanackoviu. Tu linost on je dalje doraivao. Ovako za sebe. La je tek jedna refleksija o painim karakternim osobinama, koja bi trebalo da doe nakon prethodnih obavetenja o konzulu i njegovom ivotu i radu. Takve informacije daju prie koje su zauzele mesto pre nje (Leto i Vetar), a La se moe itati i kao naknadna konzulova retrospekcija na prve dane svog poznanstva sa Omerpaom Latasom. Su-mornost Atanackovievog iskustva priu privodi kraju, pa izgleda, ais:o se zanemari mogua hronologija, da iz nje logino sledi Febrnar mesec Sarajevu i zavrno poglavlje, sastavljeno iz dva fragmenta, Odiazak. Jo jedan razlog nas je naveo da poglavlja o Atanackoviu stavimo jedno uz drugo. Ona se, naime, nalaze zajedno u fascikli na kojoj pie: Ciave iz Omera koje su pod pitanjem i nemaju svoga mesta. Svaka glava u Omerpai Latasu je u sebi okonana celina, ak iako je re o obinim fragmentima. Ipak se jasno osea da je nezavrena Istorija Saida hanume. Ostala su dva fragmenta koja je trebalo da govore o Saidinom ivotu sa Omerom u prvoj godini braka. Oni se doimaju kao dve verzije, pa su ovde odvojeni od glavnog teksta i meusobno crticama. Isto tako, poglavlju To to se zove siikar nedostaje deo u kojem je trebalo da bude rei o Omerpainom ivotu u Bukuretu. Tu je jedna zabeleka na margini Bukuret i Andrieva izjava Veri Stoji da je nameravao da ga napie. Sve u svemu, vidi se da je roman Omerpaa Latas nedovreno delo. Trebalo je da ruka majstora iz delova sklopi celinu: stvaralaku graevinu u kojoj nema nigde pukotine i sve logiki i poetski zakonito izvire jedno iz drugog. Za takvo zaokruenje dela bila je neophodna velika energija, a umetnik u poznim godinama upravo ju je prirodno gubio. itaocu ostaje da sam naknadno rekonstruie celovito romansijersko delo. Ovakav kakav je ostao, Omerpaa Latas je jo, uz sve uvaavanje Andrieve tehnike, zbirka pripovedaka o jednoj linosti i o licima koja su je okruavala. Drugim recima, delo nije zavreno kao roman, ali je celovito i zaokrueno kao romansijerska zamisao. Nedostaju neki unutranji avovi^ koji bi jo vre povezali prie o nekoliko Omerpainih godina provedenih u Sarajevu i u Bosni. Sve ostalo je izvedeno u stilu velikog majstora pripovedaa. Tu je jo jedna pria o gradu pieve mladosti. Ali u toj prii nije re o idilinom i sentimentalnom vaskrsavanju uspomena i doivljaja. Pre je, kao i u ostalim Andrievim delima, osobito u romanu Travnika hront-ka, grad okvir (simbolino i stvarno) u kome se odigravaju ljudske drame u jednom od traginih trenutaka njegove istorije. Ubaen izmeu golemih brda i zatvoren u sebe, sa posebnim stilom ivota, grad je piscu posluio kao simbolini dekor na ijem ionu e razvijati album ljudskih lica i sudbina. Ako se i za jedan drugi Andriev roman moe rei da je delo portreta i likova, onda se to moe kazati za Omerpau Latasa. Sastavljen na principu povezivanja novelisti-kih struktura u romansijersku celinu, on se i ita kao da se lista neki patinirani

album velikog slikara, na kome su uhvaena oblija dalekog vremena. Sva su ona oivljena u atmosferi doba kome su pripadala, u dekoru i koloristici turskog vakta sredinom devetnaestog veka. Pokriva ih spo-Ijanja maska dostojanstva i veliine. Uzvieni, zatvoreni, pogledi unutra. A ispod toga, u naglom potezu kojim umetnik para povrinu, otkriva se pukotina na ljudskom biu koja ga rui sa trona uzvienosti u groteskni ponor slabosti i bede. Najmarkatniji je lik Omerpae Latasa. Sadrano je u njemu mnogo od sliniii silnika iz Andrieviii dela: on je hrabar, nemilosrdan, pun sebe i svoje veliine i skoro-jevievske tenje za sjajem. Takav se pokazao na samom poetku romana kad je u povorci uparaene vojske evropskih poturenjaka i avanturista jahao na elu, i ljudima se inilo kao da silazi iz rumenog oblaka iznad grada. I ve tu dolazi potez velikog majstora: u povorku se uplie mladi, nesreno stvorenje izgubljene pameti. I red se kida i mrsi. Oreol prska. Sa nekoliko sledeih poteza veliki pisac rastvara iznutra lik velikog ratnika i dostojanstvenika koji se popeo do samog vrha turske dravne hijerarhije. Otkriva njegovo nesreno detinjstvo, dok je jo bio Mio Latas iz Janje-Gore. Sve je za njega bilo tee nego za ostale pitom-ce austrijske vojne kole. A onda je doao udarac: otac je proneverio novac i za ambicioznog mladia perspektiva uspeha je zatvorena. Dolazi bekstvo preko granice i turenje. Uspesi na Porti, uguivanje pobuna u Albaniji, Siriji i Kurdistanu. Glad za uspehom preobrazila je bie nekada skromnog mladia i od njega nainila blaziranog pustahiju koji u krvavim orgijama ubistava i seksa prazni energiju. Dolazi enidba u Bukuretu, sa lepom i nesrenom devojkom, zemljakinjom, koju su vijali mukarci i ona u braku potraila spas. I onda ivot udvoje pun nekog mraka. Pisac stvara novi lik puste ene, Saida-hanume. Neeg od neoromanti-arskog patosa ima u toj linosti, biu velike lepote koju razara iznutra prevelika i neprirodno usmerena snaga. Ispod maske spoljanjeg dostojanstva opet tamne linije koje se guvaju u trenucima napada histerije. Pored ta dva monumentalna portreta u sredini albuma romana Omerpaa Latas, na odreenim razmacima, rasporeeni su ostali portreti, manjeg obima, ali iste preciznosti i reljefnosti u povlaenju linija i nijansiranju boja kojim se sugeriu sudari traginih i kominih htenja u njima. Pored mnogobrojnih likova, koji ine mozaike estice svake novelistike celine romana, glavne nosioce radnje u pojedinim od njih. italac gotovo da nikad ranije nije susreo nekog takvog kao to je Kostake Nenianu, koga su metani jednostavno zvali Kosta, miran i nesrean ovek. Trkom za devojkom koja je u njemu probudila oveka i na kraju ubistvom u trenutku kad je hvatala alku spasa na tuim vratima, Kostake Nenianu postaje nosilac jednog tipa prie za koju se kae u romanu: udnovato kako je svakoj dui u Bosni draga strana pria, utoliko draa i blia to istinski ivot oveku manje radosti i zabave prua. Svaka glava poseduje svoju tonsku nijansu, a svaki lik specifinu boju. Nasuprot, na primer, mranoj baladi kakva je novelistika struktura Kostake Nenianu, stoji baladiko-humoristiki i sarkastino intonirana povest Muhsinefendija i Ntkoia. Sluajno suoenje dva protivna bia. Prvi je primerak istonjakog ulizice. Portretisan karikatu-ralnim naglaavanjem mehanikog funkcionisanja oveka--lutke. Drugi je mrani poturenjak Nikola, Omerpain brat. ivana katastrofa budi u njemu uspomene na detinjstvo i kajanje koje se izraava u jednom ritualu grotesknih i somnambulnih reakcija. A onda izleenje u doticaju sa mehanikom ulizikom hvalom Muhsin-efendije. Cin koji ima svoju estetsku (groteska) i svoju antropoloku dimenziju (izleenje u sluajnom dodiru dva ljudska bia). Nije udno to je Andri u ovo delo sjajnih portreta (ovde je pomenuto samo nekoliko njih, a sva^^a i najneznat-nija linost predstavlja dovren portret ili izrasta iz neke od brojnih situacija muenja na lancu, masovnih pokreta i provala: Ludi mladi Osman sa Kovaa mnogobrojni vojnici poturenjaci, Arif-beg, dostojanstveni knez Bogdan Zi-monji, prialo air Sofra, Ahmetaga, Omerpain kavedibaa, nesrena devojka Ana, konzul Atanaskovi i druge) uveo umetnika Karasa. To je po znaenju drugi lik ovoga romana. Poznati slikar ilirskog vremena Vjekoslav Kara (18211858) tipian je verterovski izdanak sredine prolog stolea: somnambulni sanjar, zaneti ljubavnik lepote i umetnosti, sa suvikom energije koja ga baca

stalno iz zanosa u razoaranje. U jednom od manjih poglavlja (Siika) kae se za njega da je u glavi stvarao gotove portrete i time unapred onemoguavao stvaralaku i otkrivaku groznicu (>^ nisu raanja, nego pobaaji<<). I on ivi sa tom avetinjskom zbirkom tako nastalih slika u sebi. Uvodei slikara portretistu u roman portreta, Andri je proirivao svoje delo jednom novom dimenzijom: refleksijom o umetniku i njegovoj tvorevini. U ranijim ostvarenjima on je analizirao delovanje savrenog umetnikog bia u licu mostova. Umetnik je uvek negde u pozadini, o njemu najee priaju drugi kad ga nestane. U Davilu u Travnikoj hroniet stavio je pod lupu pesnika diletanta kome je pesniki posao uzgredna stvar. Sa Karasom u Omerpai Latasu umetnik i njegova drama pomaknuti su u prvi plan. Cini se da su svi ti portreti delovi avetinjske zbirke koju on stvara u glavi. U priama oni jednostavno kao da ispadaju iz uarenog mozga velikog idealiste, ali ne i suverenog majstora. ....1 Tako je Andriev roman Omerpaa Latas (pored toga to je album savreno uraenih ljudskih portreta, slika o-vekove drame i freska jednog istorijskog razdoblja) duboka i ironino intonirana refleksija o umetniku, o njegovom modelu i delu. Tu je, pored ostalog, i u posebno ostvarenoj konstelaciji tih odnosa i estetikih pitanja, novost ovoga dela koja ga uz sve pomenute vrednosti ini ravnopravnim najboljim ostvarenjima velikog pisca. Cini se da se ta predstava o romanu ne bi bitno izmenila ni da ga je pisac do kraja uobliio. Obimna graa, koja se odnosi na ovo delo, podsea na situaciju Andrievih mostovnih graevina. IVia-terijal lei razbacan, skele jo vise, otpaci kamenja i mal-tera, a iz svega toga pojavljuju se vitke linije mosta koje savrenstvom negiraju nered oko sebe. Na jednom mestu je zapisao Miroslav Krlea: Moj posao u nastojanju, esto neuredan i nemaran, kao to izgledaju sve novogradnje s masama nevezane grae i skela, u prividnom neredu nacrta i planova i u onoj uvijek otvorenoj neizvjesnosti hoe li se nad tim pomonim napravama i kosturima doista jednoga dana zacrveniti krov? Taj krov iz mase materijala, koji je vezan s njima, vidljiv je sasvim i u nedovrenom romanu Omerpaa Latas. Na osnovu preostale grae strunjaci e moi da studiraju psihologiju stvaranja i nain rada velikog pisca i da donose ove ili one zakljuke. Ono to se ve ovde moe rei o tome je sledee: Andri je sa dokumentima postupao na nain koji je . Sami opisao u knjizi Istorijski izvori Travnike hronike (1962). Prouavao ih je briljivo, drao se osnovnog kostura istorijskih injenica, a i nadograivao ih vlastitom imaginacijom. Posebno je pomno studirao pojedine linosti. O tome svedoe neke knjiice ili rasprave iz asopisa i listova koje se nalaze u zaostavtini sa ostalom graom. Navodimo sledee interesantne: Jovo Nakieno-vi, Porijekio Zimonjia porodice i pop Bogdan Zimonjid Vojvoda gataki, Milan Reetar, Stoiac i Razvanbegovi, An-tonija Kassowitz-Cviji, Vjekosiav Kara, Anka Bulat, Vje-kosiav Kara. Hadi Makso Despi, Doiazak Omerpae Latasa Bosnn i Sarajevo ! S49. . Riza Muderizovi, Doiazak Omerpae Latasa Bosnu i drugi. Uz to, u zaostavtini se nalazi vie iseaka iz novina koji se odnose na tu temu kao i vrlo bogata bibliografija o Bosni na mnogim svetskim jezicima. Kako je Andri briljivo prikupljao podatke o svakoj linosti, moe da pokae jedno nedovreno pismo od 5. avgusta 1955. godine u kome se obraa nekom sa potovani gospodine da mu poalje neke (verovatno) podatke u vezi sa konzulom Atanackoviem: U Bosni je 1850 1852. godine, bio austrijski generalni konzul Dimitrije Atanackovi, Srbin poreklom. Naiavi na njega u svom radu, zanimalo me je da znam neto o njegovom rodnom kraju i o porodici. U tom traganju naiao sam na ovaj podatak: u Memoarima fra-Grge Martia (Zapamenja) kae se o 21 Lataa 321 Atanackoviu, izmeu ostalog i ovo: On j e . . . bio roen u Srijemu, u Karlovcima. kolovan je u Budimu. . . itd. Meu tim mnogobrojnim istorijskim linostima koje je Andri paljivo studirao nalaze se jo dve, o kojima je, verovatno, mogao ili

liteo jo pisati da je roman dovrio. To su Hajrudinpaa i fra Ivan Juki. O Hajrudinpai govori u fragmentarnom poglavlju Siika. U zaostavtini smo pronali jo jedno, mogue, nezakoneno poglavlje, koje je takoe prekucala Vera Stoji i koje unosimo u ovo izdanje Sabranih deia; Febrttar mesec Sarajevtt. Nalazilo se u fascikli sa natpisom Nepotpune giave i odiomci iz Omera. I to je, pored neki^^ irih objanjenja u iVapomenama, jedina razlika u odnosu na izdanje iz 1976. godine. Tekst je otkucan mainom, paginiran je (sedam strana), a u uglu lini-ranog omota pie Omer, na sredini naslov. Na jednom mestu kae se Jo nije prola puna godina dana, a serasker je, oigledno, okonao svoje poslove u Posavini i na Krajini i okonava ih sa nesumnjivim uspehom i u Hercegovini. Na osnovu toga smo smatrali da logino i hronoloki poglavlje treba da doe negde na kraju romana. Jer, govori se i o Jukievom proterivanju u Malu Aziju, a ono se odigralo 1852. godine. Mogue je da e budui istraivai Andrievog dela nai povoda za drukiji razmetaj glava. Nekom e se isto tako uiniti da Februar mesec Sarajevu nije umetniki sugestivan tekst i da ga nije trebalo ubacivati, makar u izdanje ovoga tipa kao to je ovo. Ali, nama se inilo da je vano i zbog toga to se, pored osvetljavanja Omerpae iz jednog drugog ugla i izvesnog stilskog natura-lizma, neuobiajenog za Andria, u njemu govori o Hajrudinpai i o Ivanu Franu Jukiu (1818 1857) poznatom franjevakom piscu, pristalici Ilirskog pokreta i Strosmajera. Jer, o Jukiu smo naili meu zapisima i na ovaj interesantan odlomak: Omerpaa razgovara sa doktorom Grkom. Doktor ga slua i posmatra. Pa iako Omer moe i ume da govori samo 10 konkretnim stvarima, dok i dalje misli svoju misao o Istoku i Zapadu. To su sve snage koje se borbom i sudarima dre u ravnotei. Kad bi jedna strana pobedila, to bi bila 11 njena propast, jer bi se ravnotea poremetila i obe bi se strane survale u propast. To bi bila tragedija. Ali tragedija isto tako i to da su obe strane osuene na veitu borbu 1 neprestane sudare, jer je time uslovljeno njihovo odravanje i postojanje. Tragino postojanje dakle u svakom sluaju. Juki je blagorodna budala. Njegovo srce goni ga da trai pravdu i slobodu. Tako se obreo u javnom ivotu i doao u dodir sa politiarima i vojnicima. Sad on u svojoj naivnosti misli da su i njih pokrenule i dovele iste pobude kao i njega, i da e, koristei njiiiovu vlast i silu, moi postii ono to eli. alost je gledati ga kako je, ne slutei nita, upao kao muha u njihove mree. Jer on ne zna da ljudi ove vrste nemaju uopte polazne take ni krajnjeg cilja. Oni poznaju samo zadatke; zadaci (se) menjaju, po izvrenju jednog nastupa drugi, ali sredstva kojima se slue ostaju ista: sve to na svetu ivi, die, misli ili govori pa i same mrtve stvari, slui iskljuivo njima i njihovom zadatku, zadatku koji je u tom trenu pred njima. I u tom nema izuzetka ni odstupanje. Oni drukije i ne mogu da gledaju svet i drukije ne umeju da rade. Izgleda nam da je ovog pobunjenika i nesrenog intelektualca, o kome i u disertaciji govori sa puno simpatija i koji je t)io uzor njegove mladobosanske generacije, hteo jo da obradi. Isto tako u daljem doraivanju bio je lik konzula Atanackovia. O tome koliko je bio zaokupljen austrijskim konzulom i radom na njegovu liku svedoi, pored navedenog pisma, i injenica da se glave o njemu (Leto, Vetar, Loi) nalaze u fascikli sa natpisom Giave iz Omera koje stt pod pitanjem i nemaju svoga mesta. Uz to i neki fragmenti iz Andrievih beleaka mogli su biti stavljeni u usta itonzulu Atanackoviu, odnosno jedan od njih se moe shvatiti kao nastavak poglavlja Leto. Posmatra, i to ne od danas nego odavno, gleda i slua oko sebe, ta se radi i govori, a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji, mora da postoji, neki drugi svet sa drugim ljudima, drukijim mislima i postupcima. Teko mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam uestvuje. Sve mu neto govori da e se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da e se na tom paretu pa-vedrine ukazati druga, stvarna, povorka, uzburkana i nesavrena i ona, ali mirnija i istija, vie ljudska a manje zverska i bezumna. Morae se tako neto desiti, jer sve .to ima u oveku od oveka i ovekovog

reda i razuma to eli, nada se tome i veruje da ne moe ostati na ovome, da ne bi smelo ostati. Bez odreenog osnova, bez prava, u protivnosti sa svim to se zna, vidi i uje, ali ovek veruje da sve to nije tako, da je sve ovo, sa svim ovim odlascima i dolascima, samo san, niz runih snova, koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukiju stvarnost, u kojoj emo se na kraju puta nai i probuditi. To poglavlje ima dve verzije, daktilografisane. s tim to je druga bez naslova. Razlikuju se u nekim detaljima i u poetku. Ona koja nije uneta ovde poinje: Ne austrijski generalni konzul dr Demetar Atanackovi nije se varao kad je, u junu mesecu 1851. godine, pisao knezu Schwar21* 323 zenbergu... Leto poinje mnogo sugestivni je: ^Poinjalo je leto, dobro godinje doba, a poetak prethodne verzije pojavljuje se kasnije u izmenjenom obliku: Generalni konzul nije preterivao kad je poetkom juna meseca pisao u Be knezu varcenbergu. . Ne treba naglaavati da je ista, uneta i prethodno publikovana verzija, mnogo bolja. Na drugom mestu meu Andrievim zapisima itamo i ovo: Na prozoru Atanackovi misli. Sve to sam od prirode na svet doneo, sve to sam kroz ivot stekao, sve sam to rasuo, ne svesno i po dobroti srca nego zbog slabosti volje i nepoznavanja ivota. Plaao sam gde sam morao i gde nisam i davao kome je trebalo i kome nije, a kad se radilo o velikoj i jedinoj pravoj ljubavi moga ivota, tu sam ostao duan i kao dunik u umreti. NAPOMENE . .-'i.T DOLAZAK MLADlC U POVORCr (Od:omak). ivot, Sarajevo, god. III, itnj. IV, br. 17; 1954. Forum, Zagreb, god. I, knj. , br. 12; 1962; str. 785 798. OiMERPA^A LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta. Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 12 izd. 1977. god. 13 izd. 1978. god. OMERPAA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtina (daktilografi-sano na beloj hartiji formata 2 1 x 2 9 ,5). VOJSKA MURTAD-TABOR (Odlomak). NIN, god. VII, br. 361; 29. XI 1957; str. 8. OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latiniconu 14 izd. 1977. god. 15 izd. 1978. god. OMERPA5A LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilograil-sano na ukastobeloj hartiji formata 21 X 29,5). KOD SJENOVITOG HANA (Odlomak). Narodno ormijo, Beograd, god. VIII, br. 719; 30. IV 1953; str. 8. OMERPA.SA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 16 izd. 1977. god. 17 izd. 1978. god.

OMERPA.SA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu objavljenom 1953. god. U VEERNJIM ASOVIMA (Odlomak). RepubHko, Zagreb, god. XVI, br. 4; 1960; str. 13. OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta. Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 18 izd. 1977. god. 19 izd. 1978. god. OMERPAA LATA.S. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu objavljenom 1960. god. NA LANCU PoHtiko, Beograd, god. LIII, br. 15437; 1, 2. i 3. V 1956; str. 8. POEZIJA. PROZA. Almanah Saveza knjievnika Jugoslavije za 1956. Zagreb, Naprijed, 1958; str. 912. Knjievne novine, Beograd, n. s., god. XXII, br. 363; 25. IV 1970; str. 8. OMERPA5A LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 20 izd. 1977. god. 21 izd. 1978. god. OMERPA,SA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografi-sano na ukastobeloj hartiji formata 21 X29,5). VINO ZVANO ILAVKA ILAVKA (Odlomak iz dueg proznog teksta jo nedovrenog). Narodna armija, Beograd, god. XXIII, br. 1477; 24. XI 1967; str. 13. NA KAiHENU, U POCiTELJU. Mostar, Most, 1973. OMERPA.SA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 22 izd. 1977. god. 23 izd. 1978. god. OMERPA,SA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografi-sano na beloj hartiji formata 21 X 29,5). AUDIJENCIJA OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 24 izd. 1977. god. 25 izd. 1978. god. OMERPA5A LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografisane na ukastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29,5). TO ^? SE ZOVE SLIKAR SLIKANJE (Odlomak). Republika, Zagreb, god. VI, knj. 1, br. 1; 1950; str. 2935. OMERPA5A LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta. Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 26 izd. 1977. god. 27 izd. 1978. god. OMERPA.SA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977.

tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografi-sano na beloj, ukastobeloj i plavkastobeloj hartiji formata 21 X 29,5). SLIKA .... Komunist, Beograd, br. 471; 28. IV 1966. OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicona. 28 izd. 1977. god. 29 izd. 1978. god. OMERPA,SA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu objavljenom 1966. god. SAIDA 1 KARA ; ASOVI CRTANJA (Odlomak). Borba, Beograd, god. XIII, br. 161; 22. VI 1958; str. 10. OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. s 30 izd. 1977. god. 31 izd. 1978. god. OMERPA5A LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zar^itavtine (daktilografi-sano na ukastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29,5). JSTORIJA SAIDA-HANUME OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 32 izd. 1977. god. 33 izd. 1978. god. OMERPA5A LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografisane na ukastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29,5). Ovaj odeljak je, u stvari, poetak poglavlja koje je trebalo da predoi i nesreni brani ivot Omer-pae Latasa i njegove supruge Saida-hanume. Na tome je i ostalo. Dva zadnja pasusa, od tri koliko ih ima, doimaju se kao dve verzije, jer govore o istoj temi. No, u njima ima i razlika i izvesne progresije u opisivanju porodinog odnosa, pa ih ovde, kao i kraj romana, dajemo oba, razdvajajui ih crticama. Na margini ovog poglavlja ostala je zabeleka: Omer je cele prve godine braka bio potpuno pod vlau njenog tela; poeo je da se otrenjava i oslobaa-^. KOSTAKE NENI.SANU SVATOVI (Odlomak). PoHtika, Beograd, god. LVIII, br. 16j79; 1, 2. i 3. I 1961; str. 7. OMERPA.SA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latiniconi. 34 izd. 1977. god. 35 izd. 1978. god. OMERPA.SA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografi-sano na plavkastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29,5). ^'O'SLE . . . . . . . (Olomak). PoHtika, Beograd, god. LX, br. 17686; 1. i 2. I 1963; str. 4. OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1978. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla;

1976. tampano irilicom i latinicom. 36 izd. 1977. god. 37 izd. 1978. god. OMERPA.SA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografisane na beloj hartiji formata 21 X 29,5). MUHSIN-EFENDIJA I NIKOLA OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost. Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latiniconi. 38 izd. 1977. god. 39 izd. 1978. god. . t^j^ ...... OMERPAA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilogafi-sano na plavkastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29,5). LETO (Odlomak). Borba, Beograd, god. XVI, br. 202; 26. VIII 1951; str. 6. OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicona. 40 izd. 1977. god. 41 izd. 1978. god. OMERPAA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu objavljenom 1951. god. VETAR (Odlomak). Poiiiika, Beograd, god. LIV, br. 15677; 1, 2. i 3. 1 1957; str. 11. OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 42 izd. 1977. god. 43 izd. 1978. god. '' ' OMERPAA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu objavljenom 1957. god. LA Borba, Beograd, god. XXIII, br. 299; 29, 30. XI i 1. XII 1958; str. 1213. OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIA, Itnjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom. 44 izd. 1977. god. 45 izd. 1978. god. OMERPAA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema teicstu objavljenom 1958. god. FEBRUAR MESEC U SARAJEVU Prvi put se objavljuje. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografisane na ukastobeloj hartiji formata 21 X 29,5). ODLAZAK OMERPAA LATAS. Sarajevo, Svjetlost, 1976. SABRANA DELA iVE ANDRIA, knjiga esnaesta: Omerpaa Latas. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Dravna zaloba Slovenije, Misla; 1976. tampano irilicom i latinicom.

46 izd. 1977. god. 47 izd. 1978. god. OMERPAA LATAS. Beograd, Prosveta, 1977. tampano prema tekstu iz zaostavtine (daktilografisane na beloj hartiji formata 21 X 29,5). Radi se o dva fragmenta. Na prvi pogled se ini kao da su u pitanju dve verzije. Meutim, vremenska perspektiva u njima je razliita i na osnovu nje se moe zakljuiti da prvi treba da prenese vest o odlasku Omerpae, a drugi pria o samom odlasku. SADRAJ OMERPAA LATAS Dolazak .................-................... ^ Vojska........................................ 37 Kod sjenovitog hana.................... U veernjim asovima.................. 57 Na lancu.................................... Vino zvano ilavka....................... Audijencija................................. ^^ To to se zove slikar.................... 9^ Slika...........................................^59 Saida i Kara...............................^^3 Istorija Saida-hanume................. Kostake Nenianu...................... Posle.......................................... Muhsin-efendija i Nikola..............254 Leto............................................269 Vetar.......................................... La .........................................282 Februar mesec u Sarajevu............290 Odlazak .................................. RECNIK, BELEKA I NAPOMENE Renik turcizama...... 307 Beleka o ovom izdanju............... 314 Napomene.................................. 325 Ivo ANDRIC OMERPAA LATAS Tehniki urednik Hilmo Hadi Korektor Natalija Kulji

Izdava SOUR -Svjetlost- izdavaka radna organizacija OOUR izdavaka djelatnost, Sarajevo

Za izdavaa Sead Trhulj tampa RO tamparija "Budunost, Novi Sad Sumadijska 12 tampano u 6000 primjeraka 1986.