POJAM TERITORIJALNE AUTONOMIJE

Autonomija, od grke rei autos u znaenju sam, podrazumeva svojstvo teritorijalne zajednice u okviru drave (unitarne ili federalne jedinice) da je zakonodavni subjekt, da donosi sopstvene zakone, vri samozakonodavstvo. Ovo obeleje autonomiju pribliava federalnoj jedinici, a odaljuje je od lokalne samouprave. Jedinice teritorijalne autonomije uivaju samostalnost u zakonodavnoj funkciji. Obuhvata jo i samostalnost u izvravanju sopstvenih zakona, a u neto manjem stepenu i samostalnost u izvravanju zakona drave. Sudska autonomija nije izraena kod jedinica teritorijalne autonomije. Teritorijalna autonomija u osnovi nije ustavna ve je zakonska kategorija. Jedinice terit.autonomije podlone su ustavotvornoj vlasti drave gde drava moe bez njihovog pristanka ustavom ukinuti teritorijalnu autonomiju isto kao to je i konstituisala. Poto je terit.autonomija zakonska kategorija znai da se njen delokrug odreuje u dravnim zakonima a ne u ustavu kao kod federacije. Zakonodavna nadlenost autonomnih jedinica moe biti odreena samo sistemom enumeracije , tj.mora biti izriita i konkretna. Zakoni koje donosi zakonodavni organ teritorijalne autonomije pripadaju tipu izvornih zakona kojima se drutveni odnosi tog delokruga ureuju inicijalno, posle zakona koje o istim odnosima donosi drava. Oni se od zakona drave razlikuju po tome to su manje pravne snage i to je njihov prostor vaenja ui. Od jedinica lokalne samouprave, teritorijalne jedinice razlikuju se i po pravnoj snazi zakona koja je kod ter.autonomije jaa. Za razliku od federalne jedinice, jedinica terit.autonomije nema svojstvo drave, tj.nema originernu ustavotvornu vlast niti pravo samoinstitucionalizovanja. Izuzetak su bile autonomne republike u SSSR i u Jugoslaviji na osnovu Ustava od 1974. Autonomne jedinice nemaju institut dravljanstva, a ni svoje simbole dravnosti. Sama organizacija autonomnih jedinica utvruje se propisima drave, a posebnim obelejem jedinica teritorijalne autonomije smatra se postojanje preciznih garantija njihovog autonomnog statusa. Garant je najee zakonodavno telo drave ili poseban organ. Postoji nekoliko oblika autonomije, a to su: Personalna je autonomija za odreene nacionalne, verske, staleke i sline socijalne grupe, personalno konstituisana. Kulturna podrazumeva reenje nacionalnog pluralizma u vienacionalnim zajednicama i pokuaj nacije ili etnike grupe da se na toj teritoriji odri. Institucionalna autonomija je pravo pojedinih institucija , npr kola, bolnica, univerziteta da uivaju samostalnost u osnivanju, radu, upravljanju i finansiranju. Regionalna ekonomska autonomija je oblik teritorijalne autonomije u oblasti privrede.

Teritorijalna autonomija je demokratski oblik dravnog ureenja koji doprinosi demokratizovanju dravnog ureenja unitarne drave time to onemoguuje zakonodavni monopol centralne dravne vlasti, a omoguuje da zakoni izraze i uvae posebne prilike.

DEKONCENTRACIJA I DECENTRALIZACIJA
U uniratrnoj dravi, za razliku od federalne drave, dravnu vlast vre centralni organi. Mogu je vriti u celini ili jednostavno pojedine poslove dravne vlasti poveriti necentralnim organima. Zbog odnosa koji uspostavlja izmedju organa, unitarna drava moe biti centralizovana i decentralizovana. Dekoncentracija predstavlja instrument pomou kojeg se postie potpuna podreenost necentralnih organa centralnim, i uspostavlja se centralistiko dravno ureenje u samoj dravi. Decentralizacija je instrument pomou kog se necentralnim organima ostavlja izvestan stepen samostalnosti u odnosu na centralne organe i usposstavlja se decentralizovano dravno ureenje. Ova dva modaliteta koja slue za ostvarivanje naela jedinstva dravne volje u unitarnoj dravi imaju i zajednike karakteristike ali su i prilino razliite. Zajedniko im je to to oba modaliteta izraavaju centrigufalnu tendenciju u unitarnoj dravi, koja dravnu vlast pribliava gradjanima. Napoleon III je govorio da je pribliavanje graanima dravnu upravu najbolji nain dobrog ureivanja drave. Razliku izmedju dekoncentracije i decentralizacije najbolje izraava Andre Oriju, kada kae da se kod dekocentralizacije poslovi dravne urpave poveravaju necentralnim dravnim organima odnosno predstavnicima drave, a kod decentralizacije ti isti poslovi poceveravaju se necentralnim nedravnim organima, tj.predstavnicima graana. Dakle, na taj nain gledano dekoncentracija sprovodi koncentraciju vlasti kod centralnih dravnih organa, to automatski udaljava gradjane u vrenju poslova. Dekoncentracija je nain sutinske centralizacije, centralizacije sa prekidima, odnosno preko posrednika. Kod nje je prenoenje odreenih poslova dravne uprave s centralnog na lokalni nivo mogu i to je odvaja od decentralizacije. Dekoncentracija se naziva jo i administrativna ili birokratska decentralizacija, mada nemaju kljunu zajedniku karakteristiku. Decentralizacija je prenoenje poslova dravne uprave iz nadlenosti centralnih dravnih organa na necentralne organe tipa lokalnih organa uprave ili ak na lokalna predstavnika tela. Decentralizacija se odreuje kao prenoenje odreenih poslova centralne upravne vlasti lokalnim organima koje su graani izabrali to znai da je neposredni izbor organa od strane gradjana kojima se poveravaju dravni poslovi probni kamen decentralizacije. Nju ustanovljava drava prema svojoj volji, dravnim zakonom i ona moe obuhvatiti samo odreene poslove iz oblasti dravne upravne vlasti i nita van toga, a u znaenju predstavlja i samostalnu upravu. Meutim, decentralizacija ne znai slobodno i konano vrenje tih prenetih poslova, jer je ona stavljenja pod nadzor dravne vlasti koja vri kontrolu zakonitosti.

POJAM I ZNACAJ USTAVNOG SUDSTVA Ustavno sudstvo je kao drzavna funkcjija novijeg datuma. Posebna institucija kojoj je ustavno sudstvo osnovna funkcija je jos novijeg datuma, nastala je tek dvadesetih godina proslog veka. Ustavno sudstvo kao ustavna funkcije je logicna pravna posledica svojstva pisanih cvrstih ustava kao akata nad zakonske pravne snage. Kontrola ustavnosti u unutrasnjem pogledu (materijalna kontrola) obavlja se sa obzirom na sadrzinu ustava, dok se spoljasna (formalna kontrola) odnosi na ustavom predvidjen postupak donosenje zakone (zakonodavni postupak). Svu logiku instituta najpreciznije je izlozio sudija Marsal. Prema njemu, ili je ustav osnovni zakon visi od obicnih zakona koji ga ne mogu promeniti ili je ustav na istom nivou kao zakonodavni, sto moze imati za posledicu promenu ustava od strane zakonodavca. U pravu vazi staro interpretativno pravilo prema kojem u slucaju sukoba dva akta jednake pravne snage prednost ima onaj koji je kasnije donesen, prema maksimi lex posterior derogate priori. U slucaju sukoba dva akta razlicite pravne snage prednost ima akt vece pravne snage, prema maksimi lex superior derogate legi inferiori. Za formiranje institucija kontrole ustavnosti,ili bolje reci ustavng sudstva, potrebno je da budu ispunjena dva uslova. Prvi uslov je tehnicki I sastoji se u postojanju hijerarhije izmedju pravnih normi.Drugi uslov je politicki I on pretpostavlja das u u jednoj zemlji ustavnom proglasena ljudska I gradjanska prava. Bez hijerarhije pravnih normi nema kontrole ustavnosti. Norme ustavnog prava nalaze se na vrhu hijerarhije pravnih normi. Ustav je delo originerne ustavotvorne vlasti, izraz suverene volje. Ako je ustav mekan, on ima istu pravnu vrednost kao zakon. Razlika izmedju cvrstog I mekog ustava je sustinska za poznavanje pravne vrednosti ustava I zakona. Ako je ustav cvrst, logicno je da zakon ne moze povredititi odredbe vrhovnih normi ustava. U slucaju sukoba izmedju ustava I zakona, ili ce ustav dobiti prevagu nad zakonom koji mu je suprotan,ili ce obican zakon promeniti ustav. Cvrst ustav stavlja ,, parlament kao glavnog stvaraoca zakona u isti polozaj kao sto drzava u kojoj vazi nacelo zakonitosti stavlja upravnu vlast kao glavnog izdavaca naredbi. Drugi uslov postojanja ustavnog sudstva je da su u konkretnoj drzavi povucene granice izmedju drzavne vlasti I ljudske slobode. To znaci da u ustavu moraju biti proglasena ljudska I gradjanska prava, koja drzava ne moze krsiti a da pri tom ne snose sankcije. Ustavno sudstvo znaci kontrolu nad najvaznijom,zakonodavno drzavnom funkcijom. Zbog toga organ koji vrsi tu kontrolu mora zakon tako protumaciti da bude u skladu sa ustavom. Protivustavnost treba da bude ocigledna,a u sumnji treba uzeti da je zakon u saglasan sa ustavom. Kontrolu ustavnosti mogao bi da vrsi samo isti organ koji donosi zakone. Takva kontrola sastojala bi se u samoogranicenju parlamenta prilikom vrsenja zakonodavne vlasti. Kontrola ustavnosti zakona osporava se I drugom vrstom argumenta- onom koja se poziva na nacelo podele vlasti. Prema tom nacelu svaka drzavna vlast suverena je u svom domenu. Nema argumenta koji bi aprioli dokazivao kako parlament nije u stanju da prekrsi ustav. Parlament ce kad tad to uciniti- bilo iz neznanja bilo namerno. Do danasnjeg dana sudskoj kontroli ustavnosti zakona najcesce su bile upucivane dve vrste kritika: prva da se sudskoj vlasti poveravanjem funkcija

kontrole ustavnosti daju prekomerna ovlascenja,druga da su sudije po prirodi svog poziva konzervativci I da oni nastoje da koce,zaustavljaju drustveni razvoj,sto je protiv drustvenog napretka. Sudije sup o prirodi stvari kontraverzne, ovaj argument cesto imaju u vidu protivnici sudske kontrole ustavnosti zakona. Razume se da je istovremeno preterano I netacno tvrditi da je sudska vlast uvek I svuda kontraverzna. Prva I neposredna kontrola ustavnosti je ocuvanje razlike izmedju ustavotvorne vlasti I ustanovljenih vlasti. Ustavni sudovi obezbedjuju najbolju zastitu prava federalnih jedinica u okviru federalne drzave. Resenje u vezi sa kontrolom ustavnosti nije od znacanja samo za pravni poredak. I njihove politicke posledice su isto tako vazne kao sto su u ostalom I politicke posledice koje proizvode ostale politicke institucije. SISTEMI USTAVNOG SUDSTVA Pod ustavnim sudstvom podrazumevamo drzavnu funkciju kontrople ustavnosti normativnih akata,ta se funkcija moze institucionalizovati na vise nacina. Dva najpoznatija sistema kontrole ustavnosti su sudska I politicka kontrola.Za prvu se kaze da je vise u interesu gradjana a za drugu da je vise u interesu javnih vlasti. U okviru politicke kontrole ustavnosti postoje dva sistema .Prvi prema kojem tu kontrolu vrsi sam parlament,a drugi prema kojem tu kontrolu vrsi poseban organ,razlicit od parlamenta.Podelu sistema kontrole ustavnosti moguce je izvrsiti I sa obzirom na trenutak u kojem nadlezni organpristupa oceni ustavnosti. Sa ovog stanovnistva razlikuju se prethodna I naknadna kontrola. Prethodna kontrola ustavnosti vrsi se posle usvajanja zakona u parlamentu, ali pre njegovog stupanja na snagu. Prethodna kontrola moze biti obavezna I fakultativna. Prema nacinu pokretanja postupka pred organom za kontrolu ustavnosti, razlikuju se dva sistema.Prvi u kome se zahteva stranacka legitimacija pokretaca, drugi u kome se postupak pokrece prema nacelu narodna tuzbe. Preovladjujuci oblik sudske kontrole ustavnosti je na : centralizovanu I decentralizovanu kontrolu ustavnosti. Centralizovana je kontrola koja se vrsi pred posebnim ustavnim sudom ili drugim drzavnim organom I putem tuzbe koju podnose razliciti drzavni organi. Centralizovana kontrola ustavnosti opravda se nekim razlozima:prvi je veza za drukcije shvatanje nacela,podele vlasti u odnosu na zamlje u kojima postoji decentralizovana kontrola ustavnosti, drugi razlog kojim se argumentuje centralizovana kontrola je sto u zemlajma koje taj sistem primenjuju ne vazi nacelo stare decisis. Treci razlog je ubedjenje u zemlje kontinetalnog prava o neprikladnostiredovnih sudova za vrsenje kontrole ustavnosti. Decentralizovana kontrola ustavnosti omogucava privatnim strankama da postave pitanje ustavnosti zakona pred obicnim sudovima u toku redovnog sudskog postupka. Decentralizovana kontrola ustavnosti opravdava e upotrebom najcesce sledecih pet argumenata. Prvo,funkcija sudija je da tumaci pravo, kako bi ga mogli promeniti na konkretne slucajeve. Drugo, jedan od najociglednijih kanona tumacenje prava je kada jedan od dva pravna akta protivrece jedan drugom sudija mora primeniti akt koji je nadmocniji.Trece kada je rec o dva kata p\jednake pravne snage nadmocniji je onaj koji je to prema kriterijumu ,,lex posterior derogate priori itd Cetvrto,izvesno je da ovi kriterijumi vise ne vaze kada je rec o sukobu izmedju dva akta razlicite pravne snage. Peto, otuda se mora zakljuciti da svaki sudija kada treba da odluci o slucaju u kojem je zakon koji treba primeniti suprotan ustavu,mora ignorisati zakon I primeniti ustav.

Sistem kontrole ustavnosti putem ekscepcije ima dvojake prednosti.Ona najpre znaci jemstvo pravne sigurnosti. Druga prednost ovog sistema kontrole je u tome sto on obezbedjuje svakom gradjaninu da se putem ustava brani od ponekad tiranske volje parlamentarne vecine. FUNKCIJE USTAVNIH SUDOVA Pod funkcijama ustavnih sudova podrazumevaju se vrste ustavnih sporova, tj.povreda ustava,cije je resavanje povereno nekom od drzavnih organa. Osnovna nadleznost ustavnih sudova,koja je osnov njihovog razvrstavanja u tu vrstu drzavnih organa,je kontrola ustavnosti prava ili tzv.normativna kontrola. Rec je o kontroli ustavnosti,a u izvesnim zemljama i o kontroli zakonitosti u skladu s ustavom,normativnih akata. S obzirom na svoj objekat,kontrola ustavnosti normativnih akata je po pravilu univerzalna,jer nema normativnog akta koji bi od nje bio izuzet.Pravilo je da u sistemu kontrole ustavnosti,usvojenom u Ustavu Republike Srbije od 2006,Ustavni sud ocenjuje ustavnost normativnih akata koji postoje u pravnom poretku,koji su stupili na snagu.Ipak,Ustav je predvideo dva slucaja prethodne kontrole ustavnosti prvi je kontrola ustavnosti zakona koji je izglasan u Narodnoj skupstini a ukazom jos nije proglasen, i drugi je kontrola ustavnosti ili zakonitosti odluke organa autonomne pokrajine,koju pokrece pred Ustavnim sudom Vlada,pre stupanja odluke na snagu. Druga vrsta ustavnih sporova koji se poveravaju na resavanje ustavnim sudovima su sukobi nadleznosti izmedju visokih drzvnih organa. Tada ustavni sudovi postupaju kao konfliktni sud, tj.oni ne odlucuju o samoj stvari nego samo o tome koji je organ u slucaju sukoba nadleznosti povodom te stvari ovlascen da je meritorno resi. Cesta vrsta ustavnih sporova je sudjenje odredjenim visokim drzavnim funkcionerima,zbog povrede ustava. Ova nadleznost je bliza nadleznosti redovnih sudova nego sto je karakteristicna za ustavne sudove. Sankcija je u takvim slucajevima uglavnom politicka, tj.svodi se na razresavanje od duznosti optuzenog funkcionera. Posebnu vrstu ustavnih sporova cine sporovi u vezi s parlamentarnim i predsednickim izborima. Ustavnim sudovima dodeljuju se u nadleznost i ustavni sporovi o povredama osnovnih ustavnih prava gradjana. Time se pruza posebna ustavnopravna zastita ustavnoj deklaraciji o ljudskim i gradjanskim pravima. Ostale vrste ustavnih sporova znatno su manje zastupljene u pojedinim sistemima kontrole ustavnosti. Rec je,pre svega,o ustavnom sporu o protivustavnosti i o zabrani delovanja politickih stranaka. Ustavni sud deluje kao krivicni sud kad resava ustavne sporove o oduzimanju ustavom zajemcenih prava.

U nekim zemljama organu za kontrolu ustavnosti dodeljuje se savetodavna funkcija,pa se on cini nadleznim za davanje misljenja o odredjenim ustavnopravnim pitanjima.Bliska ovoj funkciji ustavnog suda je funkcija tumacenja ustava.

IZBOR I SASTAV USTAVNIH SUDOVA Izbor I sastav ustavnih sudova se ne resava jednobrazno. Ta pitanja su uredjena Ustavom I preovladjuje resenje po kojem su za izbor ustavnog suda nadlezni razliciri organi. Sudije ustavnog suda su izabrane izmedju lica sa razlicitom pravnickom karijerom I od srane razlicirih organa, predstavnika razlicitih drzavanih vlasri. U izboru ssudija ustavnog suda, dominira politicki odnosno stranacki kriterijum. U RS Ustavni sud cine 15 sudija, koji se biraju I imenuju na devet godina. Pet sudija bira Narodna Skupstina izmedju deset kandidata koje predlozi predsednik Republike, pet imenuje predsednik od deset koje predlozi Narodna Skupstina, a pet imenuje opsta sednice Vrhovnog kasacionog suda od deset koje predlazu Visoki savet sudstva I Drzavno vece tuzilaca. Sa svake predlozene liste jedan kandidat mora biti sa teritorije autonomnih pokrajna. U slucaju da sudiji prestane duznost pre isteka vremena na koje je izabran ili imenovan, ovlasceni predlagac predlaze dva kandidata za izbor, a ako je sudija pripadao autonomnoj pokrajni, onda novi kandidati takodje moraju biti sa teritorije autonomne pokrajne. Sudija Ustavnog suda se bira izmedju istaknutim pravnicima sa najmanje 40 godina zivota I 15 godina rada u pravnoj struci. Isto lice moze biti najvise dva puta izabran za sudiju Ustavnog suda. Za polozaj sudije Usravnog suda bitni su sudijski inkompatibilitet, sto znaci da ne moze pored funkcije sudije Ustavnog suda obavljati nijednu drugu javnu funckiju niti profesionalnu delatnost niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u RS I sudijski imunitet, sto znaci da uziva imunitet kao narodni poslanik, a o imunitetu odlucuje Ustavni sud. Sudiji Ustavnog suda duznost prestaje: istekom vremena na koje je imenovan ili izabran na njegov zahtev kad ispuni zakonom propisane uslove za starosnu penziju rezresenjem

Sudija Ustavnog suda se razresava: ako povredi zabranu sukova interesa trajno izgubi sposobnost za duznost sudije Ustavnog suda bude osudjen na kaznu zatvora ili za kaznjivo delo koje ga cini nedostojnim duznosti sudije Ustavnog suda

Postupak za razresenje pokrecu ovlasceni predlagaci za izbor, odnosno imenovanje sudije Ustavnog suda, a inicijativu za pokretanje postupka razresenja moze podneti I Ustavni sud I o tome odlucuju Narodna skupstina.

POSTUPAK PRED USTAVNIM SUDOVIMA Najvaznije pitanjepostrupkapred ustavnim sudovima je odredjivanje kruga ovlascenih predlafaca za pokretanje postupka za kontrolu ustavnosri. Najcesce se odredjuju izmedju slodecih subjekata: drzavni politicki organi, sudovi, parlamentarna manjina, pojedincani gradjani, sam organ za kontrolu ustavnosti ex officio. U postupku po pravilu postoje dve faze: prethodni postupak I razmatranje I odlucivanje. U prethodnom postupku proveralva se da li postoje procesne pretpostavke I drugi uslovi za vodjenje postupka I odlucivanje o zahtevu za kontrolu ustavnosti. Razmatranje se obavlja na javnoj raspravi, posle koje sledi odlucivanje suda. Sud odlucuje aktima razlicitih naziva: presuda, odluka, resenje. U RS se pravi razlika izmedju inicijative I predloga za pokretanje postupka za kontrolu ustavnosti I zakonitosti. Inicijativa za pokretanje je obracanje Ustavnom sudu za pokretanje postupka, s tim sto ce sam Ustavni sud odluciti da li postupak treba ili ne treba pokrenuti. Ukoliko oceni da treba pokrenuti, to Ustavni sud pokrece resenjem. Ukoliko nadje da nema osnova za pokretanje postupka, o tome takodje donosi posebno resenje. Predlogom ovlascenog predlagaca postupak je automatski pokrenut. U Ustavu RS stoji da postupak mogu pokrenuti drzavni organi, organi teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, kao I najmanje 25 narodnih poslanika, kao I sam Ustavni sud (dvotrecinskom vecinom glasova svih sudija). Ustavni sud po pokretanju postupka ima snazno ustavno ovlascenje. On moze obustaviti izvrsenje pojedinacnog akta ili radnje preduzete na osnovu zakona ili drugog opsteg akta ciju ustavnost ili zakonitost ocenjuje. Ustavni sud vrsi svoju nadleznost na sednici koju cine sve sudije (gde se odluke donose vecinom glasova svih sudija), na sednici Velikog veca koju cine predsednik Ustavnog suda I sedam sudija (gde se odluke donose jednoglasno) I na sednici Malog veca koju cine troje sudija od kojih je jedan predsednik veca (gde se odluke donose jednoglasno, a ako nema jednoglasnosti odluku donosi Malo vece).

DEJSTVO ODLUKA USTAVNIH SUDOVA Za svaki sistem kontrole ustavnosti vazna su sledeca tri pitanja u vezi sa dejstvom odluka Ustavnog suda: 1. Da li odluka obavezuje sve ili samo stranke koje su neposredno pred sudom? Tu treba ukazati na razliku koja postoji izmedju sistema kontrole ustavnosti od strane ustavnih sudova I od strane redovnih sudova. Odluke ustavnog suda nisu norme, ali su poput normi opsteobavezne I stavaraju kao I norme prava I obaveze. Zakon se proglasava neustavnim sa vaznoscu erga omnes, dakle prema svima I za svakoga. U drugom sistemu, samo se odbija primena zakona u konkretnom slucaju, sto znaci da odluka deluje inter partes, medju strankama u sporu. Neustavni zakon ne iscezava iz pravnog poretka I ne se moze primeniti prilikom resavanja drugog spora. U RS odluke Ustavnog suda su konacne, izvrsne I opsteobavezujuce. Opsteobavezujuce dejstvo ima samo dispozitiv odluke Ustavnog suda. Stavovi iz obrazlozenja dispozitiva nemaju opsteobaveznu snagu, sto znace da vaze samo za slucaj koji je osnov konkretne odluke. Zakon ili drugi opsti akt koji nije u saglasnosti sa Ustavom prestaje da vazi danom objavljivanjem odluke Ustavnog suda u Sluz.Glasniku, kada se brise iz pravnog poretka drzave I postaje nevazeci. Konacne su u tom smislu sto je spor resen odlukom Ustavnog suda I ne moze se ponovo resavati od strane istog ili drugog ustavnog suda I na odluku se ne moze izjaviti nikakv pravni lek. To znaci da Ustavni sud odlucuje o stvari za koju je nadlezan u prvom I poslednjem stepenu. (jednostepenost Ustavnog suda) Izvrsne su u tom smislu sto znaci da nisu potrebni nikakvi procesni uslovi za nastupanje izvrsnosti odluke Ustavnog suda. Ona je izvrsna samim svojim postojanjem, a objavljivanjem odluke ona postaje I opsteobavezna I izvrsna. 2. Da li se zakon proglasava neustavnim u celini ili samo jednim delom? U sistemu centralizovane kontrole ustravnosti od strane ustavnog suda moguce je da budu kasirane kako pojedine odredbe zakona tako I zakon u celini. Kasiranje iz formalnih razloga povlaci za sobom kasiranje citavog zakona, dok kasiranje iz materijalnih razloga moze obuhvatati samo odredjene odredbe zakona, tako da ostale odredbe ostanu postedjene. Ukoliko prestankom vazenja pojedinih odredaba ne nastane pravne praznine koje onemogucavaju njegovu primenu, takav zakon ce I dalje vaziti. U suprotnom, ako bi

parcijalno kasiranje zakona promenilo smisao preostalog teksta zakona, ustavni sud bi prekoracio svoju funkciju I zasao bi u domen zakonodavca. Ustav RS govori o prestanku vazenja zakona u celini, stone iskljucuje mogucnost prestanka vazenja samo pojedinih odredaba zakna zakoje je Ustavni sud utvrdio da nisu u saglasnosti s Ustavom. 3. Da li odluka suda vazi retroaktivno ili prospektivno? U decentralizovvanom sistemu kontrole ustavnosti neustavan zakon je nistav, a to znaci da nije vazio ab origine. U sistemu centralizovane kontrole ustavnosti, neustavni zakon nije nistav, on se samo ukida, a to znaci da se uzima daje zakon bio ispravan I primenjiv sve do momenta objavljivanja odluke Ustavnog suda. U decentralizovanom, americkom sistemu, kontrola ustavnosti ima deklarativan karatkter. Odluka deluje ex tunc, retroaktivno. U drugom sistemu, odluke o neustavnosti, buduci da su konstitutivnog karaktera, deluju ex nunc ili cak pro futuro, sto znaci da nemaju povratno dejstvo. U RS odluke Ustavnog suda deluju ex nunc, s tim sto semomenat otpocinjanja dejstva vezuje zadve razlicite cinjenice, zavisno od vrste nedleznosti opstoj normativnoj kontroli ustavnosti I zakonitosti odluka Ustavnog suda pocinje da deluje danom svog objavljivanja u Sluzbenom glasniku.Tako, kad Ustavni sud utvri dazakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, drugi ospti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom, opsteprihvacenim pravilima medjunardnog prava I potvrdjenim medjunarodnim ugovorom, taj zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, drugi ospti akti li kolektivni ugovor prestaje da vazi danom objavljivanjem odluke Ustavnog suda u Sluz.glasniku Srbije.