Izvod iz knjige Filozofski aspekti modernog olimpizma, autor Ljubodrag Simonovi, Lorka, Beograd, 2001.

OLIMPIZAM KAO POZITIVNA RELIGIJA Kada je re o odnosu olimpizma i religije Kuberten je, za razliku od mnogih njegovih nastavljaa koji nastoje da prikriju pravu prirodu modernog olimpizma, kristalno jasan: "Prva sutinska karakteristika starog kao i novog olimpizma je da je on religija." (1) Polazei od Kontove filozofije Kuberten nastoji da uspostavi novi duhovni sistem koji e odgovarati socijalno darvinistikom i progresistikom duhu kapitalizma, koji e "upiti" sve drutvene (klasne) protivrenosti koje sputavaju razvoj kapitalizma i omoguiti njegovu nesmetanu globalnu ekspanziju. Radi se o stvaranju "dinamine religije" (Brendid) koja je, pored efikasnosti u uspostavljanju "socijalnog mira" i uvoenja "reda u glavama ljudi" (Kuberten), u stanju da "prevazie" postojee (statine) religije (odbacujui njihovo emancipatorsko naslee) jer nije omeana odreenim nainom ivota i nacionalnim kulturama, ve proistie iz "dinamikog", univerzalnog i totalitarnog duha kapitalistikog globalizma. Imajui u vidu duhovna izvorita olimpijske ideje moe se zakljuiti da je olimpizam uobliena, i preko olimpijskog pokreta i olimpijskih igara realizovana, pozitivna religija koja je "analogna pozitivnoj filozofiji" (Prokop) i koja treba da u modernom dobu odigra onu ulogu koju je tradicionalna religija imala u srednjem veku. Olimpizam postaje duhovni svod iz koga proistie sav "humanizam" i koji prua konane odgovore na sva bitna pitanja ljudske egzistencije. Otuda je re o olimpizmu mogua samo kao njegovo velianje. Istovremeno, u njemu se brie razlika izmeu religiozne i svetovne sfere: sam ivot postaje sluba olimpijskim bogovima. Moderni olimpizam nastoji da bude neprikosnovena duhovna mo kojoj ovek ne slui kontemplacijom, meditacijom, izricanjem molitvi i kleanjem nego, poput antike, svakodnevnim agonistikim aktivizmom. ivot kao neprestana borba izmeu ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem - to je bit olimpijske pobonosti. U tom smislu sport je idealizovani oblik "pravog" ivota, dok su olimpijske igre simbolino otelotvorenje duhovnog i delatnog jedinstva sveta. Imajui u vidu Kubertenovo nastojanje da eliminie kritiki racionalizam i emancipatorske tekovine oveanstva, moe se rei da se radi kako o svojevrsnoj totalitarnoj misli, tako i o totalitarnom duhovnom i politikom pokretu. Olimpizam postaje svojevrsna "crna rupa" u kojoj treba da nestane svaki nagovetaj iskoraka iz postojeeg sveta. Olimpizam i hrianstvo Moderni olimpizam nije pokuaj stvaranja "novog hrianstva", zata se zalagao Sen Simon, (2) ve novog paganizma: helenska civilizacija predstavlja (idealizovano i osakaeno) duhovno izvorite i uporite olimpizma. Kuberten nastoji da od olimpizma stvori religiju analognu antikom paganizmu koja u potpunosti integrie oveka u svoju duhovnu orbitu i uklanja mogunost da se (kritiko-menjalaki) odnosi prema postojeem svetu. Olimpijske igre postaju najvia religiozna ceremonija posveena stvaranju i velianju kulta postojeeg sveta, to znai osnovnih principa na kojima se on temelji.

194

Kuberten je nezadovoljan hrianstvom jer ono (sa svojim idejama o oveku kao "bojem biu", "o boljem svetu", "jednakosti", "bratstvu"...) predstavlja suprotnost socijalno darvinistikoj doktrini i progresistikom duhu, noseim stubovima kapitalistikog poretka. to je jo vanije, hrianstvo se pokazalo nedovoljno efikasnim u spreavanju ustanaka, pobuna i revolucija, koje su potresale Evropu krajem 18. i tokom 19. veka, pogotovu u ovladavanju i kontrolisanju sve brojnijeg, organizovanijeg i politiki svesnijeg proletarijata koji se izborio za pravo da legalnim sredstvima politike borbe doe na vlast. Otuda potreba za efikasnijom religijom koja e odgovarati "novom duhu" vremena i koja e postati objedinjavajua duhovna snaga drutva koja e biti u stanju da integrie radnike u uspostavljeni poredak i obrauna se s emancipatorskim nasleem graanskog drutva, s kritiko-menjalakom sveu i idejom budunosti. Kuberten ukida boanski svod i opredeljuje se za prirodni poredak koji odgovara progresistikom i ekspanzionistikom duhu kapitalizma. Postojei poredak nije realizacija boanske volje niti ima boanski karakter, ve je rezultat dejstva (neumnih, neduhovnih, nemoralnih, neestetskih) prirodnih zakona koji vladaju u ivotinjskom svetu. "Teoloki" i "metafiziki" svet "prevazien" je pozitivnim svetom. Paganin Kuberten ne krije da je za njega olimpizam religija koja "nadilazi" ne samo hrianstvo, ve i sve druge ("etnike") religije (koje se, po Kubertenu, nalaze, kao religije "niih rasa", ispod nivoa hrianstva) i da nastoji da postigne ono to nije polo za rukom Katolikoj crkvi: da se obrauna s tradicionalnim religijama i nacionalnim kulturama i izvri duhovnu kolonizaciju sveta. Prema Kubertenovoj doktrini, olimpijske igre trebalo je da postanu najvii religiozni obred savremenog sveta koji e potisnuti u drugi plan tradicionalne religiozne praznike. U tom smislu "sveti ritam" odravanja olimpijskih igara postaje neprikosnoveni duhovni vodi oveanstva prema kome se odreuju sva druga svetska zbivanja : olimpijski kalendar preuzima ulogu hrianskog kalendara i olimpijske igre postaju glavni oblik u kome se izraava trajanje i graninici kapitalistikog vremena. Olimpijske igre bliske su hrianskom uskrsu, s tim to one ne predstavljaju obnavljanje duhovne snage hrianstva i uvrivanje vere u boga, ve ponovno raanje ivotne snage kapitalizma i uvrivanje vere u postojei svet : olimpijske igre su kapitalistiki uskrs. Kuberten odbacuje ekumenizam, ali prihvata hrianski (katoliki) univerzalizam (iz koga sledi hriansko "misionarstvo" jezuitistikog tipa) i polazei od njega uspostavlja olimpizam kao ideologiju kapitalistikog (imperijalistikog) globalizma. (3) Buroaski "kosmopolitizam" i "humanizam" ine sutinu olimpizma kao "univerzalne religije". Sa olimpizmom se ne razvija kritiki odnos prema postojeem svetu, kao to je to sluaj sa hrianstvom, ve se stvara idolopokloniki odnos prema njemu. Kuberten je ukinuo boanski svod da bi putem olimpizma obogotvorio kapitalizam. Njegova "Oda sportu" upuuje na pravu prirodu modernog olimpizma. Kuberten se na poetku svake strofe obraa sportu sa pobonim usklikom divljenja: "Oda sportu" postaje svojevrsni "Te Deum". (4) Sport, kao otelotvorenje egzistencijalnih principa kapitalizma u istom obliku, postaje vrhovno bie i kao takav sudbinska sila. Nije sluajno to Kuberten insistira na olimpizmu kao "kultu postojeeg sveta" i to stvaranje "religioznog oseanja" prema vladajuim odnosima, koji se u mitolokom obliku pojavljuju na olimpijskim igrama, predstavlja najvaniji cilj njegove "utilitarne pedagogije". Odlazak na stadion zamenjuje odlazak u crkvu; telesno vebanje i sportska nadmetanja zamenjuju asketski ivot i hrianske molitve i postaju obred posveen stvaranju kulta postojeeg sveta. Rukovodei se Kontovim "pozitivistikim papinstvom" (Vindelband) i idejom o "zapadnjakom komitetu" koji e od pozitivistike filozofije stvoriti novu "religiju oveanstva", Kuberten nastoji da uspostavi novu crkvu sa olimpijskim svetenstvom, novom dogmatikom, mitovima i kultom. Sam Kuberten o tome kae : "Za mene sport

195

predstavlja religiju sa crkvom, dogmama, kultom... ali posebno sa religioznim oseanjem". (5)Govorei o MOK-u Kuberten konstatuje: "Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i nai mandati nisu ogranieni. (...) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruenja; mi nismo savet za tehnika pitanja. Mi smo, jednostavno, "poverenici" olimpijske ideje." (6) Kuberten je proglasio olimpizam za najviu i jedinu pravu religiju modernog doba, a sebe za vrhovnog svetenika modernog olimpijskog paganizma - "boanskog barona", kako su ga nazvali njegovi najodaniji sledbenici. Kuberten je hteo da od olimpijskih igara napravi duhovni centar sveta - novi Vatikan. On govori o olimpijskim igrama kao o "crkvi" (duhu njegovog olimpijskog paganizma vie bi odgovarao naziv "svetilite") nastojei da sauva njen autoritet kao tradicionalnog i institucionalizovanog oblika politike integracije vladajue klase i sredstva za duhovno pokoravanje radnih "masa". Moderne olimpijske igre nisu vezane za odreeno "sveto tle" (poput antike Olimpije) na kome se igre uvek odravaju, ve prostor koji je od strane "olimpijskih otaca" iz MOK-a odreen za odravanje olimpijskih igara - time to se na njemu odvijaju igre postaje "sveto mesto". Njegova "svetost" proistie iz "svetosti" olimpijskih igara, to znai da na njemu, dok traju olimpijske igre, vlada nadljudski i nadistorijski olimpijski duh. Tzv. "olimpijski mir" podrazumeva da nita ovozemaljsko ne sme da uznemiri odvijanje najvieg religioznog ceremonijala na kome se "najbolji" predstavnici nacija i rasa klanjaju vladajuem duhu nastojei, "poteno se borei", da zadobiju njegovu naklonost. Neprestana promena mesta na kome se odravaju olimpijske igre nije samo oblik u kome moderni olimpijski paganizam iskazuje svoju dinaminost, ve i izraz nastojanja da olimpijska religija "prodre" u sve delove sveta. Meutim, olimpijske igre nisu zamiljene kao "putujui cirkus" koji prikazuje olimpijske predstave. Za Kubertena je od najvee vanosti etvorogodinje pripremanje olimpijskih igara u zemlji-domainu. U tome je on video nain da olimpijska religija, aktivnim ueem ljudi u pripremanju igara, prodre ne samo u njihovu svest, ve i u njihovo "bie". Ono sa im je Kuberten bio posebno oduevljen kada je re o Berlinskim olimpijskim igrama, je da su nacisti uspeli da mobiliu najire drutvene slojeve u njihovoj pripremi, i da ih na taj nain "pridobiju" da postanu poklonici olimpijskog kulta. Mobilizacija "masa" za izvravanje ciljeva koje pred njih postavlja vladajua "elita" eliminacijom (kritikog) uma i njihovom fanatizacijom - predstavlja jedan od kamena temeljaca olimpijske doktrine. Istovremeno, odlazak na olimpijske igre postaje hodoae duhu koji vlada svetom, dok su olimpijci "elita" oveanstva koja u ime svojih nacija (rasa) borbom na "svetom" olimpijskom borilitu izraava bezuslovnu pokornost moi koja vlada svetom - nastojei da pridobije njenu milost. Po hrianskoj doktrini bog je stvorio oveka od neive prirode i udahnuo mu ivot u obliku due. Smisao ovozemaljskog ivota je oslobaanje due iz telesne "tamnice" da bi mogla da se vine ka venosti. Otuda u hrianstvu dominira pokret tela ka grobu i pokret due ka bogu: "Jer koji sije u tijelo svoje, od tijela e ponjeti pogibao; a koji sije u duh, od duha e ponjeti ivot vjeni". (7) Kuberten je ukinuo duu i na taj nain raskinuo vezu oveka sa bogom, da bi od miiavog tela stvorio neraskidivu vezu oveka sa postojeim svetom. Kuberten, poput Niea, u preziru prema telu vidi prezir prema zemaljskom ivotu. Za razliku od Niea koji, suprotstavljajui se hrianskim "preziraima tela", u telu vidi izvorite i osnovni uslov "vlastitosti" oveka, (8) Kuberten vidi u telu ono to hriani vide u dui: sredstvo za ukidanje njegove vlastitosti i za potpuno uklapanje u postojei (obogotvoreni) svet. Za Kubertena ovek nije privremeni stanovnik planete koji stie venost u bogu, ve predstavlja kontinuitet ive prirode i najvii oblik u njenom razvoju i kao takav je njen nerazdvojni deo, a zakoni koji vladaju u ivotinjskom svetu su vrhovna stvaralaka i pokretaka snaga sveta. Kubertenova koncepcija nije samo radikalni obraun s Platonovim shvatanjem odnosa izmeu tela i duha, ve i s katolikom maksimom cura del corpo si, culta del corpo

196

no, koja predstavlja "omekanu" varijantu izvornog hrianskog odnosa prema telu kao "tamnici due". Nastojei da izgradi kult miiavog tela i telesne snage, Kuberten odbacuje i maksimu mens sana in corpore sano i stvara novo naelo: mens fervida in corpore lacertoso - koje postaje jedno od njegovih najvanijih polazita u stvaranju pozitivnog oveka. Razliit odnos prema telu ukazuje na razliit odnos prema ivotu : stvaranje kulta miiavog tela slui za stvaranje kulta ovozemaljskog ivota. Kuberten: "Oblikujui svoje telo vebanjem kao to vajar oblikuje kip, antiki atleta je iskazivao potovanje bogovima. inei isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu." (9) Miiavo telo u borilakom naponu dobija kod Kubertena onaj znaaj koji za hrianstvo ima udei pogled isposnika koji je usmeren ka nebu. Kuberten je svoj odnos prema hrianstvu jasno odredio jo kroz odnos prema Arnoldu, kod koga je prisutno paganizovanje hrianstva. Arnold je nastojao da iskoristi sport, da bi od kole stvorio "civilizovani" zverinjak u kome se "red" uspostavlja bespotednim tlaenjem slabijih od strane snanijih. Po Kubertenu, re je o najviem obliku "moralnog usavravanja" mladih koje u potpunosti odgovara ivotu za koji se deca (buruja) pripremaju. Arnold je od sporta stvorio sredstvo za stvaranje kulta "miiavog" tela i karaktera koji odgovara prirodi kapitalistikog drutva, ali je na njega nastojao da nasadi hrianski moralizam; Kuberten odbacuje hriansku "krotkost", kao i sve ono to predstavlja ogranienje za "gospodarsku rasu" u njenom nastojanju da pokori svet: od "miiavih hriana" ostaju miii i nezajaljiva gramzivost koju Kuberten proglaava za motornu snagu "progresa". Uspostavljanje rigidnog dualizma izmeu tela i duha, s tim to je telo podreeno duhu, predstavlja jednu od najvanijih dodirnih taaka izmeu modernog olimpizma i hrianstva. U tom kontekstu obe ideologije instrumentalizuju telo i u njemu vide sredstvo za ostvarivanje "viih" ciljeva. Dok je u hrianstvu telo orue za ostvarivanje "boje volje", u Kubertenovoj doktrini ono predstavlja sredstvo za realizaciju stratekih interesa kapitalizma. Uprkos tome to insistira na "ivotinjskoj prirodi" oveka i to se oslanja na zakone evolucije, Kuberten se svojom "utilitarnom pedagogijom" obraunava s prirodnim biem oveka i na taj nain kida veze oveka sa prirodom. Kuberten je do te mere liio oveka prirodnosti i instrumentalizovao ga, da se njegov odnos prema ljudskom telu pribliava onom koji e Dekart uobliiti u svojoj mehanicistikoj filozofiji telesnog, s tim to je on posredovan mazohistikim duhom jezuitizma i destruktivnim duhom kapitalistikog progresizma. Za razliku od hrianskog meditativnog aktivizma koji vodi sputavanju i odumiranju telesnih (prirodnih) funkcija, sportski aktivizam (koji se zasniva na apsolutizovanom principu "veeg napora" koji odgovara maksimi citius, altius, fortius) vodi manijakalnom intenziviranju miinog napora i time do potiskivanja, degenerisanja i unitavanja prirodnog bia oveka, kao i duhovnosti i umnosti. Moderni olimpizam je i u drugim pitanjima blizak hrianstvu. Radi se, pre svega, o njegovom antislobodarskom karakteru. Olimpijsko "pomirenje" s postojeim svetom i unitavanje slobodarskog dostojanstva oveka u sutini odgovara hrianskom zahtevu upuenom potlaenima, da se bezuslovno pokore svojim gospodarima i da bez roptanja trpe nepravdu. Karakteristian je stav apostola Pavla iz poslanice Timotiju: "Robovi koji su god pod jarmom da pokazuju svaku ast svojijem gospodarima..." (10) Na bliskost ovih doktrina upuuje i ukidanje oveka kao emancipovanog graanina (i time graanskog drutva) i njegovo svoenje na podanika apsolutizovane vladajue volje. Zatim, obraun s kritikim umom i podreivanje oveka neprikosnovenom i od oveka nezavisnom duhovnom autoritetu (uspostavljanje "vladavine u glavama"). Potiskivanje i unitavanje igrake prirode oveka (Erosa, stvaralake spontanosti) predstavlja jo jednu dodirnu taku modernog olimpijskog paganizma i hrianstva. Zajedniko je i to to ovek nije stvaralac sveta ve je orue sudbine (boga, prirodnih zakona), to znai da se ukida subjektivna

197

sloboda i kategorija mogunosti. Insistiranje na neprikosnovenosti patrijalhalnog poretka i degradacija ene na inkubator jo jedna je nit koja spaja hrianstvo i olimpizam. Prezir prema radu je ono to je karakteristino za obe doktrine. Za hrianstvo rad je prokletstvo na koji su ljudi osueni ("Radi u znoju lica svog!"), a radnici shodno tome prokletnici. Proizvodnja drutvenih dobara odvaja se od njihovog prisvajanja. Parazitizam i pljaka radnih "masa" postaje "boansko" i "prirodno pravo" monih. U molitvama ljudi se zahvaljuju bogu za "hleb nasuni", iako su ga stvorili svojim radom. Isto shvatanje zastupa Kuberten: "Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek traila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za ivot". (11) To tvrdi aristokrata Kuberten koji je nasledio porodino bogatstvo, nagomilano tokom vekovne pljake francuskih seljaka, od 500 000 zlatnih francuskih franaka! I hrianski agon blizak je "sportskom duhu". Izmeu "pravih" hriana uspostavljeno je takmienje u patnji, budui da onaj ko vie pati ima vee izglede da proe kroz vrata raja. Otuda su najvei "muenici", kao rekorderi u patnji, najvii izazov za vernike. Meutim, dok je hrianin, rukovodei se trgovakom logikom, spreman da bespogovorno podnosi nepravdu da bi se domogao nagrade u obliku "venog blaenstva" ovozemaljski ivot postaje ulog koji treba da donese neuporedivo veu dobit - Kuberten nudi ljudima "nagradu" u vidu samog ivota u kome jedni ("gospodarska rasa") pronalaze "sreu" u sadistikom tlaenju "slabih", a drugi (radnici, "nie rase" i ena) u mazohistikom dodvoravanju vladajuoj moi. Olimpizam je sredstvo za razvoj belicioznog karaktera kod buroaske mladei istovremeno kada je sredstvo za pacifikovanje radnika i kolonijalizovanih naroda. Ovo "sveto dvojstvo" prisutno je i u hrianstvu od kada je postalo orue u rukama parazitskih klasa. Kuberten proglaava princip "vladavine u glavama" za svoj vrhovni politiki princip koji je, (zlo)upotrebom hrianstva, vekovima primenjivan od strane vlastele i svetenstva. "Originalnost" Kubertena sastoji se u tome to je eleo da povrati efikasnost tog principa upotrebljavajui nova sredstva koja odgovaraju novom vremenu. U nastojanju da ovlada duhom oveka i na taj nain itavim njegovim ivotom, hrianstvo propisuje molitve i praznike: postoje dani kada se treba "radovati", a kada "aliti"; kada jesti, a kada gladovati; kada raditi, a kada svetkovati... I Kuberten nastoji da uspostavi totalnu duhovnu kontrolu nad ljudima, ali tako to e utopiti duh oveka u svakodnevni ivot da bi njegovo ponaanje u potpunosti bilo uslovljeno vladajuim odnosima: ne hrianska dogma, ve sam ivot postaje duhovno vrelo iz koga se ovek svakodnevno napaja.

Olimpijska dogmatika Kuberten navodi rei Albera Tibodea da se uobiajeni religiozni ivot "sastoji u uenju knjiga napamet", a da je grka religija - "religija bez knjiga", (12) to postaje "zlatno pravilo" modernog olimpijskog paganizma. Ne spoznaja "boje rei", ne njeno ponavljanje, promiljanje i doivljavanje, ve borba za pobedu nad drugima i borba za "pobedu nad sobom" (princip "veeg napora" kao osnov "usavravanja"), postaje temelj olimpijskog jevanelja i osnovni nain vrenja religiozne slube. Sam ivot, koji je sveden na neprestanu borbu za opstanak, postaje izvorite (pozitivnog) religioznog duha i sluba nadljudskim silama, a olimpizam izgradnja njegovog kulta. Slino antikom, moderni olimpizam tei da bude sveobuhvatna duhovna mo kojoj ovek ne slui kontemplacijom i meditacijom, ve svakodnevnim agonalnim aktivizmom. Ne postoji bilo koji putokaz koji prua oveku mogunost da uspostavi (kritiko-menjalaki) odnos prema postojeem svetu i da postavi

198

pitanje o smislu ivota. ivot kao neprestana borba izmeu ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem - to je bit olimpijske pobonosti. Poput Homerovih junaka i savremeni (malo)graani ne dre propovedi da bi prizvali bogove, ve to ine bespotedno se meusobno borei za dominaciju. U tom kontekstu olimpijske igre pojavljuju se kao idealizovani izraz osnovnih ivotnih principa uspostavljenog sveta, kao njihov devianski oblik. One su "festival mladosti" (Kuberten), to znai obnavljene vere u "vene" olimpijske ideale i sticanje nove "moralne snage" - da bi se sa novim elanom nastavilo tamo gde se stalo. Otuda Kuberten daje takav znaaj "svetom ritmu" olimpijskih igara koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut. Za razliku od hrianskog "prvo je bila re" i Geteovog "prvo je bilo (ljudsko) delo", kod Kubertena nema poetka u razvoju ljudskog drutva, ve je uspostavljen neprekidni kontinuitet ivotinjskog sveta iji se razvoj zasniva na zakonima evolucije - koji su "nadgraeni" vladajuim duhom kapitalizma. Radi se o aktivizmu koji slepo sledi vladajuu ivotnu logiku koja se izraava u socijalno darvinistikom principu bellum omnium contra omnes i progresistikom principu citius, altius, fortius. U tom smislu, Kubertenov religio athletae ne podrazumeva samo potpunu pokornost sportista vladajuem duhu kapitalizma, ve i njihovo potpuno uivljavanje u ulogu koju, kao simbolino otelotvorenje tog duha, imaju. Oni svojim itavim biem, to dolazi do izraaja u telesnom izgledu i pokretu, treba da budu u jedinstvu sa vladajuim duhom da bi mogli adekvatno da izraze njegovu obnovljenu snagu i neunitivost. Kuberten se pod prividom obrauna s hrianskim dogmatizmom obraunava s umom kao osnovnom ljudskog ponaanja i kriterijumom za ocenu njegove ispravnosti, i uvodi evolucioni apriorizam koji zakone koji vladaju u ivotinjskom svetu proglaava za najviu i neprikosnovenu dogmu. Na udaru se nala religiozna svest koja usmerava oveka ka bogu i "pravom" onozemaljskom ivotu, ali i misao koja sa ljudskog aspekta dovodi u pitanje te procese i pokuava da ih stavi "pod kontrolu" istinskih ljudskih vrednosti. U obliku borbe protiv religijske dogmatike i teorijskog uma uklanja se nastojanje da se uspostave opteljudski kriterijumi na osnovu kojih moe da se uspostavi kritika distanca prema postojeem svetu i stvori ideja budunosti. "Teorijskog" i "kontemplativnog" zamenjuje "praktini" i "utilitarni" ovek. Iako je odbacio religioznu dogmatiku, Kuberten je izdaan u formulisanju olimpijskih "zapovesti" koje postaju svojevrsno olimpijsko jevanelje: "bitka na Vaterlou dobijena je na sportskim poljima koleda Iton"; "oruje ini mladia ovekom"; "sport je inteligentno i efikasno orue u kolonizaciji"; "bela rasa je najistija, najinteligentnija i najjaa"; "bratstvo je za anele, a ne za oveka"; "jai opstaju, slabiji bivaju odstranjeni"; "nejednakost je najstariji zakon protiv koga je besmisleno boriti se"; "ena koja se pre rukovodi razumom nego emocijama nije samo nenormalna, ve je monstruozna"; "nije duh taj koji stvara karakter, ve je to telo"; "borbeni duh u miiavom telu" ( mens fervida in corpore lacertoso) i sl. Kod Kubertena nema dobra i zla, to znai da nema ni moralnog rasuivanja. On je oslobodio oveka antikog hybris-a i hrianskog greha, da bi ga oslobodio (line) odgovornosti za njegova dela ; kod njega nema ni Sokratovog daimonion-a ni savesti. Pored toga, ukidanjem boga kao sudbinske sile Kuberten je oduzeo mogunost oveku da odgovornost za svoje postupke prenese na njega, kao i da predanom slubom i kajanjem trai "oprost za svoje grehove" i na taj nain se "iskupi" zbog uinjenih (ne)dela. Moderni olimpizam liava oveka mogunosti da zgrei, jer ga unapred oslobaa (line) odgovornosti za njegova dela koja su samo "spontani" sled ivotne logike koja je odreena zakonima evolucije ivog sveta i koja se pojavljuje u obliku "progresa". Prema onima koji dovode u pitanje njegovo odvijanje Kuberten se ne odnosi onako kako se crkva odnosi prema "grenicima", ve kao prema "antihristima". Istovremeno, navlaei olimpijski plat

199

najvei krvnici oveanstva postaju (olimpijski) aneli. Kuberten ne preti neposlunima paklom niti nudi nagradu u vidu rajskih vrtova: sam ivot, koji je sveden na bespotednu borbu za opstanak, je taj koji nagrauje jedne ("snane") i kanjava druge ("slabe"). Nepravda kojoj je ovek svakodnevno izloen nije zlo, ve je neminovnost koja je utemeljena u prirodnom poretku i stoga je beskorisno (i u tom kontekstu besmisleno) postavljati pitanje o njenoj moralnoj (ljudskoj) opravdanosti. "Milosre" bogatih ne proistie iz tenje ka "socijalnoj pravdi", ve je politiko sredstvo za stiavanje radnikog nezadovoljstva i uspostavljanje "socijalnog mira" - u uslovima takvog odnosa klasnih snaga kada pokornost radnika nije mogue obezbediti golom silom. to se tie Kubertenovog principa "dobro se boriti", on predstavlja jedinstvo borbe za ivot i borbe za poredak i ne zasniva se na potovanju opteljudskih pravila: "dobro" nema etiki, ve utilitarni karakter. Borba za ouvanje rasne istote, za ouvanje stabilnog razvoja poretka i za kolonijalnu ekspanziju - predstavlja najveu obavezu za pripadnike vladajue klase. Oni nisu odgovorni pred bogom ili ljudima, ve pred "progresom". Jedan od najvanijih dokumenata koji upuuje na prirodu modernog olimpijskog paganizma je Kubertenov intervju, koji je 4. septembra 1936. godine objavljen u francuskom magazinu "L' Auto", povodom odravanja nacistikih Olimpijskih igara: "Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehnikog gledita bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objanjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajui element Igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati Igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da znaenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek traio ovu strasnu razdraenost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmiarski sport, po sebi, nije obina stvar koja se moe prilagoditi skuenim i sitniavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su estoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do estoka i divlja bia. Okruiti ih atmosferom konformistike slabosti bez strasti i neumerenosti, znailo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o Igrama na kojima je doputen pristup enama i omladini, uopte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, fiziko vaspitanje koje e im dati zdravlje. Ali za Igre, moje Igre, hou jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno traim. Tehniki deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom panjom i Nemcima se ne moe pripisati sportsko nepotenje. Kako hoete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacistikog reima bila je emocionalni ok koji je omoguio ogroman razvoj koji su postigli." (13) "Strasna razdraenost", "divlja borba" kojoj odgovaraju "divlja bia", "neumerenost", "dugi krik strasti" - sve to ukazuje da je u biti olimpijske religioznosti davanje oduka zverinjoj prirodi Kubertenovog buruja. Radi se o svojevrsnom "zovu divljine" koji se u "civilizovanom" obliku pojavljuje kao do kraja ogoljena "volja za mo" koja nastoji da se obrauna s civilizacijskim normama koje sputavaju nastojanje "gospodarske rase" da pokori svet. Kuberten je u ovome tekstu do kraja razobliio svoju izvornu olimpijsku intenciju. Za buruja koji hita da osvoji svet ne vae pravila koja vae za "obine" smrtnike: on je lien svake odgovornosti. Istovremeno, on je lien osobenosti koje su karakteristine za "homerovskog", kao i za "herojskog oveka" antike: erosa, emocija, spremnosti na rtvovanje i pokajanje, na zatitu nemonih, detinje razdraganosti... Nezajaljiva gramzivost, glavna osobenost Kubertenovog "novog oveka", prodrala je sve ljudsko u oveku. ienje oveanstva od "naslaga" ljudskog, to znai ienje oveka od ljudskosti, jedan je od najvanijih ciljeva Kubertenove "utilitarne pedagogije". Ono emu se moderni olimpizam klanja nije hrianski bog ni olimpijski bogovi, ve ekspanzionistika mo monopolistikog kapitalizma. To je izvorite iz koga Kuberten crpi snagu za svoju olimpijsku misiju i na kojoj se temelji uspeh njegovog "obnoviteljskog"

200

poduhvata. Kubertenov odlazak na Arnoldov grob u Ragbiju ima simbolian znaaj: bilo je to hodoae izvornom duhu kolonijalne moi viktorijanske Engleske ije je tvorac, po Kubertenu, bio Arnold. Evo kako Kuberten opisuje svoju posetu Arnoldovom grobu: "... u suton, sam u znamenitoj gotskoj kapeli Ragbija, sa oima prikovanim za nadgrobnu plou na kojoj je, bez epitafa, bilo urezano veliko ime Tomasa Arnolda, sanjao sam da pred sobom vidim kamen temeljac britanske imperije". (14) Osvajako-tlaiteljska mo kapitalizma pravo je izvorite Kubertenovog religioznog nadahnua. Sutina Kubertenove olimpijske pobonosti na najbolji nain je iskazana u njegovom izvornom olimpijskom pokliu "Rebronzer la France!", koji odgovara vapaju za bogom fanatinog hrianina. San o osvajanju sveta od strane "gospodarske rase", oliene u evropskoj buroaziji, to je "vizija" koju e Kuberten do kraja ivota uporno slediti i iju e realizaciju, predajui im u ruke "sveto" olimpijsko "koplje" (Dim), poveriti nacistima. Olimpijsko "sveto trojstvo" Kubertenova olimpijska doktrina oslanja se na tri stoera koji dobijaju ulogu hrianskog "svetog trojstva" i koji otelotvoruju neprikosnovenost i venost uspostavljenog poretka i postaju nosilac pozitivne (olimpijske) transcendencije. Radi se o zakonima evolucije ("progres"), koji odgovaraju bogu kao sudbinskoj sili; o "besmrtnom duhu antike", koji dobija ulogu hrianskog "svetog duha" (beliciozni duh); i olimpijskom "humanizmu" (kult postojeeg sveta), koji u olimpijskoj doktrini ima onu ulogu koju Hrist ima u hrianstvu. Putem "besmrtnog duha antike", olienog u "obnovljenim" olimpijskim igrama, dolazi do mistine oplodnje postojeeg sveta zakonima evolucije, koji su svoj najvii domet dostigli u antikoj Grkoj, iz ega se raa olimpijski humanizam. Kao to je za hrianstvo bog ona neprikosnovena sila koja odreuje sudbinu oveka, tako je za Kubertena "progres" neprikosnovena nadljudska mo koja upravlja ivotom ljudi i predodreuje "budunost". U konanom, i bog i "progres" pruaju mogunost oveku da obezbedi "veni ivot". Razlika je u tome to u hrianstvu mogunost "venog ivota" stie ovek kao individua na "drugom svetu", dok kod Kubertena tu mogunost dobija oveanstvo kao apstraktni kolektivitet u venom ovozemaljskom ivotu koji se svodi na kvantitativne pomake bez kvalitetnih promena. Dok se ivot hrianina svodi na okajavanje sopstvenih "grehova" i pripremu za "sudnji dan", dotle se ivot Kubertenovog pozitivnog oveka, osloboenog greha i odgovornosti, svodi na neprestanu borbu za uveavanje sopstvenog bogatstva i za zatitu uspostavljenog poretka. Stvaranje sveta od strane boga osnov je hrianske misterije. Kod Kubertena proces stvaranja nije smisaoni i voljni akt, ve besmisleni i spontani aktivizam koji sledi logiku evolucije koja se pojavljuje u obliku "progresa". Kuberten ukida stvaranje oveka od strane apsoluta (kao i stvaranje sveta od strane oveka) i afirmie "razvoj oveanstva" koji se svodi na od ovekove volje nezavisni sled zakona evolucije koji se ispoljava u borbi rasa za opstanak. Moderna olimpijska misterija treba da omogui da se neopaziva sveprisutna mo kapitalizma, koja proistie iz odreenih drutvenih procesa i odnosa, usadi u bie oveka i izazove religiozni zanos. Ni Kuberten ne pravi razliku izmeu vernika i fanatika. U njegovoj olimpijskoj ideji nema mesta za sumnju, pitanje, sueljavanje, za traenje smisla i odgovora... Kuberten daje prvorazredni znaaj psiholokoj dimenziji i u tom kontekstu spektakularnoj predstavi koja oveka uvlai u olimpijsku misteriju. Olimpijski ceremonijal je mehanizam sa kojim treba ukloniti razum i otvoriti put do podsvesti i "iz dubine due" pridobiti oveka. Olimpizam, poput hrianstva, insistira na kultnim radnjama, svojevrsnoj

201

olimpijskoj liturgiji, koje po svojoj prirodi odgovaraju hipnotikoj seansi sa kojom se uklanja razum i postie potpuna integracija oveka u postojei svet. Strogo potovana forma ceremonijala ima ritualni karakter sa kojim se ostvaruje svojevrsna iluzija: ritualnim ponavljanjem se stvara utisak da se ceremonijal ne odvija po volji ljudi, ve da su oni samo izvrioci koji delaju voljom neke nevidljive sile koja sve dri u svojim rukama. U tom kontekstu pojavljuje se i "sveti" etvorogodinji ritam odravanja igara, koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut, i koji postaje oblik iskazivanja vene dominacije sudbinske moi nad ovekom (Olympie eternelle!). Radi se, zapravo, o potrebi da se, putem olimpijskih igara, neprestano obnavlja vera u izvorne principe postojeeg sveta. Moderna olimpijska misterija nema veze sa bogovima i prirodnim silama, ve sa vladajuim duhom kapitalizma koji, putem olimpijskog spektakla, treba prikazati u mistinom svetlu. U tom kontekstu, Kuberten se u stvaranju olimpijskog ceremonijala ne rukovodi hrianskom liturgijom, ve nastoji da stvori predstavu koja daje mitsku i kultnu dimenziju zemaljskoj vladajuoj moi, slino pompama monarhije, vojnim paradama i velikim svetskim industrijskim izlobama - u kojima je pronaao uzor za spektakularizaciju olimpijskih igara. Otuda grandioznost, monumentalnost, militaristiki duh i kitnjasti dekor postaju najvaniji segmenti olimpijske (dekorativne) estetike. Ono to treba da pribavi posebnu dimenziju olimpijskom kultnom ceremonijalu je to to se sa njim "priziva besmrtni duh antike", to znai da su olimpijske igre zamiljene kao svojevrsna spiritualistika seansa. Sport po Kubertenu nije proizvod modernog doba, ve je oblik u kome je vaskrsao duh antike koji postaje nepresuni izvor svetlosti i toplote, to znai ivota. U svojoj "Odi sportu" Kuberten nadahnuto "peva": "O sportu, zanosu bogova, destilacijo ivota! U sivoj dolini dananjeg ivota, neumornog u uzaludnoj muci, ti se iznenada pojavljuje kao blistavi glasnik nestalih vekova, onih vekova kada je oveanstvo moglo da se osmehuje..." (15) Da su moderne olimpijske igre zamiljene kao svojevrsna spiritualistika seansa ubedljivo pokazuje i zvanina "Olimpijska himna": "Besmrtni due antike, / Tvorcu istine, lepote i dobrote,/ Sii, pojavi se, obasjaj nas svetlou, / Na ovom tlu i pod ovim nebom, / Koje je osvedoeno neprolaznom slavom./ Udahni ivot i duh ovim plemenitim igrama! / Baci pobednicima vence od cvea koje ne vene, / U trci i u borbi! / Iskuj u naim grudima srca od elika! / U tvojoj svetlosti, poljane, planine i mora, / Sijaju bojom rumene rue i stvaraju prostrani hram, / U koji sve nacije hrle da ti se dive,/ O, besmrtni due antike!" (16) Olimpijske igre postaju ceremonijal mistinog spajanja "besmrtnog duha antike" sa modernim dobom i kao takve oplodnja oveka duhom antike - iz ega treba da se rodi pozitivni ovek. Radi se o autoritarnom (tiranskom) duhu kome odgovaraju olimpijski bogovi kao besmrtna gospodarska oligarhija koja simbolizuje neprikosnovenu vlast ratnike aristokratije nad radnim slojevima. U modernom dobu ova gospodarska mo nanovo silazi sa Olimpa na zemlju, da bi se pojavila u obliku buruja koji postaje kapitalistiki surogat antikog "heroja". Kuberten ukida sposobnost kapitalizmu da u svojim "nedrima" (Marks) zane ideje koje otvaraju mogunost za prevazilaenje postojeeg sveta i na taj nain ga liava istorijske plodnosti, i koristi se "besmrtnim duhom antike" da "udahne novi ivot" kapitalizmu. On postaje, kao simbolini izraz vremena u kome je evolucija ivog sveta dostigla svoj najvii i nedostini nivo razvoja, svojevrsni "sveti Gral" koji e postojeem svetu obezbediti venu mladost: olimpijske igre su ubrizgavanje ivotnog eliksira antike Helade modernom svetu. Otuda takav znaaj "svetog ritma" odravanja olimpijskih igara: one su, kao "festival mladosti" (Kuberten), regularna kura podmlaivanja kapitalizma i kao takve simbolini kraj istorije. Za razliku od antike i hrianstva koji besmrtnost vezuju za nebo, Kuberten besmrtnost sputa na zemlju. "Besmrtni duh antike" nije otelotvorenje nadzemaljske moi olimpijskih bogova, ve mitski oblik pojavljivanja duha kapitalizma i nain da mu se pribavi "kulturna" i "boanska" legitimnost. Zato Kubertenu ne smeta "injenica" da je helenski svet propao. Duh

202

kapitalizma je taj koji uzdie antiki duh iz pepela udahnjujui mu novi ivot i obezbeujui mu venost. Olimpizam kao ideologija pozitivnog progresa je ukidanje transcendencije i afirmacija imanencije kao osnovnog principa razvoja sveta. Ne postoji bilo ta to nadilazi uspostavljeni svet, ili to se pojavljuje kao cilj u odnosu prema kome se odreuje pravac kretanja civilizacije. U modernom olimpizmu nije bog taj koji odreuje svrhu ivota, ve se sve zbiva prema svrsi koja je zadata prirodnim tokom deavanja (zakonima evolucije) i iz njega proisteklim progresistikim duhom koji ima kvantitativni i totalitarni karakter i za koji je "budunost" otvorena. "Boansko pravo", na koje se Kuberten povremeno poziva, nema ni apriorni ni nadzemaljski ve dekorativni karakter i slui za stvaranje utiska o nepromenljivosti postojeeg sveta. Postoji identitet izmeu ideala sveta i uspostavljenog sveta: olimpizam postaje pozitivna ontologija u kojoj se bitak svodi na bitisanje. Suprotnost izmeu lanog i istinitog, fenomenolokog i sutinskog "ukinuta" je u svetu injeninog. Budui da je Kuberten odbacio normativnu sferu, ne postoji mogunost sueljavanja uspostavljenog progresa sa idejom istinskog progresa. Kuberten je obesmislio svako vrednosno rasuivanje o progresu, dok saznavanje sveta ima iskljuivo utilitarni i neposredno empirijski karakter. Jedino mogue pitanje je ono o meri progresa, koja se izraava u kvantitativnom uveavanju materijalnog bogatstva vladajue "elite" i poveavanju efikasnosti u obraunu sa slobodarskim radnikim pokretom i emancipatorskim nasleem oveanstva. Prvo je izraeno u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius, a drugo u "pravu jaega", s tim to Kuberten podreuje "progres" socijalno darvinistikom principu: sve to je stvoreno mora postati sredstvo u rukama vladajue klase za ouvanje poretka. Kao i kada se radi o demokratskim institucijama, i ovde Kuberten nastoji da eliminie emancipatorske mogunosti koje u sebi nosi razvoj moi oveka da uini vie, da ide dalje, da dela snanije... Sve razvijenije produktivistike moi oveka postaju izvorite tlaiteljske moi vladajue klase: to vie progresa, to manje slobode. Kubertenovo humanit trei je sastavni deo olimpijskog "svetog trojstva". Kao to je humanizam modernog doba nastao kao reakcija probuenog oveka na vievekovno nastojanje crkve da ga svede na sunja "boje volje", tako je Kubertenov humanit nastao kao reakcija imperijalistike buroazije na ideje-vodilje Francuske graanske revolucije i emancipatorsko naslee graanskog drutva - i u tom kontekstu na emancipatorske ideje hrianstva. Umesto "raba bojeg", ovek postaje suanj "prirodnih zakona" koji su otelotvorenje vladajuih odnosa: olimpizam "prevazilazi" hrianstvo socijalnim darvinizmom. Kuberten ne tei da otkrije "boansko u oveku", ve da unese duh uspostavljenog sveta u njega, pri emu je ovek samo sredstvo za ostvarivanje stratekih ciljeva kapitalizma - pod platom "progresa". Stvaranje karaktera i svesti pozitivnog oveka i njegovo instrumentalizovanje radi postizanja neljudskih ciljeva osnov je Kubertenovog humanizma. Hrianstvo je kritino prema postojeem svetu koji je samo privremeno ljudsko boravite: "istinski" i "veni ivot" poinje na nebu. Za Kubertena postojei svet jedino je mogue i veno konaite oveka, a ne prolazna stanica na putu ka nebu. Umesto tenje ka bogu, kod Kubertena dominira euforino utapanje u svakodnevni ivot putem bezumnog agonalnog telesnog aktivizma. Uprkos tome to idealizuje antiku, kod Kubertena je sadanjost ta koja zrai u svim pravcima jer je u njoj ostvareno jedinstvo humanistikih ideala sa ivotom: postojei svet je realizovani humanizam. Kubertenov humanizam zasniva se na mitu o antikom drutvu koji slui za izgradnju kulta postojeeg sveta. Za njega je ideal pozitivnog drutva ve ostvaren u antikoj Grkoj, i to u periodu njenog "srednjeg veka" u kome je uspostavljena potpuna dominacija rodovske aristokratije nad demos-om. Osnovna uloga mita o antici nije da prui putokaz za ljudsku akciju, jer je antiko drutvo neostvarljivi ideal, ve da dokae da je ideal humanosti ve ostvaren u prolosti i da je zato

203

besmisleno usmeravati pogled ka budunosti. Konstatujui da je helenizam "iznad svega kult humanosti u njegovom postojeem ivotu i njegovo stanje ravnotee", Kuberten se suprotstavlja religijama koje obeavaju sreu oveku posle smrti. U staroj Grkoj je, po njemu, "sam postojei ivot bio srea". (17) Umesto tenje ka drugom ("viem") svetu, beskrajno velianje postojeeg sveta postaje najvii izazov za oveka. Kubertenov obraun s hrianskim iluzornim svetom (u kome nema "bogataa" i "siromaha", kao i "viih" i "niih rasa") zapravo je obraun sa samom idejom o boljem svetu, kao i verom i tenjom oveka ka pravednom svetu. Smisao Kubertenovog idealizovanja antike je razvijanje enje prema svetu u kojem se u idealizovanom obliku pojavljuju vladajui principi postojeeg sveta nepravde koji nema alternative i koji je vean. To su "injenice" koje putem olimpijske doktrine dobijaju karakter apsolutne istine. Jedino to oveku preostaje je da se "pomiri" sa uspostavljenim stanjem stvari. Kuberten nudi potlaenima "sportsku republiku" kao kompenzaciju za bespogovorno trpljenje nepravde, ali ona nije paralelni svet sa postojeim, kao to je to sluaj sa hrianskim rajem, ve prostor na kome se vladajui duh postojeeg sveta pojavljuje u istom obliku, svojevrsno kapitalistiko olimpijsko nebo, i kao takav trenani kamp u kome se (telesnim i mentalnim drilom) razvijaju one osobenosti oveka koje treba da omogue njegovo potpuno uklapanje u postojei svet. Hrianstvo seli oveka na "drugi svet"; sport ga prikiva za postojei svet. Olimpijske igre su obred obogotvorenja osnovnih egzistencijalnih principa postojeeg sveta koje su otelotvorene u sportu: moderni olimpizam je kult kapitalizma. Otuda se pridaje prvorazredni znaaj izgledu i ponaanju sportista, njihovoj "moralnoj istoti", kao i religio athletae koji treba da odgovara religioznom uzbuenju (strahopotovanju) sa kojim je antiki atleta pristupao olimpijskom oltaru da bi se poklonio Zevsu. Antiki uslov za uestvovanje na igrama da atleta nije uvredio bogove u modernom olimpizmu postaje zahtev da se nije ogreio o principe amaterizma, to znai da se u borbi protiv drugih vodi fanatinom verom u ispravnost i neprikosnovenost vladajuih principa postojeeg sveta, a ne lukrativnim interesima. Otuda Kuberten insistira na "olimpijskoj zakletvi" (serment olimpiques) kao najviem religioznom inu pri emu se uesnici "kunu" da e se poteno boriti. O tome Bulonj: "Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljivanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upuivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmiari polau predstavlja u ovom sluaju jedan od rituala vezanih za ono to je sveto." (18) Njihova zakletva nije upuena ni bogu (nadzemaljskoj sili) ni ljudima, ve nevidljivom i vladajuem duhu kapitalizma. Olimpijske igre slue zato da se pokae "istota" tog duha i njegova neunitiva snaga, a sportisti su njegovo otelotvorenje i kao takvi svojevrsni "idoli" kapitalizma. Sve to oni rade dobija simbolian karakter, slino ponaanju vojnika na paradi - koji su personifikacija vladajueg poretka. Odstupiti od strogo odreenog ablona ponaanja znai ugroziti neprikosnoveni autoritet vladajue moi. Kubertenov humanizam nema uporite samo u helenistikoj kulturi, ve i u jezuitstvu. Kauckijeva analiza odnosa izmeu jezuitstva i humanizma prua mogunost da se bolje shvati priroda Kubertenovog humanit: "Jezuitstvo je humanizam koji je neto intelektualno nii, koji je lien idejne samostalnosti, kruto organizovan, humanizam nateran da slui crkvi. Razlika izmeu jezuitstva i humanizma odgovara razlici izmeu hrianstva iz doba Carstva i neoplatonizma. Jezuitstvo je ona forma u kojoj je katolika crkva usvojila humanizam, u kojoj se ona modernizovala i postavila, nasuprot svojoj dotadanjoj feudalnoj bazi, na temelje koji su vladali drutvom od estnaestog pa sve do osamnaestog stolea. Jezuitstvo je postalo najstranija sila reformisane katolike crkve zbog toga to je najvie odgovaralo novim ekonomskim i politikim prilikama. Jezuitstvo se sluilo istim orujem koje je ve koristio humanizam: nadmonou klasinog obrazovanja, uticajem na vladaoce, obzirima prema novanim silama. Kao i humanisti, jezuiti su pomagali apsolutnu

204

vlast, ali samo onog vladaoca koji je radio za njih. Kao i humanisti i oni su smatrali da nije u opreci s njihovim monarhistikim ubeenjem ako treba poraditi na tome da se ukloni linost vladaoca koji im ne odgovara. to se, meutim, novca tie, jezuiti su ili dalje od humanista. Oni su zastupali ne samo interese novog naina proizvodnje, ve su ga stavili i u svoju slubu. Jezuiti su postali najvee evropsko trgovako udruenje koje je imalo svoje kancelarije u svim delovima sveta ; oni su prvi shvatili da se misionar moe isto tako dobro iskoristiti i kao trgovaki putnik; oni su bili prvi koji su osnovali kapitalistika industrijska preduzea u prekomorskim zemljama, na primer fabrike eera." (19) I kod Kubertena ne dominira verski, ve lukrativno-pragmatini fanatizam. Jedan od najvanijih principa njegove izvorne olimpijske ideje glasi: "Nije vie Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, ve je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine." (20) I pored insistiranja na slepom potovanju "injeninog", Kuberten s "humanizmom" nastoji da pribavi vrednosni legitimitet olimpizmu. Na taj nain Kuberten otvara mogunost za razlikovanje "pravog" od "lanog" olimpizma. Uprkos tome to svodi olimpizam na "kult postojeeg ivota", Kuberten se tokom itave svoje olimpijske karijere sueljavao s realnou olimpijskih igara, koje samo prate sudbinu kapitalistikog drutva, sa aspekta vrednosnog modela olimpijskih igara koji je proistekao iz odreenog (pozitivistikog) filozofskog koncepta i tenje ka njegovoj realizaciji (pozitivno drutvo). Slika eljenog sveta i u tom okviru vrednosni apriorizam preutno je polazite Kubertenovog olimpizma. Pored toga, Kubertenov humanizam ima i onu ulogu koja je dodeljena olimpijskom "pacifizmu": da na propagandistiki nain pokrije polje borbe za istinski humanizam i da se prikae kao otelotvorenje istinskih humanistikih tenji oveanstva. Korienje izraza kao to su "mir", "meunarodna saradnja" i sl. za prikrivanje prave prirode olimpijskog varvarizma i pridobijanje naklonosti ljudi, govori o tome da je Kuberten bio svestan koje su istinske tenje ljudi - da bi one postale negativno polazite njegove olimpijske doktrine. Zbog toga je obraun s idejama vodiljama Francuske graanske revolucije jedan od glavnih ciljeva Kubertenove politike prakse: bez slobode, jednakosti i bratstva nema ni istinskog humanizma. Umesto "humanizma kao politikog ideala" (Mihailo uri), Kuberten nudi "novi" varvarizam, umotan u plat humanistikih fraza, kao najvii politiki ideal. Ni sa im ograniena tiranija bogatake "elite" nad radnim slojevima, "niim rasama" i enom temelj je Kubertenovog (pozitivnog) humanizma. Olimpizam i hrianske crkve Na doktrinarnoj ravni olimpizam i hrianstvo odnose se kao vatra i voda. Vandalska strast sa kojom su hriani, u ime svoga boga, unitili Olimpiju, jedno od najvanijih helenskih svetilita i najvii simbol helenske duhovnosti, ukazuje na to da je provalija koja zjapi izmeu ova dva pogleda na svet nepremostiva. U nastojanju da se obrauna sa slobodarskom borbom potlaenih, pragmatini Kuberten u crkvi vidi politikog saveznika, a sve ono u hrianstvu to moe da doprinese efikasnijoj zatiti postojeeg poretka postaje sastavni deo olimpijske doktrine i prakse. Paganin Kuberten se ne odrie hrianskog boga i ne preza da se pozove na boanski autoritet ("boansko pravo") kada treba da dokae neprikosnovenost i venost principa za koje se zalae. Njemu ne pada na pamet da, poput Niea, uzvikne "Bog je mrtav!", ni da se suelji s katolikom crkvom. Kubertenovo insistiranje na tome da je hrianstvo po svojoj vrednosti iznad drugih ("etnikih") religija, i da je kao takvo potvrda rasne "superiornosti" bele nad "obojenim" rasama, upuuje na Kubertenovo nastojanje da uspostavi strateko saveznitvo olimpijskog pokreta i katolike crkve u krstakom pohodu protiv kulturnog naslea i slobodarskog

205

dostojanstva "obojenih" naroda. Iz istih razloga kao i njihov saborac Kuberten, "dobri hriani", predvoeni aristokratijom, buroazijom i klerom, sa blagonaklonou gledaju na olimpizam i prihvataju da budu pokrovitelji modernih paganistikih olimpijskih svetkovina, a Katolika crkva ide dotle da gospodu iz MOK-a, vrhovne svetenike modernog olimpijskog paganizma, prima u Vatikanu sam papa (Pije XII) da bi im dao svoj blagoslov. Da stvar bude bizarnija, rei pensilvanijskog biskupa (koje se pripisuju Kubertenu): "Vano je uestvovati na ovim olimpijskim igrama, a ne pobediti." - koje je on izgovorio 19. jula 1908. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi koja je bila upriliena povodom odravanja Londonskih olimpijskih igara - postale su "humanistiki" moto olimpijskih igara. (21) Radi se o vrhunskoj hipokriziji: oni koji pripadaju religiji koja je razorila antiku Olimpiju, najsvetije mesto helenske civilizacije, odravaju mise u "ast olimpijskih igara" i veliaju njihov "besmrtni duh"! I ovom prilikom se pokazalo da "ni avo nije tako crn" ukoliko se radi o egzistencijalnim interesima crkve: "dobri hriani" se pozivaju na "antiku tradiciju" da bi se obraunali s kritiko-menjalakom sveu i sauvali uspostavljeni poredak. Zajedniki interesi u borbi protiv sve jaeg radnikog (socijalistikog) pokreta, kao i u duhovnoj kolonizaciji sveta i ouvanju patrijalhalnog poretka, ujedinili su predstavnike i tako nepomirljivih duhovnih pokreta, kao to su to hrianstvo i olimpijski paganizam. Hrianske crkve su pokazale "razumevanje" za "sport" daleko pre nego to je Kuberten uspostavio moderni olimpijski pokret. Ve u vreme nastanka gradova u Italiji katolika crkva "blagonaklono" gleda na masovne "sportske" sveanosti graanstva, nastojei da se pojavi u ulozi duhovnog patrona. Povlaenje hrianstva pred duhom novog doba izvodi se i u obliku postavljanja, od strane crkve, odreenih zahteva za razvoj telesnih vebi, sporta i olimpizma. Karakteristian je stav katolike crkve: cura del corpo si, culta del corpo no - koji se pojavljuje kao odgovor na buenje tela (oveka) u renesansi i koji ima moralistiki, a ne doktrinarni karakter. Kult telesne snage i izdrljivosti, kao izraz progresistike logike, prisutan je kod mnogih modernih hrianskih reformatora. Sa razvojem radnikog (socijalistikog) pokreta u drugoj polovini XIX veka, katolika crkva nastoji da iskoristi sport radi kanalisanja radnikog nezadovoljstva i uspostavljanja kontrole nad neradnim ("slobodnim") vremenom radnitva. Na to upuuje i osnovna intencija enciklike "Rerum novarum" pape Lava XIII iz 1891. godine (koja e vie puta biti objavljivana u XX veku, zadnji put 1991.godine pod naslovom "Centisimo anno"). (22) U Engleskoj, kolevci kapitalizma, upotreba sporta za stvaranje "dobrih hriana" imala je dva oblika. Prvi, u prvoj polovini XIX veka, predstavlja pedagoki pokret Tomasa Arnolda koji od buroaske mladei telesnim vebama i sportskim takmienjima nastoji da stvori "miiave hriane" koji e postati udarna snaga engleske imperije. Drugi, sa kraja XIX veka, nastoji da "kolonizuje" dokolicu radnika putem sporta i da ih duhovno integrie u uspostavljeni poredak u vidu "hrianskog socijalistikog pokreta". Otvaranje " Koleda radnog oveka" u Londonu, od strane Kingslija i Morisa, u kome su sportske discipline postale glavno sredstvo za stiavanje radnikog nezadovoljstva, predstavlja jedan od tipinih oblika duhovnog porobljavanja radnika. U Francuskoj opat Didon, jedan od Kubertenovih duhovnih uzora, pokuao je da pod platom hrianstva razvije kod buroaske mladei duh borilakog individualizma i kult telesne snage. Slino su inili "hrianski reformatori" u drugim evropskim zemljama i SAD (poput protestantskog pastora Demsa Najsmita koji je zvanini "otac" koarke) nastojei da slede "duh novog vremena" i sauvaju svoje "stado" od novih ideja koje ugroavaju uspostavljeni poredak. Umesto apostola hrianstva, "hrianski reformatori" postaju apostoli kapitalizma koji pripremaju teren za ustolienje nove olimpijske (paganistike) religije koja treba da postane glavna integriua duhovna snaga drutva i sauva kapitalizam od propasti. Hriani su razorili antiku Olimpiju; moderni olimpijski pagani, na elu sa Kubertenom, sa jo veom

206

vandalskom strau su se obraunali s hrianstvom i naterali hrianske crkve (kao i druge verske zajednice) da prihvate njihovu globalnu dominaciju. Kapitulacija hrianstva pred modernim olimpijskim paganizmom jedan je od oblika u kome je kapitalizam deklasirao hrianstvo. Tipian primer "hrianizovanja" modernog olimpizma predstavlja " Teoloko promiljanje ljudskog dostojanstva u sportu - na primeru olimpijskih igara" teologa Paula Jakobija. (23) Polazei od zakljuaka II vatikanskog koncila, on u "zahtevu za jedinstvom" sveta vidi osnovni nain opravdavanja olimpijskih igara i tumaenja Kubertenove olimpijske doktrine. O emu je zapravo re jasno proistie iz samog naziva pod kojim je koncil odran: "Crkva i dananji svet". Radi se o nastojanju katolike crkve da ouva opstanak prilagoavajui se kapitalistiki degenerisanom svetu u kome ima sve manje mesta za veru. Otuda Jakobi u prvi plan istie Kubertenov zahtev za ponovnim razvojem religioznog oseanja, "previajui" da je za Kubertena olimpizam pre i iznad svega "kult postojeeg sveta" i kao takav radikalno odbacivanje hrianske ideje o "drugom" (boljem) svetu. Do kakvog apsurda vodi nastojanje da se izvri hrianizovanje modernog olimpijskog paganizma pokazuje i pokuaj Jakobija da, pozivajui se na knjigu Jozefa Racingera "Hriansko bratsvo", olimpijsku ideju povee sa idejom mira i bratstva meu ljudima pod bojim okriljem. Jakobi ide tako daleko u velianju olimpijskih igara da u njima vidi nagovetaj "novog drutva" u kome e vladati "pravila fair-play-a, tolerancije, pravde, ljudskog dostojanstva, mira, solidarnosti, bratstva, slobode". (24) Olimpijske igre postaju sredstvo za realizaciju "utopije" u koju spada i "boansko carstvo na zemlji". Rei pape Pavla VI: "U zajednikom delu ljudi otkrivaju da su braa" - postaju ideja-vodilja olimpijskog pokreta. (25) Odnos hrianskih crkava prema olimpijskom paganizmu pokazatelj je njihovog pravog odnosa prema hrianstvu. U nastojanju da ojaaju svoj sve slabiji drutveni poloaj, one su hrianski humanizam bacile pod noge primitivnom olimpijskom paganizmu i na taj nain pokazale da je pozitivizam (odbrana kapitalizma) osnov crkvenog "hrianstva". U tome se nalazi odgovor na pitanje zbog ega Kuberten i njegove pristae, lanovi katolike crkve, nisu, zbog propovedanja paganizma i organizovanja olimpijskih igara kao paganistike "crkve", bili izbaeni iz nje, ve su prvo preutno, a kasnije otvoreno podrani od pape i katolikog klera, kao i od aristokratije i buroazije - sve "dobrih hriana". Jedan od najboljih komentara o hrianskoj hipokriziji dao je Kaucki konstatacijom da "katoliki fanatizam papstva nije bio verski fanatizam, ve u crkvene forme zaodenuti fanatizam gramzivosti". (26) Ako bismo pokuali da ukratko definiemo izvornu prirodu modernog olimpizma, onda bi "fanatizam gramzivosti" bila njegova najtanija odredba: Kubertenov "kult humanosti" nije nita drugo nego kult gramzivosti. Ceremonija "sahrane" Kubertenovog srca u "Olimpijskoj dolini" (danas "Dolina Pjera de Kubertena"), koju je Kuberten poverio nacistima kao izvriocima njegovog olimpijskog testamenta i "svetim" uvarima (njegove) olimpijske ideje (koja je izvrena bez prisustva katolikog klera), ukazuje na odnos olimpizma prema hrianstvu. Kuberten nije svoju "duu" poslao na nebo, nego ju je, na "najsvetijem mestu" paganske Helade, preko svog srca (koje je bilo ugraeno u spomenik) simbolino spojio sa "besmrtnim duhom antike". "Hriansko" u celoj stvari je to, to je njegovo srce postalo svojevrsna (olimpijska) relikvija poput sasuenih delova leeva hrianskih "svetaca". U svakom sluaju, "sahrana" njegovog srca nije imala duhovni ve propagandistiki karakter: Kuberten je "otiao u venost" po istom (banalnom) scenariju po kome je nastojao da organizuje "svoje" olimpijske igre. x x x

207

(1)Pierre de Coubertin,The Philosophic Foundation of Modern Olympism,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,131.s. (2)Uporedi:Claude-Henri de Saint-Simon,Izbor iz ela,275.s,kolska knjiga, Zagreb,1979. (3)Everi Brendid,predsednik MOK-a od 1952-1972.i odani Kubertenov sledbenik, na sledei nain izlae temelje olimpijskog univerzalizma: "Olimpijski pokret je religija koja odgovara XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, ivotna, dinamina religija, privlana za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenici. Tu nema nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novca. Na sportskom polju svako pobeuje ili gubi na osnovu sopstvenog uinka. Amaterizam, vee vrednovanje uestvovanja nego pobede, donosi uspeh u svim oblastima. Telesni trening odrava zdravlje. Princip drugarstva u sportu je zlatno pravilo. Prijateljsko zbliavanje na sportskom polju vodi ka meusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne moe pronai ni jedan sistem principa koji su tako daleko i tako brzo rasprostranio kao briljantna Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja e obasjati svet." (Avery Brundage, "Schluss der Eroffnungsrede zur 62.IOC-Sitzung am 6.10.1964 in Tokio"; Bulletin des IOC, Kod: Christian Graf von Krockow,Sport und Industriegesellschaft, 7,8.s.Piper, Munchen,1972.) To pie ovek koji je na ulazu u svoj hotel u ikagu drao natpis "Zabranjeno za Jevreje, crnce i pse!"; koji je traio da se u SAD po uzoru na nacistiku Nemaku otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste; koji je bio lan Lindbergove Faistike partije; koji je opravdao nacistiki genocid nad Jevrejima, Romima i Slovenima; koji je do kraja ivota ostao neprikriveni oboavalac Hitlera; koji se odluno suprotstavio obustavljajnju amerike invazije na Koreju, jer to predstavlja "strahoviti gubitak obraza za belu rasu u celoj Aziji" i koji se "proslavio" kao fanatini branilac Junoafrikog rasistikog reima! (4)Pierre de Coubertin,"Ode to Sport",U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,39.s (5)U:Baron Pierre de Coubertin,Olympische Erinerunngen,109.s (6)U:Pierre de Coubertin,Olympic Idea,18,19.s. (7)Novi zavjet,365.s. (8)Uporedi:Fridrih Nie,Tako je govorio Zaratustra,67.s. (9)Pierre de Coubertin,"The Philosophic Foundation of Modern Olympism",U:The Olympic Idea,131.s. (10)Novi zavjet,398.s.Preveo Vuk Stefanovi Karadi,Prosveta/Nolit,Beograd, 1987. (11)U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,56.s. (12)U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.s. (13)U:Jean-Marie Brohm,Le Mythe olimpique,431.s. (14)U:MacAloon J.John,This Great Symbol,59.s. (15)Pierre de Coubertin,"Ode to Sport",U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea, 39.s. (16)U:The Olympic Movement,International Olympic Committee,81.str,Lausanne, Switzerland,1984. (17)U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.S. (18)Uporedi:Iv-Pjer Bulonj,Olimpijski duh Pjera de Kubertena,166,167.s. U intervjuu sa A.Langom koji je 27.8.1936.godine objavljen u listu "Le Journal" Kuberten konstatuje: "to se tie spora oko amaterizma, kao i ljutnje kod nekih koju je izazvala olimpijska zakletva, dozvolite mi da se nasmejem. Prvo, nema, niti je ikada bilo amaterizma. Drugo, nema ni jedne rei u zakletvi, koju sam paljivo sastavio, koja se odnosi na amaterizam. Detinje prepirke. Jedino to je vano je olimpijski duh,sve ostalo je pria."(U:"Quel Corps?",maj 1980,N.16.s.40.)Kuberten je jo odreeniji u magazinu "L' Auto"-u od 4.i 5. septembra 1936.godine: "Ah, kako je dosadna i glupa ta pria o olimpijskom amaterizmu! I

208

kako mi se stalno prebacuje - i to uvek bez razloga - zbog tobonje hipokrizije olimpijske zakletve. Ali, proitajte tu uvenu zakletvu iji sam ja sreni i ponosni tvorac. Gde vidite da ona zahteva od atleta, koji se pojavljuju na olimpijskoj stazi,amaterizam za koji sam prvi rekao da je nemogu? Jedino to sa tom zakletvom traim je - sportska lojalnost. No, sportska lojalnost nije svojstvena samo amaterima. Poznajem profesionalne sportiste kao i cirkuske profesionalce koji imaju sportski duh na kojem veina amatera moe da im pozavidi." (U:"Quel Corps?",maj 1980.N.16.s. 41.) Pedeset godina se Kuberten beskompromisno borio protiv profesionalizma nazivajui profesionalne sportiste "cirkuskim gladijatorima", a novac "najveim neprijateljem" sporta i olimpijske ideje. U tom kontekstu on je uveo i "olimpijsku zakletvu" sa kojom je trebalo ojaati veru u amaterske principe i uvrstiti postojanost religio athletae - bez ega olimpijske igre postaju umesto "crkve",u kojoj e se narodi sveta klanjati najviim vrednostima kapitalistikog drutva, banalna "vaarska" predstava. Koji je razlog za ovakav zaokret, pri emu se ak i cirkuski zabavljai pojavljuju kao izazov za sportiste amatere? Da li njega treba traiti u Kubertenovoj "izoidnosti" koja e, po Bulonju, doiveti kod "ostarelog" Kubertena svoju kulminaciju nakon odravanja nacistikih Olimpijskih igara, ili o Kubertenovom strahu da e, ukoliko ne prihvati neminovni trend profesionalizacije olimpijskih igara, njegovo ime vremenom izbledeti u olimpijskoj istoriji? U svakom sluaju, u Kubertenovoj progresistikoj koncepciji, koja u principu "veeg napora" i shodno njemu u potpunoj posveenosti "intenzivnom" telesnom vebanju vidi jednu od glavnih odlika "sportskog duha", ima dovoljno prostora za (demagoko) opravdavanje profesionalizma. Interesantni su i stavovi, u vezi s ovim pitanjem, Kubertenovih naslednika na mestu predsednika MOK-a i njegovih najznaajnijih sledbenika. Govorei o profesionalnom sportu prilikom otvaranja zasedanja MOK-a u nacistikom Berlinu 1936.godine, tadanji predsednik MOK-a,belgijski grof Baje-Latur, konstatuje:"Trebalo bi da se zajedniki borimo protiv trgovine u sportu,teei da sportu ouvamo njegovu plemenitost i potrebu razvijanja.To e ostati princip Meunarodnog olimpijskog komiteta,na osnovu koga se i odrava njegov autoritet i dobar glas.Svi pokuaji da se tu neto izmeni ostali su bezuspeni i zato budimo gordi to smo mi prva veza izmeu naroda i to vie nego ma koja druga organizacija radimo na sporazumu meu narodima." ("Vreme",1.avgust 1936.) Suprotstavljajui se tendenciji da olimpijske igre postanu sastavni deo "industrije zabave", Kubertenov "genijalni prijatelj" i organizator nacistikih Olimpijskih igara Karl Dim se, na proslavi povodom osnivanja Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemake u Bonu (24. septembar 1949.), poziva na Kubertenovu "lepu izreku" da "sport treba da se odlui, da li e biti vaar ili crkva",koja treba da bude stalni orijentir u borbi protiv profesionalizma.(Carl Diem,Der Olympische Gedanke, 95.s,Carl-Diem-Institut, Koln,1967.)U avgustu 1954. godine Dim konstatuje da je Kuberten bio svestan "da e olimpijske igre opstati onoliko dugo, koliko svetski sport iskazuje stvarnu pripadnost amaterizmu. Ukoliko on postane pozornica profesionalaca, onda e izgubiti svoje dostojanstvo i magiju, a odmah zatim i svoju finansijsku potporu." (Carl Diem,Olympische Gedanke, 22.s.) (19)Karl Kaucki,Tomas Mor i njegova utopija,90,91.s.Pod.K.K.Kultura,Beograd, 1967. (20)Pierre de Coubertin,Textes choisis,III tom,484.s. (21)U:Karl Adolf Scherer,100 Jahre olympische Spiele,60.s.Harenberg,Dortmund, 1995.Te rei e Kuberten saoptiti kao svoju misao pet dana kasnije,24.jula,na banketu kod lorda Disboroua(Lord Desborough)i to na francuskom: "L' important dans ces olympiades, c' est moins d' y gagner que d' y prendre part." Uporedi:Karl Adolf Scherer, isto,60.s. (22)Uporedi:Milorad Ekmei,Srbija izmeu srednje Evrope i Evrope,14,15.s. Politika,Beograd.1992.Nakon posete SAD 1889. i susreta sa tamonjim katolicima Kuberten je, po kazivanju Mekaluna, bio "bolje pripremljen nego veina njegovih zemljaka za Rerum Novarum pape Lea XIII", a to je uticalo i na njegovo kasnije nastojanje da kod

209

Vatikana izdejstvuje prihvatanje olimpijskih igara. (Uporedi:Mac Aloon J,This Great Symbol,114.s.) (23)Uporedi:Paul Jakobi,"Theologische Uberlegungen zur Menschenwurde im Sport - am Beispiel der Olympischen Spiele",U:Paul Jakobi/Heinz-Egon Rosch (Hrsg.),Sport und Menschenwurde,Matthias-Grunewald-Verlag,192-2o3.s,Mainz, 1982. (24)Isto,202.s. (25)Isto,203.s. (26)Karl Kaucki,Tomas Mor i njegova utopija,88.s. Na hipokriziju koja vlada u "hrianskim krugovima", kada je re o sportu, ukazuje i nedavna poseta (svojevrsno hodoae) monaha iz Hilandara, jednog od najveeg svetilita pravoslavlja, fudbalskom klubu "Crvena zvezda", najveem bastionu modernog paganizma na ovim prostorima, kojom prilikom su oni predstavnicima "Crvene zvezde", fanatinim propagatorima i uvarima paganistikog kulta, "uruili poklon" u vidu kopije ikone "Trojeruice" najsvetijeg simbola pravoslavlja!