Samo za ludake (ili kako doekati pedeseti roendan)

Proao je dan kao to, eto, dani prolaze; nekako sam ga proveo, upravo tiho ubio svojim primitivnim i plaljivim nainom ivotne umenosti. Radio sam nekoliko asova, preturao po starim knjigama, dva asa sam imao bolove, kao to ih imaju stariji ljudi, uzeo praak i radovao se to sam ih zavarao, leao u vruoj vodi i uvlaio u sebe prijatnu toplotu, u tri maha sam primio potu, pregledao sva izlina pisma i tampane stvari, izvodio svoje vebe disanja, ali sam umne vebe izostavio da ne bih remetio udobnost; proveo sam jedan as u etnji i primetio na nebu divne are nenih, dragocenih cirusa. Bilo je to veoma prijatno, isto kao i itanje starih knjiga, kao i leanje u toploj vodi, ali sve ukupno nije to ba bio oaravajuci, blistav dan sree i radosti, nego eto, jedan od onih dana kakvi bi za mene, ve due vremena, trebalo da budu normalni i uobiajeni. Umereno prijatni, nekako podnoljivi, osrednji, mlaki dani jednog starijeg, nezadovoljnog gospodina, dani bez naroitih bolova, bez naroitih briga, bez stvarne tuge, bez oajanja; dani u kojima se ak i pitanje: nije li ve vreme da se poe za primerom Adalberta Tifterala i da se prilikom brijanja izazove nesrean sluaj postavlja bez uzbuenja i bez oseanja straha, ve realno i spokojno.

Ko je doiveo drukije dane, one rave, sa napadima kostobolje ili opake glavobolje, koje su se ugnezdile iza onih duplji i svaku delatnost oiju i uiju, kao nekom maijom, satanski preobratile iz radosti u muenje, ili one dane duhovnog umiranja, pakosne dane unutranje praznine i oajanja, u koje nam se, usred razorene zemlje, isceene od akcionarskih drutava, oveanstvo i takozvana kultura, u svom lanom i prostaki upljem, vaarskom sjaju, na svakom koraku cereka kao neko sredstvo za povraanje, koncentrisano i do vrhunca nepodnoljivosti dovedeno u svom sopstvenom, bolesnom Ja. ko je, dakle, doiveo takve paklene dane, taj je zadovoljan ovim normalnim, nepotpunim kao to je ovaj dananji; taj zahvalno sedi kraj tople pei i itajui jutarnje novine sa zahvalnou konstatuje da danas opet nije izbio nikakav rat, da nije uspostavljena ni jedna nova diktatura, da u politici i ekonomiji nije otkrivena nikakva krajnja podlost; taj blagodarno podeava strune svoje zarale lire za jedan prilino radostan, skoro zadovoljan san zahvalnosti, kojim dosauje svom tihom, blagom, sa malo broma oamuenom, nesavrenom polubogu zadovoljstva, i u mlakom i zgusnutom vazduhu ove zadovoljne dosade, ove blagodarnosti dostojne bezbolnosti, oboje, kako nepotpuni polubog koji alosno klima, tako i prosedi poluovek koji prigueno peva psalm lie jedan na drugog kao blizanci. Lepo je to biti zadovoljan, ne oseati bol, lepi su ovi snoljivi, pritvorni dani u koje se ne usuuju da kriknu ni bol ni naslada, u koje sve samo apue i sve se na prstima unja. Ali sa mnom, na alost, nije tako, ja teko podnosim oseanje zadovoljstva, ono mi ubrzo postaje mrsko i odvratno, tako da, sav

oajan, moram da beim u druge temperature, po mogustvu pomou naslade, a po potrebi i pomou bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udiuci mlaku, bljutavu smeu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj dui oseam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i vie volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja udnja za snanim oseanjima, za doivljajima, gori srdba prema ovom uftiljenom, plitkom, normiranom i sterilizovanom ivotu i besomuni prohtev da neto razbijem u paramparad, kao na primer neku veliku trgovaku kuu, ili katedralu, ili samoga sebe; da poinim neku smelu glupost, da nekim potovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovnike dane snabdem prieljkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojicu ili da nekolicini predstavnika graanskog poretka, u svetu, zavrnem iju. Jer od svega sam ipak najvie mrzeo, najvie se gnuao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam graanina, to obilno i uspeno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosenog.

Ovako raspoloen zavrio sam, dakle, u prvi sumrak, ovaj snoljivi, svakodnevni dan. Reio sam bio da ga ne zavrim na nain, za boleljivog oveka, normalan i povoljan, doputajui da me privue krevet snabdeven grejalicom, bocom sa toplom vodom kao mamcem, pa sam nezadovoljan i oseajui laku odvratnost prema svojoj sitnoj dnevnoj delatnosti mrzovoljno obuo cipele i navukao kaput, i po mraku i magli poao u grad da bih u gostionici Kod elinog lema popio ono to ljudi koji piju, po nekoj staroj konvenciji, nazivaju aicom vina.

Silazio sam, dakle, niz stepenice sa svoje mansarde, tegobne stepenice tuine, niz te skroz graanske, izbrisane i iste stepenice veoma estite kue za tri porodice, pod ijim se krovom nalazi moje pustinjako obitavalite. Ne znam kako je to moguno, ali ja, beskuni i usamljeni stepski vuk koji mrzi malograanski svet, stanujem uvek u pravim graanskim kuama, to je neka stara sentimentalnost kod mene. Ne stanujem ni u palatama ni u proleterskim kuama, ve upravo u ovakvim, veoma estitim, veoma dosadnim i besprekorno odravanim gnezdima malograantine, u kojima pomalo mirie na terpentin i sapun i u kojima se ovek trza ako jae zalupi ulazna vrata ili ue sa prljavim cipelama. Nema sumnje da volim tu atmosferu jo od detinjstva i da me moja potajna enja za nekom vrstom doma beznadeno uvek vodi istim starim, glupim putevima. A verovatno volim i suprotnost izmeu onog ivota, mog usamljenog, nemilostivog i gonjenog, do krajnosti neurednog ivota i prave porodine i graanske sredine. Volim da na stepenicama udiem miris spokojstva, reda, istoe, pristojnosti i pitomosti, u kome, i pored moje mrnje prema graantini, za mene ima neeg dirljivog, ali volim da zatim prekoraim prag svoje sobe, gde sve to prestaje, gde meu gomilama knjiga lee opuci cigara i boce s vinom, gde je sve neuredno tuinsko i zaputeno, gde su i knjige, i rukopisi, i misli oseneni i proeti jadom usamljenih, problematikom ljudskog bitisanja, enjom za davanjem nekog novog smisla ovejem ivotu, koji je postao besmislen.

I tada sam proao pored araukarije. Naime, na prvom spratu ove kue stepenice vode pored malog trema jednog stana koji je bez sumnje jo besprekorniji, istiji i ietkaniji od ostalih; jer ovaj mali trem upravo blista od neviene urednosti, pravi je mali hram reda. Na parketu, na koji se ovek plai da stane, stoje dve kitnjaste klupice, a na svakoj od njih nalazi se po jedna velika saksija: u jednoj raste azalea, u drugoj prilino stasita araukarija, zdravo i pravo, najsavrenije, minijaturno drvo, jer i poslednja iglica poslednje grane zrai sveom istoom.

Katkada, kada znam da me niko ne posmatra, sednem na stepenik iznad araukarije, upotrebljavajui ovo mesto kao hram, malo se odmorim, skrstim ruke i predano gledam ispod sebe u taj mali vrt reda, iji me dirljiv izgled i usamljena komika nekako potresaju do dna due. Iza ovog trema, takorei u svetoj senci araukarije, nasluujem stan pun blistavog mahagonija i ivot proet pristojnou i zdravljem, sa ranim ustajanjem, ispunjavanjem dunosti, umereno veselim porodinim praznicima, nedeljnom posetom crkvi i ranim odlascima na poinak.

Pravei se ivahan, kaskao sam preko vlanih plonika ulica. Suzno i kao velom obavijene sjaktile su se svetiljke kroz hladnovlani mutljag, upijajui teke odbleske sa mokrog tla. Setio sam se svojih zaboravljenih mladikih godina koliko sam voleo ovakve mrane, mutne veeri u poznu jesen ili zimu, kako sam, opijen, udno uvlaio u sebe raspoloenje usamljenosti i melanholije kada sam do ponoci, uvijen u svoj kaput, trao po kii i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lia, ve i tada usamljen, ali ispunjen dubokim uivanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao pri svetlosti svee u svom sobiku sedei na ivici kreveta! To je prolo, taj pehar je ispijen i vie se nije punio. Da li je trebalo aliti za tim? Nije. Ne treba aliti ni za im to je prolo. aliti treba za Sada i Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevi mi ni darove, ni uzbuenja. Ali, Bogu hvala, bilo je izuzetaka, katkada, retko, bilo je asova koji su donosili uzbuenja, donosili darove, ruili zidove i vraali mene, zalutalog, opet natrag u ivo srce sveta. Tuan, pa ipak uzbuen do dna svoga bia, pokuao sam da se setim poslednjeg svog doivljaja ove vrste. Bilo je to na jednom koncertu, svirala se prekrasna stara muzika, i tada su mi se opet, izmedu dva takta jednog piana, odsviranog na drvenim duvakim instrumentima, iznenada otvorila vrata u onaj svet, preleteo sam nebom i video

Boga na delu, osetio sam blaene bolove i vie se niemu na svetu nisam opirao, niega se na svetu nisam plaio, sve sam primao sa odobravanjem, svemu sam poklanjao svoje srce.

Sve ovo trajalo je kratko vreme, moda etvrt asa, ali mi se te noi vratilo u snu i otada bi, tokom svih onih praznih dana, katkada zablistalo u tajnosti; u trenucima sam ga jasno video, kao zlatan boanski trag koji se provlai kroz moj ivot, skoro je uvek bilo duboko zatrpano ispod ubreta i praine, da bi zatim ponovo zablistalo zlatnim iskrama, na izgled kao da se nikada vie ne moe izgubiti, pa ipak se ubrzo gubilo u tami. Dogodilo se jednom nou da sam, leeci budan, odjednom poeo da govorim stihove, stihove isuvie lepe, isuvie neobine, koje nisam smeo ni pomisliti da zapiem i kojih se ujutro vie nisam seao, ali koji su se ipak krili u meni, kao teko jezgro oraha u staroj krhkoj ljusci. Drugi put se to dogodilo pri itanju dela nekog pesnika, pri razmiljanju o jednoj Dekartovoj ili Paskalovoj misli; ponekad kada sam se nalazio kod svoje dragane, to oseanje bi zasijalo i vodilo me svojim zlatnim tragom dalje u nebesa. Oh, teko je naii na trag Boji usred ivota kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito graanskog vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta iji ciljevi nisu moji, ije mi radosti nita ne znae!

Ne mogu da izdrim dugo ni u pozoritu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da proitam novine, retko kad modernu knjigu, i ne mogu da razumem kakve to naslade i zadovoljstva ljudi trae u prepunim eleznicama i hotelima, prenatrpanim kafanama sa nametljivom i sparnom muzikom, po barovima i varijeteima elegantnih, raskonih gradova. ta trae po svetskim izlobama, po korzoima, na predavanjima za one koji su eljni obrazovanja, na velikim sportskim igralitima. Ja sve te radosti, koje bi mi, najzad, bile pristupane i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu da razumem i da uestvujem u njima. A ono to se u meni dogaa u retkim asovima radosti, to je za mene slast, doivljaj, ekstaza i uzvienost, to svet voli i trai moda jedino u pesnikim delima, a u ivotu smatra ludocu. I odista,ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe esto nazivao, stepski vuk, ivotinja koja je zalutala u tu i nerazumljiv svet, koja vie ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu.

Trao sam dalje vlanom ulicom sa ovim svojim uobiajenim mislima, kroz jednu od najmirnijih i najstarijih etvrti grada. Tu se preko puta, sa druge strane ulice, uzdizao u mraku stari sivi kameni zid, koji sam uvek rado gledao. Stajao je tu tako star i bezbrian, izmedu male crkve i neke stare bolnice; danju sam esto odmarao oi na njegovoj hrapavoj povrini, jer je bilo malo tako tihih, blagih, nemih povrina u centru grada, gde se inae na polovini svakog kvadratnog metra nalazi poneka trgovina ili dree imena advokata, berbera, lekara, pronalazaa i vetaka za leenje uljeva na nogama. Sada sam opet video stari zid kako se uzdie tiho i spokojno, pa ipak je bilo neke promene na njemu, video sam mali, lepi portal sa iljatim lukom usred zida i zbunio sam se, jer odista vie nisam znao da li se taj portal uvek nalazio tu ili je nedavno napravljen. Bez sumnje je izgledao star, prastar; verovatno su ova mala, zatvorena vrata, sa svojim tamnim krilima, jo pre nekoliko vekova vodila u neko dremljivo manastirsko dvorite, a inila su to i danas, iako manastir nije postojao, i verovatno sam ovu kapiju sto puta video, ne obrativi panju na nju; moda je bila svee obojena, pa mi je zato pala u oi. Ipak sam zastao i vrlo paljivo pogledao preko, ne prelazei ulicu, koja je bila veoma raskvaena i blatnjava; ostao sam na ploniku i samo pogledom odlutao preko puta, gde je sve ve bilo obavijeno tamom i gde je, kako mi se uinilo, oko vrata bio opleten venac, ili neto drugo to se arenelo. I sada, kada sam bolje zagledao, zapazio sam iznad portala svetlu firmu na kojoj je, kako mi se inilo, stajao neki natpis.

Napregnuo sam vid i najzad sam, i pored blata i bara, preao ulicu. Tada sam iznad portala ugledao slabo osvetljenu mrlju na starom, sivozelenom zidu, a preko te mrlje prelazila su pokretna arena slova koja su nestajala, ponovo se pojavljivala, pa odletala. Eto, pomislih , sada su i ovaj stari, dobroudni zid zloupotrebili za nekakvu svetlosnu reklamu! U meuvremenu razabrao sam nekoliko rei koje su se letimino pojavljivale; teko je bilo proitati ih, morao sam ih odgonetati, jer su slova nailazila u nepravilnim razmacima, i to veoma bleda i iskrzana, a brzo su se i gasila. ovek koji je hteo da napravi posao pomou njih nije bio umean, ve je svakako bio neki stepski vuk, nekakav ubogi grenik. Zato je taj ovek putao slova ba na ovom zidu, u najmranijoj uliici starog dela grada, u ovo doba dana, po ovako kiovitom vremenu, kada ni koga nije bilo na ulici, i zato su ona bila tako titrava, lelujava, tako udljiva i neitka? Ali stoj, sada sam uspeo da jednu za drugom uhvatim nekoliko reci koje su glasile: Magino pozorite Ulaz nije za svakoga Pokuao sam da otvorim vrata, ali teka starinska brava nije popustila ni pod kakvim pritiskom. Zavrila se igra slova, prekinula se odjednom, tuna i svesna svoje uzaludnosti. Vratio sam se nekoliko koraka unazad, zagazivi duboko u blato, ali slova vie nisu nailazila, igra se ugasila, a ja sam jo dugo stajao u blatu i ekao uzalud. Onda, kada sam ve posustao i vratio se na plonik, preletela su svetlosna slova, kao kapljice, preko asfalta koji se presijavao. Proitao sam: SAMO ZA LUDAKE! Noge su mi bile vlane, bilo mi je hladno, ali sam pored toga jo prilino dugo stajao tu u icekivanju. Nita vie. Dok sam tako stajao i razmiljao kako su arena slova, nena i varljiva kao utvare, preletala preko tamnoga asfalta koji se presijavao, opet mi je pala na pamet jedna od mojih preanjih misli: poreenje sa blistavozlatnim tragom, koji je odjednom postao tako dalek i nepronalaljiv. Bilo mi je hladno, pa sam poao dalje, sanjarei o tom tragu, pun enje za ulaznim vratima koja vode u zaarano pozorite samo za ludake. U meuvremenu dospeo sam u

okolinu pijace, gde nije bilo oskudice u veernjim zabavama; na svakom koraku nalazio se poneki plakat i pozivala poneka tabla: Damenkapela , Varijete, Bioskop, Igranka ali sve to nije bilo za mene, bilo je to za svakoga, za normalne ljude, koje sam stvarno i video kako se u gomilama guraju na ulazima. Pa ipak sam se malo razvedrio, ipak me je dodirnuo pozdrav iz onog drugog sveta, zaigralo je nekoliko slova, zaigrala su i u mojoj dui, dotiui skrivene ice, i jedan odblesak zlatnog traga opet je postao vidljiv. Potraio sam malu starinsku krmu u kojoj se od mog prvog boravka u ovom gradu, pre dvadeset i pet godina, nita nije izmenilo: krmarica je bila ista, a i mnogi meu dananjim gostima sedeli su jo onda ovde, na istom mestu, sa istim aama pred sobom. Uao sam u skromnu gostionicu, bilo mi je utoite. Dodue, bilo je to utoite slino onom na stepenicama kraj araukarije, nisam ni ovde naao dom i zajednicu, ve samo mirno mesto posmatraa ispred pozornice na kojoj su tu i ljudi igrali tue komade, ali je i to mnogo znailo: nije bilo ljudske gomile, ni dreke, ni muzike, samo nekoliko mirnih graana sedelo je za nezastrtim drvenim stolovima (nije bilo ni mermera, ni emajliranog lima, ni plia ni mesinga!) i pred svakim od njih stajao je veernji napitak, neko dobro, lako vino. Moda su ovi stalni gosti, koje sam sve poznavao iz vienja, bili prave ifte i moda su kod kue, u svojim iftinskim stanovima, imali nekakve ogavne kune oltare pred glupavim idolima zadovoljstva, a moda su bili usamljeni momci, izbaeni iz svog koloseka kao i ja, tihi pijanci, zamiljeni nad propalim idealima, stepski vuci, takoe bednici; ali to mi nije bilo poznato. Ponekog od njih dovukla je ovamo enja za domom ili neko razoaranje i potreba za nadoknadom; oenjeni je ovde traio atmosferu svog momakog doba, stari inovnik odjek svojih studentskih godina, a svi su bili prilino utljivi, svi su bili pijanci i svi su, kao i ja, vie voleli da sede sa bocom od pola litra ezakog vina pred sobom negoli pred nekom damenkapelom. Tu sam bacio lenger, tu se moglo izdrati sat-dva. Tek to sam popio gutljaj elzakog vina, setio sam se da danas, izuzev doruka, jo nita nisam okusio.

Pravo je udo ta sve ovek moe da proguta! itao sam novine nekih desetak minuta, doputajuci da kroz moje oi prodre u mene duh nekog neodgovornog oveka koji nadugako i nairoko vae tue rei kvasei ih svojom pljuvakom, da bi ih zatim, nesvarene, opet povratio.

Gutao sam to tokom itanja itavog jednog stupca. A onda sam poderao dobar komad digerice isecene iz tela ubijenog teleta. Pravo udo! Najbolje od svega bilo je elzako vino. Ne volim opora, jaka vina, bar ne za svaki dan, vina koja se razmeu jakim dejstvom, a uvena su po nekom specijalnom ukusu. Najvie volim sasvim ista, laka, skromna seljaka vina, bez naroitog imena, kojih moe mnogo da se popije i iji ukus tako prijatno svesrdno podsea na selo, na zemlju, na nebo i lugove. aa elzakog vina i komad hleba svakako su najprijatniji obrok. Ali sada sam ve bio pojeo porciju digerice, to je bilo neobino uivanje za mene koji retko jedem meso i preda mnom je stajala ve druga aa. Bilo je takoe pravo udo to su negde po zelenim dolinama zdravi i estiti ljudi gajili vinovu lozu i cedili vino da bi tu i tamo u svetu, daleko od njih, nekolicina razoaranih graana i stepskih vukova tiho cevili malo hrabrosti i raspoloenja iz svojih pehara.

Pa neka je i tako, glavno da je vino bilo dobro, da je pomoglo i donelo raspoloenje! Naknadno se u meni razlegao smeh olakanja povodom ae od rei u onom novinskom lanku, i odjednom sam se setio zaboravljene melodije onog piana na duvakim instrumentima. Ona se pela u meni, poput sapunskog mehuria koji se preliva, zablistala arenilom, odraavajui u minijaturi ceo svet, da bi se za tim blago rasprsnula. Ako je bilo moguno da ta mala, nebeska melodija tajno pusti koren u mojoj dui i da jednoga dana ponovo istera u meni svoj ljupki cvet, sa svim svojim dragim bojama, zar sam onda mogao da budem sasvim izgubljen? lako sam bio zalutala ivotinja koja nije shvatala svet to je okruuje, ipak je u mom ludom ivotu postojao smisao; neto je u meni davalo odgovore, primalo pozive iz dalekih, velianstvenih svetova, a u mom mozgu naslagale su se hiljade slika:

Aneoske ete dodate samalog plavog crkvenog svoda u Padovi, pored kojih koraaju Hamlet i Ofelija, sa vencem na glavi, kao lepi predstavnici sve tuge i svih nesporazuma u svetu; vazduhoplovac anoco stoji u balonu koji gori i duva u rog; Atila melcle dri nov eir u ruci, budur para nebo svojim skulpturama koje su sline planinama. Pa ak ako bi te prilike ivele i u hiljadama drugih srca, postoje jo desetine hiljada drugih, nepoznatih slika i zvukova ija se postojbina nalazi u meni, kao to i oi kojima gledaju i ui kojima sluaju ive jedino i samo u meni. Ko je jo davao odgovore starom bolnikom zidu izbledele, otrte, prljave sivozelene boje, u ijim su se pukotinama i razvalinama nasluivale hiljade fresaka koga je jo osetio, koga je voleo, koga je dirnuo car njegovih neno umirucih boja? One starinske kaluerske knjige, sa minijaturama koje se blago presijavaju, i knjige nemakih pesnika od pre dvesta i sto godina, zaboravljene od svog naroda, sve one od silnih ruku pohabane i od vlage izmrljane sveske, pa tampane stvari i rukopisi starih muziara, tvrdi, pouteli notni listovi sa svojim obamrlim tonskim snovima; ko je jo cuo njihove duhovite, vragolaste i enjive glasove, ko je jo puna srca pronosio njihov duh i njihove ari kroz jedno drugo, njima tue doba? Ko se jo seao malog, ilavog empresa visoko na bregu iznad kue koga je stena, survavi se, prelomila i rascepila, ali koji je i dalje iveo i u nudi isterao nov, krljav vrh koji je odavao priznanje vrednosti prvom spratu i njenoj blistavoj araukariji? Ko je nou u lutajuim maglama nad Rajnom itao pisma od oblaka? Bio je to Stepski Vuk. A ko je nad ruevinama svog ivota traio truli smisao, patio zbog neeg na izgled besmislenog, preivljavao na izgled lude stvari, a tajno se, u poslednjem sumanutom haosu, jo nadao otkravljenju i Bojoj blizini?

Drao sam svoj pehar vrsto u ruci, krmarica je htela da mi ga napuni, pa se digoh. Nije mi vie trebalo vina. Zasijao je zlatni trag, opet sam se seao venosti, Mocarta i zvezda. Mogao sam opet jedan as da diem, da ivim, smeo sam da postojim i nisam morao da podnosim muke, da strahujem i da se stidim.

Kada sam iziao na utianu ulicu, retka, sitna kia, koju je erupao hladan vetar, umela je oko ulinih svetiljki, presijavajui se u staklastim prelivima. Kuda sada? Da sam imao neku arobnu mo ispunjavanja elja, otvorila bi se preda mnom mala,lepa dvorana u stilu Luja XVI, u kojoj bi mi nekoliko dobrih muziara odsviralo dva-tri dobra dela Hendla i Mocarta. To bi odgovaralo mom sadanjem raspoloenju, pa bih tu sveu, plemenitu muziku posrkao kao to bogovi src nektar. O, da sam u tom asu imao prijatelja, prijatelja u nekoj potkrovnici, koji razmilja pri svetlosti svee a pored sebe ima violinu! Kako bih se dounjao do njega u nonoj tiini, kako bih se neujno popeo vijugavim stepenitem da ga iznenadim, pa bi smo u razgovoru i muzici proslavili nekoliko nadzemaljskih nonih asova! Nekada, u minulim godinama, esto sam okuao tu sreu, ali je vremenom i to izbledelo i nestalo; izmeu onoga onda i ovoga sada leale su uvele godine.

Preko volje sam krenuo kui, podignuvi okovratnik od kaputa i zabadajui vrh tapa u vlanu kaldrmu. Ma koliko sporo iao, ipak je isuvie brzo trebalo da opet sedim na svojoj mansardi, u svom malom, nazovi, domu, koji nisam voleo, a bez koga ipak nisam mogao, jer je prolo bilo vreme kada sam ovakve zimske, kiovite noi mogao da provodim lutajui napolju. No bilo kako mi drago, nisam hteo da mi se dobro veernje raspoloenje pokvari ni zbog kie, ni zbog kostobolje, ni zbog araukarije, pa iako nisam mogao da ujem kamerni orkestar niti da naem usamljenog prijatelja s violinom, u meni je jo odzvanjala ona ljupka melodija, koju sam mogao, ritmicki udiui vazduh i samo nagovetavajui je, da odsviram samom sebi. Koraao sam dalje zanet mislima. Ne, moglo se i bez kamerne muzike i bez prijatelja, a bilo je smeno izjadati se nemonom udnjom za toplinom. Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je prieljkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, oh, da ali je i spokojna, udesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreu zvezde.Iz jedne dvorane za igru pored koje sam proao zapljusnu me vrelo i grubo. kao isparenje ivog mesa, estoka dez muzika. Zastao sam za trenutak; oduvek je ta vrsta muzike, iako sam je se gnuao, za mene imala tajnu dra. Dez mi je bio odvratan, ali sam ga voleo deset puta vie nego dananju akademsku muziku; dez, sa svojim radosnim, sirovim divljatvom, odiui naivnom, estitom ulnou, duboko je dirnuo i mene u svetu mojih nagona.

Stajao sam jedan trenutak njuei, udisao sam krvavu i dreeu muziku, njuio sam pakosno i pohotljivo atmosferu ovih dvorana. Jedna polovina te muzike, ona lirska, bila je tuna, odvie zaeerena i kiptala je od sentimentalnosti, a ona druga bila je divlja, udljiva i snana, pa ipak su obe polovine naivno i pomirljivo ile ukorak, slivajui se u celinu. Bila je to muzika iz doba propadanja. U Rimu za vreme poslednjih careva morala je postojati slina muzika. U poreenju sa pravom muzikom, Bahom i Mocartom, to su, razume se, bile pomije ali tako izgleda sva naa umetnost, itav na mentalitet, sva naa nazovi kultura im se uporedi sa pravom kulturom. Ova muzika je imala preimustvo u velikoj iskrenosti, imala je neeg, ljubavi dostojnog, crnakog u

sebi, bila je bez ikakvih lai i ispunjena radosnim, detinjastim raspoloenjem. Imala je u sebi neto od crnca i neto od Amerikanca, koji nama Evropljanima, i pored svoje snage, izgleda tako deaki sve i detinjast. Da li e i Evropa biti takva? Da li je ve na putu da postane takva? Da li smo mi, stari poznavaoci i potovaoci nekadanje Evrope, nekadanje prave muzike, nekadanjeg pravog pesnitva, samo sitna, glupa manjina, sastavljena od komplikovanih neurotiara koji e sutra biti zaboravljeni i ismejani? Da li je ono to smo mi nazivali kulturom, duhom, duom, ono to smo nazivali lepim i svetim bilo samo utvara, ve odavno mrtva, koju samo jo nekolicina nas budala smatra pravom i ivom? Da li je moguno da nikada nije ni bila prava i iva? Da li je ono za ta smo se mi, budale, borili, moda oduvek bilo samo fantom? Stara gradska etvrt primi me pod svoje okrilje. Gasla i nestvarna uzdizala se mala siva crkva. Odjednom mi opet pade na pamet veeranji doivljaj sa zagonetnim vratima iljatog luka i zagonetnom ploom iznad njih, sa svetlosnim slovima koja su tako podsmeljivo titrala. Kako je ono glasio natpis? Ulaz nije za svakoga. I samo za ludake.

Ispitivaki pogledah preko puta u stari zid, s potajnom eljom da opet otponu arolije, da mene, ludaka, opet pozove natpis i da se mala vrata otvore preda mnom. Moda se tamo nalazilo ono to sam traio, moda se tamo svirala moja muzika? Tamni, kameni zid gledao me je ravnoduno, zatvoren u dubokom mraku, utonuo u dubok san. Nigde vrata, nigde iljatog luka, ve samo tamni, tihi zid bez otvora. Smeei se poao sam dalje, klimnuvi prijateljski glavom u pravcu starih zidina.Spavaj spokojno, zide, ja te neu probuditi. Doi e vreme kada e te sruiti ili oblepiti svojim gramzivim firmama, ali sad si jo tu, jo si lep, i tih, i meni drag. Izbaen iz nekog crnog ulinog tesnaca, neposredno preda mnom, trgnu me ovek, usamljen, pozni povratnik umorna koraka, sa kapom na glavi, odeven u plavu bluzu, koji je na ramenu nosio motku sa plakatom, a na trbuhu, kaiem privezano, otvoreno sandue, kakvo torbari nose po vaarima. Umorno je koraao ispred mene ne okreui se, inae bih mu se javio i poklonio mu cigaru. P ri svetlosti najblie uline svetiljke pokuao sam da proitam njegov steg, crveni plakat na motki, ali se on toliko klatio tamo-amo da nisam mogao da ga odgonetnem. Tada sam oslovio oveka i

zamolio ga da mi pokae plakat. On je zastao, drei motku pravo, i tada sam uspeo da proitam titrava, iskrivljena slova: ANARHISTIKO ZABAVNO VEE! MAGINO POZORITE! ULAZ NIJE ZA SVAKOGA

Vas sam traio, uzviknuh radosno ta je sa vaom zabavnom veeri? Gde se odrava? Kada? On odmah potra. Nije za svakoga, ree ravnoduno, sanjivim glasom i otra. Bilo mu je svega dosta, hteo je da ide kui. Stanite, viknuh i potrah za njim ta to imate u svom sanduetu? Otkupiu vam neto.Nezastajui, ovek mehaniki izvue iz sandueta neku knjiicu i prui mi je. Ja je brzo uzeh i strpah u dep. Dok sam otkopavao kaput s namerom da izvadim novac, ovek skrenu, ude na neku kapiju, zatvori je za sobom i nestade. Njegovi teki koraci odjekivali su prvo u dvoritu, preko kamenih ploa, a zatim po drvenim stepenicama; posle toga nita vie nisam

uo. Odjednom i mene savlada umor, imao sam oseanje da je ve veoma kasno i da e biti dobro da poem kui. Krenuh bre i uskoro stigoh, uspavanom ulicom predgraa, u svoj kraj izmedu etalita na bedemu, gde u malim, istim najamnim kuama, iza travnjaka i brljana stanuju inovnici i sitni rentijeri. Proavi pored brljana, travnjaka i mlade jele, stigoh do kapije, naoh kljuaonicu i dugme za osvetljenje, prounjah se pored staklenih vrata, politiranih ormara i biljki u saksijama i otvorih vrata svoje sobe, svog nazovi doma, gde su me oekivali naslonjaa i pe, mastionica i kutija sa bojama, Novalis i Dostojevski, kao to druge, normalne ljude oekuje mati ili ena, deca, sluavka, psi i make.

Kada sam svukao mokar kaput, ponovo mi doe do ruku ona mala knjiga. Izvukoh je, bila je to tanka, ravo i na loem papiru odtampana vaarska knjiica, kao one sveske ovek roden u januaru ili , Kako u se za osam dana podmladiti za dvadeset godina Ali kada se ugnezdih u svojoj naslonjai i stavih naoare proitah sa iznenaenjem i oseanjem neeg sudbinskog, to se odjednom javilo u meni, naslov ove vaarske sveske: Rasprava o stepskom vuku. Nije za svakoga. Sadrina spisa, koji sam proitao bez predaha, sa najveom panjom, bila je sledea: RASPRAVA O STEPSKOM VUKU SAMO ZA LUDAKE Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Iao je na dve noge, nosio odelo i bio ovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Nauio je mnogo od onoga to bistri ljudi mogu da naue i bio je prilino razuman ovek. Ali evo ta nije nauio: da bude zadovoljan sobom i svojim

ivotom. To nije bio u stanju da naui, jer je po prirodi bio nezadovoljan ovek. Verovatno je to proisticalo otuda to je u dnu svoje due oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopte nije ovek, ve vuk iz stepe.

Neka se mudri ljudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je moda jo pre svog roenja nekom arolijom pretvoren od vuka u oveka, ili je roen kao ovek, ali sa duom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraenje i bolest. Na primer, bilo bi, najzad, moguno da je taj ovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitai pokuali da ubiju zver u njemu, pa su mu ba na taj nain stvorili uobraenje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i ovecnosti. O tome bi se moglo govoriti nadugako, a i zanimljivo, mogle bi se o tome ak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bi la ni kakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk uao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraenje njegove due. ta su drugi o tome mislili, a i ta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve vanosti, jer od toga vuk nije iziao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, oveju i vuju, takva mu je bila sudbina, i moe biti da ovako neto nije nita naroito ni retko. Nailazilo se ve na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo

ta psee, lisije, riblje ili zmijsko, ne oseajui zbog toga naroitih tekoa. Kod tih ljudi, eto, ovek i lisica ili ovek i riba ivotarili su jedno pored drugog ne nanosei jedno drugom bol, ak i pomauci jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam ovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukije, u njemu ovek i vuk nisu ili uporedo, jo manje su pomagali jedan drugom, ve su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je iveo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj dui mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak ivot. Eto, svako ima svoj udes, i niiji nije lak.

Na Stepski Vuk je, dodue iveo oseajuci se as kao vuk as kao ovek, kako je to sluaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao ovek, posmatrajui, ocenjujui i osuujui a u vreme kada je bio ovek, to isto je inio vuk. Na primer, ako je Hariju kao oveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito oseanje, ili ako bi izvrio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smeno i ravo pristaje ovakvo plemenito pozorite stepskoj ivotinji, vuku, koji u svojoj dui sasvim tano zna ta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloe krvi ili da juri za nekom vuicom. Sa gledita vuka svaka oveja delatnost postajala je strahovito komina i neprilina, glupa i sujetna. Ali je bilo isto tako i kada se Hari oseao i ponaao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi oseao mrnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lanom i izopaenom ponaanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj ljudski deo prirode, posmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, ravog i divljeg vujeg stvora. Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudei po njima, Hari nije imao ba ugodan i srean ivot. Ali time nije reeno da je bio naroito nesrean (iako se njemu samom tako inilo, kao to svaki ovek svoje patnje smatra najveim). To ne bi trebalo rei ni o jednom oveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srean. I najnesreniji ivot ima svojih sunanih asova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetie sree. Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obino je bio veoma nesrean, to se ne moe porei, a mogao je da unesrei i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobinog oveka, pa bi bili zgranuti i razoarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doi, jer je Hari, kao svako bie, eleo da bude voljen kao celina i ba zbog toga nije mogao da krije i da laima uklanja vuka ispred oiju onih do ije mu je ljubavi bilo mnogo stalo. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli ba vuka, ba ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snano, i ovi su, opet, doivljavali veliko razoaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao ovek, koji u sebi nosi enju za dobrotom i nenocu, koji hoe da slua Mocarta, da ita pesme i da ima ljudske ideale. Ba su ovi ljudi obino bili naroito razoarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Ali ako neko sada misli da poznaje Stepskog Vuka i da moe sebi predstaviti njegov bedni, rastrzani ivot, taj je ipak u zabludi, jer jo ni izdaleka ne zna sve. Ne zna da je kod Harija (kao to nema pravila bez izuzetka i kao to je jedan grenik pod izvesnim okolnostima miliji Bogu od devedeset i devet pravednika) ipak bilo i izuzetaka i srenih sluajeva, da je katkada nepomueno i nesmetano oseao u sebi i vuka i oveka, kako diu, misle i oseaju i njemu, da su katkada, u veoma retkim asovima, njih dvojica sklapali mir i iveli u ljubavi, tako da nije jedan samo spavao dok je drugi bio budan, ve su jedan drugoga bodrili i dopunjavali. Izgleda da ie i u ivotu ovog oveka, kao i svuda u svetu, sve uobiajeno, svakodnevno, poznato i redovno povremeno imalo jedini cilj da tu i tamo doivi trenutni prekid, da bude probijeno vanrednim udom, da ustupi mesto blagosti. Da li su kratki, retki asovi sree izgladili i ublaili zao udes Stepskog Vuka, tako da su najzad srea i patnja bili jedno drugom ravni; ili je ak moda kratka, ali snana srea onih malobrojnih asova upila u sebe svu patnju, zbog ega je dobila veu vrednost, to je opet jedno od pitanja o kome dokoni ljudi mogu da mozgaju ako ele. esto je i Vuk mozgao o tome, a to je bilo za njegovih dokonih i beskorisnih dana.

Uz to treba rei jo neto. Postoji prilian broj ljudi slinih vrsti kojoj je pripadao Hari, naroito ih ima mnogo medu umetnicima. Svi ti ljudi imaju u sebi dve due, dva bia, u njima ima boanskog i satanskog, ima majine i oeve krvi, sposobnosti da budu sreni i da pate, a sve to ivi jedno kraj drugog i jedno u drugome, isto tako neprijateljski i zapleteno kao vuk i ovek u Hariju. I ti ljudi, iji je ivot veoma nespokojan, doivljuju povremeno, u svojim retkim srenim asovima, neto tako snano i neiskazano lepo, pena trenutne sree povremeno prsne tako visoko i bletavo nad morem patnji da ta kratka, zasenjujuca sreca zraei dodiruje i oarava i druge. Tako nastaju, kao dragocena pena sree nad morem patnji, sva ona umetnika dela u kojima se jedan jedini ovek koji pati, za jedan jedini as, tako visoko uzdie nad sopstvenom sudbinom da njegova srea sija kao zvezda, i svima onima koji je vide ini se kao neto veno i kao njihov san o srei. Svi ovi ljudi, ma kako se zvala njihova dela i tvorevine, u stvari uopte nemaju ivota, odnosno, njihov ivot ne znai postojanje u pravom smislu i nema svog oblika, oni nisu heroji, ili umetnici, ili mislioci onako kao to su drugi sudije, lekari, obuari ili uitelji, ve je to veno paeniko kretanje i vrtlog, nesreno i bolno istrzano, jezivo i besmisleno, ako ovek nije spreman da vidi smisao ba u ovim retkim doivljajima, delima, mislima i tvorevinama, koji zrae nad haosom ovakvog ivota. Medu ljudima ove vrste nikla je opasna i strana misao da je moda ceo oveji ivot samo jedna opaka zabluda, estoki neuspeo izrod pramajke, divlji i jeziv promaen pokuaj prirode. Ali je meu njima nikla i ona druga misao, da ovek moda nije samo prilino razumna ivotinja, ve i dete bogova, kome je odreeno da bude besmrtno.

Svaka vrsta ljudi ima svoje osobene znake, svoja obeleja, svaka od njih ima svoje vrline i poroke,svaka svoj smrtni greh. Osobeni znak Stepskog Vuka bio je sledei: on je bio ovek veeri. Jutro je za njega bilo nemilo doba dana, koga se plaio i koje mu nikad nije donosilo nita dobro. Nijednog jutra u svom ivotu nije bio istinski radostan, nikada u prepodnevnim asovima nije uinio neto dobro, nije se neem dobrom dosetio niti je sebi ili drugima mogao da prui neku radost. Tek u toku popodneva polako bi se zagrejao i ivahnuo, a tek predvee bi, za vreme svojih svetlih dana, postajao plodan, io, katkada iv i radostan. Njegova potr eba da bude usamljen i nezavisan bila je u vezi s tim. Nikada nije bilo oveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnou. U mladosti, kada je jo bio siromaan i kada mu je bilo teko da zarauje svoj hleb, vie je voleo da gladuje i da ide u pocepanom odelu, samo ako bi time mogao da obezbedi sebi trunicu nezavisnosti. Nikada se nije prodavao za novac i udoban ivot, nije se prodavao enama ili vlastodrcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono to je u oima celog sveta predstavljalo preimustvo i sreu, samo da bi sauvao svoju slobodu. Za njega nije bilo nieg mrkijeg i stranijeg od pomisli da obavlja neku slubu, da se pridrava nekog dnevnog i godinjeg reda i da mora da slua druge. Smrtno je mrzeo svaki poziv, kancelariju ili ured, a najstranije to bi u snu mogao da doivi bio je zatvoren ivot u nekoj kasarni. Umeo je da se izvue iz svih ovih okolnosti, esto po cenu velikih rtava. U tome je leala njegova snaga i vrlina, tu je bio nesalomljiv i nepodmitljiv, tu je njegov karakter bio vrst i pravolinijski. Ali s ovom njegovom vrlinom bile su, opet, tesno povezane njegova patnja i njegova sudbina. Proao je onako kako prolaze mnogi: ono to je po unutarnjem nagonu svog bia najupornije traio i za im je stremio palo mu je u deo, ali u veoj meri no to to ljudskom stvoru prilii. U poetku mu je to bio san i srea, zatim gorki udes. Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada sluei, a onaj koji trai nasladu propada od slasti.

I tako je Stepski Vuk propadao zbog svoje nezavisnosti. On je postigao svoj cilj, postao je potpuno nezavisan, niko nije mogao da mu nareuje, nije morao da se upravlja ni prema kome, slobodno i samostalno odluivao je ta da ini i preduzima. Jer svaki ovek neminovno postie ono to je po svom pravom nagonu prinuen da trai. Ali usred steene slobode Hari odjednom primeti da je njegova sloboda ravna smrti, da je ostao sam, da ga svet na neki straan nain ostavlja na miru, da ga se ljudi vie nimalo ne tiu, pa ak da se i on samog sebe nimalo ne tie, da se u sve reem i reem vazduhu, bez ikakvih odnosa i usamljen, lagano gui. Jer sada mu samoa i nezavisnost vie nisu bili cilj i elja, ve udes, presuda koja mu je izreena, arobna elja koja je izgovorena i vie ne moe da se pokrene, sada mu vie nita nije pomagalo ako je, pun cenje i dobre volje, pruao ruke i bio spreman da se povee i stopi sa zajednicom; sada ga ostavie samog. Pri tome, medutim, nije bio omrznut i ljudima odvratan. Naprotiv, imao je mnogo prijatelja i mnogima je bio drag. Ali je uvek nailazio na simpatiju i ljubaznost, pozivali su ga, darivali ga, pisali mu prijatna pisma, ali mu se niko nije pribliio, nigde nije dolo do neke veze, niko nije bio voljan i sposoban da uestvuje u njegovom ivotu. esto ga je sada okruivao vazduh usamljenih, neka mukla atmosfera, okolni svet je proticao pored njega, oseao je nemo da stvori prisnije odnose, i nikakav trud ni enja tu nisu pomogli. To je bila jedna od najvanijih osobenosti njegovog ivota.

Druga je bila: pripadao je samoubicama. Ovde se mora napomenuti da je pogreno nazivati samoubicama samo one ljude koji se odista ubijaju. Medu ovima ih ak ima mnogo koji su, takorei, pukim sluajem postali samoubice, kod kojih pojam samoubistva nije sastavni deo njihovog bica. Meu ljudima bez individualnosti, bez snane konstitucije, bez velikog udesa, medu obinim ljudima iz opora, ima mnogo njih koji zavre samoubistvom, a po svom obeleju i kovu ne pripadaju tipu samoubice, dok, naprotiv, mnogi koji su po svom bi u samoubice, moda vei deo njih, nikada stvarno ne diu ruku na sebe. Samoubica a Hari je bio je dan od njih ne mora nuno da ivi u naroito prisnom odnosu sa smru to moe da se ini a da ovek ipak nije samoubica. Ali je samoubici svojstveno da svoje Ja, bez obzira da li s pravom ili ne osea kao naroito ugroenu klicu prirode, da mu se uvek ini kao da je izuzetno izloen opasnosti, kao da stoji na najiljatijem vrhu hridine, pa mu je dovoljan najmanji spoljni udar ili neka siuna unutranja slabost da se surva u ponor. Ova vrsta ljudi obeleena je po liniji svoje sudbine time to je za njih samoubistvo najverovatniji nain smrti, bar u njihovoj sopstvenoj uobrazilji. Preduslov za ovakav stav, koji je uoljiv jo u ranoj mladosti i ove ljude prati tokom itavog

njihovog ivota, nije neka izuzetno slaba ivotna snaga, naprotiv, meu samoubicama nailazimo na vanredno ilave, strasne a i smele prirode. Ali kao to postoje prirode koje prilikom i najmanje bolesti naginju groznici, tako ove prirode, koje mi nazivamo samoubicama i koje su esto veoma osetljive i oseajne, naginju tome da se pri najmanjem potresu predaju intenzivnoj predstavi samoubistva. Kada bi postojala nauka koja bi imala smelosti i snage odgovornosti da se bavi ovekom umesto iskljuivo mehanizmima ivotnih pojava, kada bismo imali neto slino antropologiji, neto kao psihologiju, ove injenice bile bi svakome poznate.

Ovo to smo ovde govorili o samoubicama odnosi se naravno, samo na povrinu stvari, to je psihologija, pa prema tome deo fizike. Posmatrajui je metafiziki, ta stvar izgleda drukija i mnogo jasnija, jer pri ovakvom posmatranju samoubice nam se prikazuju kao bia pogoena oseanjem krivice zbog svoje individualnosti, kao due kojima vie ije ivotni cilj da seb e usavre i oblikuju, ve da se raspadnu i vrate majci, Bogu, da se vrate u svemir. Meu ovim prirodama mnoge su potpuno nesposobne da ikada izvre stvarno samoubistvo, jer su duboko

spoznale koliki je ono greh. Za nas su one pak samoubice jer ive u smrti , a ne u spasonosnom ivotu, jer su spremne da se odreknu sebe, da se predaju, ugase i vrate poetku.

Kao to svaka snaga moe da postane i slabost (pod izvesnim okolnostima do toga mora da doe), tako i obratno, izraziti samoubica esto moe da pretvori svoju prividnu slabost u snagu i oslonac, pa to obino i ini. Meu ove sluajeve dolazi i sluaj Harija, Stepskog Vuka. Kao i hiljade njemu slinih, od zamisli da mu je svakog asa otvoren put u smrt stvorio je ne samo mladalako-melanholinu igru fantazije ve je iz te zamisli crpao utehu i oslonac. Dodue, kao kod svih ljudi njegovog soja, svaki potres, svaki bol i svaka nezgoda u ivotu smesta su izazivali u njemu elju da se iz svega toga izvue pomou smrti, ali se postepeno ba iz te sklonosti izrod ila filozofija u prilog ivotu. Srodivi se prisno sa zamisli da mu je onaj izlaz u sluaju nude uvek otvoren, ona mu je davala snage da postane radoznao za iskustvo bola i neprilika, i kada mu je bilo naroito ravo, mogao je katkada sa radou, pa ak i sa zluradou, da oseti: Radoznao sam da vidim koliko ovek u stvari moe da izdri! Kada dospem do granice podnoljivog, dovoljno je da otvorim vrata i ve sam umakao. Postoji veliki broj samoubica koji iz ove zamisli crpu neobinu snagu.

S druge strane, svim samoubicama je dobro poznata borba protiv iskuenja da izvre samoubistvo. Svaki od njih, u nekom skrivenom kutu svoje due, dobro zna da je samoubistvo, dodue, izlaz, ali da je ipak samo pomalo otrcan i ilegalan izlaz za sluaj nude, da je u sutini plemenitije i lepe ostaviti da oveka pobedi i obori sam ivot nego sopstvena ruka. Svest o tome, neista savest, koja ima isti izvor kao, na primer, neista savest kod takozvanih samobludnika, podstiu vecinu samoubica na trajnu borbu protiv iskuenja. Oni se bore kao to se kleptoman bori protiv svog poroka. Ova borba je i Stepskom Vuku bila dobro poznata, vodio ju je mnogobrojnim, uvek drukijim orujem. Najzad je, oko etrdeset i sedme svoje godine, doao na srenu ideju, koja nije bila bez humora i koja mu je esto pruala zadovoljstvo, da svoj pedeseti roendan odredi kao dan kada e dopustiti sebi da izvri samoubistvo. Sporazumeo se sam sa sobom da toga dana ostavi sebi na volju da li e, za sluaj nude, prema svom trenutnom raspoloenju, upotrebiti ovaj izlaz. Neka mu se sada dogodi ta mu drago, neka se razboli, osiromai, neka doivi patnju i gorinu za sve je odreen rok, to sve moe da potraje najvie jo nekoliko godina, meseci i dana, a njihov se broj stalno smanjuje! I odista je sada lake podnosio sve nedae koje bi ga ranije jae i due muile, pa ak i do dna due potresale. Ako se iz bilo kog razloga oseao naroito ravo, ako bi pored pustoi, usamljenosti i podivljalosti njegovog ivota naile i izvanredne patnje i gubici, mogao je tim patnjama da kae: ekajte, jo samo dve godine, pa u zagospodariti vama! I tada bi se s ljubavlju predao zamisli kako e na dan njegovog pedesetog roendana ujuto stii pisma i estitke, dok e se on, siguran u svoj no za brijanje, oprostiti svih patnji, zatvarajui vrata za sobom. Tada bi kostobolja, seta, glavobolja bolovi u stomaku mogli da gledaju kuda e sad.

Preostaje nam jo da osobeni fenomen Stepskog Vuka, a naroito njegov neobini odnos prema graantini, objasnimo na taj nain to emo sve te pojave svesti na njihove osnovne zakone. Kako se to samo po sebi namee, uzeemo kao polaznu taku ba taj njegov odnos prema svemu graanskom! Zbog svog sopstvenog shvatanja stajao je Stepski Vuk potpuno van graanskog sveta, poto nije znao i za porodini ivot ni za drutveno astoljublje. Smatrao je sebe iskljuivom jedinkom, as osobenjakom i nastranim pustinjakom, a as natprosenom, u neku ruku, izvanredno obdarenom indiviuom, uzvienom nad sitnim normama svakodnevog ivota. Svesno je prezirao buruja i ponosio se to on to nije. U izvesnom pogledu iveo je sasvim graanski, imao je novaca u banci i pomagao je siromane roake, odevao se, dodue, nemarno, ali pristojno i, neupadljivo, teio je da sa policijom, poreznicima i slinim silama ivi u dobrim odnosima.

Sem toga neka snana, potajna cenja stalno ga je privlaila malograanskom svetu, tihim, pristojnim porodinim kuama sa urednim baticama, blistavo isto odravanim stepenitima i itavoj onoj skromnoj atmosferi reda i savrene pristojnosti. Svialo mu se da ima svoje sitne poroke i ekstravagantnosti, da se osea kao ovek izvan graanskog sveta, osobenjak ili genije, ali, da se tako izrazimo, nikada nije stanovao i iveo po periferiji ivota, gde graantina vie ne postoji, niti se oseao kod kue u atmosferi nasilnika i izuzetnih ljudi, ni kod zloinaca i obespravljenih, ve je uvek ostao sa stanom u provinciji graanstva, jer je imao izvestan odnos prema njegovim obiajima, propisima i atmosferi, pa ma to bio i odnos otpora i pobune. Sem toga odrastao je i vaspitavan malograanski, i otuda je zadrao mnotvo pojmova i ablona. Teoretski nije imao nita protiv javnih ena, ali bi on lino bio nesposoban da ozbiljno shvati jednu od njih i da je gleda kao stvorenje sebi ravno. Politikog zloinca, revolucionara ili duhovnog zavodnika, koje su drave i drutvo proganjali, mogao je da voli kao svoga brata, ali ne bi znao kako da se ponese prema lopovu, obijau ili ubici iz pohote, osim da ih na prilino graanski nain saaljeva.Tako je jednom polovinom svoga bia priznavao i potvrivao ono to je drugom polovinom pobijao i poricao. Odrastao u kultivisanoj graanskoj kui, po ustaljenim pravilima i obiajima, ostao je jednim delom svoje due uvek privezan za poretke na ovom svetu, i ako se ve odavno individualizovao preko graanski mogue mere, oslobodivi se sadrine graanskog ideala i verovanja.

Ovo graansko, kao stalno postojee stanje svega ovenoga, nije bilo nita drugo nego pokuaj izmirenja, tenja za ujednaenom sredinom izmeu bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti ovejih postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca i razvratnika, pa e nam poreenje uskoro biti razumljivo. oveku se prua mogunost da se potpuno preda duhovnom ivotu, da pokua da se priblii idealu sveca. I obrnuto, prua mu se mogunost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih ula i da sva svoja

stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do muenika due, do samopredaje Bogu. Drugi vodi do razvratnika, do muenika nagona, do samopredaje trulei. Graanin pokuava da ivi u prijatno temperiranoj sredini izmeu ova dva puta. On se nikada nee predati niti podati ni zanosu ni askezi nikada nee postati mueni k, nikada pristati da bude uniten naprotiv, njegov ideal nije da se preda, ve da odrava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve to je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoe da slui Bogu, ali i zanosu, hoe da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokuava da se naseli u sredini izmedu krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez estokih bura i oluja, u emu i uspeva, ali na raun onog ivotnog i oseajnog intenziteta koji prua ivot usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se moe iveti samo na raun sopstvenog Ja, a graanin nita vie ne ceni nego svoje Ja (koje je, dodue, razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postie samoodranje i sigurnost na raun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut Bogom stie mirnu savest, umesto naslade prijatnost, umesto slobode udobnost, a umesto smrtne vatre ugodnu temperaturu. Zbog toga je graanin, po svom biu, stvorenje sa slabim ivotnim pogonom, plaljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moi postavio veinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti postupak glasanja.

Jasno je da se ovo slabo i plaljivo bie ne moe odrati ma u kolikom broju postojalo, da ono sa svojim osobinama moe odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca meu vucima koji slobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snanih priroda graanin, dodue, smesta biva pritenjen uza zid, ali ipak nikad ne propada, a povremeno, prividno, ak i vlada svetom. Kako je to moguno? Ni veliki broj opora u kojima ivi, ni njegove vrline, ni njegov common sense, ni itava organizacija ne bi bili dovoljno snani da ga spasu od propasti. Onoga iji je ivotni intenzitet ve od samog poetka toliko oslabljen ne moe da odrava u ivotu nikakva medicina sveta. Pa ipak graantina ivi, snana je i napreduje. Zato?

Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buroazije nipoto ne poiva na svojstvima svojih normalnih lanova, ve na veoma mnogobrojnim autsajderima, koje obuhvata usled rasplinutosti i rastegljivosti svojih ideala. Medu graantinom uvek ivi i veliki broj snanih i divljih priroda. Na stepski vuk Hari tipian je primer za to. On s e razvio kao individua daleko preko granice koju moe da dostigne graanin. On kome su poznate slasti meditacije, kao i mrane radosti mrnje i samomrnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni zatoenik graantine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarne mase pravih graana nataloili iroki slojevi ljudi, mnoge hiljade ivota i inteligencija, od kojih je svaki, dodue, ve osloboden graantine i pozvan za ivot u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim oseanjima vezan za graantinu i do izvesne mere zaraen njenim malaksalim ivotnim intenzitetom, pa ipak nekako ostaje i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj slui. Jer kod graantine osnovno naelo velikana glasi obrnuto: Ko nije protiv mene, taj je za mene!

Ako u ovom smislu ispitamo duu Stepskog Vuka, tada nam se on prikazuje kao ovek kome je zbog visokog stepena njegove individualnosti odreeno da ne bude graanin jer se svaka visoko razvijena individualnost ustremljuje protiv sopstvenog Ja i naginje njegovom unitenju. Vidimo da je on u sebi nosio jake nagone, kako sveca tako i razvratnika, ali usled izvesne slabosti i tromosti nije mogao da uzme zalet u slobodni, divlji svemir, nego je ostao prikovan za teko materinsko sazvede graantine. Ovakav je njegov poloaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost. Veina intelektualaca i najvei deo umetnika pripadaju istom tipu. Samo najsnaniji medu njima uspevaju da probiju atmosferu graanske zemlje i da stignu u kosmiki svet, ostali se mire sa sudbinom ili sklapaju kompromise, preziru graantinu, a ipak joj pripadaju, jaaju je i veliaju, jer na kraju ipak moraju da je prihvate da bi mogli da ive. Za ove bezbrojne egzistencije to ne predstavlja tragediju, ali svakako krupnu nezgodu i zlu kob, u ijem se paklu njihovi talenti ispeku i postanu plodni. Mali broj onih koji se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na nain dostojan divljenja. To su oni tragikom obeleeni, ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali vezani, ijem talentu graantina esto odaje veliko priznanje, otvoreno je tree carstvo, jedan imaginarni, ali suvereni svet, a to je humor. Nemirnim stepskim vucima, tim stvorenjima koja neprekidno i strahovito pate, njima kojima je uskraena tragika, kao i sila potrebna za prodor u zvezdani svemir, njima koji oseaju da su pozvani za bezuslovno, a ipak ne mogu da ive u njemu, njima se prua pomirljiv izlaz u humor, ako je njihov duh usled patnji postao dovoljno snaan i elastian. Humor uvek ostaje na neki nain graanski, iako je pravi tip graanina nesposoban da ga shvati. U imaginarnoj sferi humora ostvaruje se zamreni, mnogostruki ideal svih stepskih vukova: tu je moguno zauzeti stav odobravanja ne samo prema svecu nego i prema razvratniku, tu ne samo to se savijaju polovi jedan prema drugom nego se u ovakav stav odobravanja ukljuuje i graanin. Onome koji je sumanuto opsednut Bogom moguno je da zauzme stav odobravanja i prema zloinu, a isto tako i obrnuto, ali njima obojici i svim ostalim ljudima bezuslovnosti nemoguno je da odobravaju jo i onu neutralnu, mlaku sredinu: graantinu. Jedino humor, taj divni izum onih kojima je prepreen put ka onom najviem za ta su pozvani, taj izum onih skoro traginih, najdarovitijih nesrenika, jedino humor (moda

najudnije i najgenijalnije dostignue oveanstva) izvrava i ono nemogue, naime, spaja i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bia u zracima svojih prizmi. iveti u svetu kao da to i nije svet, potovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odrei se kao da to nije odricanje sve ove omiljene i esto formulisane zahteve visoke ivotne mudrosti moe da ostvaruje jedino humor.

Pa ako bi u zaguljivom haosu svoga pakla Stepski Vuk, koji za to ima dovoljno dara i sklonosti, ipak uspeo da skuva i iscedi iz sebe ovaj arobni napitak, bio bi spasen. Za to mu jo mnogo tota nedostaje, ali mogunosti i nada postoje. Ko ga voli, ko saosea s njim, neka mu poeli ovaj spas. On bi, dodue, zauvek ostao u graantini, ali bi njegove patnje bile snoljive i plodne. Njegov odnos prema graanskom svetu, kako u ljubavi tako i u mrnji, izgubio bi svoju sentimentalnost, a njegova vezanost za ovaj svet prestala bi da ga muci bez prestanka kao neka sramota.

Da bi to postigao, ili da bi se na kraju ipak osmelio za skok u svemir, trebalo bi da se takav Stepski Vuk jednom suoi sa samim sobom, morao bi da duboko sagleda haos u sopstvenoj dui i da postane potpuno svestan samoga sebe. Tada bi mu se otkrila cela njegova sumnjiva egzistencija u svoj svojoj nepromenljivosti, i ubudue bi mu bilo sasvim nemoguno da iz pakla svojih nagona uvek ponovo prebegne u sentimentalno filozofske utehe a odatle opet u slepu opijenost svog vujeg bia. ovek i vuk bili bi prinueni da upoznaju jedan drugoga bez maski oseanja koje izobliavaju, pa bi morali nagi da se pogledaju u oi. Tada bi se ili sudarili i razili se zauvek, tako da vie ne bi bilo Stepskog Vuka, ili bi njih dvojica, pred raanjem svetlosti humora, sklopili brak iz razuma.

Moda e Hari jednog dana dospeti do te poslednje mogunosti. Moda e jednoga dana nauiti kako da upozna sebe, bilo na taj nain to e dobiti u ruke nae ogledalce, bilo to e susresti besmrtnike, ili to e u naem maginom pozoritu nai ono to je potrebno za osloboenje njegove zaputene due. ekaju ga hiljade takvih mogunosti, koje njegova sudbina neodoljivo privlai; svi ljudi koji stoje postrani od graanstva ive u atmosferi ovih maginih mogunosti. Dovoljna je najneznatnija sitnica pa da sine munja. Meutim, sve je ovo Stepskom Vuku dobro poznato, iako nikada nije imao pred oima ovu crticu svoje unutranje biografije. On nasluuje svoj poloaj u zgradi sveta, nasluuje i poznaje besmrtnike, nasluuje mogunost da sretne samog sebe i plai je se, on zna za postojanje onog ogledala u koje bi neophodno morao da pogleda, a smrtno se plai da baci taj pogled.

*** Na kraju nae studije preostaje nam da raskrstimo i sa poslednjom fikcijom, sa jednom naelnom obmanom. Sva objanjenja, celokupna psihologija, svi pokuaji razumevanja iziskuju pomona sredstva, teorije, mitologije, lai; poteni autor ne bi smeo propustiti da na kraju svog prikaza, po mogustvu, raskrsti sa ovim laima. Ako kaem gore ili dole, time ve tvrdim neto to iziskuje objanjenje, jer gore i dole postoji samo u mislima, samo u apstrakciji. Svemir ne zna za gore i dole.Prema tome stepski vuk je, ukratko reeno, samo fkcija. Ako se Hari osea kao neka vrsta oveka vuka i smatra da se sastoji od dva neprijteljska i suprotna bia, onda to predstavlja samo neki mit uproavanja. Hari uopte nije ovek -vuk, iako smo prividno i ne ispitujui prihvatili tu la koju je sam izmislio i u koju veruje, ako smo pokuali da ga posmatramo i da ga protumaimo kao dvostruko bie, kao stepskog vuka, onda smo se, u nadi da emo ga lake razumeti, koristili obmanom, koju emo sada ispraviti.

Podela na oveka i vuka, na nagon i duh, kojom Hari pokuava da razjasni svoj udes, veoma je grubo uproavanje i nasilje nad istinom u prilog nekog prihvatljivog, ali pogrenog objanjenja suprotnosti koje ovaj ovek nalazi u sebi i koje mu se ine kao izvor njegovih tekih patnji. Hari u sebi nalazi oveka, to jest itav svet misli, oseanja, kulture, pripitomljene i sublimisane prirode, a pored toga jo i vuka, to jest mrani svet nagona, divljatva, svireposti i nesublimisane, sirove prirode. I pored ove na izgled tako jasne podele njegovog bia na dve sfere, koje su jedna prema drugoj neprijateljski raspoloene, kadikad je doivljavao da se vuk i ovek za izvesno vreme, za koji sreni trenutak, sloe. Kada bi Hari u svakom pojedinom trenutku svog ivota pokuao da ustanovi koliko ima oveka, a koliko vuka u svakom njegovom delu, u svakom oseanju, brzo bi doao u nepriliku i cela ova njegova lepa teorija o vuku namah bi se raspala. Jer nijedan ovek, ni najprimitivniji crnac, pa ni idiot, nisu tako uporno jednostavni da bi se njihovo bie moglo objasniti pomou dva ili tri glavna elementa; a objanjenje tako vanredno diferenciranog oveka kao to je Hari naivnom podelom na vuka i oveka pogotovo je potpuno beznadean i detinjast poduhvat. Hari se ne sastoji od dva bia, ve od stotine, od hiljade bia. Njegov se ivot ne klati izmedu dva

pola, kao to su nagon i duh, ili izmedu sveca i razvratnika, ve izmedu hiljadu i bezbroj suprotnih polova (kao, uostalom, ivot svakog oveka).

to tako obrazovan i mudar ovek kao Hari moe sebe da smatra stepskim vukom, to veruje da Boga tu i sloenu tvorevinu svog ivota moe da obuhvati jednom tako prostom, grubom i primitivnom formulom, ne treba da nas iznenadi. ovek nema veliku sposobnost miljenja, pa i najmudriji i najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih, uproavajuih i lanih formula u prvom redu sebe samog! Jer svi ljudi, kako izgleda, imaju uroenu i nasilno izazvanu potrebu da svoje Ja zamiljaju kao jedinstvenu celinu. Koliko god puta se pokazalo da je ovo zabluda, ona ipak i dalje ivi. Sudija koji sedi nasuprot zloincu gledajui mu u oi, i koji za trenutak uje kako ubica govori njegovim (sudijinim) glasom, a sve pobude, sposobnosti i mogunosti ubice nalazi i u svojoj dui, ipak se ve idueg trenutka ponovo pretvara u jedinku, postaje sudija, ponovo se vraa u ljusku svog uobraenog Ja, izvrava svoju dunost i osuuje ubicu na smrt. A kada naroito obdarene ljudske due nenog sastava ponu da nasluuju svoju mnogostrukost, kada, kao svi geniji, probiju zabludu o celini svoje linosti, pa sebe osete sloenim iz vie delova, kao kakav snop od mnogih Ja, tada je dovoljno da to samo izjave, pa da ih veina zatvori, pozivajui nauku u pomo, a ova opet konstatuje izofreniju i spreava da oveanstvo iz usta ovih nesrenika uje uzvik istine. Ali zato gubiti rei, zato izgovarati neto to je svakome ko misli samo po sebi razumljivo, ali to nije obiaj da se iskae. Ako ve jedan ovek pristupa proirenju uobraene celine svoga Ja u dvostruko bie, onda je bezmalo genije, ili, u svakom sluaju, redak i zanimljiv izuzetak. U stvari nijedno Ja, pa ni najnaivnije, nije celina, vec mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od stepena i stanja, od nasleenog i od raznih mogunosti. to se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i to o svome Ja govori kao da je to jednostavna, vrsto oblikovana, jasno obeleena pojava ta kod svih ljudi (pa i najveih) uobiajena obmana verovatno je neka potreba, neki zahtev ivota, kao to su disanje i uzimanje hrane.

Obmana poiva na jednostavnom prenoenju. Telesno svaki ovek sainjava celinu, duhovno nikada. I u pesnitvu, cak i najistananijem, uvek su u pitanju prividno cele, prividno jedinstvene linosti . Od dosadanjeg pesnitva strunjaci i poznavaoci najvie cene dramu, i s pravom, jer ona prua (ili bi mogla da prui) najvee mogunosti za prikazivanje sopstvenog Ja u svoj svojoj mnogostrukosti kad tome ne bi protivreio prividan izgled, po kome nam se svaka pojedinana linost jedne drame nepobitno prikazuje u istom, jedinstvenom, odvojenom telu, odvodei nas u zabludu ba ovom svojom jedinstvenou. Naivna estetika najvie ceni takozvanu karakternu dramu, u kojoj svaki lik nastupa jasno ocrtan i jedinstven. Tek izdaleka i postepeno nasluuju pojedinci da je to moda jevtina i povrna estetika, da smo u zabludi, da greimo ako na nae velike dramatiare primenjujemo velianstvene, ali ne prirodne, ve samo nametnute pojmove lepote kakva se ceni jo iz antikog doba, dramatiare koji su, polazei uvek od vidljivog tela, u stvari i stvorili fikciju o sopstvenom Ja, o jedinstvenoj linosti. U pesnitvu stare Indije ovaj pojam je sasvim nepoznat, junaci indijskih epova nisu junaci, ve klupad linosti i niz inkarnacija. U naem modernom svetu, meutim, postoje pesnika dela u kojima autor, verovatno ne sasvim svesno, pokuava da nam iza vela komedije linosti i karaktera prikae mnogostrukost due. Onaj ko hoe da to vidi, mora se odluiti da linosti ovakvog dela ne posmatra kao pojedina bia, ve kao delove, kao strane, kao razliite aspekte jednog vieg jedinstva (makar i due samog pesnika). Ko Fausta bude posmatrao na ovaj nain, za toga e se od Fausta, Mefista, Vagnera i svih ostalih stvoriti jedna celina, jedan nadlik, i tek u toj vioj celini, a ne u pojedinim likovima, nazree neto od prave prirode due. Kada Faust izgovora izreku, uvenu meu uiteljima, koju filistri izgovaraju sa jezom a koja glasi: Dve due se, ah, kriju u mojim grudima! tada zaboravlja na Mefista i mnotvo drugih dua koje se takoe nalaze u njegovim grudima. I na Stepski Vuk veruje da u sebi nosi dve due (vuka i oveka) i ve mu je od toga prilino tesno u grudima. Grudi i telo uvek predstavljaju celinu, ali dua u njima nema dve ili pet, ve bezbroj. ovek je lukovica sastavljena od stotinu ljuski, tkanina od mnogih niti. To su tano znali i shvatili stari azijski narodi, i izumeli su tanu tehniku budistikog jogija, naime raskrinkavanje zablude o

linosti. Vesela je i mnogostruka igra oveanstva: Indusi su se hiljadu godina trudili da razotkriju zabluju, a Zapad je uloio isto toliko truda da je podupre i osnai.

Ako s tog gledita posmatramo Stepskog Vuka, postae nam jasno zato je toliko patio zbog svoga smenog dvojstva. I on je, kao Faust, mislio da su dve due mnogo za jedne grudi i da ih moraju rastrgnuti. Naprotiv, dve due su malo; i Hari vri strano nasilje nad svojom jadnom duom kada pokuava da je shvati u jednoj tako primitivnoj slici. Iako je Hari visokoobrazovan ovek, ipak postupa kao kakav divljak koji ume da broji samo do dva. Jedan deo sebe naziva ovekom, a drugi vukom i smatra da je time doao do kraja i da se iscrpao. U oveka trpa sve to je u njemu umno, uzvieno i kultivisano, a u vuka sve to je nagonsko, divlje i haotino. Ali u ivotu stvari ne teku tako jednostavno i grubo kao u naem bednom, idiotskom jeziku,i Hari dvostruko lae sebe ako primenjuje divljaku metodu sa vukom. Bojimo se da Hari ubraja u oveka itave pokrajine svoje due koje jo ni izdaleka nisuoveje, a izvesna svojstva svoga bia rauna kao vuja iako su ona daleko prevazila vuka.

Kao svi ljudi uopte, i Hari veruje da vrlo dobro zna ta je ovek, pa ipak pojma nema o njemu, iako to prilino esto nasluuje u snovima i drugim podsvesnim stanjima, koja se teko mogu kontrolisati. Neka ne zaboravi te slutnje, neka ih to vie prihvata! ovek nije vrsto i trajno uoblienje (to je bio ideal antike i pored suprotnih nasluivanja njihovih mudraca), ve je pre pokuaj i prelaz, dakle, nita drugo nego uzani i opasni most izmeu prirode i duha. Prema duhu, prema Bogu, goni ga unutranja predodreenost prema prirodi, prema majci, vue ga topla cenja: izmeu ove dve sile plaljivo se leluja njegov ivot. Ono to ljudi podrazumevaju pod pojmom ovek uvek je samo prolazna, graanska nagodba. Ova konvencija otklanja i zabranjuje izvesne grube zahteve nagona; deli svesti, morala, ubijanje ivotinjskog u sebi i neto malo duha ne samo to je dozvoljeno ve se i trai. Prema ovoj konvenciji ovek je, kao svaki graanski ideal, samo kompromis, plaljiv i naivno lukav pokuaj da se podvali opakoj pramajci prirodi, dosadnom praocu duhu i njihovim zahtevima, i on treba da boravi u mlakoj sredini izmeu njih. Zato graanin doputa i podnosi ono to naziva linou, ali ujedno izruuje linost molohu dravi i bez prestanka izaziva razdor izmeu njih. Zato graanin danas spaljuje na lomai jeretika i vea kao zloinca onoga kome e prekosutra postaviti spomenik.

Da ovek nije neto ve stvoreno, ve da je zahtev duha, daleka, sa enjom a i strepnjom oekivana mogunost, i da put donde prevaljuju uvek, u malim etapama i u uasnim mukama i ekstazama, ba oni retki pojedinci kojima se danas priprema gubilite a sutra spomenik ta slutnja ivi i u Stepskom Vuku. Ali ono to on, nasuprot vuku, naziva u sebi ovekom obino nije nita drugo nego ba onaj osrednji ovek graanske konvencije. Put ka pravom oveku, ka besmrtnom, Hari tano nasluuje, katkada usteui se, i polazi njime, ali to plaa tekim patnjama i bolnom usamljenou. No, da potvruje onaj najvii zahtev i da stremi za njim, zahtev duha da postane istinski ovek, da poe jednim, uasnim putem ka besmrtnosti toga se plai iz dubine due. On tano osea da to vodi jo veim patnjama, vodi do progona, do krajnjeg odricanja, moda i do gubilita pa iako na kraju toga puta stoji kao mamac besmrtnost, ipak nije voljan da prepati sve ove patnje i da umre na jedan od ovih naina. Iako je svestan vie nego graanin zato se postaje ovek, ipak zatvara oi i nee da zna da su oajnika vezanost za sopstveno Ja i oajniki strah od umiranja najsigurniji putevi u venu smrt, a da onaj koji je u stanju da umre, da odbaci telo, da svoje Ja za venost preda meni postaje besmrtan. lako oboava svoje ljubimce medu besmrtnima, recimo Mocarta, u krajnjoj liniji ga, ipak, i dalje posmatra oima graanina, i spreman je da savrenstvo Mocartovo objanjava, kao kakav uitelj u koli, samo njegovim izuzetnim talentom, a ne veliinom njegove samopredaje i spremnou da pati, njegovom ravnodunou prema idealima graantine i podnoenjem one krajnje usamljenosti koja oko paenika , oko bia koje postaje ovek, itavu graansku atmosferu proreuje, te ona biva kao ledeni etar svemira, ne onom usamljenou u vrtu Getsimanskom.

Pa ipak je na Stepski Vuk otkrio u sebi faustovsku dvojnost, pronaao je da u jedinstvenom telu nema jedinstvene due, da se jedinstvenost, u najboljem sluaju, poima na dugom putu hodocaa, kao ideal ove harmonije. On bi eleo ili da savlada vuka u sebi i da postane potpun ovek, ili da se odrekne oveka i da bar kao vuk ivi jedinstvenim i nerastrzanim ivotom. Verovatno da nikada nije posmatrao pravog vuka, jer moda bi tada video da ni ivotinje nemaju jedinstvenu duu, da i one u svom lepom, vitkom telu kriju mnogostruka stremljenja i stanja, da i vuk u sebi nosi duboke ponore, da i vuk pati. Ali sa onim Natrag prirodi! ovek uvek poe bolnom i beznadenom stranputicom. Hari nikada vie ne moe da postane sasvim vuk, a kada bi to i postao, video bi da vuk takoe nije neto jednostavno i iskonsko, ve mnogostruko i sloeno. I vuk ima dve, pa i vie dua u svojim vujim grudima, i onaj koji eli da postane vuk pada u istu greku zaboravnosti kao ovek sa onom pesmom: Oh, blaen je onaj ko je jo dete!. Simpatini, ali sentimentalni ovek koji peva pesmu o blaenom detetu takoe bi eleo da se vrati prirodi, ednosti i prvobitnom stanju, a sasvim je zaboravio da deca nipoto nisu blaena, da su sposobna da oseaju mnoge sukobe, rastrzanost i patnju.

Nijedan od puteva ne vodi unazad, ni ka vuku ni ka detetu. Na poetu svega ne nalaze se nevinost i bezazlenost; sve to je stvoreno, i ono naizgled najjednostavnije, ve je greno, ve je mnogostruko,ve je baeno u prljavu reku postanka i nikada, nikada vie ne moe da pliva uzvodno. Put u nevinost, u nestvoreno, put ka Bogu ne vodi natrag, ve napred, ne ka vuku ili detetu, ve sve dublje u greh, sve dalje na putu da se postane ovek. Ni samoubistvo, jadni Stepski Vue, nee ti u stvari pomoci, morae da poe duim, tegobnijim i munijim putem da postane ovek, morae da svoju dvostrukost umnogostrui, a svoju sloenost uini jo mnogo sloenijom. Umesto da suava svoj svet, da uproava svoju duu, sve vei e deo sveta, pa najzad i itav svet, primiti u svoju bolno proirenu duu, da bi moda jednom, na kraju, naao spokojstvo. Ovim putem je poao Buda i svi veliki ljudi, neki od njih svesno a neki nesvesno, koliko je ko uspeo u smelom poduhvatu. Svako roenje znai rastanak sa svemirom, znai ograniavanje, odvajanje od Boga, znai bolno ponovno postajanje. Vratiti se u svemir, ponititi patniko postojanje, postati Bog, znai: proiriti svoju duu da bi mogla ponovo da obuhvati svemir.

Ovde nije re o oveku kakvog ga zna kola, nacionalna ekonomija i statistika, nije re o ljudima koji u milionima trkaraju ulicama i koji ne predstavljaju nita drugo nego pesak na morskom alu ili rasprene kapljice pri udaranju talasa; nekoliko miliona ne igraju vie nikakvu ulogu, oni su samo materijal i nita vie. Ne, mi ovde govorimo o oveku u viem smislu, o cilju dugog puta na kome se ostaje ovek, o kraljevskom oveku, o besmrtniku. Genije nije tako redak kao to se obino misli, i, razume se, ni tako est kao to to tvrdi istorija knjievnosti, svetska istorija ili, najzad, i novine. Stepski vuk Hari, kako nam se ini, bio bi dovoljno genijalan za smeo poduhvat da postane ovek, esto to se pri svakoj tekoi saaljivo izgovara svojim glupim stepskim vukom. injenica da se ljudi koji imaju takvih mogunosti pomau stepskim duama dua nije kao i injenica da esto oseaju onu kukaviku ljubav prema graantini jeste neto to veoma iznenauje, a i rastuuje. ovek koji je sposoban da shvati Budu, ovek koji nasleuje nebesa i

ponore oveanstva ne bi trebalo da ivi u svetu u kome vladaju common sense, demokratija i graansko obrazovanje. On u njemu ivi samo iz kukaviluka, i ako ga njegove dimenzije sputavaju, ako mu je graanska soba odvie tesna, svu krivicu za to baca na vuka i nee da shvati da je sada vuk njegov najbolji deo. Sve divlje u sebi naziva vukom i osea to kao ravo, opasno i kao neku vrstu straila za graane - meutim on, koji veruje da je umetnik, da ima prefinjena ula, nije u stanju da vidi da osim vuka i iza vuka u njemu ivi i mnogo ta drugo, sve vuk to ujeda, da se tu nalaze jo i lisica, zmaj, tigar, majmun i rajska ptica. On ne vidi da je itav ovaj svet, itav rajski vrt ljupkih i stranih, velikih i malih, snanih i nenih oblika zarobljen i pritisnut priom o vuku kao to je pravi ovek u njemu zarobljen i pritisnut nazovi ovekom, graaninom.

Predstavimo sebi vrt sa stotinama vrsta drvea, hiljadama cvetova, stotinama vrsta voa i raznih trava. Ako vrtlar ovoga vrta ne zna ni za kakvu drugu botaniku razliku osim da se jedno moe jesti, a drugo da je korov, onda nee znati ta da radi sa tri etvrtine svoga vrta, pa e iupati najarobnije cvee, isei najplemenitije drve, ili e ga mrzeti i gledati popreko. Tako isto postupa i Stepski Vuk sa hiljadama cvetova svoje due. to ne ulazi u rubriku ovek ili rubriku vuk, to i ne vidi. A ta sve ne ubraja u oveka! Sve kukaviko, majmunsko, sve glupo i sitniarsko, ako nije ba vuija osobina, ubraja u oveka, kao to sve snano i plemenito pripisuje vuku, i to samo zato to jo nije uspeo da zagospodari njime.

Opratamo se od Harija, ostavljamo ga da sam ide dalje svojim putem. Da se ve nalazi meu besmrtnima, kako bi iznenaeno posmatrao ovo tumaranje, ovaj divlji, krivudavi put; i kako bi se ovakvom stepskom vuku nasmeio bodro, prekorno, saaljivo i podsmeljivo!.