http://www.jasenovac-info.com/biblioteka/sveti_Vukasin_l.

html Ovaj Pravoslavni Srbin, Novomuenik iz Jasenovca, rodom je iz hercegovakog sela Klepci, koje se nalazi na istonoj obali Neretve (naspram apljine), gde je ranije bila stara crkva Sv. Apostola Luke, s poetka 16. veka, zadubina uvenih srpskih pravoslavnih crkvograditelja Hrabrena-Miloradovia, a od 1857. g. je obnovljena kao crkva Preobraenja Hristovog (koju su Hrvati 1992. g. sruili do temelja, kao i celo selo Klepce). Bio je rodom od familije Mandrapa, i zvao se Vuksan-Vukan-Vuk, VUKAIN. Treba da je roen negde krajem 19. veka, najverovat nije u svome selu, ali je rano otiao i radio u Sarajevu, pa ga se zato preiveli ustaki genocid nad Srbima 1941-45. g. Klepani malo seaju, dok ga se pojedini Srbi u Sarajevu dobro seaju. U Sarajevu je porodica Mandrapa bila poznata kao pobona srpska trgovaka porodica, blisko povezana sa Starom Sarajevskom crkvom. Kada je 1941. g. dola ustaka zloinaka NDH, i po Sarajevu i irom Bosne i Hrvatske poelo od strane Hrvata rimokatolika, uz saradnju i brojnih muslimana, progonjenje, hvatanje, deportovanje u logore, bacanje u jame i ubijanje pravoslavnih Srba, Jevreja i Cigana, Vukain, koji je do tada esto vian u Staroj Srpskoj crkvi Sv. Arhanela u Sarajevu, sklonio se u svoje selo, ali su hrvatske ustae rimokatolici i tamo doli, pobili mu sve u njegovoj i drugim kuama u Klepcima i susednim Prebilovcima, kao i mnoge druge Srbe u dolini Neretve i po skoro itavoj Hercegovini, i tada bude uhvaen i Vukain. Kau da je bio na "nekim umskim radovima", ali izgleda da se bio sklonio "u umu", tj. u neki od zbegova Srpskog naroda, gde su se progonjeni i ubijani Srbi sklanjali da bi sauvali goli ivot. Iz rodne mu Hercegovine odveden je u Sarajevo, a odatle 1942. godine deportovan u zloglasni logor Jasenovac, zajedno sa mnogim drugim pravoslavnim Srbima. (Ovo odvoenje potresno opisuje jedan od preivelih logoraa, arko Vidovi iz Sarajeva, ije svedoenje donosimo u nastavku). U Jasenovcu je Starac Vukain (iako nije bio mnogo star, no je krijui se po umi sav bio zarastao u ve prosedu bradu), januara 1943. godine, pogubljen od ustakog koljaa ila Friganovia i to stradanje je opisao doktor Nedo Zec, takoe jedan od preivelih Jasenovakih logoraa, pod naslovom Samo ti, dete, radi svoj posao . Ustaki zlikovac Friganovi, videi Vukaina, postarijeg seljaka, kako spokojna lica i s nekim nedokuivim mirom na licu posmatra strano klanje svoje Pravoslavne sabrae, dovede ga preko reda pred iskopanu jamu, gde su od ranog jutra klali i bacali nevine rtve, te reen da.mu razbije taj mir i spokojstvo, zatrai od njega da vikne iveo Paveli". Kako Sveti Vukain nije nita odgovarao, nego je samo mirno i spokojno utao, ubica mu je noem sjekao jedno po jedno uho i nos. Kada mu je muitelj zapretio da e mu i srce iz grudi izvaditi, ako ne vikne pohvalu Paveliu (koji je, kao poglavnik zloinake "Nezavisne Drave Hrvatske", tada sprovodio strahovit progon i zatiranje Pravoslavnih Srba svuda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), blaeni Muenik Vukain je, mirno pogledavi u muitelja i kroz njega u Boju neizmernost, polako i razgovetno rekao: Radi ti, dijete, svoj posao!" Ovaj odgovor i zraei nebeski mir sa ve krvlju pokropljenog lica Svetog Novomuenika razbesneo je ubicu, pa mu je u besu iskopao oi, isjekao srce, preklao mu grlo od uha do uha, i onda ga nogama sjurio u jamu. Muitelj ubica je zatim poludio, i ovo je sve ispriao u logorskoj ambulanti doktoru Nedu

Zecu, koji je ovo kasnije i zapisao, i objavljeno je u zbirkama svedoenja preivelih logoraa iz Jasenovca. Svetog Muenika Vukaina sav blagoestivi Pravoslavni narod Srpski, iva i muenika Crkva Hristova, potuju kao Novomuenika. Njegova freska poodavno je naslikana u Man. Sv. Arhanela Gavrila u Zemunu, i takoe u skitu Jovan-Do kod Ostroga, a sveti lik mu je naslikan i meu Svetiteljima Zahumsko- Hercegovake Eparhije, koju je za proslavu njene 780-godinjice uradio ikonopisac Aleksandar ivadinovi (student Akademije SPC za konzervaciju i obnovu). Na Sv. Apostola i Jevanelista Jovana Sv. Arhijerejski Sabor nae Crkve sveano je proslavio SVETOG VUKAINA zajedno sa brojnim drugim novim Sveteno- muenicima i Muenicima i u kalendar Svetih Pravoslavne Crkve uneo. U Manastiru Tvrdou naslikana je ikona Sv. Vukaina i spevan mu je Tropar, koji ovde donosimo (a i ranije je objavljen u Vidoslovu, br. 18). Tropar Ce. Novomueiiku Vukainu Jasenovakom , glas 8: Vukaine Hercegove, Novi Srpski Strastoterpe, Hrista radi Ti postrada u logoru Jasenovac. Kada Te muitelj noem klae, Ti njemu krotko govorae : Samo ti . dete, radi svoj pocao". jer nama je Hristos ivot veni dao. Njega moli. Muenie. kao Spasa sviju, da spase i rod na Pravoslavni .

Dr. arko Vidovi

SVETI VUKAIN JASENOVAKI U LOGORAKOJ ISTORIJI SRBA

Evo dana koji nam je dao Bog: u Arhijerejskoj sabornoj liturgiji, u Hramu Svetoga Save na Vraaru, na dan Svetoga apostola i evangeliste Jovana 2000. g . , Duh Sveti, kroz usta Crkve, zajednice naroda sa Vaskrslim Hristom, proslavlja imena srpskih Muenika i Svetitelja, Svedoka Hristovih, meu njima i Svetoga Vukaina iz Klepaca i Sarajeva, SVETOGA VUKAINA JASENOVAKOG. Bio je iz hercegovakog roda Mandrapa, koji je svoju granu imao i u Sarajevu: stara ugledna kua Mandrapa, u ulici Miloa Obilia (Pirua) u Sarajevu. (Zbog suvie vidnih i "sveih" tragova NDH i ustakog terora nad Srbima, i Jevrejima, ni same vlasti titokomunizma se nisu usuivale da g. 1945. menjaju nazive, predratne, srpske nazive ulica, trgova i mesta, tako da su ti nazivi ostali isti sve do g. 1992-1995. Tako i Obala Vojvode Stepe, Bulevar Vojvode Putnika, Nemanjina ulica. Tako i Ulica Miloa Obilia u kojoj je bila kua porodice Mandrapa). Mandrape su bili bogata stara hercegovaka trgovaka porodica u Sarajevu. Bili su dobrotvori i uvari imanja i same crkve Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, tzv. ''Stare Srpske Pravoslavne Crkve" (iz 15. veka, najstarijeg zdanja u Sarajevu). Sinovi starog ia Mandrape, edo i Dobro (Dobrilo), jedan od oko dvadeset pet a drugi oko dvadeset godina star, bili su ve od aprila-maja 1941.g. povezani sa "umom", tj. oruanim nacionalnim odredima koji su branili srpska sela i zbegove od ustakog terora i genocida, jer je to poelo ve maja 1941. g., nedaleko od Sarajeva. No obojica su stradala u Jasenovcu, gde i njihov stric, Sveti Vukain. A do godina 1970-tih preiveli su sin Bogdo (Bogdan, teak invalid) i ki Slavka, uiteljica. Njezin sin, a unuk ia Mandrape, bio je oko 1980. g. bibliotekar u "Vijenici"- Narodnoj (univerzitetskoj) biblioteci u Sarajevu, koja e biti snimljena, i u svetskim medijima 1994. prikazivana kao "objekt gaan srpskim granatama sa Trebevia" (a zapravo je stradala u poaru koji je bio nameten), da bi se unitila silna dokumentacija o prolosti Sarajeva i o zajednikom ivotu triju verskih zajednica (etiri, ukljuujui i Jevreje). Sama kua Mandrapa u Miloa Obilia ulici, reprezentativan primer graanske arhitekture 18. i 19. veka (slina Manakovoj kui u Beogradu, ili jo vie kui u kojoj je sada kafana "Znak pitanja" kod Saborne crkve u Beogradu), bila je predviena za istorijsku zatitu, kao spomenik etnike kulture. Sada, 2000. godine, u toj kui ivi i posluje jedna musl i manska porodica. U toj kui je iveo (i oko trgovine, u "magazama", tj. magacinima trgovakim) radio i Sveti Vukain, cenjen kao revnostan uvar i imovine Srpske Pravoslavne Crkve, na Baariji, te upravo t aj Hram i Sr p sko Sarajevo imaju duboke razloge da Svetoga Vukaina , slugu Hrista i Sv. Arhangela , slave kao svoga slubenika i zatitnika. S njim su i edo i Dobro, a i ostali lanovi kue Mandrapa, sluili u Staroj Crkvi kao pojci u horu, kao teci. Neka Bog da da i danas taj Hram i samo Srpsko Sarajevo titi ikona i vera Svetoga Vukaina Jasenovakog (Klepakog, Hercegovakog, Sarajevskog, Srpskog i Svepravoslavnog). Njegov poslednji duevni izraz bio je Hristov mir, a njegov

poslednji pokret bio je pokret ruke "Krsta od tri prsta", te mu je krvnik upravo zbog toga znaka Krsta zasekao i ruku, a onda, poraen, bacio no i, jo za ivota svog, pao zbog toga u veni mrak. Neka taj Krsni znak ruke Svetog Vukaina Jasenovakog lebdi nad napaenim ovim narodom kao blagoslov i mir Vukainov, mir Hristov. Jer samo "u ovome znaku e pobediti" ( , In hoc signo vinces).

ZAVERA UTANJA
Sveti Vukain je u Sarajevu ostao negde do juna (moda i jula) 1941. g., kada se i mnogi drugi ugledni srpski graani sklanjaju: ko u Srbiju, gde nije bilo genocida, ko "u umu"! Sveti Vukain "u umu", u Hercegovinu, rodno selo Klepci, kod apljine. (Naravno, ne u "partizane", jer njih tada tamo jo nije ni bilo!). Od tada o Svetome njegovi roaci Manadrape u Sarajevu ne znaju vie nita. Prve vesti o njemu i njegovom muenitvu i veliini Hristova Svedoka (Muenik, na grkom , znai Svedok) stiu u Sarajevu tek posle rata: ne samo od dr Nedeljka-Neda Zeca. A doktor Zec je vest doneo upravo u kuu preivelih lanova porodice Mandrapa (Bogdanu i Slavki), kad im je, g. 1946, doao na krsnu slavu (Nikolje, Svetog Nikole). Tako se za Svetoga znalo ve negde 1946. godine, i to ne samo u Sarajevu, nego i u Mostaru i u apljini. I sama porodica i rod Mandrapa smatrani su muenikima, te se pod utiskom tekih zloina NDH nad Srbima i Jevrejima ni sama titovska policija Sarajeva nije usuivala da dira u kuu Mandrapa. Ali se zato o Svetome nije govorilo javno, kao ni o samom Jasenovcu, neprebolnoj rani u hiljadama porodica Sarajeva i okoline (pa naravno, i ostale Bosne i Hercegovine). Neposredno posle rata sastali su se u Sarajevu preiveli zatoenici ("logorai") Jasenovca. Bili su to ili jasenovaki "zanatlije" (koji su bili u izdvojenom delu logora, da rade strune i zanatske poslove za oblinji ustaki garnizon, pa zato poteeni i hranjeni tokom etiri godine!), neki od njih ak uesnici priznatog "Proboja" od 22. aprila 1945 . g; ili zatoenici koji su imali sree da ih. preuzmu od ustaa Nemci, pa su samo proli kroz Jasenovac, na putu za Nemaku, ili zamenjeni, u akcijama "razmene" zarobljenika izmeu partizana ili etnika, s jedne strane, i ustaa, s druge. Namera okupljenih preivelih zatoenika bila je da zajedniki zapiu seanja na Jasenovac i utvruju, koliko mogu, injenice o stradanju. S astancima je obavezno bilo prisustvo UDB-e (policije koja i danas u S R Jugoslaviji slavi 13. maj kao dan svog osnivanja g. 1943). Tako su podaci i vesti o Jasenovcu mogli sa sastanka zatoenika da prou u javnost samo ako to dopusti "Uprava Dravne Bezbednosti" (UDB). A kako Broz nikad nije pominjao niti odobravao da se pominje Jasenovac, to je i "trinaesto-majska" Brozova policija guila svaki glas o Jasenovcu. Pa ipak: o Svetom Vukainu je znao i govorio i Zaim Topi, logorazanatlija (posle rata knjievnik i urednik na Radio-Sarajevu). Ali je zvanian dravni (i "dravotvorni") stav bio - utanje, pa i o Starcu Vukainu. utanje o Starcu Vukainu bilo je isto to i utanje o Jasenovcu , i jo vie : ideoloki obavezno i nametnuto utanje o istinskoj Srpskoj istoriji! Ne govoriti o Jasenovcu, jer je Jasenovac bio "prirodna, logina (maltene i pravedna) osveta za srpski teror u monarho-faistikoj Jugoslaviji": taj stav je bio vladajui, jer su politiku, ideoloku snagu u tome stavu - kao shvatanju istorije! - davali u p ravo sr p ski komunis ti Komunizam je traio ba od Srba ( od srpskih komunista) takvu "samokritiku" i takvu (satansku) "istorijsku svest".

TRANSPORT ZA JASENOVAC
Danas mi je, na Liturgiji (21. maja 2000), u Hramu Svetoga Save na Vraaru, oivelo seanje na transport i dolazak u logor Jasenovac. Dana 6. maja 1942. ustaka policija Nezavisne Drave Hrvatske priredila je u Sarajevu Srbima "ustaki urevdanski uranak: besplatan prevoz na teferi", u Jasenovac! Na tramvajskoj (ujedno i eljeznikoj) pruzi pored Miljacke, na obali od Ba-arije i "Gradske vijenice" (posleratne Biblioteke i Arhive), pa sve do Elektrocentrale, bila je postavljena duga kompozicija teretnih vagona, za transport zatvorenika do Jasenovca. (Tramvajska pruga je bila iste irine kao i eljeznica, uskotrana, pa je tako voz iz Broda (Bosanskog) mogao ui u grad, obii ga krugom do Baarije i onda se, pored Miljacke, Obalom, vratiti u eljezniku stanicu, pa za Mostar ili natrag, za Brod!). Izveli su nas iz zatvorskih elija i okolnih kasarni ujutro oko etiri sata, pred samo svanue: zaista na uranak, ali ne urevdanski! (Tada je i nastala sarajevska tuna p esma ' urevdan je ' koju e Goran Bregovi divno obraditi: i hvala mu!). Tu kompoziciju teretnih vagona vukle su ili gurale tri lokomotive. A silazile su, da budu ukrcane, kolone zatvorenika: iz Jajce-kasarne na brdu iznad Bembae i Nevjestine mahale; iz Gradskog zatvora (iza Gradske Vijenice, kod Baarije), iz zatvora Beledije, emalue, Centralnog zatvora (Sudskog, austrougarskog); iz Kasarne Vojvode Stepe (i u NDH smo tako nazivali kasarnu ispod Bistrika, na Trgu 6. novembra , nazvanom tako po danu ulaska Srpske vojske u Sarajevo, godine 1918.). A kad voz krene, zaustavie se posle nekih pet stotina metara, da, tamo napred, u onaj deo kompozicije, primi i zatvorenike iz Kasarne Kralja Petra Prvog, u Novom Sarajevu. (Ta kasarna je 1941. bila Sabiralite za Jevreje, za njihove porodice, odakle su ih transportovali Nemci (!) na gubilita. Pokuavali smo mi preiveli logorai, da od JNA dobijemo dozvolu da to oznaimo nekom spomen-ploom, ali je predlog, dat bojaljivo, bio od strane komande "oslobodilake" armije grubo odbijen. To je posle g. 1945. bila Peadijska kola i Kasarna "Marala Tita"!). Tako se u toj kompoziciji teretnih vagona, 6. maja 1942 ., nalo oko tri hiljade zatvorenika: mladih ljudi, "vojno sposobnih", sada za Jasenovac. Meu njima je - a to u saznati u Sarajevu tek posle rata - bilo i ljudi domaina, koji su bili zatvoreni zajedno sa svojim sinovima: Mandrape, Koarci, Mostarice, Kovaevii, orovii, Konjevii, Stojanovii, Subotii, Rubinii, sve iz sarajevske Pirue (srpskog kvarta), pa Jovanovii, Ilii, Bogdanovii sa Kovaa, na prilazu Jajce-kasarni . Ali je bilo i muslimana , zavorenih samo za t o t o su se zauzimali za Srbe ili se izjasnili kao Srbi : mladi mostarski pravnici (zavrili studije prava u Beogradu), kao Adil Grebo, Ismet Pai, efkija Kapi, Mugdim Mehmedagi, pa i knjievnik Zija Dizdarevi (sve u Belediji, u eliji br. 4, gde sam bio i ja, u Gradskom zatvoru). Mostarski muslimani naroito zato to su bili protiv Sporazuma (Cvetkovi-Maek) kojim je Mostar 1939. g. prikljuen Banovini Hrvatskoj. To "srbovanje'' e ih kotati glave. Na teretnim vagonima u koje su nas ukrcavali, pamtim, jo su bile, irilicom i latinicom, stare oznake "JD" i natpis "sedam konja ili etrdeset vojnika ", koliko, za nudu, moe

da stane najvie u jedan vagon . Nas su ukrcali po dve s t o t ine u jedan vagon! A vazduha samo kroz etiri reetkasta mala otvora, u svakom uglu vagona po jedan, visoko pod krovom. Dodue, ti vagoni su bili, kao "etvrta klasa" voza, predvieni i za putnikeseljake koji su ili "na pazar , t e smo esto i mi, aci na izletima, kao i seljaci, sedeli pre rata putujui "na izlet"; ali su tada "iber-vrata" na sredini bila otvorena irom, na obema stranama. Nije bilo klupa, sedelo se na podu, ali su iber-vrata bila otvorena, te nas je po pet-est sedelo u otvoru na vratima, na ivici vagona, pevajui i "tamburajui nogama", dok je voz iao ponekad tako lagano da smo mogli skoiti na tlo da uzberemo usput poneku ljivu, pored pruge! Pa i sada smo, nabijeni u vagon, mislei da se samo rastajemo od zaviaja i putujemo "za Nemaku" kao zarobljenici, pored jo otvorenih vrata zapevali: "S one strane Jajca, gajtan trava raste Po njoj pasu ovce, uvalo ih mome. Mlado mome plae, jo tunije pjeva Svaka tua zemlja, tuga je golema!

urev-dan je! Zapjevalo se, da ohrabrimo i obodrimo neke koji su bili zgromljeni, paralisani od straha i neizvesnosti. Ali tada ustae, naglo i s treskom, zatvorie iber-vrata vagona i, jasno ujemo, stavie lance i polugu, te zakatanie. "E, sad pjevajte koliko vam je volja!" Naosmo se zbijeni, bez vazduha u mraku. Nije bilo ni vode. Sve potrebe, i one nesavladive, redovne, jutarnje, koje u onoj trci i gurnjavi jutros niko nije stigao da obavi, obavljale su se stojei, jer smo bili tako zbijeni, da niko nije mogao ni da se okrene, ni ruku da pokrene, a kamoli da se raskopa i sedne. Deaci su najpre plakali, a onda u nesvest: ne moe se rei da su "padali" jer su i onesveeni ostajali stojei, stisnuti izmeu ostalih. I tako puna dva dana, do Broda: stigli smo u Brod tek uvee, 7. maja. Tu je bila prelazna stanica: vagoni irokog (normalnog) koloseka su bili priterani naporedo uz one uskog, te je trebalo prei iz vagona uskotrane eleznice u neto vee vagone normalnog koloseka. Otvaraju se, ujemo, vrata u vagonima nae, sarajevske kompozicije, i ujemo viku: "Ispadaj, brzo!" I udarce. Otvorie, najzad vrata i na naem vagonu, i tu e se dogoditi neto to e se ponoviti i kad budemo izlazili iz vagona irokog koloseka, u stanici Jasenovac: izlazimo (iskaemo ) a iza nas i pored nas padaju ljudska tela, beivotna padaju kao klade ! Nismo ni znali da su mrtvi dok su stajali zbijeni izmeu nas ! A onda su u vagone za Jasenovac sabijali ljude iz po dva sarajevska uskotrana u jedan jasenovaki, normalni. Isti mrak, ista zbijenost, isti nedostatak vazduha kao i u vagonima od Sarajeva do Broda. Zato smo stanicu Jasenovac, da se otvore vrata na sredini vagona, ekali kao kraj muka i spas!

Meutim, kad u Jasenovcu otvorie vrata, pred vagonima ugledasmo ustae. Bilo je to 8. maja 1942. Na Markov-dan! Pitaju :"Jeste li dobro p u t ovali? Ima li ko da je gladan ili edan ' Javi se, planim glasom, jedva iv, jedan deak od svojih esnaestak godina. Ustaa nareuje (dok jo nije nareeno izlaenje u stroj): "Pustite ga na vrata!". A onda nareuje otro deaku - "zini!", pa mu nabacuje ljunak i grumenje zemlje i nareuje da to hvata ustima: - "Ovo e vam biti etnika gibira!" (hrana, sledovanje). Tako sve dok nije nareen izlaz ("ispadaj"!) i pokret. Sa stanice ka glavnom, prijemnom logoru (u ogromnom sistemu logora nazvanih skupnim imenom "Jasenovac"). Trkom, pod udarcima kundaka. Pa ko ostane na nogama bie iv, do logora. Ko padne, dotuku ga. Kundacima ili metkom. (Sluali smo pucnje). A pred prijemnim logorom iznenaenje: deavalo se retko kojem transportu, ali nama se desilo! ekaju Nemci. Organizacija "Tot". Radna sluba Rajha. ekaju "Totovci" "sve transport", jer su ranije dopremljeni logorai ve iscrpljeni i samrtnici: u Jasenovcu se uglavnom umire od iscrpljenos t i, gladi, ei, bolesti; kad ljudi uu u logor, ne dobijaju ni hranu, ni vodu, spavaju pod vedrim nebom (tj. na kii i mrazu), na movarnoj zemlji, na nekoliko kvadratnih kilometara movarnog terena pored Save; "lepo" uje kako voda "vriti" pod nogama ispod trave. Zatoenici ("logorai") rade, dok mogu, samo "grobarske poslove". Dodue, tu u blizini su i barake . Ali u njima su samo zanatlije svejedno da li Srbi, Jevreji, Muslimani ili Hrvati! Oni ive u barakama, u kojima su radionice, redovno dobijaju hranu, jep su njihovi zanatski proizvodi i usluge neophodni ustakom garnizonu i domobranu . Meu zanatlijama i strunjacima je i doktor Zec , pa ak i neki sarajvveki Jevreji. "Zanatlije". To je znaajan momenat uvenog "Proboja", 22. aprila 1945. g. , o kojem se, iz posebnih ideolokih razloga, ni dan danas ak ni na RTV Beograd, ne otkriva puna i prava istina kad zvanini "istoriari" govore o Jasenovcu (i "o osloboenju-proboju") . Proboj iz Jasenovca su izvrili zana t lije, jer su samo oni imali snage da to pokuaju. Shvatili su da im je ta mogunost jedini spas, jer su preko svoga (tajno montiranog i skrivenog) radija saznali za naredbu da budu poubijani, kao jedini p reiveli svedoci Jasenovca! (A delove za radio su nabavili kad su, pod straom, ili u Zagreb po materijal potreban njihovom poslu i zanatu!) Oni su bili spremni i da svedoe o Jasenovcu, pred javnou naom i svetskom. Ali to nije odgovaralo Brozu! A nae "komisije" su valjda ekale, do dana dananjeg, da ti svedoci poumiru! Tako je od nas oko tri hiljade - koliko je krenulo iz Sarajeva (po broju vagona kompozicije) do samog logora stiglo oko dve hiljade : svaki trei je usput stradao - kao i pri svim transportima i kolonama za Jasenovac. Nemci "Totovci" nas postrojavaju, na velikom "zboritu" ispred ulaza u glavni, prijemni logor. Stroj dug oko dvesta metara, u nekoliko redova. Stojimo u krutom stavu "mirno" ("pozor" na ustakom). Iza svakog reda, nama iza lea , idu zadrigli "Totovci" i tekom izmom udaraju svakog postrojenog logoraa pod koleno. Ko poklecne ili padne, ne sme ni da se die. Ko ostane na nogama, "trkom" na drugu stranu; meu odabrane, snane, za teke radove u Nemakoj (a bie to u Norvekoj, severno od Polarnog kruga!). A oni koji su pokleknuli i sede, idu u logor, osueni na lagano, ali sigurno umiranje, ako ba tih dana ne bude nastup na kojem ustae ubijaju maljem ili noem.

RASTANAK U JASENOVCU
Mi koji smo izdrali "Totovsku" probu i pregled, nas dve-tri stotine, izdvojeni smo u poseban ugao logora, pod upravom Totovca-Nemca, koji s vremena na vreme dolaze da trae radnu snagu za Nemaku. U tome posebnom delu logora su i barake. Tako smo i smeteni u barake. Odvojeni smo icom od ostalog logorskog prostora (kao od Slavije do Kalemegdana, pa i Dunava). A izmeu naeg, izdvojenog ("Totovskog") logora i onog glavnog, samrtnikog, muenikog (koji je ograen posebnom i duplom bodljikavom icom) brisani je prostor; trideset metara razmaka od njihove do nae ice. Po tome prostoru etaju ili pretravaju, kao da neto "vebaju", ustae. Valjda nadziru da se neko ne bi iz onog logora izvukao da pree u na, izdvojeni, "Totovski" logor . A mi dobijamo hranu od Nemaca. Tri puta dnevno po porciju kuvane, vojnike hrane! Jedemo iz porcija, a naa muenika i osuena braa stala uz njihovu icu i gledaju nas! Gledaju kako jedemo? ta li? Gledaju oni gladni koji su stigli u transportu s nama. Meu njima, valjda, i poneki roak, brat, otac, stric, ta li? Dovikuju (Nemci to doputaju, a ustae se zato ne protive), raspituju se, muenici, za poznate ili roake iz nae grupe, neto poruuju: "ako ikad vidi moje". Mau, pozdravljaju, krste se. Znaju ili oseaju da smo se rastali zauvek. A znamo i mi! A kad dobijemo porciju okreemo lea ili se krijemo u baraci, da nas ne vide sa porcijom. Ili da mi njih ne gledamo? ta da im kaemo jedui? Mi ovde ekamo spas: put za Nemaku. Pa emo tano 17. maja 1942. (bila je nedelja!) krenuti iz Jasenovca: putnikim vozom; u kupeima; do Zemuna, do "Sajmita" na Savi; a odatle, poetkom juna, brodom, Dunavom, za Austriju i Nemaku. To je bio na rastanak u Jasenovcu. Znamo da su tamo ostali Dobro i edo Mandrapa. Ne znam gde im je, da li s njima, stradao i otac. Ne znam ni kojim e sledeim transportom, iz Sarajeva, stii u Jasenovac Vukain Mandrapa iz Klepaca i Sarajeva. Ne znam ni da li je zatekao ive edu i Dobru.

LOGORAKI POGLED NA SRPSKU ISTORIJU

Tada smo prvi put ali zauvek (!) shvatili: nevana je, naem neprijatelju nevana naa podela na etnike i partizane. Tako se delimo mi ! A za "njega " cvu smo mi "logorai", logoraka nacija! To e nam, svojom odlukom o Srbima (1944. i 1989-1999 . ), pokazati i nai ratni saveznici : da smo za njih narod iju istoriju obeleava logor (a ne "ustanci" i "pobedniki ratovi"). Zato o istoriji Srba treba - pored etnikog, ustanikog, partizanskog ili ratnikog i pobunjenikog, u svakom sluaju mitomanskog iskustva i suda - treba sasluati i prouiti iskustvo logorako , da bismo to iskustvo ugradili u nau veru, duu i vitalnost zajednice ! To emo, upravo logorakim doivljajem rata, shvatiti i kad se budemo vraali iz Nemake, iz logora i zarobljenitva (ko se vratio!), godine 1945, u zemlju toboe "osloboenu". A vratili smo se zapravo u logor : dodue, mirnodobski, ali logor! To su nam dosudili Saveznici, kad je Crvena Armija, njihovom odlukom i dogovorom, predala tito-komunizmu 20. oktobra 1944: Srbiju sa Beogradom! Ve tada je Srbija postala logor, u kojem je tito-komunizam uinio cve da nam ubije duu! da ne gledamo svoju istoriju,

kao to - jedui hranu iz porcija u Jasenovcu - nismo gledali ili mogli da izdrimo pogled na brau koja su ostalu s onu stranu druge ice, u Jasenovcu! A tamo je ostao Vukain i Hristos s njim, u Jasenovcu! Ikona i ohrabrenje kad smo na dnu nae istorije, obeleene logorom i logorakim iskustvom. Sveti Starac Vukain iz Klepaca, logoraka svest srpske istorije , naa iva vera, na Tuma i Zastupnik pred Hristom. S njim nikad ne moemo zaboraviti da je "svijet ovaj tiran (ak) i tiraninu, a kamoli dui blagorodnoj !", te da nas sa ovoga dna ne moe podii nikakvo politiko reenje ako nas ne podigne smirenos eepe Svetog Vukaina Jasenovakog. Sveti Vukaine Jasenovaki Muenie, moli Boga za nas! Na Spasovdan, 2000. g. G. .. forum b92 U januaru 1943 god. jedan od najkrvolocnijih koljaca u Jasenovcu ZILE FRIGANOVIC dosao je da se ispovedi logorskom lekaru dr NEDELJKU ZECU o svojim nedelima. Ispricao je pricu o opkladi ko ce vise zaklati logorasa i o tome da je ZA NEKOLIKO SATI ZAKLAO 1100 LJUDI. ZILE FRIGANOVIC je poceo da prica dr ZECU A ja vise ne mogu da podnosim ove muke. Vise mi ne pomaze ni klanje, ni mucenja, ni krv, ni jauk, ni zene ni rakija. Uvrteo mi se u glavu, i nikako da ga se oslobodim. Jest onaj stari mi se uvrteo u glavu pa nikako da nadjem mira... Eto ZILE postao postao poslednja pacvara zbog tamo nekog starog, smrdljivog seljacine VUKASINA IZ KLEPACA. Ti se secas kad je u avgustu bio veliki nastup u ogoru i kad je JERE MARICIC poslao oko 3000 ljudi na klanje. Tada smo se fra PERO BRZICA ZRINUSIC i ja opkladili ko ce te noci zaklati najvise logorasa. Otpocelo je klanje i ja sam vec posle jednog sata po broju zaklanih daleko bio izmakao od ostalih. Obuzeo me te veceri neki neobicni zanos, cinilo mi se kao da sam na devetom nebu, nikad u zivotu nisam osetio takvo blazenstvo i vec posle nekoliko sati ZAKLAO SAM 1100 LJUDI, dok su ostali jedva stigli da ZAKOLJU 300-400. I tada dok sam bio u najvecem zanosu slucajno sam bacio pogled u stranu i ugledao jednog starijeg seljaka koji sa nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno GLEDAkako ja koljem i kako se preklani sa najvecim mukama preturaju. Taj me je njegov pogled nekako preseko... I jedno vreme nisam mogao da se maknem. PERO BRZICA JE POBEDIO, JER JE ZAKLAO 1360 LOGORASA i ja sam mu bez reci platio opkladu. Od te noci vise nemam mira, UVEK ME IZNENADA PROSTRELI VUKASINOV POGLED...