Izgleda mi da bi se najpaljivije i najpreciznije nauka, filozofija, kritika i teorija u svetu (izvoakih) umetnosti mogle nazvati drugostepenim diskursima (izvoakih)

umetnosti (ili, ire, nto stepenim diskursima umetnosti). To ostavlja dovoljno prostora da se one shvate i kao interpretacije i kao intervencije i kao zastupanja umetnike (izvoake) prakse; a ona kao prvostepeni diskurs sveta izvoakih umetnosti. Ovo odreenje najpre prihvatam jer, s jedne strane ukazuje na diskurzivnost kako nauke, filozofije, kritike i teorije, tako i same umetnike produkcije, a s druge strane ne poistoveuje ih. U tom sluaju, umetnost ne ostaje neto izvan ili mimo diskursa, ve nastaje usred diskursa, a i sama je specifina diskurzivna praksa12. Osim toga, umesto da niveliem razlike izmeu umetnike produkcije i nauke, filozofije, kritike i teorije, svodei ih sve na jedinstven diskurs savremenog sveta izvoakih umetnosti, ja hou na te razlike da ukaem, to mi ovo odreenje takoe omoguava. Ipak, kad ga prihvatam, to inim uz nekoliko napomena. Prva se tie samih termina drugostepen/ prvostepen, odnosno njihovog konotiranja vrednosti. Oni ovde treba da budu shvaeni kao institucionalni status-funkcija odreene diskurzivne prakse. U tom smislu, drugostepenost se odnosi na topoloku poziciju nauke, filozofije, kritike i teorije kao praksi visokoformalizovanog (ustanovljenog, institucionaliziranog, klasifikovanog itd.) znanja. Njihova formalizacija se izvodi prema specifinim ustanovljenim pravilima i kriterijumima (metodologije, tehnike, artikulacije, tekstualne/jezike verbalizacije itd.), ali i zahtevima (objektivnosti, proverljivosti, tanosti; odnosno samorefleksivnosti; odnosno dejstvenosti itd.). Pred umetniku produkciju kao diskurs se institucionalno oigledno ne postavljaju isti takvi zahtevi i kriterijumi, pa se ona uspostavlja kao neto fleksibilniji, otvoreniji i manje strogo formalizovan drutveni diskurs. To naravno ne znai da se nikakvi zahtevi i kriterijumi ne postavljaju, ve da su oni razliiti i ne tako vrsto zasnovani.