Arhe, I, 2/2004.

UDK 1 (091) : Kant Originalni nauni rad

JULIJANA BELI-GENC Filozofski fakultet, Novi Sad

KANTOV ODGOVOR
Kantov kratki spis Odgovor na pitanje: ta je prosveenost?, doista neobinog naslova, ostao je dosta dugo u senci njegovih znaajnijih i obimnijih dela, pre svega njegove tri kritike, da bi u prolom veku postao optepoznat i doiveo vrlo ivu recepciju, ne samo u okviru filozofije, nego i nauke o knjievnosti. Iako je nastao 1784. godine, dakle, posle Kritike istog uma (1781), u okviru tzv. prosvetiteljskih spisa u kojima se Kant bavio razliitim aspektima prosveenosti, ovaj spis se zajedno sa ostalima iz ove grupe, ije je stanovite navodno prevaziao, kasnije ipak esto ubrajao meu njegove pretkritike radove1. Neobinost naslova vezana je za (na prvi pogled) enigmu, ko je, kako i zato postavio pitanje na koje je Kant osetio potrebu ili ak obavezu da javno odgovori. Poznavanje konteksta, u kome je Kantov odgovor nastao, svakako moe samo da doprinese razumevanju njegove sadrine. Kant je, uostalom kao i Mozes Mendelson (Moses Mendelssohn, 1729-1786), proizvoa svile, ali isto tako i poznati filozof, knjievni kritiar i prevodilac, reagovao na jedan, zapravo, beznaajan povod. Berlinski svetenik Celner [Johann Friedrich Zllner] objavio je u asopisu Berlinische Monatsschrift lanak, u kome je polemisao protiv civilnog sklapanja braka, koje je u septembarskom broju iz 1783. godine zagovarao jedan anonimni autor. Celner se zalagao za crkveno sklapanje braka, navodno iz perspektive interesa drave, i u tom smislu je kritikovao unoenje zbrke i izazivanje zbunjenosti u glavama i srcima ljudi, a sve pod platom i u ime prosveenosti. Pojmu prosveenost dodao je Celner jednu napomenu sa sledeim provokativnim pitanjem: ta je prosveenost? Na ovo pitanje koje je bezmalo isto tako vano kao i ta je istina, trebalo bi odgovoriti pre nego to se zapone sa prosveivanjem! A uprkos tome, ja jo nigde nisam naiao na odgovor! Ovo pitanje, skriveno u napomeni lanka jednog relativno nepoznatog protestantskog svetenika o branom pravu, koje se moglo shvatiti i kao poziv i kao izazov, pokazalo se krajnje inspirativnim i plodonosnim za istoriju filozofije. Nije dugo trebalo ekati na odgovor koji je stigao ak od dvojice vodeih nemakih filozofa 18. veka. Prvo je Mozes Mendelson objavio svoj napis O pitanju: ta znai prosvetiti? (ber die Frage: was heit aufklren?) u septembarskom broju istog asopisa iz 1784. godine. Kant je znao za postojanje Mendelsonovog teksta, ali ga u trenutku pisanja svog Odgovora jo nije proitao, kako to i saoptava itaocima
1

Rolf Denker: Grenzen liberaler Aufklrung bei Kant und anderen. W. Kohlhammer Verlag, Stuttgart, 1968, 73.

191

Berlinskog mesenika u napomeni na kraju svog napisa. Potom, u decembarskom broju istog asopisa2, pet godina pre Francuske revolucije, objavljuje veiti neenja Kant svoj odgovor. Svoju raspravu, koja se danas smatra, dodue, zakasnelim, ali utoliko znaajnijim programatskim prosvetiteljskim spisom, svojevrsnim rezimeom ideja ove epohe i delom kanona prosvetiteljske i knjievnosti o prosvetiteljstvu, Kant zapoinje pokuajem definisanja jednog od kljunih pojmova tog doba pojma prosveenosti. Meutim, Kantova definicija prosveenosti kao ovekovog izlaska iz maloletnosti za koju je sam kriv, u mnogome se izdvaja od ostalih slinih pokuaja definisanja, objavljenih osamdesetih godina 18. veka u kontekstu kasne prosvetiteljske popularne filozofije. Iza same definicije slede objanjenja kljunih pojmova, da bi se kod italaca postigao konsenzus u njihovom znaenju. Kant je u motu prosveenosti, zapravo jednoj vrsti racionalistikog, emancipatorskog apela, formulisao svoj postulat autonomije oveka imperativno, i to tako to je naloio svakom pojedincu da se oslobodi intelektualne zavisnosti od tradicije, autoriteta i predrasuda svih vrsta. Glavnog krivca za nedostatak prosveenosti Kant pronalazi u prvom redu u oveku kao pojedincu, kao individui. Odrastao, i prema tome prirodno, fiziki punoletan ovek, sam je kriv za vlastitu infantilnost, nezrelost i kognitivnu maloletnost, jer, iako poseduje um kao predispoziciju, dakle, nije stvarno maloletan niti pati od neke duevne bolesti, on ga ipak ne koristi, ne misli svojom glavom, nego nekritiki ponavlja miljenja i stavove drugih. Upravo zbog toga, u ilustrovanju definicije i kategorikog imperativa prosveenosti, Kant se posluio paralelom vezanom za odnos staratelja i tienika, pri emu ovaj poslednji treba da se oslobodi od tutorstva dravnih, crkvenih i naunih autoriteta. To e mu poi za rukom tako to e prekinuti sa pasivnim usvajanjem i skoro mehanikim reprodukovanjem fiksiranog znanja i umesto toga e samostalnim misaonim inom doi do vlastitih stavova i na taj nain izgraditi vlastiti identitet. Kant detektuje nekoliko razloga za maloletnost velikog broja ljudi: lenjost, kukaviluk, lagodnost sadanjeg stanja, naviku; svi oni
2 Berlinische Monatsschrift 4 (1784), str. 481-494. U periodu od 17831796. godine asopis Berlinische Monatsschrift imao je dva izdavaa: berlinskog bibliotekara Bistera (Johann Erich Biester, 1749-1816) i direktora gimnazije Gedikea (Friedrich Gedike, 1754-1803). Ova ugledna publikacija kasnog prosvetiteljstva spadala je u najznaajnije nemake asopise svog vremena. Izdavai su kao svoj cilj istakli tenju za promovisanjem istine, kao i ljubav prema irenju korisne prosveenosti i oslobaanje od tetnih zabluda, nastojei pri tom da u napisima, koje su publikovali, spoje korisno sa zanimljivim i zabavnim. Pored Kanta (sa 15 priloga) i Mendelsona (sa 8 priloga) asopis je imao jo dosta poznatih saradnika, meu kojima se mogu nai i sledea imena: Bendamin Frenklin, Kristijan Garve, Ludvig Glajm, Vilhelm fon Humbolt, Tomas Deferson, grof Mirabo, Karl Filip Moric, Fridrih Nikolaj, Kristijan F. D. ubart i dr. Sami urednici su jo 1790. godine shvatili da se na stranicama njihovog asopisa pojam prosveenosti razvio tanije i odreenije nego u bilo kojoj nemakoj knjizi, zahvaljujui dvojici velikih filozofa: Kantu i Mozesu Mendelsonu (v. Berlinische Monatsschrift 15, 1790, str. 365). Protivnici prosvetiteljstva nazivali su Berlinski mesenik berlinskom prosvetiteljskom klikom, prosvetiteljskom bandom i berlinskom prosvetiteljskom sinagogom, jer su njegove stranice bile otvorene i za priloge jevrejskih autora, npr. za samog Mendelsona, zatim za Davida Fridlendera, Markusa Herca, Mozesa Veselija. Drugi nemaki asopisi tog vremena, kao npr. Vilandov Teutscher Merkur, takoe su objavljivali stavove razliitih autora o prosveenosti. U Journal von und fr Deutschland (1784-92), iji je izdava bio Geking (Leopold Friedrich von Goeckingh), uvedena je ak stalna rubrika pod naslovom Prosveenost, predrasude. U Berlinu je od 1788-1790. godine izlazio Berlinisches Journal fr Aufklrung, a izdavai su bili Fier (Gottlob Nathanael Fischer) i Rim (Andreas Riem). U novembarskom broju asopisa Deutsche Monatsschrift iz 1790. godine jedan anonimni autor sastavio je i bibliografiju napisa o prosveenosti, koja za period od 1785-1789. godine obuhvata 22 naslova.

192

omoguuju vladavinu autoriteta nad pojedincem koje on ne eli da se oslobodi, moda zato to je po svojoj prirodi sklon da im se potini, nostalgino sledei pri tome zov detinjstva i videi u tutorima neku vrstu zamene za oca3. Za izlazak iz maloletnosti potreban je poseban svesni in, odluka, koja nije apsolvirana samo jednokratnim naporom volje, nego se mora uvek iznova ponavljati. Ali, iznad svega, neophodna je hrabrost da se ovek oslobodi nereflektirane determinisanosti i da se, poput deteta u trenutku lokomotorne zrelosti, otrgne zavisnosti od autoriteta koji zloupotrebljavaju injenicu da poseduju vie znanja4. Kant, dakle, zastupa miljenje da se do prosveenosti moe doi u prvom redu samoprosveivanjem, samoemancipacijom, koja ne moe biti oktroisana od gore. Iako smatra da izlazak iz maloletnosti zavisi prevashodno od pojedinca, Kant u nastavku svog spisa razmilja i o drutvenom kontekstu, koji je isto tako neophodan za etabliranje prosveenosti, i u njemu bi presudnu ulogu trebalo da odigra manjina samostalno misleih meu starateljima. Kant odbacuje revoluciju kao put postizanja prosveenosti, jer je ona pogodna samo za oslobaanje od loe vlasti, ali ne i za promenu naina razmiljanja. Iako nije bio apolitian ili politiki ravnoduan, o emu svedoi i podatak da je kasnije javno proklamovao svoje slaganje sa idejama Francuske revolucije, i to u vreme, kad to ba nije bilo oportuno, izloivi se time opasnosti da ga proglase za jakobinca, on je u okviru svoje filozofije principijelno odbacio revoluciju kao sredstvo prosveivanja, shvatajui je pre kao mehanizam kojim se stare predrasude samo zamenjuju novim. Umesto revolucije on pledira za postepenu reformu5. Osnovna pretpostavka za stvaranje prosveene publike, odnosno za konstituisanje prosveene graanske javnosti, jeste sloboda iznoenja vlastitog miljenja pred italaku publiku. U cilju pojanjenja svog shvatanja slobode koju treba dozvoliti i koja e unaprediti prosveenost, Kant uvodi distinkciju izmeu javne i privatne upotrebe uma. Pod privatnom upotrebom uma Kant u svom spisu podrazumeva onu koju neko vri u okviru neke javne slube, odnosno dravne institucije. Za razliku od uobiajene upotrebe ovog pojma, uobiajene, kako za njegovo vreme, tako i za njega lino, a iz dananje perspektive, pre bi se moglo rei, pogreno shvaene upotrebe, Kant smatra da dravni slubenik, bez obzira na profesiju, u svojoj kancelariji, u domenu svog posla, ne koristi svoj um javno, jer ta upotreba nije niti moe biti transparentna za celokupnu javnost, i u tom smislu, ona je privatna. U sferi institucija nema mesta iznoenju vlastitog miljenja, a kamoli kritike ili albe tu se zahteva slepo sprovoenje naredbi. Kant, dakle, smatra ispravnim upravo ono to se danas ocenjuje kao neprihvatljivo i nekorektno u domenu slube, a
Denker, 71. To je danas moda najuoljivije u televizijskim reklamama, u kojima se pojavljuju razliiti autoriteti, pre svega iz domena medicine, koji koriste (ili moda ak zloupotrebljavaju) svoje struno znanje i svoj imid strunjaka i na taj nain utiu na izbor gledalaca pri kupovini raznih proizvoda iroke potronje. Denker takoe upozorava i na danas aktuelnu zloupotrebu novih spoznaja navoenjem primera korienja psihoanalitikih saznanja (mogli bismo da dodamo: i saznanja do kojih su dole druge psiholoke grane, npr. psihologija marketinga) u reklamiranju proizvoda, kada se, apelovanjem na nesvesno u oveku, nastoje izazvati nove potroake elje (str. 72). 5 Denker naglaava da za Kanta opozitni pojam za revoluciju nije evolucija, nego reforma, jer je ona usmerena na planirane i ciljane promene, do kojih se dolazi institucionalnim putem. Stoga je reforma imanentna sistemu (str. 79).
4 3

193

to je iznoenje u javnost onih problema koji se mogu reiti oficijelnim putem, unutar same institucije, pogotovu ako se oni ne tiu direktno ire javnosti. Prema tome, slobodu govora Kant redukuje na akademsku slobodu, koju umirujue karakterie kao najmanje tetnu od svih sloboda6, pri emu rauna na lukavi mehanizam uma, koji e kasnije dovesti do odobravanja i veih (i tetnijih) sloboda. Sporno je bilo i ostalo sledee: da li je podela na privatnu i javnu upotrebu uma, koju je etablirao Kant moda osudila prosveenu kritiku na praktinu nedelotvornost. Ova problematina dihotomija odraavala je za mnoge Kantove savremenike kobnu rascepkanost ljudskih mogunosti, raspoluenost na teoriju i praksu, na individualni stav i drutveno delanje, dok je danas prisutno i miljenje da Kant od nosilaca uma zahteva jedan skoro izofren rascep linosti. Nastanak Kantove opozicije linostsluba moe se povezati, s jedne strane, sa Martinom Luterom, kako je to uinio Herbert Markuze (Studien ber Autoritt und Familie, 1936), a s druge strane ona ima svoj adekvat u opoziciji ovek-graanin (homme-citoyen) kod Rusoa, koja pravi razliku izmeu bezgranine prosveenosti koja se zahteva za oveka uopte i ograniene prosveenosti koja je dovoljna graaninu, pri emu se ova poslednja vezuje iskljuivo za znanje, koje je neophodno za vrenje odreenog zanimanja i koje je korisno iz moralne perspektive. Vitalnost Kantove opozicije privatna-javna upotreba uma moe se pratiti sve do u 20. vek, odnosno do uspostavljanja tzv. represivne tolerancije, koju je opisao Markuze, u okviru koje vlast doputa slobodu govora ak i svojim najradikalnijim protivnicima, ali samo do onog trenutka dok ne zapreti opasnost prelaska sa rei na dela (Kritik der reinen Toleranz, 1965). Poslunost u privatnom domenu slubi, ma kako ova sintagma danas paradoksalno zvuala, prua po Kantu garancije da e dravne institucije funkcionisati bez problema, ime e se ouvati javni red i sigurnost u dravi. Mogunost reforme sadrana je u uspostavljanju javne naune diskusije, u nekoj vrsti javnog nadmetanja samostalno misleih pojedinaca; kroz tu diskusiju u kojoj uestvuje celokupna republika naunika, sastavljena od pojedinaca koji itaju i razmiljaju, vremenom e se iskristalisati odluka o tome ta e biti prihvaeno kao istina, a ta ne, i rezultati tog naunog diskursa navee na kraju i monarha da uvidi neophodnost promene prilika. Tu se, dakle, razmatra jedna vrsta javnog, teoretizirajueg plebiscita, koji e vladar pretoiti u sopstvenu odluku, za ta, dodue, ne postoje nikakve zakonodavne garancije, nego se sve bazira na poverenju u vladara i njegovu dobru volju. Kant pravi jasnu razliku izmeu doba prosveivanja, kakvim je smatrao svoju sadanjicu i prosveenog doba, pri emu nivo prosveenosti jednog doba ne odreuje nivo znanja, nego opta sposobnost oveka da se poslui vlastitim umom. U skladu sa istorijskom situacijom na nemakim prostorima pre svega zbog konfesionalno utemeljenog apsolutizma glavni deo Kantovog spisa posveen je prosveenosti u stvarima religije, pri emu on maloletnost na ovom podruju ocenjuje kao najtetniju. Zaista su krucijalne potekoe nemakog prosvetiteljstva bile
6 Meutim, ako se danas, u vremenu sveopteg prelaska sa tihog itanja na medije masovne komunikacije, osvrnemo oko sebe i upitamo ko je preuzeo zadatak Kantove publike i na koji nain i na kojim osnovama se danas konstituie graanska javnost, moemo da zapazimo i kojim je sve opasnostima ona izloena. Radio, televizija i tampa danas su bitni sastavni delovi graanske javnosti i znaajni kreatori javnog mnjenja, koji, zbog svog monopolskog poloaja, komercijalizacije ili mogunosti privatizovanja kriju u sebi, u ovom dobu masovnokomunikacijske manipulacije, znaajan potencijal opasnosti.

194

vezane prevashodno za ovaj domen, dok nauke i umetnosti jo uvek nisu u toj meri podvrgavane cenzuri i kontroli misli7, kao to e to biti sluaj u kasnijim vremenima. Meutim, potvrdu za tvrdnju da on ipak ivi u doba prosveivanja Kant vidi u injenici da je u Pruskoj prosveenost najvie uznapredovala upravo u stvarima religije, a glavna zasluga za to pripada pre svega Fridrihu II, odnosno blagotvornom uticaju francuskih prosvetitelja, u prvom redu Voltera, na pruskog kralja. Fridrih II je doista sproveo znaajne reforme u svojoj dravi8 i u tom smislu je Kant u njemu kao predstavniku prosveenog apsolutizma video onog razumnog vladara koji e garantovati i neophodnu slobodu javnog diskursa, pa je svoje doba nazvao jo i Fridrihovim stoleem. Ovu pozitivnu ocenu politikih prilika u Pruskoj za vreme Fridriha II nisu ni izbliza delili svi savremenici. Koliko je Kant bio u pravu i u kojoj meri prosveenost jednog doba zavisi od dobre volje vladara, pokazalo se jo za Kantova ivota. Smru Fridriha II 1786. godine situacija se iz korena promenila: za vreme njegovog naslednika Fridriha Vilhelma II (1786-1797) i kraljevog ozloglaenog miljenika i ministra kulture Velnera (Johann Christian Wllner) prosvetiteljstvo je proglaeno za opasnog neprijatelja drave i religije. Godine 1788. doneta je naredba o uvoenju cenzure, a ustanovljen je i tzv. kolegijum koji e sprovoditi kraljevu naredbu. Kolegijum je imao ovlaenje da zapleni sva izdanja, za koja je posumnjao da se njima ele pokopati temeljne istine [svetog] pisma ... i na bezoan nain, pod imenom prosveenosti, iriti bezbrojne i opte predrasude. I sam Kant je dospeo u ozbiljan konflikt sa novim pruskim vlastima: 1. 10. 1794. godine, naredbom iz kraljevog kabineta, bila mu je zabranjena svaka daljnja kritika religije, a u sluaju nepotovanja naredbe, zapreeno mu je preduzimanjem neprijatnih mera. Za kraljeva ivota, Kant se doista i pridravao zabrane, a da se pri tome ipak nije odrekao svojih stavova. Kant razmilja istorijski, u kategoriji vremena, i sigurno rauna s tim da se kritiko miljenje nee zadovoljiti samo odreenim rezervatima, ve e u budunosti teiti ka proirenju faktikih granica duhovne slobode na sva podruja ljudskog ivota. Duhovna punoletnost tako u optimistikom duhu zavrava svoj napis Kant nije liena ni tendencije ka politikoj punoletnosti, ka drutvu, u kome je mogu korak od slobodnog miljenja ka slobodnom delanju.

7 U tom smislu ilustrativan je primer iz jedne druge nemake dravice, vezan za dramatiara Lesinga (Gotthold Ephraim Lessing) i njegov polemiki sukob sa protestantskim svetenikom Geceom (Johann Melchior Goeze). Braunvajgski vojvoda je svojom cenzorskom odlukom zabranio Lesingu da publikuje bilo kakav napis protiv Gecea ili iz oblasti religije, ne samo u Braunvajgu nego i u drugim nemakim dravama, pod svojim ili tuim imenom. Sve napise koje je nameravao da objavi, morao je Lesing najpre da dostavi na uvid ministarstvu, da bi pribavio dozvolu za tampanje. Meutim, vojvodina cenzura je samo prividno zavrila ovu teoloku javnu diskusiju. Poto je bio spreen da nastavi sa polemikim iznoenjem odbrane svojih stavova i na taj nain osuen na utanje, Lesing je zabrani doskoio tako to je poprite svoje prosvetiteljske borbe preneo na pozornicu. Pokuaj da na staroj predikaonici, u pozoritu iznese pred javnost svoja uverenja protiv svake pozitivne religije, svesno menjajui pritom ton u odnosu na polemike spise, imao je za posledicu injenicu da je drama Natan mudri kao umetniko delo ostala poteena cenzorskih intervencija. 8 Reforme u Pruskoj odnosile su se na promenu slike o kralju, prema kojoj on nije vie izaslanik i zamenik boga na zemlji, nego prvi sluga svog naroda, zatim na odbacivanje supremacije pape, a bili su prisutni i konkretni reformski zahvati: racionalizovanje uprave, reforme u oblasti prava i pravosudnih institucija, ukidanje telesnog kanjavanja i muenja, razne mere protiv feudalizma i korporativnih privilegija, oslobaanje seljaka, socijalna briga, uspostavljanje javnih kola i uvoenje novih vaspitnih metoda.

195

Ako se letimino osvrnemo na recepciju Kantovih stavova iz ovog spisa i na status prosvetiteljstva, ne samo kao knjievne epohe, nego kao ukupnog pogleda na svet, vrlo lako moemo uoiti da je neprijateljstvo prema prosvetiteljstvu na duge staze vrlo delotvorno spreavalo primereno kritiko vrednovanje ove epohe i njenih dostignua, tako da se jo i danas, ak i u naunim raspravama sa prikladnom dozom prezira i nipodatavanja denuncira njegova plitkost ili banalnost. Sad je trenutak za recepciju Kantove prosveenosti, objavio je Maks Horkhajmer u jednom napisu o Kantovoj filozofiji iz 1962. godine. Pri tome se ne radi o vraanju na Kantovu filozofiju, neokantizam je uistinu prevazien radi se pre o tome da se istina uini transparentnom, . . . i da ona pomogne da prosveenost, koja je u Nemakoj svoju najviu teorijsku svest primila od Kanta, zaista bude konano prihvaena.

196