Odabrane prie

O LJUBAVI
ivorad Tasi

Myo Thant Oung

Odabrane prie o ljubavi

Na poetku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji otro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao. Ivo Andri

August 16, 2008

U PROLAZU

Sadraj
U PROLAZU ....................................................................................................... 4 ESMA U DVORITU ..................................................................................... 11 TRI STOTINE METARA .................................................................................. 17 SVETI PANTELEJMON ................................................................................... 21 STOLICA ZA LJULJANJE ............................................................................... 28 KIA U BALKANSKOJ ULICI ........................................................................ 35 EST VISOKIH POTPETICA ........................................................................... 42 GAENJE KAMERE ........................................................................................ 49 SAN O TIINI ................................................................................................... 57 PRIA PRIGRADSKOG PANTERA ................................................................ 64 EMINA.............................................................................................................. 69 SUSEDI ............................................................................................................. 75 TRI EPILOGA................................................................................................... 82 STADO STRICA RADOVANA ........................................................................ 90 POFEZNE ......................................................................................................... 98 44,2 U HLADU ............................................................................................... 104 DVADESET PET GODINA ............................................................................ 112 SVETSKI PUTNIK ......................................................................................... 118 UKRTANJE PROLOSTI ............................................................................. 124 JULSKA PRIA.............................................................................................. 130 SALATA I BELI LUK .................................................................................... 137 PISMA IZ PROLOSTI .................................................................................. 145 TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA ........................................... 151 MANGUPI IZ KRAJA .................................................................................... 160

August 16, 2008

Odabrane prie o ljubavi

U PROLAZU
Videla sam ga prvi put ispred one knjiare preko puta pijace. Stajao je ispred izloga i buljio u redove knjiga. Uspravan (neko bi rekao ukoen), vitak, u dinsu i starkama na nogama. Ruke u depovima, kao da tamo uva nekakvo blago ili neto slino. Kosa mu je malo vijorila na jutarnjem vetriu. Imao je izgled nekoga ko ne zna kuda e izgubljeni pas ili slino. Prosto me je neto bocnulo u srce kad sam ga videla. Onda sam kupila to cvee i kad sam se osvrnula ponovo njega vie nije bilo. Nekako mi je bilo ao to ga nema vie. U stvari, shvatila sam kasnije on je bio moj prizor za taj dan. Lep prizor. Dugo sam razmiljala o tome kako bi se on mogao zvati, ime bi se mogao baviti, ali su mi misli nekako beale na obris njegovog lica i njegov pogled, tako neizostavno koncentrisan na sve te knjige... U dananje vreme... Ko jo moe deset minuta da zuri u izlog knjiare? Dva dana sam nekako kao elela da ga ponovo vidim... Moda i da ga sretnem, da se upoznamo, da saznam bar kako se zove... Onda, u subotu kod robne kue... Ona zgrada pored, na etiri sprata... Upravo sam se bila srela sa Karlom sa njim razgovoru nikad kraja, jer mu mora izvlaiti kletima rei iz usta... Kad iz ulaza izae on! I, tada sam mogla bolje da mu vidim lice. I oi. U stvari sam zanemela u jednom trenutku i nisam skidala pogled sa njega, sve dok se nije osvrnuo, pogledao me na as, a onda se izgubio u guvi... Imala sam nameru da krenem za njim toliko me je uhvatilo. Ali, nisam... Bila sam nekako zadovoljna to sada znam gde stanuje, mada nisam bila sasvim sigurna. I, posle sam traila svaki izgovor da krenem negde oko robne kue, vrebajui ga, kao pijun, kao nekakav policajac na tajnom zadatku... Boe, ba sam bila blesava! Jesam... Raspitivala sam se. Koga god sam znala, naroito one koji su stanovali tu negde oko robne kue, pitala sam, opisujui ga, mada su moji opisi uvek bili preuveliani... I niko ga nije poznavao. Tek dve nedelje kasnije... Gurala sam se u redu za telefon, onaj mobilni, muziki, sa kamerom, ispred poslovnice, i onda se najednom pojavio on, u nekakavoj zelenoj jakni, razbaruen i osmehnut... Samo jo da je taj osmeh bio namenjen meni... Ali, on se osmehivao nekom tipu ispred mene i trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim da se osmehuje tipu iz obezbeenja... Onda je taj iz obezbeenja doviknuo: Mio... i onda sam znala i kako se zove. Gledala sam ga opet i uinilo mi se da je primetio, ali kao da je preleteo pogledom preko mene... Telefon sam doekala, ali on je, u meuvremenu, odmaglio... Mia iz zgrade pored robne kue! I, ta?! ta sam jo znala o njemu? Nita!

August 16, 2008

U PROLAZU Ali, iz glave, ili iz srca, mi izlazio nije... Sanjala sam ga, iako nisam znala, ak ni u snu, koga ja to sanjam. Da li je dobar ili zao, da li je ljubomoran, da li je uen ili samo tako izgleda, da li voli rok ili narodnjake, da li ovo, da li ono... Muila sam sebe takvim i slinim pitanjima. Naravno, u kui nisam govorila o njemu, jer bi me majka posle zapitkivala do besvesti, a otac bi se preko prijatelja raspitivao ko je on i ta je. Zna i sama kako to matorci mogu... Prolazili su dani, a ja Miu nisam mogla da zaboravim... Onda, negde poetkom decembra, bila je ona izloba, uvena, Kroz istoriju, kako li se zvala... Sea se, ti si me pozvala i ile smo tamo, samo to sam se ja izgubila pre ulaza... Nisam ti rekla zato sam se izgubila... On se pojavio! Bio je tamo, na samom ulazu i da sam ula prola bih mu na dvadeset santimetara od nosa, a to nisam nekako mogla i izgubila sam se u guvi. Ali, ostala sam u blizini i gledala sam kako se osvre i trai me pogledom... A ja sam gledala samo njega. Razgovarao je sa direktorom kulturnog centra... Boe, u tom trenutku sam pomislila da je on samo jedan od onih koji e mi pobei, izgubie se, nestae, rasplinue se u onom vruem vazduhu u galeriji i nikada ga vie neu ni videti... Jo manje upoznati... Tebe sam ostavila u galeriji i krenula sam kui, a poeo je da pada sneg... Nije me bilo briga. Bilo mi je svejedno da li pada sneg ili bilo ta. Utuena eto kako sam se oseala... Potunjena eto tako... Krenula sam peke, lagano, a pahulje su mi padale po kosi i onda sam pomislila kako sam ja jedna usamljena dua koja nee nikada moi da bude pravo, odraslo ensko... I, umalo nisam reila da ostanem usedelica, tada... Najednom se jedan Ford, stari, videlo se, izanali, zaustavio ispred mene i iz njega je izaao Mia. Naslonio se na vrata, osmehnuo se i rekao: Nema smisla da stigne kui mokra... Meni se uinilo da ne govori meni, pa sam se osvrnula nekoliko puta, ali, osim mene, na ulici nije bilo nikoga. On je potom rekao: Hajde, ui, odbaciu te kui, ma gde stanovala! Nisam mogla da verujem! Da li mi se privialo? Tek, prila sam i on mi je otvorio vrata i ja sam sela u njegov automobil... Njegov, hej! Sami, na pedalj udaljenosti i ja nisam bila svesna toga. utala sam, kao mutava... Pitao me je gde stanujem i kako se zovem i ja sam samo zevala... Jedva sam izgovorila adresu, a ime nekako nerazumljivo i meni samoj... Uopte nisam znala da li me je uo i razumeo... Sama vonja je trajala prekratko i kad me je dovezao ispred zgrade prosto je rekao: Tek da zna... Ja sam Mihajlo. Zovu me Mia. Otkud znam kako je znao da sam se raspitivala. Nemam pojma! Tek, ostavio je utisak kao da mi ba on, lino, odgovara na sva ona pitanja koja su me, eto, mesecima muila. No, ja sam dograbila onu ruku na vratima i gotovo istrala iz automobila i utrala u zgradu pre nego to je mogao da nastavi... Ama, zna ono kad eli neto toliko, pa ti se onda iznenada ostvari, pa ne moe da veruje da ti se dogaa, pa blokira! E, ja sam blokirala! Naisto! Posle sam se pokajala i kajala se dugo, ali uzalud... Doznala sam, od njega samog, ono to sam ve znala i nisam uspela da mu kaem nita o sebi. Nisam stigla, nisam se odvaila da mu kaem kako mogu da mu sredim kosu, kako mogu da mu spremim palainke sa orasima, kako mogu da ga drim pod ruku (kao tatu, recimo), kako mogu da utim sa njim u nekom umarku i da sluam kako die, kako mogu da drhtim kad me

August 16, 2008

Odabrane prie o ljubavi dodirne, ako me dodirne, kako mogu da... Bilo ta... Ali samo sa njim. Oseala sam se glupo. I, bila sam glupa. Tada sam zaista bila glupa. U stvari, ja sam se samo uasno bojala. Uplailo me je ak i to to on poznaje direktora kulturnog centra. I nekako nisam mogla sebe da zamislim sa njim. Kao da je bio sa drugog sveta. Marsovac! Kulturne razlike, drutvene razlike, obrazovne razlike... Danima sam sluala Dorse i Cepeline i ponekad bi mi dolo da se samo dobro isplaem i da sve proe, kao to inae sve prolazi, ali on nije mogao, nije smeo, nije hteo da proe u meni. A, nisam htela da iko sazna ta se to dogaa u meni... Sea li se, u prvom srednje, nekako tako sam se oseala i kada sam zablesavila za onim visokim, koji je kasnije izjavio da sam dobra riba, ali nevina, pa sam se unesreila, razoarala i posle toga godinama nikoga nisam ni pogledala, pa su svi, ukljuujui i tebe, pre nego to smo se upoznale, mislili da sam jednostavno uobraena. Ni tebi nisam govorila o tome kako mi je padalo na pamet da pokuam da upiem nekakav fakultet... Mislim, nekako sam imala oseaj da sam njemu, Mii, nevana kao frizerka i da bih trebala da budem obrazovana ne znam kako da bih mu dorasla... A ja, tada, u stvari, nisam ni znala da li je on obrazovan, osim to je tako nekako izgledao. Kao intelektualac... A, onda sam proitala, u nekom asopisu, da se Branko Miljkovi, onaj pesnik iz Nia, onaj to je pisao kao da mu svevinji pokree ruku sa perom... E, on se ubio zbog frizerke. Sad, koliko je verovati u tako neto, ne znam, ali bilo je mogue, ak i verovatno... Uhvatila sam se toga Branko Miljkovi i frizerka! Dvadeset devetog decembra, u osam asova po srednjoevropskom vremenu, kad mi se zavravala smena u salonu... Bio je ve odavno pao mrak, a ti zna kako ona svetiljka ispred salona zna da kilji i tuca (nikako da dou da je poprave), i ba sam bila odahnula i svukla kecelju, kad me je neto nateralo da pogledam prema ulaznim vratima... I, opet mi se dogaalo da vidim neto u ta nisam smela, nisam mogla biti sigurna... Mia je stajao ispred vrata, u kratkoj bundi, onoj kaubojki, kako je zovu i sa nekakvim svemirski debelim izmama na nogama... Rukavice, da, ali gologlav... Stajao je i gledao ravno u mene... Oduzela sam se na as, ali sam se onda setila tog pesnika i njegove frizerke i ubedila sebe da mi treba biti svejedno... Vrlo lagano sam se presvukla i vrlo lagano se uputila ka vratima... Zaboravila sam koleginicama i da kaem laku no... Mislim da sam se samo blesavo osmehivala kada sam stala ispred njega, jer je on celo vreme gledao u mene i bilo je sasvim jasno da me je prosto ekao da zavrim posao. U tom trenutku mi nije ni padalo na pamet da se zapitam kako je doznao gde radim, i verovatno (pre toga) i sve ostalo... Stajala sam ispred njega i ekala da progovori, a on se blago osmehivao i ja uopte nisam primeivala da su mu se miii lica gotovo smrzli... Onda je rekao: Zato si onako otila? Slegla sam ramenima. Nisam znala da mu objasnim sve to se deavalo poslednjih nekoliko meseci u meni i nisam umela da mu kaem da je sve to zbog njega. Hajde... Sad u da te odvezem kui, pa emo usput priati, rekao je on i tek tada mi je bilo jasno da mu je hladno, a moda i vie od toga. Uli smo u njegov Ford i onda je on nastavio tamo gde je stao prethodni put onda kada sam ja iskoila iz automobila i zbrisala...

August 16, 2008

U PROLAZU Rekao mi je da je zavrio istoriju umetnosti i da se vratio u grad pre nekoliko meseci i da mu je sada sve neobino, kao da se grad smanjio, a u stvari je on izgleda porastao, i rekao mi je da ne poznaje previe ljudi, da se sve izmenilo, da su se ak i njegovi drugovi iz gimnazije nekako rasuli, ili poenili ili preselili ili bilo ta... Rekao mi je da je jedinac u porodici i rekao mi je da mu je otac apotekar, a majka nastavnica u osnovnoj koli i rekao mi je da me je zapazio jo dok je, sea se, zurio u izlog knjiare, kod pijace i da se onda zapitao ko sam ja i da me je mesecima nekako traio i, eto, uspeo da me ulovi posle one izlobe (koju nisam ni videla), ali da sam mu pobegla, i rekao mi je da voli dez i stari rokenrol, i rekao mi je da bi voleo da se druimo... Zna li ta mi je tada bilo u glavi? Zato ja?! Zato da se drui ba sa mnom?! eto to mi je bilo u glavi. Kao da mu nisam poverovala ni jednu jedinu re, kao da je sve to je rekao otilo u vetar, kao da ga uopte nisam sluala... Malo je utao. Verovatno je oekivao da i ja imam poneto da kaem, ali se meni jezik vezao u vor i samo sam bledo gledala ravno ispred sebe (on je parkirao blizu moje zgrade), ukoena kao da sam progutala nekakve daske ili neto slino. Onda je on jo rekao da je jedan njegov drug iz osnovne oenio jednu moju drugaricu iz srednje, i rekao mi je i njegovo i njeno ime, ali sam nekako kao bila ogluvela i nisam ni zapamtila o kome se tu radilo. I, rekao je, ona, ta ena, mu je kazala gde ivim i gde radim i ko su mi roditelji i sve ostalo... Alapaa! Dobro, rekla sam ja, a grlo mi se stiskalo kao da sam pre toga gutala stipsu ili neto slino. I rekla sam jo: Laku no! Hej! Laku no! I uhvatila se za vrata... Nisam umela nita drugo da mu kaem, a on mi je ponudio druenje, samo to je to morali biti vie od druenja, i on je bio tu da mi sve to izgovori to je izgovorio i da mi ponudi to druenje... A, ja sam mu poelela laku no i krenula da ponovo zbriem i da sam imala imalo pameti, tada, bilo bi mi sasvim jasno da me on vie ne bi traio, niti se raspitivao o meni, i da nikada vie ne bi stajao ceo sat ispred moje radnje i smrzavao se i da ga moda nikada vie ne bih ni videla, osim u prolazu... Ali, on je spustio svoj dlan na moju nadlanicu i tako me zaustavio... Nala sam se, kao razapeta, izmeu elje da ponovo pobegnem i uasne, bolne elje da ostanem tu, u njegovom Fordu i da ga poljubim, da se milujemo, da mu bar pokaem, kad se nisam usuivala da mu kaem, da mi je stalo, do njega... Pogledala sam ga ravno u oi i imam oseaj da je to bio oajniki pogled, jer se on osmehnuo, nekako kao da eli da me ohrabri, i rekao: Doi u i sutra da te dovezem kui... Moe?! Tu no nisam spavala uopte. Mislim, nije da sam bila uzbuena ili neto slino, ali nekako nije bilo smisla spavati posle njegovih osmeha i rei. Ponavljala sam u sebi sve to je rekao i opet me je prelilo oseanje da nisam dostojna ili tako nekako... Usred noi sam otila u kupatilo i dobro se pogledala u ogledalo. U stvari, nisam ja loa devojka. Hou da kaem, mukarci su se okretali za mnom tu i tamo, ili bi me poneko pogledao onako i, sve u svemu, ta znam da sam ja neto kao muko sigurno bi se svidela samoj sebi. Imam sve ono to imaju i one njihove duplerice iz Plejboja, a imam i poneto u glavi, iako mi je kola bila nekako odvratna... Nisam glupa, to hou da kaem... Onda bih se vratila u postelju i opet razmiljala o Mii i, da vidi, o nekoj naoj kao budunosti. Nisam mogla ba da zamislim kako bi nam izgledala deca, ali sam sigurna da bi bili slatki August 16, 2008

Odabrane prie o ljubavi klinci... Moja razmiljanja bi se zaustavljala na venanju... E, to nisam mogla da zamislim pod atrom i uz onu odurnu cigansku muziku. Sanjarila sam o tome da prosto zbriemo nekuda i venamo se bez svadbe i slinih gluposti... Eto, o tome sam razmiljala tu no, kao da je Mia ve moj i ja njegova zauvek... Sutradan sam ceo dan bila smuena i zbrkana i zguvana i spetljana. Na posao sam zakasnila i sve vreme sam se okretala prema ulaznim vratima oekujui da ga ugledam u toj njegovoj bundici kako se smrzava i sve. Pojavio se dva minuta pre zavretka radnog vremena i samo mi je mahnuo kad sam ga primetila. Mahnuo mi, prijateljski, kao da sam trebala i morala da oekujem da on bude tu i kao da je bilo stoprocentno sigurno da e on doi i da u ja ekati da on doe. Kada sam izala, a koraci su mi se neto usitnili i sve koleginice su mogle da vide, i sa lea, da sam do uiju zaljubljena i da vie ne znam ni ta radim ni kako koraam ni da li u uspeti da ga pozdravim kako treba... A, on, kad sam izala priao mi je i prebacio je ruku preko mog ramena, ne kao oni mangupi koji tim pokretom ele da kau celom svetu da je riba njihova, ve vie kao da eli da mi pomogne da doepam do automobila. A, ja sam utala kao da sam izgubila jezik, i tek kada sam ula u automobil i okrenula se prema njemu i videla njegov osmeh, neto kao da se otkailo u meni i ja sam poela da govorim... I, odmah sam mu rekla da mi se dopao jo tamo, kod knjiare, dok je zurio u one knjige i rekla sam mu da sam se i ja raspitivala o njemu i doznala malo, sasvim malo, i da mi nije bilo ni na kraj pameti da neko od mojih drugova i drugarica moe njega da poznaje, ali sam mu rekla i da sam shvatila da stanuje kod robne kue i rekla sam mu da sam se sva svezala, onda, posle izlobe (na kojoj nisam ni bila), i rekla sam mu da hou da se druimo i da hou i vie od toga i rekla sam mu da tog trenutka ne znam ta bi sa sobom, a jo manje ta bih sa njim, kad je tako bespomoan, u automobilu... I, onda sam jednostavno skoila na njega. Ba skoila, prekoraivi glupi menja i sve. I poljubili smo se... U stvari, prvo sam ja poljubila njega, a onda je on, uz osmeh, poljubio mene i nastavili smo da se ljubimo, a naokolo je ponovo poeo da pada sneg i mene uopte nije bilo briga da li nas ko vidi i da li uopte moe da nas vidi, jer su se stakla zamaglila... U neko vreme smo prestali i ja sam bila sva zajapurena, jer sam ga osetila, imala sam ga u rukama, imala sam ga u zagrljaju, pod usnama. Bio je sladak, tako sladak. Sada je bio red na njega da bude zbunjen i bio je. Hteo je da izvue cigarete iz depa. Hteo je da zagladi tu svoju nemirnu, neukrotivu kosu. Hteo je ak i da izbrie tragove poljupca sa usana, ali je odustajao od svega i samo se osmehivao, ne gledajui u mene, a kada je konano shvatio da sam ja tu i da smo se upravo poljubili prvi put, huknuo je i pogledao me i rekao da je prestravljen i da se nije nadao da e to izgledati tako... Kako? upitala sam. Tako... Divno... odgovorio je on i onda smo se jo malo mazili, pa sam ja odleprala kui, a on je ostao u kolima, i posle sam proveravala i gledala sa prozora i on je jo uvek bio tamo... Otprilike jedan sat ili neto due. ta da ti kaem... Sada je ve bilo prilino ozbiljno. On je postao moj Mia i ja sam postala njegova i bili smo zajedno. Jedino to je u meni ostalo jo neke sumnjiavosti... Nisam ja sumnjala u njega. Kako bih i mogla?! Ali, sumnjala sam u sebe. Sve sam se pitala da li sam ja zasluila toliku sreu i da li sve to moe da

August 16, 2008

U PROLAZU potraje i sve tako neke gluposti... Ponaala sam se krajnje retardirano prema samoj sebi, kao i obino... Sutradan me je ekao ispred kue kada sam krenula na posao i (moe li zamisliti) izvinjavao se, jer se njemu, kao, uinilo da bi to moglo izgledati kao da on mene prati, proverava, davi... A, u stvari, samo je eleo da mi ponudi da poem sa njim na doek Nove godine, u planinarski dom ili neku lovaku kuu, ne znam kako bih to nazvala, jer dolaze neki njegovi drugovi sa fakulteta, a on ne bi voleo da doeka Novu godinu bez mene... Ne bih se oseao dobro, rekao je. Bio je u pravu ni ja se ne bih oseala dobro bez njega. Nisam pitala ni koliko to moe da kota, ni kako emo stii u planinu, ni koliko emo se zadrati, ni ko su ti njegovi drugovi... Pristala sam na nevieno... Nisam se ak ni zainteresovala gde u ja tamo gore da spavam... U stvari, nadala sam se da imaju manjak kreveta i da emo Mia i ja morati da delimo jedan, ako ba hoe da zna. Kada sam rekla u kui da idem u planinu da ekam Novu godinu odmah su hteli da znaju s kim... Sa Miom! izgovorila sam jasno i glasno i ponosno. Naravno, odmah su hteli da znaju i ko je Mia, pa sam morala da im potanko objasnim, s tim to sam preskakala neke bitne delove slike... Nisam im rekla da sam ga primetila ispred knjiare i nisam im rekla da sam pobegla kada me je prvi put dovezao kui, posle te izlobe... Posle svega samo su me pitali kad e oni moi da ga upoznaju, na ta sam ih samo pogledala. Ama, ta oni imaju da ga upoznaju!? Valjda ja prvo treba da ga upoznam. I on mene... Ipak smo nas dvoje u glavnim ulogama u tom filmu, ako razume o emu govorim. Samo to me nisu pitali Kad e svadba? I, tako... Otili smo, trideset prvog decembra, oko dva sata, put planine i bilo nam je divno... Njegovo drutvo, svi sa fakulteta, bili su svi sjajni ljudi... I momci i devojke, i ja u stvari nemam pojma kako sam se ja uklopila meu njih... Ve to posle podne, dok smo spremali nekakvu kao veeru, ne znam kako sveanu, a momci dovlaili pie i kitili prostoriju... Sa kaminom! Hej! Doekala sam Novu godinu u Miinom zagrljaju, ispred kamina... Dva njegova druga su donela gitare i ba oko dvanaest asova su svirali Kucajui na nebeska vrata... Ono, od Boba Dilana... I ja sam sklopila oi i jednostavno znala da mi je neko ta vrata otvorio. Moda Mia, moda ja sama, moda smo ih otvarali zajedno... Treba da se posebno zahvalim mom stricu, koji me je navukao na tu muziku, dok su svi ostali ganjali narodnjake i takve gluposti... Jer, i ja sam znala rei kad su svi tamo pevali... Bilo je to iznenaenje i za Miu. I tako, eto, ve tri meseca smo zajedno i svakog dana postaje sve ozbiljnije i, u stvari, ja sam svratila samo da te neto pitam... ta? Pa, to... Jesi li spremna da jednog dana prosto nestane iz grada i da ode sa nama do Novog Sada... Zna, Mia tamo ima neku rodbinu i ba se pogodilo da jedan od tih radi u optini... Hteli bismo da se venamo! Mia je dobio posao u galeriji. Ja ve imam nekakav posao. On kae da moe da dobije i nekakav

August 16, 2008

10

Odabrane prie o ljubavi stan, dodue samo na poslugu, ali na dve ili tri godine... I to bi bio nekakav poetak... I, tako... Ja bih volela da mi bude kuma. Shvata?!

August 16, 2008

ESMA U DVORITU

11

ESMA U DVORITU

Stan sam naao valjda udom. Jedan stariji kolega sa fakulteta mi je rekao da na toj adresi ima nekakav stan i ja sam otiao, upoznao gazdaricu, debelu, stariju enu mrkog pogleda i razbaruene kose i ve sutradan se uselio. Nalazio se u dvorinoj zgradi i bio je, u stvari, neto improvizovano dve prostorije sa maleckim kupatilcem u kojem uglavnom nikad nije bilo vode, prastari nametaj, koji se klimao i kripao, ali meni je i to bilo dovoljno. Odluila je, naravno, cena... U dvoritu su se nalazile jo neke graevine, jer jednostavno nisam smeo da ih nazovem kuama, prepune stanara koji su se mahom bavili suenjima, o vlasnitvu i drugim pravima legitimnih vlasnika. Jedan penzionerski brani par, koji je drao nekakvu tezgu na pijaci ne znam ta su prodavali. Mladi radnici, graevinari, udnog renika nikad nisam mogao do kraja da ih razumem. Gazdarica, koju sam viao samo prvog u mesecu veito je neto raunala, puvala, kao da ima nekakve brige i zahvalno klimala glavom kad bih joj, ponekad, doneo neku sitnicu novine, plastine papue, koje je jedan moj drug prodavao na Adi, pepeljaru iz nekog restorana, upaljae za jednokratnu upotrebu i sline stvari, koje me nisu kotale nita, a utisak na gazdaricu sam ipak ostavljao. I jedna ena, sa petnaestogodinjim sinom... Nju sam upoznao jedne noi, vraajui se kasno sa nekog koncerta. Stajala je pored one jedne jedine esme u dvoritu i pokuavala da je zavrne dovoljno dobro da ne kaplje, a kapljala je stalno ponekad ne bih mogao da zaspim, kad bi neko od mojih suseda zaboravio kakvu erpu ispod esme. U stvari, nisam je upoznao tek, primetio sam je, jer je pre toga, a iveo sam tu ve nekoliko meseci, nisam ni video. Obuena u nekakvu staru kunu haljinu preko koje je bila prebacila olinjalu kratku bundicu, koja je odavno izgubila svoju cenu, na nogama je nosila nekakve krive klompe, kao savakane, od noenja. Meutim, nije mi to privuklo panju. Ono to me je iznenadilo kod nje bilo je lice svetlo, u stvari belo, okrueno veoma uredno oeljanom kosom, crnom kao najcrnja no. Taj kontrast me je naterao da zastanem i pogledam je bolje... ak sam je i pozdravio. Ona me je sumnjiavo odmerila svojim crnim, veoma crnim oima i samo pokrenula usne, valjda da mi otpozdravi. Potom je napustila ideju da ukroti esmu i prosto je otila u svoj deo dvorita znam da sam, s vremena na vreme, u tom malom dvoritu, unutar naeg zajednikog, velikog, viao deaka, visokog i nekako mrkog, ozbiljnog petnaestogodinjaka, ponekad sa knjigom u ruci... I, to je bilo sve.

August 16, 2008

12

Odabrane prie o ljubavi U stvari ne! To nije bilo sve. Jer, kad je stala pred svoja vrata i okrenula se i uputila mi nekakav udan pogled sav sam se najeio. Ama, nije ona bila vetica niti bilo ta slino. Taj pogled bio je pogled ranjene zveri. Ba zveri. Zveri koja, najednom, vidi opasnost, samo to meni u tom trenutku nije moglo biti jasno odakle i kakva bi ta opasnost mogla uopte biti. A, ja... Ja sam podigao ruku, na pozdrav. Ja sam joj mahnuo... U stvari, neto kao domahnuo... I, ona je nestala u tim vratima. Tek kasnije, u toku noi, iznad Pravnog sistema drave i Kapitala, koji mi nisu ulazili u memoriju, ma koliko pokuavao, shvatio sam njenu lepotu... Njen pogled, prepun traenja i odbijanja, istovremeno, govorio je da je spremna da se brani ali i da se prepusti. Imala je usko lice ukraeno malim, prastim nosem i usne, kao natekle, ali nekako stisnute, kao da se boje da izgovore sve ono to je titi ili sve ono to bi htela da izgovori, ali nije sigurna da eli. Verujem da je imala neto preko trideset godina, ali ak ni ta stara odea koju je nosila te noi nije mogla da sakrije vitkost njenog tela. Bila je nekako graena kao devojica, uskih ramena, skoro bez grudi, ne mnogo irih bokova i nogu koje su inile njen korak laganim kao da koraa kroz paperje. Bilo mi je pomalo nezamislivo da je ona majka tog deaka, ali bila je, to mi je potvrdila gazdarica, kojoj sam sledeeg dana odneo sadnice vinove loze, mada ih nije traila. Ipak, obradovala se i rado mi ispriala sve to zna o Smilji... Bila je samohrana majka, pristigla u Beograd iz neke provincije ona nije znala tano da kae seala se kako je Smilja traila nekakav jeftin smetaj, pre desetak godina i ona, gazdarica, se saalila na nju i iznajmila joj taj stan po prihvatljivoj ceni. Tek kasnije se zaposlila kod neke ene, u Balkanskoj ulici, koja je drala eirdijsku radnju gazdarica nije znala tano da kae ta je Smilja tamo radila. Rekla mi je jo da se ne sea da je izlazila iz te kuice u dvoritu, osim na posao. Smilja je, rekla je, bila utljiva ena, i rekla je da verovatno krije nekakvu veliku tragediju ili nesreu o kojoj nije htela da govori... Zanemario sam te tragedije i nesree. im sam imao vremena otiao sam u Balkansku ulicu i obiao sve eirdijske radnje, pretvarajui se da hou sebi da kupim lovaku kapu, ali tamo nisam naao Smilju ili je bar nisam video. Te veeri sam video deaka, Luku, kako se ispostavilo da se zove. Izmislio sam da mi je za fakultet potreban neto atlas, pa sam mu se obratio i to se pretvorilo u dug razgovor. Luka je bio ozbiljno dete, u osmom osnovne imao je sve petice, ali neto na njegovom licu me je odnekuda upuivalo na onu tragediju ili nesreu o kojoj je gazdarica govorila. On mi je otkrio da mu majka radi u ivanici kapa, kao obina serijska valja, i da se radionica nalazi negde na Senjaku zbog toga je nisam video u Balkanskoj. Pozajmio mi je atlas i, uglavnom, izgleda da se obradovao to, eto, sad ima druga u susedstvu. Pitao me je odakle sam i ta studiram i takve stvari... Posle predavanja i vebi trao sam u stan i vrebao, ne bih li ugledao Smilju, ali ni ujutru rano, ni uvee kasno ona se nije ukazivala. Posle tri dana njen sin mi je pokucao na vrata bilo je oko devet uvee da zatrai atlas. Pozvao sam ga da ue, ali on je uljudno odbio i posle sam gledao za njim. Uinilo mi se na tren da sam video Smilju, u vratima, kada je deko uao u stan, ali izgleda da mi se samo

August 16, 2008

ESMA U DVORITU uinilo. Jedva sam ekao nedelju i proveo sam gotovo ceo dan pored prozora zurei prema njenom stanu, ali ona nije izlazila, iako sam deaka video kako ujutro kupuje hleb i nekoliko puta u toku dana kako odlazi nekuda a zatim se vraa... Oko jedanaest i petnaest sam izaao da na dvorinoj esmi uzmem vodu ta da se radi, ona esma u stanu je bila beskorisna i dok sam prilazio esmi, kao da me je neto nateralo da pogledam prema Smiljinom stanu... Ona je stajala ispod trema, u senci, jedva vidljiva, kao prikaza, ruku prekrtenih na grudima i, uinilo mi se u tami, gledala ravno u mene. Zastao sam pored esme i pokuao da nazrem te tamne oi, a njen lik se nekako gubio na trenutke i ponovo se, kao ni iz ega, ukazivao... Sve dok nije zakoraila. Prema esmi... U tami, lice joj je izgledalo kao sa ikone. Kretala se ne toliko sporo, ali sam ja stekao utisak da mi prilazi minutima, pri emu... Kao da je klizila vazduhom, kao da nije koraala... Dobro vee! rekao sam, a grlo mi se stiskalo. Zdravo rekla je ona i ja sam primetio da joj se usne miu na neobian nain, kao da ure da izgovore bilo ta pre nego to se opet stisnu. Ti si student koji pozajmljuje atlase... Hm! Da... Jesam... rekao sam to sam mogao mirnije. U redu kao da je zakljuila da sam to odista ja. Mislim da nije fer... Ne razumem... kao da sam zavapio. Ti ne eli da se drui sa njim rekla je tvrdo. Zato to mislite? uzvratio sam pitanjem, mada mi se uinilo da je brzopleto. Tebi ne treba atlas. Kom studentu je jo zatrebao atlas iz osnovne kole? Ti samo pokuava da se dodvori mom sinu da bi stigao do mene... rekla je smireno, bez ikakvog naglaavanja, gledajui me tim crnim oima ravno u zenice. Bez ikakvog izraza. Bez estine. Bez ljutnje. I bez upozorenja. Ne znam... zapoeo sam da se izvlaim. Uistinu nisam bio spreman da njoj ba priznam da je to to govori istina. Mlad si rekla je ona mirno. Suvie si mlad. I, ne zna ni o sebi dovoljno, a kamoli o drugim ljudima. Veruj mi da ti nismo potrebni, ni ja ni moj sin. On je mlai od mene, koliko... Pet, est ili moda sedam godina rekao sam. Izgleda da smo se svideli jedan drugom i ne razumem zato... To su njegove odluke prekinula me je. Hoe li sa tobom na fudbalsku utakmicu ili u bioskop ili na neki koncert ili bilo kuda... Mada sumnjam. Ja sam neto drugo, mladiu. Vi ste neto drugo?! namerno sam to rekao sa velikom dozom neega to je trebalo da izgleda kao iznenaenje. Da potvrdila je ponovo krajnje mirno. Ja sam neto sasvim drugo. Ja sam ena, mladiu... I, svesna sam da ima na ovom svetu mnogo takvih kao to si ti... Ali, vi me ne poznajete rekao sam, pomalo oajniki. Ne. Ali znam da me nisi gledao one noi, i da me nisi traio po Balkanskoj onog dana, tek da me vidi... Znam ta tebi treba. Znam za ime udi i o emu sanja i zato ne spava... I, onda, uinilo ti se da sam ja zgodna da zadovoljim tvoje potrebe. Sad, ukoliko potroi vie vremena na mene, utoliko u ti biti drai plen... Nemoj da odmahuje glavom. Tebi je dvadeseta,

13

August 16, 2008

14

Odabrane prie o ljubavi dvadeset prva ili druga... Meni je trideset trea. Ne samo zbog toga, nas dvoje smo dva razliita sveta, mladiu. Razlika u godinama... zapoeo sam nekakvu glupavu priu, a onda samog sebe ujeo za jezik i prekinuo. Samo sam se glupavo osmehivao. Ti studira, ne znam ta, i nije ni bitno... Ja ijem kape... I lovake, kakve si traio... Nisam ni upola obrazovana kao ti... Ali, ti snano osea neto to ne moe da objasni ni samom sebi, prema meni. Vidi, mladiu... To tvoje odmahivanje glavom ne vodi nikuda. Ja sam dola da porazgovaramo kao odrasli ljudi, ako si takav. I ne elim da laem ni sebe ni tebe... To malo milovanja izmeu mene i tebe moe da prija i meni i tebi, ali, zaboga, ni u ludilu ne moe da potraje... Meni nije stalo do povrnih i kratkih veza sa mukarcima. Imala sam jednu takvu i vie ne bih, nikako. Nauila sam da se kontroliem. Tebi bi trebalo da bude jasno da me ne via, koliko bi ti bilo milo, samo zato to meni nije stalo da viam bilo koga, ukljuujui i tebe... Bojim se da ste pogreno shvatili opet sam zavapio. Ne. Nisam pogreno shvatila rekla je ponovo savreno mirno. Bez uzbuenja. Svesna sam da izgledam tako da se neki mukarci prosto zalepe za moj izgled... Kao i ti. To kako ja izgledam su, u stvari, geni mojih roditelja i ja tu nita ne mogu, a i neu da menjam. Meni je dovoljno... Meutim, moja iskustva sa mukarcima, ma koliko kratka i, u svakom sluaju nedovoljna za enu mojih godina, nauila su me kojeemu... Ne uzmi mi za zlo, ali izmeu tebe i mene ne moe biti nita.

U tom trenutku ona mi je bila privlanija nego ikad. Tako smirena, tako spokojna, kao da je nita nee i ne moe poremetiti iz nekog njenog mira i sigurnosti. Reima me je odbijala, ali mi se inilo da me njeno telo poziva u zagrljaj i u jednom vrlo kratkom trenutku sam pomislio da treba da napravim ta dva koraka prema njoj i da je zagrlim i poljubim, ne bih li joj nedvosmisleno stavio do znanja da sam zaljubljen ba u nju, ako se sve to moglo nazvati zaljubljenou. No, taj poriv me je napustio jo hitrije nego to me je uhvatio i samo sam stajao ne uspevajui da smislim ta da joj kaem na njene izjave... Razumem... izgovorio sam konano, ali me to nije nateralo da se okrenem i poem. Prosto sam oseao toplinu njene koe i to je bilo prijatno. Moda i razume rekla je ona. Moda si ak i iskren, donekle... Bilo bi mnogo iskrenije da kae da eli mene, svu.

Svu! Ta re me zabole u uima. Ona je i dalje stajala ispred mene, nekako u odbrambenoj pozi, sa rukama prekrtenim na grudima. Pomislio sam da se ona, u stvari, boji da se ne prepusti... Pomislio sam ena, toliko godina sama, bez mukarca i sada je otkrila da se neko interesuje za nju, kao enu, i ona se brani od sopstvenih oseaja, ne od mene. U stvari... izgovorio sam vrlo tiho. To je tano. ta? upitala je, za nijansu ivlje. To rekoh. To... Da ja elim tebe. elim da te upoznam. elim da te grlim. Poteno izgovorila je ona, ni za dlaku uznemirenija. Naglo je spustila ruke niz telo. Sad smo raistili neke stvari, mladiu. Laku no!

August 16, 2008

ESMA U DVORITU Okrenula se i odlebdela prema svom stanu, ne osvrui se, ostavljajui me. Zabezeknutog. Nisam imao pojma ta smo to raistili, osim ako nije imala na umu injenicu da mi je stavila do znanja da me ona interesuje i da me je odbila. inilo mi se definitivno. Otiao sam u svoj stan... I opet nisam mogao da zaspem. Prirodno, nisam prestao da mislim na nju. I, kad god sam bio u stanu virkao sam kroz prozor ne bih li je opet ugledao, ali ona kao da je ostala sasvim dosledna svojoj nevidljivosti. Nisam vie viao ni deaka... I, tako je prolo jo vie od mesec dana. Ja sam se bavio fakultetom, vebama, seminarima, uenjem. Ali, nisam zaboravljao Smilju i ponekad bih hvatao samog sebe kako zamiljam da se sreemo pod nekim drugim okolnostima, bez njenog sina, bez mog fakulteta, recimo usred leta, na nekoj usamljenoj plai, recimo, ili bilo kako... Puste fantazije! Jedne veeri sam se vratio kasno sa neke urke na kojoj sam popio dve boce piva i uivao u jalovoj prii o globalizmu sa dvojicom kolega sa fakulteta. Devojke, koje su se muvale po prostoriji nisu bile vredne panje. I mirisale su prejako na nekakve glupe, turske parfeme, od ega me je zabolela glava... Pre nego to sam uao u stan otiao sam na esmu u dvoritu i umio se. Voda je bila hladna. Uopte, bilo je prilino hladno i nebo je bilo prepuno oblaka, ali onih beskinih, jalovih. Uao sam u stan, oprao zube, pogledao, sa nevienom lenjou, udbenike, koji su stajali na malom stolu pored kreveta i svukao koulju... U tom trenutku je neko pokucao na vrata. Pogledao sam na asovnik bilo je pola dva, gotovo jutro... Priao sam vratima i otvorio ih tek toliko da mogu da vidim ko je. Ja sam rekla je Smilja. Bila je vrlo uredno poeljana i stiskala je oko sebe neku vrstu kune haljine. Ui rekao sam, ne znajui ta drugo treba da kaem, i on a je ula u moj stan.

15

Stajala je pored vrata, jo uvek stiskajui onu haljinu oko sebe, iako u stanu nije bilo hladno. Gledala me je u oi, kao da eli da otkrije po mom pogledu ta mislim. Jo gore kao da mi je itala misli... O emu se radi? upitao sam, udiui njen miris. Mirisala je na svee kupanje. Na sapun od lavande. Molim te... rekla je tiho. Ugasi svetlo i uti.

Ugasio sam svetlo. I utao sam, privikavajui se na tamu. Jedna jadna sijalica na stubu u dvoritu osvetlila nas je. Nju prvo... Opustila je ruke niz telo. Haljina se otvorila i pokazala mi da ima samo grudnjak i gaice. Nita drugo. Mislim da sam u tom asu imao ta da kaem ili barem upitam, ali sam utao. Zanesen. Ona mi je prila i osetio sam njene male, meke dlanove na potiljku. Morala je da se uspravi na prste da dohvati usnama moje usne. Pokrenuo sam ruke elei i ja nju da zagrlim, ali ih je ona odbila... Zatim me je gurnula, lako, prema krevetu. uti apnula je. I ne dodiruj me!

August 16, 2008

16

Odabrane prie o ljubavi Nisam je dodirivao. Svukla me je, muei se malo sa dugmiima na pantalonama. Neko vreme sam stajao i ljubili smo se, bez dodatnih dodira, to me je inilo nervoznim, ja u gaicama, ona u grudnjaku i gaicama. Potom smo legli. Ja na lea... Rairi ruke i ne ini nita rekla je i brzo dodala apatom: - Molim te!

Posluao sam je i gledao kako se sva trese od strasti, sklapa oi i oblizuje usne. Tiho, bez glasa, bez najmanjeg jauka, beumno, kao da je na mene legla nekakva laka breza koja samo neujno uti u tami, od ega sav rastem i irim se, sve dok ne obuhvatim sve... I to dvorite sa esmom i svoj i Smiljin stan i njen i svoj ceo ivot i fakultet i Beograd i svoj rodni grad i sve umarke i brda na putu od zaviaja do Beograda... Bojao sam se da otvorim oi i da ne shvatim da Smilja nije tu. No, ona je bila tu, tiha, kao sveana... Samo se ulo njeno disanje, u poetku duboko i sporo, kasnije sve bre, nekako ushieno... Kao zvuk veoma tihog voza koji prolazi kroz sve te krajeve koje je moja dua raskririla preko svega. Zna... aputala je kasnije, samo leei preko mene kao preko velikog jastuka, gotovo nepomina. Njegov otac. Otac mog sina... On me je silovao. Ali, bilo je to u nekom drugom gradu, negde daleko... I, nisam poelela mukarca, dok se ti nisi pojavio u dvoritu. Znala sam da e biti moj... Na kratko. Samo za jednu no. Kako to samo za jednu no?! upitao sam, takoe apatom. Samo noas izgovorila je ubeeno, samouvereno, kao da izrie presudu. Samo za noas. Jer, vie ti neu dolaziti. Ni ti ne sme da me trai. Ne sme da mi prie. Ovo je bilo samo sad i nikad vie.

Nisam mogao da razumem to samo sad i nikad vie. U tom trenutku nisam razumeo ni zato je dola, ni zato smo ba tada vodili ljubav, ni zato me je grlila kao da grli prvi put... Nita nisam razumeo... Nikada je posle nisam ni video... Godinu dana kasnije preselio sam se u studentski dom i samo ponekad prolazio ulicom sa tim dvoritem i dvorinom esmom... Ali, ostala je, eto, uspomena... Ne jedna od mnogih. Jedna.

August 16, 2008

TRI STOTINE METARA

17

TRI STOTINE METARA

Tumarao je pre nego to je uao u prodavnicu, kupio mleko, koje je vetaka plavua za blagajnom spustila u tanku, plastinu kesu, i onda je izaao, zastao tek da zapali cigaretu, a onda nastavio prema stanu, tri stotine metara dalje... Imao je pedeset osam godina i ve tri godine je bio penzioner. Bivi novinar, svojevremeno ak i dobar novinar, sada je iveo u stanu svog oca, devedesettrogodinjeg biveg oficira, dangrizavog i muiavog preko svake mere. Posle etiri braka, dvoje dece i karijere koja je pamtila vie padova nego uzleta, sada je bio sam, sa starim, izlapelim ocem za vratom i penzijom koja nikako nije stizala da pokrije vrlo skromne potrebe. Koraao je sporo, veoma sporo, a nebo se smraivalo i spremala se kia. Muile su ga uspomene. Fiziki. Oseao je bol u grudima i jo jai bol u elucu od njih... Uspomena na Goricu. Prva uspomena na enu... U stvari, devojicu, prerano sazrelu, sa kojom se krio po parkovima rodnog grada i, sav zajapuren i izbezumljen od takvih otkria, dodirivao njene grudi i butine, to je posle ostavljalo rumen trag na njegovim dlanovima. Tih nekoliko nedelja otkrivanja enskih ari, koje nikada nije razumeo, niti pokuavao da razume. Znao je da je ona, mnogo kasnije, postala ugledna supruga nekakvog lokalnog politiara. Izrodila troje problematine dece i kasnije se topila u alkoholu. Uostalom, kao i on, u danima poetka novinarske karijere... Zatim Nevena. Bili su zajedno, u istom odelenju osnovne kole. U osmom razredu... Niska, neverovatno skladna, sa sivom kosom podianom u uvenu pafrizuru, koja joj je stajala bolno izazovno. Seao se njenih pomalo krivih nogu u nekakvim mreastim, tada modernim, arapama, u veitoj mini-suknji, od koje ga je bolelo u zatiljku. I, seao se svog straha od njenog pogleda, a imala je sive, mutne oi, koje kao da su znale neku tajnu koju nikada nee otkriti. I, seao se one Nove godine kada ga je uhvatila samog, u kolskom toaletu i poljubila ga, estitajui mu njen dah je mirisao na mentol-cigarete, a njen jezik je bio slastan i ivahan, gotovo nestaan... Nikada posle mu nije prila na taj nain i pravila se da se u toaletu nita nije dogodilo. Odselila se nekuda u svet, posle... Milka, zatim, ki nekog poljoprivrednika iz okoline grada. Drugi razred gimnazije. Boe! Ona ga je, ko zna zato, bolela najvie... Sa njom je izgubio nevinost. U liftu njene zgrade, gde je stanovala kod tetke. Pritisnuli su, jedne veeri, dok ju je pratio kui, dugme koje zaustavlja lift izmeu spratova i, tako, stojei, zadahtani, nespretni, brzi i zbunjeni svojom odvanou... Dva meseca

August 16, 2008

18

Odabrane prie o ljubavi kasnije mu je, u jednoj bezazlenoj etnji, rekla da se nee vie viati... Zato? To mu nikada nije objasnila. Viao ju je kasnije, ak i u vreme kada su ve bili odrasli. Udala se za nekog taksistu i bila nesrena... Zastao je, prolazei pored grupe devojica koje su kretale u kolu. Nije ih gledao. Nije se osvrnuo. Prole su i on je ponovo edno srknuo dim iz dogorele cigarete. Seao se Slavice, erke direktora lokalne bolnice, odrasle u porodici intelektualaca, visoke devojke sa licem nimfe i pitomom duom. Bio je zaljubljen u nju i seao se da ju je jurio, pratio, sretao i gugutao nekakve ljubavne, tinejderske gluposti, prepune obeanja, sve dok se nije naslonila na njegovu kragnu, na izlazu iz kafia i priznala da joj se on odavno dopada. Tri godine kasnije dobio je pismo poziv od njenog oca, koji ga je primio u kabinetu, u bolnici, i vrlo smireno razgovarao sa njim. Upozorio ga je da se ne igra i da bi najbolje bilo da sa njegovom erkom ne rauna za budunost. Sve se, tada, u njemu, pobunilo protiv toga, ali je sve i bilo zavreno Slavica je otila na studije u London... Videli su se tri ili etiri puta posle toga, ali vie nije bilo ara, ni ljubavi... ta li je danas sa njom? Zorana, onda, iz vremena studija i prvog alkohola, prvih lanaka za novine, prvog oseanja da pripada profesiji od koje e mu ostati samo minimalna penzija i seanja. Zorana, erka nekakvog zamenika direktora, nije se vie seao ega, sva patkasta, ali sa licem koje se predavalo i pre nego to bi joj priao. Poseivali su okolna izletita, potom hotele, potom stanove prijatelja. Ili su na putovanja, samo njih dvoje, po Evropi. etiri godine. I celo to vreme on se pitao da li je ona njegova budunost... Zakljuio je, u neopreznom asu, da nije i prekinuo vezu, verovatno pijan ili barem pripit. Seao se njenih suza i seao se njenog razumevanja. Odselila se u Grku i tamo venala za nekog vlasnika restorana, koji ju je varao, varao, varao... Toliko da je, pri jednoj poseti, kada su se ponovo sreli, otvoreno pozvala njega u svoju postelju, ali on je znao da je to osveta, a ne onaj odavno ugasli ljubavniki ar. Uostalom, tada je ve bio u braku, sa Jasnom... Sa Jasnom je poeo da se drui u kafani. Pili su zajedno, jeli zajedno, ak nekoliko nedelja spavali u istom stanu, u posebnim krevetima, zajedno. I, onda je njemu palo na pamet da bi bilo reenje jedno neupadljivo, gotovo sakriveno venanje, protiv ega su se njegovi roditelji grdno pobunili, ali nisu mu mogli nita. Jasna se uvek pojavljivala sa novom bocom, kad bi u staroj ponestalo pia. Bila je sekretarica jedne od redakcija sa kojima je saraivao i jedno vreme delila sa njim sve profesionalne izazove. Dece nisu imali, sreom... Ona je zavrila na klinici za leenje bolesti zavisnosti, pre nego to su se i zvanino razveli, posle svih onih devojaka i ena, udatih ena, kroz ije je krevete protutnjao, ne ostavljajui nikakav trag, ak ni u sopstvenom seanju. Stao je ispred knjiare. Nekada je gladno zurio u izloge knjiara i ulazio i kupovao knjige i imao je u stanu veliku kolekciju, koja skuplja prainu i ne slui vie niemu. Ni sada nije gledao u izlog. Samo je stajao... I seao se njegove Japanke Murasaki. Odavno je namerno, sistematski zaboravljajui detalje, izbrisao iz seanja gotovo sve vezano za nju. Bila je nekakvim postdiplomskim studijama u Beogradu. Arhitektonskim postdiplomskim studijama. Upoznali su se na otvaranju neke izlobe na Uu. Nije izgledala privlano, ali joj se on toliko dopao

August 16, 2008

TRI STOTINE METARA da su se nali ve prvog dana poznanstva u zagrljaju, strasnom, koji je potrajao tri dana... Bilo je muke sa njom, pre svega zbog administracije, pa su jedva, dve godine kasnije, uspeli da se venaju... Bilo je jo vie muke, godinu dana posle venanja, da izdejstvuju razvod. Murasaki mu je ostala u seanju kao nimfomanka. On je tada ostavljao alkohol i drmale su ga apstinentske krize i, uopte, bio je sav zaguljen i smuen i taj razvod kao da mu je doneo olakanje... Godinu potom nije ni pogledao nita ensko. Izleio se od alkohola, izleio se od ena i poverovao da je dovoljno zreo za ponaanje odraslog oveka. U meuvremenu mu je umrla majka, ostavljajui mu gorak trag neeg optuujueg u umu. Onda je sreo Duicu, dizajnerku i modnu kreatorku, ozbiljnu i, pomiljao je, tada, osobu sa obe noge na zemlji. Privukle su ga njene duge noge i lepo lice i smiren govor, kojim kao da je znala da objasni sve na svetu. Venali su se posle est meseci smirenog i strpljivog poznanstva, oboje verujui da je to ono pravo... Onda se rodila Mina, etiri godine potom i Milo. Preselili su se na more, u jedno malo, zabaeno mesto, gde su iveli prilino spokojno sledeih desetak godina, ili petnaest... Vie se nije dobro seao meale su mu se neke stvari i pojave i ljudi u glavi... Razveli su se, takoe smireno, bez uzbuenja i bez suvinih rei, ak i bez svae. Jednostavno su osetili da to vie nije to, da ne uivaju ak ni u seksu, ni u razgovoru, ni u deljenju sitnih zaduenja... ak ni u sopstvenoj deci vie nisu mogli da uivaju zajedno. Duica je bila vrlo posesivna i ambiciozna majka, on neverovatno popustljiv i sklon da zanemari disciplinu, koja je bila primarna kod njegove, tada, ene... Nju je posle viao kada bi viao i decu... Hvala Bogu, odrasli su pametni i sposobni da se o sebi staraju mnogo bolje nego to je on to ikada bio u stanju... Imao je godina vie nego to je bio spreman sebi da prizna kada je, ve trei put razveden, sreo Miljuu, Ruskinju, bivu pripadnicu nekog vojnog korpusa, koji se neko vreme, prolo, na sreu, zabavljao po Avganistanu. Ali, u to vreme njega to nije zanimalo. On je bio oaran injenicom da je jo uvek u stanju da privue ensku panju... Miljua je bila rasputenica ve dva puta i imala je odraslog sina, dvadesetogodinjaka, koji je ve odavno brinuo sam o sebi, svirajui gitaru u nekakvom kafanskom orkestru. Miljua je slikala i prodavala svoje slike, mada od obrazovanja nije imala vie od dva razreda srednje kole. Miljua je liila na pravu Ruskinju bujne grudi, obli bokovi, miiave noge, natekle usne i krupne, plave oi... Ispostavilo se da ni on nije bio zarao. Bar ne u postelji. Bar ne u trenucima strasti... Miljua se, onda, razbolela i posle dva meseca neuspelog leenja, umrla, mirno, tiho, kao da je nikada nije bilo, a on je ostavio njenu kuu, u kojoj su zajedno iveli, njenom sinu i otiao da ivi kod oca. Tada je nekako bio doao i red na nekakvu reorganizaciju u njegovoj redakciji. Pojavili su se novi vlasnici i ponudili mu penziju, umesto urednikog mesta, procenjujui da nee moi da radi kao do tada. U poetku se bunio, pregovarao i razgovarao, ali su mu novi vlasnici postavili uslov ili penzija ili redovno mesto na birou rada. Ogoren na sve, podneo je zahtev za penziju, ni ne sanjajui da e biti tako mala... Posle je tek bio ogoren. Iao je gradom smraen i spreman da se pobije sa bilo kim... Onda se pogledao u ogledalo i video svoje zborano lice. Prebrojao zube koji mu nedostaju. Opipao svoje mlitave miie...

19

August 16, 2008

20

Odabrane prie o ljubavi Dva meseca kasnije ga je pogodio infarkt. Mesec dana kasnije jo jedan zbog koga je proveo nekoliko nedelja u bolnici, leei u postelji tiho, utke, prebirui po uspomenama, traei greke koje je pravio u izborima, optuujui sebe za sve i svata, tonui u sve dublju depresiju iz koje se uopte nije izvukao... Vrativi se kui mogao je samo da podvue crtu, postavi znak jednakosti bio je gubitnik. Bio je veliki gubitnik u ivotu... Ko zna odakle je naao snage da pone da pie nekakav roman, iju je osmu verziju doraivao tih dana, svestan da to nikada nee videti ukorieno, u izlogu neke knjiare... Zastao je ponovo ispred zgrade u kojoj je iveo... Taj stan je dobio otac kada je otiao u penziju i, evo, iveo je u njemu koliko godina... To mu je bilo strano, to brojanje godina... Dovoljno je bilo da prebroji svoje. Godine i uspomene. Zaudo, nije nalazio niega lepog u uspomenama. Uglavnom se seao samo gorkih i runih stvari, onih zbog kojih je neko patio, najee on sam, ali i sve te njegove ene iz prolosti... Progutao je tu gorinu, oseajui kako se razliva po utrobi. Sada je trebalo da ue u tu zgradu, otvori vrata i ugleda starca, koji mu je bio otac, koji ga gleda sa optuujuom panjom i pita da li je kupio mleko, koje posle nije pio. Sada je trebalo da ue u stan i pregrmi susret sa starcem i ue u svoj sobiak i sedne za pisai sto i nastavi, ili ponovo pone, da pie... Uzalud... Iz zgrade je izala susetka... Raskona, mlada, plavua sa tim pegicama na licu, koje su joj davale izgled osobe mlae nego to su joj godine govorile. Njena ramena bila su uspravna, iroka, stabilna, obla i lepa. Znao je da ne nosi grudnjak, a ipak grudi su joj stajale uspravno, kao spremne za ljubavnu bitku. Nazreo je i njene bradavice, ispod lake tkanine njene bluze. Pogled mu je, bez namere i bez neke posebne volje, skliznuo ka njenom struku, vrstom i ravnom, struku gimnastiarke, ispod kojih su se sasvim lepo videli njeni bokovi, koji kao da su eleli muku ruku... Ne njegovu! Zatim, noge... Duge, zategnute, noge koje su se zavravale pitkim i ivahnim stopalima, enskim, sjajnim stopalima spremnim da pregaze svet, svemir... Klimnuo je glavom na njen pozdrav ili na njen osmeh. Prola je, ostavljajui neki od onih prolenih mirisa iza sebe i on je najednom poeleo da se okrene i vidi je jo jednom... Kesa sa mlekom mu je ispala iz ruku. On je zaklopio oi. Iza sklopljenih kapaka je poelo da mu se vrti sve i ono to je do pre sekunde gledao i ono to je bilo davno i ono to nikada nije bilo... Nali su ga, neto kasnije, sklupanog, u dnu stepenica. Jedva je disao, kratko i uurbano, nadajui se da e to disanje prestati samo od sebe, bezbolno i lako... Ali, ono nije prestajalo.

August 16, 2008

SVETI PANTELEJMON

21

SVETI PANTELEJMON
Tog leta su stigli ti studenti sa profesorima i poeli da neto mere i kopaju, gore kod manastira, a ta su merili i kopali ne znam. Znam samo da je Bogoljub po ceo dan bivao sa njima na tom kopanju i vraao se s veeri sav oznojen i nekako kao uzbuen, a kad smo ga pitali gde je bio govorio bi da je bio sa arheolozima i da oni trae Svetog Pantelejmona. Sad, nikome nije bilo jasno kakvog to oni sveca trae gore kod manastira, kad celo selo slavi Svetog ora od kako se uopte zna za selo i niko nikada nije ni pominjao Svetog Pantelejmona, a sad su doli studenti sa profesorima da ga trae. Bogoljub nije znao da nam objasni o emu se tu radi, a kako bi i znao kad je, jadniak, bio nepismen, iako je imao ve sedamnaest godina. A, to je zbog te noge njegove, nesrene kad je bio jo beba, njegova baba ga ponese na njivu sa ostalima, u povojima, i ostavi u hladovini, a dedovi su nekako taj dan svratili u zadrugu i isponapijali se piva, pa, kad su se vraali nateraju volovska kola onuda i preko malog Bogoljuba i tu mu kola slome nogu... Posle je ispalo da smo ga kasno doneli u bolnicu, a imao je etiri operacije i opet mu je ta noga bila pet ili est santimetara kraa, pa je ceo ivot nabadao na nju. Mada se, kasnije, izvetio i, da vidi, mogao i da potri... Zbog toga nije ni iao u kolu. A, kako e, sirotan, kad je kola osam kilometara daleko. Treba da se peai, a njemu ta noga, eto, bangava. I ree da ga ostave kod kue... Bio je vredan da skoi i pripomogne kome god je trebalo... Sa stokom, nije bilo boljega, a na njivi, kad se okopava, prvi! Sad, nije nauio da kosi, ali to i nije mnogo vano. U licu lep, rumen, i rano je poeo da puta brkove. Jedino, eto, ta noga... I, kad mu je bilo sedamnaest, u najboljim godinama, umeo je lepo i da se obue, kao da je gradski deko. E, ba tada su doli ti... Arheolozi. Svi smo ili da ih vidimo, jer su oni bili tri i po meseca u selu, traei tog Svetog Pantelejmona. I ljudi i ene su ih videli osam studenata i dva profesora, koji su se od studenata razlikovali samo po zboranim licima. Svi oni su bili obueni, ili razgolieni, na isti nain. Kratke pantalone ak i devojke. Majice sa kratkim rukavima... Takve stvari. Meu njima su bile tri devojke, studentkinje. Jedna, sitna i sva brza i hitra, kao veverica. Druga, runjikava i kosata i veito nasmejana. Trea, visoka, lepa, plava, zgodna... E, Bogoljub kao da je nju izdvojio iz sve te grupe... U stvari, Bogoljub ih je primetio tek drugi dan njihovog boravka u selu. A, oni su spavali pod atorima, onim velikim, vojnikim. Bio je jedan ator za profesore, dva za studente i jedan za devojke, i svi atori su bili smeteni gore kod manastira. Taj na manastir je bio naputen ve pedesetak godina i od zgrade su ostali, u August 16, 2008

22

Odabrane prie o ljubavi stvari, samo zidovi i ta mala crkvica pored naputene zgrade, u kojoj su o Svetom oru i preslavi, i za Uskrs i Boi, sluili popovi iz grada, a jednom je i sam patrijarh bio, pre tridesetak godina. Sad, bili su tu ti arheolozi. Pod atorima. Bogoljub, tako nam je ispriao, je prolazio tim putem idui prema mlinu da se raspita neto i onda je video prvo atore... Govorio je, posle, da je u prvi mah mislio da se to vojska rairila pored manastira, kao to je znala ranije, ali kada se pribliio ugledao je prvo nju! Visoku devojku, kratke kose i zauenih, velikih oiju, u majici sa kratkim rukavima na kojoj je neto pisalo, samo to Bogoljub nije znao ta pie, i u kratkim pantalonama, toliko kratkim da je Bogoljub pocrveneo videvi njene duge, lepe noge, bez malja i bez velikih miia... Ni nalik na noge onih seljanica koje je Bogoljub ve video, na potoku, kad su prale noge i prskale se meusobno. Dobar dan! rekla je devojka i time toliko zbunila Bogoljuba da nije ni odgovorio, ve se prosto okrenuo i otepao odakle je i doao, sav crven u licu i posramljen u dui.

Predvee tog dana put ga je ponovo naneo pokraj manastira i Bogoljub je skupio svu snagu da prie vatri, koju su dva studenta upravo palila ispred atora. Tada se javio i rekao kako se zove. Studenti su ga astili pivom i cigaretama i svi su se smejali, ali tada nije video i visoku devojku, od koje je pobegao tog jutra. Ona je dola tek kasnije, kada je Bogoljub ve popio dva piva, to mu je bilo dovoljno da ponovo pocrveni kada je ona stigla, sa nekakvim raniem preko ramena i stala, rairenoh nogu ispred njega i kazala: Opet se sreemo, junae...

Tada je doznao da se ona zove Mirjana, ali nije doznao i da je najbolja studentkinja na godini, i sjajna odbojkaica (toliko sjajna da su je nagovarala dva kluba da zaigra profesionalno, ali ona je takve ponude odbila bez aljenja). I piljio je u nju tako upadljivo da su to, prirodno, primetili i svi studenti, pa ak i jedan od profesora, koji se pridruio kada su kobasice, koje su pekli na aru od vatre, poele da ire svoj miris naokolo. Taj profesor se ak i rukovao sa Bogoljubom, a kada je ovaj ponovio svoje ime, profesor je rekao: Mi emo te zvati Bogi.

Sutradan je Bogoljub poranio, nahranio i napojio stoku, a potom se izgubio, traei studente i profesore, koji su u to vreme jo krmeljali pod atorima. I, prva osoba koju su videli kad su izvirili iz atora bio je njihov Bogi, koji je samo stajao, desetak koraka dalje od atora, sa dve testije, sa dobrom i hladnom vodom sa Kleninog izvora, koji je bio daleko od manastira najmanje tri kilometra. Kad su mu nazvali dobro jutro Bogoljub je priao i jednostavno rekao: Doneo sam vam vode. Sa Kleninog izvora. Ta je najbolja u kraju.

I zakoraio je da im da vodu, a onda se iz enskog atora pojavila Mirjana, sa pekirom u ruci i Bogoljub je klecnuo na onu nogu i umalo nije ispustio testije i prosuo vodu. Ipak im je vodu dao, a onda se hitro okrenuo i otiao, vrativi se August 16, 2008

SVETI PANTELEJMON kui i traei sebi posla u nevreme. Smirio se tek u ljiviku iza kue, sedei u hladovini i nervozno puei. Kad su ga pitali zato je nervozan samo je othuknuo u stranu nije odgovorio nita. Ipak, nije izdrao da u sumrak opet ne poe do manastira... Predvee se i inae na taj deo brda spusti uvek, leti, nekakva izmaglica, od velike bare ispod brda, pa je i te veeri bila, i Bogoljub se primicao manastiru uskim puteljkom koji je prolazio kroz stari manastirski jabunjak (bile su, tada, jabuke rodile, onako sitne, nekalemljene, toliko da su se grane lomile). Onda je naglo skrenuo ka potoku, mislei da e, eto, opet ispasti da se namee i mislei kako nije dobro doao u njihov mali logor pored manastira... I seo je na zemlju, vadei kutiju sa cigaretama, stiavajui sopstveno disanje. Onda je, priao je kasnije, uo nekakvo grgoljenje i pljuskanje, ali nije uo nikakav ljudski glas. I, govorio je, to ga je podsetilo na onu staru seosku priu o vilama daviteljkama, koje kao ive u tom potoku kod manastira. Ali, avo mu nije davao mira, pa je krenuo, etvoronoke, prema tom grgoljenju i pljuskanju i zavukao se u neki grm, to je iznad potoka rastao na uzviici... Ono to je tog trenutka, u potoku ugledao, liilo je Bogoljubu na san koji nikada nije i nikada nee sanjati. Uzdrhtao je celim telom i osetio kako mu se prsti i na rukama i na nogama naglo hlade... U potoku se kupala Mirjana, sasvim gola! Pod vrlo strmim zracima sunca sjaktale su senke na njenim butinama, igrajui se oko kolena. Ona je nekakvim lonetom zahvatala vodu i izlivala sebi na glavu i voda je skakutala po njenim miiima, tako glatkim i tako bliskim. Dojke joj behu male, uspravne, vrste i iznenaujue tamne, za razliku od bedara, gde se lepo videla belina... I sve ostalo... Bogoljub je oseao sopstvene suze posmatrajui Mirjanu kako se saginje da ponovo napuni taj loni, i grizao je sopstveni jezik da se ne bi odao, pokuavajui da natera sebe da neujno otpuzi nazad, to dalje od te scene, ali sve to je uspevao bilo je da se grevito dri za grane tog buna da se ne bi naglavaio u potok. I video je kako ona malim sapunom prelazi preko unutranje strane butina, a zatim opet iz onog malog lonca sliva vodu niz butine, isturajui kukove napred, a telo joj je bilo svo vrsto i toplo... Mirjana rastresa neveliku kosu i izlazi iz vode, nesvesna da bi bilo ko mogao da se skriva i posmatra je. Zatim se dugo, kao sa uivanjem, brie pekirom, temeljno, deo po deo tela, prst po prst... Zatim se oblai gaice, male, uske kao traice, kratke pantalone i majicu... Potom sa panjom vraa sapuni u nekakvu plastinu kutijicu, istresa pekir, navlai japanke i gubi se, stazom koja vodi do manastira... A, Bogoljub, bez daha, lijui neshvatljive suze, ostaje u onom grmu iznad potoka, bled kao le i sav uzdrhtao, kao u groznici, nemoan da se pokrene... Izvukao se iz tog gustia kada je ve bio potpuni mrak. Pipajui je siao, promaivi stazu, sa brda i uputio se u selo, kui, klecajui jo jae nego obino, svestan svoje antave noge vie nego ikada. Seo je u seno pored komijske kue i disao, samo disao, pokuavajui da u skuena najednom plua ubaci to vie vazduha, ali nikako nije uspevao u tome. Kui se vratio, jo uvek bled, tek oko ponoi i legao u postelju bez veere, kao nikad do tada. Cele noi se prevrtao i grizao usne, da ne bi zastenjao od bola u grudima koji ga je raznosio na sve strane. Ujutru su ga budili da nahrani i napoji stoku, i onda otkrili da ima visoku

23

August 16, 2008

24

Odabrane prie o ljubavi temperaturu, pa su mu kuvali aj i pripremali kajganu za doruak, koji Bogoljub nije ni pogledao. Sledeeg dana vie nije imao visoku temperaturu, ali mu se videlo da je bolestan po velikim podonjacima i bledilu u licu. Ipak, otiao je za stokom na panjak, ne govorei nita i ne odgovarajui na, za njega, nerazumljiva i nerazumna pitanja... Niko nije znao ta mu je bilo i zbog ega je bolovao. Panjak je bio na sasvim drugom kraju sela, daleko i od sela i od manastira, a kad je vratio stoku i napojio je, Bogoljub se u tali dobro umio, sapunom, obukao istu koulju i pantalone i otiao, utke... Niko ga nije ni pitao kuda e. Svi su odnekud znali da ide u manastir... Tog dana su arheolozi uspeli da pronau temelje ve vekovima sruene crkve Svetog Pantelejmona, pa su dve iskopine, koje su nainili, prekrili plastinom folijom i zadovoljni uraenim spremali se za slavlje. Profesori su mobilnim telefonom obavetavali kolege strunjake i svoje prijatelje da su uspeli, Mirjana i jedan od njenih kolega su dobili zadatak da sroe pismo rukovodstvu arheolokog fakulteta i pismo za neke novinare, a ostali su seli u dip i otili ak u grad, po pie i hranu... U takvom raspoloenju ih je zatekao i Bogoljub... Bogi, pronali smo vaeg Svetog Pantelejmona rekao mu je jedan student umesto pozdrava i pozvao ga da im se pridrui.

Bila je to prilika da Bogoljub prvi put u ivotu proba kavijar, koga su studenti jedva pronali i u gradu, koji mu se nije svideo, ali ga je probao da ne ispadne kukavica pred Mirjanom, koja je sedela preko puta njega, oko velike vatre koju su zapalili. I, prvi put je pio viski, koji mu se svideo, ali je, budui povuen i skroman, odustao posle druge plastine ae, jer mu se uinilo da e brzo izgubiti pamet ako nastavi sa tim viskijem, a to ne bi bilo dobro... Jer, Bogoljub je znao da bi pijan sigurno izrekao svu svoju ljubav i opinjenost prema Mirjani, koju je sada imao priliku mirno da gleda, znajui ta krije ispod majice, preko koje je prebacila nekakav lagani demper, i ispod (za tu priliku) crnih farmerki iz Rima... Nije se zanosio da ga ona gleda, kao to je on gledao nju. Viski mu nije popio mozak, Znao je da je ona, iako tu, na dva metra od njega, u stvari, daleka, uasno daleka, nedohvatna i skliska kao jedna riba, koju je sanjao jedne noi, koja mu je stalno izmicala iz ruku i iz pogleda. Ali, uivao je gledajui Mirjanu kako se smeje i kako zabacuje glavu nekako ukoso, prema desnom ramenu, pri tom. U utrobi mu je kuvalo, plua su mu se suavala, ali on je sve to izdravao, samo da bude jo malo tu, u njenoj blizini. Kada se, te veeri, prilino kasno vratio u kuu svi su spavali i nikome nije mogao da kae ono to je sledeeg jutra glasno objavio: Nali su Svetog Pantelejmona!

Sada se po celom selu prenela vest o tome da su arheolozi pronali Svetog Pantelejmona i svako je hteo da vidi sve to i nekoliko dana su svi obilazili oko iskopina, udei se studentima i profesorima i jo vie se udei tim iskopinama. Jer, u plitkim jamama nije bilo niega drugog do kamenja, dodue poreanog po nekakvom redu koji seljanima nije mogao biti jasan, ali arheolozi su tvrdili da su August 16, 2008

SVETI PANTELEJMON ba to ostaci stare crkve Svetog Pantelejmona. Kada je veliko zanimanje utihnulo, kao to sve utihne i sasui se vremenom, jedino je Bogoljub jo ostao uz arheologe, odlazei svakodnevno tamo, moda u nadi da e ponovo nabasati na golu Mirjanu, kojoj inae nije prilazio i nije zapoinjao razgovor sa njom, kao to je rado razgovarao sa ostalim studentima. Arheolozi su zakljuili da taj radoznali mladi nije beskoristan donosio im je mleko i sir iz sela, ponekad i poneku bocu rakije, zatim vodu u testijama i, uopte, trudio se da im se nae na pomoi. U selu su se obino raspitivali kog avola Bogoljub trai oko manastira i ta tamo radi sa erheolozima, sve dok jednog dana, ispred zadruge sam Bogoljub nije objasnio grupi ljudi, koji su po obiaju uali i ispijali ko zna koje pivo po redu... Ljudi i Bog su hteli da ne idem u kolu govorio je Bogoljub, bez ljutnje, aljena i gorine. Nepismen sam, evo, u sedmanaestoj godini... I, sad su doli ti studenti i ja sa njima traim tog Svetog Pantelejmona kao da mi je on neko roeni. Da barem jednom u ivotu budem koristan boljima od sebe i da barem jednom u ivotu osetim kako je to kada petnaest godina ide u kolu i zna sve ono to ja niti znam niti bih mogao da nauim.

25

Mirjanu, naravno, nije pominjao. Ni sebi ni drugima. Ali, uvek, kada bi se naao sa arheolozima pogled bi mu beao (od njega samog) i traio visoka ramena Mirjanina, i njene sada potamnele miice i njene duge butine, nazirui ponekad i njene grudi ispod majice, i njene oi koje paljivo gledaju kako profesori nekakvom metlicom ili etkicom struu sa kamenja ostatke neega nevanog, da bi im se ukazao lep, vidljivo rukom obraen kamen do koga im je izgleda stalo... Provodei tako sa njima dane primetio je da Mirjana zna da crta i to vrlo lepo, vrlo precizno, jer ju je gledao nekoliko puta kako sedi na zemlji, iznad iskopina sa velikim papirima i malom olovkom u ruci i iscrtava nekakve obrise i siluete, od ega na kraju ispadnu zidovi, i glavni i pregradni, i lepo moe da se vidi da su to temelji neega to su oni zvali Sveti Pantelejmon. Usput, u razgovorima sa studentima, koji su ga konano sasvim prihvatili (kao sebi ravnog) Bogoljub je doznao da je na tom mestu, u osmom veku (mada se on nije ba dobro snalazio sa vekovima), nekakav lokalni knez dao da se izgradi crkvica, i da ju je posvetio Svetom Pentelejmonu, i da su u desetom veku nekakva divlja plemena (Avari, kako su mu objanjavali, ali on nije mogao da zamisli te Avare ba nikako) napala selo i popalili sve kue i sruili i zapalili i tu crkvicu, u kojoj se, kako su pretpostavljali, nalazio nekakav prepis grke Biblije iz estog veka... U Bogoljubu su od te prie poeli da se meaju vekovi i vremena, pa nije znao ni koliko godina sadri jedan vek, a kamoli dvanaest, i jedino je znao da e uvek kada doe na iskopine videti Mirjanu. I tako, leto se bliilo kraju, a sa njim i dan kada e ti atori kod manastira jednostavno nestati. Bogoljub je bio vrlo svestan toga i unapred je bio nesrean to e za nekoliko dana Mirjana nestati, otii u Beograd, ispariti iz njegovog ivota. Leei svu no budan, u postelji, poinjao je da ali samog sebe i svoju sudbinu, koja mu nije odredila da se koluje, makar tako sakat, i da jednog dana i on krene na neke iskopine, moda traei nekog svog Svetog Pantelejmona, a izjutra bi, u tali, zavrtao nogavicu i gledao svoju osakaenu nogu kao da eli pogledom da je izlei.

August 16, 2008

26

Odabrane prie o ljubavi Leto se igralo krajem avgusta iz sveih jutara bi izrasli vreli dani i sve je bilo ve uto od te vruine. Arheolozi su se polako pakovali. Pronali su temelje onoga to su traili i nadali se da e se nai neto novca za nastavak istraivanja sledeeg leta. Prvi su otili profesori, ostavljajui studentima da dignu atore i spakuju sve... Iskopine behu ili delimino zatrpane zemljom ili prekrivene plastinim folijama, iji su krajevi bili zakucani u zemlju. Sve je govorilo da se blii dan odlaska... Bogoljub tih dana nije odlazio u njihov mali logor. Kao da je izbegavao, mada bi mu svaki mii zaigrao u telu, ako bi proao makar i blizu staze koja je iz polja kretala ka manistiru. Opet su ga sustizale visoke temperature, s vremena na vreme, i neto slino groznici, koju bi preboleo preko noi i izjutra opet iao za stokom ili u zadrugu... Neki studenti ve behu otili. I, dogodilo se da ba Mirjana, jednog dana, upita glasno: Neto nam nema Bogija ovih dana. Kao da ne eli da se oprostimo... Valjda su stigli kukuruzi za berbu, pa ne moe od posla rekao je neko i na tome je ostalo.

Poslednjeg petka u mesecu digoe i preostale atore, po koje je doao nekakav kamionet iz grada, sloie svoje stvari u torbe i raneve, obioe jo jednom nalazite i potrpae se u dva dipa, pa kretoe preko panjaka, da to pre stignu na asfalt, njima tako poznat i drag. Iza njih je bio veliki posao i svi oni su to znali i bili su tihi, kao sveani, mislei o svemu tome i oseajui da e, moda jednog dana, i oni tako, kao profesori, voditi grupu studenata na iskopavanja. Na seditu suvozaa, u drugom dipu, sedela je Mirjana zagledana u pouteo panjak ispred sebe... Najednom, kao iznikao iz zemlje, ispred dipova se ukaza naherena Bogoljubova prilika. Samo je stajao gledajui suvim, unezverenim pogledom u vozila i drai ruke sklopljene ispred sebe, kao da u njima ima neega vrednog i dragocenog. Nije im mahao, iako je hteo i, kaem, samo je stajao tako... Prvi dip je proao pored njega i on je krivio glavu ne bi li video koga ima u njemu, pa kad je utvrdio da u njemu nema Mirjane, odmah je skrenuo pogled na drugi dip. Koji se zaustavi! Mirjana je izala iz dipa i zakoraila prema Bogoljubu, ali on kao da je napravio mali korak unazad i zbunio ju je tim pokretom. Bogi, gde si ti ovih dana? upitala je devojka. Mislili smo da se oprostimo od tebe, a tebe nema... Imao sam neka... Tako... mucao je Bogoljub, neodluan. Rukama kao da je krio neto. Dobro rekla je Mirjana. Zbogom, Bogoljube i hvala ti na svemu. Sino smo razgovarali o tebi i zakljuili da si bio jedan od nas. U svemu si nam pomagao. Hvala ti! Nita, nita... iscedio je nekakav slab osmejak iz sebe Bogoljub. Potom, kao otkaen sa lanca, prie Mirjani brzim koracima i prui sastavljene ruke prema njoj.

August 16, 2008

SVETI PANTELEJMON ta? upita ona. Ako oedni, usput, ili ako bi da se zasladi... ree Bogoljub i spusti u njene rairene dlanove pregrt umskih jagoda, crvenih kao krv i vrstih.

27

Dugo je stajala Mirjana pored dipa, sa tim jagodama u rukama, gledajui kako Bogoljub epa preko panjaka, ne osvrui se, sve dok nije nestao u ivici, pored neke njive. Onda je sela u dip i jagode, uz pomo druga sa zadnjeg sedita, smestila u nekakvu posudu. utala je dosta dugo... Sve dok nisu izbili na asfalt, vozei se prema gradu, i progovorila je tek kada su se nali na magistrali, u brzavajui prema Beogradu: Nije se pozdravio. Nije rekao Zbogom...

Tek kada je stigla kui, nosei ranac preko ramena i kutiju sa jagodama u ruci Mirjani je, naglo, kao grom iz vedrog neba, sinulo... I gledala je dugo u te jagode kao u neto zaarano, zbunjena i najednom, ko zna zbog ega, razneena. Verovatno je po prvi put i razmiljala o Bogoljubu, njegovoj dobroti i spremnosti da im u svemu i svaemu pomae, i njegovim redovnim posetama njihovom logoru... Jedan nepismeni seoski deak, uz to sa jednom kraom nogom, mislila je Mirjana, eto, uinio je sve ono to nikome drugom iz sela nije ni palo na pamet drao je na okupu tu grupu studenata i sa velikom panjom bivao svedok njihovog istraivanja... Ko zna da li bismo i nali Svetog Pantelejmona da nije bilo njega, pomislila je. A, nesrenog Bogoljuba je bolest sustigla nekako im su ti arheolozi otili. Prvo se danima pretvarao da uva stoku kod potoka, u stvari koristei vreme da se sakrije ponovo u onaj grm na uzviici, iznad mesta gde se Mirjana, nekad, kupala... I sedeo bi ili leao u tom grmu, sklopljenih oiju, iza kojih se Mirjana ponovo i ponovo i ponovo kupala... Onda se jedne veeri nije vratio, pa su ga traili i pronali u nekakvoj mei, u tekoj groznici. Sutradan su zvali lekara, a posle dva dana Bogoljub je iz ambulante prebaen u bolnicu. Nita nije govorio, samo je treptao na sve to se dogaalo oko njega i disao nekako kratko i urno, kao da nema plua, a jo mu se die... Lekari u bolnici su pronali nekakav tumor na levom plunom krilu i nezainteresovano saoptili da e pokuati da mu produe ivot... Ne znam da li su pokuali, ali svakako nisu uspeli... Bogoljub je umro, u bolnici, nepuna dva meseca posle onog dana sa divljim jagodama i Mirjanom, ispred dipa, na panjaku.

August 16, 2008

28

Odabrane prie o ljubavi

STOLICA ZA LJULJANJE
I tako joj je proao gotovo ceo ivot. U detinjstvu je uvala krave, i muzla, i sirila sir, a onda joj je otac nestao, otiao nekuda i nikada vie nije nita ula o njemu, a majka presvisla od muke i brige kako da ishrani petoro dece. Bila je najstarija i brinula je koliko je mogla o brai i sestrama, sve dok nisu poodrasli, posvravali kakve takve kole i otili, ostavljajui je samu, na tom imanjcu, koje je na kraju prodala, kupivi kuicu u gradu. Morala je priznati da je imala sree zaposlila se u starakom domu, kao spremaica i ostala tu trideset pet godina, istei, peglajui, perui prljavu posteljinu i, sa neshvatljivim strpljenjem, trpei svaiju volju i razne brbljarije. Uprava doma nije o njoj vodila previe rauna, znajui da e uvek, ak i kad bi je uhvatio grip ili najobinija prehlada, biti na poslu. Starci i starice su joj bili teki, ali ih je trpela, utala i, im bi dola kui, ukljuivala svoj stari crno-beli televizor, koji bi se pre mogao nazvati old-tajmerom. I to je bilo sve... Sve do njenog ezdesetog roendana, kada su je pozvali u upravu... Vreme ti je za penziju, Dostana rekao je sekretar mirno, uzdahnuvi vie iz navike nego iz razumevanja. Ne razumem rekla je ona, uistinu ne razumevajui. Pa, smatrala je, bila je jo u snazi, mogla je jo da radi...

Umesto objanjenja sekretar joj je pokazao knjigu Zakona o radu, u kojoj je pisalo da ene sa ezdeset godina ivota... I tako dalje... To ju je zateklo, zbunilo, oneraspoloilo, nateralo je da razmilja, ali sve to je mogla da smisli stislo se u misao o tome da joj je ivot proao! Nije se uplaila. Nije mislila o smrti niti bilo ta slino. Mislila je samo o samoi, na koju je samu sebe odavno osudila, i mislila je o jalovosti takvog ivota... Setila se brae i sestara. Javila im je da ide u penziju. Neki su tu vest prihvatili hladnije nego to je oekivala, valjda se bojei da e ona sad krenuti da gostuje po familiji, kao neke, i da e morati da izigravaju dobre domaine, to im nije bilo drago, pored njihovih poslova i obaveza. Neki su je odmah pozvali u goste... U goste... Ono to je ona, jednim delom due, prieljkivala bio je poziv da ivi sa nekom od sestara, ili brae. Biti gost negde to nije ba zamiljala. Pa, onda... Stiglo me je, mislila je, uasavajui se od samoe u starosti. A, opet, celog ivota bila je uglavnom sama, osim kad su joj sestrii dolazili, vrlo retko dodue, u goste. U mladosti je izigravala majku, posle je izigravala slukinju, i sada je ostavljena sama sebi, sa penzijom, koja je trebala da pone da tee za dva meseca i pokuavala je da smisli neto to bi joj ispunilo te budue godine samoe i nerada. Meutim, po glavi su poele naglo da joj se motaju misli o prolim August 16, 2008

STOLICA ZA LJULJANJE danima, nedeljama, mesecima, godinama... Uvee, leui u postelju, odlazila bi daleko u prolost, pokuavajui da prizove u seanje majin lik, ili oev, ili lik neke drugarice iz osnovne kole, lik svojih nastavnika, uiteljice, suseda... Teko joj je to ilo. Sva seanja koja je htela da prizove kao da su se gubila u neemu nalik magli, onoj tihoj, zimskoj, gustoj... Na poslu je bilo kao i ranije. Dolazila bi na vreme, radila, odlazila kui i palila taj prastari televizor. Nikome tamo nije govorila o svojoj penziji. Uopte, ponaala se kao da e ostati tu jo sto godina, da je nee tek tako moi izbrisati iz uspomena. Moda je, odnekud, elela da je zapamte, moda i da pomisle da nee moi bez nje... Poeo je da je hvata strah da e, uskoro, biti samo uspomena, koja e u poetku biti ivahna, gotovo opipljiva, a onda e vremenom izbledeti, pretvoriti se u nejasan obris, a onda se rasplinuti kao duvanski dim na jutarnjem povetarcu. Jednog jutra je ula u sobu starog Bedevije, kako su ga zvali iz potaje, onog koji je uglavnom samo utao i etao naokolo kao bez ikakvog cilja satima, ili je, takoe do u nedogled, sedeo u svojoj stolici za ljuljanje, pored prozora, pravei se da drema. Nikada joj se nije obratio. Nikada je nije pozdravio. Imao je osamdeset i pet godina, ali je bio prilino zdrav, pokretan i sa njim nije bilo muke kao sa onim bolesnim, dangrizavim starcima i staricama, koji su bili vezani za krevet i time okovani u sopstvenu usamljenost. Jedino to su svi po Domu smatrali da je nekakav udak i niko se nije druio sa njim. Videvi ga tog jutra, Dostana je pomislila Kako li je njemu? i onda stala da sprema po malom kupatilu, da sklanja delove odee, koju je starac uvek nemarno prebacivao preko naslona stolica, da brie mali sto i zatee posteljinu na krevetu... Bila se okrenula da krene iz sobe, kada je iza sebe zaula miran, dubok glas, koji je natera da se ukoi: ujem da ti je doao dan za penziju... Molim?! okrenula se prema njemu izbeena od iznenaenja. On nije ak ni gledao u nju. Neemo se viati, dakle rekao je i ona jedva da je osetila da u tim reima ima nekakvog aljenja ili bar neega to je na to liilo.

29

Zaustila je da neto, bar, izgovori, ali najednom nije znala ta da mu kae. Navikla da sve njih ne razdavaja, navikla da joj svi budu isti, navikla da nikome ne prua svoja oseanja ili nekakav prijateljski nagovetaj, sada je bila skoro uspaniena njegovim oiglednim pokuajem da zane neto nalik na prijateljstvo. No, nije se dugo muila sa samom sobom on, konano, samo odmahnu rukom. Kao da eli da kae kako se uzalud trudio, i dalje gledajui kroz prozor... Kada se, kasnije u toku dana, ponovo vratila u njegovu sobu, njega nije bilo i samo je mogla kroz prozor da nazre tu suvu, malo povijenu figuru, meu vrbama pored onog potoka koji je iznaavao granicu domskog zemljita na jugu. Pred kraj radnog vremena je uinila neto to nikada ranije nije, niti joj je padalo na pamet otila je u arhivu i, pred zapanjenim slubenicama, pronala njegov dosije... Oskar Na, univerzitetski profesor knjievnosti, rodom iz Arpada, u Maarskoj, sa domaim dravljanstvom, udovac sa tri sina... Njihove adrese su bile priloene Australija, Kanada, vedska... Zdravstveni karton mu je bio prilino uredan, u poreenju sa drugima. Bio je ak priloen i izvetaj nekakvog

August 16, 2008

30

Odabrane prie o ljubavi psihijatra, u kome je pisalo da je delimino asocijalan, ali apsolutno bezopasan za okolinu, sa ouvanom memorijom i ostalim osobinama... Dostana se samo suvo zahvalila koleginicama i otila posle toga. Nikada ranije ni o jednom tieniku nije znala kao sada o Oskaru. To ju je udilo ta je ona uopte mogla da sazna, ili ta je morala, i kakve veze ima Oskar sa njom... Obratio joj se nekakvim bezazlenim reima i to je bilo sve... Moda mu je naglo bilo do razgovora, to je u njegovom sluaju bilo ravno naunoj fantastici?! No, sutradan, im je stigla na posao, pozvao ju je upravnik, to se inae dogaalo samo kada su neke krupne stvari bile aktuelne... Jednom ju je zvao uoi posete nekakve inostrane delegacije, da joj da detaljna uputstva. Drugi put kad je, pod zagonetnim okolnostima umrla jedna tienica. Sad je bilo trei put... Kada je ula u kancelariju upravnik se ponaao vrlo ljubazno. Ponudio ju je da sedne, ponudio joj je kafu. Potom se osmehnuo i poeo da govori, gurajui joj u ruke nekakav papir, ispisan redom za nju ne sasvim razumljivih paragrafa... To je mogunost za tebe objanjavao je upravnik, ali ona kao da ga nije sluala, kao da su njegove rei dolazile iz ogromne daljine, jedva ujne. I za njega, takoe...

Izala je iz upravnikove kancelarije gotovo posrui, sa tim papirom u rukama, ne shvatajui ta se i zato se sve to dogaa. Jedva je razumela, barem u osnovi, ono to joj je upravnik govorio, i sada je samo htela da se smiri, da se sredi, da se koncentrie na samu sebe i da pokua da odgonetne sve to... Koliko je razumela, stvar je bila u ponudi njihovog tienika, Oskara Naa, koja je podrazumevala neku vrstu zajednikog ivota, sa otvorenom mogunou preuzimanja nasledstva... Od koga i za koga, to Dostana jo nije mogla da razume. Zato je sela na jednu klupu ispred ulaza u Dom i dugo samo disala duboko, pre nego to se usudila da pokua da rastumai te papire koje joj je u ruke ugurao upravnik... Tek posle treeg itanja je shvatila Bedevija, odnosno Oskar Na, joj je, putem tih papira, nudio brak! Uz to, pisalo je da bi svu njegovu, pokretnu i nepokretnu, imovinu nasledila ona, kao supruga, to bi bilo regulisano... I tako dalje... Osetila je kako crveni, zatim je osetila nekakvu hladnou. I, trebalo joj je tri dana posle toga da smogne snage i ponovo ue u Oskarovu sobu. Nije ga bilo. Znala je da je u jednoj od tih njegovih dugih etnji, ali je stala na sredinu sobe osvrui se naokolo, ne znajui ni sama ta radi. Konano, kao da ju je ubola osa, kao da je pronala razlog, pokrenu se naglo i izae urno, prolazei hitro hodnicima, sve do izlaza, a onda kroz park i pored onog vrbaka pored potoka, idui svim onim stazama kojima je Oskar obino prolazio... Pronala ga je u hladovini starog hrasta, nie, u polju, kako sedi i po obiaju bulji nekuda u daljinu, utke. Prila je i stala na tri koraka od njega ne progovarajui. ekala je da je on primeti. No, on je i dalje gledao u daljinu, ali je progovorio posle nekog vremena: Pretpostavljam da ti je upravnik objasnio... rekao je. Da rekla je ona. Upravnik... Ali, ta vi imate da kaete? Hou da ujem ta ste vi smislili! August 16, 2008

STOLICA ZA LJULJANJE Vidi... poeo je, jo uvek ne gledajui u nju. Meni je osamdeset i neka, tebi ezdeset i neka i nismo vie mladi, mada mi se ini da smo oboje zdravi. Oboje smo proiveli dovoljno da moemo da kaemo da nam ivot nije otiao uludo. Meni je ena umrla pre dvadeset godina i, ako mi veruje, nisam se nadao da u doiveti ovoliko. Sinovi su mi se rasturili po svetu. Uostalom, ja sam i eleo da odu i negde, u nekoj drugoj zemlji, sami grade svoju budunost. Ja sam se penzionisao, i bilo je nekako logino da doem u dom. Od prvog dana sam te posmatrao i shvatio da si ena za potovanje. Ali, ja jednostavno ne znam kako da ti objasnim zato mi je uopte palo na pamet... Vi to meni nudite brak, koliko sam razumela i upravnika i one papire?! upitala je, jo uvek iznenaena Dostana. U sutini, da! rekao je Oskar i konano je pogledao. Oi su mu bile savreno mirne. Mislim da nije red da, sad, kad su ti, eto, gotovo naredili da ode u penziju... Nije u redu da bude sama. A, meni je mog samovanja dosta. I, mislim da mogu da se druim s tobom, nekako... I, mislim da nee uludo baciti sve ono to sam napisao da u ti ostaviti posle svoje smrti. Zna, moji sinovi ne pokazuju interesovanje za to. I ne treba im. Imaju svoje. Stekli su. Mislim da moemo oboje da ivimo bolje, ako budemo iveli zajedno. Bilo gde. Bilo gde?! ona je pomislila da on eli da se useli u njen kuerak, u predgrau. ta to znai? To znai da moe da bira... rekao je. Imam stan u Novom Sadu. Imam tu kao vikendicu, na Frukoj Gori. Imam i kuu u Subotici, ali tamo su stanari... Meutim, ako... Ne ree ona. Ne.

31

Sada je na njega bio red da se iznenadi, to je pokazao spustivi obrve tek jedva primetno. Bio je zateen njenim ne... ta ne?! Kako ne?! zagugutao je. Oskar Na je bio uzbuen, iako to nikako nije hteo da pokae, jo manje da prizna. Neu ni u Novi Sad, ni u Suboticu, ni na Fruku Goru izgovorila je Dostana kao da izdie. Neu ni ovde... Imam kuicu. U industrijskoj zoni.

On nije znao ta da kae. On nije znao ta da misli. Ovo to je uo uzliilo mu je na neku vrstu pristanka, ali ona nije izgovorila pristanak onako kako je on eleo. Bio je suvie star i iskusan da zna da neki zajedniki ivot, koji joj je, eto, nudio ne moe biti jednostavan. Ne samo zbog toga to dolaze iz razliitih drutvenih sredina, i ne zbog toga to su razliitih obrazovanja, i ne zato to, u sutini, njih dvoje nikada nisu ni razgovarali, a poznaju se od kako je Oskar doao u Dom, ve jednostavno zato to su kroz godine sticali razliite navike, koje su se ukorenjivale, verovatno toliko da ih je bilo teko iskoreniti, to moe lako biti uzrok nesporazuma i, moda, sukoba. On je predloio to to je predloio iz najbolje namere, ubeen da bi mogli uistinu da funkcioniu zajedno neko vreme, sa namerom da olaka sebi starost i da ispuni toj eni more vremena koje se nalazilo pred njom... Sad, jednostavno nije znao na emu je, Znai li to da ti pristaje? upitao je, istim glasom, gledajui je, njoj se inilo, krajnje hladnokrvno.

August 16, 2008

32 -

Odabrane prie o ljubavi Ne znam... odgovori ona i to je bio vrlo iskren odgovor.

Muila su je mnoga pitanja. Vrlo praktina pitanja, u stvari. Da li je trebalo da se venaju pre svega? Da li e se odseliti iz doma odmah posle venanja? Oekuje li on, moda, seks... Ona je stajala ispred njega, a noge su joj lagano odumirale i uopte nije bila sigurna da moe da se pomeri. On ju je gledao, sa jedva primetnim iznenaenjem u pogledu, iekujui da uje njen pristanak... Nije oekivao da se ona oduevi takvim predlogom i znao je da e izazvati strah u njoj, ali je imao predoseaj da sve to moe da ispadne dobro na kraju i nadao se da ona barem klimne glavom. Umesto toga su oboje sada utali neko vreme. U stvari... Zato da ne?! progovorila je ona posle izvesnog vremena, i pokrenula se i sela pored njega ispod hrasta. Nisu se dodirivali. Imam neka pitanja...

Tako su, u stvari, poeli razgovor, koji je iznenadio oboje. Njega, jer je najednom doznao da Dostana zaista moe da govori logine stvari, pametne, i da raspolae sa velikim renikom, po njemu neprimerenom nekome ko ima samo osnovnu kolu. Nju, jer se suoila sa iznenaujuom istinom da je taj ovek ne samo dobronameran, ve vrlo razuman, popustljiv u nekim stvarima i sklon kompromisima. Iza oboje je stajalo ogromno ivotno iskustvo, razliito po poreklu, ali, u osnovi, isto po rezultatima. I sada su mogli da razgovaraju gotovo ravnopravno... Ona je doznala da on eli da se venaju, ne zbog seksa oboje su se ak i nasmejali kada je o tome bilo rei ve isto zbog administrativnih razloga, i da mu je sasvim svejedno gde e iveti, samo da to ne bude u Domu... Dosta mi je Doma govorio je on. Ovde ovek nema sa kim ni razgovarati.

Ostali su da sede, tu pod hrastom, sve dok sunce ve nije poelo da zapada iza dalekih brda, i kada su to primetili najednom shvatie da su razgovarali, vrlo ivahno, due od tri asa. Istini za volju, Dostana nije nikada ranije toliko razgovarala sa nekim, a Oskar je u Domu bio poznat po utljivosti i injenica da su toliko dugo razgovarali, ne o praznjikavim stvarima, ve o stvarima od koje su nameravali da izgrade kakvu takvu budunost, zaprepastila je oboje. No, nisu se usuivali da govore o tome, da ne bi otkrili svoje oduevljenje. U svakom sluaju Oskar se vratio u svoju sobu u Domu sa osmehom na licu i nekako zamiljen i samom sebi je liio na onog davnog gimnazijalca koji se zaljubljen vraa kui sa prvog vienja sa... Dostana je otila kui, sva smetena i nekako trapava. Kroz glavu su joj prolazile svakakve misli... Taj ovek joj se vrlo dopao. Uostalom, stari profesor je, u sutini, bio armer, inae sigurno ne bi bio profesor univerziteta. Ali, njegovi pogledi na ivot i na budunost su u njoj ostavili dubok utisak, pravi trag za kojim se inilo vredno ii... Da li bilo kuda?! Dobro, dogovorili su se za venanje i dogovorili su se da nee jo dugo razgovarati ni o kakvom seksu ona se setno setila kako se on zvonko nasmejao kada ga je to pitala i dogovorili su se da veoma paljivo procenjuju jedno drugo i navike i jednog i drugog, ne bi li uoili poneto to im se ne dopada, i da bi posle, kroz razgovor, pokuali da isprave stvari i pronau kompromis. Ali, jo uvek je ostalo otvoreno pitanje gde e

August 16, 2008

STOLICA ZA LJULJANJE iveti! Od ega to je bilo sasvim jasno... Ona e imati penziju, on ve ima penziju, a osim toga ima i u banci nekakvih deviza... Narednih dana Dostana je nekako oprezno obilazila oko Oskarove sobe, usteui se da ga sretne. Mislila je da je taj razgovor ispod hrasta moda bio samo sluajnost. I Oskar je imao nameru da pusti Dostanu da dobro razmisli, pre svega ta je trebalo da se dogodi, i namerno nije insistirao na susretu. Uostalom, ona je imala dovoljno posla te stvari sa penzijom su podrazumevale mnogo sakupljanja dokumenata i takvih stvari, i ona je bila zadovoljna to je on puta da se sa svim tim izbori sama. Konano, moda nedelju dana pre nego to e osvanuti dan kada Dostana vie nee biti zaposlena, ve penzionerka, Oskar se, naglo nekako, pojavio u prostorijama osoblja Doma, gde je Dostana pila kafu, po obiaju sama. Nije bila iznenaena to ga vidi, ali je bila obradovana. Osmehnuli su se jedno drugom umesto pozdrava i nastavili onaj razgovor koji su zapoeli ispod hrasta... Zna, odluio sam da ne obavetavam svoju decu o svemu ovome. Jedino sam spreman da im kaem da u se odseliti iz Doma rekao je Oskar. Samo je pitanje gde u biti... Ni ja neu govoriti nita brai i sestrama rekla je spremno Dostana. A, to se tie gde... To jo ne znam. Moda negde na moru?!

33

Ta ideja se svidela Oskaru. Trebalo mu je dva dana da smisli kako to da ostvari i onda su se ponovo sreli i on joj je objasnio da je spreman da proda tu kuu u Subotici, pa onda da kupi neto, manje, na moru i mogu iveti tamo, ako ona eli. Ona je, posle nekoliko dana, u stvari, dan uoi odlaska u penziju, odluila da proda svoj kuerak i ukljui se u tu kupovinu neega manjeg na moru... Tako su, eto, reili gde e da ive i poeli da brinu o datumima, o venanju... Vee uoi odlaska u penziju, kako je upravnik odluio, Dostani je osoblje priredilo sveanu veeru. Kiastu i bunu. Veeru koju su neki iskoristili da popiju previe, na raun Doma, a neki drugi da jednostavno ne dou. Uglavnom, poklonili su joj televizor u boji, drali nekakve sindikalne govore, i nisu alili to ona odlazi. Nije ni ona alila. Jedva je ekala da se sve to zavri i da krene kui. A kui ju je odvezao svojim automobilom lino upravnik i jo joj je pomogao da unese televizor u stan i rukovao se nekako sveano, odlazei. Dostana se samo pitala ta bi Oskar rekao na sve to... Te noi je Oskara izdalo srce. Teak infarkt ga je pogodio u trenutku kada se bavio po kupatilu, spremajui se u postelju, oslukujui nekakvu muziku iz trpezarije, gde su Dostanu ispraali u penziju. Sruio se bez svesti na ploice i pronali su ga tek kasno ujutru, kada je nova spremaica dola da mu sredi sobu. Uspaniena devojka je obavestila glavnu sestru, ova upravnika i tek je upravnik pozvao lekara, koji je ustanovio da je Oskar jo uvek iv, ali da je neophodno da se prebaci u bolnicu. U bolnicu je stigao tek oko podne i lekari su mogli samo da ga smeste u postelju urgentnog centra. Kada su videli da ima preko osamdeset godina i nekakvu istoriju blagih sranih mana, odluili su da ekaju...

August 16, 2008

34

Odabrane prie o ljubavi I, tako, Oskar Na je umro ne dolazei svesti, drugi dan po dolasku u bolnicu. Obavestili su upravnika. Upravnik je obavestio Oskarovu decu. Nije mu palo na pamet da obavesti i Dostanu, koja je, dan posle njegove smrti, dola u Dom da se sretne sa Oskarom. Vest ju je okirala. Sedela je dugo na nekoj klupi, u hodniku, ispred Oskarove sobe, koju su sada praznili da bi u nju smestili nekog drugog. Iznosili su stvari, utke, i prolazili pored Dostane, onemele i u gru. Tek kada je ugledala jednog od bolniara kako iznosi Oskarovu stolicu za ljuljanje Dostana se pomeri. Gledala je kako ovek odlazi niz hodnik, nosei tu stolicu i jedva je naterala sebe da ustane, a onda je potrala za njim... Gde nosi tu stolicu? upitala je izgovarajui rei kroz stisnuto grlo. Ne znam... glasio je odgovor. To je on kupio. Nije domska stolica. Smestiu je u magacin...

Dostana je znala da se i ranije dogaalo, kad bi neko umro i ostavio neto svojih stvari da su te stvari bivale smetene u magacin, pa, posle, ako bi neko od naslednika hteo da nosi... Ako niko nije hteo da nosi takve stvari, ponekad su poklanjane nekome od osoblja. Ona nikada nije uzela nita, ak i kad su joj nudili. Meutim, sada je to bila Oskarova stolica za ljuljanje... Pustila je tog oveka da odnese stolicu u magacin. Okrenula se i otila kod upravnika, koji je imao neke goste, pa nije mogao odmah da je primi. I, ekala je gotovo pun as. Kada je konano upravnik mogao da je primi ispred sebe je video uplakanu enu, koja je izgledala kao da je tog asa izgubila nekog veoma bliskog. Dostana nije ni primetila kad je poela da plae... Kroz suze je molila da dobije tu stolicu, za koju je znala da ju je Oskar kupio, i znala je kad ju je kupio, i znala je da niko nee doi da je uzme. Njoj je znaila. Njoj je mnogo znaila... Upravnik je prvo rekao da mora da proveri, a posle ju je dugo tapao po ramenu i onda, na kraju, rekao da moe da nosi stolicu, ako joj toliko znai, a da e se on snai... Dostana je prestala da plae tek kada je taksijem stigla kui. Sa stolicom. I tako joj je proao gotovo ceo ivot. U detinjstvu je uvala krave, i muzla, i sirila sir, a sada je samo sedela u toj stolici za ljuljanje, ispred televizora u boji, ponekad plakala, ponekad se malo ljuljala, jela sve neredovnije, zanemarivi samu sebe odlunije i sudbonosnije nego to bi to bilo ko mogao da primeti. alila je. alila je za Oskarom. alila je za samom sobom. alila je najvie, i sasvim neuteno, za tih nekoliko dana, koliko je poznavala Oskara, i za tom ludom prilikom da doivi kraj kao udata ena, u nekom apartmanu, na dalekom moru, uz miris borovine i maslina, gde bi je udarci talasa o ljunak na plai uspavljivali svake veeri, a ona bi mogla da spusti ruku na njegovu i da uzdahne, zadovoljna i srena... Po prvi put u ivotu!

August 16, 2008

KIA U BALKANSKOJ ULICI

35

KIA U BALKANSKOJ ULICI

Da nije bilo tog polomljenog kiobrana, ko zna da li bi iko doznao to to je doznao... Milica je bila ono to bi veina njenih sugraana mogli nazvati dobrim detetom. Jedinica iz porodice slubenika banke, sada u penziji, i majke, vredne domaice, potajno odane lakom alkoholu, bila je u detinjstvu ljubimica celokupne rodbine, uglavnom zbog toga to je majka dozvoljavala da joj poraste duga, plava, kovrdava kosa. Kasnije je uredno, kao dobar ili vrlo dobar ak, zavrila prvo osnovnu, pa ekonomsku kolu i, konano, ekonomski fakultet, koji joj je bio najblii, jer su stanovali u Balkanskoj ulici, u Beogradu. Dobro, to studiranje joj u poetku nije ba ilo, ali je, negde na drugoj godini, naglo poela vredno da ui, klonei se bilo kakvog drutva i jalovih izlazaka, i, dok trepne, Milica je u rukama drala diplomu. Posao je nala lake nego to se iko nadao, i to bez ikakve pomoi oca, koji se tih dana bio razleteo po Beogradu, traei preko starih prijatelja i poznanika nekakvu pomo, e da bi se Milica zaposlila. No, ona je sve iznenadila kada je jednog dana, za rukom, mirno izjavila: Jue sam se zaposlila i od ponedeljka idem na posao.

Majka ju je samo poljubila i malo pomilovala, ali je zato otac bio prepun pitanja, jer je bio zapanjen i, inilo mu se, prevaren... Zar on da ne zna da je i Milica traila, i, eto, pronala posao, a njegova trka po gradu i silne molbe i preklinjanja nisu znaile nita? Tako su doznali da je Milica konkurisala za mesto asistenta direktora jedne reklamne agencije, i to filijale neke uvene amerike kue, i nekako ubrzo posle toga bila pozvana na razgovor i, onda, jednostavno primljena. Njena plata je daleko prevazilazila snove njenih roditelja, mada se njoj samoj inilo da nije suvie velika. Njen posao, kako se ispostavilo, bio je uglavnom da izgleda uredno i lepo, da se osmehuje na sve to direktor kae, da vodi zabeleke sa sastanaka, odgovara na telefon i bude prisutna na svim sastancima sa klijentima. Nita strano ni naporno. Naprotiv. Ono to se i Milici i njenim roditeljima uinilo strano i naporno bila je njena odluka da se odseli. Rekla je da joj je firma ustupila stan i da ona eli da ivi malo sama, bez roditelja, ali je naila na oajniko protivljenje roditelja... Zato?! Ima ovde sav komfor, dete. Ovaj stan e ti naslediti, zaboga! Mi ti se ni u ta ne meamo. Ima slobodu da ode i vrati se kad ti je volja... Pa, ti si nae jedino dete!

August 16, 2008

36

Odabrane prie o ljubavi Danima, kasnije i nedeljama, konano i mesecima je trajalo to natezanje. Milica je, kao dobro vaspitano dete, zaista elela neku vrstu blagoslova roditelja za to preseljenje i zato se toliko borila. Verovatno bi se sve produilo na godinu, da nije dola ta tetka, majina sestra, u goste, pa kada je osetila i ula o emu se radi, postala Milicin prvi i najvei i odsudni saveznik. Na kraju, negde pred Novu godinu, Milica je spakovala svoje stvari i preselila se na Novi Beograd, u stan koji joj je firma dala na upotrebu, na treem spratu iznad same agencije... E, tada su poele da padaju kie. Duge, uporne, tek kratko prekidajui svoje dobovanje po krovovima grada, da bi podsetila stanovnike da jo uvek postoji neka slaba ansa za malo suvog vremena. I, trajala je od decembra do marta, bez dueg prekida, slivajui se Balkanskom ulicom ponekad u potocima. Milica je, naravno, poseivala roditelje. Obino oko pet posle podne, normalno ne svakog dana, zazvonilo bi na vratima i kada bi se otvorila ulazila je Milica, nikada praznih ruku ako nije mogla nita drugo donosila bi im olovke ili kalendare... I ocu i majci je u poetku sve to bilo krajnje udno i gotovo neprirodno njihovo roeno i jedino dete im dolazi u goste! Meutim, posle su se navikli, kao i na kiu. Majka je dva puta bila u Milicinom stanu, divei se nametaju uvoz iz Italije i jo vie se divei urednosti koja je vladala od ulaznih vrata pa do balkona. Nikada nije pitala kako se uopte dogodilo da joj firma, tako mladoj, prui na uslugu takav stan... Otac, u znak protesta, nikada nije bio Milicin gost. I... Bio je jednostavan, kian dan, kada je Milica izala iz taksija u Balkanskoj ulici, otvarajui kiobran, spremajui se za uobiajenu posetu roditeljima. Bila je obuena u uti kini mantil i izmice od telee koe. Na licu joj se nije videlo nita niti da je bila zabrinuta niti da je bila razdragana. Taksi je stao ispred trafike i, prepoznavi, trafikant, stari uvalo, joj je mahnuo prijateljski. Ona je pokuala da mu mahne, nainivi pri tom neki udan, neoprezan pokret, jer kiobran je zakaio za stub semafora i ispao joj iz ruke, otkotrljavi se ravno pod tokove autobusa, koji je skretao u sporednu ulicu. Milica, iznenaena, samo rairi ruke i to kao da je bio znak kii da pojaa... Sve to je mogla bilo je da pretri tih nekoliko koraka do ulaza zgrade, ali kada je ula u zgradu mogla je da zakljui samo da je ve pokisla. Dobro pokisla. Zadrala se u ulazu nekoliko minuta, a onda se popela do stana i zazvonila na vrata... Jo uvek nije izgledala uznemireno. Vrata je otvorila majka i osmehnula se. Milica je ula u stan, skinula uti kini mantil i izmice, ustanovivi da su prokvasile, svukla i njih i sada je stajala u hodniku, u sivo-plavom demperu i farmerkama, bosa i mokra i, najednom, poela da plae... Majka ju je gledala zapanjeno. Ni jednim miiem Milica nije pokazala, kad je ula, da joj se deava bilo ta to bi je nateralo da zaplae, a sada je stajala, leima naslonjena na dovratak i plakala, kao nekad, kad je bila mala, bez grcanja, sklopljenih kapaka, ali suze su joj lile niz lice... ta ti je, Mico? upitala je majka brino.

August 16, 2008

KIA U BALKANSKOJ ULICI Milica je pomerila glavu, ali nije otvorila oi i pogledala majku. Tim sitnim pokretom kao da je stavila do znanja da je ula majku. I, to je jo vie uspaniilo enu... Reci mi... majka je samo pokuala da joj prie jo blie, ali je Milica podigla ruku, kao da se brani.

37

Majka ustuknu za pola koraka, ali isprui obe ruke prema erci. Poeo je da je hvata strah... Veliki strah. Endi me je ostavio jeknu Milica kroz vrsto stegnute zube, ne prestajui da lije suze. Endi?! ponovila je majka, kao odjek. Nije znala ni ko je Endi, ni da li je to, uopte, izgovorila Milica, koja se naglo pokrenu, teturajui se prema velikoj sobi, koji im je sluio kao dnevni boravak.

Majka se morala pomeriti da Milica proe i sada je teturala za njom, bojei se da dotakne roeno dete. ta se dogodilo? upitao je i otac, sputajui novine pored sebe.

Milica proe pored njega, jo uvek plaui i smesti se u fotelju ispred televizora. Tek tada se setila da u torbici, koja joj je visila preko ramena, ima papirne maramice i stade da kopa po torbi, ne videi ta radi... Nekakav Endi... rekla je majka. Ne razumem!? izgovorio je otac zabrinuto gledajui u Milicu. Ni ja priznala je i majka.

Milica se malo smirila tek posle dvadeset minuta plaa, briui oi i nos papirnim maramicama. Onda je samo sedela, pognute glave i buljila u besmislene are na tepihu, a otac i majka su stajali, nemoni, pored nje, iekujui. Ni uzdah se nije uo u stanu. Onda poe da zavija nekakva sirena sa ulice i Milica se pomeri, tek malo, skoro neprimetno, a onda progovori, kao da zapoinje nekakvu bajku: Endi me je ostavio. Otiao je. Jednostavno je otiao. Bez pozdrava i bez objanjenja. Jednostavno je potrpao u svoje torbe i kofere sve to je imao i prosto je nestao i meni je trebalo nekoliko dana da to shvatim i onda sam pokuala da mu telefoniram, tamo u Klivlend, i javio mi se neki nepoznati enski glas i rekao da nikakav Endi ne ivi ni u blizini i da ona nikada nije ula za Endija Kliforda. I tek onda nisam znala ta da mislim... Dete moje... zavapila je majka, shvatajui tek svaku treu izgovorenu re. Nije vano odvratila je Milica mirno, zatomljavajui duboko u sebi nesreu za koju je mislila da nikada nee proi. Sama sam kriva... Verovala sam mu. ekaj rekao je otac smetajui se na trosed preko puta Milice. Ko je Endi? Sada... Niko ree Milica podiui pogled koji se inio hladan kao iz zamrzivaa. Endi... Kliford... Tako mu je bilo ime. Jedan od slubenika amerike ekonomske misije, ili nekakve delegacije amerikih biznismena, ili bilo ta slino... Doao je ovde pre etiri godine. Srela sam ga na fakultetu, u jeku ispita za drugu godinu. On i jo dvojica su doli da nam dre neko August 16, 2008

38

Odabrane prie o ljubavi predavanje o savremenom poslovanju. I, onda, dok je sedeo na pozornici, za stolom, uinilo mi se da gleda u mene. Posle se ispostavilo da mi se nije uinilo. Gledao je u mene... Posle predavanja me je pronaao u predvorju i obratio mi se. Predstavio se... Endi? ponovila je majka pitanje, bez svesti o tome ko je taj kome ponavlja ime. Bila je sva zbunjena i teko da je bilo ta racionalno moglo da joj dopre do mozga. Jedino to je vie oseala nego znala bila je injenica da njeno jedino dete sada pati zbog tog Endija. Onda je poeo da dolazi na fakultet svaki drugi, trei dan, traei me... nastavila je Milica, jo uvek sasvim mirno. Pili smo kafu, posle predavanja. Pomagao mi je da poloim poneto... Uopte, druili smo se gotovo godinu dana. Nisam imala nameru da mu stavim do znanja da mi se dopada. Nisam, zaista. Uostalom, bio je gotovo petnaest godina stariji od mene... I... Oenjen... Pokazivao mi je fotografije svoje porodice. Svoje kue... Svoje jahte na jezeru... Svog psa... Zato ba ja? Tako sam mislila, ali mi je prijalo da se druim sa jednim Amerikancem... Prijalo mi je, bila sam opijena... Pa, neka je oenjen. Nita nismo radili to je moglo da uvredi njegovu enu ili decu... Ima dve erke. Alisu i Donu... Sada znam da je pleo mreu... Endi je pleo mreu oko mene i ja sam malo po malo ulazila u nju, nesvesna ta moe da me snae... Endi... Kliford... ponovio je tiho otac, uopte ne sluajui Milicinu ispovest. Prve zime tog naeg... druenja... On je otiao sa drutvom iz njegove agencije na skijanje, a ja sam, ako se seate, ila kod tetke, u Kragujevac. Samo, to ja sada sumnjam da je on bio na tom skijanju. Imam oseaj da je lepo seo na avion i odmaglio u taj njegov Klivlend da poseti decu i enu, a meni nije rekao nita o tome, niti sam ga ja, budala, pitala... Ali, sve je to bilo jo u vreme kada smo bili samo drugovi... govorila je Milica bez estine, savreno mirno. Zato nam nisi rekla? upitala je majka prostoduno. Ne znam... slegla je Milica ramenima. U poetku mi se inilo nevano. Posle, kad ni sama nisam znala na emu sam, inilo mi se, jedno kratko vreme, ak i sumnjivo, pa nisam htela da brinete... Onda... Onog septembra, bila sam upisala etvrtu godinu... A on se bio vratio iz Amerike... I, kleo se tada da e ostati ovde bar jo osam godina... Tada su ga unapredili u zamenika efa te njegove misije ili ta je to ve... Proslavili smo to na ruku, a posle ruka smo otili u njegov stan, na Senjaku, i tako... Govorio je kako sve to treba da ostane naa mala tajna i kad sam zavrila fakultet lako je, meu svojim prijateljima, pronaao posao za mene. Jo lake je, izgleda, izdejstvovao da mi firma ponudi taj stan i sve... Hteo je da mi kupi automobil. On barem ima para... O emu ti to pria? zapanjeno je pitao otac. Njemu su se u glavi meali i Endi i sveani rukovi i Milicini ispiti i stanovi... Boe! uzdahnula je Milica, odsutnog pogleda. Mislila sam da je to ljubav... Mislila sam da sam pronala oveka koji e biti uz mene ceo ivot, iako sam znala da je oenjen... Jer, on mi je priao da postoje neke trzavice izmeu njega i ene i da je ona presrena to je on toliko daleko od kue... Jedino deca... Ali, deca rastu... Budalasto sam razmiljala o tome kako e Endi ostati ovde ceo ivot, i po isteku njegovih mandata, i posle isteka

August 16, 2008

KIA U BALKANSKOJ ULICI njegovog menaderskog posla, i posle svega, ili pre svega... Mislila sam da mu je stalo do mene. U stvari, njemu je od poetka bilo do sebe... Prebrisala je papirnom maramicom jo jednom, sada suve, oi, potom jo jednom uzdahnula. Uopte nije gledala ni u oca ni u majku. Izgledalo je kao da govori zidovima, ili sebi... On mora da je osoba posebne vrste strpljenja, jer mu je trebalo dve godine da me odvue u krevet nastavila je da govori, nekakvim tihim, dubokim glasom, koji je odjekivao u tiini stana, jer i otac i majka kao da nisu disali. U redu, i ja sam to htela, moda od poetka naeg poznanstva, ali nisam razmiljala, uopte nisam razmiljala... I, sad... Kad se sve to izdogaalo? prekinuo je otac nekakvim metalnim glasom njenu priu.

39

Milica zastade tek da bi udahnula, jo uvek ne gledajui u oca. Potom je nastavila svoj monolog: U stvari, od samog poetka, od zvuka njegovog imena sam trebala da znam da e me uhvatiti u mreu, strpljivo, poput pauka, i koristiti dve godine umesto rukavice za samozadovoljavanje, iju fotografiju mi je i pokazivao u nekakvom asopisu... Ba smo se smejali, a ispalo je... Lukavi muki stvor mi je ak davao i svoju kreditnu karticu, koju ja, budala, nisam zloupotrebila jer sam smatrala da on to radi iz naklonosti prema meni, iz neke ljubavi ili ta ti ja znam... Govorio je kako mu je potrebno da razgovara sa enom i moda e moi i da dobije fer razvod. Rekao je da ne eli da njoj nita nedostaje i takve stvari... Zaboga, njegova deca su u pitanju... A, ja sam celo vreme samo klimala glavom, kao onaj psi na zadnjem seditu naeg automobila, koga je otac doneo iz Slovenije jednom... E, ba tako! Klimala sam glavom i sve mu verovala... ak sam mu poverovala da mi je ostavio pravi broj telefona... Moda se nadao da ga neu okrenuti, jer je to Amerika, daleko i skupo, ili je oekivao da se ne brinem suvie za njega, ali ja sam okrenula taj broj... Pogrean, naravno! I, da vidi, to me nije iznenadilo... Jer, mislila sam da mi je sasvim sluajno dao pogrean broj... Dovoljno je u jednoj brojci da pogrei, pa da dobije Aljasku ili Honolulu, umesto Klivlenda... A, onda su mi se upalile lampice!

Tada je prvi put tog dana pogledala u oca i majku. Oi su joj bile nadute i crvene od plaa, ali joj je pogled bio bistar i otar. Kao da je krivila njih za sve to joj se dogodilo, a o emu ni jedno ni drugo nisu imali saznanja. Kao film u mojoj glavi... Setila sam se svih detalja. Setila sam se da nikada nisam prisustvovala njegovim telefonskim razgovorima sa enom. ak i kada sam bila prisutna, a telefon bi zazvonio i ona se javila, govorio je kako je na sastanku u kako ne moe ba tada da razgovara, a zvuao je mirno i pribrano i ljubazno. Setila sam se da je njena pisma drao u sefu, iju kombinaciju prirodno nisam znala... Nisam ni htela da znam, jer je njegov posao bio takav. Znam samo da su mu povremeno stizale poruke od dece, od njegovih keri... Obino za praznike neke... Boi, Uskrs... I videla sam neke od tih poruka.

August 16, 2008

40

Odabrane prie o ljubavi Bile su prepune ljubavi i elje da im otac bude u blizini... Deca su ga volela i htela da im bude u blizini... Nikada mi nije pokazivao poruke i pisma od ene. Povremeno mi je govorio kako su se, navodno, sporekali prilikom telefonskih razgovora, a kada bi se vraao iz Amerike, priao je kako je bio sa advokatom i kako je postupak razvoda u toku... U toku je bila njegova prevara, eto to je bilo u toku... Milice! zapanjeno je izgovorila majka. Pa, mi nita nismo znali! Smatrala sam da sam dovoljno odrasla da imam svoje tajne odgovorila je hladno. Uostalom, ta biste vi mogli da mi pomognete u svemu tome... Znam da biste bili protiv njega, protiv te veze... I, zbog toga nisam htela... Ili nisam smela... Ali, posle detinjstva, posle srednje kole... Vi znate da nisam imala nikoga celo to vreme... Ali, matala sam i sanjala i elela celim biem... I onda, kada se pojavio Endi, gotovo da nisam mogla da poverujem...

Kao da je potroila sve rei i sve suze, utihnula je naglo, sputajui pogled negde ka svojim kolenima, sputajui i ruke u krilo. Eto, sada je izgovorila sve i sada su i otac i majka znali ta joj se dogodilo i ta joj se dogaa. Ostala je samo tiina, posle Endija... Jesi li? izustila je majka drhtavo. Jesi li... trudna? Ne odgovorila je kratko, ne objanjavajui da je Endi uvek pazio i uvek koristio nekakva sredstva. Ponekad su to bili prezervativi, ponekad neke kreme...

Neko vreme je vladala tiina. Gusta i lepljiva. Tiina kroz koju su se nazirale kine kapi, koje su dobovale po simsu, na prozoru. Tiina koja im je govorila da se vie nita ne moe uiniti, da je sve prolo, da je, eto, Milica imala tu nekakvu vezu, koja se neslavno zavrila, i da je sada bogatija za jedno iskustvo. Loe iskustvo, u stvari, ali iskustvo, u svakom sluaju. Hajde da ruamo rekao je otac, pokuavajui da celu situaciju ublai, da neutralizuje nervozu i napetost. Sad u ja... prihvatila je spremno majka i oteturala u kuhinju, jo sva smuena i zbunjena.

Milica nije rekla nita. Ona je sedela u toj fotelji i zurila u svoja kolena, odsutna potpuno. Otac joj oprezno prie i pomilova je po glavi, kratko. Ona se nije ni pomerila. Duboko u sebi se pitala da li ona uopte moe da zna ko je i zato je tu gde je... Pitala se emu sve to... Zaljubljivanje... Veza sa mukarcem... Dahtanje u polumraku, koje donosi zadovoljstvo, ali kratko, ma koliko burno... Posle se lepo istuiraju, pa ponove svu tu strast... I, kad se sve sabere ostanu samo uspomene, a to dvoje, nekada zadahtani, gledajui se irom otvorenih oiju, iekujui da strast dostigne vrhunac, postanu stranci, pa ak ni to, ve se udalje jedno od drugog i nikada se vie ne sretnu, postajui dva zrnca u ogromnoj pustinji zemaljske kugle, i seanje bledi i bledi sve dok se ne izgubi... Pitala se da li sve to ima nekakvog smisla. Da li e se ikada vie usuditi da sve to ponovi, sa nekim drugim mukarcem? Znala je da je ona samo jedinka, ena sa svim atributima, i dubokom, iskonskom eljom, da raa... Koga? Decu! Za koga?

August 16, 2008

KIA U BALKANSKOJ ULICI Za osobu maljavih grudi i oboruanu svim moguim ljubavnim lukavstvima, osobu koju nije bilo mogue upoznati, jer se nikada nee doznati kako i koliko duboko moe pasti... Ili je jednostavno ostaviti, da samuje svoj ivot... Osetila je nekakvu usedeliku nemo u sebi, u tom trenutku... Sve to je bio samo ivot i ona je, eto, na najgrublji, za nju, nain doznala da ivot nije samo radost, rascvetane grane prolene trenje i etnje pored reke, da nije samo smeh i zagrljaji... ivot je runa i gruba stvar, prepuna lai i prevara i nikada se ovek ne moe navii na to, i uvek naseda, jer ne zna kome moe da veruje, a kome ne... Doite! pozvala je majka. Ruak je na stolu.

41

Milica je ustala nekako automatski, kao da su njeni miii ekali poziv, ali je jo uvek gledala nekako ukoeno ispred sebe. Za njom je iao otac, skrhan njenom nesreom. Seli su za sto i majka je brino i paljivo gledala prema Milici, iekujui da joj se lice makar malo razvedri. No, ona je sada buljila u tanjir ispred sebe, koji je majka napunila, i kao da nije imala snage da podigne ruku i uzme kaiku... Jedi, mila rekla je majka. Znate... progovorila je Milica ponovo. Vratiu se kui. Napustiu onaj stan. Dau otkaz na poslu. Oseam se tako bedno zbog svega i ini mi se da me tamo posmatraju udno, makar i ne znali ta mi se dogaa... Dau otkaz i vratiu se kui.

Otac je pogledao majku, koja uzvrati brian pogled. Onda otac ree: Zna da si ovde uvek dobro dola, dete. I zna da smo ti mi uvek preputali odluke... dodala je majka urnije nego to je mislila.

Kao da je dobila blagoslov, Milica se pomeri, uze kaiku i poe da jede supu. Imala je isti ukus kao u detinjstvu i ona se, na as, oseti sigurno i uukano, pored oca i majke, no imala je primisao da je sve to samo prolazno, kao i sve ostalo. Onda, iznenada, spusti kaiku na ivicu tanjira i podie pogled prema roditeljima... Nikada, nikada vie nee biti mukaraca u mom ivotu! izjavila je suvim, tekim glasom. Ovaj mi je bio previe.

Napolju je kia nastavila da pada, kao da nikada nee prestati. Balkanska ulica je bila kao umrtvljena tolikom vodom.

August 16, 2008

42

Odabrane prie o ljubavi

EST VISOKIH POTPETICA

Sada se etala. Bez naroitog cilja. Potpuno neoptereena. Nije se ak ni seala kako on izgleda, iako ga je mogla videti kad god to poeli. Ako poeli. A, nije elela. On je stanovao tek tri ulice dalje, u onim osmospratnicama sa crvenim krovovima u novim blokovima zgrada, u kojima je bilo i stanova za stare pomorce. Penzionisane. On je bio jedan od tih. I, znala je da je sav novac, zaraen na dugim plovidbama... Veliki novac, u stvari. U svom tom novcu je sada uivala njegova druga ena, dvadesetak godina mlaa od njega. Nekakva propala studentkinja, koja je, izgleda, silno elela da pronae za sebe jednog ba takvog. Punog novca i naivnog... Istini za volju, ta propala studentkinja ga je i uinila naivnim. I uzela mu je sve. I kuu i garsonjeru i automobil i sav onaj skupi i uzaludni nametaj, koji je on kupovao, izmeu dve plovidbe, i od koga ona, koja je sad samo etala, nije imala nita. Bilo joj je, kad bi je misli okrenule na stranu uspomena, ak i smeno sve to, kako je pristala da bude izbaena na ulicu, sa njih tri, bez iega... Samo sa malom torbom u kojoj je vei deo prtljaga bilo neto odee za erke i neto novca koji je ba ona zaradila. Ne on. On je ljubomorno uvao sve to je zaradio, da bi proerdao sve, na propalu studentkinju, jedva nekoliko godina stariju od njihove zajednike najstarije erke... Da je htela, mogla je da se seti roenja Jelice, njihove prve erke. Mogla je da se seti onih kia, tog oktobra, koje kao da nisu smele da prestanu dok se dete ne rodi. I tridesetdvoasovnog poroaja, munog i vrlo bolnog, kada je gubila na trenutke svest, a onda se budila, dahui kao sipljiv konj, sva u sopstvenom znoju, proklinjui u sebi svoj rod... Ali, sve to je bilo zaboravljeno onog asa kada je ugledala lice svoje devojice. Malo, sitnije nego to je mogla da oekuje. Dete je plakalo i plakalo i deralo se kao da joj je uasno ao to je napustilo njenu utrobu. Mogla je da se seti i kako je on, otac njenog deteta, doao u posetu. Bez cvea u rukama. Bez iega u rukama... Razoarano je frknuo kada su mu rekli da je dete ensko, a njoj, jo uvek bledoj i iscrpljenoj, poklonio je samo nekakav otar, pomalo optuujui pogled. Nekoliko meseci kasnije, uzdiui pod njegovim telom, ponovo, naviklo i naoko sladostrasno, dok je Jelica spavala u improvizovanoj postelji sastavljenoj od dve tada stare fotelje, jednostavno je imala oseaj da e ga ponovo razoarati i da e on ponovo nezadovoljno frknuti kada se rodi druga erka. A, Brankica se rodila usred leta, po stranim mediteranskim vruinama, tako da je prvo to su medicinske sestre uradile bilo da tek roenu bebu postave ispod snanog mlaza hladne vode, od ega se dete zacenilo od sopstvenih urlika. Drugi poroaj joj je bio lak i brz nije stigla ni da pomisli kako vie nita nee imati sa mukim August 16, 2008

EST VISOKIH POTPETICA rodom, niti je uspela da i jednom prokune svoj, enski rod. Opet je u naruju drala bebu, smirenu njenom dojkom, i sada je mogla da se sea te nezamislive blagosti koju je posveivala detetu... Deci, u stvari, jer tu je bila i Jelica. On ve nije bio tu odvelo ga je more na jedno od onih dvogodinjih, predugih putovanja svetskim morima. Mogla je da se seti i da je, kada se posle godinu dana vratio, stao iznad Brankice, smraen u licu i sasvim oigledno razoaran, i rekao: Opet popiulja! Potom, samo nekoliko dana kasnije, opet se otisnuo na more, ne saekavi ni da se ona oporavi od poroaja. Uz nju je bila sestra, neto starija od nje, ali jo uvek neudata. I, sada je mogla da se sea svih tih dana, koji su prerasli u mesece, a meseci u godine, i svih tih sitnih dogaaja koji su se nizali bez njegovog prisustva... Sestra joj se udala i ubrzo uveala porodicu za bliznakinje. Odselila se, ne suvie daleko, tako da su ona, Jelica i Brankica mogle esto da joj odlaze u posetu, i da primaju njene posete... esto. ee nego to je to on mogao da zamisli. Kada je ponovo doao Jelica je ve imala est godina, a Brankica dve. Samo, on to kao da nije eleo da primeti, jo manje da prihvati. Prema njima se ponaao kao prema domaim ivotinjama. Za njega su njegova deca bila tek produkt njihove majke. Tada su, neznano kako, ni zato, poele svae. Kao da je on eleo uvek da pronae razlog za prepirku, koja je brzo prerastala u glasne svae od kojih se ona jeila, ak i pre nego to bi i poela da brani svoje stavove, u stvari sebe i svoje erke. No, sada je mogla da se seti i kako je bilo mirnih dana, kada bi on bivao blag i naoko dobar, ak i nean. I prema njoj i prema deci, kojoj je kupovao slatkie, iz zabave krijui to od nje... Jednog od takvih dana je uao za njom u kupatilo i zakljuao vrata... Devet meseci kasnije rodila se i trea erka. U samoj kui. Ona nije stigla ak ni da telefonira, da pozove taksi (on, naravno, nije bio tu otplovivi nekuda na neodreeno vreme), da pita doktora ta treba da uradi... Ali, valjda zahvaljujui sopstvenom neunitivom duhu, ivahnoj mati i nekim prethodnim iskustvima porodila se sama, uz neveliku pomo sedmogodinje najstarije erke, koja je prinela lavor tople vode i nekoliko pekira pre nego to e Mirjana ugledati svetlo ovog varljivog i tekog sveta. A nova beba je bila nekako lepa i mirnija i umiljatija od svojih sestara, sa gustom svetlom kosom i veito otvorenim oima. Nije mnogo plakala i uvek se tano znao as kada e zaspati, kada e se probuditi, kada e napuniti platnene pelene, kada e biti gladna, kada edna, a kada raspoloena da trpi nesuvisle nenosti dve svoje starije sestre. Svega toga je mogla da se seti, sad, dok je etala pored vrtia, u ijem su se dvoritu igrala deca, arena kao cvetovi. I, ona se osmehnu malo na neka od malih lica koji su je primetila u prolazu. Ali, jednostavno, nije se seala, jer nije imala razlog da se seti. Nije se seala ni onih dana, kada je on, eto, otkrio da je dobio i treu erku i kada je, iako na kopnu, kod kue, sve ee odlazio s veeri, a vraao se tri ili etiri dana kasnije, obino naduven od nespavanja i alkohola... No, nije alkohol bio razlog. Nije ni drutvo, kockara i pijanica (kako je ona kasnije doznala). Nisu ni neke od ena sa kojima je provodio neke od noi kada ga nije bilo u njihovom domu. Odnekle, umislila je tri erke su bile, ako ne razlog, onda barem povod da jednom, posle duge, une i mune, svae, on izgovori: Proklet bio dan kada sam te uopte sreo! Za nju je to bilo dovoljno. On se, meutim, August 16, 2008

43

44

Odabrane prie o ljubavi zadovoljio, inilo se, tek kada je ona spakovala neto dejih stvari u dve nevelike torbe i zajedno sa devojicama otila, ostavljajui mu sve ono to su zajedno stekli svih tih godina. Prvo sestri, kasnije u iznajmljeni stan, u nekom dalekom i nepoznatom gradu... Mogla je da se seti i kako su je, u poetku, u tom gradu smatrali za neku vrstu opasnosti po samu palanku i veinu njenih graana. Kako su bili namrgoeni i jetki. Dovoljno namrgoeni i jetki da je ona sigurno mogla da pomisli da je mrze (ko zna zbog ega). Ali, ona nije poputala. Nije smela da popusti zbog dece. Tu je Jelica ila u kolu, kasnije i Brankica... Mogla je da se seti i da je pozajmila neto novca od sestre i da joj je, kasnije, vratila sav novac. Kasnije kada je ve uspela da otvori taj komision- butik. I, nikada ne bi uspela da se snae, da otvori taj butik, koji je u tom gradu veoma brzo postao stecite ena koje su elele da budu obuene i obuvene onako kako se oblae i obuvaju manekenke iz Italije. Jer, dobro je prouila sve te asopise za ene, koje je sluajno dobila u ruke od jednog starog prijatelja, ubeenog putnika po svetu, i znala je ta nedostaje enama u tom gradu, u stvari provincijskom. Potrudila se da im dobavi, ako ne ba ono to su viale po tim asopisima, onda neto nalik na to. Nije se libila da otkupi poneto od ukradene robe i vrlo brzo je postala osoba od poverenja meu gradskim mangupima, pa su joj ak dolazili i veliki lopovi, oni koji se nisu zadovoljavali aniranjem sitnih butika po Italiji, ve su donosili neke stvari uzete iz velikih trgovakih magacina u Bariju, Riminiju, ili ak u Rimu. Veinom je to bila falsifikovana roba, ali se ponekad dogaalo da moe svojim kupcima da ponudi prave, originalne odevne predmete ili obuu, sa smenom cenom... Taj butik joj je omoguio finansijsku samostalnost. Omoguio je da joj deca ne budu mnogo razliita od ostale dece u tom gradu, da se koluju, da se igraju zajedno sa drugom decom, da imaju prijatelje, i da sanjare o ocu, koji kao da ih se odrekao one veeri kada je napustila i njega i taj njihov zajedniki dom... Mogla je da se seti, ali nije. Nije imala ni potrebe, ni elju, ni nameru... I, nije alila, niti ju je grizla savest zbog svega toga nelegalnog to je prosto morala da ini da bi othranila erke. A, one su rasle, kao iz vode... Uvis, uvis... Uskoro su sve tri bile vie i od nje i od njihovog oca. Jelica, tamne, guste kose i pomalo iskoenih oiju. Nalik na oca, osim po naravi. Nju je, u stvari, najvie boleo otac i sve ono to se dogodilo izmeu majke i oca. Jednom, kada je ve bila odrasla, ak i udata, priznala je da jo uvek, s vremena na vreme, sanja oca. Ali, u tim snovima on je uvek bio nekakva pretnja, nabusita i preglasna. ta je mogla da kae erci koja sanja nabusitog i preglasnog oca. utala je na tu Jelicinu izjavu. Samo se blago osmehnula. Jer, znala je da tog oca vie nema. Vie odavno nema. I da ga nee biti, ba kao to se ponekad alila sa erkama da su zaete samo i iskljuuivo njenom eljom. Gotovo bezgreno. Ponekad su se smejale na tu alu, ponekad nisu, ali su veoma brzo naprosto prihvatile da nemaju oca i da im je majka sve to im je ostalo od porodice na koju nisu imale seanja, osim moda Jelice. Jelica se vrlo rano zaljubila, u oveka desetak godina starijeg od nje. Policijskog inspektora, koji je prvo esto svraao u butik (bilo je leto i kolski raspust), valjda

August 16, 2008

EST VISOKIH POTPETICA da bi viao Jelicu, koja je pomagala u butiku, kada bi ona morala da ode nekuda na pregovore sa nabavljaima i nabavljaima. A onda je jedne veeri, kada su se njih etiri okupile na balkonu nevelikog iznajmljenog stana, Jelica stala pred majku i izgovorila: Imam nameru da napustim gimnaziju, mama. elim da se udam! Brankica je nakrivila glavu i pogledala u stariju sestru pogledom jesi li ti pri sebi... Mirjana se zakikotala. Progutavi veliku knedlu, koja joj je bila zaglavljena u grlu, ona proguta i te rei, tu vrstu izjavu svoje najstarije erke i moda po prvi put u njoj vide enu, od sedamnaest godina... I, umesto da joj da nekakav majinski savet, umesto da pokua da je odogovori od gluposti, ona samo ree: Zna li tvoj izabranik neto o tome? Nije bilo svadbe. Nije je ni moglo biti. Mladoenja bee upravo zauzet nekakvom istragom, koja je, uzgred budi reeno, zahvatila i neke od dobavljaa njenog butika, i jednostavno nije imao vremena za pripreme. Sve se svelo na hitro venanje, skoro bez gostiju, izuzimajui njenu sestru i mladoenjinog brata, jednog brkatog seljaka, koji je uglavnom celo vreme nestrpljivo cupkao, jer je, u stvari, doao u taj grad da proda neku sitnu stoku, koja ga je sada ekala... Valjda da je napoji ili neto slino... Sve u svemu, mladenci nisu imali oseaj da je sve to nekakva vana stvar u njihovom ivotu. Kao da su samo nastavili tamo gde su stali prethodne veeri, kada su se grlili u njegovom, odnosno slubenom, automobilu. Samo to se Jelica preselila u mladoenjin stan, ali je preesto dolazila da rua sa njom i sa sestrama. Sada je mogla da se seti koliko godina je prolo pre nego to je uopte nauila da kuva... Brankica, fiziki veoma nalik na majku, osim to su joj crte lica bile meke i neuporedivo lepe, a telo, vitko, dugako, sa prelepim nogama, koje su je nosile kroz svet brzinom vetra, zavrila je gimnaziju, i ve tog prvog leta uzela paso, prethodno gotovo nateravi jednog svog kolskog druga da je fotografie kao manekenku... Te fotografije nisu oduevile nekakvu enu u Milanu, pred kojom se Brankica pojavila oekujui da je zaposle kao manekenku... Ali, bilo je neto vie u odlunosti i oduevljenju, nego u tim fotografijama, to je tu enu (prvi put su se videle na nekakavom gotovo neformalnom sastanku, pre kastinga) navelo da klimne glavom i da kae da bi volela da vidi Brankicine roditelje. Odmah je telefonirala majci... I ona je, gotovo posluno, otila u Milano, gde su joj, uz pomo tumaa, objasnili da e Brankica ostati u koli za manekene, i da e joj biti obezbeen honorar, dovoljan da ivi udobno i mirno, u tom ogromnom, stranom gradu, koji se i njoj i Brankici inio kao arobno mesto prepuno uda i budunosti. I, kada je, godinu dana po odlasku u Milano, Brankica dola u posetu, donosei sobom i kasetu sa svoje prve dve modne revije, ona je znala da je uspela. Sa Brankicom je sve bilo jednostavno i uobiajeno. Kao da je samo svojom voljom i htenjem postigla to to je postigla i to se mnogima inilo malo... Nije bilo malo. Tada je mogla da se posveti Mirjani, koja je ostala uz nju. Divlja po naravi, ratoborna i, sa stanovita nekih dobronamernih prijatelja, neposluna kao sam avo, Mirjana je, u stvari, odrastala ponavljajui sve one greke koje su inile i njene sestre pri odrastanju, samo to ih je ona podigla na neki novi nivo... I, da je htela da seti, ona bi se sigurno setila svih muka iz osnovne kole, i svih muka iz srednje turistike kole, koja se upravo Mirjani uinila dovoljno laka da moe da August 16, 2008

45

46

Odabrane prie o ljubavi se izbori sa njom, a posle je utvrdila da je i ta kola neto to joj ni po emu ne odgovara i od ega bi htela da pobegne, makar u brak, po ugledu na Jelicu. No, njen izabranik nije bio dovoljno zreo, niti ju je voleo dovoljno, niti uopte... Taj deko, jedan od onih koji su redovno dovozili u butik pomalo nelegalnu robu, koju je nekakav njegov drugar donosio iz Italije, iako lepukast i okretan i vickast i ineligentan, jednostavno nije bio spreman na brak. Kada ga je Mirjana pitala neto o tome, on se nasmejao, i od tog trenutka vie nije dovozio robu u butik. Mirjana je bila razoarana, pa je njena majka morala da dugo razgovara sa njom i da je, konano, ubedi da zavri tu kolu, kako tako... Ipak, Mirjana nije zavrila kolu. Nije tada. U esnaestoj, nekoliko meseci posle pokuaja da se uda za tog nestalnog mladia, otila je u posetu sestri u Milano. Jelica je znala, ali majka nije znala... I nije se vie vratila. Tamo ju je sestra predstavila svojim poslodavcima i Mirjana je, sa esnaest, ve bila dovoljno stasala i dovoljno zrela i promuurna da odradi tri modne revije, pre nego to se, sa ugovorom sa agencijom i savetom da ipak zavri kolu, vratila majci. Na svega nekoliko meseci, koliko je bilo neophodno da, to podmiivanjem, to ubeivanjem, to na sopstveni arm, ispolae sve te glupe ispite... Potom se vratila u Milano, gde je stanovala sa Brankicom, mada su se sestre retko viale, zaokupljene snimanjima i revijama i putovanjima. Tek, leto posle toga sve tri su se okupile ponovo na onom balkonu iznajmljenog stana. Valjda da bi zajedno sa majkom mogle da rasprave pitanje Jelicinog braka... Policijski inspektor je, u meuvremenu, neto pogreno izraunao i, voen valjda svojom ambicijom, upustio se u nekakav sumnjiv posao, koji je trebao da mu donese gomilu novca, ili moda ugled, ili oboje, a sve se zavrilo tako to je bio pozvan kod ministra lino. I, ministar lino mu je uruio otkaz, uz primedbu da bi za sve bilo bolje da vie nikada i nikome ne govori o svemu to je tome prethodilo. Toliko je sve to bilo krupno. On nita nije rekao Jelici, svojoj eni, osim injenice da vie nije policijski inspektor. Da li je to bio razlog, ili jedna sitna plavua iz susedstva, tek jednog dana, bez svae i bez tekih rei, bivi policijski inspektor je saoptio da eli razvod. Jelica je bila zapanjena, ali je, poput svoje majke, otutala svu gorinu koja ju je muila... Razveli su se nepuna dva meseca kasnije... Posle se bivi policijski inspektor oenio tom sitnom plavuom iz susedstva i vrlo brzo dobio sina, koga je oboavao. Prehranjivao se preprodajom polovnih automobila, i od toga je i kasnije vrlo lepo iveo... Kasnije, kada su se ona i Jelica preselile. Butik bee zatvoren dugo je na vratima stajao zalepljen papir sa potpisom optinske finansijske inspektorke. Konano je i njima bilo jasno kako taj butik opstaje i kakva se roba prodaje u njemu. I, ona bi mogla da se seti, a nije elela to, samo je njen krug bliskih prijatelja znao da joj je prilino dugo pretila i zvanina optuba o prodaji kradene robe. Zato je odluila da promeni grad. Zato i zbog Jelice, koja je prvih est meseci ponovnog samovanja bila u nekoj vrsti depresije, ne naputajui (ponovo iznajmljen) stan ni da kupi hleb. Igrom sudbine, koja voli da ljudima udesi da im se sudbina nekako ponovi, Jelica je srela Dabu, oveka veoma sumnjive prolosti, oveka koji je od trideset godina osam proveo po zatvorima, a koji je, u trenutku kada su se sreli, iao vanredno u

August 16, 2008

EST VISOKIH POTPETICA nekakvu pomorsku kolu, spreman da zaplovi... Njih dvoje su i njoj liili na njenu sopstvenu prolost, ali opet jednostavno je prela preko toga, predoseajui da se neke (loe) stvari prosto ne mogu ponoviti i da e Jelica verovatno biti srena. Srenije od nje. Kada su joj, te jeseni, Jelica i Daba saoptili da su se venali, u banji, na nekih devet ili deset kilometara od grada, mogla je samo da ih zagrli. Nije izgovorila nita to bi Jelicu moglo da podseti na njenog oca. U sebi im je poelela srean zajedniki ivot. Ubrzo posle venanja Daba je zavrio tu kolu i, (za istinu) zahvaljujui jednom svom zatvorskom poznanstvu, vrlo brzo dobio matrikulu i jo bre i brod kojim je otplovio nekuda, na vie meseci. Iznajmili su stan u istoj zgradi u kojoj je stanovala i majka... Ona se dugo premiljala ta da zapone sada, kada vie nije imala butik... Brankica i Mirjana su joj slale novac za ivot, koji je, uz ono to je uspela da utedi od butika, bilo vie nego dovoljno. Jelica je bila obezbeena. Ali, ona se oseala jo mladom i htela jo da radi neto. Moda ne zbog potrebe za zaradom, moda ne ni zbog te mladosti, koju je oseala, moda samo da pokae ocu devojica da je sposobna da se snae bez njega. Bez ikoga. Uskoro je uspela, uz pomo Brankice i Mirjane, da iz Italije uveze nekakve udne maine, koje su uglavnom sluile za vebanje i uveavanje miia kod muakaraca... Uspela je da dobije nekakav kredit, koji je bio jedva dovoljan da iznajmi poslovni prostor, u prizemlju ugrade u kojoj je stanovala... Teretana Trojka poela je da radi odmah nekako posle roenja nove devojice Jelica je rodila Sanju, iji je otac tih meseci bio jo negde na Atlantiku... Od tog vremena je prolo sedam dugih, vrednih, ali i oznojenih godina. Teretana Trojka je radila punom parom, sada u veem prostoru, u samom centru tog grada. Jelica i Sanja su se, putem Interneta, dopisivale sa Dabom, praznujui svaki njegov povratak kui. Njih dvoje su otvorili nekakav kafi, u Budvi, zajedno sa Dabinim drugarom sa broda. Brankice ve odavno nije etala modnim pistama. Stigle je behu godine, a u toj profesiji to znai ili da se mora udati ili da se mora okrenuti novim generacijama manekenki. I, ona je postala zamenica one iste ene koja je, pre mnogo godina u njoj, uprkos loim fotografijama, videla neto vano i dobro. Jo uvek je ivela u Milanu, sa Mirjanom, koja se rascvetala u raskonu, prelepu devojku, koju su traile sve vee modne kue po Italiji i Francuskoj, i koja je, do izvesne mere, postala svetski priznata manekenka. ivot je dobio svoj tok... Miran. Spokojan. inilo se nenaruiv... Naravno, bilo je trzavica. Mirjanina kratka i, prema pisanju bulevarskih novina, burna afera sa mladim ministrom za turizam, znaila je za porodicu mnogo dana trpljenja (ogovarali su ih, po obiaju) i mnogo neprospavanih noi. Sanjine zauke su svi, ak i Daba, koji se tih dana nalazio negde kod Norveke, na brodu, preiveli uz mnogo tekoa, ak i suza. Brankica je, jedno vreme, kada su poeli da je zaobilaze za neke modne revije, dugo bila na ivici prave depresije, koju je pobedila ponuda za pravi posao, njene efice. Sve to, ipak, nije bilo od veeg znaaja, i nije moglo da poremeti njihove odnose... Konano, kada joj se pribliila penzija, ona je sa izvesnom lakoom uloila svu svoju uteevinu u otkup radnog staa i sada je, eto, samo etala, ponekad sama, ponekad sa Sanjom, gradom koji

47

August 16, 2008

48

Odabrane prie o ljubavi je moda znao, a moda i nije, da svaki put, u svakoj etnji, proe pored zgrade u kojoj je njen bivi mu i otac tri njene erke, imao stan, u kome vie nije stanovao... U stvari, ona je to znala, on ve odavno nije iveo u tom stanu, koji je on lino kupio kada se oenio tom sitnom plavuom. On je sada iveo u jednoj iznajmljenoj garsonjeri, na drugom kraju grada, koji su i sami metani smatrali sirotinjskim, ali u kome su novi preduzimai zidali ogromne zgrade sa mnogo garsonjera za iznajmljivanje. Znala je i da u toj garsonjeri nije imao mnogo nametaja tek onoliko koliko je mogao da kupi od novca koji je dobijao na ime penzije. Sve drugo svu uteevinu, svu onu prokletu tehniku, koju je svojevremeno donosio direktno iz Japana, ili iz Sjedinjenih Drava, sav nametaj, ak i njegove koulje, pantalone, odela, cipele... Bukvalno sve to je posedovao... Sve to je sada bilo njeno. I, da je htela da razmilja o tome, i da je htela da se seti, setila bi se kako je pomislila (nikad izgovorila), kada je ula to o njegovoj sudbini: Sve se vraa, sve se plaa! I nita vie... Sada je znala da su joj na dohvatu ruke i Jelica i Sanja, i da je ekaju da se vrati iz etnje. I znala je da e te veeri zazvoniti telefon i Brankica, obino, jer je sada bila ee u svojoj kui, ona e joj izrecitovati ta su tog dana radile ona i Mirjana. I, ona je bila smirena, spokojna, zadovoljna, skoro srena... Sitni, beliasti oblaci su se, uskoro pretvorili u neto guu, sivu masu, koja je pretila kiom. Zbog toga Sanja nije krenula sa njom u etnju tog dana. No, ona nije urila. Neka pada kia. Pa ta? I ako malo pokisne osuie se. Nita stramo. ak bi joj, moda, i prijalo malo kie, da oseti njene kapi na kosi, na ramenima, na dlanovima... I, nastavila je, kao da eta, sporim, upornim koracima, ne osvrui se...

August 16, 2008

GAENJE KAMERE

49

GAENJE KAMERE
I u nae mesto je stigao film. Ne mislim pri tom na ono to se gleda na televiziji, ili se iznajmi u videoteci, ili se, ponekad, ide u bioskop. Mislim na filmsku ekipu... Gomila kamiona i kombija, o malim automobilima da se ne govori, najednom se stvorila ispred naeg malog hotela u velikom parku i iz njih su pokuljali majstori tona, frizerke, pomonici reisera, kamermani, garderoberi i svi oni koji su se tog prvog dana muvali, uali ispod kronji velikih kestena preko puta hotela, dredali za ankom izluujui ankerice nemoguim zahtevima. Neko od njih je, kau, izaao iz pote besan kao ris i utnuo kantu za otpatke... Valjda je nevolja bila u tome to na mali hotel nije imao dovoljno soba za sve njih, a njih je bilo mnogo ko bi, uopte, mogao da kae da za snimanje desetak kadrova u postrojenjima lokalnog vodovoda treba toliko ljudi... Snimao se nekakav, govorili su, ljubavno-ratni film i nekome od njih je palo na pamet da snima ba u naem vodovodu. Verovatno stoga to je to bio najstariji vodovod u naoj zemlji ili tako neto... U svakom sluaju na brzinu su napravili nevienu guvu, a tokom dana se taj filmski oseaj veite panike prelio iz njihovih kamiona i automobila na ceo grad. Nekakav pomonik u organizaciji je prvo nekih dva asa uzalud traio po gradiu turistiku organizaciju, a onda zavrio u optini, ekajui pred vratima predsednika dovoljno dugo da, potom, u razgovoru, bude nervozan i drzak i jedva je uspeo da objasni ta im treba. Naravno, mi smo nadaleko poznati po gostoprimstvu, pa je nekoliko ljudi iz optine pregledalo neke spiskove i ve predvee filmska ekipa se ipak nekako snala sve ono to nije bilo kreator u toj igri razmeteno je posvuda po gradiu, po privatnim kuama, u sobama koje su nekima bile vika (gostinske), a neki su, bogami, morali da isteraju decu iz njihovih soba ne bi li se filmadije nekako i negde smestile za tih nekoliko dana, odnosno kadrova... Nekoliko soba u hotelu je nekoliko dana bilo rezervisano, za glumce, koji su pristigli nekoliko dana kasnije... No, to je druga pria... U nae susedstvo, u kuu udovice, koja je veito brinula o svom zaostalom, tridesetogodinjem sinu, smetena je neka sitna devojka, koja je u filmskoj ekipi radila vaan posao bila je skripterka, ma ta to moglo da znai. Vie je liila na prerano odraslu devojicu nego na devojku sa vrlo dugim staom. Bila je drueljubiva i tih prvih nekoliko dana je ak nekoliko puta i popila kafu sa mnom. Imala je blizu etrdeset godina. Niko ne bi rekao...

August 16, 2008

50

Odabrane prie o ljubavi Boko, zaostali udoviin sin, inae apsolutno bezopasno veliko dete, koje se zabavljalo odgajanjem zeeva u dvoritu, onog asa kada je video Lijanu, kako se skripterka zvala zaboravio je na zeeve. Nije ih ak ni hranio, pa je njegova majka to morala da ini. Strpljivo, trpeljivo. Bez rei. Boko je samo lunjao oko kue ne bi li izabrao to bolje mesto odakle je mogao da gleda Lijanu. Ali, ta udaljenost nikada nije bila manja od desetak metara. Namestio bi se, ako bi mogao i utke je gledao, pognute glave, ispod obrva, sve dok se ona ne bi pomerila... Njegova majka mi je rekla da nou ne spava (zaspi, u stvari, tek pred zoru), opet utke se izjedajui u sebi to ne moe da gleda tu devojku, koja e stanovati u bivoj sobi njegovog nesrenog oca (koji nije izdrao nesreu sa sinom i stradao na eleznikoj pruzi mnogi su govorili da to nije bilo samoubistvo), silom prilika, tek nekoliko dana, najdue dve nedelje, a onda e je pojesti ivot ili film, ili oboje... Bila je to ljubav, naravno, ali nikome iz susedstva nije bilo do toga da se Boku podsmeva. Nekako to ne bi bilo u redu. Saaljevali ga jesmo pa, on je bio samo veliko dete. ak ni brada mu nije rasla, a imao je, ini mi se, bar nekoliko meseci preko trideset... Lijana je, prirodno, primetila... I, u prvi mah je, pretpostavljam, zazirala, kao to bi svako normalan zazirao od pomalo nenormalne osobe. Meutim, ve drugog dana boravka, Lijana se umivala, ili prala, gola do pojasa, pored otvorenog prozora svoje iznajmljene sobe, a Boko je stajao preko puta, na izvesnoj udaljenosti i bez daha buljio u njene male, ali vrste i uspravne grudi sa trenjicama umesto bradavica i verovatno se pitao ta je to, emu slui i otkuda se stvorilo na tom malom telu. Kad se oprala i izbrisala (a bilo je neto posle pet izjutra, Lijana je navukla neku staru koulju, prila orozoru i uz osmeh rekla direktno Boku: Dobro jutro!

On je samo sagnuo glavu, crven kao aleva paprika i okrenuo se, ali se nije udaljio. Ume li ti da govori? upitala je devojka i lepo videla kak on klima potvrdno glavom.

Ona je uzdahnula, nastavljajui da se oblai, pa kada je procenila da je obuena za posao, okaila je nekakvu torbu preko ramena, izala u dvorite i uputila se ravno Boku, da li iz radoznalosti ili drskosti, avo bi ga znao. Pa, hajde, onda, da razgovaramo predloila je Lijana. Zna, meni je ponekad ovde dosadno...

Boko, prirodno, nije znao ta znai re dosada i rado bi se okrenuo i pogledao je zapanjeno, ali je ipak radije ostao okrenut leima i samo utao. Ne verujem da je bio postien time to je tako otvoreno gledao njenu polugolotinju. Boko nije imao pojma i svemu tome. Pa, dobro... Moda veeras, kad se vratim... rekla je skripterka i brzim i naoko veselim korakom otpraila do nedalekog hotela, gde im je bio tab.

August 16, 2008

GAENJE KAMERE No, i pored one vrste paninog posla i stalne zauzetosti, jednostavno nije mogla da ne primeti da je, ak i na snimanju, u pauzama snimanja, u onim trenucima kada zbog ovoga ili onoga nisu znali ta i kako da rade... Lijana je primeivala Boka kako ui ispod krana sa mikrofonom ili gotovo visi sa oblinjeg drveta ili lei na krovu neke barake, koja se nalazila u blizini, ili, naprosto, stoji, nekoliko desetina metara udaljen od ekipe i gleda samo nju. Prati je nedodirljivim i nerazumljivim pogledom. Nije joj to smetalo, a kada je bilo vreme ruku ponovo je pokuala da mu prie, nosei dva hamburgera (jedan za sebe, drugi za njega). Meutim, Boko bee nestao Sreli su se ponovo u kasno posle podne, kada je snimanje, za taj dan, bilo zavremo. Lijana je bila preumorna i to se videlo po njenom sporom i na momente klimavom koraku kada je prilazila kui, gde je Boko stajao pored ograde i pratio je pogledom Zastala je i nasmeila se. U tom trenutku nije o njemu mogla da misli drugaije nego kao o vernom, vrlo vernom psu, koji je prati kud god da krene i stoji po strani i izdaleka je uva. Neto kao odrasli, maloletni aneo-uvar eka me? upitala je i, naravno, nije dobila odgovor. Preumorna sam. Ceo dan se nateem sa onima iz ekipe Srea to je danas petak. Rekli su nam da nastavljamo u ponedeljak. Dva dana! Dva slobodna dana

51

On se osmehnuo, stidljivo, najstidljivije to je ona ikada videla i nije rekao ni re. I samo se povukao nekoliko koraka unazad, dok mu se lea nisu naslonila na zid kue. Onda je samo gledao kako ona prolazi dvoritem i ulazi u kuu... Boko, Bole! pozvala ga je majka glasom koji je grcao od posebne vrste iscrpljenosti. Ui u kuu. Veera je na stolu...

Dok je Boko mrljavio svoju veeru majka mu je objanjavala zato su iznajmili sobu i da e im taj novac dobro doi i da je sree da uspemo da naemo stalnog stanara. Lijana je u svojoj sobi leala obuena i obuvena na postelji, zurila u strop i razmiljala i o sebi i o filmu, na kome je trenutno radila, i o svom poslu uopte, i o Boku... Shavatala je ona da je ta osoba zaostala, da je to mali, bezazleni deak u telu velikog oveka, stidljiv i povuen, ali inilo joj se da joj se on svia, ka mukarac. Nije bio drzak, poganog renika, nije bio sklon alkoholu, nije bio uobraen, kao veina njenih kolega - filmadija, a samo kolege je sretala ve skoro dvadeset godina. I, svega toga joj je odavno bilo preko glave, jedino to nije uspevala da za sebe pronae drugo mesto u ivotu. Ipak je uvek mogla da rauna na sjajan honorar za relativno kratak, mada iscrpljujue intenzivan posao... Tako je i zaspala. Probudilo ju je, oko etiri i neto ujutru Bokovo lice u njenom prozoru. Sklonila je malo kose sa oiju i sela u krevetu, ne primeujui da je jo uvek obuena i obuvena. On pokuca, skoro neno, na staklo... Bez trunke oklevanja ona mu mahnu rukom, pokazujui mu da oekuje da ue u njenu sobu. I osmehnu se bilo joj je tako drago to je prvo lice koje je tog dana videla bilo njegovo... Nekoliko trenutaka August 16, 2008

52

Odabrane prie o ljubavi kasnije vrata se otvorie veoma sporo i Boko stade na prag, neodluan da li da ue, je li on to pozvan u NJENU sobu... Ui! ree Lijana. Ima li ti pidamu? upitao je Boko sa vrata. Imam, naravno da imam... nasmeila se Lijana. Ali sam naprosto bila preumorna da se presvlaim. Zato pita? Smeta ti... Ne urno ree on. Mene mama obavezno obue u pidamu kad je vreme za spavanje. Zna... gotovo je apnula Lijana. Obradovalo me je kada sam videla tebe u prozoru...

On je pognuo glavu, jo uvek stojei u dovratku i ne pokazujui ni najmanju elju da ue. Kao da je ta soba, iako majina i njegova, sada bila neka tua teritorija. Zaboga! veselo je uzviknula Lijana. Imam dva dana slobodno i elim da imam goste. Ui! Molim te! Hvala... rekao je Boko, ali se nije pomerio.

Lijana nije bila zbunjena. Ve je mogla da pretpostavi kakve njegove reakcije mogu biti. Ustala je sa postelje i sa stola uzela bocu soka, pronala ak i jednu istu, dodue plastinu, au, i tutnula je u njegove ruke. Recimo da si uao i recimo da sam te pitala hoe li neto da popije i recimo da si ti rekao sok i... eto... ima sok.

On se nasmejao i to je bilo prvi put da ona uje njegov smeh. Bio je to smeh deaka od pet ili est godina. Iskren, rascvetan i zvonak. Taj smeh ju je iznenadio toliko da se i sama nasmejala. Potom izgovori: U redu! Nee da mi bude gost ovde... Kako bi bilo da se ti i ja malo proetamo po okolini grada?! Ve su mi dosadila postrojenja u vodovodu i taj va hotel...

Presvukla se pred njim, ne oseajui da radi bilo ta zabranjeno. Nije se stidela. Uostalom, bilo joj je neophodno da skine sa sebe odeu natopljenu znojem, od jue. Boko je za to vreme ispijao sok, onako kako to ine mala deca, gotovo u gutljaju, i uopte nije obraao panju na nju. Ponovo obuena stala je ispred njega i on je skrenuo pogled... Sviam li se ja tebi? upitala je jednostavnim, ravnim glasom.

Boko je nije pogledao, ali je vrlo oprezno klimnuo glavom, gotovo dodirujui bradom grudi. A... Voli li ti mene? nastavila je Lijana, oseajui kako joj se u grudima kupi pla.

On je ponovo klimnuo glavom i ona se jedva uzdrala da ne jekne i ne brizne u pla. Bila je suvie svesna da ispred sebe ima odraslo dete, u stvari zaostalog

August 16, 2008

GAENJE KAMERE oveka, koga nije smela da voli i koji nju nije smeo da voli. Ako se i nadala da izmeu njih dvoje moe da bude neto, onda je to mogla, eventualno, da bude samo partija ovee ne ljuti se i nita drugo. Ali, ena, ona prava, ona duboko u njoj govorila joj je da njeno telo eli njegovo telo i zbog toga joj se plakalo. Da ne bi zaplakala, uzela ga je za ruku i izala napolje, ostavljajui vrata otvorena. Gotovo ga je vukla do njegove majke. Morala je da se rei i svoje i njegove muke. Morala je da se rei te ljubavi. Morala je da sve to svede na neku vrstu prijateljstva. Morala je da pokua... Gospoo... Dobili smo dva dana slobodno, pa sam jednostavno pomislila da se malo provozam po okolini gradia... Uzeu kola iz ekipe. Svi ih uzimaju...

53

Zastala je preseena i ljubopitljivim i strogim pogledom udovice, koja obrisa vlane ruke kuhinjskom krpom, baci pogled na sina, a onda zapilji u Lijanu i upita: I? Pa, to... Pozvala sam Boka da se i on malo provoza. Pa, ta ti je odgovorio? upita ena bez trunke ljutnje u glasu.

To pitanje je pomalo zbunilo skripterku. Nala je sebe izmeu tog glupog oseaja da je Boko dete i potrebe da pita majku za dozvolu... Mislim... Moe li? Ako on kae da moe, onda moe ree ena prostim glasom i okrete se, pravei se da posluje neto po kui. Samo je preko ramena doviknula: Odrastao je...

Lijana je pomislila da se izvini i da kae kako je sve to jedan mali nesporazum u njenoj glavi, ali videi da ena vie ne obraa panju na nju, ili se bar pretvara, odustala je. Mahnula je rukom Boku, pa su otili do hotela i Boko je, sam, sedeo na nekoj ogradi due od pola asa, sa velikim zanimanjem posmatrajui par golubova, koji su se parili na krovu trafike, sve dok se Lijana nije pojavila sa kljuevima automobila... Jedva... rekla je. ef voznog parka je tvrd momak.

Posle su se vozili uskim asfaltnim putevima oko gradia, prolazei kroz naizgled usnula sela. Boko je utao i treptao posmatrajui ne okolinu, ve Lijanu. Konano, posle punog asa vonje, progovori: Ti zna da vozi?! Zato pita? Zar nikada nisi video enu da vozi? Jesam, ali... prekinuo se Boko. Prosto, nije znao ta da kae. Za njega je bilo ogromno iznenaenje to ta mala devojka zna i to, pored milion drugih stvari za koje je on bio siguran da ona ume. U stvari, on je odnekuda bio ubeen da Lijana sama pravi film i da je ona tu sve, i glumica i kamerman i reiser i sve drugo to gomila ljudi radi pravei film. Zato je dodao: - Ti mnogo toga zna... August 16, 2008

54

Odabrane prie o ljubavi Lijani se inilo da je shvatila i otutala je. Ni ona nije znala ta da mu kae... Kad ve nije mogla da mu objasni da je i ona zaljubljena, nenadano, zaprepaujue iznenada u njega. Kao da joj je etrdeset godina trebao neko poput njega veliki deak, koji sa nekim, deci slino, mirom izgovara Ti zna da vozi?! i Ti mnogo toga zna..., i koji nema bradu, i verovatno ni stidne dlaice, i koji bi mogao da bude kao plastelin u njenim rukama, u njenom zagrljaju... Ako on uopte zna za razliku izmeu majinog zagrljaja i zagrljaja nepoznate ene... Lijana je imala ljubavnike. Neki bi rekli mnogo njih. Imala je i neke veze koje su joj se, nekada, inile ozbiljne i od kojih se nadala... Ni sama ne zna emu. Ali, kao da je odavno, pre desetak godina, jednostavno pristala da bude bez mukarca. Odbijala je brze, tipino filmske veze, i kao da se zaklela na celibat, ivela sama u garsonjeri, koju je kupila od filmskih honorara u vreme kada su nekretnine bile jeftine. I, samoa joj nije smetala. Nije patila. Nije ak ni sanjala mukarce... Sve dok nije upoznala Boka. Ali, on je bio nemogu, prosto nedohvatan, kao Marsovac, kao duh... Pre dve ili tri veeri se sama sebi nasmejala na ideju da ga pita da li bi se on, moda, oenio i pristao da ivi sa njom u toj garsonjeri, u velikom gradu, bez majke i bez poznatog dvorita i poznatih ljudi, koji su znali za njegovu manu i nisu mu se podsmevali... Ima li neko mesto gde bi voleo da ode? upitala ga je naglo. Ima odgovori Boko odmah. Groblje. Groblje?! ponovila je Lijana oprezno. Hoe da obie oev grob? To misli? Ne ree on savreno mirno. Tata je umro u drugom gradu. Odavno. Ali, voleo bih da odem na groblje. Zna li gde je groblje? upitala je Lijana. Ne znam kao da je priznao Boko. Do sada je samo jednom bio na groblju. Umrla mu je neka tetka i majka ga je odvela na groblje. Boka sama sahrana nije zanimala, ali niz spomenika, mnogi sa fotografijama pokojnika, i mnogo, mnogo zelenila, e to ga je vrlo zanimalo, pa je odlutao i posle su ga jedva pronali, na kraju groba, kako sedi na nekoj klupi, ispod spomenika sa dva kamena anela na vrhu.

Lijana je onda morala da se raspita, pa se nekoliko puta zaustavljala i pitala retke prolaznike i konano saznala za put na groblje. Boko je sve to vreme samo utao i naizgled veselo gledao ili u prolaznike ili u Lijanu. Pronali su groblje, zaustavili automobil i Boko je glasno uzdahnuo, oigledno sa ogromnim olakanjem, Bio je ponovo na pravom mestu. Uputio se uskim stazama izmeu spomenika, a Lijana je ila za njim, gledajui njegovo telo telo pravog, odraslog mukarca, u kome se nalazila dua deteta od est ili sedam godina. Uhvatila je sebe kako misli da mu treba zavideti na takvoj i tolikoj istoti... Bilo je sasvim oigledno da Boko luta, da ne zna kuda, ne zna kojim putem, ali je povremeno zastajao i gledao one velike spomenike. Dizao bi glavu i kao da gledao u nebo. Ponekad bi prilazio drveu i kao da milovao lie. Saginjao bi se povremeno dlanom prelazio preko vrhova tek oiane trave. Na licu mu je blistao blaeni osmeh i Lijani se uinilo da je on, u stvari, srean. Onako kako ona nikada

August 16, 2008

GAENJE KAMERE nije znala da bude, ili je naprosto zaboravila kako je to izgledalo kada je imala est ili sedam godina. I, sada je znala zavidela mu je. I, opet joj se plakalo... Ovoga puta nije progutala suze. Sela je na mermernu ogradu nekog groba i zarila lice u dlanove, niz koje su joj tekle, krupne, tihe suze. Da je uopte bila u stanju da odredi zato plae, lako bi pronala razlog. Ali, sada je samo plakala... Jedan vrlo tamnoput ovek, oigledno radnik na groblju, proe pored nje, utke mora da je smatrao da ona plae za nekim pokojnikom ili neto slino. Boko je odlutao, pipkajui lie i travu i divei se spomenicima... Kao da je zaboravio na Lijanu. Posle nekog vremena, ona obrisa oi i obraze, nesvesna da su joj oi bile naduvene i da bi svakome na ovom svetu bilo jasno da je plakala. Svakome, osim Boku, koji se stvorio ispred nje, sa blaenim osmehom na licu i izgovorio: Zna, ja se tek ovde oseam nekako kao da sam iv. Svi oni, dole, ispod spomenika, su mrtvi. A, ja sam ovde iv i mogu da dodirnem travu...

55

Da bi joj pokazao kako moe da dodirne travu, on se sagnuo i ponovo pomilovao zelenilo. Lijana je mogla samo da klimne glavom. Sada joj je bilo kristalno jasno da se ona nije zaljubila u njega zato to lii na mukarca, ve zato to joj je naprosto bila potrebna neka veza sa njegovom istotom i detinjim oseajem za lepo i dobro. Pokuala je da se osmehne, ali ju je u tom trenutku ponovo zagrebalo u grlu ono to tera na pla, pa je odustala i samo jo jednom klimnula glavom. Nije se usudila da ga upita mogu li da krenu dalje... to dalje od tog mesta, to dalje od njega, to dalje od tog mirnog provincijskog grada... Silno je poelela da nema slobodne dane i da moe da radi, u celoj onoj guvi, iza kamere! Ostatak tog dana i ceo sledei niko nije mogao da vidi Lijanu. U sobi nije bila. Na snimanju se nita nije dogaalo. Boko je obilazio kafie i retke restorane, ne bi li negde video devojku, ali ona bee kao u zemlju propala... Tek u ponedeljak ujutru, sav zajapuren, sa dubokim podonjacima od nespavanja, hrupio je majci u kuhinju i zagrcnuto, ali sveano, izgovorio; Dobro je. Eno je na snimanju... Bole, smiri se... Prilezi malo. Odmori.

Savladan nepodnoljivim umorom nije spavao cele nedelje on poslua majku i, kako se spustio na leaj u kuhinji, zasapao kao novoroene... Spavao je dugo i sanjao groblje. U snu ni traga od Lijane... Samo zelenilo, visoka trava u kojoj Boko sedi i gleda mrave kako prolaze, nekuda ure, neto nose... Majka se ve zabrinula... Lijana se nije vratila u sobu. Zamolila je jednog od ofera velikih kamiona da joj pozajmi leaj u kabini i sledeih nekoliko dana, u stvari, dok je jo trajalo snimanje... A, onda, iznenada, kao to su stigli, moda i urnije, kao u panici, svi ti ljudi zaposleni na filmu su nestali jednog jutra. I Lijana sa njima. Nazad, ili napred, u novi film, novu malu varo, koja ima, recimo, parni mlin ili ogromni fudbalski stadion za neke nove scene... August 16, 2008

56

Odabrane prie o ljubavi Boko je, prvih dana posle njihove posete groblju i posle skoro dva dana spavanja, samo delio svoje detinje osmehe naokolo, srean i zbog vonje sa Lijanom, i zbog posete groblju i zbog predivnog sna posle svega. Tek kada se setio da zaviri u njenu sobu i kada je video da je soba sasvim prazna, uhvatila ga je manina depresija. Nije se usudio ak ni da pita majku gde je Lijana. Otiao je do hotela i dugo stajao ispred ulaza, vrlo sporo shvatajui da su filmadije zauvek otile... A, on nije znao kuda... I Lijana sa njima. Udovica u prvo vreme nije primeivala nita, ali kada je, posle nedelju ili dve primetila da joj sin vrlo malo jede i ne obraa panju na svoje zeeve, poela je da brine... Nije dovrila brigu. Jednog jutra se Boko nije pojavio na doruku, a kada je udovica ula u njegovu sobu zatekla ga je kako irom otvorenih oiju gleda u tavanicu, gde je video visoku travu groblja, koje je doticao vrhovima prstiju. Nije govorio nita. U stvari, vie nikada nije progovorio. Vrlo retko je ustajao iz kreveta. Ali, bio je to onaj isti Boko, koji se na sve i svata samo osmehivao... Nije bio svestan da celo to vreme misli samo na Lijanu... Lijana je sledeih meseci jo samo ponekad plakala, u svojoj garsonjeri, ili krijui se u nekom kamionu na snimanju. A, onda je jednostavno prisilila sebe da prestane da misli na Boka i nastavila dalje. Sama. Samo bi u trenucima kada bi snimanje bivalo zavreno i kamerman sveano objavljivao da gasi kameru osetila da srce hoe da joj iskoi iz grudi i setila bi se groblja i svega onoga to je Boko tada rekao...

August 16, 2008

SAN O TIINI

57

SAN O TIINI
U ogledalu nije bila samo ona, ve jo nekoliko hiljada zamiljenih oboavalaca, koji su vritali, mahali rukama, aplaudirali, slali poljupce, bacali cvee, uzdizali iznad svih tih glava nevetom rukom ispisane transparente Mila je naa... Prosto je mogla da uje njihov huk i vrisku, im zatvori oi i potone u izmiljeni svet, sanjani svet, eljeni svet slave i oboavanja, svet daleko od pekare i sobice iznad pekare, suvie vrue da bi se u njoj, leti, moglo spavati, pa je silazila i radila, dole u pekari, jo jednu smenu, a onda, premorena ve, iscrpena i sva klimava, gotovo bi padala u nesvest, ne san... Pa ak i u tim trenucima, sekund pre nego to bi zaspala tim nezdravim snom, premestila bi se u taj svet lepih haljina, velikih automobila, nasmeenih ljudi, muzike i publike koja joj je verovala, uvek i bez rezervi. Stvarnost je, dakako, govorila drugaije o Milinom ivotu. Roena u takozvanoj radnikoj porodici, negde u predgrau, posle mnogo seljakanja i suvie svae izmeu oca i majke, prosto je napustila tu iznajmljenu kuu, taj miris nesvarenog alkohola i pokvarene hrane... Uspela je da zavri pekarski kurs, smatrajui da je to domet za takve devojke, poput nje, iz tekih i problematinih brakova. Imala je devetnaest kada se zaposlila u toj pekari stenjenoj izmeu dve dravne institucije, i bila presrena to joj je vlasnica, inae vredna ali stroga ena, ponudila i taj sobiak, da se ne potuca po podstanarskim sobicama u predgrau. I, zaista je radila po dve smene, i, zaista je neredovno i uasno loe spavala, za nekakav privatni ivot nemajui vremena, uopte, kao da je elela da se ogradi od celog sveta, tolikom koliinom posla koji je sve vie tovarila na sebe, i leti i zimi... I, tako, prole su etiri godine... Vidi kako doe mart, niim izazvan! uzvikivao je mladi pekarski pomonik, deko bez ambicija, bez velikih prohteva, bez mnogo pameti ali zato uvek osmehnut od uva do uva. Blago tebi odvratio bi mu najstariji i najiskusniji pekar, Bata, treskajui se po kecelji u koju kao da je naslagao svojih gotovo dvesta kilograma teine, to je znailo da trai cigarete po depovima, odnosno da je red na desetominutnu pauzu.

Mila se bila zabavila nekakvim kiflicama i sve je to ula sa pola sluha, nekako zaronjena u svoj neki svet i matu, i brzo se u mislima udaljila i od pekare i od Bate i tog smenog mladia, letei avionom preko Evrope, na koncert u tokholm, i itajui usput nekakav scenario koji su joj ponudili... Prenula ju je vlasnica pekare, koja se najednom pojavi: August 16, 2008

58 -

Odabrane prie o ljubavi Mala, izaider da malo popriamo! rekla je vlasnica, kao i uvek glasom za stepen stroijim nego kod ikoga drugog koga je Mila imala prilike da uje.

Mila je spremno izbrisala ruke o kecelju i iskoraila u malo dvorite pretrpano drvenim oblicama i gajbama za hleb. Malo dalje su stajali stari pekar Bata i njegov mladi pomonik, koji spremno pozdravie vlasnicu pekare. Mila nije imala ideju o emu bi mogla da razgovara sa tom enom. Nije se bojala otkaza, nije se mogla nadati da e na bilo koji nain moi biti unapreena... Jesi li ti koristila godinji odmor prolog leta? ispuca vlasnica pekare na neki nain gotovo sveano. Ne, nisam... odgovori tiho Mila. U mislima kao da nije izlazila iz aviona za tokholm. Vidi, dete... vlasnica pekare se malo raskorai. Uzima mi dve plate ve tri, etiri godine, a da za to vreme nisi bila na godinjem odmoru... Proverila sam da nisi uzimala odmor ni pretprole, ni one tamo godine... Mislim da to nije u redu! Ali, meni ne treba odmor izgovori Mila, sama sebi zvuei kao da eli da zavapi da je vlasnica samo pusti na miru, da radi i sanja... Svakome treba odmor, duo moja! usprotivila se vlasnica glasom koji kao da nije trpeo protivljenje. Vidi... Sad je mart, i imae dovoljno vremena da se spremi i u maju uzme dvadeset dana i putovae avionom, ja plaam kartu, ravno u Grku i tih dvadeset dana nee ni pomisliti na pekaru.

Mila je paljivo posmatrala lice vlasnice pekare, oekujui moda samo osmeh ili nagovetaj cinizma. U redu, od kako su se upoznale njih dve nisu uopte bile bliske, naprotiv retko su se i viale i Mila nikako, u svojoj svesti, nije uspevala da otkrije kako je te ena uopte znala da ona radi dve smene... Sada joj se inilo da se to ona ali sa njom, iskuava je, to li... Ja u Grkoj! osmehnula se Mila. To ne znam... Htela ne htela odvratila je vrsto vlasnica pekare. Ja sam ti ve rezervisala i, ako nema para.... Para imam... ree neodreeno Mila. Onda, fino, posveti sebi ovo malo vremena do maja. Zapustila si se, devojko ree ena. Poi kod kozmetiara, kod frizera... Nai sebi neto da obue. Kad krene da ne kree kao slepica. Razume!?

Bilo je to i pitanje i znak za kraj razgovora, na ta je Mila samo klimnula glavom zabezeknuto gledajui za tragom vlasnice pekare, koja je odmarirala ravno kroz pekaru, pa na glavna vrata i napolje... Od svega to je bilo reeno Mili su u pamenju ostale samo rei: godinji odmor, Grka i zapustila si se...No, niti je vie imala sa kim da razgovara o godinjem odmoru, niti da pita zato Grka, niti je u blizini bilo ogledala da vidi koliko se to ona zapustila... U svakom sluaju, kada je uspela da dotetura do tepsije sa kiflicama najednom su u glavi poeli da se meaju nekakvi scenariji sa Grkom i nekakvi pogreni avioni sa frizerima i kozmetiarima naprosto, vie nije bila u stanju ni da se prepusti sopstvenoj mati kao to je znala pre... Jedva je ekala da se zavri smena i otrala

August 16, 2008

SAN O TIINI je u svoju sobu iznad pekare i svukla se gotovo jednim pokretom i onako gola stala pred ogledalo, mrtei se... Ko je ona da meni kae da sam se zapustila?! zareala je.... Meutim...

59

Ravna povrina ogledala uzvratila je neumoljivom istinom kosa joj je bila kao utavljena i trala je na sve strane, lice kao pobranjavelo, sa dva ili tri uoljiva mitisera, pri emu su je iznenadile nekakve bore oko usana koje su je, umalo nije ustuknula pred tom istinom, inile runjikavom. ake su koj bile kao natekle, a nokti iseeni do mesa... Nije bilo ni grama debljine, niti celulita, ali joj je koa bila gruba i vrlo svetla. Stopala su joj bila u najgorem stanju... Mila je mogla samo da zakljui da je vlasnica pekare bila u pravu. Legla je u postelju i ponovo, kao svakog dana, pokuala da otputuje u svet mate, u kojem je bila slavna, oboavana, u kojem je pevala poput Selin Dion, u kojem je putovala s kraja na kraj sveta i odsedala u nekim izmiljenim, predivnim hotelima, u kojem je imala mnogo udvaraa i mnogo vie uvenih i slavnih poznanika. No, od svega toga kao da nije ostalo nita u njoj i samo je videla sebe, golu, u ogledalu, u kojem nije bilo oboavalaca, ni scene, ni reflektora... Upalila je svoj radio, ali umesto muzike ula je samo vesti i hitro ugasila. Poela je da drhti, od umora i razoaranja i nagle svesti o svom skoro bednom izgledu. Posle celog asa traenja bilo ega svetlog u sebi i oko sebe, zaspala je, tonui u dubok i mraan san. Prirodno, propustila je as svoje smene u pekari, a kada se pojavila gotovo se zaudila to na to niko nije obratio panju. Kada se smena zavrila promucala je nekakvo izvinjenje i za nijansu glasnije izgovorila: Od danas vie, neko vreme, neu raditi dve smene.

To je iznenadilo i glavnog pekara, debelog Batu, i sve ostale, ali nisu komentarisali. Mila se vratila u svoju sobu i prvo to je uradila bilo je da opere kosu. Meutim, ni posle pranja kosa joj nije izgledala nimalo privlano. Vlasnica pekare je bila u pravu bio joj je potreban frizer. Obukla je najbolje to je imala, otkrivi samoj sebi injenicu da zaista ne vodi rauna o odei, i pola u grad traei frizera, i kozmetiara, i usput je zagledala izloge sa odeom i obuom. Najednom je poela da joj se dopada ideja da izgleda lepo i jo vie joj se sviala ideja o godinjem odmoru. U Grkoj... Iznenadila se koliko u njenom susedstvu ima frizerskih radnji i koliko kozmetiara, ali nije bilo lako zakazati termin. Moda zato to Mila uistinu nije izgledala onako kako je zamiljala. Jer, svi su je gledali pomalo podozrivo, pomiljajui ko zna ta, najee sumnjajui da ona, sa takvim izgledom, uopte sebi moe da priuti dobar frizerski tretman. Sa kozmetiarima je bilo nekako jo gore. Jedna starija ena, oigledno vlasnica jednog od kozmetiarskih salona, grubo ju je odbila, pravdajui se da prosto nemaju vremena za nju. Tek na kraju dugake ulice, kada je svratila u jedan frizrsko-kozmetiarski salon i suoila se sa dve lepe mlade ene, doekae je osmehom. Pokuala je da uzvrati i promucala ta sve eli, napominjui da novac nije problem...

August 16, 2008

60

Odabrane prie o ljubavi Zakazali su joj za sutra. U povratku kui kupila je nekoliko modnih asopisa nadajui se da e u njima pronai savete o svom buduem izgledu. Morala je priznati sebi da ju je sve to iscrplo. Oseala se umornijom nego da je nedelju dana radila u pekari. U pekari su svi jednostavno morali da priznaju da se sa Milom neto dogaa. Sve vreme, dok je radila, pevuila je, to uopte nije bilo neprijatno i predstavljalo je izvesnu promenu, ne samo u njenom ponaanju, ve i u atmosferi pekare. Kada joj je smena istekla urno je otila u stan, a odatle ravno u frizersko-kozmetiarski salon... Salon, prepun mladih radnica, uinio joj se udnim mestom nagovorili su je da se oia, nagovorili su je da stavi hranljivu masku na lice, nagovorili su je na nekakav piling celokupne koe tela, nagovorili su je na manikir i pedikir... I sve to sa nevienom lakoom, a ona je pristajala na sve nadajui se da e na kraju sve ispasti kako treba. No, ni posle tri asa tretmana nita se nije zavrilo dve mlade ene su joj objanjavale da je sve to samo poetak, gurajui joj pod nos neke asopise prepune fotografija prelepih mladih ena i devojaka... Te ova minka e vas uiniti, te ovako naminkani moi ete... Mili su ui bile prepune nejasnih pojmova i nerazumljivih zakljuaka, ali naprosto nije smela da odustane. Ne vie... Bila je reena da se izmeni. Negde pred kraj njihovog radnog vremena Mila je bila spremna da stane pred ogledalo, ne bez bojazni. Ono to je ugledala zapanjilo ju je kratka kosa joj je stajala izvanredno, uobliavajui sjajne, iste obraze i istiui njene okrugle, plave oi. Oseala se sjajno posle tog pilinga i itava koa joj je bila nekako zategnuta i vrsta. Pogledala je svoje ake i nije ih prepoznala... Nokti su joj bili ravno podseeni i prekriveni bezbojnim lakom i... Lepi! Osmehnula se svom liku u ogledalu i umalo nije izgovorila ono to joj je palo na pamet. Stopala, najednom, vie nisu bila iroka, a prsti na njima zdepasti i runi. Naprotiv, ona je imala mala stopala i relativno duge prste na nogama i trebao joj je samo jedan tretman da sve to doe do izraaja. Morala je da prizna da je izgledala dobro, da se oseala dobro i da e se i ubudue oseati dobro... U Grkoj! Dve mlade ene iz salona su joj predloile da nastavi sa tretmanom, da doe, koliko sutra, na kvarcanje. Tamnija koa bi joj dobro stajala i isticala njene lepe oi... Dale su joj neveliki spisak ampona, uvrivaa kose, raznih polumasnih linija za kou lica, mleka za telo, anti-ridova, pa ak i pasti za zube, tvrdei da je to nain da odri tu novootkrivenu lepotu koju je imala. Izala je iz salona gotovo oamuena, pokuavajui da u sebi otkrije to je jednostavniji odgovor na pitanje koje ju je muilo sve vreme: Zato ja sve ovo radim? Nije sanjala o Grkoj, mada se neki mangupski glas povremeno javljao ubeujui je da e to biti, za nju, avantura... Prva u ivotu. No, tog trenutka bila je prezadovoljna samom sobom i niim nije bila spremna da sebi to zadovoljstvo pokvari nikakvim sanjarijama. Prolazei ulicama odjednom je primetila da je ljudi gledaju mukarci! Skratila je korak i lagano pognula glavu. Nikada u ivotu na nju mukarci nisu obraali panju, a sada... Naravno, nije bila sigurna u to, ali je jednostavno imala oseaj, koji je jaao kada bi se nala u guvi i smanjivao kada

August 16, 2008

SAN O TIINI bi krenula nekom sporednom ulicom, ali je ostao prisutan i kada je dola do pekare... Sandra, prodavaica iz susednog lokala, koja se u tom trenutku nala ispred svoje radnje, saekala je da Mila proe, a onda je zlobno prokomentarisala: Kako se ova cura udesila, kao da e na prijem u ambasadu!

61

Primedba nije iznenadila Milu. Ona je pooznavala Sandru dovoljno dobro. Ono to ju je, na as, ostavilo bez daha, bila je injenica da je Sandra nije prepoznala. Kada se uputila stepenitem prema svojoj sobi, iznenada se pojavio Bata, gurajui svoje kilograme kroz dvorina vrata pekare, dobacivi: Mila nije tu rekao je. A, ko ste vi?

Mila nije izdrala i napravila je, na stepenitu, raskoan poklon, rairivi ruke veoma elegantno. Bokca ti! ta si to uinila sa sobom? zabezeknuo se Bata, trljajui svoj masni potiljak u udu.

Bio je to jo jedan dokaz za Milu. Kada je ula u sobu pogled joj je skrenuo ka ogledalu u kome je ugledala prilino zgodnu, ne previsoku, devojku ljupke, kratke kose i vrhunski naminkanu... kao... kao... kao da je najednom poela da ivi svoje sanjarije liila je na osobu o kakvoj je sanjarila. Nedostajala je samo publika... Boe! ta u ja da radim u Grkoj? ta u ja uopte tamo? upitala se gotovo glasno. Nikoga nije bilo da joj odgovori... Sledeeg dana se ponovo pojavila vlasnica pekare i videvi promenjenu Milu uz osmeh izgovori: ta sam ti rekla, devojko! Izgleda kao iz kutije, ak i samo u pekarskoj kecelji... Rekli su mi da si prela samo u jednu smenu... To je dobro za tebe. Dobro je...

U razgovoru sa vlasnicom pekare Mila je doznala jo neke detalje koji su je zanimali Grka je bila deo neke kompenzacije i nije bilo iznenaenje to je jedno putovanje bilo rezervisano za Milu. Avionsku kartu je zaista obeala vlasnica pekare, kao posebnu nagradu za Milin veliki rad u pekari. Konano, ena je razjasnila: Ne znam ta ti misli o tome, ali ja verujem da samo odmorni radnici mogu zaista dobro da rade, a ti, draga moja, nisi bila na odmoru jo od vremena kada si poela da radi kod mene. Ne bih volela da te toliki rad prosto pojede... Zato, desetog maja... Srean put! Uzgred, divno izgleda... Kad bi se samo malo lepe obukla...

Mila je kriom pogleda. Vlasnica pekare bila je obuena kao penzionisana Amerikanka na odmoru u Evropi dakle, bez trunke ukusa. I samo je zamislila ta uopte ta ena smatra lepim oblaenjem... No, nije rekla nita i samo se lako zacrvenela pokazujui da je sve komplimente prihvatila.

August 16, 2008

62

Odabrane prie o ljubavi Sledeih nekoliko dana Mila je troila vreme po buticima i slinim prodavnicama, vrlo paljivo birajui. Novac, koji se vremenom nakupio u njenom novaniku, pretvarao se u skupe bluze i prozirne haljinice, arene arape i farmerke ukraene perlama, prozirne sandale i neobino donje rublje, koje je kupovala oprezno i sa odreenom dozom stidljivosti. Usput je prola i kroz tretmane kvarcanja, zaudivi se, posle toga, bronzanoj boji koe, koja je blistala pod mravim svetlom u njenoj sobici. Konano, kada se pogledala u ogledalo, u zavrnici svih tretmana, otkrila je da vie nije runo pae, kakvim se smatrala, ve raskoni labud, o kakvima je sanjarila. Pretvorila se u malu lepoticu, koju su mukarci na ulici posmatrali sa velikim interesovanjem, a kolege sa posla sa odreenom dozom zavisti. Istovremeno, prestala je da sanjari i u njenim mislima vie nije bilo koncerata i putovanja, crvenih tepiha i oboavalaca. Najednom, shvatila je da su njena buna sanjarenja bila uzaludna i da joj, najednom, ova tiha nadmo, koju je oseala svakog dana sve jae i jae, onaj pravi deo ivota koji joj je nedostajao. Prestala je da osea onaj mali stid koji se javljao pod mukim pogledima, na ulici, a za kolege i njihovu zavist nije marila. Poetkom maja je glasno izgovorila da ide na odmor i nije se pojavila u pekari ve estog maja... Dobro je pazila da se spakuje, a da to niko ne primeti. Jo pomnije je povela rauna da pozove taksi kada niko iz pekare nije mogao da je vidi. I, naoruana sa dve torbe pune nove odee i obue, otila je, a da niko, ak ni sveznajua vlasnica pekare, nije znao kuda... Nije uplatila letovanje u Grkoj. Avionska karta je stajala u turistikoj agenciji nepodignuta. Mila vie nije bila u gradu... Dva meseca kasnije vlasnica pekare je dobila pismo, adresovano na pekaru. Pismo je bilo potpisano sa Mila, a glasilo je: Potovana! Nemam rei da vam zahvalim na svemu to ste uinili za mene, iako verujem da ni sami niste bili svesni svega toga. Prvo, hvala vam to ste me zaposlili u vaoj pekari. Da nisam dobila taj posao ko zna ta bi bilo sa mnom. Drugo, vaa odluka da me naterate da iskoristim godinji odmor i vaa primedba na moj izgled to je bilo presudno. Moda ne znate da sam, pre prolea bila izgubljeni enski stvor, samo-osuen na dve smene u pekari i beskrajne sanjarije o srei... Kao iz sapunica! Nemate pojma kako sam sanjarila, i danju i nou, i sama i u vrevi pekare, i na ulici i u svojoj sobi. Uvek sam bila u svom svetu, prepunom buke, muzike i gomile ljudi. I, da mi niste skrenuli panju koliko sam bila runa, onako, sva pobranjavela i ogrubela, da samo niste anuli ba tamo gde je trebalo... Ali, jeste! Ba vi! I neizmerno vam hvala na tome. I na Grkoj, u koju nisam otila, a verovatno i neu nikada... Sada sam u jednom malom bungalovu, u banji, oprostite neu vam rei u kojoj... I, uivam u tiini i dugim etnjama po umovitim padinama. Izbegavam guvu i ostale goste. Ne samo to su to sve stariji ljudi i ene, ve onako... I, rei u vam... Imam drutvo. Jedan mladi ovek, odavde, ili bar ovde radi... Nemam obiaj da se odmah raspitam o svim detaljima... I on voli tiinu i duge etnje... I, da znate, po prvi put u ivotu se oseam ensko! I na tome vam hvala!

August 16, 2008

SAN O TIINI Oprostite to sam otila onako. Imala sam oseaj da neu moi otii ako bilo ko dozna kako i zato sam otila... Nemam nameru da se vratim, na alost. I ovde ima pekara. Pekara, u stvari, ima svugde, na celom svetu... A, ja znam taj posao, ini mi se... Ne znam ni koliko u se zadrati ovde. Moda dokle god imam panju tog mladog oveka. Novca imam, zaradila sam ga, opet zahvaljujui vama, u dve smene... Vi ste mi pokazali put i skrenuli panju da bar jednu smenu posvetim sebi, i ja jesam i otkrila sam se, po prvi put. elim vam sve najlepe u ivotu...

63

August 16, 2008

64

Odabrane prie o ljubavi

PRIA PRIGRADSKOG PANTERA

Ko bi rekao, a?! Ja maneken! Ja Milano, Pariz... Ja naslovne strane! Ja pista... Nema anse, a?! Moj ale samo meri pritisak dvesta sa sto ezdeset... Njesra! Niti vidi, niti hoe da vidi, a gluv je kao top ve godinama i ne vredi mu govoriti. Ali, one novane poiljke koju mu donesu iz DHL slube e, to prihvati i srauna i zna, stari avo, koliko je to i kako da potroi i uopte ga ne boli to mu to ja aljem... Poruuje, preko rodbine koja jo uvek razgovara sa mnom, da ne eli da me vidi, da sam obrukao porodino ime, da sam obrukao njega... Jer, on je zamiljao da u i ja da budem bar vodnik, ako ne pukovnik, i jo od vremena kada nisam iao u kolu, samo me je zatrpavao orujem... Za drugi roendan sam dobio plastinu repliku automata iz Drugog svetskog rata! Ej! Roae! To nije bilo normalno... Pre nego to sam krenuo u kolu ve sam znao da pozdravljam, da mariram, da zalegnem, pravilno, po pravilima vojne slube... Samo to me nije terao da obilazimo komiluk da ja tamo izvodim vebe teritorijalne odbrane, u estoj godini ivota, a on da skuplja baki. Da, to i fudbal... Terao me je da, sam, treniram u zadnjem dvoritu te kue u kojoj smo u to vreme stanovali, u predgrau. A, i ta kua... Deda i baba, vlasnici kue, oboje stari da stariji nisu mogli biti, stari kao Ramzes III, i meni je trebalo do mature da sraunam kog avola njih dvoje, ni rod ni pomozi Bog, rade i u mom ivotu i u jadnim ivotima mojih roditelja... A, onda, ja sam ve bi na putu za Italiju, javie mi da su umrli, jedno za drugim, kao po redu, prvo deda, potom baba valjda od tuge za dedom, a pamtim ih samo po tiini koju su irili naokolo kao maglu. I, zatim, vest da je ta kua sada naa, odnosno, kako je ale rekao: Sad je sve to tvoje, kad ja umrem. Nikada nisam razumeo tu reenicu... Oteo sam mu se negde u osmom osnovne. Taman se majka bee razbolela, a ja prepun hormona, jedne noi ne doem kui, uopte... Gde sam bio, ta sam radio?! Sa Raom i Zenkom igrao poker u upi starog Kerca, koji je bio u to vreme u bolnici... Zaigrali se! Ko e voditi rauna o vremenu?! I negde oko podne se probudim, shvatim gde sam i ta je bilo, krenem kui, a u susret meni majka, kleca, jedva se dri na nogama... Te gde si bio, sine?, te da zna samo kako je nama bilo, a kad smo doli kui vidim, ale hre u esnaest, a boca do pola prazna pored njega. Nisam nita pitao, nisam traio objanjenja ni od majke, koja ni godinu posle toga presvisnu, ni od aleta... Nekako sam znao da mora da postoji put za mene na ovom svetu, iako ej, roak! nisam ni sanjao o ovome... Posle toga ulica mi bee fakultet! Lunjao sam ovuda, onuda, druio se i sa fratrima i sa bivim robijaima, i sa slatkim odlikaicama i sa dropljama preko August 16, 2008

PRIA PRIGRADSKOG PANTERA kojih je prelo sve, osim tramvaja... Majin grob sam obilazio sve dok me ale nije zatekao na njemu, kako plaem ne zbog sebe, ve zbog njene sudbine, jer, ipak je bila dobra ena, koliko toliko i sada sam svestan da me je bezbroj puta zatitila i od aleta. Zatekao me je na grobu i poeo da mi se ruga, danima, posle... Plako... A, meni ve esnaesta, pozivali me na pregled za regrutaciju, a Munjas, onaj bivi legionar, me nauio kako da se predstavim kao istokrvni peder i nali da nisam sposoban za redovnu slubu. Munjas je bio car, ponekad... A, ponekad je bio zlobno govno, kad ne mogu drugaije da kaem. Jer, posle toga sa vojskom, pustio je glas svuda po kraju, da sam zaista nastran... homoseksualac! Sreli smo se, posle tih glasina, jednom, nasamo. Sad, on etiri puta vei od mene, plus obuka u legiji i sve... Nije mi padalo na pamet da neto izvodim... Ali, kaem mu: Hvala, Munjas, za ono sa vojskom. Sreeno. Idi, deko, nisi ti jedini kome sam tako pomogao odvraa on, preko dima iz one cigare koja mu je uvek visila iz ugla usana, a u oima mu neto podsmeljivo. Znai, nisam jedini peder u kraju? pitam to sam mirnije mogao.

65

On me gleda. Na dohvat sam mu ruke. A, ja se ne miem. Ako misli da udari, neka udari, pa u i ja njemu vratiti, a posle kako god bude... Ali, on uti neko vreme, pa e onda apsolutno smireno: Ne, nisi... To je cena. Razume?!

Nikad nisam to razumeo. I, ako mi veruje, jedva sam doekao kraj te srednje tehnike. Jurio sam za ocenama, uio kao blesav samo da bih to to pre zavrio i pobegao, i od Munjasa i od aleta i od svih vas... Bio mi je pun kufer, nekako. I, kad sam zavrio kolu, ale sav ponosan obilazi sve bive prijatelje ne bi li mi naao nekakav posao, a ja diplomu u ruke, paso u dep i pravac Italija. Nemam pojma zato Italija, valjda zato to je bila najblia, u to vreme... Sada ima inostranstava i inostranstava izmeu nas i Italije... ta sam tamo prvo radio? ta?!? Krao sam, ta sam drugo mogao... Stranac, koji je odluio da ostane gde se zatekao, bez posla, bez ikakvih poznanstava... Ono malo love koju sam imao u depu i to sam, u stvari, uzeo nekakvim tipovima na pokeru, nekoliko dana pre Italije, istopilo se za tili as i meni nije ostalo nita drugo nego da kruim po pijacama i onim velikim marketima... I da kradem. Priznajem! Krao sam, eto... Malo povra, malo love, pa malo voa... Bio sam, prirodno, vie gladan nego sit tih dana, koji su se rastegli na dobra dva meseca. A, za dva meseca moe da upozna i predsednika optine, a kamoli talog grada... Primetili su me, prvo, da se muvam po pijacama i jedne veeri mi sloili zamku naravno, na italijanskom... Ali su tukli kao nai, pesnicama i nogama. Ne brini, prebolio sam, pretutnjao preko glave, iako sam tamo, ispod nekih stepenica, gde sam spavao, dva dana zazivao majku od bolova i samo sam se bojao da mi nisu neto unutra polomili, pa da posle krivam po svetu kao kakva baba... E, te batine su me malo opametile. Vie nisam ni blizu pijacama iao. Maznuo sam iz nekog August 16, 2008

66

Odabrane prie o ljubavi parkiranog automobila ensku tanu, unutra novanik, sva dokumenta, gomila novca i dolara i... revolver... mali, damski. Bacio sam ga. Bilo je love da sam mogao da iznajmim stan, kupim sebi neto da obuem, onako skromno, ali tada je to bilo moderno kupio sam koulju, prva liga, pa kad raskrilim kragnu preko sakoa... I, kad se pogledam u nekakav izlog, jer ogledala u tom iznajmljenom stanu nisam imao... Laki Luiano, jebote... E, na takvog je naletela jedna ena... Baba, hajde... ezdesetak godina, kilo minke na njoj, celulit utegnut u dins... Ne pitaj me kako me je procenila iz prve, a jeste... Pio sam kafu na trgu, kad eto ti nje... Seda za sto pored mog i kree pria... Jeste li vi odavde ili ste stranac? Neu da razvlaim... Sa njom sam bio sedam meseci, sedam dugih meseci, sedam meseci ko sedam gladnih godina... I, nema veze ona pria kako matorke daju zlato, satove, lovu... Ova me je drala na kratkom povocu. Imao sam love tek da ne crknem od gladi i, to jeste jeste stanovao sam kod nje. Vila! Osamnaest soba, bazen, sranja, ovo, ono... Naokolo me predstavljala kao svog novog ofera, iako ja uopte nisam znao da vozim. Ona me nauila, i platila da polaem vozaki, i sredila za papire, i sve... Ali, opet, stalno mi je na pameti bilo da e da se prouje kako ja sa babama.... Ona je mrkala belo povremeno, i, uopte, kretala se u takvom drutvu... Pretvarala se da pie nekakavu poeziju, brate... I, jedan njen, hajde da ga nazovemo prijateljem, jednog dana me zamoli da skoknem do Milana, da odnesem nekom poverljivom oveku jedan paket... Sad ja znam, prirodno, da je u paketu belo, jer taj njen, hajde da ga nazovemo prijatelj, je bio dobavlja... I, znam da me on testira, pa ako padnem, boli njega, a izgleda i babu, jer sam joj, inilo se, malkice kao dosadio, a ako proem, stavie me na platni spisak, a ja u povremeno da skaem kao loptica-skoica Bari Milano i on je sebi obezbedio stalnog kurira... Sjajan metod za proveru ljudi... Samo to nisu raunali na mene... Razmislim malo i skontam da sam uredan graanin, sa sve papirima i dozvolama i takve stvari, i zapalim ka Milanu, ali u vozu prvom policajcu ispriam priu i predam onaj paket. Ej, da si samo mogao da prati tu frku! Mene, naravno nisu putali sa oka, jer sam kao glavni svedok i sve... Pred istranim sudijom se zakunem da je sve to sam rekao policiji istina i samo istina i zatraim da budem zatien svedok. Posle malo natezanja oni pristanu i ja dobijem italijanska dokumenta, na njihovo ime, sa njihovim dravljanstvom i sve... Ej, roae! I premeste me u Milano, da im budem blii valjda, plate mi hotel i hranu i sve, i stalno dre dva pandura ispod mog prozora i gomila budalatina, a ja znam da su ona moja biva baba i njen dobavlja sitna riba... Posle se ispostavilo da uopte i ne moram da svedoim na sudu i da su samo moje izjave u papiru validne i takve stvari. A, ta je bilo sa babom i dobavljaem boli me... Najbolje je bilo kad me je jedna advokatica pitala gde radim?, a ja je samo pogledao onako, bez veze, a ona onda pitala: Za koju agenciju radite, molim vas? E, trebalo mi je jedno deset minuta da shvatim na kakvu agenciju misli. Mislila je, naravno, na agenciju za pratnju... Znas ono, mladi momci i babe, pa lova pada im se malo nasloni i takve stvari...

August 16, 2008

PRIA PRIGRADSKOG PANTERA Ali, to mi je dalo ideju... I, posle, pronaem jednu agenciju, a tamo je bio taj Girlandi gazda. Taj tip mi ni danas nije jasan. Ponaa se kao poslednji peder, a oko njega samo moe da vidi sve same ribe, i to kakve... Kad sam se ja pojavio prvo je utao i pustio me da serekam jedno pola sata, a onda rekao: Moe! Ali, prethodno est meseci obuke, mladiu...

67

U prvi mah ga nisam razumeo, a posle jesam. Stanovao sam kod njega, on me je vodio na depiliranje, on mi je birao pornie i slino, on mi je sekao nokte i na rukama i na nogama, svega mi... Uvrnuto! On me je uio da govorim i, uopte, kad da govorim a kad da utim. Mnogo emu me je nauio... Posle est meseci dobio sam prvi posao. Lova je bila da ti ne priam, a klijentkinja... ena nekog biznismena, tako neto... Nita joj nisam radio, ali sam morao uvek da joj se nalazim u blizini. Vodila me je u operu... Sa njom kao da sam stekao nekakav kredit ili ugled, avo bi ga znao. Girlandi me je esto slao na aerodrom, esto mi je nabacivao neke dobre polovnjae, pa ak i neka nevinaca ili slino. Jesam, spavao sam sa nekima, naroito polovnjaama, ali ja mlad i jak i pogodio bih i muvu u letu,a kamoli ne... Razume, roae!? Nisam omanuo ni jednom... I, sve u stilu... Kao Hemfri Bogart, svega mi! Onda sam se javio matorom, mislim aletu... I, unakazio me je! Nee vie da me vidi i ja sam izdajica i propalica i sve... Ono, bio je u pravu da sam propalica, barem tada bio, je li... Ali, ne znam kako ni zato, to njegovo odbijanje i vriska preko telefona, to mi nije palo dobro, zna. Mislim, kada sam se ve javio, mogao je da kae dobro doao, sine ili bilo ta slino. Ne znam, ja jo nemam sinova, pa ne znam kako bih, eventualno, to ja. Sigurno ne bih kao moj ale... Posle, kad sam imao vrste prihode, dam nalog banci da etvrtinu moje love alje njemu na raun. ta on radi sa tom lovom, nemam pojma, ali bih voleo kad bi me se setio, barem kad dobije lovu... Dve godine kasnije nekakav paparaco me je fotografisao na poslu, u drutvu jedne bive pevaice i ta fotografija mi je na svoj nain otvorila vrata ka pisti... Ta pevaica je bila posao za jedno posle podne. Prosto, riba nije elela da otkriju da je usamljena, a inae je bila razvedena, pa su mene poslali da izigravam drutvo. Otili smo na najopasnije mesto za te ene ravno na aerodrom. Kao fol, ekamo neku njenu roaku, za koju se ispostavilo da je filmska glumica, a tamo gde su te glumice ima mnogo fotoreportera i raznih drugih kljocara... to se mene tie, nisam imao pojma da sam toliko fotogenian... Ali, kad se ta fotografija pojavila u nekakvoj vrlo utoj tampi, svi su se upitali, ne gde je ona bila do sada?, ve ko je taj s njom?... Naravno da su se raspitivali kod nje, ko je kako mogao, ali ta riba je sakrila i moj tadanji identitet, i moj posao, i nae odnose, i sve. Onda se neko, iz jedne modne agencije, setio da postoji u gradu i taj Girlandi i pitao je njega... Mislim, platio je da ga pita i verovatno je jo doplatio da dobije odgovor. Onda su doli na moju adresu... Ceo tim dve neto starije ribe, jedan fotograf, njegov asistent i njihov zajedniki advokat!

August 16, 2008

68

Odabrane prie o ljubavi Govorili su u jedan glas, onako dumle, kao divlji papagaji, i jedva sam razumeo ta trae od mene. Pustio sam ih u stan, gde je onaj fotograf navalio da mu dozvolim da me fotografie, a advokat mi je podmetao nekakve papire da kao fol potpiem i sve... Pustio sam paparaca da kljoca, ali nita nisam potpisivao. Onda je jedna od onih ena objasnila o emu se stvarno radi i da oni samo ele da sve bude po zakonu i da se nadaju da u pristati na probno snimanje... Otili su poto su mi ostavili brdo nekakvih reklamnih materijala i jo nekakvih advokatskih papira, da prouim i, ako mi se svidi, da potpiem. Pre nego to su krenuli ja sam razumeo samo jedno da mi nude manekenski posao koji, potencijalno, moe da mi donese zaradu sedam do osam puta veu nego to sam imao u agenciji za pratnju, moda i vie... Vredi da se ovek ponekad pogleda i u ogledalu, ali pametnim oima. Girlandi se nije bunio. Jedino to je zadrao neto love, koju mi je inae dugovao... ak mi je i poeleo mnogo sree. Hladan tip, taj Girladni. Posle odem u agenciju i kaem u redu, gde treba da potpiem... Onda nastane panika... Sve ono to me je Girlandi nauio valjalo je da bacim u vodu i da uim ponovo, naroito kako se uozbiljiti pred kamerama... Vano je ostaviti utisak mudrog oveka, ponavljala je moja instruktorka sve dok nisam upamtio, ali ne i razumeo o emu ona to... Maseri su bili najgori ti kad te uhvate i ponu da cede iz tebe znoj i neto to su oni zvali negativna energija, nema ti spasa. Tada sam nauio da je pivo uas i da vie neu popiti ni najmanju aicu piva, sve dok sam pod ugovorom sa njima... Jebiga, ko bi hteo da gleda fotografiju mukarca sa ne znam kako lepim licem, ako ima lepi mali pivski trbui. Ja takvu ensku ne znam... I, da ti pravo kaem nemam pojma ta ja ovde radim! Nemam pojma ko me je naterao da doem, moda nekakva nostalgija... Ali, za im?! Kod aleta sam popio vatru, Munjas mi se samo nasmejao kada sam mu pokazao svoje fotografije, ti se grebe za pie i slua, a kao da ne slua... A, ja, sad, tamo, imam sve to mi treba, i stan, i nametaj, i lovu, i nekakvu meunarodnu slavu, ak i poslugu... Eee... Nemam enu, ni devojku, nikoga nemam. Kako i da imam?! Od revije do revije, od snimanja do snimanja... A, i te manekenke... Nema pojma kakve su. Na oko, onako, nae se poneka za kojom bih se moda i okrenuo na ulici, ali... Za mene su sve suvie mrave, suvie ograniene, da ne kaem glupe, suvie zauzete... Nema to kad da ima bilo koga... Udaju se sa trideset i nekom, kad vie ne mogu da se etaju pistama, ne mogu vie da se fotografiu... Okej, ni sa mukarcima nije mnogo bolje, i oni naputaju taj zanat i posle troe sve to su zaradili otvarajui lance parfimerija ili tako nekih gluposti, a ta u ja ne znam... A, ni ovde ne mogu da naem neku, svilenokosu i tamnooku, kakvu elim. A, i gde da traim?! Vidi ovo... Predgrae, kakvo je oduvek bilo, iz koga se uvek bealo u svet... I ja sam pobegao... I sad, kao panter lovim. Uzalud ovde... Ovde nema niega ni nikoga... Kao i uvek... Moda sam zbog toga i doao, da jo jednom proverim da li je u naem predgrau isto kao to je bilo... Zna, za dve nedelje imam reviju u Njujorku... Moe misliti! Ja...

August 16, 2008

EMINA

69

EMINA
Pojavila se niotkuda. Jednostavno je ula u uionicu njihovog razreda. Plavokosa, rumenih obraza, krupnih, kestenjastih oiju, utegnuta u farmerke i sa nekakvom poluprovidnom bluzom. Knjige nije nosila u torbi, ve onako, slobodne, na gomili, u rukama, kao da je tu sasvim sluajno i kao da e ve sledeeg dana otii i nikada se vie nee pojaviti. Teko da je iko, iz tog treeg razreda gimnazije, mogao pomisliti da e im ona biti sapatnica sve do mature. Kad god nije bila u blizini nazivali su je Prolaznica i retko ko je i razgovarao, prvih dana, sa njom. Ne bi ni znali kako se zove da je razredni, uveni Tapir (ne daj Boe da to neko pred njim izgovori), nije prozvao: Emina Petrovi. Ja sam izgovorila je nekakvim mekanim glasom, kao da je pre toga pojela kaiku meda ili tako neto. Nikakvo udo da se pola mukog dela razreda uspravilo na njen glas.

I, tako, znali su sad kako joj je ime, no to nije smanjilo radoznalost. Kopkalo ih je odakle je dola, gde stanuje, da li voli ovo ili ono... enski deo razreda je ostao nem, uobiajeno odbojan, i teko je setiti se da li se i jedna od njih ikada, u to vreme, obratila Emini. Mukarci su bili slobodniji i radoznaliji... Budui da je Emina sela u jedinu slobodnu klupu i sedela tamo sama, u poslednjem redu, nekoliko prvih nedelja, bilo je ak i pokuaja da se neko od mukaraca ubaci u tu klupu... Pokuaji su propadali im bi Emina podigla oi i pogledala ih, sa meavinom radoznalosti i odbojnosti, ak i netrpeljivosti. Svi su bili iznenaeni kada se Albert odluio da joj prie... On je vaio, odnekud, kao razredni, pa ak i gimnazijski pesnik, onako sav u nekim oblacima. Ponekad se inilo da koraa barem pedalj od tla i, uopte, on i jeste bio zanesenjak, neuredne, u stvari prilino divlje kose, uskog lica i sa lakim, pozlaenim naoarima, na nosu koji se, upravo zbog tih naoara, inio malo krivim... Bilo je devojaka koje su ga smatrale zanimljivim. Albert je, jednog dana, posle asa biologije, jednostavno pokupio svoje knjige u naruje i otiao do Emine, stao pred nju i prosto pitao: Mogu li da sedim pored tebe? Ovo je slobodna zemlja odgovorila je ona, tek malo rairivi zenice. I Albert je seo, smestio sve knjige, a zatim se okrenuo prema njoj:

August 16, 2008

70 -

Odabrane prie o ljubavi Ja se zovem Albert. Od malena su mi govorili da sam Maar, mada to nikako nije nauno dokazano. Piem neke pesme, zaluujem se... Mislim da mi se ovde svia i ostau malo. Je li to okej sa tobom? Rekla sam ti ve... Alberte... Ovo je slobodna zemlja ponovila je Emina istim onim medenim glasom kojim se odazvala na Tapirovu prozivku.

Prvih dana njih dvoje su bili neko malo udo za sve ostale iz razreda i samo smo se pitali o emu razgovaraju, kad razgovaraju, a razgovarali su uglavnom preko odmora, izdvojeni, neko bi rekao ak i osamljeni... U svakom sluaju daleko od one bune gomile ni klinaca ni odraslih, onih koji su utirali prazne plastine boce i gaali se papiriima, ili zagledali jedni drugima u nove mobilne telefone ili novu minku... Eminu i Alberta takve stvari, izgleda, nisu zanimale. Njih dvoje su, daleko od uiju drugih, u stvari razgovarali o odnosu prema profesorima, o teini nekih predmeta, o nainu da se izbegnu vene gimnazijske zamke i potekoe... U poetku... Onda, jednog dana, valjda je bio petak, na velikom odmoru, dok su matrone iz etvrtog prolazile pored Emine i Alberta, i dok ih je on gledao preko naoara, Emina ga naglo dotaknu vrhom prsta po nadlanici i osmehnu se preko medenog glasa: A, zato se ti meni ne udvara, pesnie?

Albert je, u dubini due, bio ne samo zbunjen, ve iskreno prestravljen tim pitanjem, u stvari vie svojim odgovorom, za koji je naprosto znao da e biti sasvim iskren: Pa, ako uzmemo u obzir moj izgled i ponaanje, i to da mi je skoro sedamnaest godina, i da si ti otprilike istog uzrasta, pa ak i ponaanja, ja se sasvim iskreno bojim da ne budem odbijen, ako pokuam... Aha... Emina je povukla ramena unazad nekako, na neverovatan, onaj enski nain i zakljuila. Prilino si iskren za jednog sedamnaestogodinjaka. Uzgred, ja sam ve punoletna, ako ba mora da se zna...

Prirodno, prostom raunicom, Albert je zakljuio da je Emina, izgleda, morala da ponavlja neki od prethodnih razreda gimnazije i samo je klimnuo nekoliko puta glavom, gledajui nekuda u pravcu vrhova svojih starki (bile su to stare patike, koje je nosio ve treu godinu, ne zbog toga to nije mogao da kupi nove jednostavno, bile su mu prirasle srcu). U sutini, Albertu ni na kraj pameti nije bilo nikakvo udvaranje. U redu, Emina jeste bila ono to bi njegovi drugovi, u neopreznim raspusnim asovima mukih razgovora, nazvali cavom, to je znailo da je imala, verovatno, divne okrugle i vrste dojke, ni prevelike ni premale, onako... privlane u svakom sluaju. I imala je lepe noge, duge i zaobljene. I, uvek je nosila nekakvu obuu sa visokim potpeticama, to je veoma odudaralo od patika na nogama drugih devojaka po koli. No, izraz njenog lica, njene plave, krupne oi i podignute obrve, koje su joj davale izgled osobe zagledane u nekakvu samo njoj znanu budunost inilo se da je taj njen izraz bio neto to ju je izdvajalo. A, opet, Albert naprosto nije oseao prema njoj nita to

August 16, 2008

EMINA bi ga nagnalo da je dodiruje ili (to je bio san mnogih u gimnaziji) ak miluje. Sa njom je mogao da razgovara o filmovima i knjigama, ak i o poeziji... Ona mu je otkrila neke pesnike o kojima nije imao pojma... Ukratko, Emina je za Alberta bila samo neto vie od kolske drugarice. Iznenaenje je dolo, kao samo od sebe, sledeeg dana. Emina se nije pojavila na asu geografije (ko zna zbog ega, jer je znala geografiju), a kad se pojavila i uz osmeh sela pored Alberta, umesto pozdrava je rekla: Bilo bi lepo od tebe da me pozove da proetamo veeras. Da, da... U redu smueno je izgovorio Albert. U sedam na trgu... Moe li? Dogovoreno.

71

Tako su poele njihove etnje o kojima u gimnaziji niko nije znao nita, a da je znao po svoj prilici bi to moglo neto da znai, barem za Albertov ugled meu drugovima. U stvari, sigurno bi, jer bilo je mnogo izmiljanja i laganja i matanja, kao meu sedamnaestogodinjacima. Iako, istini za volju, niti je Albert bio ba roen za ljubavnika (tajnog), niti je, kako se inilo Emina oekivala to od njega. etali su parkovima, ulicama, uz i niz reku, po muzejima, ak i po fudbalskom stadionu, zadravali se uz jezerce gledajui u mirnu vodu po kojoj su plovile, ponekad, patke za koje nisu znali da li su divlje ili pitome i razgovarali o glupostima, nevanim stvarima, mudrovali o sopstvenim budunostima, podseali se stihova i Emina ga je ne jednom iznenadila citirajui mu poneto iz takozvane ozbiljne knjievnosti arobni breg, Tomasa Mana i Igra staklenih perli Hermana Hesea bili su joj dragi... Dodira gotovo da nije bilo, osim to bi Emina uhvatila Alberta pod ruku prilikom susreta i onda bi se jednostavno uputili... nikuda... Ni jedno ni drugo ne bi mogli da zapamte da su im se ruke, prsti dodirnuli, bar na tren, jer nisu. Niti su im se lica dovoljno pribliila da bi taj, neki, zamiljeni pokret mogao liiti na pokuaj poljupca. Emina je sluala Albertov glas, dubok, melodian, na trenutke ak i opijajui, naroito kada je priao o traginom ivotu Artura Remboa i postrevolucionarnim danima Oskara Davia (nezaslueno zaboravljen), kao to je i Albert uivao u medu koji je kapao sa njenih usana dok je govorila o zvezdama i svemiru. U gimnaziji su i dalje sedeli zajedno, jedno drugom davali da prepiu neke lekcije, pomagali jedno drugom pri pismenim zadacima. Normalno, sve to nije prolo neprimeeno meu njihovim kolskim drugovima. Iza lea su govorili da su Albert i Emina verovatno u vezi. Kada, jednog dana Emina nije dola u kolu, Alberta su pitali ta je sa njom, na ta se on, ne sasvim iskreno, iznenadio, i odgovorio gotovo nerazumljivo: Jesam li ja uvar sestre svoje?!

Nisu razumeli, kao i obino. Naroito nisu razumeli to sestra i uskoro su poeli traevi kako su oboje, po svoj prilici, lanovi neke religiozne sekte ili tako neega, to je bila ortodoksna glupost, ali to do svesti veine nije moglo da dopre. Istina je bila da su gotovo svi zavideli, Albertu na lepom drutvu, a Emini na nepobedivoj August 16, 2008

72

Odabrane prie o ljubavi tajanstvenosti... U stvari, ak ni Albert nije znao (nije ni pitao) gde Emina stanuje, ko su joj roditelji i kako se, uopte dogodilo da ponavlja i da se, posle toga, nae u njihovoj gimnaziji. Prosto ga se to nekako nije ticalo... Znao je da ima psa, koga je mnogo volela i koji je ve bio prilino star, pred smrt, u stvari, i prilino mlaeg brata, koga nekako nije mnogo volela, jer kad bi god on iskrsnuo u razgovoru Emini su se usne nekako skupljale i rei postajale opore, koliko mogu biti kod jedne osamnaesto-godinjakinje. Kao to je i ona znala da je on jedino dete u porodici, i da je, kao mali, preleao nekakvu opaku, teku bolest, od koje se oporavio tek kada je krenuo pubertet. I, oboje su izgleda bili zadovoljni samo tim etnjama i druenjem u gimnaziji... Jedne subotnje veeri, dok su cedili aj (sa malo ruma) u jednom kafiu uz trg, jer je napolju slapao mokar i teak sneg, Albert bez uvoda, ree: Sledee subote slavim roendan. Obino se drutvo skuplja oko sedam... Odgovara li ti da doe? Poziva me na roendan?! iznenadila se Emina, a oi joj najednom zablistae malkice udnim sjajem. Hmmmm... Pa, da... ta bi moglo biti prirodnije? I, upoznae me sa svojim roditeljima? Hej! Nisam te zaprosio nasmejao se Albert. Samo te zovem na roendan.

Emina je utala neko vreme posmatrajui ga vrlo paljivo, gotovo kao da tim pogledom eli da prodre kroz onaj nereivi deo njegove zagonetke. Bio joj je vrlo udan, posle svih njenih ranijih iskustava, ovaj deak je bio uistinu udan. Cele zime se etala sa njim i sasvim sigurno bi tako nekog, samo nekoliko meseci ranije, nazvala prosto eta ili taksista, ali Albert niim nije zasluivao ak ni najblau ironiju, a kamoli cinizam. Bio joj je drag, drag, veoma drag i hvatala je sebe nekoliko puta kako se pita da li bi sa njim moglo da izgleda onako... strasno, estoko, gromovito... No, takve misli bi je odmah napustile i jednostavno je prihvatila Alberta onakvog kakav je bio... U redu, doi u. U subotu oko sedam... ekae me negde blizu. Ne znam gde stanuje. Dogovoriemo se rekao je Albert, uote ne pokazujui nikakvu radost, oduevljenje ili barem zadovoljstvo.

Od kako je pamtio svoje roendane Albertova slavlja su se ponavljala, kao na traci, uvek ista, sa uvek istim gostima, prijateljima... iz vrtia, iz osnovne kole, posle i iz gimnazije... I, sve uprkos ne samo njegovim protestima, ve siktavim ljutnjama i bezrezultatnim prepirkama sa roditeljima... Konano, pomirio se sa sudbinom i prepustio sve majci i ocu, ukljuujui i redovan, skoro ceremonijalni spisak zvanica, koji je sastavljan etiri ili pet dana uoi roendana. Eminu nije pominjao ta se majku i oca sve to ticalo? ta se bilo koga na svetu tiu Emina i Albert?! Bi roendan! Cirkus se valjao kroz stan, dolazili i odlazili stariji gosti, neke tetke i tee, strievi i kumovi, prijatelji i susedi, vukli za ui Alberta i nazdravljali njegovom ocu i (manje) majci, zauzetoj oko sitnih sendvia i kolaa... Posle,

August 16, 2008

EMINA dooe i prijatelji, iz vrtia, osnovne kole, trojica iz gimnazije (po jedan za svaku godinu - alio se Albert), iz susedstva... U sedam se Albert izgubio, da bi se posle dvadesetak minuta pojavio, a pod ruku ga je drala Emina, koja je izgledala poput Pepeljuge kao da se izduila, procvetala, isturila grudi, obuena u malu crnu haljinu (i o tome su ona i Albert satima raspravljali, u etnjama). Albertova majka je promucala neto kad ih je Albert upoznavao. Otac je iskolaio oi i, preko pivom ovlaenih brkova izvalio: Gde li te je krio sve ovo vreme?!

73

Emina se samo osmehivala, vrlo skromno, i povukla se u ugao sobe prepune razmahanih pubertetlija, iskoristivi tek toliko da Albertu tutne u ruke poklon Igru staklenih perli Hermana Hesea, a on jednostavno nije imao vremena za nju... Valjalo je duvati u sveice, isei tortu, podeliti svakom gostu malo te iste torte na tanjiriu, istrpeti sve to uz osmeh, strpljivo i trpeljivo... Emina je jednostavno znala da Albert mora da ima na umu da je to poslednji takav roendan i da e ve sledei provesti sam, u hotelskoj sobi jednog skijalita, itajui ne zna ni on kakvu knjigu, koju je, posle, ostavio na stoiu ispod ogledala, i sledei u paklenom drutvu iz studentskog doma, i svaki sledei bez tih nepotrebnih ceremonija, bez takvih simbola, bez licemernih dobrih elja, bez suvinih poklona, bez torti i sveica... Oko jedanaest, kada je to raspojasano pubertetsko drutvo ve bilo potroilo svoje duhovitosti, ali i snagu, Emina je ustala kao da ustaje iz kolske klupe, prila Albertu, svom oznojenom i zajapurenom, i apnula mu da mora da ide, i: Moe li malo da me isprati? Naravno... odgovorio je spremno, i tek kada ju je pogledao malo paljivije: - ta ti je?! Nita osmehnula se Emina. Sve je u redu.

Albert je znao da se ona nije provela dobro. U stvari, ona se uopte nije provodila. Samo je, sve vreme, posmatrala Alberta u svim njegovim slavljenikim ulogama i mislila Boe, pesnik...... Albert je na oznojenu koulju navukao nekakvu jaknu, staru i lampavu, pa su se izvukli iz stana i ekajui lift on spusti svoj dlan na njen obraz, pomalo tuno, i ree: Izvini. Prosto nisam imao vremena... Nema veze, Alberte... osmehnula se Emina. Nema veze.

Onda je lift stigao i oni su uli i pokrenuli ga i negde oko drugog sprata Emina se naglo okrete prema svim onim dugmiima i lift stade izmeu spratova. Ona se okrenula ka Albertu, koji nije stigao ni da udahne, i prie mu onako kako mu nikada ranije nije prilazila i pripi se uz njega i die ruku i Albert oseti njen dlan na zatiljku, od ega mu se nekakvi mali jeevi popee uz kimu, pa pretrnu sav, i onda im se usne spojie... Albertove usne su bile mekane i ive. Eminine usne su bile snane i odlune. Albert oseti njen jezik na svom i, budui da mu je to bio prvi poljubac u ivotu, zaprepasti se...

August 16, 2008

74

Odabrane prie o ljubavi Slast ga obli i kolena mu klecnue, ali samo jednom. Otvorenih oiju je gledao u njene, plave, krupne, otvorene onako kako nikada ranije nisu bile otvorene... U glavi mu se vrteo nekakav veseli, razdragani vrtuljak koji ga pomeri... Sve skupa, potrajalo je sve to nekih pet ili est sekundi. Onda se Emina odmae, lift je ponovo krenuo... Ona ga pogleda i izgovori: Srean ti roendan!

Kada se lift otvorio ona se izvue spretno iz njega ostavljajui sleenog i sluenog Alberta da stoji, zabezeknut... Jo mu se vrtelo u glavi. Jurio je neke rei koje su beale kao mahnite u svim pravcima i nije uspevao da uhvati ni jednu. Gledao je za Eminom pokuavajui da je zadri, pokuavajui da potri za njom, pokuavajui da sam sebi objasni ta su oni to radili nekoliko poslednjih meseci i zato su samo etali i da li je sve moglo da pone takvim jednim poljupcem... Moda... Moda... Moda... Kasno je potrao za njom. Emina bee ve zamakla u jednu sporednu ulicu. I, trao je i tamo i nije je vie bilo i Albertu se uinilo da je vie nikada nee videti, kao to je znao da je nikada nee pitati emu i zato taj poljubac, niti zato takav ba... Emina je hitro otrala i izgubila se u ulicama, sva uzdrhtala. Ona je znala, ona je bila sigurna da taj poljubac nije bio poljubac ljubavnika, ali e ga pamtiti i kada bude, nekoliko godina kasnije, pronala oveka za sebe, i kada bude raala prvo dete i, kasnije, kada bude prolazila, automobilom, ulicom u kojoj se nalazio Albertov stari stan, kad ve ni Albert ne bude u gradu i kad vie Emina ne bude u gradu... U ponedeljak su oboje doli u gimnaziju i oboje se napravili da nije bilo nikakvog roendana, nikakvog lifta i ama ba nikakvog poljupca. Na velikom odmoru su se dogovarali da sledeeg vikenda idu u bioskop... Sredinom nedelje Emina se, a da niko nije znao zato, nije pojavila na svom mestu, u poslednjoj klupi... I vie nije dolazila u gimnaziju. Svi su pitali Alberta o njoj, a on nije znao ta da im kae... Taj razred je jedva dovrio. I, dugo je pisao oajne ljubavne pesme, kao Pablo Neruda.

August 16, 2008

SUSEDI

75

SUSEDI
Taj grad ne bi ni zasluio da bude grad, da se tako nazove, da nije bilo te fabrike kuglinih leajeva, koju je neko, jo u socijalistiko vreme, podigao, vie kao nekakav spomenik samom sebi, nego kao nain da se grad oivi. U stvari, grad i nije u pravom smislu te rei oiveo. Samo je doveo tri ili etiri osobe koje su bile dovoljno vredne da zavre fakultete i sedam ili osam majstora, odnekle iz sveta. Te ljude je grad, ako tako moe da se nazove, primio u poetku pomalo sumnjiavo i sa nekakvim aavim otklonom na primer, u bakalnici ili hotelu ih nikada nisu usluivali na vreme, putajui ih da ekaju i usluivajui domae, one koji su bili roeni u tom gradu ili barem one koji su doli ranije i bili prihvaeni. Kasnije, i ti novi stanovnici behu prihvaeni, usluivali su ih onako kako su pristizali, po redu, askali sa njima o vremenu i cenama, pozdravljali ih u prolazu i, uopte, ponaali se prema njima kao prema susedima. Koji mesec po otvaranju, rukovodstvo nove fabrike je odluilo da sagradi zgradu sa stanovima za zaposlene, a godinu dana kasnije ti zaposleni su se uselili u zgradu, izgraenu na tesnom prostoru izmeu reke i glavne ulice, bez dvorita i samo sa uskim prolazom, preko koga su novi stanovnici unosili svoj ili pozajmljeni nametaj, diui pri tom teko, jer naprosto nisu imali gotovo nikakvu pomo pri useljavanju. Stari graani su sve to posmatrali sa izvesne daljine, pomalo se udei i potajno se smejuljei. No, opet vremenom, svi su se lepo navikli na tu zgradu, koja nije bila ni runa ni lepa prosto, bila je stambena zgrada, preko puta koje se uzdizalo neto poveliko, sa krovom pokrivenim mediteranskim crepom, i nosilo znak lokalne dobrovoljne vatrogasne brigade. Budui da je, po nimalo strogim gradskim pravilima, valjalo da komandant te vatrogasne brigade ivi to je blie mogue Vatrogasnom domu, predsednik optine je izmolio ljude iz uprave nove fabrike da jedan stan odvoje za tog komandanta... Vatrogasac je bio prilino udan stvor, nekako vie nalik hrku nego oveku sitan, mrav, zabrinutog lica i viali su ga obino kako koraa ukraj ulice, nosei ispod mike, gotovo uvek kada su ga viali, gomilu nekakvih papira, za koje niko nije znao ta predstavljaju i emu slue. Branko tako mu je bilo ime je naravno znao da su to bili planovi koji su trebali da profesionalizuju lokalne dobrovoljce i dozvole mu da ima bar dva plaena vatrogasca... Iako, zaista, ve godinama ni u gradu ni oko njega nita nije gorelo, niti se moglo zamisliti da neto gori. Sa tim planovima, zahtevima, memorandumima i molbama veito je obilazio optinu, nastojei da ubedi i predsednika i sve druge da je to dobro i za grad i za njega, koji je, dodue, dobijao od optine platu, ali samo kao naelnik Vatrogasnog doma, August 16, 2008

76

Odabrane prie o ljubavi a ne kao kvalifikovani vatrogasac, to je bio, posle jednogodinje kole koju je zavrio u glavnom gradu, pre dvadeset godina. Branko se uselio u novu zgradu, donosei sobom samo jedan veliki, gvozdeni krevet i jedan veliki, drveni sanduk u kome je bilo sve to mu treba. Vremenom, morao je da kupi i donese i mali tednjak sa dve ringle i jo manji friider, koji je uglavnom zvrjao prazan, i to je bilo sve... Hranio se u lokalnoj kafani, koja je, ujedno, bila i hotel, razume se bez zvezdica, gde je Branko bio pretplatnik na dva obroka dnevno, po izboru. Niko ga nikada nije video da pije bilo ta drugo osim vode, ak ni kafu... Igrom sudbine, preko puta njegovog stana, u novoj zgradi, nalazila se garsonjera, koja je prvobitno bila zamiljena kao prostor za privremeni smetaj gostiju fabrike, ali se brzo pretvorila u stan za nastavnicu geografije, pridole izdaleka, osobe koju su gradske ene potajno zvale Stara Devojka. Nastavnica je bila etrdesetogodinja Amela Duki, ve pomalo gojazna, ali zategnutog lica i uspravnog hoda. Roena, praktino, u vozu, jer joj je otac bio nekakav inspektor na eleznici, a majka kontrolor konduktera, svojevremeno, Amela, u stvari, nije ni znala za datum svog roenja, jo manje za mesto sve se to izgubilo u lavirintima vie lokalnih administracije, jer se ona selila, u detinjstvu, vie od etrdeset puta. Majka joj je jo bila iva i zdrava i uivala je u svojoj penziji, u nekoj banji, daleko od grada, to je Amelu inilo srenom. Ono to ju je inilo nesrenom bila je injenica da godina godinu pristie, a ona se jo nije udala, to je svakako umanjivalo njene anse da postane majka. A, to joj je bila velika, ogromna, nedostina elja... Sad, u ivotu je imala veza, nekoliko, neuspenih... Ostavljali su je, zbog ovoga ili onoga, posljednji put pre gotovo deset godina, kada je i prestala da obraa panju na mukarce, nekako gotovo ubeena da bi je svi ostavili, napustili, raskinuli bilo kakvu vezu koja bi im mogla mirisati na brak. I, tako, ivela je izmeu kole i stana, u kome je gajila mnoge vrste sobnog cvea i, poput veverice, sakupljala sve to bi joj, ak i izdaleka, moglo liiti na neto korisno za usamljeniki ivot, knjige i koristan nametaj, pod kojim je podrazumevala minijaturne stolice i police, ugaone ili visee, minijaturne stolove, za televizor ili za saksiju sa mukatlom... Svejedno. Amela je viala Branka, sa njegovim papirima ispod mike, kako prolazi pored kole ili kako izlazi ili ulazi u zgradu, ali se njih dvoje dugo uopte nisu sretali, niti bili dovoljno blizu da se obrate jedan drugom, ak i ako bi tako neto poeleli. Branko, u stvari, uopte nije ni primetio da ima susedu, jo manje da ona moe da izgleda prilino enstveno, naroito u sumrak ili u rano jutro, kada bi, sa besprekorno urednom frizurom krenula na asove, u kolu. On je imao svojih briga i retko je primeivao stvari koje su se odigravale ili prolazile pored njega... Ali, ono to su i Amela i Branko morali da primete bio je poar! Igrajui se ibicama, neka deca su palila suvu travu, tog avgusta, pored male zgrade gradske biblioteke, u neposrednoj blizini kole. Vatra se lako proirila, potpomognuta blagim zapadnim vetrom, i zahvatila zidove biblioteke, to je Amela videla sa prozora kole i odmah alarmirala svoje kolege, direktora kole i bibliotekarku, jednu stariju enu sa mnogo porodinih problema. Vrlo brzo su se sakupili i vatrogasci, dobrovoljci, koje je, prirodno, predvodio Branko, sada u kompletnoj

August 16, 2008

SUSEDI vatrogasnoj uniformi. I, posle dva asa haotine, zbunjene borbe sa vatrom, poar je prvo stavljen pod kontrolu, a posle sledeih est asova i ugaen iza njega su ostali goli, nagaravljeni zidovi bive biblioteke i ni jedna jedina knjiga. U gaenju poara je uestvovala i Amela, donosei usplahirenim i na poar nespremnim vatrogascima, pijau vodu iz kole. Celo posle podne je provela uz njih, povremeno drhtei od neobjanjivog uzbuenja i straha, najee u blizini suseda, Branka, koji je uzalud pokuavao da svojim dobrovoljnim kolegama izda bilo kakvo nareenje ili barem uputstvo. Najednom, to vie nije bio onaj smueni oveuljak sa gomilom papira ispod mike, koji prolazi ulicama, ve odreiti i koncentrisani zapovednik jedne rasute ete vatrogasaca, koji to jednostavno nisu znali da budu. Amela je bila vrlo zauena njegovim ponaanjem i znanjem, koje je Branko demonstrirao uzalud. I, nekako, u njenim oima taj mali ovek kao da je porastao. U jednom trenutku je ak i stala pored njega, utvrdivi da je upravo njene visine, pa ak moda za santimetar ili dva vii, to je, kasnije, preraslo u malu, divnu matariju o tome kako neke zavidne alapae iz grada govore kako bi njih dvoje bili divan par... No, u tim trenucima Amela se samo stresla od Brankovog glasa kojim je pokuavao da sredi svoju etu dobrovoljnih vatrogasaca i natera ih da budu efikasni u gaenju vatre. Tek kada je i poslednji ugarak bio ugaen Branko je odahnuo, osvrnuo se oko sebe, duboko razoaran tek obavljenim poslom, i priao Ameli, koja kao da nije imala snage da se udalji. Da ne bi, u sebi sav usplahiren i veoma nervozan, morao da objanjava svojim dobrovoljnim vatrogascima gde su greili i kako su glupo dopustili da cela graevina postane samo zgarite, Branko je Ameli rekao, ptilino toplim glasom, kako je vrlo zahvalan za svu pomo kojom su, ona i drugi graani, pruili podrku vatrogascima. Amela, kao opinjena, izustila je neto kao to nam je bila graanska dunost i tu se celi njihov razgovor toga dana zavrio. Vrativi se u svoj stan, te veeri, Branko je bio vie nego nezadovoljan. I svojim ljudima, koji nisu uspeli da ugase poar i samim sobom. Jer, gledajui, kriom, tu enu, svoju susetku, kako tri naokolo sa bokalom vode, padale su mu na um neobine stvari stvari koje sigurno ne padaju na um nekom vatrogasnom profesionalcu. Konano, gledajui svoje, od dima nagaravljeno, lice u ogledalu, u kupatilu, uzdahnuo je nemono priznajui da mu se ta ena dopala... Dopala vie nego to je bio u stanju da u samom sebi odredi. A, eto, bili su prvi susedi ve vie od godinu dana, i on kao da nije naao vremena ni da je pogleda... Tu no nije spavao. Kao za uzvrat i Amela je tu, prvu no posle poara, probdela mislei uglavnom na Branka, na njegovu odlunost i na njegovu nemo da upravlja ljudima koji su se dobrovoljno prijavili u vatrogasnu brigadu samo da bi imali izgovor da, s vremena na vreme, pobegnu od svojih svakodnevnih obaveza, od ene i dece, i da u Vatrogasnom domu ispijaju pivo i prepriavaju svoje uspomene iz mladosti. On joj se odnekuda uinio jedinim koji je tog dana znao ta bi trebalo da se radi i kako, i to ga je na neki nain pretvorilo u nekakvog provincijskog viteza u njenim oima. Amela se pitala da li je mogue da njih dvoje uopte nisu razgovarali celo to vreme, a stanovali su vrata do vrata...

77

August 16, 2008

78

Odabrane prie o ljubavi Igrom sudbine, sledeeg dana su izali iz zgrade istovremeno, gledajui jedno u drugo sa meavinom iznenaenja i zbunjenosti. Konano, Branko se obratio Ameli izgovorivi, pomalo mucavo Dobar dan!, na ta je ona uzvratila osmehom i on ve nije znao ta da radi. Sledeom igrom sudbine, put ih je nosio u istom pravcu, ka koli i optini, i, napeti kao strune, oboje su titravim glasom komentarisali jueranji poar, istiui hrabrost svog sagovornika i vajkajui se na veliku nevolju koja je zadesila grad. Kod kole je valjalo da Amela skrene, ali ona je stala nikako joj se nije skretalo na posao i da je uopte neko imao prilike da ih vidi bilo bi mu jasno da bi ona stajala sa Brankom tu do veeri, a moda i posle toga... Branko, sav zaaren, kao da prolazi kroz velike vatre, takoe nije bio rad da nastavi prema optini, bojei se da je pogleda u oi, tako tople, tako meke, tako duboke, ali nemoan da se odupre samom sebi i svom, sasvim novom, oseaju da mu prisustvo te ene prija. Stajali su i ponavljali gotovo sve ta su rekli, sve dok Branko nije iznenada uzdahnuo i uhvatio Amelu za ruku i izgovorio neto za ta se posle samom sebi kleo da mu nije bilo na pameti, jer je bilo suvie slobodno i suvie drsko: Hoete li da izaete sa mnom na veeru, molim vas?!

Amela skoro ustuknu ne na te rei, ve na njegovo unezvereno i uplaeno lice. A, bio je unezveren i iskreno uplaen da e ona odbiti, sa gnuanjem... Moda se i ona uplaila, ali bi se reklo da nije, jer zaklimala je glavom pre nego to je postala svesna da ini bilo ta i rekla, glasnije nego to joj se uinilo. Naravno, naravno... Hou!

Branko ubrza dah, u stvari gotovo dahtanje. Nije oekivao da e ona pristati. Nije oekivao da e mu se nasmeiti. Pitao se kako to da mu jedna tako divna ena posveuje panju i ta to ona uopte moe da vidi u njemu. U stvari, jo od mladosti Branko je skretao pogled sa ena i devojaka, uveren da su sve one samo velika nevolja od koje valja pobei i pre nego to se bilo ta dogodi... Kao to je i njegov otac pobegao, kada je on bio mali... Meutim, Amela je, eto, sada stajala ispred njega i osmehivala se i pristajala na veeru... Veerali su u tom restoranu, kome su tepali da je hotel, usred grada, u velikoj, sivkastoj i prilino runoj zgradi preko puta optine, tamo gde je Branko svakodnevno imao pretplatu na dva kuvana obroka i gde su ga poznavali kao urednog i smernog gosta koji ne trai suvie i uvek je ljubazan. Sada su ih konobari gledali kao u udo... Kada je bilo kome u gradu palo na pamet da devojku ili enu, makar bili i venani, izvede na veeru?! Nikada! Kada su naruili, sasvim obina, svakodnevna jela supu, salatu, meano meso, bocu crnog vina od konobara do efa kuhinje, svi su se ustrali, pokazujui dvostruko vie entuzijazma nego obinim danima, elei da sve to prija i Branku i Ameli, za koju su znali samo da je nastavnica u koli, da ih ushiti ukusom i izgledom, a ef sale je sa svoje strane zainio vee donosei im jo jednu bocu istog, crnog vina na raun kue i uz velianstven i prijateljski osmeh. Branko je jeo kao ptica, malo i u malim zalogajima, a Amela je mislila kako se on stidi i da mu je neprijatno. Ona je pila vrlo malo, tek to bi rub ae dotakao njene

August 16, 2008

SUSEDI usne ona bi vraala punu au na sto, i Branku se inilo da joj vino nije po volji... Ili drutvo. I, posle napornog sata prilino nategnutog razgovora o njenom detinjstvu i Brankovoj profesionalnoj istoriji, i potrebi da grad dobije profesionalnu vatrogasnu brigadu, krenuli su ka svojoj zgradi, zajedno, na korak udaljeni jedno od drugog, uasavajui se i pomisli da se dodirnu, makar samo vrcima prstiju... Kada su uli u zgradu oboje kao da su se nali u nevolji. Jednostavno, nisu znali ta treba da urade i kako da se ponaaju. Amela se panino, nekoliko puta, okrenula ka vratima svoje garsonjere, a Branko se, duboko u sebi, pitao zato je morao da popije dve pune ae vina, kad nikada u ivotu to ranije nije inio, i sopstveni lagani zadah iz usta ga je spreavao da govori neposredno ka Ameli. U nevolji, osvrtao se prema vratima svog stana, kao da eli da se ona sama otvore i da on samo tako, gotovo neprimetno, nestane u njima. Oboje su se smejuljili, poneto kiselo, jo uvek se pribojavajui odbijanja, od koga nije bilo ni pomena, samo to to njih dvoje nisu mogli ni da pretpostave. Konano, ispalo je da je Amela zakoraila ka svojoj garsonjeri i Branku je laknulo, pa su na briznu jedno drugom izgovorili laku no i tako uspeli da se rastanu. Ni tu no oboje nisu spavali. Ni tren. Ve sutradan po gradiu se raznela vest da su njih dvoje bili na veeri i da je Branko pio vino i da je jedna puna boca preostala i da su je popili konobar i ef sale, po zatvaranju restorana. Amelu su u koli, inilo joj se, gledali sa nekakvom udnom meavinom divljenja i radoznalosti i ona je naprosto znala da oni znaju za Branka. Branko je, kao i svakog dana, krenuo ka optini, nosei svoje papire, a onda nenadano zastao kod kole i stajao je tamo dovoljno dugo da zvoni za kraj treeg asa i da se na prozoru zbornice ukae samo senka Amelinog tela, dok su razdragana deca istravala iz zgrade. Onda se okrenuo i otiao u Vatrogasni dom, otkljuao velika vrata, uao, pronaao sef, koji je skupljao prainu godinama, i u taj sef pohranio sve svoje molbe i zahteve, kao da mu vie nije bilo stalo da vatrogasno drutvo dobije profesionalni status. Potom se vratio u stan. Amela, nemirna i nervoznija nego inae, jedva je doekala da joj isteknu svi asovi tog dana i urno je otila u svoju garsonjeru, usput svrativi u lokalnu prodavnicu. Pravila je okoladne bombice, a kad su bile gotove, istuirala se, namirisala, obukla na sebe najbolje to je imala, na tanjir stavila vie od polovine gotovih okoladnih bombica i onda stala pred vrata Brankovog stana, diui duboko. Zvono je prenulo Branka iz sanjarenja. I zaudilo. Kad je otvorio vrata i shvatio da pred njima stoji ena o kojoj je sanjario, kolena mu zaklecae. Mirisala je nekako nebeski omamljivo i uasno privlano. U rukama je drala tanjir sa okoladnim bombicama i gledala ga nekako drugaije, ravno u oi i on nije imao snage da skrene pogled. Kada ju je pozvao da ue Amela zakorai odluno u njegov stan, ist ali gotovo prazan nisu imali ak ni stolice na koje bi seli. Umesto toga ona spusti tanjir sa kolaima na hladan tednjak u kuhinju i sede na Brankov gvozdeni, strog i skoro ukruen, krevet...

79

August 16, 2008

80 -

Odabrane prie o ljubavi Moram vam priznati da nisam oekivao... rekao je Branko, stojei pored prozora i gledajui Amelu i pitajui se ta je na njoj drugaije nego sino. Da me bolje poznajete, moda ste mogli i da oekujete rekla je ona i to je zvualo prilino iskreno. Pa, mi smo se tek upoznali izgovori Branko, to je zazvualo kao da joj se izvinjava to je ranijih meseci nije primeivao. A, stanujemo jedno preko puta drugog... ree Amela. Pa da... zapoe Branko, a potom, kao da se uozbiljio: - Nisam ni mogao sanjati da... Ni ja! prekide ga Amela, jo uvek ga neprestano gledajui u oi. Znate, ja odavno ivim sama. Ja takoe ree Branko. I, sad, kad smo se upoznali... Mislim, hou da kaem da mi je ve dosadilo objasni ona. Dosadilo... ponovi Branko pomalo odsutno, i to nije zvualo ni kao potvrda ni kao pitanje. Znate, celu no nisam spavao. Razmiljao sam... Ako smem rei... O nama. Boe! apnula je Amela, ali mu nije rekla da se isto dogaalo i sa njom i da su, eto, prilino glupi to to nisu inili zajedno, kad su ve inili. Htedoh rei da mi vi nekako izgledate neverovatno rekao je Branko, pognuvi glavu malo, ali gledajui Amelu ravno u gladne oi. Vi meni izgledate kao prikaza... Neeg lepog. I... Ja jednostavno nemam snage, niti volje, da vas pustim da se rasplinete.

Umesto odgovora Anela ustade i prie Branku dodirnuvi mu ruku nadlanicom, od ega se on najei, ali i ne ustuknu kao to je nameravao, ve naini neto to je ona mogla da protumai kao polukorak koji ga je jo vie pribliio. Gotovo da su se dodirivali licima, oboje bez daha, dok su poluprazan stan ispunjavala njihova srca, koja su odjekivala. U jednom trenutku Branko podie ruku i dodirnu njeno lice, na ta Amela malo pognu glavu, kao da eli da mu pokae da joj to prija. On svoj dodir pretvori u brzo, ali neno milovanje. I njoj pooe suze... Bojala sam se ree Strano sam se bojala. Zato? upita Branko, a grlo mu se stezalo. Da e mi izmai. Neu. Neu ti izmai. Tu sam. I ja sam tu ree Amela skoro apatom spustivi oba dlana na njegov vrat.

Grlili su se neko vreme stojei, kao deca... Ona je znala da ima malo ansi da se sve to zavri onako kako je od detinjstva silno elela, znajui da joj bioloki sat nije naklonjen, nije odavno. A, on je drhtao dodirujui je i ne shvatajui ta tako lepa ena radi u njegovom naruju. I tako dobra zar nije celi dan donosila vodu njegovim vatrogascima i stajala uz njega dok je posmatrao kako vatra sporo gasne... Potom, kao da je odnekud u njegov stan jurnula nekakva magla, topla i nena, kao da se prostor naglo ispunio laticama nekakvog cvea i mirisom okoladnih bombica. I, Branko potonu... Posle su gradske alapae priale kako se mogu zakleti da su taj dan bile ispod Brankovih prozora i kako se iz njegovog stana ulo neno i strasno stenjanje i jo

August 16, 2008

SUSEDI su govorile kakvim reima su Amela i Branko tepali jedno drugom i zlurado se smejale starom vatrogascu i njegovoj ljubavnici. Na iznenaenje celog grada, sutradan, Amela i Branko izaoe u grad, u neto nalik pobednikoj etnji, iznureni, ali sa nekakvim blagim i srenim osmesima na licima. I, svi su morali da znaju da su njih dvoje sada zajedno. Neki su govorili da su zaljubljeni. Neki drugi su samo frktali na sve to... Nekoliko nedelja kasnije Branka pozvae u optinu da mu urue reenje o osnivanju profesionalne vatrogasne ete. Amela je bila najsrenija zbog toga... U septembru te godine, njih dvoje se venae, bez pompe i velikih svatova, to su im gradske alapae naroito zamerile, uz mali ruak za dvadesetak gostiju, u Vatrogasnom domu. Amela je direktoru kole prosto vratila klju garsonjere, preselivi se u Brankov stan, sa svim onim stvarima koje je vredno skupljala u garsonjeri. Jedino je stari Brankov gvozdeni krevet, posle toga, zavrio u ostavi Vatrogasnog doma, uvajui njihove tajne, uzdahe i aputanja...

81

August 16, 2008

82

Odabrane prie o ljubavi

TRI EPILOGA
U naem gradu je oduvek bila ta ekonomska srednja kola, ak i u vreme usmerenjakog obrazovanja i ja sam bio jedan od njenih aka. Mislim, ne samo ja... I Miki i Gagaja su bili, takoe. Sva trojica u istom odelenju, sva trojica prepuni rokenrola i sanjarija o divnoj, bogatoj i sigurnoj budunosti, koja je trebala da nas eka iza oka, im zavrimo tu srednju kolu i sve. Seam se prvog dana u koli... Svi ti visoki, sivi zidovi i sva ta namrtena ili ispoena lica profesora i profesorica, i sva ta unezverena, ak i uplakana (devojice) lica novih uenika... Prvih meseci mi je bilo kao da sam pao s Marsa. Niti znam ko je ko i ta ja tu treba da radim, niti su mi se sviali profesori, predmeti jo manje sve dok se nisam sprijateljio sa Gagajom i Mikijem. Njih dvojica su zajedno bili od vrtia, ini mi se, ili tako neto. Zbliila nas je muzika i nain oblaenja, i uopte. Sva trojica smo po svaku cenu hteli da zadrimo duge kose, to je bilo i protiv roditeljskog stava i protiv pravila kole (u to vreme su kole imale svoja nekakva pravila). Sva trojica smo cenili hard-rok i kone jakne. I, sva trojica smo se loili na pecanje. Prve godine smo, u stvari, samo i pecali zajedno, ponekad ak i na Savi, kad bismo nali nekakav prevoz. inili smo to svake subote ili nedelje, kad nije bilo previe zima. I, mislim da smo uivali vie u drutvu nego u ribama, koje bismo, ako su male, vraali u vodu, a one vee delili, ako je imalo ta da se podeli, ili nosili kuama, gde su nas ekali roditelji, prepuni prekih opomena da smo to vreme mogli da iskoristimo za uenje. Na to nismo previe obraali panju, ubeeni da je sa kolom sve u redu. Meutim, ve u drugom razredu je Miki imao popravni iz matematike, a Gagaja iz maternjeg jezika, pa sam jedan dobar deo raspusta morao da im pomaem, ne bi li poloili. No, oni su radije ili sa mnom na pecanje... Mislim, kad nisu zagledali pod suknje maminim i tatinim zlatima na korzou. U stvari, nekako mi se inilo da su kod njih dvojice nekakvi muki hormoni proradili bre nego kod mene i verovatno su se zbog toga tako napadno okretali za suknjama. Nekako pred kraj tog raspusta Gagaja se odjednom poeo u gradu pojavljivati u drutvu Male Maruke, mlae sestre Velike Maruke, a obe su bile erke lokalnog apotekara. Mlaa Maruka se, u stvari, zvala Marina. Ona Velika Marija. Ali, u gradu su bile poznate po nadimcima, uglavnom zbog vrlo slobodnog ponaanja i veoma lagodnog naina oblaenja... Istini za volju, vukao se glas gradom da su

August 16, 2008

TRI EPILOGA obe radodajke, to nije bila istina. I, tako, Gagaja se nalazio sa Malom Marukom nekoliko meseci, zaboravljajui na pecanje... Krajem oktobra iste godine, Miki sveano objavi da je i on naao devojku Ivanu Aneosku (tako smo je zvali). Ivana bee jedno malo, vrlo skladno ensko bie i u to vreme je bila jo u osnovnoj koli, ali je bila i susetka Mikiju i on je poznavao njene roditelje i sve, pa se niko nije bunio to je ona sa njim. Imali su, kao poverenja. Od nae trojke jedino ja nisam imao nita, osim veite prilike da gledam kako korzoom promiu ustalasane enske kose svih boja i duina, i gibaju se bedra devojaka, i titraju u brzim svetlima izloga duge noge i bljeskaju pocrnela ramena i u mutnim senkama ispod trepavica, ponekad, kad bi me okrznuo njihov radoznao pogled. Nije da sam bio neto previe srean zbog toga... Ali, u esnaestoj, koliko sam tada imao, nekako mi nije bilo presudno da se bakem sa enskim delom sveta. Gagajina afera (kako je govorio) sa Malom Marukom trajala je samo dok njena starija sestra, Velika Maruka, nije otkrila da joj se Gagaja dopada, pa je te zime Gagaja izlazio sa Velikom Marukom. Izlazio je, do kasno u no, po oblinjim, uglavnom drumskim kafanama, druei se sa oferima, graevinskim radnicima i putnicima, vie nego sa nama. Sve dok se jednog dana nije pojavio u koli sa debelim modricama po telu i velikim krvnim podlivom ispod levog oka. Posle toga vie nije izlazio sa Marukom, a na sva naa navaljivanja da nam kae gde i kako je to zaradio odgovarao je samo da se prevario. U koga ili u ta to nije hteo da objanjava. Miki i Ivana (Aneoska) su svake subote ili u bioskop, potom u lokalnu poslastiarnicu, na kolae, potom bi se etali parkom, a onda odlazili kuama, sve uredno, mirno, kao stari brani par. Jednom, na velikom odmoru, Gagaja izgovori: Ti kao da si se ve oenio.

83

Miki ga je samo pogledao, nekako udno, kao da ne eli da govori ni o Ivani ni o njihovoj vezi. Pusti ga rekao sam ja i blago odgurnuo Gagaju (koji, zaista, posle tih modrica, nije jedno vreme vie jurio za devojkama). Ne budi ljubomoran. Ama, nisam ja ljubomoran objasnio je Gagaja. Samo pitam. Nai neto drugo da pita rekao je suvo Miki

Prvih dana sledeeg prolea Gagaja nekih pet dana nije dolazio u kolu, a kad smo ga Miki i ja potraili kui ispostavilo se da nije bolestan, ve ima posetu budui da su mu roditelji, u to vreme, bili negde van grada svo vreme, Gagaja je ugostio crvenokosu Jacu, Jasnu Drmafonku, kako su je zvali, konobaricu iz kafane kod autobuske stanice. Ona se u njegovoj kui ve ponaala kao domaica, pa nam je i skuvala kafu, dok je Gagaja samo blistao od navale muke sujete u njegovo lice i telo. Nismo zapitkivali nita, sve nam je bilo jasno. Sa Jacom je ostao do juna, kada je ona jednostavno zbrisala na more, da tamo radi u nekom kafiu, ostavljajui Gagaju bez saznanja o njenom putovanju, ali i bez nekih para, koje su August 16, 2008

84

Odabrane prie o ljubavi Gagajini roditelji bili sakrili u posteljinu, u ormanu. Gagaja, dodue, nije doao, posle svega toga, plav u kolu, ali bee obesio nos i utao je o svemu, sve dok mu njegova blesava, vedra narav, nije skrenula panju na dolazak vrueg leta i na pecanje... Tog leta Gagaja postavi svoj lini rekord u svega dva meseca su ga viali po gradu sa ak etiri devojke... Prva bee neka Marijana, iz Beograda, vitka kao breza i, bar se meni tako uinilo, zmijskog jezika. Sledea Mira, ili Bela Mira, kako smo je zvali, nekada, u osnovnoj, naa najbolja drugarica, koja je naglo od trapave i raupane devojice izrasla u divnu devojku, duge, prozrane kose i tamnih oiju koje kao da su uvale nekakvu veliku tajnu... Kod nje nisam izdrao da ne pitam Gagaju: Dobro, jeste li spavali? A, ta ti misli? uzvratio je Gagaja, opreznije i dvosmislenije nego to je ikada pre uinio, pa mi ni danas nije jasno jesu li ili nisu, ali bih rekao da nisu, jer naprosto nisu imali vremena, zbog toga to su bili zajedno svega pet dana.

Miki kao da se na sve te Gagajine avanture nije ni osvrtao, hladno preavi i preko mlade nastavnice (u osnovnoj) Dragane, sa kojom je Gagaja bio, vie tajno nego javno, ceo mesec, kao i preko Jozice, vrlo mlade goe iz Hrvatske, sa kojom je Gagaja doekao poetak kolske godine i koja mu je izgleda pomogla da spremi popravni iz Istorije. Popravni je poloio, a Jozica se vratila u Hrvatsku i sledeih nekoliko meseci me je Gagaja saletao da joj ja, u njegovo ime, piem vatrena pisma. Sledee kolske godine Gagaja i Miki, kao braa, nastavie da zagoravaju ivot i sebi i profesorima i roditeljima, reajui slabe ocene, a ja sam, po navici, ispadao u njihovom drutvu bela vrana, jer nikada nisam imao slabe ocene, to je bilo i normalno budui da se nisam posveivao Ivani, Jozici, Marukama i drugim enskim stvorovima, ve sam dobar deo energije troio na isprazno i, inilo mi se, uzaludno uenje. Ipak, nae prijateljstvo se nastavilo, naroito u pauzama izmeu dve Gagajine avanture. Jedino to se promenilo bila je pojava moje nove susetke, Dubravke Ilini, valjda jedine enske osobe koja je Gagaji razvezala simpatini amar, kad joj je jednom priao na korzou... Niko ne zna ta joj je Gagaja rekao, ali je kao odgovor dobio amar i svi koji su tome prisustvovali nije bilo ni na kraj pameti da se smeju. Sreom, ni Miki ni ja nismo bili tu (o amaru smo, meutim, uli u roku od deset minuta, od za tako neto sposobnih ljudi), pa smo mogli slatko da se nasmejemo i Gagaji i njegovom porazu. Dubravku sam viao, sticajem okolnosti vrlo esto, ponekad i vie puta dnevno. Ila je u gimnaziju, na drugom kraju grada, roditelji su joj bili oboje zaposleni u optini, i imala je mlau sestru, tada desetogodinjakinju. Ali, uvek kada bih bio u prilici da je vidim neto me je treslo, poput struje, zapetljavao sam jezikom ako bih razgovarao, u tom asu sa nekim i, uopte, bio sasvim rastreen, kao svee pokoena trava. Moralo je da proe tri meseca da bismo Dubravka i ja prvi put razgovarali, ispred oblinje prodavnice. Razgovarali smo o nestaici mleka ali jedino to mi je od tog razgovora ostalo u seanju bila je injenica da ona,

August 16, 2008

TRI EPILOGA odnekuda, zna moje ime. U redu, i ja sam znao njeno, ali vie zahvaljujui mojoj majci, koja je prva upoznala nove susede. I, posle, kad god bismo se sreli Dubravka i ja smo razmenjivali pozdrave, a meni je uvek u ustima ostajao udan ukus kao da sam upravo jeo lag sa jagodama, ili tako neto. Nikada nismo govorili o tom legendarnom amaru, kojim je Dubravka pogodila Gagaju. O tom sluaju sam, u stvari, uo najvie od Gagaje samog. Govorio je: Ta divljakua! Ko zna gde je to odraslo... Priao sam joj, prirodno, i tek to sam zaustio da je pitam... ekaj! prekinuo sam ga. ta si hteo da je pita? Nije vano odmahnuo je Gagaja rukom, suvie nervozno da bih mogao da mu poverujem. Kad ti se ona okrenu i raspali mi jednu vruu zaunicu, da sam sve zvezde prebrojao! Nije ni saekala da je pitam!

85

Tu vrstu estine ja nisam osetio kod Dubravke. Naprotiv bila je uvek ljubazna i razgovorljiva. Pozdravljala me je uvek osmehom i mislim da je to bilo zbog toga to niim nisam ni znao da joj stavim do znanja da mi se dopada. A, dopadala mi se. Mislim, kad god bi na ulicu izala u suknji ja bih se raspametio, a kad god je bilo dovoljno toplo da se nose majice ona je, kao za inat, nosila neke uske, i sve. Hou da kaem da je Dubravka bila zgodna, veoma zgodna. Zimi bi nosila visoke izme, moda i preko kolena, i neke arene suknje, kao da se oblaila u ciganskom butiku, i preko svega kratku bundicu od jagnjee koe, za koju sam vremenom doznao da joj je poklonio stric, koji je iveo u nekom selu, negde daleko, i gajio ovce. Ponekad sam hvatao sebe kako stojim pored prozora i pokuavam da nazrem, kroz ivu ogradu oko zgrade u kojoj je stanovala Dubravka, njenu siluetu, pa kako nikada to nisam uspevao leao sam, potom na postelji i zamiljao je kako prolazi ulicom, onim njenim uzgibanim koracima, kao da preskae sa kamena na kamen preko nekakvog nevidljivog potoka. esto sam, na asovima, u koli, na as sklapao oi i iza kapaka se seao njenog osmeha, i sve tako neto... Bio sam zaljubljen, nije bilo spora, jedino to mi nikako nije padalo na pamet kako da to kaem... Bilo kome, ne Dubravki! Ni na kraj pameti mi nije bilo da o tome priam sa Mikijem ili Gagajom... Miki je ionako bio u svom nekom svetu, nekako ograenom, ali urednom i istom, svetu u kome se sve znalo i bilo predvidivo, kao zacrtano nekakvim projektom. Sa Gagajom nije bilo svrhe da razgovaram o ljubavi bio sam ubeen da bi se sve zavrilo na prii o seksu. A, opet, niko mi drugi nije bio dovoljno blizak roditelji ponajmanje niko kome bih smeo da se poverim... Povremena vianja sa Mikijem i Gagajom su se, na sreu, u to vreme, proredila, a pecali smo tek jednom u dva meseca, kada bi se, kao pogodile Meseeve mene, ili tako neto, pa ni tada nisam uspevao da se otvorim i pokuam sa njima... Nije mi bilo pomoi. Iako nikome nisam govorio o Dubravki, zapanjila me je injenica da gotovo svi koje sam poznavao, inilo se, znaju da sam zaljubljen. Mikijeva Ivana mi je otvorila oi, jedne veeri, na korzou... Miki i ona su etali i zastali pored Gagaje i mene a bili smo naslonjeni na zid bioskopa i Ivana je rekla umesto pozdrava:

August 16, 2008

86 -

Odabrane prie o ljubavi Gde si pesnie? Pesnik?! zaprepastio sam se. Ja pesnik?! Hajde, hajde, ne budi skroman nasmejala se kratko ona. Miki mi je sve ispriao. O emu?! Samo ti budi i dalje zaljubljen nasmeila se, pa su ona i Miki krenuli dalje, ostavljajui me u blaenoj zbunjenosti. Kada sam se okrenuo Gagaji, on je samo iskrivio usnu i rekao, mumlavo: Ne pitaj me nita. Ja ni o emu nemam pojma.

Nisam ga ni pitao. Pitao sam, sutradan, Mikija, a on je samo odmahnuo rukom, kao da eli da mi kae Ne budali! i na tome je ostalo. Naravno, jedina osoba na svetu sa kojom bih, moda, razgovarao o sopstvenoj zaljubljenosti je bila Dubravka, ali jednostavno nisam imao petlju da o tome govorim sa njom. Iako, priznajem, bilo bi lepo da ja njoj kaem da sam zaljubljen, a ona mene da pita u koga, i sve... Te zime je Gagaja prevaziao samog sebe (i mujaka u sebi), sakupivi devet slabih ocena u koli i, istovremeno se preselivi kod Mile Kokanove, kako smo je zvali. Bila je to jedna od retkih rasputenica u mestu, jo mlada i veoma izazovna, tek dve ili tri godine starija od nas, a pomenuti Kokan joj je neko vreme bio mu... Odnosno, sve dok nije otiao u vajcarsku, kao na rad, gde je uhapen i osuen, posle ega se ona i razvela od njega. Pola mukaraca u gradu je uzdisalo za Milom. Istini za volju, Gagaja je uvek voleo starije devojke ili, uopte, ene, kao to je, istini za volju, Mila uvek palila onu bratiju koja su volela simpatino popunjene ene, sa vrlo svetlom kosom i vrlo crvenim, prirodno crvenim usnama. Konano je digao ruke od pecanja. Digao bi on rado ruke i od kole, ali mu Mila nije dozvolila mislim da je zahvaljujui njoj uspeo da je dovri, dve godine kasnije, kao vanredan ak. Ivana. Mikijeva Ivana, nekako kao da je iz dana u dan sve vre drala Mikija za ruku. Sve ee je on bio kod nje u kui. Sve ee su odlazili na vikende zajedno, kasnije i na more i svima u gradu je bilo jasno da se njihova veza prosto mora zavriti brakom, ili raskinuti, odjednom i uz pucnjavu gromova. No, u to vreme se meni inilo da je Ivana neim ili nekako omaijala mog druga. Neim lepim i slatkim. I, ja sam mogao samo da ih posmatram sa strane... Sluaj je hteo (samo sluaj) da ba ja prvi saznam o Dubravkinoj selidbi. Naime, njeni roditelji su, ko zna zbog ega, odluili da se presele ak u Beograd... Moda im se dogodilo da mogu da nau stan gore, ili bilo ta. Tek, jednog jutra, dok sam se klatio prema prodavnici sa porodinim zadatkom da kupim hleb i uz hleb, presrela me je Dubravka, pozdravljajui me, kao i uvek, osmehom. Zastao sam i verovatno se samo blesavo smeio dok je ona govorila: Kod nas ima neto sasvim novo... Selimo se u Beograd. Moji su rekli da je pametno da selimo, zbog mog fakulteta...

Trebalo mi je sigurno dva ili tri minuta da se saberem i ralanim sve to to sam uo i da uspem da odgovorim pitanjem: August 16, 2008

TRI EPILOGA Kad?

87

Dobio sam iscrpan odgovor... Selidba je bila zakazana im se kolska godina zavri i tu izgleda vie nije bilo prie. U tom trenutku sam bio spreman da Dubravki, recimo, ponudim brak ili bilo ta drugo, samo da ostane tu gde je, da koraa ulicama onako kako je svakodnevno koraala i da mi ulepava ivot... Ali, ni u snu mi nije dolazilo da joj jednostavno priznam da je volim ili tako neto. Sa druge strane, nisam ni mogao da zamislim da u i ja, posle godinu dana, krenuti u Beograd na studije i da se onda tamo, eventualno, moemo viati. Ne. Ja sam samo zbunjeno promucao: E, pa... Sreno!

I, to je bilo sve to sam, tada, rekao Dubravki, a, u stvari, mogao sam da joj kaem da nema smisla sve to oni se behu, u stvari, tek doselili, nisu proveli u susedstvu ni jednu godinu, moda malo vie, i ja sam se, eto, zaljubio u nju i prosto mi je nezamislivo da ona tek tako ode, zbog nekakvog tamo dalekog fakulteta, a da nisam imao priliku ni da joj kaem da sam se zaljubio u nju, i sve. Sledeih nekoliko dana bukvalno me je tresla groznica. Bio sam u stanju oka, tako bi se to moglo nazvati. Visoka temperatura i nekakav stalan oseaj da gubim neto to nisam bio u stanju, nisam znao kako, nisam mogao da zadrim i to me je teralo iz vatre u pravo pravcato smrzavanje. Moji roditelji su bili zabrinuti. Nisam iao u kolu neko vreme, a kada sam se konano osetio malo bolje i kada sam krenuo u kolu, sve mi je izgledalo nevano, dosadno i nemilosrdno lano. Mikiju i Gagaji nisam govorio nita, ali mojoj mrzovolji kao da nije bilo kraja. Jedva sam doekao kraj kolske godine, namerno izbegavajui da se sretnem sa Dubravkom i nisam se sretao. Na dan kada je pred Dubravkinu zgradu stigao veliki kamion, namenjen za selidbu, navukao sam zastore na prozore i dugo buljio u nekakvu knjigu, iz koje su mi sva slova skakala u zenice, bodui me. Posle nekoliko asova sam se iskrao iz kue i dugo gledao praznu ulicu i tragove kamionskih tokova oko njene zgrade, i oseao se tako prokleto prazno da je u meni sve odjekivalo kao u nekakvoj peini. Tako je sve to bilo bolno... Posle, Gagaja se iselio od Mile i u njegovom ivotu je bilo jo mnogo Zorica, Branki, Mirjana i Suzana. Po zavrenoj ekonomskoj koli, on je uspeo da pronae nekog ujaka, dovoljno blagonaklonog da mu pozajmi novac, kojim je Gagaja otvorio nekakvu trafiku, u ulici gde se nalazio stan njegovih roditelja. Konano, kada ja ve odavno nisam bio u blizini, Gagaja je poeo polako da tone u alkohol, iz koga ga nije izvukla ni Dijana, jedna vredna, sitna enica, sa kojom se venao (kau da je ak i na venanju bio prilino pijan) i sa kojom je imao dvoje divne deice, erku i sina. I, sinu je, ko zna zato, dao moje ime... Miki je, po ustaljenom redu, zavrio kolu, uz manje tekoe, i neposredno potom su se Ivana i Miki venali, na velikoj svadbi, na kojoj su se okupili svi njihovi roaci, i gde se nemilice pilo i jelo tri dana. Ivana je otvorila frizerski salon, a Miki se zaposlio u optini i ubrzo su dobili erku, njihovo jedino dete. Nije me zvao da mu budem kum, jer sam ja, u to vreme, upisivao fakultet u Beogradu,

August 16, 2008

88

Odabrane prie o ljubavi zverajui po toj konici na sve strane, ne bih li negde ugledao Dubravku. Nekoliko godina posle, kada mi je iznenada umro otac, video sam se sa Mikijem bio je mrzovoljan i nesrean zbog neega i uopte nije pomenuo Ivanu u razgovoru. Nismo ili na pecanje i nismo se seali lepih dana iz prolosti... Ja sam, po zavrenoj koli dugo veao sa ocem i majkom o sopstvenoj budunosti, iako mi do nje uopte nije bilo stalo, a onda dopustio da me nagovore da krenem u Beograd i upiem ekonomski fakultet. U Beogradu sam prvo stanovao u studentskom domu, koji ne pamtim po dobru, pa posle u privatnim sobicima, najee po Novom Beogradu. Posle smrti mog oca, majka je naglo reila da proda nau kuu kupila je stan i ostatak novca, koga je bilo dosta, slala meni u Beograd. U meuvremenu su se i u mom ivotu poele pojavljivati neke Isidore i Petre i Andrijane, sve prolazne veze, koje su mi donekle pomogle da uistinu odrastem... Prvih godina boravka u Beogradu uzaludno sam traio po ulicama, po kafiima, bioskopima, izlobama, muzejima, po zoolokom vrtu i svukuda, ne bih li video Dubravkine uvojke bez uspeha. Onda je vreme uzelo svoje i ja sam se, nekako u vreme kada sam zavravao fakultet, predao. Nisam vie oekivao od ivota da mi donese odnekle Dubravku i, u stvari, uopte je se vie nisam ni seao. Ne znam koliko mi je puta palo na pamet da zaalim to nisam imao njenu fotografiju, bar to... Ljubica, moja ena, iskrsla je iz dugog druenja, na planinarenju, jer sam se prikljuio toj veseloj bratiji na treoj godini, upoznao Ljubicu i bili smo neto kao dobri drugovi, sve dok mi, na Rtnju, jednog leta, nije jednostavno rekla da bi volela da se viamo ee i jo otvorenije da joj se ja dopadam, i sve. Prirodno, bio sam zapanjen, ali ne previe zbunjen. Nekako je svo to nae druenje i vodilo tome... Venali smo se, gotovo tajno, sa dvojicom kolega kao kumovima, u vreme kada je ona branila diplomski rad na arhitekturi, a ja bio apsolvent na ekonomiji, i prvih nekoliko meseci braka ak nismo ni iveli zajedno. Onda sam ja diplomirao i vrlo brzo (zaudo) uspeo da naem posao, a Ljubica je ve naveliko tezgarila i iscrtavala svoje projekte za neke meunarodne konkurse. Bili smo podstanari dve ili tri prve godine, a posle uspeli da dignemo kredit i kupimo jedno potkrovlje na Vodovcu... Onda su dola deca. Prvo sin, pa erka, pa sin, I, sve u svemu, nije mi bilo loe u braku sa Ljubicom. Nije ni danas... Elem, jednom sam se vraao sa aerodroma, gde sam pratio nekakvu nemaku slubenu delegaciju, izmoden prevelikom priom i preirokim osmesima i svim tim. Na semaforu kod Autokomande, gde se obino eka neopravdano dugo, zurio sam u autobus, koji je stajao pored mog automobila. I, onda, kao da sam se probudio ugledao Dubravku... Stajala je stenjena izmeu prozora i gomile drugih putnika, sa nekakvim munim izrazom na licu, sa nekakvim kesama u rukama. Izgledala je upravo onako kako bih mogao da zamislim da Dubravka moe da izgleda dvadeset godina posle naeg poznanstva i srce mi je stalo, na tren.

August 16, 2008

TRI EPILOGA Mahnuo sam joj i nastavio da maem ak i kada je semafor pozeleneo i autobus skrenuo ulevo, a i ja za njim, krei neke saobraajne propise. U jednom trenutku mi se uinilo da me je pogledala, ali svakako nije prepoznala... Onda sam morao da zastanem zbog guve, a autobus je otpraio nekuda, i u njemu Dubravka, sa svojim kesama i sa svojim brigama, a ja sam skrenuo opet u traku koja me je vodila kui, Ljubici i deci, smuen, zamoren samim sobom i sopstvenim seanjima na mladost, svoja dva prijatelja i prvu ljubav...

89

August 16, 2008

90

Odabrane prie o ljubavi

STADO STRICA RADOVANA

Od kako je odrasla, ako je uopte odrasla, Jelica je sve radije odlazila na selo, stricu Radovanu. Najee autobusom, a od skora i automobilom, zato to je ve, im je napunila osamnaest, poloila vozaki ispit. Stric je iveo u brdskom kraju, gde je zemlja prilino posna, pa se bavio stoarstvom, ako se tako moglo nazvati njegovo ogromno stado ovaca, za kojima je Jelica od malena trala, pomaui strini i drugim obanima svakog leta, na raspustu. Njen otac, Milutin, bio je najstariji u kui, pa je njen deda odluio da Milutina uputi u grad na kole, a da Radovan nasledi imanje i to veliko stado. Milutin je bio vrlo temeljan ovek i sa lakoom je zavrio medicinski fakultet, potom neko vreme stairao, a onda krenuo u Englesku na specijalizaciju i sve u svemu bio peen kardiohirurg pre nego to se oenio i pre nego to je Jelica uopte bila roena. Lako se zaposlio u vojnoj bolnici, gde je i pronaao svoju buduu, tada, suprugu, a Jelica je dola posle godinu dana kao njihov zajedniki veliki poklon svetu. U osamnaestoj, ona je bila visoka, vrsta devojka, duge kose i gipkih pokreta. Stric Radovan, strina i ostali roaci su je, meutim, pamtili po brojnim nestalucima i nesagledivoj radoznalosti koju je pokazivala kad je bila mlaa i sada su bili zateeni Jelicinom otorumnou i mudrou. Upisala je, prirodno, medicinu i, budui odrasla u jednoj takvoj porodici, znala pre od svih vrnjaka da podvee ranu i postavi udlage pri prelomu ruke na pravo mesto kao prava bolniarka... To joj je, izgleda, trebalo za vreme boravka kod strica, na selu, koje je bilo prilino daleko od prve ambulante, pa se gotovo proslavila svojim sitnim intervencijama jo u petnaestoj i stoga su je svi seljani voleli i potovali. I kao skoro odrasla Jelica je, dakle, dolazila stricu i sa lokalnom decom, koja su obino uvala ovce, odlazila na panjake, u brda, ponekad i spavajui u kolibama zajedno sa njima. Volela je zelenilo koje je vladalo na visoravnima, kao to je volela i duboku umsku hladovinu i nujne noi prepune udnih i tajanstvenih zvukova i mirisa. Kao da nije gradsko dete govorio bi stric, koji je bio bez dece, kao da je hteo da kae da e, posle njegove smrti ona biti ta koja e naslediti stado, kuu, sve.

Strina je, s godinama, svenula i sparuila se, kao cvet. Nekada snana ena pretvorila se u pognutu enu, lica izbrazdanog borama i samo joj je jo glas ostao isti kao onaj koji je Jelica sluala kao dete. Ona je volela i strica i strinu konano, oni su stalno bili tu, na jednom mestu, nikada nisu ili na duge, zamorne

August 16, 2008

STADO STRICA RADOVANA puteve, poput oca i majke. Na neki udan nain, stric i strina su joj bili mali nadomestak onih dana kada je ostajala sama u stanu, u Beogradu, ponekad sanjajui uzvisine iznad strievog sela i blejanje stada. Jednog kasnog avgustovskog ponedeljka Jelica je krenula, sa jednim deakom iz sela, da se pridrui obanima na obroncima planine. Obuena u jednostavnu plavu trenerku, poneto kratku, jer je to bio deo odee koji je ostavila u selu pre nekoliko godina i sa rasputenom kosom, kretala se veselo i slobodno uzbrdo, vetinom koja bi mogla da pleni pogled sluajnog posmatraa, da je sluajnih posmatraa bilo. Deak koji je iao za njom ve je dahtao dok je Jelica napredovala, poznatim, uskim stazama izmeu bukvi i jasika, ka onom delu planine gde su rasle samo jele i borovi. Prepoznali su je jo izdaleka, vie po trenerci i visini nego po liku, i pourie joj u sretanje... ta ima novo, drugari? veselo se raspitivala Jelica, starija od najstarijeg obanina, koga je poznavala dok je jo bio beba. Nita glasio je odgovor. Jedino to kroz planinu hodaju neki slikari...

91

Slikari, koje su joj obani najavili, bili su, u stvari, dva mlada fotografa, koji su ve nedelju dana dolazili dipom u planinu, a potom se verali po vrletima, traei najotrije vrhove da bi se uzverali, sa svom opremom, na njih i odozgo fotografisali. obani su odnekuda doznali da, kad nisu u planini, slikari stanuju ak u donjem selu, na desetak kilometara od najblieg grada, kod nekog od domaina, i da dolaze iz inostranstva... Kog inostranstva? upitala je Jelica.

To nisu znali da joj kau, pre svega stoga to su slikare viali samo sa velike udaljenosti, a ostatak saznanja o njima sakupili od drugih seljana i obana po planini i po selima. Uostalom, malo njih je i znalo da se inostranstva razlikuju i da je sasvim drugaije kad neko odraste u Italiji ili nekoj drugoj zemlji zapadne Evrope ili dolazi iz istone Evrope ili iz neke od balkanskih zemalja. Jelica je prela preko toga, ali je u toku dana, uz ovce i obanske grube ale, povremeno bacala pogled ka vrhuncima, uarenim avgustovskim suncem, ne bi li ugledala fotografe. Sledeeg dana, posle noi provedene uz vatru i spavanja u kolibi od pletenog prua, gotovo pod vedrim nebom, uz ve dobro poznate mirise i zvukove, srena Jelica se rastezala pored ivice, gledajui ogromno stado ovaca kako se okuplja na pojilitu, jednom zajaenom potoku na drugoj strani planinske livade. Oko nogu joj se motao jedan stari, upavi pas, nadajui se da e dobiti neto za jelo... Nekakav sitan i hitar zrak svetlosti joj presee oi sa zapada i ona pogleda u tom pravcu uz stari puteljak, kojim su nekad drvosee gonile konje, koji su vukli velika debla, na drugoj strani doline, penjao se dip. Bio je to jedan od onih novijih, minkerskih dipova, koji se tee borio sa strminom nego sa kvalitetom puta i Jelici je bilo jasno da su to slikari. Celog tog dana vie nije mislila na njih, sve do kasnog popodneva, kada su ve obani poeli da sakupljaju stado i teraju prema veernjem pojilu i toru... Jelica je bila iza stada, maui prutiem i igrajui se sa psiima, jer je jedna enka tog leta August 16, 2008

92

Odabrane prie o ljubavi donela na svet tri slatka potomka. Sputali su se jednim usekom, kad je ugledala tu dvojicu, na brdu na istonoj strani ko zna kako su dospeli na sam vrh kamenitog brda i tamo postavili opremu, sve te toronoce i velika fotografska ogledala i aparate... Sada su bili u dometu njenog pogleda i videla je jednog, visokog i dugokosog kako verovatno meri svetlost, i drugog, debeljucu, oianog do glave, kako neto petlja po dve velike torbe. Bila je uverena da i oni nju mogu videti, pa je zastala i mahnula im. No, ni dugokosi ni debeljukasti kao da nisu hteli da je vide. Nastavili su sa svojim radom ne obraajui panju. Jelica je nastavila za ovcama, pomalo razoarana htela je da sretne te ljude, dozna odakle su i ta to tako vredno snimaju po brdima... Uvek je bilo lepo sresti u brdima nekoga sa strane, izdaleka... Kod tora ju je ekala strina, koja je peaila ak od sela, nosei veliki zaveljaj hrane i neto odee za Jelicu... Nismo mislili da e se zadrati tako dugo rekla je strina umornim glasom. Mislili smo da e se sino vratiti... Nema veze, draga... Ovde mi je divno osmehnula se Jelica.

Sedeu u hladovini ogromne bukve, strina i Jelica su askale neko vreme, a poslednji sunevi zraci su se igrali u visokoj kronji. Iznenada, odnekle se prvo zauo grub zvuk motora, a onda, kao nekakvom arolijom, niz taj usek, koji nije bio ni nalik na bilo kakav drum, banuo je dip, valjajui svoje ogromne tokove sa kamena na kamen izgledalo je kao da voza tog vozila eli da testira vozilo. Dip se zaustavio videvi da e tu lako nai drutvo. Iz dipa je prvo izaao dugokosi. Videlo se da je prethodno boravio na suncu koa mu je bila prilino tamna i da nije imao tako svetle oi (Jelica je pomislila) moda bi neko mogao da pomisli da u njemu ima crnake krvi. Duga, svetlosmea kosa mu je padala do ramena. I imao je oiljak preko leve obrve koji kao da je njegov pogled inio nekako tunim. Ovdje ipak nije sasvim pusto rekao je dugokosi svom drugu, koji je potom izaao iz dipa, obrativi se onda Jelici i strini: - Dobar dan, djevojke! Dobra ti srea uzvratila je strina, poneto oprezno, kiljei prema strancima, koji izgleda uopte nisu bili stranci. Po izgovoru dugokosog Jelica je lako mogla zakljuiti da dolaze sa Balkana, iz ijekavskog govornog podruja. Jesmo li mi dobrim putem krenuli sa ove planine? upitao je mladi ovek. Zavisi kuda ste krenuli odvratila je Jelica, osmehnuvi se pomalo nestano. U stvari, krenuli smo na odmor osmehnuo se i dugokosi. Dovoljno smo snimili za danas...

Jelica je, vispreno, kao i uvek, iskoristila priliku da se ona i strina ubace u njihov dip, iako nije odustala da ostane na planini, uz stado, jo nekoliko dana. Ali, htela je da oni strinu odvezu do sela... Usput, u oputenom, i esto preglasnom, razgovoru, doznala je da je dugokosi, u stvari, Alen Begovi, fotograf sa pedigreom nosioca velikih meunarodnih nagrada, a njegov pomonik Boro api, nekada Sarajlija, a sada stanovnik Zagreba, veiti asistent svim velikim fotografima koji obilaze Balkan i kljocaju. Doznala je i da njih dvojica imaju August 16, 2008

STADO STRICA RADOVANA zadatak da ovekovee, fotografskim aparatima, vrhunce ovog dela Balkana i da su izabrali ba ove planine nasumce, etajui prstima po geografskoj karti. I da su, do te veeri, napravili ve nekoliko stotina snimaka, ali da su reeni da fotografiu jo, sve dok se majstoru, Alenu, ne uini da je dovoljno... Naruilac svih tih fotografija bila je jedna francuska agencija, pa im nije nedostajalo novca, ni opreme. Jelicu su ostavili, otprilike, pola kilometra nie torova, a strinu su odvezli do sela. Jelica je neko vreme stajala i gledala za dipom, a zatim se uputila poznatom stazom uzbrdo... Sledeeg dana izjutra, oko est sati, dip se pojavio u blizini torova, u vreme kada su obani ve isterivali ovce na pau. Alen se uputio torovima, a Boro ostao kod dipa, vadei fotografsku opremu, to je bio znak da ele da snimaju ba tu. Jelica je doekala Alena osmehom... ta ete danas ovekoveiti? upitala je. Nee vjerovati odgovorio je Alen veselo. Ovce! Nae ovce? Jelica je uistinu bila iznenaena. ije su, ne znam, ali u ba njih da fotografiem rekao je Alen. Ba njih.

93

Jelica je celo pre podne posmatrala kako Alen i Boro diu opremu na jednu uzvisinu iznad panjaka. To nije bio lak posao, ne samo zbog toga to je oprema bila teka, ve i zbog strmine koja je bila jedini prilaz mestu sa koga je Alen odluio da snima. Ostali obani su se smejali videvi kako se slikari znoje vukui svoje stvari gore, a Jelica je pomiljala da ih zamoli da pomognu fotografima. Meutim, odustala je, bojei se da neuki obani ne otete poneto od skupocene opreme. Tek oko podne, u vreme kada obani ruaju, sva fotografska oprema je bila na onom mestu na kome ga je Alen eleo, ali u tom trenutku su se ovce bile povukle u hladovinu, na ivicu ume. Alen je poslao Boru da razgovara sa Jelicom, koju su obojica smatrali nekakvim voom obana, to ona nikako nije bila. Mogu li se ovce ratrkati po panjaku sada? upitao je pomonik sa paenikim izrazom na licu. Ve nedeljama su ga muili hemoroidi, to je krio i od smaog sebe. Njima je sada vruina, kao i svima odgovorila je Jelica. Ostali obani su samo sumnjiavo gledali u slikara. A, kada bismo mogli da ih imamo u kadru? upitao je Boro sa ogromnom nadom. Ne znam Jelica je slegnula ramenima. Moda u kasno posle podne.

Kasnije, kada je sunce ve poelo da uri zapadu, stado se rairi po panjaku. Jelica je sa obanima tada bila u hladovini, odakle je gledala kako se Alen naginje iznad svojih aparata i nadala se da je dobio snimak kakav je eleo. Samo snimanje je trajalo tek nekoliko minuta, to je u poreenju sa asovima provedenim u nametanju opreme bilo zanemarljivo. obani su morali da se iznenade kada su Alen i Boro poeli da sputaju opremu sa te uzvisine. Bio je to jo tei posao nego

August 16, 2008

94

Odabrane prie o ljubavi izvlaenje uzbrdo i oba slikara su se bili dobro oznojili. Jelica zamoli najmlaeg obanina da odnese fotografima vode... Boro se bio izvalio u dipu, a Alen, neto kasnije, prie obanima sa bocom hladne koka-kole, koja je jo vie iznenadila decu, a i Jelicu... Vi to imate friider u kolima?! upita ona, dok su ostali obani na smenu pili hladno pie iz boce. Kad Francuzi plaaju, onda plaaju svakakav luksuz objasni Alen, odmah menjajui temu: - Otkuda ti takva meu ovcama? Ne razumem osmehnu se, pomalo tajanstveno Jelica. Da li je to zato to sam najstarija od svih ili zato to sam ensko ili zbog neeg drugog? Mislim, u godinama si kada se ovdje djevojke udaju ree Alen.

Jelica se zvonko nasmejala na njegove rei. Pa, on nita nije razumeo! On, u stvari, nita i ne zna!, pomislila je. Bojim se da nisi razumeo rekla je. Ja sam ovde gost. I... Nisam jo za udaju. ak i ako bih ti ja ponudio... nasmejao se Alen.

U tom trenutku je Boro neto uzviknuo i oni su se okrenuli da vide ta se dogaa. Boro je, u stvari, pokuao da izae iz dipa i sada je, kao to su svi videli, samo skakao na jednoj nozi i vikao neto nerazumljivo. Psi, uvari stada, lajali su oko njega, ne prilazei mu i sve je to bilo prilino udno. Konano, Jelica se dosetila: Zmija! viknula je. Ujela ga je zmija!

Uistinu, izlazei iz dipa Boro je stao neposredno pored neke arke koja se bee ispruila na suncu i zmija ga je istog trena ujela za lanak desne noge. Prirodno, Alenov asistent se uspaniio i u poetku je, viui neto nerazumljivo, samo skakao na jednoj nozi. Psi su, privueni vikom, namirisali zmiju koja se prosto povukla u kamenjar. obani se okupie oko ujedenog ne znajui ta da rade. Jelica se progura izmeu njih i pomoe Bori da legne... Ujela te je zmija rekla je, vie da potvrdi svoje sumnje nego da ga pita. Zmija! Zmija me je ujela! vikao je Boro unezvereno. Bie sve dobro. Pusti da ti pomognem rekla je Jelica samouvereno i izvukla iz depa perorez.

Nije zasecala ranu. Nije pravila povez na nozi. Nije nita. Samo je rasekla malo pantalone i arape i izula ujedenog, ugledavi ranu. Potom se okrenula Alenu... Srea da imamo dip. Valjalo bi ga odvesti u ambulatnu. Vrlo brzo.

Alen i obani su pomogli Bori da se smesti na zadnje sedite, a Jelica je zauzela suvozaevo mesto. Alen je krenuo sporije nego to je Jelica mislila i neko vreme su vozili niz gudure i divlje putie niz planinu. Sa zadnjeg sedita Boro je uglavnom samo stenjao i tiho psovao i planinu i ovce i Alena i sav taj fotografski posao. Alen se na to nije osvrtao, ali je i dalje vozio prilino sporo. August 16, 2008

STADO STRICA RADOVANA Moe li ovo bre? upitala je Jelica. Moda i moe, ali ovo je Boro vozio do sada. Ja... Prvi put... Zaustavi! rekla je Jelica i njenom glasu niko nije mogao da se suprotstavi.

95

Kada je ona sela da vozi dip je jurnuo, tresui se i ljuljajui kao mahnit. Jelica je vozila zaista to je bre mogla i za manje od pet minuta su izbili na prvi seoski put, a potom vrlo brzo i na asfaltni, koji je vodio ka ambulanti. Usput je Alen mobilnim telefonom javio policiji da voze oveka koga je ujela zmija i da bi bilo dobro da ambulanta bude otvorena i da u njoj bude neko ko e Bori dati serum. Jelica je vozila, jurei asfaltom, sva pretrnula od straha prvi put je vozila bre od sto kilometara na as, ali svakako nije bila spremna da to prizna. U asu kada su stigli do ambulante Bori je noga do kolena ve bila prilino natekla. Alen je bio sav bled. Jedino je Jelica sauvala prisebnost da objasni kako se sve to zbilo i gde i sestra i lekar su stavili Boru na bolnika kolica i ugurali ga u prostorije ambulante... ta e sad da rade? upitao je Alen, vrlo zabrinut. Dae mu serum i antibiotike i neto za smirenje. Bie sve dobro. Stigli smo na vreme odgovorila je to je mogla hladnokrvnije Jelica. Kako to da ti zna te stvari? upitao je Alen. Kad odraste u porodici lekara i kad upie medicinu, jednostavno mora da zna - osmehnula se ona. Hoe da kae... Mislim, ti si upisala medicinu?! on je bio iskreno iznenaen. Nismo svi talentovani fotografi uzvratila je Jelica.

Dopadao joj se taj dugokosi avanturista. Sedei u dipu, ispred ambulante, razgovarali su o svemu i svaemu... Jelica je doznala da je on, pre nego to je doao u njihova brda, bio neko vreme, u Iraku, pre toga u Avganistanu, gde je zaradio taj oiljak, koji se Jelici inio kao ukras na njegovom, inae lepom i mirnom licu. Pre toga je boravio u Moskvi, a pre toga nekoliko godina lunjao Parizom... Prethodno je zavrio gimnaziju i, ne znajui ta e sa sobom, kupio nekakav polovni foto-aparat i poeo da snima sve to bi mu stalo pred objektiv. Vremenom, prepoznali su njegov talenat, prvo lokalni izdavai, a onda se njegova slava proirila svetom, kada je snimio nekakav samoubilaki napad u Libanu, a te fotografije su, potom, otkupile sve svetske agencije. Francuzi su mu ponudili ovaj posao ubeeni da e ga obaviti sa visokom profesionalnou. I, tako... nastavio je. Kao ovjek bez ognjita, lutam svijetom i snimam. I nikada nisi poeleo da ima dom, porodicu, enu?! upitala je Jelica prostoduno. Ne znam rekao je. Potom: - U stvari, jesam, ako emo iskreno. Mnogo puta. I?! ona ga je pogledala sa nesvakidanjom radoznalou. I nita slegao je on ramenima. Uvek doe neki novi zadatak. Novi izazov, u stvari. Moda, kasnije, kada se nakupi iskustva... Ili kada se nakupe godine... ree ona. Ili kad se jednom uplaim samoe dodao je Alen sasvim mirno.

August 16, 2008

96

Odabrane prie o ljubavi Jelica je pomislila kako je Alen, u stvari, ratnik, samo to njegovo oruje nije bila puka, ve foto-aparat, i da zato luta celim svetom, snimajui lepote i nesree, tragedije i divote nastale ljudskim rukama. U jednom trenutku, svakako prekratkom, mogla je da zamisli sebe kako eka takvog oveka da se vrati sa nekog ratita ili iz neke pustinje, i kako mu se nada i voli zvuk njegovog glasa kroz telefonsku slualicu. I u tom trenutku je bila spremna na sve, oseajui njegov miran, spokojan pogled na sebi. No, u tom trenu je izaao lekar iz ambulante sa dobrim vestima Bori je bilo lake posle intervencije... Alen je odvezao, posle toga, Jelicu u selo, kod strica, a on je otiao u svoj bivak, u kuu domaina koji ih je ugostio. Boro je ostao jo jedan dan u ambulanti i ve sutradan je Alen doao po njega, pa je Boro nekoliko dana leao i vajkao se i alio na sve i svata... Snimanje kao da je bilo zavreno. Nije vie bilo smisla izlagati Boru fizikim naporima i opasnou od sledeeg zmijskog ujeda, a Alen je ve snimio gotovo sve to je mogao da snimi u planini. Ukljuujui i Jelicu kako ide iza stada nije joj rekao da se na snimku nalazi i ona... Izgledala je (na snimku) pomalo umorno i vrlo zamiljeno, uhvaena u polukoraku, rasputene kose i sa nekakvim prutom u rukama, a oko nje psii i ispred nje ogromna bela masa, stado strica Radovana. Niko, po toj fotografiji, nije mogao ni da pretpostavi da je Jelica, studentkinja medicine iz Beograda, samo gost na planini. Otili su im se Boro oporavio. Alen je razmiljao da se doveze do Jelicinog strica, ne bi li se pozdravio sa njom, pa je to i pokuao, ali je nije zatekao ona je bila, nekuda za ovcama, u planini i bilo je bespredmetno traiti je samo zbog pozdrava. Jelica je dugo razmiljala o Alenu, njegovom poslu, njegovim mirnim oima, kao u oveka osuenog na veno lutanje i uvek bi je, pri tom razmiljanju, bocnulo neto u grudima. Nije bila ni svesna da se zaljubila... Uzalud je, idui za stadom, poplaninskim panjacima, oima pretraivala vrhunce i doline, uzalud je oslukivala ne bi li ula motor dipa. obani su jo nekoliko dana prepriavali sluaj zmijskog ujeda, a onda prestali da pominju slikare i zmije... Dve nedelje kasnije Jelica se pozdravila sa stricem i strinom i otila u Beograd poinjale su pripreme za fakultet. Nikome nije priala ni o ujedu zmije ni o Bori ni o Alenu, ali je, nekoliko meseci, sve do Nove godine, traila pogledom, po asopisima, u knjiarama, na televiziji, neki trag njegovog rada u planini. Na internetu je pronala mnogo podataka o Alenu Begoviu i zapamtila i najmanji detalj, ali nigde nije mogla da vidi fotografije nainjene sa stadom strica Radovana. Ila je u francuski kulturni centar na otvaranja nekakvih izlobi, ali ni jedna nije bila izloba fotografije. I, uopte, ponaala se kao ilegalac u sopstvenom ivotu... Dva dana pred Novu godinu, kada je ve prestala da trai bilo ta u vezi sa Alenom, iznenada se pojavila reklama na televiziji (ili je to bila reportaa?), koja je pominjala najnovija dostignua uvenog fotografa Alena Begovia i njeno srce je uzdrhtalo. Meutim, sve to nije bilo ponovljeno i ona nikada nije doznala kakva su to dostignua i kakve je sve nagrade osvojio Alen sa fotografijama sa planine. Kupovala je novogodinje poklone kada je, u velikom trnom centru ugledala red

August 16, 2008

STADO STRICA RADOVANA televizora sa slikom Alena, na kojoj je bio sa foto-aparatom u rukama. Obratila je panju i zamolila jednog prodavca da pojaa ton... Ono to su priali na televiziji nije imalo veze ni sa Alenom ni sa fotografijama koje je Jelica oekivala i prieljkivala govorili su o naim talentima u inostranstvu, na polju kulture i umetnosti, o tome kako je mnoge od njih drava zanemarila, i pomenuli da je Alen, ba tih dana, uzeo francusko dravljanstvo, prethodno osvojivi nekoliko nagrada za fotografije sa naim motivima. Onda se slika na televizorima promenila i ona je ugledala stado strica Radovana, i sebe u toj fotografiji, sa tapom u rukama, okruenu psiima, iza velike bele mase ovaca. Ustuknula je, nainivi ceo korak unazad. Nije znala (prirodno) za tu fotografiju i sada je bila zapanjena... Komentatorka je govorila kako je ta fotografija osvojila nekakvu prvu nagradu na meunarodnom konkursu i hvalila je i Alena i nae planine... Okrenula se i izala napolje. Odnekuda joj se inilo da je nekakva imaginarna veza sa Alenom Begoviem tog dana bila jedostavno zavrena. Znala je ta je on radio u planini, znala je sve o njemu, znala je da e se, jednog dana, kada se uplai samoe, smiriti, srediti, oeniti i znala je da ona nee biti ni blizu kada se to dogodi. I nije joj bilo ao. U kupatilu je videla svoje, pomalo zabrinuto lice, u ogledalu... Sama sebi se osmehnula, slegla ramenima i sve to u trenu spakovala u nekakvu izmiljenu kutijicu, a onda to pohranila u seanje, zauvek. Nova godina je bila dobra, sa snegom... Gledajui sneg sa prozora Jelica je pomalo sanjarila, izmeu ostalog o planini, selu, stadu strica Radovana... I Alenu, koga vie nikada u ivotu nee sresti.

97

August 16, 2008

98

Odabrane prie o ljubavi

POFEZNE
Al je spavao snom pravednika celo posle podne. Tek oko pet i deset minuta mu se, kroz san, uinilo da uje zvono na vratima, ali je tu injenicu zanemario. Budi se, radnika klaso! zaurlao je Beli tik pored Alovog uva i ovaj se zaprepateno uspravio u postelji, ne gledajui u Belia. Koji ti je, bre?! izgovorio je Al. Po srednjoevropskom vremenu sada je tano sedamnaest asova i trinaest minuta, da zanemarimo sekunde zamumlao je Beli pomirljivijim tonom. Osim toga, vuem ve dvesta metara sa sobom dve predivne boce piva, dodue nepoznatog porekla, ali svakako prelepe. Prosto stvorene za nas dvojicu... A, ti spava!? Nema smisla! Pivo... rekao je Al i seo na krevet trljajui oi. Koji te avo donosi? Evo rekao je Beli i spustio pored Ala bocu Jelena. Vidi, tri dana se znojim oko one aletove ograde i, uz boju pomo, dokrajio sam to... U meuvremenu, ujem da se ti bavi ribama, sine... A, ja nemam pojma... Priaj! O emu? uzvratio je Al briui bocu prekrivenu sitnim kapljicama vode. O ribama. Ili o ribi... ta ja znam?! ree Beli uvalivi se u fotelju pored kompjutera. O kakvoj ribi? Nisam iao na pecanje. Ti jo spava, sine! Govorim o Sneani objasnio je Beli mirno, vadei iz depa otvara za boce i otvarajui svoju bocu piva. Potom ubaci otvara Alu u krilo. A, ta ti ima sa Sneanom? zakiljio je Al, krivei glavu. Prihvatio je otvara i otvorio svoju bocu, mljacnuvi gotovo izazivaki. Ja?! Ja nemam nita, ali ujem da ti ima isceri se Beli, eui se po stomaku. Ja?! Al podie obrve preko ruba boce. Ispio je otprilike treinu. Jok, moj pokojni deda! nasmejao se Beli. Jesi li bio sa njom u bioskopu u subotu? Jesi! Jesi li u nedelju posle podne bio kod nje u stanu? Jesi! Jesi li te veeri vien sa njom u Vili? Jesi! I, sad... Reci ti meni da tu nema nita?! Zajebi subotu zakrklja Al. Bili su i Pile, Tasa i Julika... Bila je to kolektivna poseta kulturnoj instituciji, ovee. Jes! A, bonbone?! Beli je izbrisao usne vlane od piva nadlanicom. Pile kae da ste celo vreme razmenjivali bonbone. Kao klinci, jebote! Kad je puenje bilo zabranjeno vole! iscerio se Al. Morao sam da se zabavim neim dok se film ne zavri. To me podseti... Ima neku pljugu ovde? upitao je Beli prostoduno.

August 16, 2008

POFEZNE Nemam ree Al. Ali, imam i pantalone i patike i dobru volju, pa, ako ti ima lovu, moemo da odemo do oka da kupimo... Zajebi! Nemam prebijene zacokta Beli. I pivo sam maznuo u prodavnici na uglu. ekaj! Al podie prst. Tu negde imam jedan paketi sa duvanom za motanje. Jedino to nemam papira, ali ga moemo smotati u novine, ili u listove iz biblije, ili u toalet-papir, ili u smrdljive arape... A, ne, ne... ini mi se da pokuava da izbegne priu... Beli odmahnu rukom. Pusti to sad. Da vidimo ta je bilo sa Sneom... ta bi bilo s njom? iva je i zdrava Al je ponovo nagnuo bocu sa pivom. Ali, ako ba mora da zna, onda neka ti bude... Neka mi bude zadovoljno je coknuo jezikom Beli. Neka ti bude ponovio je Al. U nedelju je Sneana pravila pofezne, pa me je pozvala... Da probam. Koji su sad avo pofezne?! iskezio se Beli. Pofezne su specijalne prenice. Vrlo specijalne zagrgoljao je Al. Sa specijalnim dodatkom. Afrodizijakom. Idi?! uzviknuo je Beli. Aha! zaklimao je Al, ustajui iz kreveta i navlaei pantalone. Potom je neko vreme preturao po vitrini, traei duvan. U stvari, pofezne su obine prenice... Zna ono... Stari hleb, jaja, malo mleka, soli i ulja... Ali, ona ih je sama spremala. Po tetkinom receptu. Tetkinom?! Koja, pa sad, tetka? Beliu se lice blistalo od lakog znoja. Potegao je iz boce. Ama, neka tamo, njena tetka. Zna i sam da Snea ne zaklapa. Istrtljala mi je pola porodine istorije, brate... Vie ne znam ni ko su joj braa od ujaka ni ko su joj te tetke pronaao je, konano, duvan i sada se osvrtao za odgovarajuim papirom. Normalno, pofezne su bile mamac... Sedeo sam tamo, vakao te pofezne i oseao se glupo, jer je njena mama upadala s vremena na vreme... Nosi kafu. Nosi kolu. Nosi nekakve kolae sa okoladom. Nosi Snei neke knjige. Nije prestajala i ja sam se oseao glupo. I, ne puta te da uiva u pofeznama sa afrodizijakom, a?! Beli se ponovo iscerio pokazujui dugake i iroke zube. Sneana je bila njegova kolska drugarica. Ili su zajedno u sedmi i osmi razred osnovne kole. I, ne puta me da uivam u pofeznama ponovio je Al mirno, odustajui od papira za umotavanje duvana. Seo je i nastavio da cedi pivo. I, eto, sad zna. Hoe li me ostaviti na miru sad? Jok! uzvrati razdragano Beli. A Vila?! ekaj! Jo nisam pojeo pofezne nasmejao se kratko Al. Ona je sve neto vraala priu na pofezne. Te, tetkin recept... Te, ima tajni sastojak... Afrodizijak, kao... Te, kako mi se dopadaju... Te, jesam li ranije probao... Udavila! A, jesi li? upita Beli. Umesto odgovora dobio je pogled Klinta Istvuda, na ta se jo jednom iscerio... Ma, kakve pofezne... odmahnuo je rukom Al. Ma, kakav afrodizijak... Ma, kakve trice i kuine... Nije njoj bilo ni do pofezni ni do bilo ega drugog. Uostalom, kao da mi je njena majka to rekla, kad je rekla: Pa, kako su vai?... Sjajno! Nai su sjajno!

99

August 16, 2008

100 -

Odabrane prie o ljubavi Ih! uzviknu Beli. To, kao da te je pitala kad e se oni, kao, videti da ugovore svadbu. Zato sam i pristao da me izvede na pie objasnio je Al, dovravajui pivo. Rekla je da e me izvesti na pie i ja sam rekao moe li u Vilu i ona je rekla zato da ne... U Vilu... ponovio je, poput odjeka, Beli, osvrui se naokolo i pogledom traei korpu za otpatke ne bi li ubacio praznu bocu. Namerno, u Vilu... ree Al. Iako, u poetku zamisli, imao sam nameru da odemo nekuda gde me niko nee poznati. Onda, pomislim, pa Sneana nije neka prakljaa, pa da je krijem ili da se ja krijem. I, tako... Vila! Usput, u autobusu, pitala me je kako sam reavao pitanje usamljenosti... ega?! zaprepastio se Beli. Usamljenosti odgovorio je Al irei ruke. ula je, kae, o meni i onoj maloj, sa mora, kae, i ula je, kae, da je to trajalo dugo i zna, kae, da nisam imao nekakvih veza poslednju godinu dana, kae, i sve tako neto... Ipak, nije propustila priliku da me provede pored izloga sa venanicama... S im? Beli se uspravi naglo. Nije mogao da veruje... Te, vidi kakva je ova sa rukavima... Te, pogledaj kako je ova slatka... Te, ovu bih ja uzela za svoju svadbu... Odmah sam procenio da ima debelu nameru. Ovako debelu! Jeee... zausti Beli zapanjeno. Posle mi je priala o Australiji, kao da je bila tamo... Ne znam, prostranstvo, gradovi, mostovi okruga Medison i sve tako... Uostalom, zna ve kako Snea moe da pria. Znam uzdahnuo je Beli. E, zato sam je lepo odveo u Vilu i ja sam pio pivo, kao sav normalan svet, a ona je izvodila besne gliste u etnju sa nekakvim koktelima, pijuckala sa ivice ae i stalno pozdravljala nekakav udan svet. Samo to nije ustala, popela se na sto i viknula da je svi dobro uju Evo, ovo je moj deko!... Blam! izusti Beli ozbiljno. Neka! Istrpeo sam Al se ponovo zavali na krevet. Jebiga, ta da se radi... mora ovek neki put i da istrpi. Ali, vidi, da je zlatna... Vie ne! Mislim, ja sam suvie mlad da se enim! Ja sam suvie pametan da nasednem na Australiju i pofezne, ovee! Ja sam suvie ja da podlegnem sopstvenim hormonima! Pa da... zakljui Beli savreno mirno. Lepe je piti pivo sa gospodom! E, i ti si mi nekakva gospoda! uzdahnu Al. Osim toga, pivo smo ve popili. Nema vie. Eh, Aco, Aco... izgovori Beli. I, otkai li je, svega ti? Morao sam ree Al. Zna ve... Ona vaka... Ona je predivna i prepametna i sve, ali ja sam u sosu, frka mi je zbog te duge veze jo uvek i nekako jednostavno nisam za vea druenja... Moemo ponekad da se naemo, u drutvu, na pofeznama i takve stvari... Nisam ja za nju, za nju je neki bolji, neki koji voli da se seli u Australiju i da dredi ispred izloga sa venanicama... Zna ve... Znam potvrdi ubedljivo Beli. A, kako da se domognemo jo nekog piva.

% August 16, 2008

POFEZNE

101

Dobar dan teta Ilinka! javila se Julijana ulazei u Sneanin stan. Tete Ilinka je tog trenutka bila zabavljena meanjem neega na tednjaku i samo je promumlala neto u znak da je ula pozdrav. Hajde, hajde... uo se Sneanin glas iz sobe. Upadaj! Keva ti je udo! izjavila je Julijana kad su se vrata sobe zatvorila. Opet neto kuva? Ne prestaje osmehnula se Sneana, jo uvek pomalo naduvena od spavanja. Da hrani puk vojske, pa da razumem... Ovako, ne znam. Ne mogu da proem kroz kuu, odmah mi se odea natopi njenim glupim mirisima. Daba ti anel i Dior i uda... Da ivimo u prizemlju izlazila bih kroz prozor. Sneka, ne lupetaj. Ti, pa kroz prozor... Zarozale bi ti se arape. Julika, srea je to smo na treem spratu. Sigurno bih pocepala arape izbeila se Sneana. Hoe sok od argarepe? To je zdravo... Sok od argarepe?! iznenadila se Julijana. Ima li us ili neto tako, malo nakiselo? Nakiselo?! podboi se Sneana. Da nisi trudna?! Idi!? Julijana se nasmeja. Ne znam kako bih zatrudnela. Jedino sa svojim jastukom, ako je uopte muko. ta je?! Nema priliku ili je tvoj Tasa slabotinja?! Sneana uze da se trlja nekakvom kremom. Sa njim je sve u redu, osim to nekako izbegava Julijana je zvuala nekako razoarano. Kao da mu je prvi put. Ili kao da je meni prvi put... A, nije. Mukarci su budale! izjavi Sneana stroije nego to se nadala. Kao Al, recimo... Aha! Vila, kokteli, njegovo pivo... Da zna da sam odmah znala da nije tvoj broj, im je naruio pivo Julijana se donekle razveselila. Uz sve to... Sneana je prestala sa mackanjem i uozbiljila se. Koja sam ja budala! Ja sam njega zvala na pie, a ne on mene! I sa pofeznama sam pogreila... Rekla sam mu da sam ih svojeruno spremala, a nisam, i rekla sam mu da ima neki tajni sastojak unutra... U pofeznama! Kao fol afrodizijak... Afrodizijak?! Ti nisi normalna! Julijana je uivala u takvom razgovoru. Mislila sam da je normalan mujak osmehnula se Sneana, kao da se ruga samoj sebi. Na afrodizijak bi trebalo da padne. Ali, on je samo vakao, kao da zaista prvi put proba te pofezne, i, onda... Maman mi je ulepravala ovuda svaki as i bilo je bljak i fuj... Mama nije izdrala rekla je Julijana jednostavno. Morala je da vidi najnovijeg deka svog malog zlata. Ne zezaj, Juco! odbrusila je Sneana gotovo neno. Maman je bila dosadna kao poslednja kuka, a Al jo dosadniji. Celo vreme je komentarisao moje knjige i priao o filmovima, i to nekim starim, crno-belim, nemim, otkud znam... Znam samo da za veinu nisam ni ula. Mora da je ipak bilo neto u tim pofeznama Julijana se zakikota. Bilo je... Kao u tvom nosu! nasmejala se i Sneana. A, opet, bilo mi je nekako ao. Mislim, zna i sama onu priu o njemu i onoj maloj sa mora... Izgledao mi je celo vreme kao naputeno kue! Nisam imala srca da pokuam da ga malo potapem po glavi ili tako neto... August 16, 2008

102 -

Odabrane prie o ljubavi Mali rasputenko... bio je Julijanin komentar. Valjda je to neto to je imao sa tom malom sa mora i vredelo neega rekla je Sneana. U svakom sluaju, reila sam da ne odustanem od njega i pozvala sam ga u Vilu. Da sam samo znala da e da pije pivo... Kao da smo doli na partiju remija ili preferansa! Usput sam ga pitala... ta? upitala je Julijana sa oiglednom radoznalou. Pa, pitala sam ga kako se borio sa samoom... rekla je Sneana. Mislim, ne valja da je ovek sam. Ne valja ni kad je ena sama. Za nikoga nije dobra samoa. I, pitala sam ga to... Nije odgovorio suvislo i onda sam se ja otkaila... Brbljala sam vie nego to je trebalo, a kad smo prolazili pored one radnje sa venanicama... E, tu sam prevazila samu sebe! U stvari, ni jedna venanica u izlogu mi se nije dopala, ali sam trtljala bez veze, da prekrijem i njegovu usamljenost, ako je uopte mogao da bude usamljen, i svoju ludost... Julo, sestro, kad u ja nauiti da se ponaam normalno?! Nikad, mala! glasio je ubedljiv odgovor. Uvek e biti takva. I, dae Bog, sree jednom nekoga ko e moi da te trpi takvu kakva si... Al svakako nije takav. Ispalo je da nije pomirljivo je izgovorila Sneana. Ali, ja sam se nadala... Posle, ili pre toga, priala sam mu o Australiji... Neka je prokleta i Australija i ja i moj dobri ujak koji je otperjao tamo, odavno! Blebetala sam kao da nikad neu stati i lepo sam oseala kako se on jei od te prie, ali mi avo nije dozvoljavao da prestanem. I, onda je u Vili naruio pivo, a posle... Eh! Posle me je uveravao da on nije ovek za mene. Krajnje razumljivo, draga rekla je Julijana. Ne znam za koga bi to moglo da bude razumljivo... Sneana je zvuala zamiljeno. On nije uspeo da sazna kako bih ja mogla da budem dobra prema njemu. Hou da kaem, bila bih dobra. Zaista bih bila dobra. Bila sam spremna na sve... Da mu perem smrdljive arape i gae, i sve... Mogla sam i da organizujem da mama i tata ne budu kui, pa da ga doekam u spavaici, onoj providnoj, ili tako neto, ali sam smatrala da bi to bilo zaista suvie providno. Mogla sam da ga nagovorim da odemo kod njega, da vidim njegov novi kompjuter ili bilo ta. Mogla sam da mu se bacim u zagrljaj i pustim ga da radi ta mu je bilo volja... Ali, njega kao da nije bilo briga na ta sam ja bila spremna... Mukarci! prezrivo frknu Julijana. A, opet, ko zna zato je to dobro uzdahnu Sneana, donekle smirena. Ko zna kakva bi nam deca mogla biti?! Deca! Deca?! ponovila je Julijana zapanjeno. Nisi valjda i o tome razmiljala? U stvari, nisam, ali posle... Mislim, zar ti nikada nisi zamiljala nekakvu svoju budunost, i zar nisi u toj nekakvoj budunosti bila sa nekim, i zar niste pravili decu? I ja sam zamiljala... Valjda jedino tako mogu i da imam nekakavog, bilo kakvog mukarca... Nemoj tako rekla je Julijana udiui, potom izdiui izgovorivi: - Sea li se Bojana, pa Pavla, pa Neboje? Hajde, ne zezaj! odmahnu rukom Sneana. Bojan u petom osnovne, dranje za ruke po parkovima i obilazak njegove bolesne babe. Pavle, prvi srednje, ludesanje po pank koncertima i sakupljanje gramofonskih ploa, tri poljupca u ulazu i jedan u njegovom kupatilu... Hm! Taj nije nita ni vredeo, August 16, 2008

POFEZNE jer je Pavle, na svom roendanu, sea li se, bio popio jednu previe. Neboja sa glavom u oblacima! Nije me primeivao dok se nisam upisala na arheologiju... A, i onda, sa iskopine na iskopinu... U redu, seks i to... Mada i to i to traljavo, sve neto na brzinu. Jedva da sam izgubila nevinost! Aha... I onda je otperjao u vedsku i nikako se vie nije javljao zakljuila je uz uzdah Julijana. Isto kao to se i meni deavalo. uti! Ti ima svog Tasu, kakav je takav je i neka ga ima i ja ti elim da ga jo vrlo dugo ima. Hajde, molim te... odmahnula je rukom Julijana. ova tri na svaki trening, a na utakmicama je redovan, kao reklama za Veni! Ne znam da li u ga zadrati. Ti to tre na utakmice se jednog dana umore, draga osmehnula se Sneana. I ostanu uz tebe ceo ivot, pod uslovom da preglasno ne prezire njegov tim... Ni fudbal u celini, u stvari. A, ja sam se ponadala da e jedan lep deko da mi ukrasi vitrinu sa trofejima... A, ti, kao ima trofeje, pa ne zna kuda e sa njima?! iskrivi usne Julijana. Nemam. U redu, nemam, ali to je tek privremeno stanje potvrdila je Sneana. Na zimu idem na skijanje, pa da vidi... Pazi da ne polomi nogu izbuljila se Julijana. A, sledee leto, rekli su mi moji, ako hou, mogu sa njima na Kipar. Zamisli! Ja, dvadeset tri godine, na Kipru, izmeu posvaanih Grka i Turaka... Mirotvorac! Odnosno mirotvorkinja! Zvekne platinu na kosu i neki Turin e se sto posto uhvatiti na to nasmejala se Julijana. Aha! promumlala je Sneana. Ali, meni je ao Ala... Acika je ba sladak, ali, ini se, nezainteresovan... ta e?! Takav je ivot. Pa... uzdahnula je Julijana. Kad nije pao na pofezne, onda... Nita! Ba nita.

103

August 16, 2008

104

Odabrane prie o ljubavi

44,2 U HLADU
Pod kronjama dudova i smokava bilo je toplo ba kao i u hladovini restorana na plai. Vruina se rasplinjavala kampom poput nevidljive magle. Spavati pod atorom predstavljalo je avanturu koju je malo ko mogao da izdri. Vode u esmama umivaonika nije bilo ve dve nedelje. Umesto toga je u kamp dolazila cisterna sa pitkom vodom oko koje su se okupljali kamperi, ali i domai svet, sa bocama, kanisterima i balonima, ne bi li obezbedili dovoljno vode da mogu, sutradan, da je prospu kad cisterna ponovo doe. U atoru na kraju kampa, tamo gde su stabla maslina obesila grane pod vrelinom sunca, tamo gde se ograda kampa, opervaena bodljikavom icom naslanjala na makiju i gomile plastinog i papirnog otpada, koje su vremenom naneli prethodni kamperi e ba tu je Zvonko podigao svoj ator, jedan stari, nakrivljeni, uti, kome je nedostajalo nekoliko koeva i koga bi, da ga je bilo, vetar sigurno odneo doavola. No, on uopte nije to primeivao... Spavao je ionako u vrei za spavanje ispred atora, u kome je bilo prevrue na 44,2 stepena po Celzijusu, i to mereno u hladu, preko dana, a nou nije padalo ispod trideset. U atoru je drao samo neke novine, torbu, stari crveni ranac i u jednoj nevelikoj rashladnoj kutiji prirunu kuhinju. Hranio se, kao i veina gostiju kampa, u restoranu koji se nalazio na sasvim drugom kraju kampa, uz magistralu, ali je ipak imao nekoliko pateta, pola ve skoro okamenjenog hleba i dve boce vode u tom hladnjaku. Izbegavao bi bilo kakve veernje dogaaje i obino, dobro zaliven domaom lozom, koju je kupovao u selu, nekoliko kilometara dalje, odlazio u svoju vreu mnogo pre ponoi, to je imao svoj razlog... Jer, ujutru bi ga prvo sunce probudilo, kakljui ga po retkim, dvonedeljnim brkovima, svojim zracima. U kamp je doao ne bi li se izleio od propasti prvog braka, u koji je uloio gotovo sve ime je raspolagao. Meutim, posle trogodinjih napora, ustanovio je da je pogreno izabrao ili je i sam bio pogreno izabran. Ljilja nije bila ona ena koja bi znala da pretrpi njegova esta odsustvovanja iz kue, njegovo brojno, razvikano drutvo, koje im je dolazilo najee nenajavljeno, njegove noi uz kompjuter i njegove knjige, razbacane svuda po stanu. Uzalud ju je uveravao da je njegov, novinarski, posao takav i da jednostavno nema izbora. Ona je elela da on stalno bude u kui, ona je elela da njegovo drutvo dolazi samo o roendanima i eventualno veim dravnim praznicima, ona je elela da on ima neko normalno radno vreme i ona je silno elela da ve jednom smesti knjige na jedno mesto. U poetku se nisu svaali uopte. Potom, poele su nekakve suvoparne prepirke, koje nisu trajale dugo i obino su se zavravale u krevetu, u strasnom zagrljaju. Onda je Ljilja poela da vie na njega, da mu zamera na tome to se vraa iz August 16, 2008

44,2 U HLADU redakcije najee pripit... I, sve se zavrilo jednostavnim razvodom. Brzim i onesveujuim za oboje. Bio je, dakle, ve treu nedelju u kampu i Ljilja mu je strano nedostajala, vie i od posla, vie od kompjutera, vie od svega. Ujutru bi prvi otiao na plau i dugo se izleavao na suncu, pre nego to bi plau osvojili turisti, opremljeni maskama i perajima, suncobranima i lealjkama, plastinim bocama sa koka-kolom i zatitnim faktorima u svojim kremama i uljima za sunanje. im bi plaa postala prebuna, Zvonko bi se povlaio u hladovinu i tamo sedeo, itajui uglavnom nekakve gluposti po novinama, sve do podne, potom bi meu prvima ruao, a onda krenuo u dugu etnju obalom, na sever ili na jug, svejedno, po najeem suncu, ubijajui uspeno vreme, gledajui metane kako u hladovini palmi bacaju balote po nekoliko asova, ili jednostavno sedei u hladovini na samoj obali mora, daleko od plae, brojei skutere i jedrenjake koji prolaze ispred njega... Uvee bi se maao boce. Nije se druio ni sa kim i nije upoznao nikoga u kampu, ne znajui da neka deca dobijaju od roditelja upozorenje da mu se ne pribliavaju suvie blizu, ak i kada su oni, roditelji, u blizini. Nije mario za loe miljenje osoblja kampa. Nije mario ni za ta. Znao je da e biti tu dok ne istekne i poslednja, etvrta sedmica njegovog odmora, i da e se onda vratiti i nastaviti da bude novinar, kao to je to oduvek i bio. Bio je ponedeljak, dan posle smene veine turista u kampu i Zvonko je ve u est bio na plai, jo mamuran od prethodne veeri. I sam. Buljio je u daleki horizont na puini. Potom je brojao galebove koji su kruili iznad talasa, visoko na nebu. Potom je, naglo otkrio da vie nije sam na plai! Na sedam, osam koraka od njega bila je devojka. Mlada. I mala. Ali, iako je sedela i uzaludno pokuavala da dohvati dlanovima sopstvena lea, maui se zatitnim faktorima, bilo je vrlo uoljivo da je skladna. Po boji koe Zvonko je znao da je tek stigla, sino, recimo. Po opremi za plau, koja se sastojala iz novina, pekira i kreme za sunanje, znao je da ne spada u veinsku grupu turista i to je bilo ono to mu je skrenulo panju. I ranije je viao ene i devojke na plai, ponekad same, ponekad u drutvu, ali nije nalazio za shodno da obrati panju na njih nisu mu bile zanimljive. No, sada je jednostavno legao na stomak, okrenuo glavu prema devojci i posmatrao je kiljei, jer su sunevi zraci bili prilino nisko i sijali su mu ravno u zenice. Ona je, sa svoje strane, izgleda izbegavala da pogleda u njegovom pravcu i nastavila je, bez uspeha, da pokuava da namae sopstvena lea. Bila je suvie daleko da bi on mogao da vidi novine koje se spremala da ita, po emu bi znao da li je domai gost ili strana turistkinja. Onda bi znao kako da joj se obrati na kom jeziku. Jer, imao je oseaj da je potrebno da joj se obrati... Verovatno nije u kamp dola sama... Moda u pratnji mua ili verenika? To je Zvonko jednostavno odbacio kao verovatnu mogunost, jer devojka nije nosila nikakvo prstenje, burmu ponajmanje. Sa majkom, tetkom, drugaricom iz osnovne kole? Moda?! Ako je strankinja najverovatnije da nije dola sama, a i ako je domaa... No, sve to skupa ga nije mnogo kopkalo ono to ga je zanimalo bile su njene usne, napuene i crvene, iako nije bilo ni traga ruu za usne. I njena

105

August 16, 2008

106

Odabrane prie o ljubavi nemirna, a kratka, kosa. Njene sasvim, sasvim svetle oi... Mogao je da zamisli kako ona muri i kako joj se plavetnilo oiju providi kroz zatvorene kapke! No, izraz njenog lica nije bio smrknut, ak ni namrten, iako je jo uvek uzalud pokuavala da namae sopstvena lea. Izraz lica joj je bio neto izmeu zbunjenosti i krajnje, nevine ljupkosti. I Zvonko je lepo osetio kako mu se usne same ire u osmeh dok ju je gledao. Konano, nije vie mogao da izdri... Odluio je da kae neto na engleskom, smatrajui da svaka vaspitana devojka zna da prepozna taj jezik, pa ak i ako ga ne prepozna, imao je oseaj da e ga razumeti. Rekao je: Can I help you?

Ona stade u pokretu i okrete glavu prema njemu i pogleda ga tim svetlim oima i osmehnu se, nakrivivi glavu malo ka levom ramenu, kao da procenjuje s kim ima posla, a onda odgovori sa prilino snanim nemakim naglaskom: No, thank you. I can manage my-self!

Zvonko je pomislio da je pomo koju joj je ponudio bila krajnje dobronamerna, drugarska, gotovo bratska... Bila, ali posle njenog odgovora, koji je znaio da ona moe sama da se snae, kao da se i znaenje njegovog pitanja promenilo. Pomislio je kako da joj objasni da on nije nikakav lovac na slatke male i svetlooke po plaama, a onda je napustio ideju o objanjavanju i izgovorio, za pola oktave niim tonom: So do I, but there is no fun in it!

Ja, takoe, ali onda vie nema zabave u celoj stvari! - to je eleo da kae i eleo je da joj stavi do znanja da on nije samo sluajni prolaznik i, s veeri, nije samo potroa domae loze, i nije samo mukarac koji se izleava na plai ili sedi u hladovini i broji galebove... On je profesionalac. I mukarac! I lako moe da se pretvori u mujaka, ako to zatreba... Ponekad. Istog asa se setio svog braka. Propalog. I vie mu nije bilo ni do ega. Poeleo je naglo da nije tu i da ne zapoinje sa njom tako beznaajan i, u sutini, glup razgovor. Da nikakav razgovor ne zapoinje ni sa kim... Ona se osmehnula jo jednom, ne sasvim sigurna da je razumela ta je on izgovorio, ili se bar pravila da nije razumela, a onda se ponovo posvetila pokuajima da namae sopstvena lea. Zvonko je posmatrao te jalove pokuaje, bez trunke strasti, ali ipak mislei da je ona ljupka, jo uvek, a onda je okrenuo glavu na drugu stranu... Pa, on uopte sa enom nije iao na more. Sve tri godine su na odmor ili nekuda po kopnu... Prvo, u posetu njenoj i njegovoj rodbini, po varoicama i selima nae zemlje ponosne. Zatim, u Prag bilo im je divno na ulicama jedne tako velike, vane i istorijom zapahnute varoi. Tree godine su bili na Kopaoniku, sa drutvom. Njegovim drutvom. Na more nisu stigli da odu... Sada mu je bilo ao to nisu. Iznenadilo ga je kad je u vidokrugu ugledao dva enska stopala (leao je na stomaku, glave poloene na ruke) kako stoje na dva pedlja od njegovog nosa. Bila August 16, 2008

44,2 U HLADU su to vrlo ljupka dva stopala, sa vrlo urednim noktima i lepim dugim prstima (palac je bio sasvim malo povijen na gore) i nekako ravno rezanom petom. Stopala kakva bi mu se dopala, u bilo koje vreme. Kada je podigao glavu mogao je da vidi dve kratke potkolenice, kolena i lake, ak mrave butine. Sve to je bilo prekriveno veoma kratkim i veoma svetlim maljama. Preleteo je pogledom preko donjeg dela kupaeg kostima, skoro sasvim crnog, a zatim i preko gornjeg, suoivi se sa veoma svetlim pogledom njenih oiju... Anyway, you can help me, if you please.

107

Ruke je drala lako rairene, kao i prste na rukama, umazane kremom za sunanje i Zvonko zakljui da je takav stav prilino smean. Lagani, rani maestral joj je hujao kroz kratku svetlu kosu. Mogu da joj pomognem, dakle, pomislio je. Uspravio se uz osmeh, za koji je devojka mogla samo da zakljui da je pomalo tuan, nekako nostalgian i kao da je bila svesna da on u tom trenutku uopte ne misli na nju. Kada je prislonio svoje dlanove uz njene ona umalo ne dahnu, a kada joj je zaao iza lea i poeo da joj mae lepu, mekotnu i vrstu kou, ona se, kao u neprilici, nasmejala. Nisu razgovarali pri tom. On joj je razmazao kremu po celim leima, a zatim se sagnuo da dohvati svoj pekir i obrie ruke... Pri tom je gledao njene svetle oi i mislio na Ljilju. Ljiljine oi uopte nisu bile svetle. Bile su gotovo crne, tamne, duboke i neuhvatljive. My name is Elke. Great! odgovorio je Zvonko, oklevajui nekoliko dugih trenutaka. Nije bio naisto da li da joj odgovori ili jednostavno preuti svoje ime i, zatim, prosto ne nastavi razgovor. Sjajno!, bilo je sve to je mogao da izgovori.

Oboje su bili svesni da su se nali u poziciji koju bi ahisti mogli nazvati pat. U stvari, bio je to as odluke, i za jedno i za drugo. Zvonko je mogao da smisli neto lepo ili barem duhovito i time da pokua da razgori gotovo zgasli razgovor. Elke je mogla da izgovori jo neto, ali je smatrala da je, izgovorivi svoje ime, dovoljno uinila ne bi li mu dala do znanja da jeste zainteresovana za nastavak druenja. Nju je obradovalo to to Zvonko govori engleski i on je toga bio svestan. ta bi radila da nije govorio engleski? No, sada, kada je na njega bio red da nastavi, i ona je to oekivala (posle onoga there is no fun), on je utao, moda predugo. I, kada je ona bila spremna da se jednostavno okrene, razoarana, i da se vrati na svoj pekir, ili moda u vodu, on naglo podie ruku... Rekao joj je da mu je neprijatno to se ponaa tako bezvezno i izvinio se to je takav, i rekao joj je svoje ime i pomenuo da je on domai i da bi bilo glupo da joj ne ponudi da joj pokae malo okolinu. Uostalom, morska voda nije sve to spada u odmor... Ona se nasmejala i rekla da je ovde sa drugaricom sa posla, koja ju je i nagovorila da dou ba u taj kamp, koji tu drugaricu vee nekakvim uspomenama. Ali, naglasila je, ona nije optereena uspomenama...

August 16, 2008

108 -

Odabrane prie o ljubavi Memories rekao je Zvonko. Da je Elke samo mogla da zna da je on u taj kamp pobegao od njih, ali su ga te uspomene pronale tu i nisu ga putale, ak ni u asu kad je razgovarao sa njom i gledao u njene svetle oi.

Pola sata kasnije sedeli su u hladovini, ispod suncobrana, u restoranu i pili kafu. Priala je uveliko Elke, a Zvonko je ili samo potvrivao ili neto kratko odgovarao... Ona je bila iz Kelna i radila je kao slubenica u jednoj turistikoj agenciji i ali to nije zavrila jo kole i voli ozbiljnu muziku i make (imala je tri i ostavila ih je svojim roditeljima da ih uvaju dok je ona na moru). Dola je, priala je, da se odmori i od posla i od velikog grada i od jedne bive veze sa nekim Italijanom koji ju je ostavio, ali to je bilo pre sedam meseci... Memories ponovio je Zvonko, nespreman da ba njoj ispria priu o svom neuspelom braku, u toj hladovini, dok oni letnji cvrci sa borova pokuavaju da nadglasaju radio sa anka.

Oko podne je bilo pretoplo ak i u hladovini, pa je Elke otila u svoj ator, a Zvonko da se istuira, ispod tua na plai. Nisu se dogovarali da se nau posle, niti bilo ta slino, ali kad je Zvonko, posle ruka, krenuo u jednu od svojih dugih etnji, naao je, na magistrali, ispod nekakve smokve Elke i njenu drugaricu, koja je, zaudo, bila prilino tamna (kasnije mu je otkrila da je to, u stvari, boja njenog oca, Libanca). Krenuli su zajedno nekom stazom, uzbrdo, prema selu, usred velikih maslinjaka, odakle je Zvonko nekoliko dana ranije doneo dve boce dobre loze. Izabrali su taj put nasumce, pokuavajui da pobegnu od vreline dana. U kui, u selu, Elke i njena tamnoputa drugarica su bile oduevljene kada im je jedna pogurena i borama izbrazdana enica sipala rakiju ravno iz bureta u konobi, koja je Nemicama izgledala kao da je iz devetnaestog veka. Probali su i maslinovo ulje i prut i Zvonko se smatrao zadovoljnim to je ispalo da se snaao u svojoj (novoj) ulozi domaina. Kada su se vratili u kamp obe devojke su ga saletale da ga aste veerom, ali je on uspeo da odbije i da se povue u svoj ator... Emocionaolno neozleen, zakljuio je u sebi, iako je celo vreme paljivo posmatrao Elkino lice i obla, prava ramena i udio se sa kakvom lakoom se kree kamenitim stazama, gore i dole. Pomiljao je kakva bi ena ona mogla biti nekome, ili njemu... Da li bi mu zamerila na poslu, na drutvu, na knjigama?! Naravno, nije nalazio odgovor ni na jedno pitanje. Jedino ga je neto tupo bolelo u dnu utrobe od nenosti koju je oseao promatrajui tako jednu strankinju, koju je, ne mislei, ispalo je, armirao na plai. Te veeri je Zvonko opet posvetio lozi, ali mu najednom pie nije prijalo. I legao je im se smrailo, onako polupijan i mislio je na Ljilju i na Elke, pokuavao da ih uporedi... Ali, kako uporeivati nekoga sa bilo kim, kad jednu od njih poznaje tek jedan dan, a sa drugom je iveo tri godine i jo dve godine pre braka... Utonuo je u san, lake i bre nego ikada i spavao sve do devet izjutra, kada je sunce ve bilo visoko i nemilosrdno grejalo i njega i ator i ceo kamp. Zaudo, nije oseao nikakav mamurluk. Odjednom, nije mu se ilo na plau, mrzeo je vrelinu koja kao da je tekla iz prozirnog neba i, sve u svemu, bio je bezvoljan i mrozovoljan dovoljno da se ne

August 16, 2008

44,2 U HLADU obraduje kada je ugledao Elke kako se, vraajui se sa plae, uputila njegovom atoru... Pitala je zato nije doao da se sunaju zajedno i pitala je kuda e da je vodi danas i pitala je odakle mu toliki podonjaci i pri svemu tome se osmehivala, kao da se poznaju dugo, dugo vremena. On je mrljao neto i mumlao i, uopte, nije bio za razgovor. Konano, ona ga je pozvala da zajedno popiju kafu i pojedu sladoled i on je pristao, nevoljko, na silu se osmehnuvi, pa su sledeih pola asa sedeli i pili kafu, a Elke je brbljala. Nije mu smetalo to vie ona pria to e on moi vie da uti! Dok je ona priala kako su se njena drugarica i ona sino nale u nekakvom klubu gde je svirala sjajna muzika i takve stvari, Zvonko se seao lepih dana sa Ljiljom. U jednom trenutku je pomislio da izgovori: enska glavo, ja se leim od jedne ene... ili tako neto, ali se setio da je Elke na odmoru, verovatno i sama jo donekle optereena starom vezom i preutao je. Znojio se mnogo vie nego prethodnih dana i jedva je doekao da doe Elkina tamnoputa drugarica i pozove je da idu nekuda. Naravno, Elke je htela da poe sa njima, ali je on uspeo da odbije, briui znoj sa ela, pravdajui se da mu sunce mnogo smeta ili tako neto... Gledao je kako odlaze. Gledao je koliko je Elke bila skladna, iako niska (nia od Ljilje) i kako joj se pri svakom koraku na neverovatno lep nain zateu miii na listovima. Kada se ona okrenula i napola podigla ruku sa namerom da mu mahne, on je naglo ustao i krenuo u suprotnom pravcu, pravei se da je nije primetio. im su Elke i njena drugarica zamakle iz vidokruga Zvonko se uputio svom atoru. Bio je to stari ator, jo iz vremena srednje kole. Kada je krenuo na more jedva ga je naao u plakaru. I, istini za volju, nije vredelo sklapati ga i vui autobusom i vozom kui. Pokupio je sve to je imao u torbu, izbacujui boce sa vodom i krenuo van kampa, birajui neke puteljke, daleko od betoniranih i poljunanih staza na kojima bi, moda, mogao da sretne Elke ili bilo koga drugog. U zgradi sa recepcijom je bezvoljno platio za svoj boravak, ostajui smrknut i nedodirljiv uprkos osmesima kojima su ga svojski astili recepcionerka i njena pomonica. Potom je otiao na autobusku stanicu... Nije se osvrtao. Sutradan je bio u svom stanu. Trezan i nekako namorast i umoran od dugog puta. Nije mislio o Elke. Ba kao da je nikada nije sreo. I u gradu je bila vruina, ali ne onakva kao u kampu. Istuirao se, obukao i otiao u redakciju gde su ga doekali sa pitanjem: Zato si se vratio pre vremena? Imao si jo nekoliko dana odmora.

109

Nije odgovorio. Razgovarao je sa urednikom o predstojeim temama i mogunostima za nove zadatke vatrenije nego to je hteo, trudei se da dokae kako mu je odmor prijao i kako je, eto, sada spreman da radi vie i bolje nego do tada... Iste veeri se naao sa svojim starim drugom, Belom, tihim Maarom sa kojim je delio klupu u srednjoj koli. Sedeli su na balkonu Belinog stana i pili koka-kolu i kafu...

August 16, 2008

110 -

Odabrane prie o ljubavi Dobro, ta je? upitao je Bela. Neto nije u redu, vidim... Ne znam odgovorio je Zvonko mranim glasom. Ne znam ta mi je bilo. Zna, dole, u kampu... Sreo sam jednu ljupku Nemicu, Elke. Ispalo je kao da sam je armirao... U stvari, jesam. Na plai. I onda je bilo lepo sve do veeri... Elke?! Bela podie obrve. Zar takve jo rastu na Jadranu? Ne zezaj, brate rekao je Zvonko. I, im je Sunce zalo te veeri, ja sam ve bio reio da kidnem! I sutradan sam je opet sreo, ali sam odmah posle tog susreta i pobegao. Naprosto pobegao... Pobegao?! Od Nemice?! udio se Bela. On nije bio oenjen, niti je imao nameru da se eni. Ne od Nemice, zaboga. Ne od nje... govorio je Zvonko. Pobegao sam od sopstvenog oseanja da na svetu ima jo lepih ena... Sem Ljilje... Ti nisi normalan!? uzviknuo je Bela. Lepo sam ti rekao da si preuranio sa brakom. ta ti je nedostajalo da se Ljilja i ti lepo viate jo nekoliko godina, pa ako proceni da je za brak... Ali, ne! Ti si navalio da se oeni, da se skrasi, kako si govorio i... Vidi gde te je to dovelo! Na moj balkon, na moju kafu i moju koka-kolu. Sa mnom u drutvu... Izgleda da sam ja privlaniji od neke tamo Nemice!? Ne blentavi, svega ti! odvratio je smrknuto Zvonko. Lepo si mi rekao da se ne enim jer sam jo balav, ako se dobro seam. I, zna li ta? Bio si u pravu! Ja jesam balav! Jo uvek sam samo deko... Deko koji obeava dodao je Bela bezazleno. I to, ako hoe... saglasio se Zvonko. Zna, leao sam na plai i kada sam je ugledao pomislio sam Evo jedne dobre ribe. Za prenje!, ali im smo se, kao, upoznali sve u meni se pobunilo protiv toga i poeo sam da uporeujem tu Elke sa Ljiljom... Pedalj po pedalj. Sitnicu po sitnicu. Iako se, u stvari, njih dve ne mogu ni u emu i nikako uporeivati. Pa, jeste, ne mogu sloio se Bela hladnokrvno. I, prirodno, moja luda glava se onda setila svega onoga to sam inio, ili nisam inio, dok sam bio u braku sa Ljiljom, i setio sam se svega to je njoj smetalo, a meni nije, i setio sam se svega onoga to je nju ljutilo, a na ta ja nisam obraao panju, i, uopte, setio sam se svega... Setio sam se da sam ja lino svojim detinjastim ponaanjem upropastio jedan brak koji je mogao potrajati i jednu divnu vezu, sa Ljiljom, i znao sam da sam gubitnik. Ne preteruj ree pomirljivo Bela. Bilo mu je ao druga i njegovog oporog samosaaljenja i samooptuivanja. Kad bih samo mogao da vratim vreme, barem dve godine unazad... zavajkao je Zvonko. Kad bih samo mogao da joj kaem... Njoj, Ljilji... Moda bi ona razumela. U stvari, ne znam ni da li me ti razume... Ne znam da li iko na svetu moe da razume o emu govorim!? Moda nekakav psihijatar... rekao je dobronamerno Bela. Aha... Moda... sloio se Zvonko, spremnije nego to je to Bela oekivao. Ali, sad, ta je tu je... Mislio sam, tamo, u kampu u se naliti lozom nekoliko puta, izbljuvau sve ono gorko i grozno to oseam i bie mi bolje... I ljutio sam lozu, kao nezdrav, nekoliko dana, svake veeri se uspavljujui njegovim velianstvom alkoholom, ali niti sam bljuvao, niti mi je bilo bolje... U stvari, bilo mi je samo gore, naroito kada sam sreo tu Elke!

August 16, 2008

44,2 U HLADU Vidi, drugar... Ti si budala! izgovorio je Bela gotovo sveano. Ti si mujak! Razoaran malo sobom i svojim prvim izborom, ali, stari moj, to je tek poetak. Ima jo ena na ovom svetu... Sem Ljilje... I sem Elke, a... osmehnuo se prilino tuno Zvonko. Nije vano ni ko su, ni ta su, ali ih ima... ree Bela.- A ti si jo mlad. U trideset sedmoj!? Jesi li ti pri istoj svesti?! tugaljivo je rekao Zvonko. Ponekad mi se ini da dani prolaze pored mene bez ikakve veze... Ili ti je naprosto udarilo sunce u glavu, dole, u kampu... zakljuio je Bela svoju dijagnozu. Kolika je temperatura bila dole? 44,2... odgovorio je Zvonko. U Celzijusima.

111

August 16, 2008

112

Odabrane prie o ljubavi

DVADESET PET GODINA

Vraali su se iz posete njegovim roacima. Prtljanik je bio pun slanine (one bele, bez trunke mesa), sira, tegli sa ajvarom, pasulja u plastinim kesama. Boro je vozio hladnokrvno i brzo, kao i uvek, a ona je sedela na seditu pored njega i muila ju je glavobolja, kao i uvek kada bi se vraali iz takvih poseta. Put je bio uglavnom prazan, izuzimajui nekoliko traktora i dva ili tri automobila. Kao i uvek, subotom posle podne, seljaci su se odmarali, obavivi sve to su imali za taj dan izjutra, na pijacama naokolo. Bio je septembar, neobino vru i suv... Prvih nekoliko kilometara su utali, ali su oboje znali ta ono drugo misli i o emu bi razgovarao da zaponu... Boro je razmiljao o njihovoj predstojeoj proslavi dvadesetpetogodinjice braka. Sonja je mislila kako da uopte pone priu o tome, sad, posle prepirke pred rodbinom... A, prepirali su se oko slanine i pasulja i sira i tegli sa ajvarom Sonji je ve godinama bilo preko glave tih stvari, koje su, kasnije, stajale u friideru ili ostavi, zaboravljene, sve dok se ne sasue ili ne propadnu nekako... Boro je uvek primao te poklone kao da mu poklanjaju ne znam ta vredno i neprocenjivo. I, oko toga je bilo prepirke, posle koje bi se oboje povlaili u sebe i utke nastavljali kroz ivot, oboje krajnje nesigurni da li se uopte poznaju. Da li je Sonja ikada razumela da Boro te poklone prihvata tek da ne bi uvredio roake, koji su, moda, kasnije, i alili to su im dali poslednji (moda) komad slanine ili poslednji kilogram pasulja?! Da li je Boro ikada pomislio da se Sonja ne slae sa tim nagomilanim provijantom u prtljaniku, za koji su oboje znali da ili nee biti pojeden ili e biti pojeden tek minimalno, tek da kau kako su jue (ba) jeli pasulj, koji su im poklonili roaci sa sela... I Marija i ore odavno ve behu odrasli. Marija je, u stvari, bila pred udajom, a ore je ve tri godine bio menader u nekakvoj kurirskoj slubi, i nisu im se meali, ni u izbor kole, ni u privatni ivot... Nisu ni mogli Boro je, kao advokat, preesto bio odsutan od kue, preesto je putovao daleko i dugo se zadravao, a Sonja je, zbog svojih muzejskih eksponata, esto morala da ide na arheoloka nalazita ili na nekakve konferencije... Oboje su imali dinamine poslove, koji su ih odvlaili odavno od kue i sada su pomiljali da se nisu prevarili, da nisu pogreili, da nije taj brak bio samo nekakva avantura iz koje su se rodili i Marija i ore, i iz koje su ih njih dvoje podigli, pa sad, kad je sve to zavreno, i kad se osvrnu... Ali, oboje prestravljeni time, nikako se nisu osvrtali. Onda su se provezli pored nekog kamiona, sa koga je ovek nudio lubenice... Gledaj! Ima ih jo rekao je Boro. Ti si oboavala lubenice kad si bila trudna sa Marijom. August 16, 2008

DVADESET PET GODINA Ove su ni za ta rekla je Sonja. Dobre lubenice su u avgustu, posle usahnu i nekako budu ilave... A, sa orem si jela smokve... nastavio je svoju misao Boro. Kilograme i kilograme smokava si pojela. Posle nisi htela ni da ih pogleda. Trudniki hirovi nasmeila se Sonja. Bila je vrlo blizu pedesetoj godini ivota, ali jo zategnutog lica i jedva primetno malo ugojena. Da li bi se vratila ponovo u to vreme? upitao je Boro naglo, tek neznatno usporivi brzinu automobila. Da li bih se vratila?! Ne znam... otegnula je Sonja, na as se pravei da razmilja. Ne bih rekla... Ni u ono vreme kada si nosila pletenicu u kosi? osmehnuo se Boro, setivi se njene mladosti, koja je bila i deo njegove. Hajde, ne preteruj! osmehnula se i Sonja, setivi se svoje pletenice, koju bi joj majka uplela i sloila na vrh glave, kada je imala sedamnaest. U to vreme je i upoznala budueg supruga... Vidi, ja se ni u ludilu ne bih vratio u srednju kolu rekao je Boro prostoduno. Zato? upitala je, ne manje prostoduno Sonja. Zato to mi ni u ludilu ne bi polo za rukom da ponovo zavrim trei razred nasmejao se Boro. Jao, to me je mrzela matematiarka! Jao, ta mi je radila... I, ta ja sve nisam radio... Opet preteruje rekla je pomirljivo Sonja. Ama, samo to me nije oborila na popravni Boro okrete glavu prema njoj i osmehnu se. Da li je u njegovom osmehu bilo sete? Malo je nedostajalo. Mislim da me je moja razredna izvukla... Ti se sea i razredne?! ona odmahnu rukom. Ja nemam pojma ta se sve deavalo u srednjoj... Osim tebe...

113

Sreli su se kada je ona upisala trei razred, a on je ve bio zavrio srednju i upisao prava i bio bek lokalnog koarkakog tima visok, crnokos, sa nestvarno zelenim oima... Vaio je za zavodnika meu njenim (retkim) drugaricama. Kako i zato su se sreli to je on sigurno ve odavno zaboravio (mislila je Sonja)... Sea li se onog vrbaka iza igralita? upitao je Boro iznenada, a glas mu je bio nekako udno dubok. Nemoj... odgurnu ga ona laganim pokretom ruke. Ponovi: - Nemoj, molim te... ta?! Zar nismo?! osmehnu se Boro. Bili smo mladi... Nemoj, Boro... izgovori Sonja otrije. To nije bila tema o kojoj je htela da razgovara sa njim. Zato ne?! upita on vedrije nego to je nameravao. To nije tema... Nisam o tome htela... izgovori Sonja oporo, pa prekide samu sebe. A... O emu si htela? upita Boro neuporedivo opreznije, i glas mu je bio zvonak i jak. Ne... Ne znam... ree Sonja vrlo tiho, gotovo sebi u nedra.

Sledeih desetak kilometara Boro je vozio sporije, ali primetno nervoznije, i oboje su utali. Nisu znali kako da nastave razgovor. Nisu znali kako da ponu da August 16, 2008

114

Odabrane prie o ljubavi govore prave stvari, vane stvari, stvari koje su im bile bitne, koje su im smetale i koje su se (moda) mogle ispraviti... Ve tri godine Boro nije prilazio Sonji. iveli su u istom stanu, koristili isto kupatilo, budili se jedno pored drugog u istoj postelji, ali ona je ve zaboravila kako izgleda njegova ruka na njenom bedru. Oboje su to znali... Boro je oseao da je to, eto, dolo, samo po sebi, neprimetno... Sonja nije bila ljubomorna i nikada nije pomiljala da Boro ima neku drugu, ali joj je smetalo to se on prema njoj ponaa kao prema komadu nametaja... Jesi li dobro? upitao je Boro posle izvesnog vremena, oseajui ogromno neraspoloenje kod Sonje. U stvari... Nisam... odgovorila je ona tiho. Ima li to veze sa onim stvarima u prtljaniku? upitao je Boro metalnim glasom. U stvari, i ima... odgovorila je Sonja. I ne samo sa tim... Mislim da si dovoljno pametna da zna da ja to uzimam samo da ne uvredim... Njih... ree Boro pomirljivije. A, ne smeta... Moe da da susedima, ako ne zna ta e sa tim. Nije samo to... ponovila je Sonja dubljim glasom. ta jo? upita smireno Boro. Ti... zaustila je Sonja. Ti. ta ja? Ti si se promenio izdahnu Sonja. Neto je zapee u grlu, kao da je spremna da zaplae, ali ona spremno sprei to... I ti si se promenila ree Boro to je mogao smirenije. Znam rekla je Sonja. Zatim, naglo: - Jesam li ja tebi dosadila? Vidi, ja mislim, posle dvadeset pet godina... O emu pria? upita Boro. Zar bih bio ovde da si mi dosadila? Ne znam ree Sonja mirno. Zna li koliko je prolo od kako nismo... Mi smo u godinama... pokuao je da izvrda odgovor Boro. Ne znam da li ima smisla... Ne razume... Meni je potreban dodir. Meni je potrebno malo maenja... Meni je potrebno da milujem tebe... Tebe! Ti si moj mu. ovek koga sam izabrala...

Boro uzdahnu. Krio je odgovor od samog sebe i sada nije bio spreman da ga izgovori. Sonja je to znala, ali je (uporno) pokuavala da ga nagna da ga izgovori. Jo je usporio vonju. Prosto, kao da nije znao da li da nastavi. Sonja ga pogleda iskosa i ree: Nisi me dodirnuo tri godine, Boro... Da li ti se ja gadim? O emu pria? uzvrati on uno. Kao da nema vie meu nama nita ree on i opet oseti stezanje u grlu, ali bojala se da ne zaplae. Nemoj ree Boro tiho. Nemoj, Sonja... Nije tako. Ti si moja... Moja ena... I ja sam tebe izabrao... Pa, mi se volimo. Pitam se da li je tako ree ona. Ja... Nisam... zapoe Boro, ali kao da se ujede za jezik. Prekide...

August 16, 2008

DVADESET PET GODINA Dvadeset pet godina, Boro... I, sea li se... U poetku je bilo mnogo strasti meu nama. Mnogo. I posle... Opet je bilo strasti. I kad su deca ve odrasla, bilo je...

115

On uzdahnu i pogleda je. Suoi se sa njenim tunim pogledom. Sonja je bila tuna. Boro nije znao kako da definie svoju sopstvenu tugu i nemo... Ve tri godine je oseao strah... Ne znam... rekao je tiho. Ne znam kako se to uopte dogodilo. U nekom trenutku sam poeo... Nemoj mi samo rei da si se zasitio ree ona, ne verujui u svoje rei. Nije to... rekao je Boro. Ve... Strah.

Konano je izgovorio. Konano se otkailo sve to iz njega. Sada je znao da je spreman da govori... Strah ponovio je. Poeo sam da se bojim da ti priem. Poeo sam da se bojim da te dodirnem. Neto u tvom stavu, u tvom ponaanju... Ne znam to da objasnim... Ali, neto... Kao da si htela da mi pokae, a neki put si i izgovarala takve neke stvari... Kao da si se ti bila zasitila... Sea li se sopstvenih rei? Mukarci postoje samo da oplode enu i posle toga su beskorisni, kao trutovi, tako si govorila. E, to me je pogaalo... Mukarci... Da, mukarci, ali ne i ti... Ne ti! rekla je ona. Hteo sam da ti predloim da se prikljui nekoj od onih enskih organizacija govorio je Boro, ne obraajui panju na to to Sonja govori. Organizaciji za enska prava. Iako mislim da niim nisam zasluio da budem trut... Boro! gotovo je uzviknula Sonja. Boro, zaboga... To to sam govorila nije bilo protiv tebe. Ali, ja sam poela da primeujem da veina mukaraca... Betin mu. Marijin prvi deko... Momir... Zar misli da je trebalo da preutim njihovo ponaanje? Ne znam... ree on. Meni se inilo da ti generalizuje. Meni se inilo da ti sve to lepi na sve mukarce... I na mene. I poeo sam da se bojim. Da se bojim da te ne razoaram time to u traiti strast, seks, ljubav... Strah, dakle... izgovorila je vrlo tiho Sonja. Zar se ti zaista mene boji? Bojim se priznao je Boro. Bojim se tvoje bore izmeu oiju, dok se milujemo. Mislim da ti ne prija. Mislim da je sve to kod tebe samo navika, samo odgovor na naviku, samo tegobno pristajanje na seanje na onu strast koju smo imali u poetku... Zatim, tvoje migrene... U poetku nisam... Ali, posle nekoliko godina sam poeo da verujem da su tvoje glavobolje samo reakcija na moje prisustvo. I sama si jednom rekla da nikada nema migrenu kada sam ja negde na putu... Poznaje li ti mene, uopte? upita naglo Sonja. Ni sama nije bila naisto da li eli da se svaa ili da smisleno i hladnokrvno razgovara sa muem. Njegov strah joj se uini kao nekakva pubertetska manifestacija nesigurnosti. Nekoliko puta sam pokuao... govorio je Boro smireno. Nekoliko puta, kada sam se vraao sa puta... Sea li se? Donosio sam ti poneto... Znam sada joj bilo jasno da ne eli da se svaa i bila je spremna da saslua sve to on ima da joj kae, bez estine. Donje rublje... Seksi donje rublje, u

August 16, 2008

116

Odabrane prie o ljubavi stvari... I one parfeme... To si mi poklanjao... A, meni se inilo da ti to radi samo da se na neki nain otkupi. Da mi nadoknadi nemogunost nenosti... Nadao sam se da e u tim stvarima prepoznati moju elju da ponovimo sve ono to smo radili dok smo bili mladi rekao je Boro. A, onda si mi ti govorila o nekakvim sekretaricama, stjuardesama, mladim koleginicama... I ja sam se povlaio. Uvreen! Jer, bio sam uvreen time to si ti ostavljala utisak ljubomorne ene... Kao da nisi prepoznavala moju elju... I nisam priznala je Sonja, iznenadivi samu sebe. Mislim, kako sam mogla da prepoznam, kad si pri tom govorio o deci, o kolima, o teini putovanja, o potrebi da se naspava i slino... Nikada nisi rekao nita neno pri tome... Bio sam glup ree Boro kao da eli da zakljui stvar. Ne, ne... pourila je da kae Sonja. Ja sam bila glupa. Jer, ekajui te ja sam zamiljala ba to... Da e mi doneti i pokloniti ba to to si donosio i poklanjao mi. I sanjarila sam da zakljuava vrata,, izgovara neke nene i bezobrazne stvari, prilazi mi i polae svoj dlan na moju butinu, zadie mi haljinu, ili me tera, vie pokretima nego glasom, da probam to rublje, da nanesem taj parfem... Ha! uini Boro. A, ja sam samiljao cele planove, strategije, scenarije... Kako da to uinim... Kako e ui u kupatilo i nee zatvarati vrata i obui e taj ve i namirisati se i onda e mi prii i mirisae i onda... Boe! ote se Sonji. Kakve smo mi dve matore budale!

Boro oseti nekakav gr u stomaku. Sonja je bila sasvim u pravu. Njih dvoje su bili dve matore budale... Pogledao je enu, koja se osmehivala gledajui ispred sebe. Potom ona okrenu glavu prema njemu... Sea li se ta si me prvo pitao kada si mi, davno, davno, priao posle one utakmice? Hm! uini Boro setno. Da li voli da se ljubi? Je li to? To potvrdi Sonja smireno. To smo, izgleda, zaboravili vremenom... A, i kako ne bismo?! Deca, poslovi, gomilanje para, stan, obaveze... Ja sam se samo ponekad toga setila... Meni je to na pameti ve godinama... U stvari, u poslednje tri godine esto mi to padne na pamet... Samo to? njene oi se iskosie, to je bio znak da je spremna na sve... Ne samo to odgovori Boro.

Vozio je jo samo dva ili tri kilometra. A, onda je ugledao skretanje na neki seoski put, makadamski, pa ak i slabiji od toga bio je zemljani, utaban, kriv i mestimino izrovan... Skrenuo je, usporivi. Sonja nije rekla nita. Nije ga ni pogledala. Boro je vozio tim putem, koji je prolazio kroz ljivike i kukuruzita, izmeu njiva i panjaka... Zaustavio je kada je uoio jo jedan sporedni put, vrlo lo, koji je iao uzbrdo... Nije rekao nita ubacio je u pravu i krenuo tim putem, izbivi brzo na vrh brda, sa kojeg se videla nekakva crkvica na drugom brdu i naokolo njive... Jedan potok je vrludao ispod brda. Nigde nije video nikoga. Vozilo je zaustavio ispod kronje velikog duda, koji je sputao grane nisko... Okrenuo se prema Sonji gasei motor...

August 16, 2008

DVADESET PET GODINA Voli li da se ljubi? upitao je. Boroooooo... otegnula je Sonja osvrui se naokolo. Zar ovde?! Bilo gde odgovori on i uroni lice u njene uvojke. Bilo gde samo sa tobom. Zar ne shvata... Ti si za mene jo uvek jedina... Jedina...

117

Ona ga obgrli obema rukama, oseajui kako se jei... Kao nekada... Najednom joj vie nije bilo vano gde su. Najednom je bilo vano samo to da su to njih dvoje, bilo gde, i da se grle... Nije im ni na kraj pameti bilo da razmiljaju o pripremama za proslavu dvadesetpetogodinjice braka hrana, pie, pokloni, suveniri za goste, prostor u kome e se sve to odigrati... Sad i ovde, ispod niskih grana starog duda to je bilo samo njihovo... Njihova proslava... Sonji, nekako same od sebe, skliznue gaice niz butine... Pola asa kasnije smejali su se zamagljenim staklima automobila... - Srena ti dvadesetpetogodinjica braka, mila! rekao je Boro.

August 16, 2008

118

Odabrane prie o ljubavi

SVETSKI PUTNIK
Uite, uite... Ja nikad ne zakljuavam ova vrata... Ni kad sam na putu... Znaju me ljudi iz mesta... I nikada niko nije pokuao da ue... Duda Mikula svrati ponekad, oisti malo, a kad joj se javim iz sveta donese drva za kamin. Uvek sam voleo da se odmaram pored kamina. Vatra gori, plamenovi bacaju senke po zidovima, a tiina odasvud i meni lepo. Opustim se... Ne gledam televiziju. ak ni svoje emisije. ta u ih gledati, kad sam ih video u montai?! Kafu u vam skuvati. Pravu kafu, iz Etiopije... Nauili su me kako da je uvam, da bude svea i do deset godina... Moja Miranda je volela da pije kafu sa mlekom... I, dau vam da probate vino od rie. Iz jednog sela je, pored velikog kineskog zida... Selo je siromano, ali svi prave vino od rie, iako rie u njihovom kraju nema... Ljudi su udni... Kao i oni iz Nepala... Kad su jednom doneli neki Englezi viski i kad su Nepalci probali, kako su se brzo navikli i sad, kad ue u njihovu kuu, prvo iznose viski, pa posle sve ostalo... Uostalom, kao i ameriki Indijanci... Nema vie lule mira... Proao sam pola sveta. I Miranda, dok je jadnica bila iva, ila je sa mnom... Sad, eto, rasprodajem sve ove suvenire... Iao sam u ministarstvo, ali oni nisu bili zainteresovani. Bio sam i u optini... Rekli su Pa, sad, ako se nau sponzori... Ja nikada nisam traio sponzore. Sve je to televizija, nekad, za mene... I, poeo sam da putujem o svom troku, u stvari. Kad su stradali moji, u onoj eleznikoj nesrei, ostavili mi i kuu i sala i stoku i zemlju... A, ja na studijama... Studirao sam tehniku. Spremao sam se da gradim mostove i puteve... A oni su izgradili mene. Od malena sam eleo samo da putujem. I, onda sam rasprodao sve to, svu tu zemlju i kuu i sala i stoku. Samo, birao sam kome u prodati. Eno, sve je jo u ivotu. Vode ljudi rauna o tome, ne daju da propadne i, uo sam, jo se hvale da je sve to bilo moje... Nije bilo, ali neka... Ako im je drago da je bilo moje, onda je bilo moje... Miranda se tome smejala... Sa tim novcem sam iao, prvo u Afriku. Bilo je novca dosta, a vreme je bilo takvo da u zemlji nisi mogao da kupi potenu filmsku kameru, pa sam kupio jednu... Evo je... ARIFLEKS prvoklasna je! Kupio sam je u Libanu, od jednog zubara, avanturiste. Brzo smo se nali i brzo sprijateljili, a kad sam mu pomenuo kameru... On je ve bio bolestan od neke tropske bolesti, koju je zaradio u Junoj Americi... Ja sebi nisam dozvolio da se razbolim... U stvari, jednom, u Nigeru, od nekih komaraca sam dobio groznicu, a Miranda me je negovala...

August 16, 2008

SVETSKI PUTNIK Pominjem je, a srce mi se stee... Kakva je to ena bila... Sreli smo se u Monaku, jednog leta, kad sam se vratio sa svog prvog puta i pokuavao da otkrijem tajne filmske montae... Bilo mi je nekako glupo da od svega toga to sam snimio niko nema nita. Hteo sam da podelim svu svoju radost od tog puta po Africi, sa svima... A, Miranda je bila sekretarica u tom studiju... Dva meseca kasnije bili smo venani i uveliko planirali put po Indoneziji... Znate, ja sam uvek sva svoja putovanja vrlo paljivo planirao i skupljao sve mogue informacije... Odatle i moja prepiska sa svim svetskim putnicima, irom sveta... Ovde su sva ta pisma, a primetiete da tu ima dosta i geografskih karata, a neke su crtane rukom... Nisu, u to vreme, postojale karte za sva mesta na svetu... Meni je osamdeset prva, ako to hoete da znate... Poslednjih deset godina putujem kao turista, upakovan u paket usluga... Nisam vie zdrav. Posle njene smrti sam poeo da poboljevam svako seanje na nju me zaboli... Ovo su maske, afrike, unikati... Kupio sam ih u jednom selu, trista kilometara od Kinase. Jedan domorodac ih je pravio, ali svaka je drugaija... Zadivio me je vetinom. Ne znam koliko da traim za njih... iveo sam u tom selu pet nedelja... I Miranda sa mnom... Kako nam je samo bilo lepo... Vodili su me u lov, na gnue... Antilope su to... Velike... Ne znam... Zaista ne znam koliko da traim za maske... Koplja, bojim se, nisu za prodaju... To su sve pokloni... A ovo je berberska nonja... enska... Miranda je to nosila i meni se ini da jo mirie na nju... To hou da kaem kad smo sreli vie se nismo razdvajali. Uvek je bila uz mene i uvek me je razumela... Po Aljasci, kad smo zalutali, a sneg naokolo, ni drveta da ovek naloi i ugreje se, ona me je grejala... Zakopamo se u sneg, upalimo sveu ili dve i spavamo jedno drugom u naruju, na smenu... Prvo ja, pa ona... Dok svee ne dogore... Ujutru se iskopamo i nastavimo... Nali su nas neki naftai, usred nekakvog polja... Bili su iznenaeni, a jo vie kad su uli da i mi govorimo engleski... Jezike sam morao da nauim... Prvo nemaki, jo u kui... Ujna mi je bila Nemica, pa me je uila i pre nego to sam iao u kolu... Posle, ruski, u koli... Tada su svi uili ruski... Posle, arapski... E, tu sam muku muio sam... Bio sam reio da idem u arapske zemlje, a ne vredi putovati nikuda ako ne zna, bar malo, lokalni jezik... I, tako sam nauio arapski i posle usavrio. Jednom sam bio kod nekog eika... Nije bio onaj najvaniji, ali je bio eik i ovek mi se lepo obratio na srpskom, jer je iao na fakultet ovde, a ja njemu na arapskom i posle sam se upisao u njegovu neku knjigu uspomena, a on je hvalio moju pismenost... Na arapskom. I Miranda je, uz mene, uila, jezik za jezikom... Svahili, malajski, mandarinski, japanski, hidnu, hebrejski, neka juno-amerika nareja... U osnovi... Tek da znamo da pitamo kuda treba da idemo, ako zalutamo... A, dogaalo se da zalutamo... U Mongoliji, jednom, usred nedoije... Nismo znali da li da idemo na zapad ili na jug ili na sever... Pustara jedna... Hladno. Minus ne znam koliko... Meni su bile povreene obe noge... Pogrena obua... Miranda me je onda smestila u jedan procep u zemlji, pored nekog potoka i ila dvadeset kilometara da nae pomo... Pojavila se dva dana kasnije sa tri jahaa i kolima... Ona me je spasila... Ne samo jednom...

119

August 16, 2008

120

Odabrane prie o ljubavi Ove knjige... Njih mi je najalije to moram da ih prodam... Ona je kupovala, a neke i dobila na poklon... Na nerazumljivim su jezicima... Molitvenici, budistiki, hindu... Neke sam proitao, ali ne sve... Sad, povremeno, uzmem neku od njih u ruke, tek da osetim njen dodir... Moete ih pregledati, ali oprezno... Neki listovi nisu vezani dobro... U poetku nije bilo lako putovati. Nije bilo prevoza... Neto brodom, neto autobusom, neto, bogami, i peke... Ipak sam stigao do Sirije to je bilo moje drugo putovanje... Miranda je bila u Portugaliji tada... ekala me je... Iao sam u Siriju za Filmske novosti... Oni su mi platili taj put, jer su videli prethodne moje snimke i znali su da sam dobar snimatelj i da znam da napiem vane stvari o zemljama i ljudima... A, i znali su da sam odluan i da hou da putujem... Povratak iz Sirije je bio jo tei, jer sam krenuo preko Izraela, a tada nije bilo ba sigurno ii tuda... Iao sam, opet, jedan deo peke... I onda su me uhapsili izraelski vojnici... Dva dana su me ispitivali... Mislili su da sam arapski pijun... Kako je to dolo do Dajana, onog Moe, ne znam... Znam samo da se on lino pojavio, a bio je tada, mislim, ve pukovnik njihove obavetajne slube... I, kada sam mu objasnio ko sam i ta sam i kad sam mu pokazao papire iz Filmskih novosti on lepo progovori srpski... Dodue, loe, ali progovori... I dao mi je onda pratnju do Haife, pa sam se brodom vratio kui... Posle, kad sam priao Mirandi o tome... Iao sam sa Mirandom na krstarenje po Pacifiku. Samo ona i ja... Brod osamnaest stopa jedrenjaka, nita... Tri oluje smo preiveli... Ona je pevala dok je vetar fijukao... Polomio nam je jednu katarku, ali Miranda je pevala... Posle sam i ja pevao nita drugo nam nije preostajalo... Na sreu, a sree sam uvek imao na putovanjima, naiao je jedan grki tanker i spasao nas... Posle smo na jedrenjak popravili na Samoi i nastavili... Toliko materijala samo snimili da su mogla dva dugometrana filma da se izmontiraju, ali su ljudi iz Avale sve to smanjili i ispalo je trideset sedam minuta, kratkometrano... teta! Nije se videlo nita, ni oluje, ni naa pesma, ni taj grki brod... Evo, ovo su brodski instrumenti... Taj jedrenjak je bio iznajmljen, pa kad smo ga vraali u paniju prosto sam pitao njihovog pilota mogu li da uzmem instrumente, za uspomenu i on mi je dopustio... Dva meseca smo se oporavljali od tog putovanja, a onda u sobu za montau i, na kraju, trideset sedam minuta... ta da se radi?! I to je bilo neto... Znam da su priali da sam ja jedini koji tako putuje po svetu... Jedini iz nae zemlje... Novinari su me opsedali kad bih se vratio u zemlju... Intervjui, izjave, svata... A ja sam svima govorio da treba samo da pogledaju te filmove i da ja nisam najhrabriji ovek na svetu, jer svuda ima ljudi... Dobrih ljudi. Ljudi su spremni da pomognu... U Australiji su nam pomagali njihovi crnci, Aboridini... Nauili su nas kako da pronaemo vodu usred pustinje, a kod njih je pustinja ogromna... Mislim da je vea i nenaseljenija od Sahare... Vie od pola kontinenta... Samo pesak i suvo, nisko rastinje... Tu mi je bilo najtee... A, onda, Sidnej i dalmatinsko vino, gusto, crno... Miranda je uivala... Jedne godine nas poalju u Kinu... I uzdu i popreko smo je proli... Svakako... Vukli su nas kolima sa nekakvim bivolima po pirinanim poljima, i jahali smo njihove male konje po brdima, i vozili se nekakvim dunkama po velikim rekama... Tu nas je zaustavila poplava uta Reka kad naraste to je nezamislivo...

August 16, 2008

SVETSKI PUTNIK Bude vode da joj se kraj ne vidi, a mi na tom amcu nasred svega toga... Odozgo kia, odozdo voda. Mutna i blatna... Kakav Misisipi... Misisipi kad poplavi, to je maji kaalj u poreenju sa tim kineskim poplavama... A Miranda je volela njihovu kuhinju... Kako se samo smejala kad smo, jednom, u angaju, u restoranu, naruili lastavija gnezda... Ona je mislila da e doneti neto sa suvim travama i slamom i blatom... Nije, nije... I ona se smejala... Jo mi njen smeh odzvanja u uima... Za divno udo, po Evropi sam putovao najmanje... Pa, ja nisam ni u Bugarskoj bio, a u Italiji samo na Sardiniji... Tamo smo ekali brod da nas prebaci u Afriku, dva dana, i to je sve... U Nemaku sam iao da kupim neke delove za kameru, kad je stradala u peanoj oluji, u Namibiji... Daba sam pokuavao da je sauvam od peska, kad je prolazio svuda... Usred pustinje sam bacio svoj runi asovnik, to mi ga je De Gol dao na nekoj sveanosti, u Parizu... Jeste, bio sam slavan! Miranda mi je uvek govorila da moram da trpim slavu... I, trpeo sam... Ali se nisam izgubio u toj slavi... Primali su me predsednici drava i premijeri, ministri, ovi i oni... Bio sam na svim veim televizijama u Evropi... I u Americi sam bio na televiziji... Nema svetskih novina koje nisu pisale o meni... Ali, nikada nisu ni pomenuli Mirandu... Ona to nije htela... Nije elela i uvek je govorila kako sva ta slava pripada meni, jer sam ja bio taj kome je palo na pamet da putuje i snima... Nisu pomagala nikakva preklinjanja... ak su i ljudi iz tih novina i televizija pokuali, ali Miranda je ostala u senci... Sve do smrti... Oprostite... Uvek kad se setim, iako je sve to bilo pre deset godina... Otkazali su joj bubrezi, iznenada, bez ikakvih najava... Posle mi lekari priali kako je mogue da sve to bude genetski i da ja zaista nisam kriv... Bili smo u Opatiji, trebalo je da tamo snimim nekakav razgovor za televiziju... I ona... Pala je u kupatilu... U bolnici nisu znali ta se dogaa, pa smo je helikopterom prebacili u Ljubljanu... U onu istu bolnicu u kojoj je umro... Oni su tamo ispitivali, uzimali joj krv i sve... U poetku su znali da se radi o bubrezima i da su joj jednostavno otkazali, ali tek posle mesec dana, kada moja Miranda vie nije mogla ni da govori... Tek onda su slegli ramenima i rekli da je mogue da se izlei, ali... Uvek postoji ali... Ve je Miranda bila na dijalizi, samo to ta dijaliza nije davala rezultate kakve su oni oekivali... I ja... I Miranda... Transplantacija... To je bilo reenje... Da vam ne priam... U to vreme mene su ve pomalo zaboravili i uzalud sam pisao ljudima da mi je potrebna pomo... Dobijao sam samo ljubazna pisma o razumevanju i nemogunosti da mi pomognu... Neka pisma nisu ak ni bila potpisana... De Gol je umro neku godinu pre i ja sam se nadao da e Francuska... Mirandi je bivalo sve gore i jednog jutra se jednostavno ugasila... Neu vam govoriti kako sam se oseao i ta je bilo sa mnom... Imao sam oseaj da neu moi dalje sam, bez nje... Meutim, evo, kao to vidite... Nisam putovao bez nje... Nisam imao kuda vie da odem... Onda su se setili da sam iv i da sam, svojevremeno, putovao po svetu... Istraiva andor Mol... Slomljeni ovek andor Mol... Traili su da naprave jednosatnu emisiju o meni, poslali urednicu ovamo... Ona se oduevila i posle i sama pisala nekakvim

121

August 16, 2008

122

Odabrane prie o ljubavi muzejima i ministarstvu... Ali, nita... Niko nita... Znate, ovaj svet je graen tako da je lako napraviti ime, lako se proslaviti, ali posle doe vreme kada se niko ne sea, svi zaborave... Imao si slavu, pa je vie nema i to je to... Ne znam kako je, recimo, Kustou to polo za rukom... On je do smrti bio slavan... Moda zbog toga to je uspeo svoje sinove... Jeste, dobio sam nacionalnu penziju i nije da su me totalno zaboravili, ali sve ovo, sve ovo... Sada su loija vremena i meni nedostaje novaca... Hou da napravim spomenik... Ne sebi... Mirandi... Jednom, davno, jedan bogati Belgijanac je bio ovde i kada je video sve ovo ponudio mi je ogromnu svotu, ali tada sam jo bio u snazi... Sada mi je ostalo samo toliko vremena da napravim taj spomenik, nadgrobni... Mirandi... Odbio sam, tada... Sada, verujte mi, spreman sam da pristanem na svaku cenu, a opet ao mi je da se rastanem od svakog predmeta ovde... Sve je to ona birala, neto kupovala, dobila na poklon, preko svega je prela njena ruka... ao mi je... I, nije mi ao... Doite, pokazau vam je... Ovde je drim, pod staklom, iznad postelje... Kad legnem ona mi je iznad glave... Neu vam priati ta sam sve morao da uradim i ta kome da kaem da mi dozvole da uzmem njenu lobanju... Evo je... Reklo bi se da je to sasvim obina, ljudska lobanja, ali to je Mirandina lobanja... Ona me uspavljuje i sa njom razgovaram kad mi je do razgovora, i sa njom utim, kad mi je do tiine... Ona mi podgreva seanja, ona me podsea na uspomene, na ljude i dogaaje, na predele po kojima smo zajedno proli... Zamislite, sada, crnu kosu jedne Portugalke... ta crnu?! Njena kosa se prelivala u elino-plavo pod odreenim svetlom... Nosila je dugu kosu kad smo se upoznali, posle je skratila... Praktinije je na putovanjima, zahteva manje panje, bre se opere i jo bre se osui... A tek njena koa... Tamna, tamna, kao senka masline u avgustu... I zategnuta, bez bora... I dok je umirala ni jedna jedina bora joj se nije pojavila... Voleo sam da joj dodirujem kou... Bio je to doivljaj... Ona bi sklapala svoje krupne, tamne oi i malo bi pognula glavu ka jednom ramenu, prislanjajui svoj obraz na moj dlan... Ponekad bi trljala nos o moju ruku... Njen nos... Iz daljine bi se reklo da uopte nema nos... Ve samo krupne, natekle, crvene usne... Nikada nije koristila ru za usne... I, kad bi me poljubila... Oprostite na suzama... Vi ste ipak samo stranci... Vi ne moete da razumete sve to... Vi ak ne moete ni da zamislite ovu lobanju dok je bila iva i dok je imala kou i kosu, usta, nos, ui, bradu... Sve... Vi ne moete sasvim ni da razumete moje suze... Moje desetogodinje suze... Dok sam jo bio deak, majka mi je govorila da veliki deaci ne plau i ja nisam plakao. Nikad nisam plakao... Sve do Ljubljane i Mirandine smrti... Od tada samo plaem i to je to... Plaem to nema vie Mirande, njenog dodira, milovanja, njenog glasa... Samo da mi je da ujem utanje njenih haljina po ovoj kui... Ovako, ostaje mi samo da plaem... Oprostite...

August 16, 2008

SVETSKI PUTNIK Ako elite, moete da kupite bilo ta od svih ovih stvari... Osim lobanje... Ona e sa mnom u grob, pored mene... To sam upisao u svoj testament... Nisam morao ni da upisujem valjda se to vidi iz mog pogleda, ili iz mojih suza...

123

August 16, 2008

124

Odabrane prie o ljubavi

UKRTANJE PROLOSTI
Izvesno je da njih dvoje nisu bili jedno za drugo. Nisu ak ni liili na par koji je predodreen da bude i ostane zajedno toliko godina. Ni po emu. Sandra, sa svojim uzvienim stavovima o lepoti i krasoti sveta i ljudi koji u njemu ive ni po emu se nije mogla sloiti sa Alekovim miljenjem da su ljudi, uglavnom, stoka, a svet koji su stvorili nalik na pakao. Kada bi Sandra videla ili upoznala neku osobu, odmah bi poela da procenjuje ta na njoj moe biti lepo i svojim slatkim, maznim glasom bi rado govorila stvari kao to su: Vidi, kako joj je sjajna kosa! Njene noge su za priu! Njegova brada odaje toliko odlunosti!

I takve, sitne i naoko bezazlene stvari, koje ak ni njoj samoj nisu donosile zadovoljstva, ali su Aleku bile skoro bolne... On je svemu u ivotu prilazio sa ogromnom sumnjom, dakle prilino neprijateljski i trebalo mu je, ponekad, i dve ili tri godine da izgovori svoj sud o osobi koju celo to vreme poznaje, sa kojom radi, ili glumi prijateljstvo. Tada bi turo rekao: On je OK! Ona je dobra!

I nikada nita vie. Zaudo, njegovim izjavama kao da su ljudi uvek vie verovali, pouzdavali se u njegov sud o nekome, nego to su pridavali znaaja Sandrinoj slatkoreivosti. On je voleo brze automobile, skupe i najee nepotrebne elektronske naprave, i Kamenje koje se kotrlja. Ona je volela modu, kozmetiku i uvek visoku svotu na svom bankovnom raunu. Da li je u pitanju srea ili tek proizvod njihovih ambicija, oboje su bili uspeni u svojim profesijama i relativno bogatiji od pripadnika generacija kojima su pripadali. Alek je gotovo u roku zavrio elektrotehniku, ali se kasnije bavio vie trgovinom na veliko. Sandra je zavrila pravni fakultet, ali je i nju ivot okrenuo na drugu stranu, pa je postala vlasnica male galerije na otmenom i upadljivom mestu. Krug njihovih prijatelja bio je prilino ogranien na poslovne veze i ljude koji su pokazivali dovoljno interesa za njih dvoje i njihov rad. Prireivali su prilino obimne i obilne veere, obino oko

August 16, 2008

UKRTANJE PROLOSTI datuma roendana ili krajem godine. Ili su na more u Grku, svakog leta u drugi kraj. Automobilom. Dece nisu imali, uprkos njenoj elji i njegovom trudu. Tri godine i neto due su pokuavali da otkriju ta je razlog, ali im niko sa sigurnou nije postavio dijagnozu. Konano su i sami, pred sobom, pristali na praznu deju sobu, prestali da obilaze klinike po vajcarskoj i Austriji, i prepustili se ivotu... Nekada, davno, toliko davno da su sasvim zaboravili i ime tog druga iz osnovne, jedan drug iz osnovne ih je upoznao na nekom slavlju da li je bio 1. maj ili neka svadba, ni toga se vie nisu seali. Njega je oduevila njena prefinjenost i nenost, od koje ga je podbadalo neto pod rebra i muklo tuklo u elucu pri pogledu na nju. Nju je fascinirala njegova unutarnja snaga i spoljna sigurnost u ophoenju sa drugima. I, tako je poelo... Prvo pozorite ime predstave su zaboravili, ali je Sandra sauvala te ulaznice i stavila ih u neku od svojih knjiga iz detinjstva. Knjige je, kasnije, poklonila sestriini i te ulaznice je devojica odavno bacila, uverena da su bezvredne... U stvari, prve zajednike uspomene Aleka i Sandre vezane su pre za venanje, skromnije nego to je elela ona i raskonije od njegovih zamisli, jer se tada moglo zapamtiti ko je sve bio, manje vie, i koje ta doneo na poklon kasnije su decenijama morali da odlaze na mnoge svadbe i da vraaju poklone, uglavnom u priblinoj vrednosti. Sve to se dogaalo pre toga nekako je bilo smukano i zbrkano u njihovom seanjima da nisu umeli da odvoje i smeste na dragoceno mesto neke od lepih uspomena, kojih je bilo. Sada, kada su se ve bliili pedesetim roendanima, poele su da ih mue sitne bolesti i druge smetnje, koje organizmima ne ine mnogo tete, ali obino smetaju svakodnevici. Sandra je ve tri puta bila u bolnici zbog neregularnog rada jetre, koja je izazivala uenje kod lekara, jer su na takve simptome nailazili samo kod alkoholiara, a Sandra nikada nije popila vie od ae vina ili piva, povremeno, uz neku gozbu ili prilikom proslava. Alek je imao razvijen ir na elucu, koji ga je ponekad muio danima, kvarei mu raspoloenje i inei ga mrzovoljnim. Obino, s veeri, Alek bi se zavlaio u svoju radnu sobu, ukljuivao kompjuter i zapoinjao nekakvu internet-igru, pomou koje je mogao da bude u vezi sa mnogo mladih ljudi irom sveta, a da pri tom ostane ono to jeste pedesetogodinjak, oenjen, muen irom na elucu, uspean biznismen i prilino zatvoren u komunikaciji. U igri je mogao da bude i devojka i mladi, da ima petnaest godina, da voli bilo koju muziku i da se ponaa razuzdano i neodgovorno, kao to nikad nije u stvarnom ivotu. Mogao je da lae, i sebe i druge, do besvesti i nerazuma... Sandra bi obino veeri koristila za paljivo iitavanje inostranih modnih asopisa, beleei u elegantnu svesku svoja zapaanja, adrese koje bi joj mogle zatrebati, imena, nazive firmi i sve drugo to bi joj bilo zanimljivo, zaboravljajui u tim trenucima supruga, koji je bio u susednoj sobi. Sreli bi se, neto kasnije, u spavaoj sobi. Sreni, zadovoljni provedenim danom, osmehnuti... August 16, 2008

125

126

Odabrane prie o ljubavi Sandra bi sputala svoj dlan na Alekovo rame, jo uvek zategnuto i vrsto, rame amaterskog tenisera, koji ne proputa vikend da ne odigra nekoliko setova sa prijateljima ili, jo bolje, poslovnim partnerima. I, on bi osetio jezu. Istu onu jezu koju je oseao i prvih dana njihovih nenosti. Sav bi se opustio i prepustio njenom dlanu. Disao je duboko, sporo i umilno gurao svoj nos u njen vrat, jo uvek kao natopljen tamjanom. Sklapao bi oi tek na trenutak, bojei se da bi mu due murenje izbrisalo tu iluziju, izmiljenu sliku ene koju voli. Otvarao bi oi irom, dok bi se ona naslanjala na njega celim telom, tako da je oseao njene dojke pod rebrima, jo vrste i poeljne. Ona bi sputala svoje dlanove niz njegove miice, zatim niz njegove butine. On bi je potom obgrlio rukama, kao ivim granama neke potajno divlje biljke... Milovali bi se nekoliko minuta, a onda poljubili, lako i brzo i poeleli jedno drugom laku no. Ve nekoliko godina nisu spavali u istoj postelji. tavie, svoj prvi brani krevet su odavno poklonili nekom daljem roaku, koji se doselio iz provincije... Imali su posebne krevete, sa posebnim posteljinama... A, opet, njihova ljubav se nije gasila. Naprotiv, kao da je bivala sve jaa, vra i nenija. I tia. Jer, nisu suvie razgovarali, odavno... Nedostajala im je tema... Milan, Alekov kolski drug iz osnovne, i u to vreme njegov najbolji prijatelj, a neto kasnije i Sandrin drug iz srednje kole, i prvi mladi sa kojim je javno izlazila, pojavio se ponovo u njihovim ivotima sasvim iznenada. Bili su, jedno dugo vreme, ispustili iz vida i Milana i sve uspomene vezane za njega. Milan je dugo proveo u inostranstvu, u Francuskoj, bavei se vinom i restoraterstvom. Sada se vratio u zemlju, sa nekakvim bogatstvom za koje su mnogi, koji ga nisu dobro poznavali, govorili da je deo imetka koji mu je pripao posle razvoda sa nekom Francuskinjom, reen da zapone biznis, da otvori restoran, ak i hotel. Prva stvar koja mu je pala na pamet bila je da se javi starim drugovima... Sandri je poljubio ruku, na tipini francuski nain. Aleku je doneo bocu francuskog konjaka starog sedamnaest godina. Sedeli su u dnevnom boravku, kod Sandre i Aleka... Da li znate da nije proao dan da nisam mislio na vas, tamo, u... tuini? rekao je Milan, mislei pri tom da nije proao dan da nije mislio na Sandru. Hajde da ti poverujemo nasmejao se Alek otvarajui bocu francuskog konjaka. Ne odmahnuo je glavom, preplavljenom dugom, prosedom, nekad plavom kosom, Milan. Nisam ja bolestan od nostalgije. Nisam se zbog toga vratio... Ako nije tajna... zacvrkutala je Sandra. Zbog ega si se uopte vraao? Ovde je teko... Moj brak je... pukao rekao je Milan. Jednostavno, vie nisam imao emotivnih razloga da se muvam po Lionu. Osim toga, prodajom restorana sam zaradio mnogo vie nego to sam se nadao. Neu te pitati koliko rekao je Alek uz raskoan osmeh tipa prodao-kupio.

August 16, 2008

UKRTANJE PROLOSTI Lova nije bitna. Meni nije bitna odvratio je Milan hladnokrvnije nego to bi se iko mogao nadati. Uvek sam cenio emotivnu vezu... Sa mestom na kojem sam. Sa osobama sa kojima sam... Razumete me, naravno. Vi to imate. Ti si bio emotivac i u osnovnoj iscerio se Alek. Mislim da se seam kako si plakao zbog trojke iz biologije. I da zna da jesam rekao je Milan, ostavljajui da se nagaa da li je mislio izravno na biologiju ili na sopstvenu oseajnost. Verovatno sam zbog toga izgradio sebe u biznismena. Mislim, bezoseajnog, ako tako moe da se kae... Bezoseajni emotivac! To je prava stvar! uzviknu Alek. Nije to mislio izgovori Sandra, kao da brani Milana, koji joj uputi pogled koji se mogao protumaiti kao zahvalan. Znam ja ta je on mislio rekao je Alek podiui obrve. Izneo je ae sa konjakom na sto, a onda seo pored Sandre i, ko zna zbog ega, prebacio svoju ruku preko njenog ramena. Milan je to mogao da protumai kao zatitniki gest prema linoj svojini, no nije nita rekao. A, deca? upitala je Sandra donekle muklo, kao da joj se duboko u grlu nalazilo malo vate ili zaglavljena malina ili neto slino, to je iznenadilo Milana. Najstariji je u Americi. Ja verujem da folira da studira, a njegova majka ga u svemu podrava osmehnuo se Milan. Srednji je reio da izigrava novinara, pa obilazi redakcije po Parizu. erka, najmlaa... Ima samo esnaest i ide u neki licej za bogatune, po majinoj elji... Znate kako je... Ja sam se bavio tim restoranom, poslom, putovao, zajebavao se sa svim i svaim, a majka ih je odgajala... Kada smo bili kod advokata... Za razvod... Deca su... Svo troje je stalo, bukvalno, fiziki, iza nje... Meni su poeleli dugo zdravlje i mnogo uspeha u ivotu. Onda... zapoe Sandra oprezno. Mi moemo da se smatramo srenima to ih nemamo... Ipak ree Milan. Bili su radost. Bili su tako slatki, kad su bili mali... Deca rastu ako nisi znao Alek pokaza svoje savrene onjake. Bio mu je neprijatan razgovor o deci. A, mi starimo dodala je Sandra, sa jedva primetnom dozom aljenja u glasu. Ti ne stari izgovori tvrdo Milan gledajui je ravno u oi. To ima da zahvali meni osmehnu se nadmono Alek. uvao sam je sve ove godine. Od sebe? Ili za nekog drugog? nasmejao se Milan. Za nju ree Alek, mada uopte nije mislio tako. I njega samog je iznenadio oseaj...

127

Neko vreme su jednostavno utali, kao da vie nisu imali ta da kau jedno drugom. Milan je pijuckao vino. Alek je vakao vakau gumu, to ga je uvek dralo dalje od cigareta, sa kojima je raskinuo saradnju pre nekoliko godina. Sandra je bila mirna spolja, a iznutra, negde u dijafragmi, neto je naprosto kuvalo... Imam oseaj da je vreme da krenem izgovorio je naglo Milan. Naravno, posetiete me uskoro... Raunaj da hoemo odvratio je Alek. Ako naemo vremena. August 16, 2008

128 -

Odabrane prie o ljubavi Ispratiu te rekla je Sandra kad je Milan ustao i krenuo ka izlazu.

Ila je iza njega na dva koraka, gledajui u njegova iroka, uspravna ramena i ne mislei ni na ta. Nije se usuivala da misli. Bila je krajnje zbunjena samom sobom. Na vratima mu se osmehnu: Drago mi je to si nas se setio rekla mu je. Setio?! Setio?! Nisam... Nisam vas se samo setio. Uvek sam mislio na vas... Na tebe, u stvari. Na mene? pokuala je da pokae iznenaenje. Neto u Milanovom glasu joj je govorilo to na tebe od kako je stupio u njihov dom. Uzalud je pokuavala da se seti njihove ranije bliskosti. Zna... Dok sam iveo tamo... Dok sam bio u braku sa... Jedno pitanje mi se stalno ponavljalo i ja jednostavno nisam mogao da prestanem da mislim na tebe rekao je Milan. Znam... Moda ti se ini, kao to se i meni inilo nekada, da nas dvoje nismo ni mogli ni smeli da budemo blii jedno drugom nego to smo bili, ali neto nepoznato i neartikulisano mi nije davalo mira. Kroz celo to vreme sam u sebi ponavljao: Kako bi izgledalo da smo Sandra i ja...... Nemoj apnula je nemono. U dnu grudi joj je zadrhtalo neto to je mogla da prepozna samo kao slino pitanje koje je sama sebi postavljala. Nekada. Davno. Mislila je da je odavno zaboravila sve to... Neu rekao je Milan to je mogao smirenije. Ja znam da me ti ne poznaje. Kako si i mogla da me upozna za ono malo vremena koje smo proveli zajedno, nekada davno? Bili smo suvie mladi da bi uspeli da prepoznamo jedno drugo. I suvie neiskusni. Ti se sigurno sea... Ja sam otiao otprilike u vreme kad se u tvom ivotu pojavio Alek.

Sandra je bespomono klimnula, ali se uopte nije setila tog vremena. Nije mogla... Sad, konano, mogu da ti kaem... uzdahnuo je Milan, okreui glavu prema dnevnom boravku, u kome je Alek, krajnje samozadovoljno otvarao TV-program. Dugo, suvie dugo sam zavaravao sebe da si ba ti jedina. U stvari, sve do tvog i Alekovog venanja. Tada sam shvatio da, u stvari, zavaravam samog sebe. I, inilo mi se da me je to opametilo. I ja sam se oenio, dobio decu, odgajao ih, kako tako... Potom, razvod! Bilo je to kao eksplozija u mom umu. Najednom sam se naao ogoljen ispred ivota. Niotkuda bilo kakve odbrane. Kao da sam svukao sa sebe oklop svakodnevice. Nemoj apnula je Sandra tie. Gotovo toliko tiho da samu sebe nije mogla uti. Moram... uzvratio je Milan, takoe apatom. Bio sam, dakle, ranjiv, kao novoroene. I, tako ranjiv jednostavno nisam mogao da obuzdam sebe. Zbog toga sam odluio da se vratim... I naem te.

Sandra je stajala pored ulaznih vrata, glave pognute, gledajui u vrhove njegovih cipela, koji nikako nisu hteli da se pomere sa mesta. Kao da je Milan odluio da veno stoji pored ulaznih vrata. No, posle nekoliko minuta tiine, kroz koju se

August 16, 2008

UKRTANJE PROLOSTI dizalo i sputalo njihovo disanje, Milan se pokrenu Sandra je lepo videla da se vrhovi njegovih cipela okreu, spremni da odu... Jesam ree ona. ta? upita Milan tiho. Jesam... Razmiljala sam i ja o tome. Nekada... Odavno... Dobro je rekao je Milan. Dobro je. Neka... apnula je ponovo Sandra, sada ve uplaena. Sluala je u slepoonicama udare svog srca. Potom izgovori jasnije: - Svrati opet...

129

On nije podigao ruku, ni na pozdrav niti da pokua da je dodirne, to bi je sigurno zabolelo, pomislila je. Zakoraio je preko praga i Sandra je tek tada shvatila da Milan nije doao da je odvede, nekuda, u novi ivot, nije doao da je otme od njene svakodnevice, od Aleka, od nje same, nije doao da za nju pronae neku novu budunost u kojoj moda nee aliti ni za im... Milan je doao samo da joj kae sve to. Tek da izgovori. I znala je da je on jo uvek onaj pomalo zbunjeni, nesigurni mladi sa kojim je imala neto to se u to vreme zvalo veza i uzalud je pokuala da se seti njegovog dodira ili poljupca, njegovog dlana na svojoj butini ili na grudima, ali jedino to je uspela je da iz uspomena izvue pramiak mirisa njegovog ampona za kosu. Nije vie koristio taj ampon, to je bilo oigledno... Stajala je i gledala kako silazi niz stepenice, ne osvrui se. Stajala je i kada vie nije mogla da ga vidi ula je motor njegovog automobila kako nestaje u noi. Stajala je u otvorenim vratima i kada se pojavio Alek... Je li otiao? upitao je Alek, u prolazu. Krenuo je u kupatilo. Da ree Sandra nemono. Otiao je...

Alek je nije dodirivao. Nije prebacio svoju ruku preko njenih ramena. Nije je poljubio, ak ni onim domaim, svakodnevnim povrnim poljupcem na koji je odavno navikla. Klimnuo je glavom i vratio se u dnevni boravak. Sandra je zatvorila vrata i uzdahnula. Ta poseta joj je povratila malo veru u sebe, istovremeno poljuljavi veru u uspomene... Mislila je: Milane, Milane... Kasnije, te veeri, Alek se opet zalepio za kompjuter, zaboravljajui na as ak i na Sandru... Ona se istuirala, zavlaei se potom u postelju, koja joj se uini mnogo hladnija nego obino. Veoma hladna. Hladna kao grob, pomislila je u jednom trenutku...

August 16, 2008

130

Odabrane prie o ljubavi

JULSKA PRIA
Na deset metara od njihovog balkona bilo je gradilite. Bio je juli, gotovo sredina turistike sezone, a sa gradilita bi buka kretala oko est izjutra... Krkljanje mealice za beton bilo je ljupko izmeano sa dovikivanjem radnika, sve junosrbijanaca divotalnih padea, a preko svega bi se derala neka od narodnjakih muzikih grand-zvezda po ceo dan, sluei radnicima za razbrigu i zabavu ili olakanje pri tekom poslu. Ljupka i Zorica bi se odmah budile, ak i kada bi pre toga uspele da raskono utonu u san, posle duge none terevenke u nekoj od svetostefanskih vila... Opet! zavapila bi Zorica razmahujui poludivlje glavom. Smor... zakljuila bi Ljupka rezignirano. I njoj je, ve trei dan, bilo preko glave tog ranog buenja. Nije zamiljala letovanje ba tako.

Zorica bi zavukla lice u jastuk pokuavajui da neutralie zvuke iz susedstva. Ljupka bi odklimala do kupatila, razmiljajui da li bi im kafa pomogla da se konano razbude. Za plau je bilo suvie rano, kao i za kupovinu, tako da su dve Beograanke bile, kao uklete, vezane za apartman, koji su zakupili na popularni turistiki kredit, sve u nadi da e u Budvi doiveti letovanje svog ivota. No, protivno svim nadama, ak i verovanjima, ispostavilo se da je nekome palo na pamet da dograuje svoju nekretninu, uprkos svim normalnim turistikim idejama. Opet ih je est rekla je Ljupka stojei pored prozora i gledajui na gradilite. Bravo! uzviknula je Zorica kroz jastuk. Ista postava... Dva elavca, tri kriva mravca i onaj visoki, dugokosi recitovala je Ljupka. Onaj zgodni? Zorica je naglo podigla glavu. Vie joj se nije toliko spavalo. Da, da... Onaj sa licem Garija Kupera iz mladosti odmahnula je rukom Ljupka. Taj tip joj se nije dopadao, moda samo zbog toga to se bavio tako prostakim poslom. ekaj da vidim Zorica je iskoila iz postelje i prila prozoru, onako, samo u gaicama. Ponudi mu... zasmejala se Ljupka. Ne vidi se nita rekla je Zorica. Ko ima oi da vidi, taj i vidi Ljupka se bavila kafom.

August 16, 2008

JULSKA PRIA Pile su kafu uz prozor. Posmatrali su radnike... Radnika, u stvari. Momak nije bio nii od metar i osamdeset i moda neki santimetar. Imao je dugu, vrlo svetlu, kovrdavu kosu i posvuda po telu a na sebi je imao samo nekakav pocepani, plavi kombinezon miie. Duge, ne prevelike, one koji govore o velikoj izdrljivosti pre nego o sirovoj snazi. I, sve u svemu, morao je da privue panju enskog dela Budve, pa makar i meajui beton. Meutim, nain na koji je to radio bio je skoro velianstven. Ubacivao je lopatu peska za lopatom kao da to nije nita, kao da mae praznom lopatom, beskonano, izgledajui pri tom otprilike kao nekakav naunik zadubljen i zaljubljen u zvezde. Lice mu je bilo savreno mirno, bez uobiajenog gra... Nije se ak ni znojio... Strano izgleda! Kao Grki polubog! apnula je Zorica. Kad ti tako kae iscedila je preko kafe Ljupka ne gledajui u mladia. On ne zna za napor. Kad ti tako kae.

131

Te veeri, negde oko jedanaest i petnaest, Zorica i Ljupka su se nale u Ipsviu, u starom gradu, usred oblaka cigaretnog dima iz samog kafia i dodatnog oblaka dima sa susednog rotilja, koji im je golicao nozdrve. Posle etvrtog din-tonika i mnogo skakanja na zvuke Pantere i Metallice, obe su bile sjajno raspoloene, zakikotane i spremne na druenje gotovo svake vrste. Dva momka iz Podgorice su im platili jo jednu turu, blesavei se po obiaju i busajui se u junaka prsa, kad se u kafiu pojavio onaj isti momak koji je meao malter preko puta njihovog apartmana, tog jutra. Za tu priliku je bio okupan, obuen u novu, belu trenerku i oeljan sa neverovatnim razdeljkom sa leve strane lobanje. Zorica je munula Ljupku u rebra i pokazala glavom na momka, koji se upravo gurao oko ulaza, bukvalno vukui za sobom nekakvog sitnog tipa, izbrijane glave i sa velikim zlatnim lancem preko zelene majice. Podgoriani, prirodno, primetie njihovo domunavanje, to je moglo da bude ili izvor nevolja ili povod za naglo smanjenje interesa. Podgoriani se ipak odluie za drugu varijantu i oba se istog asa okrenue prema dve zagrgoljane Nilijke pored anka. Zorici i Ljupki to nije smetalo... Lepo oeljani, visoki momak je pored ulaza neto raspravljao sa krupalijom zaduenim za red i mir u lokalu, ali se inilo da su lako nali zajedniki jezik, jer je momak tutnuo u aku pripadniku obezbeenja nekakvu novanicu i posle toga je sve bilo u redu. Ljupka se trgla kada je primetila da se Zorica kroz guvu gura u pravcu... Hej! Gde e ti? uzviknula, bezrazlono, jer Zoricu niko nije mogao da zaustavi, ba kao to ni Ljupku niko nije mogao da uje.

Gledala je kako se Zorica gura i provlai kroz oznojena tela posetilaca, sve dok nije stigla i stala ispred plavokosog, lepo oeljanog momka. Cerila se, kao to se uvek cerila kada bi stala ispred nekoga ko joj se dopada, i u prvo vreme nije bila u stanju da kae ba nita, ekajui da taj neko obrati panju na nju. No, momak se nije osvrtao na Zoricu sa velikom panjom je objanjavao svom drugu prednosti nekakvog mobilnog telefona, koji je i izdaleka liio na skupu stvar, koja se samo udom nala u rukama pomonog graevinskog radnika. Tek kada je Zorica

August 16, 2008

132

Odabrane prie o ljubavi podigla ruku i dodirnula momka po ramenu on se okrenuo prema njoj. Neto su govorili, ali bilo je nemogue da se uje o emu. Ljupka frknu nezadovoljno i ispi svoje pie do kraja. Oseala se glupo i vie joj se nije ostajalo u kafiu. Osim toga, bila je umorna, posle preranog buenja i cunjanja po Budvi ceo dan... Zorica se smejala neemu to je plavokosi momak izgovorio. Uzela je njegov mobilni telefon i akala je neto po spravi, kao da zna ta radi. Potom mu je vratila telefon, osmehnula se zanosno, klimala glavom na neto to je mladi govorio, a onda se okrenula i progurala se do Ljupke, uz malo napora. Ja bih kui rekla je Ljupka, ne skrivajui svoje nezadovoljstvo. Okej! Idemo sloila se Zorica na Ljupkino iznenaenje. Ovde je inae smorno. Dobro rekla je Ljupka pogledavi zapanjeno u drugaricu.

Nastavili su razgovor tek kada su se nali u onim zapetljanim sokacima budvanskog Starog Grada... ta bi? upitala je mrzovoljno Ljupka. Upoznala sam ga rekla je vedro Zorica. Pa... Oeljao se kao geda, priznajem, ali nije lo. Da mu vidi samo ruke. Ovolike! Ruke... kazala je smirenije Ljupka. Pozvala sam ga na kafu rekla je Ljupka. Doi e sutra, kad mu bude pauza. Pozvala si ga... Na kafu? Ljupka se spremala da protestuje, ali se predomislila, prilino naglo.

Taksi su uhvatili tek kod pijace. Posle godinu dana kladionice (Zorica) i prodavnice italijanskih cipela (Ljupka), utedele su dovoljno da ne oskudevaju u novcu, barem na odmoru. Taksista, krupan i kao preliven uljem, nije ih ni pogledao. utke je vozio. Ljupka je bila donekle potitena etvrti dan odmora, a od neke zabave ili pravog mukog drutva nije bilo nita. Zorica je, naprotiv, bila ushiena... Zove se Zvonko graknula je, razbijajui tiinu. Da... Hm! Da... odvratila je Ljupka. Iz Zvornika je dodala je Zorica. Dakle, Bosaneros Ljupka iskosa pogleda drugaricu. Zavrio je srednju tehniku i planira da studira Zorica je zvuala poput zveke. Nazdravlje! zakljuila je Ljupka. Ovo mu je usputni posao. Jedan od onih starijih mu je stric. Otac mu je bio u nekakvom ratu, a ima i dve mlae sestre recitovala je Zorica, ne primeujui Ljupkinu gotovo uvreenu neizainteresovanost. Ti nisi normalna! promumlala je Ljupka. Sve to si saznala u dva minuta razgovora? Dovoljno je - rekla je Zorica.

Ponovo nisu dovoljno spavale. Ponovo ih je probudila mealica i vika. Ovog puta Zorica je iskoila iz kreveta prva i zalepila se za prozor. Meutim, nije ugledala August 16, 2008

JULSKA PRIA Zvonka, ve samo starije radnike. Ljupka se rastezala po postelji dugo, namerno odbijajui da ustane. Nema ga izgovorila je Zorica pomalo razoarano. Koga? namerno je upitala Ljupka. Ne zezaj! dobacila Zorica preko ramena. Ali, obeao je... Ja nisam ula da je obeao slegla je Ljupka ramenima.

133

Gledala je u Zoriina oputena ramena i prosto oseala da joj se drugarica sprema da brizne u pla. Koja glupost! Koja glupaa!, mislila je Ljupka. Koja glad za mukarcem! Zorica je izvirivala na levo, pa na desno, i odluivala da li da vikne ostalim radnicima Gde je Zvonko?, ali je odustala, pomalo iz stidljivosti, a vie iz saznanja da je jednostavno nee moi uti od sve te buke na gradilitu. Konano, posle pola sata upadljivog buljenja u ljude sa gradilita, jedan od njih je zapazio devojku na prozoru i mahnuo joj jednim prstom! Zorica se naglo povue sa prozora i ree uvreeno: Prostak! Obuci se, sreo! Ljupka se upravo oblaila. Ako i doe, mislim da bi izgledalo suvie oigledno da ga doeka u toj majici i tim gaicama.

Zorica odmahnu rukom i iskrivi usne, totalno razoarana to nije videla Zvonka. Pogledala je na asovnik i ustanovila da je sedam i petnaest. Zatvorila se u kupatilo odakle je sledeih pola sata dopiralo pljuskanje, dok je Ljupka nezadovoljno prebirala po svojoj odei. Imala je nameru da tog dana promeni kupai kostim, ali ve je promenila sva tri koja je ponela... Zorica je iz kupatila izala potpuno gola. Ljupka se oskreno nasmejala: Hoe tako da doeka gosta na kafi. Ma, nee doi odmahnula je Zorica rukom. Osim ako on tu svoju kafu ne pije u podne...

Oko devet su odluile da krenu na plau, samo to nisu mogle da odlue na koju, pa su se malo raspravljale oko toga. U devet i dvadeset tri minuta neko je pokucao na vrata, koja su inae imala zvono. Evo ga izgovorila je Ljupka, krajnje nezadovoljno. Ne bih rekla... kazala je Zorica.

Ipak, kada je Zorica otvorila ulazna vrata ugledala je Zvonka, oeljanog isto kao prole veeri, ali sada u nekakvoj dreavoj, arenoj koulji uvuenoj u pantalone boje peska i sa belim NIKE patikama na nogama. Cerio se, drei u ruci neveliki buket nekakvog cvea, uoljivo pobranog usput, u neijoj bati. Klatio se malo, ne uspevajui da progovori... Zorica je mislila: Zar je to on? Zar sam ja toliki gubitnik? Zar... Bila je veoma razoarana. Zdravo! konano je progovorio, jo uvek stojei ispred vrata. Aha! odvratila je Zorica muklo. Malo je kasno za kafu... Ui, Zvonko! - doviknula je Ljupka iz apartmana, sa jedva primetnom zluradou u glasu. August 16, 2008

134 -

Odabrane prie o ljubavi Pomae Bog, cure! pozdravio ih je Zvonko nekakvim priguenim glasom i uao u apartman, cupkajui u patikama kao da se stidi da nastavi.

Zorica ga je pozdravila uzdranim osmehom i momak se smestio na jedinu slobodnu stolice. Ostale su bile zauzete prebaenim majicama i suknjama i gaicama i nekakvim earpama i bluzama. On se nije osvrtao na sve to. Cerio se nije se osmehivao. Bilo je sasvim oigledno da je dovoljno zbunjen da im ne urui taj buket koji je drao, kao tafetu, ispred sebe. Ljupka mu je otela cvee gotovo bukvalno iz ruku i upitala: Dobro. Kakvu kafu ti pije? Slau odgovorio je Zvonko. U njegovom glasu je bio primetan naglasak njegovog zaviaja. A, mi se spremile za plau dodala je Zorica bez trunke volje. Zvonko je ve odavno ispario iz njenih matarija. Ljupka je pogleda iskosa. Ja se jo nisam kupao rekao je momak prostoduno. to si onda dolazio ovamo? upitala je Zorica nemarno. Zbog dvadeset eura dnevnice odgovorio je samouvereno Zvonko i nasmejao se. Plus hrana i smjetaj. Vrhunski! uzviknula je gotovo oduevljeno Ljupka.

Naglo, kao da ju je pojurila osa, Zorica se dosetila da im nedostaje eer. Veselo je zakaila na rame svoj ranac za plau i prola kroz vrata apartmana tako brzo da se Zvonku uinilo da ih uopte nije otvorila. Njoj je najednom bilo sve to suvie graevinski radnik, dvadeset eura plus hrana i smetaj i ta smeno oeljana kosa... Izgubila se, ostavljajui Ljupku i Zvonka donekle iznenaene, pri emu je, na svoj smireni nain, Ljupka bila vie iznenaena. Da... rekla je ona. eer. Brzo e ona. Ja uvijek pijem vrlo slatku kafu rekao je Zvonko. Mada kau ono slatka kafa, gorak ivot, ali moj nije gorak. Verujem ti rekla je Ljupka. Najednom joj se uinilo da moda osea neto kao blago saaljenje prema momku. Ustala je i zakuvala kafu, i nije bila zapanjena ustanovivi da eera ima dovoljno.

Zvonko je srknuo vrelu kafu i, prirodno, opekao usne. Ali, osmehivao se ipak, utke, gledajui Ljupku ravno u oi i najednom je njoj to sve liilo kao nekakva scena iz detinjstva seala se kako se i sama, jednom mnogo davno, opekla supom i na isti nain gledala u majine zabrinute oi i sada joj se inilo da je ona u ulozi majke, a Zvonko joj je izgledao kao kakav mali deak koji tim pogledom trai razumevanje i, moda, utehu... Vrue? upitala je, shvativi istog asa koliko je to pitanje izlino. Aha! rekao je on.

Drao je oljicu sa obe ruke i duvao u vruu tenost nekako snano i odvano. Nije vie gledao u nju. Oborio je pogled i trudio se da gleda u kafu. Najednom mu lice obli crvenilo i Ljupki se uini da se postideo i ona oseti snano da joj je naprosto ao tog momka... Mislila je kako je on daleko od kue na koju je navikao, od porodice sa kojom je moda lepo iveo, i sada mea malter na August 16, 2008

JULSKA PRIA nekakvom gradilitu u Budvi ne bi li zaradio za nekakvu budunost kakvu je zamiljao i mislila je da je pomalo tuno to on, eto, mora tako... Razneila se. Ustala je. Zvonko se nije pomerio jo uvek je gledao u olju i svojski duvao. Nije podigao pogled osetivi njene prste u svojoj kosi. Kada ga je dobro razbaruila Ljupka zakorai malo unazad da pogleda... Ovako je mnogo bolje. Razdeljak ti ne stoji rekla je. Ako se tebi svia... zapoeo je Zvonko, a onda ponovo uronio glavu u kafu, srknuvi ponovo, sada bez opekotina.

135

Ljupki je svata padalo na pamet. Da mu kae kako ga Zorica i ona ve danima gledaju kroz prozor i kako joj se on uopte nije dopadao, ali Zorici jeste... I zato je glupa guska sad zbrisala? I padalo joj je na pamet da mu kae kako joj se ba sad, ovakav kakav jeste, nebranjeni deak koji duva u kafu, on svia i da je spremna da ga poljubi... Prila mu je sasvim blizu i obema rukama, vrlo lagano, izvukla oljicu kafe iz njegovih ruku. On se nije bunio, ali je nije ni pogledao. Gledao je ispred sebe, a neto mu je govorilo da ne bi bio red da je pogleda. Ona ponovo zari prste u njegovu kosu i podie njegovu glavu. On je sklopio oi, mislei kako nije verovatno da ga sad ta vitka, upava cura poljubi i plaio se da joj uzvrati poljubac, ali je i odluio da i on nju poljubi ako mu se ukae prilika. Ljupka ga je gledala nekoliko minuta, oseajui pod prstima njegovo bilo srce mu je tuklo uasno brzo, kao kada bei od suseda kome je upravo provalio u vonjak ili tako neto. Ljupka je mislila: Njegove usne su tako, tako... Morala je da se sagne i usne im se dodirnue... I odmah se odmakoe. Ljupka izvue svoje prste iz njegove kose. Znala je da radi neto to joj kui, u Beogradu, ne bi nikada palo na pamet. I znala je da je proradila nekakva hemija, ili fizika, jer je osetila marce kako joj se penju unutranjom stranom butina, dok je taj dodir usnama trajao. Onda joj je neto udovino prolo umom... Osmehnula se i upitala: Jesi li ti... nevin?

Zvonko naglo otvori oi i pogleda je tvrdo. Stisnuo je usne rekavi: Naravno da ne...

Ali Ljupka je ve znala. Njegov tvrd pogled i stisnute usne su joj dovoljno rekle. I, zaudo, telom joj se razli udan oseaj nadmonosti i nenosti u isto vreme. Odlino je znala da se Zorica vie nee vraati do kasno posle podne i bila je svesna da su sada tu, njih dvoje, sasvim sami i da je svata mogue... Da je mogue da... uvaj se... apnula je i prila mu sasvim blizu. Njegova glava je bila u visini njenog stomaka, budui da je sedeo, a ona stajala pored njega.

Osetio je njene dlanove na pleima. Dlanove koji su ga blago, ali prilino samouvereno gurale prema njoj. No, nije bio spreman za sve to i njegove ruke

August 16, 2008

136

Odabrane prie o ljubavi ostadoe da vise negde izmeu malog stola i njenih bokova jo nekoliko trenutaka. Osetio je neto slino vrtoglavici i naglo je obgrlio... Ljupka je u tom trenutku zaboravila sve momke sa kojima je ikada bila u prilici da bude bliska, moda i blia nego to je to bila sa Zvonkom. On je u asu zaboravio zvuk mealice za beton i svojih dvadeset eura dnevno, plus hrana i smetaj. Jedino to su mogli, moda, da se seaju bila je njihova mlada srea, za koju nisu bili sigurni da li su je zasluili i ime. Ona ga je gurala prema postelji i nije joj bilo vano da li e ta postelja biti njena ili Zoricina... Kako se ti zove? upita dahtavo Zvonko, nosa uronjenog u njen vrat. Ljupka, Ljupka... nestrpljivo odgovori ona, pokuavajui da mu raskopa koulju. Lijepo ti je ime apnuo je on treptaj pre nego to je ona usnama pronala njegove...

To je ve liilo na poljubac. Moda malo ei nego to je to Ljupka elela, ali se podrazumevalo da je jednostavno morao biti takav. Ona je oseala njegove ruke na sebi i te ruke su takoe pokuavale da je svuku, kao i njene to su svlaile njega... Bili su ve na postelji, zaronjeni jedno u drugo, kad ona izgovori, izmeu dva poljupca, nasmejana: Hoe li svui te svoje patike? NIKE? uzvrati Zvonko dahui. Hou...

Ba kao to je Ljupka i predvidela, Zorica se nije pojavila. Kroz prozor je dopirala buka mealice za beton i povremena vika Zvonkovih kolega sa graevine. Budva bee okupana julskim suncem, vrela i sva u pokretu. Nedopijena kafa se hladila na malom stolu sporo. Njihova odea je bila razbacana po sobi, a njih dvoje, zagrljeni, u postelji... Ljubili su se utke, u sveanoj tiini kakva prilii strancima... Posle... Zvonko je otiao negde oko tri sata, alei se i alei se da e mu kolege zanovetati to je pola dana izdangubio i rekao je jo da mu za taj dan nee platiti dnevnicu. Ljupka se istuirala sa ono malo vode koju je uspela da iscedi iz plastinih boca poreanih na balkonu... Zorica je dola oko pet, probudila drugaricu i upitala, briui jogurt sa lakih opekotina od sunca sa lica: Zato nisi dola na plau, mala? Bilo mi je dosadno odgovorila je Ljupka zevajui.

August 16, 2008

SALATA I BELI LUK

137

SALATA I BELI LUK

Proletos bee nekakvo promenljivo vreme, as pljuskovi, as vreline, izmeu toga malo magle i malo vetra. Petronije je ipak svakodnevno odlazio na pijacu, gde je uz svoju tezgu prodavao sve ono to je uspevao da proizvede, uz pomo oca, majke, ene i tri maloletna sina. Sa svojih est hektara zemlje, koja i nije bila naroito rodna, nije mogao da rauna na bogatstvo i visoke prinose. Veliku batu, koju je podigao na mestu gde mu je deda posadio veliki jabunjak, odravao je zahvaljujui bunaru koji se nalazio pored tog dela zemlje. Malom pumpom je crpeo vodu i navodnjavao salatu, paradajz, papriku i crni i beli luk... Dve krave u tali i neto pilia koristilo je uglavnom za obezbeenje kune trpeze. Poljoprivrednik?! Petronije sebe radije nije svrstavao u tu drutvenu grupu. O sebi je mislio kao o siromahu, koga su porezi, tek proli graanski sukobi i povremena borba sa cenama, uistinu donekle osiromaili. Ipak, u selu su svi smatrali da je Petronije dobrostojei seljak i on se nije trudio da ih razuveri. Na pijacu ga, zaudo, nije vukla mogunost zarade, jer neke velike zarade i nije bilo. Kad plati tezgu, kad neto pojede i popije, kad proda neto od svoje robe ostajalo mu je taman toliko da ne doe kui praznog depa. Na pijacu su ga vukle crne oi jedne ene, u stvari... Ona je radila u cveari, preko puta Petronijeve tezge. Bila je otprilike u njegovim godinama, dakle blizu pedeset, ali nekako kao da sve te godine na njoj nisu ostavljale traga. U Petronijevim oima ona je jo uvek imala vragolast osmeh kakav je verovatno imala i u petnaestoj. I, ona se stalno smejala. ak i kada bi ceo dan padala kia, ona se smejala i na nekakav udan nain uorila sa okolnim narodom, naroito sa kupcima njenog cvea, koje se nije mnogo razlikovalo od bilo kog drugog cvea u gradu, ali je svaki cvet nosio zvuk njenog smeha i ljudi su rado dolazili da ga kupuju od nje... Petronije nije jo razgovarao sa tom enom. Nije joj ak ni znao ime. Nije nita. Samo je, stojei iza svoje tezge, povremeno bacao pogled, kao da eli tek da proveri da li je ona jo tu. I, srce bi mu igralo ako bi mogao da vidi njene gole podlaktice i lepe ake sa dugim prstima kako petljaju neto po kosi, rasputenoj, bez marame, svoj u kovrdama, boje tamnog meda... Povremeno bi seo na gajbu, kad ne bi bilo muterija, i pravio se da ita novine, zirkajui preko stranica u cvearu. Vrebajui trenutak kada bi se ona sagnula da dohvati neto sa tla. Ugrizao bi se za usnu videvi njene oble i jo uvek snane bokove, kakve njegova ena odavno vie nije imala. Da ga je bilo ko u tom trenutku upitao da li je zaljubljen Petronije bi spremno porekao i verovatno rekao da samo ita novine... August 16, 2008

138

Odabrane prie o ljubavi Nije znao njeno ime, ali je znao oblik njenih listova i belinu njenih grudi, kada bi, leti, nosila neke arene haljine sa dekolteom. Poznavao je i njena, uska stopala, kojima kao da se protivila zemljivoj tei, skakuui iz ugla u ugao cveare, jer bi, za topla vremena, nosila sandale sa otvorenim prstima. Kada bi zatvorio oi ukazivale bi mu se rupice na njenim punim obrazima ili neveliki podonjaci koji kao da su podcrtavali ono malo minke, koju je ponekad koristila. Nikome nije ni pomenuo sve to, jer je ta tajna ljubav bila samo njegova, velika, ogromna tajna... Bojao se jedino da njegova ena neto ne primeti, ne zbog toga to ne bi znao kako da porekne, ve zbog toga to ne bi znao kako da joj objasni sve to... A, njegova ena je, u stvari, primetila... Po promenama u njegovom ponaanju. Po tome to je prema njoj bio neniji i paljiviji nego do tada, a kada se ta njegova nenost i panja produila i preko zime, a onda potrajala sve do sledeeg leta i uopte se nije menjala, ona je prosto morala da posumnja da se neto dogaa. Na Petronijevu sreu, osoba sa kojom je njegova ena o tome razgovarala bio je lokalni svetenik, inae pitom i dobar ovek, sklon da u svakome pronae najbolje to ima... Nije to nita rekao je svetenik. Ljudi se menjaju sa godinama. Postaju bolji. Vie veruju... I u Boga i u druge ljude. Eto, tvoj Petronije je postao bolji. Nema na ta da se ali. Brine i o tebi i o deci i o imanju... Jo samo da pone da dolazi u crkvu.

Petronijeva ena se potom smirila i prihvatila muevljevu dobrotu i panju kao neto to joj je, eto, Bog poklonio. I, bila je zadovoljna. Deca uopte nisu razmiljala o svemu tome. Tako, sve do tog prolea... A, onda, posle jednog kinog etvrtka, osvanuo je sunani petak i Petronije je otvorio svoju tezgu, a potom primetio da je cveara zatvorena. Pogledao je na asovnik i bilo je ve sedam, dakle vreme kada bi se ta ena pojavljivala i unosila u njihov deo pijace nekakvu neobjanjivu vedrinu ve samom svojom pojavom. Petronije je ekao neko vreme, a onda shvatio da se cveara tog dana nee otvarati... Kao ni sledeeg, kao ni etiri naredna dana. Tada je po prvi put u ivotu zaalio to joj ne zna ime kako da pita bilo koga da li zna ta se deava sa njom, kad ne zna o kome se raspituje... Kod kue je ostao isti. U stvari se vrlo pomno trudio da niim ne pokae da se brine. Da je poeo da panii, u stvari... ta ako je ona prodala svoju cvearu i preselila se iz grada? Peti dan je, pravei se da trai trafiku da kupi cigarete, proao pored sveare nadajui se da e na zatvorenim vratima pronai bar neku cedulju, na kojoj bi trebalo da pie godinji odmor ili neto slino. No, vrata su bila zatvorena, i zakljuana katancem, a nikakvu poruku nije video. Postao je i rasejan jednom dekici, koji je svake nedelje kod njega kupovao crni luk, umesto uobiajenog kilograma izmerio je tri. I, uopte, vie nije bio onaj stari Petronije, kakvog su ga pamtile kolege sa pijace. Sve vie je puio, sve due drao nos u novinama, preko ijih rubova je, obino neprimeen, mogao da viri prema cveari. Sve loije je spavao, ostajui ponekad budan do jutra, mirno leei u postelji, pored ene, koja je pukala i povremeno blago hrkala, a Petronije se nije micao da je ne bi probudio i da ona ne bi primetila da on bdije...

August 16, 2008

SALATA I BELI LUK Nekoliko narednih dana je napeto razmiljao, a onda, naglo, u vreme kada su muterije ve odlazile kuama, pijaca se praznila i svi pijaari ve uklanjali tezge, priao je obloj Sremici, koja je drala tezgu sa njegove leve strane... Bogati, ne viam vie ovu nau cvearku... Gde li je, da mi je znati? izgovorio je pokuavajui da sve to pretvori u aljiv ton. Ko? Ta, Ksenija je bolesna... Lei u bolnici. Toliko ja znam odgovorila je susetka.

139

Tako je doznao njeno ime. I, tako je doznao da je bolesna. Od ega? Koliko ozbiljno? I, u kojoj bolnici lei? To sve nije znao, nije ni mogao da zna... Jedva je izdrao do podne, a onda, u za njega neobino vreme, uklonio svoje povre sa tezge i, kada niko nije mogao da gleda presvukao se u toaletu pijanog restorana. Izaao je gotovo u odelu, izuzimajui kravatu i arape. Njegovom rumenom, godinama sunanom licu sve to nije odgovaralo, ali on to nije znao. ak se i oeljao drugaije, terajui svu kosu na elo, to mu je donekle skratilo lice i davalo nekakav groteskan izgled, ali ni toga nije bio svestan. Jedino ega je bio svestan u tim trenucima bila je potreba da pronae Kseniju... I, krenuo je od bolnice do bolnice, prepirui se sa vratarima i bolniarkama na prijemnim odeljenjima, sudarajui se sa lekarima po hodnicima, zavirujui u bolesnike sobe i lutajui komplikovanim hodnicima kao pas koji je izgubio gospodara. Plaao je taksiste vie nego to su traili, utke i nabusito, razoaran to ne moe da je pronae. Koraao je ulicama sve do veeri, obnevideo od silne elje da nae tu enu, i kada se setio da ga ekaju kui osetio je estok ubod razoaranja. Ne u sebe, ne ni u Kseniju, ve u ceo ivot... Da je samo mogao da vrati gomilu vremena, da je samo mogao da ne bude seljak, ve da zavri neku kolu i pronae posao u gradu... Da je samo mogao svaki dan da odlazi u cvearu i kupuje cvee... Onda se setio da mu to nije palo na pamet za celo to vreme dok je kriom zurio u Kseniju. Ni jednom mu nije sinulo da bi moda mogao da progovori koju sa njom, dok bi kupovao cvee... Ali, ta bi rekla njegova ena kad bi doneo cvee? Kada je doao kui, slagao je da je traio deo za motokultivator i njegova ena mu je poverovala. Potom je preskoio veeru i nasuo sebi rakiju, pa jo jednu i jo jednu... Prespavao je gotovo ceo sledei dan, oseajui muninu od alkohola, na koji jednostavno nije bio navikao. Njegova ena je tako znala da se Petroniju dogaa neto udno, neto to joj nije dozvoljavalo da ga pita... Sledeeg dana uopte nije otiao na pijacu. Petljao je neto po dvoritu. Brojao pilie i sortirao salatu iz malog plastenika iza kue. Cepao drva i donosio vodu. Cunjao po selu ne svraajui ni kod koga... Legao je bez veere i spavao do pet, a onda ponovo na pijacu. Bio je mrzovoljan i naprasit. Spreman da se posvaa sa bilo kim, samo to nikako nije mogao da nae nekoga za svau. Konano, pakujui robu, na kraju radnog dana, ponovo se obratio susetki, Sremici: Zna li gde je stanovala Ksenija? Zato? Da se nisi ti zagledao, a? nasmejala se Sremica. Idi, eno, u boju mater! odbrusio je Petronije i okrenuo joj lea.

August 16, 2008

140 -

Odabrane prie o ljubavi A, ta ja znam gde je stanovala jetko je dodala Sremica. Znam je samo iz cveare...

No, Petronije je ve znao gde da se raspita. I, otiao je u pijanu upravu, gde je poznavao nekakvog referenta, koji je, sticajem okolnosti, bio iz susednog sela, pa se smatrao nekakvim zemljakom. On mu je dao adresu, uopte ne pitajui zato e Petroniju adresa ene koju nije poznavao. Petronije je uspeno prikrio sopstveno drhtanje i, kad je zavrio posao na pijaci uskoio je u prvi taksi koji je naao i odvezao se na dobijenu adresu... Kua je bila obina, ak mnogo manja nego to je Petronije zamiljao. Sa vezanim, mirnim psom u dvoritu i gomilom nekih starih ostataka od automobila u dnu dvorita. Kad je, ne razmiljajui previe, pokucao na ulazna vrata otvorio mu je krupan, gotovo debeo ovek natmurenog lica... Dobar dan! rekao je ovek, odmeravajui Petronija od glave do pete.

Tek tada se Petronije naao u nevolji i morao je da misli uasno brzo kako bi uspeo da u sebi pronae la u koju bi taj ovek, oigledno Ksenijin mu, mogao da poveruje. Da li ovde stanuje Ksenija, cvearka sa pijace? upitao je, ne oseajui da mu glas drhti. Da. Ona ivi ovde. Zato vam treba? odvratio je sumnjiavo ovek. Ja... Imam tezgu kod cveare... zapoeo je nekakvu nedovrenu priu Petronije, oseajui kako mu se jezik vezuje u nerazmrsiv vor. U stvari, nije imao pojma kako da nastavi i naprosto je uutao, gledajui tog oveka nekakvim pseim pogledom. Onda je procijukao: - Gde je ona sada? Ksenija je na onkologiji rekao je ovek nekakvim mekim glasom, koji je kod Petronija izazvao gotovo saaljenje. Mislio je: Zar ovakav, grub ovek ivi sa njom? Onkologiji ponovio je Petronije, koji nije uopte znao ta znai ta re. Oseao je samo da je to neto u vezi bolnice i bolesti od koje je patila Ksenija. U kojoj bolnici? Zato? Da neete da je posetite? upitao je ovek i iz njegovog glasa je opet nestalo one prividne mekoe. Samo da znam rekao je Petronije.

ovek je utke jo neko vreme odmeravao Petronija, a onda je promrmljao neto kao pozdrav i prosto zatvorio vrata. Tako je Petronije buljio u zatvorena vrata Ksenijine kue, a po glavi mu se motalo neto nalik na paniku. Jer, najednom je shvatio da je ta onkologija mesto odakle se retki vraaju. Taj ovek, verovatno njen mu, bio je sasvim jasan kad je zatvorio vrata... Narednih dana se Petronije muvao po selu traei uitelja, u stvari. Znao je da je uitelj jedini u selu sa kompjuterom, koji je povezan na Internet. Iako je o Internetu znao samo toliko da je pomou njega mogue pronai bilo koji podatak koji bi bilo kome trebao, Petronije se uistinu nije razumeo u kompjutere. No, sada je bio odluan... Uitelja je pronaao u garai ispred njegove kue, sa rukama do

August 16, 2008

SALATA I BELI LUK lakata umaenih. Jedva mu je objasnio za ta je doao da ga moli. Uitelj, po prirodi lukav i interedija kakvog selo nije pamtilo, pitao je samo: A, ta tu ima za mene?

141

Petronije mu je obeao da e mu svojim kazanom pei rakiju, a uitelj je ipak razmiljao. Konano, oprao je ruke, pustio Petronija u kuu i za dva minuta pronaao adresu Instituta za onkologiju, gde je trebalo da lei Ksenija. Petronije se zahvaljivao kao da je dobio ne znam ta i jo jednom obeao da e mu ispei rakiju svojim kazanom i da nee ni litar uzeti i da e sve biti trostruki prepek, bez trunke eera, to je uitelja ostavilo zadovoljnog. A, Petronije je opet probdeo no i ustao u etiri i okupao se u koritu, dok mu je ena spavala, a zatim je obukao najbolje to je imao i otiao na pijacu... Samo, to je tog jutra promaio pijacu i otiao ravno u Onkoloki institut. Stigavi pred zgradu najednom je usporio i oklevajui priao ulazu. Sada je znao i Ksenijino prezime i, mislio je, nee biti problema da je pronae. Ali ga je muilo pitanje kako da joj objasni posetu? Pa, ona njega nije ni poznavala! ta da joj kae? Da li da kupi cvee (ispred bolnice su nekolike ene prodavale nevelike bukete)? Da li da joj kupi neki sok i slatkie? Da li da samo ue u njenu bolesniju sobu, stane i uti? Bio je zbunjen, izmeu ostalog i sopstvenom hrabrou i drskou da krene da trai enu kojoj do pre nekoliko dana nije znao ni ime, a, eto, sada stoji ispred bolnice u kojoj ona lei, moda na smrt bolesna... etkao je ispred bolnice inei se nevet nekih sat ili neto due. Onda je uao i zadrao se kod portirnice dovoljno dugo da upadne u oi jednom krivom, mravom radniku obezbeenja, koji je izaao iz svoje kabine i takoe dugo etkao gore-dole po hodniku, dok se nije odluio da prie Petroniju. Da mu taj ovek nije priao verovatno bi se Petronije predomislio i napustio bolnicu, a moda i ne bi... Je li ti... obratio mu se portir. Trai li ti nekoga ovde? Kseniju dahnuo je Petronije, najednom osloboen svoje muke. I izrecitovao je njeno prezime i rekao je tom apsolutno nepoznatom portiru zato bi trebalo da je Ksenija ba u toj bolnici.

Portir je izgleda shvatio da je Petronije potreen vie nego to je to u stanju da izrekne i samo je klimnuo glavom, uao u svoju kabinu, odakle je telefonirao na vie brojeva, a kada se konano ponovo pojavio mogao je obraduje Petronija: Tvoja cura je na drugom spratu, soba 24 objavio je portir sveano, ali nije propustio da ostane u veitoj ulozi vrednog i nepokolebljivog slubenika bolnice: - Samo, sada nisu vreme za posete... Nisu... ponovio je Petronije poput odjeka, koji je tako bolno zazvuao u uima portira da je odmah dodao: Mogao bi da saeka da proe barem ruak, a ja u ti dati beli mantil...

Tako je Petronije, u stvari, presedeo pored portira dok ruak nije proao, a sedeo je utke, prihvatajui ak i rakiju, koju je portir krio u nekakvom drvenom ormariu u uglu, sluajui jadikovke o maloj plati i tekoama kod kue. Odahnuo

August 16, 2008

142

Odabrane prie o ljubavi je kada mu je portir rekao da sada moe da poe, pa je gotovo u trku navukao na sebe beli mantil, koji mu je stajao oajno, i uputio se na drugi sprat... Iako su pored njega prolazile neke medicinske sestre, sumnjiavo gledajui u njegovo lice, ispoeno radovima na njivama i po batama i zborano suncem, on se pravio da ne primeuje nikoga i niko ga nita nije pitao. Lako je pronaao sobu broj 24 i dugo stajao ispred nje, dosetivi se da su mu ruke prazne, ali ak ni to sada vie nije bilo bitno... U jednom trenutku je osetio poriv da pokuca, ali se nekako uzdrao i naglo je otvorio vrata, uavi u sobu kao da tu ima nekog posla... Stao je, sleen, na sred sobe. Unutra je bilo est kreveta i on je panino oima traio ono veselo lice iz cveare, ali jednostavno nije uspevao da ga nae. Pomislio je da je pogreio sobu ili da Ksenija uopte i nije u toj bolnici, ali se setio da mu je portir sve to potvrdio... Vidi, vidi... Salata i beli luk od preko puta zauo je glas iz prvog kreveta i istog asa shvatio da je pronaao ta je traio.

Zblanuto je zurio u enino lice, jer nita drugo i nije mogao da vidi, jer je bila pokrivena, i na tom licu nije bilo ni jednog prepoznatljivog dela. Ksenija bee smrala do neprepoznavanja i Petronije je jedva prepoznao njene oi, jo uvek donekle vedre, vedrije od rei za koje je znao da e izgovoriti, jer ga je prepoznala. Ona me poznaje!? zaprepateno je mislio ukoeni Petronije... ta je? Ne prepoznaje me... pokuala je da iscedi sa svog oronulog lica neto nalik na osmeh. Ja sam to, komija, ja sam to... Malo sam se stesala, dodue, ali ipak sam to ja.

Jo uvek apsolutno nesposoban da progovori Petronije naini korak prema njenom krevetu. Umesto one punake ene, zamamnim bokova, lepih ruku i primamljivih, visokih grudi, sada je u krevetu lealo neto to je Petronija podsetilo na nacistiki koncentracioni logor. Kosti lica joj behu ispale i nos joj se inio groteskno ogroman prema uskom licu oko koga je bilo mnogo nekakve sive i zamrene kose. Petronije je sitnim koracima prilazio krevetu, a u srcu je oseao upeatljivu bol. Koji tebe avo donosi ovamo? glas joj je bio vrlo slian onom glasu koji je toliko rado sluao na pijaci, ali je bio mnogo slabiji. Da nema nekoga ovde, ne daj Boe? Imam apnuo je Petronije, nesvestan da izgleda zabezeknuto. Eh, prijatelju, ta da se radi... Bog bira najbolje za sebe ree ona. Imam tebe! izgovori snanije Petronije, osetivi kako mu se neto ljuto penje uz grlo i juri ravno u oi. Imao je oseaj da e upravo zaplakati i prosto se udio to ne poinje. Mene?! ona je ponovo pokuala da se nasmeje. To je za priu... Ko god ue ovamo kae da ovde ima mene. Izgleda da sam prilino popularna... Bila...

On konano prie krevetu i rairi ruke kao da eli da joj pokae kako su prazne, kako se nije setio da joj bilo ta donese, ali, eto, nosi sebe... Teko da su kroz

August 16, 2008

SALATA I BELI LUK njegove mutne misli mogle da prodru njene opaske izgovorene u prolom vremenu. I, ta je to sve moglo da znai... ta e ovde? ta e ti ovde? upita je cedei svaki glas preko stisnutih zuba. Provodim se, brajko odvrati Ksenija, sa jedva primetnim cinizmom. Doveli su me ovde da skonam. Eto ta u! ta? Kako? ote se Petroniju. Ubija me rak, komija ni ona njemu nije znala ime, mada joj je njegovo lice bilo vrlo poznato. Kau da je neizleivo. U stvari, ovde me neto ispituju i probaju na meni nekakve nove lekove... Vidi!

143

Izvukla je, sa mukom, jednu ruku ispod pokrivaa i pokazala mu vene, sa debelim plavkastim masnicama i crvenim, tekim takama... Bodu me svakog jutra i posle veere, da ti o dijeti i ne govorim rekla je i Petroniju tek u tom trenutku bee sasvim jasno da u njenom glasu nema ni trunke tuge, aljenja, gorine ili bilo ega to bi ovek mogao oekivati od osobe koja je, eto, na samrti. Zato... zaustio je i prekinuo, jer su mu suze krenule. Nije ih brisao. Samo je stajao pored njenog kreveta i plakao, kao to nikada nije. ak i kada je bio malo dete po selu su govorili da Petronije nikada ne plae. Moda je bilo glupo to se tog asa setio da je jednom kad mu je bilo devet, stiskao ilet i isekao dlan, i suzu nije pustio, ak nije dopustio ni da mu taj dlan pogledaju. A, sada je plakao... Uzalud plae, komija. I ja sam prvo plakala, kad sam doznala, a posle mi je postalo svejedno... Svi emo mi jednog dana gore... Ili dole govorila je Ksenija. U svakom sluaju, sada sam mirna. Ono za im mogu da alim, svhatila sam, sada mi je nedohvatno. Ono to sam propustila, opet je negde ostalo, nepromenjljivo. A, za moje grehe, evo, plaam... Boli li te? upita Petronije kroz suze. E, tu su se pokazali vrhunski ree umalo veselo Ksenija. Pune me nekakvim lekovima i apsolutno me nita ne boli. Jedino to ne mogu na noge. Ne mogu ni da sedim u krevetu... To je malo nezgodno... Nisi zasluila ovo apnuo je Petronije. Nisi ovo niim... A, ko je? uzvrati Ksenija pitanjem.

inilo se da je razgovor zamara, jer je poinjala da dahe svaku izgovorenu re i Petronije se prenu. Izbrisa suze nadlanicom, a onda se seti da ima i maramicu, pa je nezgrapno izvue iz depa i stade temeljno da se brie. utke. Ksenija je gledala tog oveka i Petronije je, najednom, znao da ona zna zato je on doao da je vidi... Hajde sada... apnula je ona. Idi! ekaju te kui... Da... jedva izgovori Petronije i stupi dva ili tri koraka unazad, pa zastade. ekaj! progovori Ksenija. Kako tebi bee ime, komija?

Petronije zadrhta. Tog asa mu je postalo jasno da vie nee moi da slua njen glas iz cveare, ni njen veiti smeh, niti da je vidi kako se saginje da neto

August 16, 2008

144

Odabrane prie o ljubavi dohvati, niti da vidi njene gole ruke, ni stopala... Nee moi vie da je voli... Jer nje nee biti na ovom svetu. Uskoro. Petronije odgovorio je. Zbogom, Petronije! apnu Ksenija. Zbogom, Ksenija! ree Petronije, pa se okrenu sa nesluenom estinom i istra kroz vrata ne osvrui se..

Nije ni primetio kako je dospeo do pijace i dugo je stajao ispred svoje, sklopljene, tezge, u savrenoj tiini zurei u atorsko platno kojim je prekrio svoju robu. Iznad njega se skupljala predveernja tama, a inilo se kao da se nekakvi oblaci navlae, obeavajui kiu... Uzdahnuo je i krenuo. Kui. Kuda bi drugo?

August 16, 2008

PISMA IZ PROLOSTI

145

PISMA IZ PROLOSTI
Rahman, Rom, koga su svi koji su ga poznavali zvali Rajo, obino bi obilazio kontejnere u kraju, traei ostatke hrane, kojima je hranio svinje, ili konzerve, boce, metal, koji se mogao prodati kao sekundarna sirovina. I tog, kinog ponedeljka je vukao za sobom improvizovana kolica, uz koja je kasao musav i valjiv, kudrav pas bez imena, i zavirivao u kontejnere... Nije pronaao mnogo ta, ali mu je panju privukao smotuljak uvezan u prljavu crvenu traku, veliine cigle. avo mu nije dao mira, pa je dohvatio smotuljak i ubacio u kolica. Tek mnogo kasnije, kada je kia prestala i kada je ispred svog limenog kuerka u dalekom pregrau, sortirao ulov od tog dana, pronaao je smotuljak sa crvenom trakom i otvorio ga. U plastinoj kesi, krtoj kao suvi papir, pronaao je pisma. Stara pisma. Neka su bila bez koverte, neka sa kovertom, a neke koverte nisu imale markicu, koju je, ko zna kada, neki deak skinuo za svoju zbirku. Rahman nije znao da ita i to mu je smetalo. To mu je smetalo naroito sada, dok je drao ta pisma u rukama. Oseao je silnu elju da ih proita... Znao je brojke i posle malog natezanja ustanovio da su pisma pisana pre pedesetak godina, krajem Drugog svetskog rata i to je jo vie probudilo Rahmanovu radoznalost. Ve sledeeg dana je uspeo da sretne suseda, siromanog studenta, koji je stanovao u oblinjoj zgradi i uvek bio prijateljski raspoloen prema svim Romima u susedstvu. Hej, student! Je l oe neto da mi pomogne?

Trebalo mu je dvadesetak minuta da objasni u emu bi se ta pomo mogla ogledati, pa je na kraju student pristao da mu proita pisma i Rahman je otiao gotovo srean... Tek predvee, u ilegalnoj kafani, kod Milevoja, za stolom u uglu, student i Rahman su itali pisma, redom, po datumima... 1. Predragi moj Rade, evo ti piem, a srce mi se stee. ta li e biti sa tobom? Hoe li mi se iv vratiti. Po varoi priaju da je na tom frontu gadno i da ljudi ginu u stotinama i da su nemaki topovi ve trojicu iz varoi sasekli. Majke ih nisu mogle prepoznati. to se tie oca, on je jo negde, valjda na slobodi ili ne znam... Ne znam, u stvari, ni zato je otiao sa tim vojvodom. Naroito mi nije jasno to je to uinio sad, kad su Rusi tu, i Partizani... Majka mi kae da si morao da ode, ali ja sam videla sa kolikim si se oduevljenjem odazvao, posle govora onog njihovog komesara... uvaj se, Rade, ne istravaj se, Voli te tvoja veno Andrijana! August 16, 2008

146

Odabrane prie o ljubavi 2. Ano, duo, ne boj se. Jo sam daleko od fronta i sada sam na nekom poligonu. Ue nas da pucamo i puzimo i, uopte, smeno je. Dobio sam uniformu, a kad je porunik doznao da sam zavrio gimnaziju predloio je da dobijem in. Ne znam hou li biti kaplar ili narednik ili ve kakve inove oni imaju. Uvee piem i crtam zidne novine i bio neki sa visokim inom i pohvalio me. Osim ono malo pucanja po gradu, kad su ga oslobodili, evo godinu dana nisam rat ni osetio. Ovde nas i hrane dobro, nekom amerikom hranom iz konzervi. uo sam da na frontu nema konzervi, ali ima blata, jer i ovde ponekad pada kia, a kau tamo i vie. Poseti moje kad stigne i pii... Tvoj Rade! Mili moj, jo oseam tvoj dlan na mom, jo stojimo u onoj gomili i jo onaj njihov komesar govori o slobodi i svemu. Kod tvojih sam bila i uglavnom su samo utali. Brat ti je izabran za porotnika narodnog suda i sad, kad se sprema suenje svima koji su saraivali sa Nemcima, malo im je bilo nezgodno zbog mog oca. Mog oca su uhvatili na Drini i dovezli kamionom u grad. Meni ne daju da ga vidim. Ni sestri. Samo je majka bila da mu odnese preobuku i vratila se u suzama. Samo plae i uti. Nita nam ne govori. U grad je, inae, stigao i moj stric, koji je sada partizanski major. I on uti i ne stanuje kod nas, ve su mu dali sobu u bivoj nemakoj komandi. uvaj se... Tvoja Andrijana do kraja ivota! Ano moja, ovo ti piem pre nego to krenem, sa ostalima. Nisu nam rekli kuda emo. Dodeljen sam kulturnoj eti. Sad sam desetar i rekli su mi da u brzo biti podoficir, pa ako hou da ostanem u vojsci... Koliko sam shvatio, tvog oca su uhapsili i sprema mu se suenje. Nije mi jasno, odista, ta je on radio sa etnicima. U redu pop je pop, ali zar i partizanskom narodu ne trebaju popovi? Noas sam sanjao kako se ljubimo i kad sam se probudio samo mi je bilo ao to se nismo ljubili kad smo bili zajedno... Idem sad. Pazi na sebe... Tvoj Rade! Dragi moj, nekako mi se ini da ova sloboda i nije sloboda za sve. Mog oca su noas streljali, odmah posle suenja. Srela sam ti brata i pitala ga, a on samo iri ruke i kae da nije mogao nita da uini i pita kog avola je moj otac radio sa etnicima, sad, kad su doli i Rusi i Partizani... Majka nije kui, ve hoda od komande do komande i raspituje se gde je otac. Hoe da ga sahrani... Ne znam gde si i ne znam kako ti je. Meni je loe. Ve trei dan imam visoku temperaturu i slabo jedem. Leim u postelji... Voli te tvoja Andrijana! Ano moja, ta da ti kaem... ao mi je tvog oca. Nije zasluio i mislim da cela varo zna da nije zasluio, ali rat je rat i ta se tu moe. Ti pazi na sebe, da me doeka, jer kad se vratim, kad se sve smiri, obeavam ti da emo se venati. I u crkvi, ako hoe, meni je svejedno. Ne mogu ja tek tako da zaboravim tebe, ni tvoje oi, ni tvoju ruku. Samo da zna da sam sada u Beogradu i, po svoj prilici, nee me ni slati na front. Ovde crtam neke crtee za vojnike novine i hvale me i ude se kako dobro crtam... Je li ti dolazio lekar? Ovde priaju da u rovovima, u Sremu, ima tifusa... Izlei se to pre. Tvoj Rade!

3.

4.

5.

6.

August 16, 2008

PISMA IZ PROLOSTI 7. Rade moj voljeni, pristajem. Venaemo se kad doe, kao desetar ili kao general, i nije mi vano hoe li u crkvi ili u gradskom odboru. Brat ti je sada u tom odboru i on bi mogao da nas vena, ako hoe. Bio nam je stric i govorio mnogo protiv oca i rekao da je ponjeo to je posejao. Posle je otiao. Meni je sedeo na krevetu i rekao da moram da gledam da dovrim gimnaziju i da odem u Beograd da studiram. Valjda u. Kad ozdravim. Lekar mi je bio i dugo mi je sluao plua. Dao mi je da gutam neke pilule i rekao majci da mi kuva vino, a gde sada da nae vino. Rusi sve popili po kuama... Mislim na tebe i jedva ekam da te vidim. Volim te, Rade moj! Ano moja, evo ti sada opet piem iz logora. Gde je ne smem da ti kaem. Iz Beograda su me oterali, jer sam nacrtao suvie velike brkove Staljinu i posle su me jo ispitivali neto i svata priali. Umalo zatvor da zaglavim. Skinuli su mi in i rekli da u valjda biti bolji na frontu. Nije mi taj in ni vaan, kad imam tebe. Ti si moj in, maralski. Samo ozdravi, a im se vratim, venaemo se, i posle e ti dovriti gimnaziju, pa emo zajedno u Beograd. Upoznao sam tamo neke dobre ljude. I jednog predratnog slikara, kome su sudili im je Beograd osloboen, ali je osloboen, jer je tajno slao partizanima nekakve zavoje i lekove. On je slabog zdravlja, pa sam mu ja neto pomagao tamo. I on mi je rekao da pazim na sebe i da se ne istravam. Hajde, sad, pozdravi sve. Tvoj Rade! Mili moj Rade, gde li si? Evo mesec dana ne znam ta je sa tobom. Meni je malo bolje i ve sam poela da izlazim iz kue. Sedim na tremu i mislim na tebe. Ovde stiu vesti sa tog tvog fronta i ja imam oseaj da su te vesti sve loije. Dovezli su i neke mrtve momke. Dragoja i Baticu Lukinog, izmeu ostalih... Drali su im govore iznad groba. Lekar je rekao da bih morala da se uvam vlanog vremena i da posle odem u Beograd, da se sasvim izleim, ali ne govori kakva je boljka. Majka je plakala posle razgovora sa lekarom, ali posle toga samo uti i juri naokolo da mi nabavi mleka. Vidim joj po oima da ne valja i da je zabrinuta. Ali, ja u se izleiti i doekau te. Znam. Pii, pii... Tvoja do kraja ivota, Andrijana!

147

8.

9.

10. Ano moja, ne zameri to rukopis nije moj. Ranjen sam i leim u partizanskoj bolnici, pa pie jedna devojka, koja je prola sve bitke u ovom ratu kao bolniarka. Preboleu nekako. Znam. Moramo se venati kad se vratim. Lekar mi je rekao da u biti u bolnici jo nekoliko nedelja, a posle kuda hou. U vojsku, meutim, vie ne mogu. Ranili su me u desnu aku i tri prsta mi je otkinulo, pa niti da pucam niti da slikam vie ne mogu. I to je rat i to je cena koja se valjda morala platiti. Doznaj neto o bolesti koja tebe mui. Mora znati da bi se mogla izleiti. Voli te, tvoj Rade! 11. Crni moj voljeni, kako si ranjen, mili... Gde tebe da pogodi od milion drugih na svim frontovima ovog sveta?! Nesrena sam zbog tebe, ali se nadam da e preboleti i doi mi to pre moe, pa emo se venati. Ako nema prste ima srce. Veliko srce u koje ja mogu itava da stanem. I meni je bilo loe nekoliko dana. Lekar je rekao da bi bilo dobro da odem negde na planinu, na prolee. Ako bude slobodnih planina. I, sada znam imam tuberkulozu. Majka je plakala kad mi je rekla, ali je rekla i da je to nekakav blai oblik i da

August 16, 2008

148

Odabrane prie o ljubavi mogu da ozdravim, ako se uvam. Tvoji su dobro. Videla sam ti brata kad je dolazio neto kod nas, da popie ko ivi u kui. Stric nam vie ne svraa. Majka jo nije pronala oevo telo... ta ja to tebi piem? Kad samo hou da ti kaem koliko te volim... Volim! Volim! Andrijana! 12. Draga moja! Sutra e me pustiti iz bolnice i za nekoliko dana u biti sa tobom. Izleie se ti. Ja u ti pomoi. I ti e meni pomoi da zaboravim front i tu granatu koja mi je upropastila ruku. Ovde drugi ranjenici govore kako sam imao sreu da bude samo ruka. Govore kako je moglo da me vrkne u glavu i da poginem. Sea li se naeg nastavnika iz osnovne, onog to su ga zvali Kilavi? Njega je vrknulo. Mali komad rapnela. Koliko kliker, moda i manje. Sahranili su ga odmah iza rova. Hou da ti kaem jo da moja ljubav prema tebi ne slabi, ve jaa biva svakog dana. Vidimo se uskoro. Voli te tvoj Rade! 13. Uvaeni drue Rade, ovim bismo da vam saoptimo da je naa Andrijana naglo, posle duge bolesti, preminula. Mnogo nam je govorila o vama i sve najlepe. I nama je bilo ao kad smo uli da ste ranjeni. I nama je bilo drago kad nam je Andrijana saoptila da imate nameru da se venate kad se vi vratite iz rata. Ali, Bog je drugaije odluio. Andrijana je preminula u bunilu i pominjala je i vas nekoliko puta, za vreme velikog snega koji je padao dugo i posle koga je sve smrzlo u varoi. Sa mukom smo je sahranili. Oprostite to vam aljemo alosne vesti. Andrijanina majka! 14. To ne moe biti istina... Rahman je plakao, kao dete, briui nos nadlanicom i rukavom, dok je student dovravao itanje, zauen tim poslednjim pismom i tim reima To ne moe biti istina.... Da mi ga je pronai. I sresti... grcao je Rahman. On ranjen, ona bolesna, a volu se... I, onda ih uze Bog... Nju ispravi ga student. Samo je ona umrla. On nije. Ama, jeste! apnu ogoreno Rajo. Ko bi mogo da preivi?! Hej...

Vrlo paljivo je svojim rukama, pocrnelim od smea i starih novina, Rahman ponovo povezao pisma crvenom trakom i smestio u jedan od njegovih tajnih depova. A, studentu je platio pie i zahvalio mu se, sve klanjajui se i steui mu ruku da je mladiu na kraju bilo malo neprijatno. Posle je Rahman otiao kui. Nikom nije govorio o pismima koja je uvao u depu. Samo je ponekad pipao rukama, proveravajui da li su jo uvek tu. Teko mu je bilo da zamisli da se ljudi mogu tako i toliko voleti kao to su se voleli Andrijana i Rade tako je ne samo mislio, ve je bio uveren da je to bilo tako i, ako je ve jednom bilo, onda je sigurno da tako mora biti na celom svetu i da uvek, u svakom trenutku, bilo gde na kugli zemaljskoj, neko nekoga voli kao to su se voleli to dvoje iz tih pisama... I, samo ga je muilo kako je neko uopte mogao ta pisma da baci u kontejner?! ta je mogao siroti, nepismeni Rahman? Iao je od zgrade do zgrade i beslovesno zurio u natpise na potanskim sanduiima ne bi li bilo gde video da pie Rade, mada mu je srce govorilo da je ranjeni Rade umro od jada za svojom Andrijanom. August 16, 2008

PISMA IZ PROLOSTI No, neto mu jednostavno nije doputalo da prestane da misli na pisma i sudbine to dvoje ljudi. U njegovoj svesti su se izmeala vremena i uopte nije bio siguran kada su bila pisana ta pisma i koliko je vremena prolo od tada. Nekako mu se, u dubini due inilo da vreme uopte ne igra nikakvu ulogu u svemu tome i da je sasvim svejedno kada su iveli Andrijana i Rade i kada ivi on, Rahman, Rajo, sakuplja sitnica po gradskom smeu. Dva meseca posle Rahmanu je sinula ideja groblje! Ako je neko uopte bacio ta pisma, onda to znai da nikome nisu potrebna, najmanje nekome ko je prosto umro. A, kad neko umre, on se nalazi na groblju i Rahman je poeo svakodnevno da obilazi gradska groblja i prilazi ljudima. utke. Ne postavljajui pitanja za koja je slutio da mu niko nee odgovoriti ili nee znati ta da mu kae. Jedino to je oekivao bilo je da se odnekle pojave imena Andrijana ili Rade. Uskoro je troio mnogo vie vremena prisustvujui sahranama i daama i pomenima ili, prosto, ljudima koji su donosili cvee na grob nekog koga su voleli ili potovali dok je bio iv. Rahman naprosto nije znao kako da u bilo kome prepozna bilo koga ko je mogao da poznaje Radeta ili Andrijanu i poeo je da osea neto runo, neto to ga je oneraspoloilo razoaranje. Posle svega to je pokuao odluio je da napusti ideju potrage za nekim ljudima koji su pisali nekakva pisma pola veka ranije, iako on nije uopte imao pojma koliko je to pola veka. Konano, izvukao je pisma iz depa i, zaudo, ubacio ga u isti onaj kontejner iz kojega ga je izvukao pre nekoliko meseci. Potom je uzdahnuo i povukao svoja kolica ka sledeim kontejnerima... Tog popodneva je iz zgrade koja se nalazila preko puta ba tog kontejnera izaao mladi sa namerom da baci kesu donekle punu ubreta. Upravo u trenutku kada je hteo da spusti kesu ugledao je pisma! Bacio je kesu, a onda hitro izvukao pisma i odneo ih u stan... Mama! pozvao je. Ko je bacio dedina pisma u smee? Naao sam ih u kontejneru... Ama, ta e nam to odgovorila je. Kada sam poklonila njegovu odeu Crvenom Krstu onda sam i raistila njegove fioke. Bojim se da si ti oduvek bila ljubomorna na tu pokojnu devojku osmehnuo se sin. Pa, ovo su istorijski podaci... I za nau porodicu. Moja istorija sa mojim ocem sigurno ne poinje sa tim pismima rekla je majka. Koliko ja znam, deda se nikada ne bi oenio babom da nije bio ranjen i da ta njegova devojka iz njegove varoi nije umrla objanjavao je mladi. Zamisli... Baba mu je pisala neka od tih pisama, a kada je ta devojka umrla baba ga je dobro uteila. I, onda si dola ti na svet... Babi ti to priaj rekla je majka.

149

Mladi se samo jo jednom osmehnuo i otiao u svoju sobu. Ponovo su se pisma nala na paljivom itanju. Kada je proitao sve mladi je legao na postelju, stavio ruke ispod glave i zamiljao kako li je sve to moglo izgledati njegov deda crta za zidne novine, koji se naruga brkovima Josifa Staljina, pa ga degradiraju i poalju na sremski front, gde mu rapnel otkine tri prsta, a za sve to vreme

August 16, 2008

150

Odabrane prie o ljubavi njegova voljena Andrijana lei bolesna od tuberkuloze i njih dvoje se dopisuju. Onda se pojavi bolniarka njegova baba, koja ivi u Subotici, koju je izabrala po razvodu od dede. Deda je umro od nekakve nepoznate i, kako se ispostavilo, neizleive bolesti. uvao je ova pisma, ali ih, izgleda, nikada nije itao. Verovatno ih je poznavao do poslednjeg zareza. Do smrti je iveo sa njima i nikada nije govorio o prolosti. O ratu... Kasnije se ve spremao da izae. Pisma je stavio u fioku svog pisaeg stola. Obukao se i priao prozoru da vidi kakavo je vreme napolju. Pogled mu je pao na kontejnere, preko puta zgrade i nekakvog Roma koji vue neka runa kolica, pored kojih tumara upav pas. Rom je zavirivao u kontejnere, vadio poneto i paljivo sputao u kolica... Kad bi samo on znao za tu veliku ljubav mog dede i te sirote devojke koja je morala da umre?! izgovorio je gotovo glasno mladi.

August 16, 2008

TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA

151

TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA

Na zidu jedne velike garae dugo je stajalo, ispisano takozvanom masnom bojom, uz pomo etke za kreenje ANA TI SI MOJA.... Ba tako, sa te tri take na kraju, koje su valjda trebale da obezbede dugovenost te naklonosti, a koje su liile vie na klikere nego na take. Taj natpis sam, nekada davno, napisao ba ja. Za Anu. Ana sam upoznao na kolskom raspustu izmeu osnovne i srednje kole, u kui njenog oca, na moru. Tada sam bio jo nedorastao, i jo sam mutirao i izvodio kerefeke i pravio detinjarije, i nikako nisam sebe mogao da vidim, ak ni izbliza, kao mukarca. Ana je bila ve skoro devojka, iako godinu mlaa od mene. Kada bismo odlazili na plau radoznalo sam posmatrao njen patkasti hod i njihanje bedara ispred sebe, jer smo na plau silazili uskim putem, kroz nekakvo iblje i ostalo mediteransko rastinje, pa smo morali, onako, u koloni, jedan po jedan. Naravno da nismo bili sami, jer je tu bila sva rodbina koja se moe zamisliti, sa mojom majkom kao komandantom te specijalne grupe maloletnika. U stvari, sve do tog leta nisam imao pojma da mi Ana nije rod. No, u naoko praznom razgovoru, u vodi, daleko od obale, gde je moja majka uvek traila hladovinu i plela dempere za sledeu zimu, Ana mi je rekla: Tvoja i moja baba su na istom konopcu suile rublje. Eto kakvi smo mi roaci...

Priznajem da je, u prvi mah, nisam shvatao. Potom se ispostavilo da je moja baba, majka moje majke, ostala udovica, ratna deda je umro negde u Austriji, u zarobljenitvu a potom se preudala za Aninog dedu, koji je, prirodno, i sam bio udovac. Pria je govorila da se moja baba odlino i bogato udala, na emu su joj zavidele sve devojke, udovice i rasputenice u okruenju, a da se Anin deda usreio. Babu nikada nisam upoznao, jer je umrla od neke epidemije nekoliko meseci pre nego to sam se rodio, a dedu, odnosno Aninog dedu, pamtim samo po crnim brkovima i sedoj kosi. Njega su pregazili, vreme i jedan zadruni kamion, blizu pijace, u naem gradu. Posle, moja majka je, onako trudna, otila za mojim ocem, vojniinom velikog kalibra, daleko negde, a neto kasnije se i Anin otac oenio i brzo dobio Anu, i posle toga jo tri njene sestre. Dakle, ti i ja nismo rod? upitao sam, pomalo unezvereno, jedne veeri. Nikakav nehajno je odgovorila Ana i zvonko se nasmejala. Sad, ta je sve mogao da znai taj smeh, ni do danas mi nije jasno.

August 16, 2008

152

Odabrane prie o ljubavi Sluaj, ili ivot, je hteo da ipak odrastamo u istom gradu. Ana je upisala gimnaziju. Ja srednju tehniku, po elji oca, koju sam cedio i brljao po njoj koliko god se moglo i vrlo brzo stekao nadimak ampion, po broju popravnih ispita. U meuvremenu, Ana i ja smo se sretali, viali, drali za ruke kad niko ne gleda, vrlo esto, posle kolskih asova, odlazili na ono brdace iznad grada i krili se u umici, priajui uglavnom gluposti, prepriavajui dogaaje iz kole i gnusno ogovarali svoje kolske drugove i nastavnike. Sve dok se sve to, valjda po inerciji, koja esto zahvata ljude bliske i naklonjene jedno drugom kad se viaju tako esto, pretvorilo u dumbaranje srca na kraju poslednjeg asa jer, znao sam da, im zvoni, mogu da istrim (gimnazija je bila blizu) i da saekam Anu na onom malom zidu u parku preko puta... Koliko se seam, bili smo pred kraj treeg razreda, kada smo se prvi put poljubili. Ja, bezobrazno ljutei jezikom gle sa njenih zuba. Ona, gotovo smerno, ali sa neizrecivom koliinom strasti. Znam da je bio april, naokolo sve zeleno i tek oprano kiom, a Ana i ja se ljubimo... U bioskopu, u zadnjem redu, pokuavajui da zaboravimo ne samo film koji se prikazivao, ve i onih dvadesetak preostalih gledalaca, i ceo grad, i nae muke sa fizikama, hemijama, i posebno injenicu da smo se voleli skriveno, nedostupni svetu naih roditelja ili naih predaka. Niti je Ana govorila bilo ta o meni svom ocu, majci, sestrama ili bilo kome drugom kome se, obino, devojke ili devojice poveravaju, niti sam ja ikada govorio o njoj... U stvari, vie je o njoj govorila moja majka (Zar ne moe da bude barem dovoljan ak? Vidi kako Ana... Sve petice! A, nije ni malo pametnija od tebe.). Otac, po slubi, ionako gotovo nikada nije bio u kui, o njemu ne vredi govoriti... Kad smo maturirali, oslobodivi se srednje kole i svih tih adolescentskih stega, uavi u svet zrelih ljudi prvi put sam video Anine grudi. Prvi put sam ih dotakao i spustio usne na sitne, lake bradavice, mekotne kao cvet maslaka. E, te veeri sam i ispisao ono na zidu garae, koja se, inae, nalazila preko puta kue u kojoj je stanovala Anina porodica. ta mi vrede tri take, nacrtane plavom bojom i nalik na klikere, ako to Ana ne moe da vidi? Tih ludih, lenjih i blagodatnih dana, izmeu srednje kole i fakulteta, Ana i ja smo gotovo svakodnevno, ili na ono brdace iznad grada, sreui tamo nepoznate parove preko dana, i kojekakve raomonce s veeri. Smejui se prvima u znak solidarnosti, drugima kao nesrenim klovnovima civilizacije. Nae omiljeno mesto bila je jedna livadica, ne vea od teniskog igralita, na samom vrhu brda. Sa tog mesta se, preko vrhova drvea moglo videti gotovo sve to je inilo na grad, od eleznike stanice na istoku, do velikih stambenih blokova na zapadu, od dve ili tri fabrike na jugu, do pitomih privatnih kua, smetenih izmeu drvoreda i pravilnih i ravnih ulica na severu. Livada bi, s prolea, bila prekrivena detelinom. I, u toj detelini smo se valjali, milovali, ljubili i traili etvorolisnu detelinu... Tu mi je Ana objasnila razliku

August 16, 2008

TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA izmeu muke i enske anatomije i emu sve mogu posluiti pojedini organi. Spremala se da upie medicinu. Ostavivi nevelike krvave tragove na toj detelini, jednog prepodneva, oboje smo izgubili oznake detinjstva u sebi, vrativi se potom u grad, drei se za ruke, a sve je u meni brecalo i napinjalo se i slatko bolelo pomalo. Znam da se Ana pitala da li se sve to moe videti sa strane i hoe li iko prepoznati u nama dvoma ljubavnike. Tog dana. Nekoliko dana posle Ana je u detelini pronala PETOLISNU detelinu. Ve krajem nedelje je morala da putuje, na prijemni, na medicinski fakultet... Seam se ta je rekla kada je, naoko trijumfalno, podigla ruku u kojoj je drala detelinu sa pet listova. Rekla je: Ne znam... Moda emo se svemu ovome jednog dana samo smejati. Pa, mi smo jo uvek deca...

153

E, tu sam pretrnuo i ostao bez rei. Mislim, sa svojih osamnaest i po godina ivota ja sam nekako zamiljao ili umiljao da e sve to sa Anom potrajati jedno dva ili tri veka, ili u najmanju ruku do kraja barem mog ivota. A, sad, odjednom, ujem u prizvuku njenog glasa neto kao: Jednog dana vie neemo biti zajedno i ako se sretnemo, smejaemo se... U stvari, Ana to nije rekla, ali ja sam tako neto uo... I preutao. Tog leta smo zamiljali kanale Venecije i vrhove Klimandara i stepenice Ajfelove kule i Maku Piku i pustinje Gobi i auto-stradu Del Sole, putujui po celom globusu prstima po vazduhu, jer ja nikako nisam uspevao da se oslobodim muka sa popravnim ispitima, a Ana je uporno i bezrazlono odbijala sva putovanja kojima su njeni roditelji eleli da je aste zbog odlinog uspeha u gimnaziji i uspeno poloenog prijemnog ispita na medicinskom fakultetu. U stvari, ini mi se da je ona samo elela da ostane sa mnom to leto... To, poslednje leto... Jednom smo nali vrapia, utokljunca, koji je ili ispao iz gnezda ili pokuao sam da poleti pa se izgubio usput. Ja sam ga smestio u nekakav kavez, koji je u podrumu skupljao prainu posle nagle smrti mog nekadanjeg kanarinca, koga sam dobio od strica za peti roendan, i koji je umro od debljine jedne jeseni, pre mnogo godina. Ana se brinula o vrapiu. Zvala ga je uti i donosila mu posebno pripremljene valjukice od hleba, nalik na crvie, u koje je meala smrvljeno zrnevlje i ko zna ta jo. Jedva je ekala da uti odraste i onda ga je nauila da leti, drei ga na prstu leve ruke, a desnom maui kao velikim krilom... Imam i danas jednu fotografiju, koju uvam izmeu stranica Kapitala, u koji nikada niko, osim mene nije ni zavirio. Onda se zavrio promenljiv septembar i Ana je morala na fakultet. U meuvremenu sam i ja poloio svoje poprave ispite i upisao Viu tehniku, tu, u gradu... Nisam je pratio na voz. Samo sam joj, no pre toga, poklonio orden napravljen svojeruno. Rekao sam joj: Nosi ga iznutra. Da niko ne zna da si narodni heroj... August 16, 2008

154

Odabrane prie o ljubavi Da niko ne sazna ko joj je i kada dao taj orden od staniola i kartona i crvenog trasa naokolo, sa divnim, purpurnim srcem u sredini. Na poleini je pisalo samo MOJA i nita vie. Ostao sam tu no budan sve dok nisam uo NJEN voz kako ulazi u stanicu, jedva trista metara dalje od prozora moje sobe, i kako iti u stanici (inilo mi se da sam uo i kratku pitaljku otpravnika), i kako, potom, klopara i strue u krivini koja je vodila dalje od grada... Zatim uasna, bolna tiina, koja mi je dopirala do kostiju. Mislim da sam te noi, konano, nepovratno, jednom zauvek, odrastao. Prosto sam znao da vie nema deteline sa pet listova, vrapia ispalih iz gnezda, valjanja po detelini i snova o putovanjima. Vie nije bilo Ane. Ana je otila, prividno na fakultet, a u stvari otila je iz mog ivota, ostavljajui predivne i prebolne uspomene, koje e me proganjati sledeih decenija, i u snu i na javi... Prvih dana i noi posle Aninog odlaska samo sam spavao. Budio sam se samo da neto pojedem, a onda ponovo u postelju, praznu, hladnu i smrvljenu mojim telom, kao to sam i sam bio smrvljen. U meuvremenu su poela predavanja na mojoj Vioj koli i ve posle dva meseca sam shvatio da to nije kola za mene. Rekao sam to majci, koja se zaprepastila i nekoliko dana nije uopte razgovarala sa mnom, a kad bismo se sreli streljala me je ubitanim pogledima. Ona je rekla ocu, koji me je povukao za rukav u sobu i oko sto minuta drao predavanje, koje sam zaboravio istog asa kada je on izaao, izgovorivi kljuno pitanje: ta li e s tobom biti u ivotu?

Sa mnom u ivotu nije bilo nita naroito bitno ni toliko vano da mi roeni otac dri predavanje od sto minuta. Te Nove godine je iz Bea doao u posetu ujak, mamin roeni brat, petljavina i profesionalni iluzionista. Kako je on ubedio oca i majku da me pusti da idem sa njim u Be (kad mi kola ve ne ide), to ne znam, niti me mnogo zanimalo. Elem, on me je naao u friideru te noi, poluuspavanog i rekao mi da ne bi bilo loe da razmislim... Razmiljao sam otprilike pet minuta, i to poto sam se sledeeg jutra probudio. Za stolom su sedeli svi, a ja sam promrljavio nekakvu kajganu, ini mi se, a onda upitao: Je li mnogo hladno u tom Beu, svega ti? Ne znam ta da ponesem od robe...

Time je odlueno i pet dana kasnije sam sedeo pored ujaka u automobilu na autoputu, pa kroz pola Maarske, ravno u Be. Bez obzira to sam u koli imao jedva dvojku iz nemakog jezika. Nekako mi je bio vano samo da budem daleko, to je dalje mogue od zida one garae, preko puta Anine kue... Sa tim glupim natpisom koji se zavravao sa tri klikera, umesto taaka. Posle se svata dogaalo sa mnom. U prvo vreme sam izigravao dobronamernog posetioca koga je ujak, uz pomo nadmonog uma, pretvarao u patku ili psa. Posle sam uio kako da varam na kartama (u dobrotvorne svrhe i samo za publiku). Sve dok mi sve to nije dosadilo i sve dok nisam, na deset metara od ujakovog stana pronaao nekakvu dizajnersku kolu sa predivnim izlogom. Taj izlog me je privukao vie od svega i ubrzo sam postao vanredni student dizajna. Sreom, kola je trajala samo dve kolske godine.

August 16, 2008

TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA Za neke praznike smo ili u posetu mojima i ujak me je hvalio i lagao koliko god je mogao, a kada sam doneo diplomu duzajnerske Vie kole, majka je oduevljeno vrisnula od sree, a otac je smraen pitao zato on ne razume nita ta tu pie. Taj njegov mraan stav dolazio je pre od penzije nego od njegove prirode, mislim, jer se u meuvremenu penzionisao. U svakom sluaju su raunali da je od mene ipak postalo neto u ivotu i nedostaje nam i zato se ne vrati? i sve tako neto... Tim prilikama se nisam raspitivao da li je i Ana u gradu, ali sam redovno obilazio onaj zid i ono brdace, koje je ponekad bio pod detelinom i uzalud sam traio detelinu sa pet listova. Zid je vremenom propadao i, u vreme kada sam ve bio reio da pokuam da zaboravim Anu, i da se oenim jednom Francuskinjom, koja je u Beu studirala nemaki jezik i nije bila ni nalik na Anu, od celog natpisa ostala su samo ona tri klikera umesto taaka... Prirodno, do mene se kroz prebrzo vreme dospevale neke vesti o Ani. Zavrila je fakultet. Bila u Engleskoj na specijalizaciji. Zaposlila se u jednoj bolnici u Novom Sadu, sada peen i iskusan ginekolog. Dobila je stan od bolnice u koji se sa njom uselio nekakav njen kolega, grdan, da ne kaem ogroman Crnogorac (pitao sam se da li nosi brkove i da li esto pria o svojim precima koji su se najekli turskijeh glava u nekakvim ratovima). U Beu, kasnije u Lilu, gde me je Beatris odvukla, vie nego da mi se sviao posao, koji sam, zaudo, radio punom snagom, inteligentno, uporno i uspeno, pravei sjajne bilborde (uglavnom za potrebe izbora, od lokalnih do predsednikih), zbog ega sam uskoro postao i neto nalik na uglednog i bogatog umetnika, moja Francuskinja i ja smo vrlo brzo dobili tri klinca sve jedan drugom do uveta. Iz nekakvog inata oboje nismo hteli da dobiju ni francuska ni srpska imena, pa smo ih nazvali Herman, Bratuka i, najmlaeg, Anin (u meni Ana nikada nije nestala). Prebrzo, uasnom brzinom, u stvari, oelavio sam, pustio stomai (onaj pivski, radniki), okaio naoari na nos i shvatio da sam prevalio etrdesetu... Odavno. Dogodilo se da je dolo vreme da posetim roditelje, sa sve tri mala avola u automobilu, pa smo Herman, Bratuka i Anin putovali preko Evrope, a usput sam im (bili su ve dovoljno, valjda odrasli, da razumeju) ispriao gotovo sve o Ani i meni. Prvo su bili prepuni pitanja i potpitanja, posle su se uutali i zamiljeno sluali, i tek na kraju je Anin rekao: Sad znam zato se zovem... A, ta je posle bilo sa Anom? nadovezao se Bratuka. Hajde, umuknite! rekao je Herman.

155

Otac je ve bio ozbiljno bolestan. Retko je naputao postelju, a i onda je samo sedeo u stolici za ljuljanje pored prozora i kroz dvoje naoari itao novine. Majka bee jo dobro. Motala se po ceo dan po kuhinji i, jednom, kad smo se zatekli u kuhinji, sami, gotovo mi je apnula: Ana je u gradu.

August 16, 2008

156 -

Odabrane prie o ljubavi Dobro odgovorio sam pitomije nego to sam se nadao da mogu, ali me je neto davno zaboravljeno probolo kroz rebra.

Vodio sam klince do onog zida, u stvari do onoga to je od njega ostalo, jer kako i kada je kome trebalo dolazio je i odvaljivao cigle i smanjivao ga sve do samo onog dela gde su se jo uvek zadrala ona tri klikera, umesto taaka. Vodio sam klince i u onaj novi deo grada, koji je u meuvremenu nikao na onom brdacetu iznad nekadanjeg grada. Vie nije bilo deteline samo zgrade, sve runija od runije, i mnogo novih, zapoetih ili nezavrenih, a malo stanovnika. No, ulice su bile tu, dugake, skoro iste, sa ponekim automobilom i saobraajnim znakovima... Ovde smo se nekada voleli Ana i ja nisam rekao, ve saoptio, glasom poput friidera. Jesi li ovde izgubio nevinost? upitao je Bratuka. Hmmm! Da. Jesam... odgovorio sam zamiljeno, osvrui se oko sebe i uzalud pokuavajui da pronaem mesto na kome se TO dogodilo.

Tri ili etiri dana kasnije, dan pre naeg povratka u Francusku, poveo sam svoja tri musketara u lokalni muzej, koji je nekako u meuvremenu bio otvoren za javnost, i u kome su se uvala valjda sva oruja od Prvog srpskog ustanka do Drugog svetskog rata, to je klincima bilo zanimljivo. U stvari, malo su se razoarali, jer je muzej bio prepun slika i rukopisa i planova za izgradnju grada (jedan plan, mislim iz 1958. NIJE predviao nikakvu izgradnju na NAEM brdacetu), a oruja je bilo malo i obavezno je pripadalo nekakvom lokalnom junaku. Ipak, obili smo ta smo imali i izali na predivan, vedar i sunan dan, u malo dvorite koje je opkoljavalo neveliku zgradu muzeja... im sam izaao ugledao sam je imala je moda esnaest godina i uasno bolno je liila na Anu, iz vremena kada je ona imala esnaest godina. Samo se po odei razlikovala. uala je usred male povrine prekrivene detelinom, na levoj strani tog dvorita. Srce mi je, naravno, na trenutak, apsolutno stalo i ukipio sam se buljei u tu devojicu, ne verujui svojim oima. Klinci su stajali ve kod samog izlaza i zaueno gledali u mene. Onda se pojavila jos jedna devojica, dve ili tri godine mlaa, ali po rastu via i krupnija od one koja je liila na Anu. Onda su obe devojice stale da trae po detelini... Poznala sam te sa lea zauo sam vrlo poznat glas. Ana je stajala iza mene i sada sam znao da su te devojice njene erke. I, strano sam se bojao da se okrenem, ne zato to bih se razoarao, ve zato to bi ona mogla da se razoara. Zdravo, Ana! izgovorio sam tiho, gledajui u svoju decu. Herman je upiljio u jednu od one dve u detelini, ostala dvojica su me jo uvek ekala.

Onda sam osetio njenu ruku na ramenu. Htela je da se okrenem i ja sam se okrenuo. Ispred mene je stajala ena blia pedesetim nego etrdesetim (uostalom, i ja sam bio tu negde, samo u mnogo loijem fizikom stanju), ni trunku tea nego kada sam je poslednji put video, ali sa mnogo sitnih bora oko oiju, nosa i usana. August 16, 2008

TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA Jedino oi! One su ostale iste. I, gledale su me na isti onaj nain na koji su me paljivo posmatrale dan pre nego to su nam ivoti krenuli dvema oprenim stazama. Njene ruke su jo uvek bile nene kad me je uhvatila za oba dlana, i stisnula, kao da uopte ne eli da me ikada vie pusti. No, to je ipak bio samo pozdrav... Izgleda kao pravi francuski dizajner rekla je Ana gledajui me pravo u oi. Nos ti se nekako produio, kosa opala, ali oi su ti ostale iste. I tebi pokuao sam da se osmehnem.

157

Stajali smo jedno ispred drugog, zaboravljajui sve te godine, ene i mueve, profesije, brige, decu... Na jedan neoprezan tren mi se uinilo kako opet imam devetnaest i kako stojimo usred polja deteline, na onom, sada potpuno urbanizovanom, brdacetu. Raspitivala sam se o tebi. Sve znam. I za Beatris i za tri mangupa neponovljivih imena. I za tvoj dizajnerski uspeh... Izgleda da si uspeo u ivotu... Jesi li jo uvek u bolnici u Novom Sadu? uzvratio sam pomalo besmislenim pitanjem. Naravno osmehnula se, uinilo mi se iskreno. Pa, tu sam svila gnezdo.. I nisam izgubila ni jednog utokljunca.

Tu me je pogodila. Seala se vrapia, ba kao to sam se i ja seao njenih pokuaja da utog naui da leti. Po glavi su mi se vrzmala pitanja, na koja bih, verujem, dobio sasvim proste i nevane odgovore. Preutao sam ih... Sutra putujemo u Francusku rekao sam glasom koji kao da je hteo da prikrije razoaranje. Ona trojica su moji sinovi. Herman, Bratuka i Anin. Nisi izdrao... osmehnula se pomalo tuno. Moje devojice se zovu Milica i Jelica.

Boe, koliko godina, koliko svaega... Lutanja i putovanja, promaaja i pogodaka, uspeha i neuspeha, sree i oaja, uzaludnog traenja deteline sa pet listova i uzaludnog pokuaja da onaj zid na kome je pisalo ANA TI SI MOJA... ostane itav i itak... A, sad stojimo jedno ispred drugog, potpuno izmenjeni, poprilino strani jedno drugom, sa drugaijim istorijama, drugaijim profesijama, drugaijim uspomenama... Ispred muzeja! A, opet, sreni, barem za neki varljivi trenutak. U svakom sluaju za uspomenu. Nije mi padalo na pamet da je predstavim sinovima, kao to je i njoj na kraj pameti bila ideja da dozove devojice i da im barem kae da sam ja neki tamo njen davni kolski drug, ili tako neto... Bili smo dovoljni to smo se ipak, eto nali. I, bili smo zadovoljni... Oprosti rekao sam i maio se za novanik, gde se izmeu kreditnih kartica nalazila mala ali vrsta kesica... Na emu? bila je malo zateena.

Pronaao sam je, oseajui kako mi prsti drastino drhte. Izvukao sam kesicu sa odavno sasuenom detelinom sa pet listova istom onom koju je ona tog davnog, a nezaboravljenog dana, pronala, gore na nekadanjem brdacetu. Stavio sam tu August 16, 2008

158

Odabrane prie o ljubavi sasuenu detelinu, dugo presovanu u domaem primerku Kapitala, koji, osim mene, nikada niko nije otvarao, a koga sam vukao po Evropi i koji i danas stoji u mojoj biblioteci, izmeu sabranih dela Iva Andria i Miloa Crnjanskog, na drhtavi dlan... Sea li se ovoga? Naravno da se seam. Voleo bih da ti poklonim... glas mi je zapeo za neku nevidljivu, staru, moda i zaralu icu. ta bih ja sa tim? rekla je i u glasu joj je zatreperela beskrajna tuga, izazvana uspomenama. Tvoje devojke trae ovako neto, i koliko vidim uopte ne veruju da bi tako neto moglo da postoji. Uveri ih!

Njeni prsti su se, izgleda, pokrenuli pre nego to je, u stvari, odluila da primi taj poklon i ja sam jednostavno znao da e pokazati svojim erkama detelinu sa pet listova. Potom hitro kao uzmah vrapijeg krila na moju obraz se spustio lak poljubac. Njene usne nisu promenile nevienu i nedoivljenu mekotu kakvu su imale pre mnogo, mnogo godina, ali to vie nije bilo vano... Hvala ti! apnula je. Na svemu. Ana... rekao sam kao da elim da zaponem nekakav dug i vaan govor. A, onda, kao da sam se predomislio... Mislim da je bolje da poemo sada... Svako svojim putem.

Klimnula je glavom i ne ekajui ni asa okrenula se na peti, ba kao to je to uvek inila, u vremenu kada smo bili zajedno, i otila ka erkama. Jo samo dve sekunde sam posmatrao kako im pokazuje kesicu sa detelinom sa pet listova, a onda su me pozvali... U automobilu, vozei do kue, Anin je utao, Herman se osvrtao ne bi ponovo video Milicu ili Jelicu (avo e mu znati koja mu je zapela za oko), a Bratuka, posle duge utnje upita krajnje ozbiljno: Ko je bila ta ena? nadao se da u izgovoriti Ana...

Pogledao sam ga u retrovizoru. On je i izgledao kao neko kome bi se takav odgovor dopao. Meutim, ja sam progutao pljuvaku i izgovorio: Jedna drugarica iz srednje kole. Odavno se nismo videli... teta bio je njegov komentar.

Te noi nisam spavao. Imao sam i opravdanje ocu je bilo loe, pa ni on nije spavao. Sedeli smo u polumraku dnevnog boravka i utali, kao da nikada u ivotu nismo imali jedan drugom bilo ta vano da kaemo. Jedva sam doekao jutro... Krenuli smo oko podne. Umesto pozdrava majci sam postavio, za nju verovatno, veoma zagonetno pitanje: Kakav rod mogu biti ljudi ije su babe na istom konopcu suile rublje? August 16, 2008

TRI KLIKERA I DETELINA SA PET LISTOVA Pogledala me je zapanjeno i, na moju razdraganost, prekrstila se. Moji musketari, koji nikada nisu videli taj pokret, zvonko su se smejali... Usput smo se zaustavili, tog popodneva, u nekom starom, oljutenom motelu, u kome su imali dve sobe. I, te noi sam prvi put u ivotu spavao a da nisam sanjao Anu.

159

August 16, 2008

160

Odabrane prie o ljubavi

MANGUPI IZ KRAJA
U mom kraju su oduvek ivele neke veoma ivopisne osobe osobenjaci i ekscentrici svake vrste... Pijanice, kavgadije, zavodnici, prevaranti i laljivci, poslune domaice i pobunjenici svakih vrsta i oblika... uavci ispred prodavnice (sa bocom piva meu nogama) i veseli srednjokolci, koji su vie vremena provodili u bilijar-klubu nego u koli, automehaniari i potari (u zgradi posebno izgraenoj za njih)... Bilo je i maloletnikih bandi, koje bi se nemilosrdno tukle s vremena na vreme, i mirnih odlikaica koje nisu izlazile iz svojih domova posle sumraka... U takve sam spadala i ja... Iako je moja porodica bila iz takozvane nie klase, mada se u vreme vladavine radnika i komunista to nije tako zvalo, iako je moj otac zavrio samo osnovnu kolu, a majka ni toliko, i iako su moja tri brata muila muku u treem, petom i osmom, ja sam se usudila, na oaj mojih roditelja da upiem gimnaziju. Ta kola je odnekuda bila, kao, rezervisana za oficirsku, direktorsku, lekarsku i slino, decu sa pedigreom. Prosto su se iznenadili u sekretarijatu kada sam im odnela dokumenta. Jo vie time to sam bila odlina u osnovnoj. Iz tog vremena vuem nadimak Gimnoska... Bilo je, dodue, nekih ogranienja roditelji me nisu rado putali da odem sa drugaricama u bioskop ili, prosto, u etnju, i veito su me podseali da treba da uim. Kao da to ve sama nisam odluila i vredno radila, svakodnevno u uporno, elei da to pre sve to proe i da odem iz naeg predgraa... Na fakultet, prirodno. Ostali, van porodice, naroito mangupi iz kraja, gledali su me sa ogromnom zaviu i podozrenjem, ali i sa odreenim potovanjem. Kad sam se vraala iz kole oseala bih na sebi poglede prepune radoznalosti i podsmeha hej, jedna od njih ide u gimnaziju i jo je i odlina uenica. Bila sam premlada da osetim taj pritisak... Sve do jednom... U redu da ponem ispoetka... Prvo sam zavrila prvu godinu, odlinim uspehom i majka je nagovorila oca da me za raspust poalju nekoj tetki u Kruevac i bila sam tamo skoro dva meseca, upoznala mnogo divnih, mladih ljudi i umalo se nisam zaljubila u nekog Bojana, koji je inio sve to bi mu padalo na pamet da me omaija. Ali, oduprla sam se. Samoj sebi. Onda, kad sam se vratila, poela su da stiu njegova pisma, topla, pa vrela, pa, na kraju, uspaljena... Smejala sam se svemu tome. I, onda, negde pri kraju druge godine (da ne pominjem da sam opet bila odlina), stiglo je jedno Bojanovo oajno pismo u kome se zaklinjao da e peke doi kod mene, ako ja ne doem kod njega... I tome sam se smejala...

August 16, 2008

MANGUPI IZ KRAJA Kako su mangupi iz kraja doznali za Bojana i njegovo pismo, posebno ono u kome se zaklinje da e doi peke nemam pojma, mada mi padaju sopstvena mlaa braa na pamet. Uglavnom, doznali su, pa kada bih prolazila naim sokakom, koji je, gle uda, imao ime ulice i u zemljinim knjigama se i vodio kao ulica, dobacivali su mi... Bojane! Eto ga ide, ali bos. Pocepale su mu se cipele od Kruevca.

161

Na sve to bih se samo osmehivala i pozdravljala ih uobiajeno, sa odreenog odstojanja. Ipak... Nisam elela da budem jedna od njih, jednostavno. Oni nisu bili moje drutvo. Kakvo moje drutvo? Boria, lokalni pripravnik za alkoholiara, koji je oko sebe okupljao mlae od sebe i uio ih da uei ispijaju bocu za bocom piva. Laki, onaj hitri momak, koji nije znao da se zadri na jednom mestu due od tri sekunde i za koga su priali da je obio ve tri trafike (bez dokaza), i koji je bio Boriina desna ruka. Mali Ani, jedva dvanaest godina star, a ve pet ili est puta bio pred inspektorom u policijskoj stanici, zbog raznoraznih prestupa, izmeu ostalog i zbog neprimetnog olakavanja blagajne u lokalnoj prodavnici. Veliki Ani, jedan runi, debeli stvor sa nekakvim zlim oima, koji je malo govorio, ali je zato mnogo psovao. Guja, odnosno Grujica, kako mu je bilo pravo ime, za koga je kruila pria da je uestvovao u dva masovna silovanja (i to bez dokaza). Meho, lokalni automehaniar, bez radnje, koji je stalno vukao sa sobom veliku torbu punu alata, koji mu je, kau, esto sluio da obije poneku bravu... I jo cela jedna gomila besposlenih bezveznjakovia, koji su, po meni, sluili uglavnom na sramotu svojih roditelja, ako su ih imali. Oni su mi bili najblii susedi i, donekle, pristojni prema meni, valjda zbog mog oca, koji je, priali su otvoreno, kao mlad bio voa lokalne maloletnike bande i, zbog neega, godinu i po dana u zatvoru. Kada sada sklopim sve kockice, uini mi se da nikada nisam ni upoznala roenog oca. I, tako, poslednjeg meseca druge gimnazijske godine, dogodilo se... Vraala sam se iz kole, uobiajenim putem, pomalo ponosna i vrlo zadovoljna sobom, jer sam tog dana dobila odlinu ocenu iz pismenog iz matematike, i uopte, gledala sam ispred sebe, kao i obino... Hej! Gimnoska! glas je doao sa one strane ulice gde se nalazio red garaa sljutenih fasada, u koje ve godinama niko nije ulazio, ali koje su bile, zaudo, uredno zakljuane.

Bio je to Mali Ani, koji se neto mrtio i uao, drei se za zglob leve noge. ta je bilo, drugar? Da nisi povreen? upitala sam, a jo uvek mi nije padalo na pamet da preem ulicu. Ama, boli me, enska glavo... Doi! zavapio je kao da mu noga otpada.

E, tada sam se prevarila i prela ulicu.

August 16, 2008

162 -

Odabrane prie o ljubavi Jesi li se udario? Jesi li pogreno zakoraio? ta se desilo? upitala sam, nemajui nameru da budem previe brina. Boli... ponavljao je on, sve drei se za zglob, koji je meni izgledao sasvim normalno.

Nisam ni videla ni ula da su se vrata garae otvorila, ali sam vrlo snano osetila da me je neko punom rukom epao za kosu i, poput Pinokija, jednostavno uvukao u garau, a za mnom je, na obe zdrave noge unutra skliznuo i Mali Ani... Ne seam se da sam se uplaila. Vie sam bila iznenaena, neprijatno. I, znala sam da su svi tu, od Borie, koji je sedeo na nekakvoj gredi u uglu, do Malog Ania koji je, sa zlobnim osmehom na licu sa tekom mukom povukao nekakvu polugu kojom su se iznutra zakljuavala vrata na garai. Jo uvek me je drao za kosu Meho, valjda najhrabriji od svih njih. Pustio me je i udaljio se dva ili tri koraka i onda sam mogla da vidim da je garaa skoro prazna... Osim nekakvog starog madraca preko koga je bila prebaena neka uta krpa, koja je trebala da izigrava arav u ovoj prilici. Nije mi trebalo dugo da shvatim ta ele od mene, iako su neko vreme svi utali. Boria je mirno puio, a u ruci mu je svetlucala konzerva piva. Dobro, momci... Ovo ste izveli vrhunski. Profesionalno, takorei. I... ta sad? izgovorila sam to sam mirnije mogla, iako mi je bilo vie nego neprijatno to se nalazim u zatvorenoj garai sa svima njima. Je li da nee nikome priati o... ovome? procedio je Laki kroz zube. O emu? skupila sam obrve, spremna da poginem pre nego to mi bilo ko od njih prie, sa bilo kakvom namerom. Da ne mislite da me silujete? Ama, jok! iscerio se Veliki Ani. Kupiemo ti sladoled, da vidimo kako lie.

Svi su se kratko zacerekali i po tome sam znala da su ozbiljni. Bilo im je, dakle dosadno, a onda je neko od njih, moda ak i sam Boria rekao kako bi bilo dobro da probaju Gimnosku i ko zna koliko vremena im je trebalo da smisle nain na koji e me uvui u tu garau. To nije seks. I Klinton je to rekao... zacerekao se Grujica. Ostali su prihvatili to to je njima liilo na dobru alu. I, nisu ga ono... ispimentovali... dodao je Veliki Ani. Mislim, nisu ga izbacili iz fotelje.

Opet su se smejali, ali se ni jedan od njih nije ni pomerio, i imala sam oseaj da nije jednostavno ak ni maltretirati jednu sedamnaestogodinjakinju, u njihovim ivotima. U stvari, bojali su se. Vie nego ja. Mislim da sve to to ste smislili nee ii izgovorila sam veoma smireno, kao da odgovaram geografiju. Bar ne danas. Ako ste sve ovo smislili da se zabavite, bolje je da zaboravite... Hajde... Svuci to sa sebe da vidimo kakva si, u stvari rekao je Boria preko dima od cigarete. Zatim je potegao iz konzerve, ba kao da ima dubok oseaj da niko ne moe ili ne sme da odbije njegovo nareenje, ili moda elju. August 16, 2008

MANGUPI IZ KRAJA Spustila sam svoju kolsku torbu pored nogu, a onda se podboila. Nisam govorila ni jednom od njih u lice, ali sam pogledom, savreno smirenim, prelazila preko njihovih lica. I, rekla sam: Vidite, momci, stvari stoje ovako... Vi ste namerili da me probate. Ko zna zbog ega?! Moda zbog toga to sam pomalo razliita od vaih fufica koje moda dovodite ovamo i koje posle nisu u stanju da bilo kome kau ta im se dogodilo i koji od vas je bio prvi, a koji poslednji, i koliko je sve to trajalo i kome je smrdelo meu nogama, a kome nije. Meutim, ja odnekuda, nisam spremna za tako neto.. Ni za Klintona, ni za bilo ta drugo. Osim, verovatno za policiju...

163

Saekala sam da vidim njihove reakcije na pomen policije i, mogu vam rei, nekima od njih nije bilo svejedno. Mali Ani, koji je sve vreme stajo pored vrata, kao da ih titi (od mene, uj!), je vie panino nego ljubopitljivo pogledao u brata, koji mu, naravno, nije uzvratio pogled, buljei u mene... Mislim, ne verujem da je bilo ko od tih mangupa iz kraja oekivao da e se jedna sedamnaest godina stara uenica lokalne gimnazije tako spokojno, podboiti ispred njihove male bande i poeti da dri govor... Jer, ne bih da se zaklinjem, ali morali biste prvo da me ubijete, da biste dobili to to vam je na umu, ako vam je ita na umu. Ostavite me u ivotu, u ma kakvom stanju, kada jednom prokopam tunel ispod vrata ove garae, otpuzau ravno u policiju i sve vas poimence prijaviti za silovanje, otmicu, maltretiranje i onaj dip, koji ste prole nedelje jednostavno obili i vozikali se njime dok ga niste u onoj bari nasred polja, iza fudbalskog igralita, prosto potopili... Nadam se da je bara dovoljno duboka i nadam se da se batovani iz tog kraja nee iznenaditi kada ga otkriju...

Sada sam ak i na Boriinom licu videla radoznalost. Ne obinu, ve pomalo uznemirujuu. Mora da se pitao kako sam ja mogla da znam za njihovu veliku avanturu sa dipom, koga je neki metroseksualac dovezao ispred naeg hotela i koji je, eto, u toku noi nestao bez traga. Jo uvek se niko od njih nije pomerio, pa sam nastavila, sa mnogo vie samouverenosti: I, onda, momci, desie vam se neto mnogo runije od ovoga to ste ovde spremili za mene. Zaboravite dip. Ta gomila lima i gusa nije bitna. Ovde se radi o jednoj maloletnici, odnosno meni. Ako niste znali, dovoljno sam mlada da spadam u kategoriju, koja je poznata po zakonima po tome to svaka vrsta seksualne aktivnosti, bez odlunog pristanka... Mog pristanka, da se razumemo. Dakle, bez mog pristanka sve to spada u krvne delikte, a, neu opet da se kunem, ali moete da mi verujete da sam dovoljno pametna i da se mogu pobrinuti da angaujem gomilu najboljih advokata, koji e vas smestiti u ustanovu za rehabilitaciju asocijalnih tipova, u ta se ve godinama razvijate veoma uspeno. Tamo ete moi da se bavite seksom do mile volje... Meusobno ili svako za sebe, na nain koji ete, sigurna sam, ve smisliti.

Sada su me ve svi gledali kao u udo. Ne znam da li su mi poverovali ili ne, ali sam pojmila da e od onoga to sam smiljala da izgovorim sledee zavisiti hoe

August 16, 2008

164

Odabrane prie o ljubavi li pomeriti onu polugu za otkljuavanje i zakljuavanje garae i hou li uopte uspeti da izaem itava i relativno zdrava sa tog mesta. Nisam udahnula. Nisam uzdahnula, iako sam imala potrebu da bar na taj nain olakam sebi sopstveni pokuaj da se izvuem iz svega toga. Umesto svega sam se sagnula, uzela svoju kolsku torbu, zakaila je za rame i ponovo smireno kao da govorim predkolcima u vrtiu nastavila: I, sve to bez obzira kako moete da me unakazite ovde i sada, a ipak imam oseaj da vam se to ne bi isplatilo. Vidite, momci, i ovo nisam nauila u gimnaziji... Sve to u ivotu uinite ima svoje posledice. U sutini, ceo ivot je beskrajan niz uzroka i posledica. Recimo, obijete trafiku, nakupite se cigareta i slatkia i, ta... Posle odreenog vremena, kada popuite sve cigarete i pojedete sve slatkie, i kada vie nemate ta da puite i ime da se zasladite, najjednostavnije reenje je ponovo obijanje, iste ili druge trafike... Jedno vodi u drugo... Drugo vodi u obijanje radnje, kada biste neto drugo, i, na kraju, policiji bude previe obijanja, pa sklepta, valjda se tako kae, nekoga od vas i iscedi priznanje, pa vas osudi i eto vam orke... E, sad, zamislite kako je sve to sa krvnim deliktima!

Zastala sam, u stvari, da sakupim dovoljno vazduha u plua kako bih mogla da nastavim, panino traei u samoj sebi bilo ta nalik na konanu poentu, koja bi ih prelomila. Jer, oseala sam da se jo nisu prelomili, da jo razmiljaju samo o meni... Prevarila sam se. Jer, Boria ubaci opuak u onu, oigledno popijenu, konzervu od piva, ustade sa svoje grede pomerajui dva svoja momka da bi mogao da stane na korak ispred mene. Uneo mi se u lice, sa jednom obrvom podignutom i upitao, mada je meni njegovo pitanje izgledalo krajnje glupo i apsolutno nevano: Kako zna za dip? Rekla sam da dip ovde nije vaan odgovorila sam gledajui ga ravno u pomalo mutne i pomalo zakrvavljene oi. Kako nije bitan? Meni nije odvratila sam spokojno i pomalo slegla ramenima. Meni sam, ovde i sada, vana samo ja. Razume?! ekaj! Reci kako zna za dip? Nisi videla kako su ga obili. Nisi videla kako su ga odvezli. Nisi videla gde su ga odvezli... A, sve zna?!

Sada sam ve uspela da iscedim iz sebe nekakav osmeh, za koji sam smatrala da lii na odraz nekakve hrabrosti, ili barem zdravog razuma. Imam oseaj da se drui sa pogrenim tipovima, Boria rekla sam. Jedan od vas nema obiaj da uti. Drugim reima, izblebetao je sve jednoj od vaih omiljenih curica. E, ta devojica mi je sve to ispriala. Valjda da vam se osveti, ako je tu uopte moglo biti rei o osveti. U svakom sluaju, znam da ste ti i Meho bili na parkiralitu hotela i da je Meho vukao sobom svoju uvenu torbu, I znam da je Veliki Ani, posle toga, utrao u dip i pokidao sve one ice koje je valjalo pokidati da vozilo ne aktivira alarm i da moe da se upali. Onda je odvezao dip iza osnovne kole, gde ste se svi krili za to vreme, a onda ste se vozikali unaokolo, pazei da sve to budu sporedni

August 16, 2008

MANGUPI IZ KRAJA drumovi, na kojima nema saobraajne policije i onda, kad je nestalo benzina, ili nafte, nemam pojma ta se sipa u ta kola, nali ste se u blizini te bare... Usput ste ispraznili dve gajbe piva, pokupljenje iz razvaljene mree one prodavnice iza autobuske stanice, prethodne noi, i nije vam palo nita drugo na pamet nego da odgurate siroti dip u baru, samo to je, pre toga, Laki nekakvom motkom izmerio da li je dovoljno duboka... Veoma detaljna pria, a?! Sada je ve zijao i u prvi mah mu nije palo na pamet da se osvrne oko sebe i barem pogledom utvrdi ko je taj kanarinac koji pevucka sve ono to oni mogu i znaju da urade u kraju i to je morala da ostane tajna. Samo me je zapanjeno gledao nekoliko minuta. Izdrala sam njegov pogled. Morala sam da ga izdrim. Sve to sam mu rekla bila je istina. Mali Ani se nairoko, neto ranije, raspriao Maji, iz susednog sokaka, jednoj od onih koje su, verovatno, ve bile uplaene goe moda ba ove garae, i ona me je srela na putu za prodavnicu, povukla u stranu i u dahu izgovorila ta je imala da izgovori. Kada sam je pitala zato nije otila u policiju, zaprepateno me je pogledala, kao da eli da kae: A, ta bi mi, posle, uradili?! I, tako, znala sam o dipu... Ali, uistinu, taj dip mi uopte nije bio vaan. Bila sam vana samo ja... I... ta ima nameru sa tom priom o dipu? upitao je Boria, a glas mu je zvuao i opasno i zabrinuto... I popustljivo. Nita slegla sam ramenima. Ko zna da li je sve to istina? Ko zna da li ste to bili ba vi? Ko zna, uopte, za ovu garau? Ko zna da li sam ja ikada bila ovde? Ko zna da smo uopte ikada razgovarali o svemu ovome?

165

Izgleda da se poenta celog razgovora nametnula sama po sebi. Nisam morala da je traim ni izmiljam. Jer, Boria naglo zakorai unazad jedan korak i, jo uvek gledajui u mene, mahnu rukom prema vratima garae... Otvaraj! glasilo je njegovo nareenje.

Mali Ani, koga nisam gledala, jer sam jo uvek odmeravala ta pie u Boriinim polupijanim oima, ali sam znala da je unezveren, jer mu je verovatno bilo poznato da e, pre ili kasnije, Boria ili ak njegov stariji brat, uspeti da izvuku iz njega sve ono to su mogli da izvuku o dipu i Maji i njegovoj neodoljivoj potrebi da brblja sve neto petljajui oko one poluge i konano irom otvori vrata. Vidi, mala... Boria promenu boju glasa. Sada je zvuao ozbiljno, gotovo kao ilegalac, koji mi predaju u ruke, odnosno u um, stranu, veliku tajnu. Vrata su ti otvorena, ali kroz njih moe da izae samo ako nas uveri da pria o dipu nee ii dalje odavde. Ni u kom sluaju. Imate li ovde neto teno? edna sam rekla sam gotovo drsko, ne prestajui da gledam Boriu ravno u oi.

Meho je dogegao sa neotvorenom konzervom piva. Otvorila sam je i otpila dobar gutljaj. Pivo mi je oduvek bilo gorko, ali sada mi je nebeski prijalo. Imala sam elju da coknem jezikom posle tog gutljaja, ali sam se uzdrala. Samo sam spustila ruku sa konzervom, kao da ne pomiljam da je ikada vie pustim iz ruku. Potom sam rekla: August 16, 2008

166 -

Odabrane prie o ljubavi Ko je uopte pomenuo ikakav dip? Recimo da uopte nismo razgovarali izgovorio je Boria i tim reima kao da je za njega sve to bilo okonano. Okrenuo se i vratio se na svoju gredu, a Meho mu je spremno i spretno dobacio novu konzervu piva. Zapalio je cigaretu i mahnuo glavom prema otvorenim vratima. Hajde, sada... I, zapamti, nisi bila ove i ni o emu nismo razgovarali.

Izgovorio je to bez pretnje u glasu. Gotovo indeferentno. Duboko u sebi sam odahnula, ali nisam odmah zakoraila prema vratima. Dobro sam odmerila svakoga od njih, gledajui ih u oi. Bila sam zadovoljna ni u jednim oima nisam uspela da proitam ni traga zlobe i zle namere. Potom sam ponovo otpila dobar gutljaj piva i potom zakoraila skoro vedrim korakom prema vratima, drei se vrsto za tu konzervu. Napolju uinilo mi se da je vazduh neuporedivo istiji, da mirie, da sunce sija, iako je bilo prilino oblano tog dana. Tek kada sam se nala ispred garae okrenula sam se i neto kao mahnula, a onda krenula dalje, put kue, pazei dobro da ne pourim, da ne potrim, da sve izgleda potpuno normalno, kao svakog dana... Iza sebe sam ula kako se vrata garae zatvaraju i osvrnula sam se na kratko, a zatim besno bacila tu konzervu sa pivom u prvu kantu za ubre na koju sam naila (iako bih je radije utnula na ulicu ili bilo gde, ali ja sam bila Gimnoska, uenica gimnazije, odlian ak i vrlo vaspitana). im sam zamakla iza ugla zakoraila sam sporije i disala prilino duboko. Pitala sam se kroz ta sam ja to sada prola? Pitala sam se koliko dugo u jo morati da izdrim u tom kraju i da gledam sva ta iaena lica? Pitala sam se hou li morati da se isplaem, posle svega, pa da mi (kao) lakne... Pravila sam se da je sve to bilo samo jedno obino pre podne kada sam se vratila kui, a onda sam se zatvorila u kupatilo i onda su grunule suze... Plakala sam nekoliko dugih minuta, a posle sam se umila i izgledala sam, za rukom nekako svakodnevno... Nekoliko godina kasnije Boria se upustio u nekakvu pijanu tuu u kojoj je polomio nekoliko kostiju protivniku, koji je ili bio slabiji ili pijaniji od njega to ga je odvelo u zatvor na tri godine. Meho je uhvaen na vratima neke dobro elektronski obezbeene prodavnice kompjutera, pa je i on zaradio robiju. Veliki Ani je pao posle saobraajne nesree, koju je svojeruno napravio, vozei ukraden automobil, prilikom ega je poginuo njegov mlai brat. Laki je, nekako u vreme kada sam ja pripremala maturski ispit, naen mrtav, predoziran nekakvom drogom, u nekom podrumu, u blizini eleznike stanice... Guja-Grujica je uestvovao u jo nekoliko silovanja, i nikako nisu nalazili dokaze, sve dok nije naleteo, nekim sluajem, na neku mladu glumicu (u to vreme su snimali nekakav film u naem kraju) oteo je i vie puta, vezanu, silovao, ali i pogreio ostavivi je u ivotu. Posle se svata prialo o njegovom boravku, petnaestogodinjem, u zatvoru... A, ja? Ja sam zavrila gimnaziju, dobila stipendiju od optine, i u roku zavrila sociologiju... Potom neke specijalizacije, uglavnom po inostranstvu, pa

August 16, 2008

MANGUPI IZ KRAJA magistratura, u Beu... Danas ivim daleko od naeg nekadanjeg kraja, i uopte nemam elju da ga barem posetim, s vremena na vreme. ujem da se mnogo ta promenilo. I mangupi... Mangupi iz kraja.

167

August 16, 2008

168

Odabrane prie o ljubavi BELEKA O PISCU Roen u Sarajevu, 1953. godine, u kome se i kolovao, kasnije je iveo u etiri razliite republike nekadanje federacije. Pisanjem je poeo da se bavi u I Gimnaziji, u Sarajevu, kasnije, kao profesionalni novinar (frelancer) bio saradnik mnogih, manjih ili veih listova i asopisa, u etiri bive republike. Jedan dug i lep period ivota posvetio je pisanju takozvane anrovske literature. Posle svih lokalnih ratova na ovom delu Balkana, u kojima nije uestvovao, poeo je da pie... Prvo prie... Ljubavne... Potom, i poneto ozbiljnije, sa moda uzaludnom nadom da e se to, jednog dana, moi proitati. Ovo mu je, inae, prvo ukorieno izdanje.

August 16, 2008