ROKSANA, KRISTIJAN, SIRANO koji se sakrio ispod balkona. ROKSANA (otvori pola prozora): Ko me vie? KRISTIJAN: Ja!

ROKSANA: Ko? KRISTIJAN: Kristijan! Zbog mraka Ne vidi se! ROKSANA (sa potcenjivanjem): A, vi! KRISTIJAN: Hou da produim! ROKSANA: Ne, ne! Danas moram da se na vas tuim! Loe govorite! KRISTIJAN: Milost! SIRANO (ispod balkona, Kristijanu): Malo tie! ROKSANA: Odlazite! Vi me ne volite vie! KRISTIJAN (kome Sirano apue rei): ta? Takva... optuba? O, pravedni... Boe! Sve vie vas... volim! ROKSANA (koja je ve htela da zatvori prozor): Oho, to ve moe! KRISTIJAN (stalno ponavlja Siranove rei): Ljubav... ko u ljuljci... rasla mi u dui... Svirepa... da htede... duu da ugui... ROKSANA (izie na balkon): to dua tu ljubav, da bi sebe spasla, Ne udavi dok je u kolevci rasla? KRISTIJAN (i dalje ponavlja): Htede... ali grdna... tekoa se javi... Novoroene je... bilo... Herkul pravi... ROKSANA: Lepo! KRISTIJAN (isto): U povoju... zadavi dve zmije... Oholost i... sumnju... ROKSANA (nasloni se preko balkona): A, to zgoreg nije! Al' to su vam rei danas tako trome?

Da bolovi kakvi matu vam ne lome? SIRANO (gurne Kristijana pod balkon a sam stane na njegovo mesto): Ovako je teko! Sam u napred stati! ROKSANA: to mucate tako volela bih znati? SIRANO (poluglasno, kao Kristijan): No je, pa vam rei uho jedva vide! ROKSANA: Kako moje rei! SIRANO: Njima lake ide! U srce mi slaze, pa su bolje sree: Uho vam je malo, moje srce vee! Zatim, rei vae k meni dole bee, A moje se penju: to je, gospo, tee! ROKSANA: Ali ta tekoa sad je neto manja? SIRANO: Jer ve izuie vetinu penjanja! ROKSANA: Zbilja, ja sam ovde mnogo na visini! SIRANO: Da bih mrtav pao, tako mi se ini, Da rei vam tvre u srce me lupe! ROKSANA (uini pokret): Sii u tad! SIRANO (ivo): Ne, ne! ROKSANA (pokazuje klupu ispod balkona): Eno tamo klupe! Popnite se! SIRANO (povue se uplaeno u mrak): Ne, ne! ROKSANA: to? SIRANO (koga zanos sve vie obuzima): Kad smo ve sami, Govorimo tiho u tami... ROKSANA: U tami? SIRANO: Da se ne vidimo, ta divnije pada! Vi nazrete jedva kako kroz no sada Crn i dug ogrta vetri zatalasa, Ja haljinu letnju kako se belasa;

Ja sam senka samo, vi blesak to zrai! Da znate ta meni trenut ovaj znai! Jer ako se, katkad, vie reit biva... ROKSANA: esto! SIRANO: To to u dnu srca mog poiva Ja preutah! ROKSANA: Zato? SIRANO: Uzrok tome jesu... ROKSANA: ta to? SIRANO: Oi vae to svakog zanesu! Al' me ovo vee hrabro napred goni! Da prvi put... ROKSANA: Zbilja, glas vam udno zvoni! SIRANO (priblii se, grozniavo): Sasvim udno, jer ja smem da samo nou Budem svoj! I zato... (Zastane zbunjeno.) Al' gde sam? ta hou? Oprostite! Ne znam ta se zbiva ovo... Za mene je sve to odve divno... novo... ROKSANA: Novo? SIRANO (uzalud pokuava da se pribere): Novo, jer se dosad... uvek plaih... Jedino podsmeha... i tuih... i vaih... ROKSANA: Podsmeha? Zbog ega? SIRANO: Ja uzleem, snevam, Al' od stida srce duhom zaodevam! Skinuo bih zvezdu, ali me strah prei: Da me ne ismeju, ja sve kitim rei! ROKSANA: Pa to je ba lepo! SIRANO: Sad ne ko inae! ROKSANA: udim se! ta treba te rei da znae? SIRANO:

Amor, tul i strele neka dalje bee, Sad su nam potrebne stvari vie svee! Ne kap po kap to bi muza iz svog vrela, U naprsku zlatnu, u duu nam snela; Iz prirodne reke to bujicom lije Nek se dua naa do volje napije! ROKSANA: A duh? SIRANO: to ste tu jo, on mi pomo prui. Al' e miris ovaj to oko nas krui, as i no ta da se prave slasti lie, Ako govorimo ko to pesnik pie! Neka nam se pogled meu zvezde vine, Sve vetako e se sa nas da raspline! Alhemijom naom, slutnja me ne vara, Pravo oseanje postalo bi para! U toj praznoj pari ja za duu strepim: Da se i najlepe ne uini lepim! ROKSANA: Al duh? SIRANO: U ljubavi ja se njega gnuam! Zloin je da njime dugo sreu kuam! A doi e, zatim, i taj trenut sveti Teko onom koji tu slast ne oseti! Kad ljubav toliko otmena se javi Da je duhovita re samo skrnavi! ROKSANA: E, lepo! I mi se nadamo toj srei! Kakve rei ete onda meni rei? SIRANO: Sve, sve to mi padnu, pred vas u da met'em, Razbacano, u struk neu da ih pletem: Ja te volim, lud sam, pun bola i rana! Srce mi sad lii na zvono, Roksana, Gde je ime tvoje. Kako drhti ono, Ime tvoje zvoni, jer se ljulja zvono. Sve sitnice tvoje pamtim, jer mi gode: Lani, osmog maja, ti ujutru ode Druke oeljana nego sedmog maja. I kao to drugi od suneva sjaja U oima dugo zlatne pruge nose, I ja tad, od sjaja tvoje plave kose, Videh, sav zanesen, samo pege plave! ROKSANA (uzbueno):

To je ljubav... SIRANO: Jeste, od ljubavi prave, Straan, ljubomoran, u meni izbije Taj oseaj! Ali samoiva nije! Za tvoju bih sreu rado svoju dao, Ti ne bi ni znala ta sam rtvovao! Jedino da ujem, skriven, pun spokoja, Smeh te sree koju rodi rtva moja. Svaki pogled tvoj mi svu duu zaara, Vrlinu mi novu, hrabrost novu stvara! Da li me razume i da li e moi Da oseti duu to u ovoj noi Penje se ka tebi! Da l' me srea kua? Divna no, a ona rei moje slua! Ona!... Ne nadah se nikad takvoj srei! Sad mogu, Roksana, mirno u grob lei! Moje rei tebi sav taj zanos ine, Te, ko list me' liem, drhti od miline! Jeste, vi drhtite usred plavih grana! Ah, ti drhti, a ja oseam, Roksana, To drhtanje slatko kako sa visina Silazi polako niz grane jasmina! (Poljubi strasno vrh jedne grane to visi.) ROKSANA: Da, ja drhtim, plaem, tonem sva u strasti! Volim te, tvoja sam... SIRANO: Ah, boanska slasti! Nek umrem! Moj zanos sav u nju se preli! Ja elim... KRISTIJAN (ispod balkona): Poljubac! ROKSANA (trgne se i malo povue nazad): ta? SIRANO: O!... ROKSANA: ta ste hteli? SIRANO: Da... ja... (Tiho Kristijanu.) Lake malo! Nemoj kao s neba! KRISTIJAN: Ganuta je, sad se koristiti treba! SIRANO (Roksani):

Da... ja... eleo bih... Ali ta sam hteo!? Priznajem da bejah i suvie smeo! ROKSANA (malo razoarana): ta? Zar vam do elje nije vie stalo? SIRANO: Jeste, ali stid va biva tuan malo! Poljubac! Iz mene lude elje lete... KRISTIJAN (Siranu, vukui ga za ogrta): to? SIRANO (tiho Kristijanu): Mir, Kristijane! ROKSANA (nagne se preko balkona): Neto apuete? SIRANO (trgne se): Zastrepeh da elja skupo me ne stane, Zato rekoh sebi: miruj, Kristijane! (uju se teorbe.) Neko ide! (Roksana zatvori prozor. Sirano oslukuje teorbe od kojih jedna svira tunu, a druga veselu ariju.) Mol? Dur? Do avola, ko je? ovek ili ena? A!... Kaluer to je! (Ulazi kaluer iz reda kapucina, s lampom u ruci, ide od kue do kue i gleda u vrata.) OSMA POJAVA SIRANO, ROKSANA, kaluer. SIRANO (kalueru): Da li to Diogen nov se pribliava? KALUER: Stanuje li ovde... KRISTIJAN (ljutito): Bestraga mu glava! KALUER: Magdalena Roben... KRISTIJAN: ta e? SIRANO (pokazujui mu jednu pobonu ulicu): Pravo! KALUER: Hvala! Bog neka vam spase duu od svih zala! (Ode.) SIRANO (viui za kaluerom):

elim svaku sreu! (Vrati se Kristijanu.) DEVETA POJAVA SIRANO, KRISTIJAN. KRISTIJAN: Poljubac izradi! SIRANO: Ne! KRISTIJAN: Pre ili posle... SIRANO: Da, ivi u nadi! Doi e as kad e plave brke tvoje S rumenom joj usnom poljupci da spoje! Jedan korak dalje, nita nije tei, (Za sebe.) Voleo bih vie... (Prozor se opet otvori. Kristijan se sakrije ispod balkona.) DESETA POJAVA SIRANO, KRISTIJAN, ROKSANA. ROKSANA (izie na balkon): Kristijane, vi ste? Re je o... SIRANO: Poljupcu! Ako dosad niste, to vam usne danas tu slast ne bi stekle? Ne bojte se, ma se malo i opekle! Malopre ba smeh vam neosetno stade, Pa uzdah naie, pa i suza pade! A izmeu suza i poljupca lei Jedan drhtaj samo! ROKSANA: utite! SIRANO: ta mari! Poljubac! Al' ta je to u samoj stvari? Jedan blii zavet, jedno obeanje

Odreeno vie, neujno priznanje Koje usne samo jo jae osnae; Tajna to se usni, mesto uvu, kae: Trenutak venosti, um pelina leta; Priee to ima miris svea cveta; Nain kako da se srce malo kusne, Il' dua udane na vrhu od usne! ROKSANA: utite! SIRANO: Poljubac otmen je toliko Da lordu, to bee sreniji no oko, Kraljica Francuske, gospo, jedan dade! ROKSANA: Pa? SIRANO (zaneseno): Kao Bekingem nemo snosim jade! Volim vas, moj bol je silan, neizmeran! Ko Bekingem i ja tuan sam i veran... ROKSANA: I lep tako! SIRANO (doavi k sebi, u stranu): I lep, to sam s uma smeo! ROKSANA: Penjite se! Cvet taj pade vam u deo... SIRANO (gura Kristijana prema balkonu): Hajd! ROKSANA: Dah srca... SIRANO: Bre! ROKSANA: um pelina leta... SIRANO: Penji se! KRISTIJAN (okleva): Zar odmah? Ne smem, strah mi smeta... ROKSANA: Trenutak venosti... SIRANO (gura Kristijana): Ta, penji se, stoko! (Kristijan se, preko klupe, brljana i kamenja u zidu, uspue na balkon.) KRISTIJAN: Roksana!... (Zagrli je i pritisne poljubac na njene usne.)

SIRANO: Ah!... Bol taj zadire duboko! Poljubac! Ljubavi divna sveanosti! Ja sam ubog Lazar dok se on sad gosti! Ali dooh i ja tu do mrve koje: Na njegovoj usni ljubi rei moje!