Strukturalizam I Poststrukturalizam - Bilješke S Predavanja

DILTAJ
MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08
ISTORIJA FILOZOFIJE 4
OPTI KURS IZ KONTINENTALNE FILOZOFIJE (Milanko Govedarica)
1. DILTAJ - FILOZOFSKO STANOVITE - HERMENEUTIKA METODA
2. GADAMER - SHVATANJE HERMENEUTIKOG KRUGA
3. KLOD LEVI-STROS - FILOZOFSKO STANOVITE - STRUKTURALNA ANALIZA
4. FUKO - ODNOS PREMA STRUKTURALIZMU 5. DERIDA - FILOZOFSKO STANOVITE - ULOGA OZNAITELJSKE PRAXE U EPOHI LOGOCENTRIZMA - SHVATANJE DEKOSNTRUKCIJE
6. BODRIJAR - DEKONSTRUKCIJA LOGIKOG IDENTITETA
7. REKAPITULACIJA - HERMENEUTIKA; STRUKTURALIZAM
DILTAJ
DILTAJ
- FILOZOFSKO STANOVITE Za njega se vezuju razliite kvalifikacije koje deluju heterogeno i nepovezano da je zastupnik istorizma, a govori se o njemu kao o zastupniku filozofije ivota. A ova 2 gledita deluju teko spojiva (filozofija ivota deluje naturalistiki). Diltajeva interpretacija duhovne nauke je takva da on smatra da je istorizam neodvojiv od pokuaja utemeljenja duhovnih nauka. Njegova osnovna pretenzija je pokuaj zasnivanja duhovnih nauka. One imaju znaajne specifinosti i treba utemeljiti metodu duhovnih nauka. Zato je HERMENEUTIKI PRISTUP znaajan, jer je specifian za ne-prirodne nauke, jar se u duhovnim naukama ne moemo baviti objanjenjem. DILTAJEV ODNOS PREMA FILOZOFSKOJ TRADICIJI I NJENA KRITIKA On je kritiar racionalistike filozofije, prosvetiteljske tradicije i nemakog klasinog idealizma. Njegovo stanovite je iracionalistiko, on promovie naelo ivota kao dublje i komplexnije neelo i nastoji da izvri korekciju u nainu razmiljanja nakon Hegela. Posthegelovska situacija je takva da filozofi afirmiu iracionalne alegorine moi ljudskog bia, pa se za Diltaja moe rai da kree nekim drugim putem. UTICAJI 1) Kant 2) Fihte 3) Hegel 4) Nie 5) Huserl
1) Kantov uticaj Poziva se dosta na Kanta i svoju filozofiju ivota razvija kao transcendentalnu (TSD) filozofiju ivota kritika istorijskog uma. Prihvata Kantov TSD idealizam i tei da ga proiri u sferu duhovnih nauka. On slino Kantu polazi od uvida da istorijske nauke postoje i pita se kako su one mogue, kako je mogue saznanje u istorijskim naukama. Postoje 2 faze u Diltajevom razvoju: PSIHOLOKA HERMENEUTIKA On eli da sagleda itav prostor duhovnih nauka i primenjuje jedan od modela tradicionalne psihologije hermeneutika je neodvojiva od psihologije. Diltaj istrajava na poziciji koja se moe initi kontradiktornom. To je pokuaj da se ivot dovede u vezu sa neim transcendentalnim, da se od ivota napravi jedna TSD kategorija tu je razlika u odnosu na Kanta. Diltaj eli da ono to je empirijsko uini TSD principom. Zato ga mnogi kritikuju da nije uspeo da utemelji duhovne nauke. 2
DILTAJ
2) Fihteov uticaj Diltaj naglaava praktini momenat subjekta kao reenje odnosa subjekta i objekta (S i O), s obzirom na delotvornost ivota i jedinstvo sadraja. U ivotu se mogu prevazii dihotomije izmeu pojave i stvari po sebi, izmeu teorijskog i praktikog uma. Smatrajui S kao aktivitet, Diltaj pokuava da prevazie neka ogranienja ivot, a ne TSD apercepcija je ono to predstavlja jedinstvo iskustva. Diltaj ivot shvata kao samodelatnost. 3) Hegelov uticaj Ono to je predmet duhovnih nauka su objektivizacije duha i to omoguuje objektivnost u sferi duhovnih nauka. To je nezavisno od subjekta. Ovaj momenat je naglaen u poznijim momentima Diltajeve misli. On iracionalizam shvata na specifian nain razlikuje se u odnosu na Niea i openhauera. Pojmovno miljenje je jedno od ivotnih manifestacija. On ne vidi pojmovni problem u ivotnim manifestacijama (da samo metafora moe da izrazi ivot). ivot je neodvojiv od (samo)reflexije. U kom smislu moemo govoriti o iracionalizmu? Ako ne postoji jaz izmeu ivota i milenja? On potencira iri smisao subjektivnosti u odnosu na saznanje i racionalnost. Iracionalizam nije u negiranju sposobnisti miljenja, ve u irem sagledavanju duhovnih procesa (emotivni, volitivni i kognitivni procesi). U svim duhovnim tvorevinama se manifestuje i emotivni stav i voljno htenje. 4) Nieov uticaj Decentriranje racionalnosti saznanje nije ono primarno. Doivljaji imaju teleoloku strukturu. Svi procesi su voeni odreenim cijevima, sve to saznajemo je predmet nae volje. Kod Niea je naglaena volja za mo, a kod Diltaja volja za interpretacijom. Svaki vid saznanja ima interpretativni karakter. Ne postoje druge granice osim granica volje. 5) Huserlov uticaj Uvianje ogranienosti psihologizma kritika psihologizma kao naturalizma. ODREENJE DILTAJEVOG FILOZOFSKOG STANOVITA A) IRACIONALIZAM B) ISTORIZAM Ako ga uporedimo sa Nieom, Diltaj istorizuje pojam ivota kategorija ivota je shvaena na jedan temporalan nain. Kod Niea je naglaeno veno vraanje istog njegova filozofija ima naturalistike atribute. Diltaj ne govori o nagonima i ulima na nain na koji Nie govori. Diltaj je bio na stanovitu da postoji ljudska priroda SUPSTANCIJALISTIKI ANTROPOLOKI MODEL. Ljudska priroda se tie sklopa doivljaja koji ima taj tok da se od saznanja prelazi na vrednovanje i postavljanje ciljeva. Pojam ivota se dovodi u vezu sa temporalnou ivot je izvor istorije, on je temeljniji pojam od istorije. Ta crta istorizma kod Diltaja ja neto izvedeno. On svoju filozofiju ivota razvija kao filozofiju istorije, on ne pravi bitnu razliku izmeu ivota i istorije. Filozofija ivota je filozofija ljudskog ivota. On ima na umu duhovni ivot ivot svesnog bia. 3
DILTAJ
C) PSIHOLOGIZAM Tie se razumevenja istorijskog procesa kao psihikog procesa. Psihologija je temeljna duhovna nauka i ostale duhovne nauke proizilaze iz nje. Naziv duhovne nauke upuuje na duevni ivot koji se tie i pojedinca i zajednice. Drutveni kontext objektivacije pojedinanog duha. Istorija je objektivacija psihikog ivota. Potenciranje singularnosti, mnotva razliitih interpretacija ne postoji jedna, ve mnotvo istina nema prave interpretacije. Ali, sa druge strane, on eli da utemelji duhovne nauke kao objektivne nauke eli da pokae kako one mogu obezbediti optost vaenja i pronalazi je u objektivacijama koje se osamostaljuju od individue i mogu da se prouavaju kao odreeni tipovi. Moe se govoriti o vie interpretativnih modela karakteristinih za vie tipova linosti vie pogleda na svet. To sve podrazumeva ivotni sklop. KRITIKA SAZNAJNOG OBJEKTIVIZMA Neobjektivistiki model saznanja razumevanje saznanja na osnovu interesa koji su iza. Ne postoji objektivnost koja bi bila nezavisna od subjekta. U duhovnim naukama se ne mogu utvrditi nepobitne injenice. Svet nezavisno od Jastva je jedna obina apstrakcija nema objektivne stvarnosti, sveta koji ovek na neutralan nain saznaje. Nema vrednosne neutralnosti, uvek su interesi ugraeni u saznanje. Pretendovati na neko objektivno saznanje je neutemeljeno. Diltaj naglaava da se injenice ne mogu odvojiti od initelja. Objektivna stanja stvari su neodvojiva od faktora. Svet je uvek obraen od strane Jastva, a saznanje sveta je uvek posledica dinamike koja postoji izmeu nagona i otpora na koji on nailazi u stvarnosti. Stvarnost je granica nae moi, ono to ne moemo da transformiemo. Ono je zavisno od samog subjekta. Granice stvarnosti su pomerljive. Vidi se openhauerov uticaj svet je izraz nae volje ono to mi smatramo svetom je ono to smo mi uspeli da stvorimo od tog sveta. Sutina Diltajeve filozofske pozicije je u kritici idolatrije injenica objektivistikog modela saznanja. Miljenje se moe objanjavati ivotom, a svi aspekti ivota se ne mogu iscrpeti miljenjem. Neki aspekti ivota uvek izmiu pojmovnoj artikulaciji. Postoji neto iracionalno u ivotu, neto nedokuivo. ivot se moe saznati, ali ne u potpunosti. Diltajev pojam ivota se moe uporediti sa pojmom egzistencije - kao to se za pojam egzistencije moe rei da je pojam koji obuhvata i subjektivno i objektivno. To su pojmovi koji podrazumevaju celinu jestva i sveta. Diferencijacija S i O je uvek posledica dinamike nagona i otpore na koje nagoni nailaze. S i O se uzajamno formiraju; to kakav je S zavisi od O , i obrnuto. Svi ti pojmovi su izvedeni iz pojma ivota. On se moe odrediti kao mo sjedinjavanja suprotnosti. Tako se moe dovesti u vezu sa Hegelovim razmatranjima potreba za filozofijom se objanjava gubitkom ivotne moi, kada sm ivot ne uspe da izmiri suprotnosti, onda to pokuava filozofija ona je fihteovska Ideja i podrazumeva temeljno, izvorno jedinstvo iskustva.
DILTAJ
Momenat svesti ivot je sainjen od doivljaja, a svaki doivljaj je uvek svestan samog sebe. U svakom razumevanju ima neeg racionalnog. Svest je funkcija ivota. Diltaj govori o duhovnom ivotu i tome da duhovni ivot uvek ukljuuje reflexiju. Posebnu panju posveuje autobiografskoj naraciji AUTOINTERPRETACIJA. ivot uvek sam sebe tumai, uvek ima tendenciju integrisanja u ire celine, uvek se artikulie, uvek podrazumeva naraciju stalno organizovanje iskustva u vremenskoj dimenziji. Iskustvo se organizuje po nekom sledu. Diltaj naglaava to da je stvarnost uvek prisutna u sadanjosti, a to ukljuuje i naa seanja i naa nadanja. ivot je ne samo ono to trenutno jeste, ve i sve ono to je bilo i to e biti. Karakteristika ljudskog ivota je graenje tih koherentnih pria. Selektivnost izostavljanje nekih nevanih sekvenci, epizoda i memorisanje i povezivanje samo onog to prati glavnu liniju naeg ivota. Momenat autorizacije ivot je uvek moj ivot, on se stalno svesno obrauje, on je predmet reflexije ili samoreflexije. Svi se bavimo samoreflexijom i vodimo neku vrstu unutranjeg monologa. Ta jezika obrada vlastitog iskustva je naracija. Doivljaji su selektivne obrade dogaaja. Dogaaj je sirov, bez znaenja, neobraen. Doivljaj je osmiljena celina, obuhvata razliite sadraje koji imaju isto znaenje. Doivljaj je uvek protumeen. Tri su bitne komponente ivota: 1. doivljaj 2. izraz 3. razumevenje Na ovoj osnovi Diltaj razvija svoju metodu razumevenja. Razumevanje je mogue jer je sastavni deo ivota. On je zasnovan na samorazumevanju. Svi smo mi iskusni u tom domenu. Razumevenje je ponaanje prema ivotu. Ponaanje podrazumeva odnos prema sebi samom ali i prema drugima. ivot je unutranja dinamika koja se nuno manifestuje, izraava. Izraz ili artikulacija ivota je ono to nam omoguuje da razumemo ivot i sami sebe. Izraavanje je neophodno za mogunost razumevenja ivota. Izraz je most izmeu doivljaja i razumevenja. Mogunost razumevenja drugih podrazumeva da preko izraza (objektivacija, manifestacija) tuih doivljaja doemo do doivljaja drugog oveka. U sluaju tumaenja tueg ponaanja, mi od izraza dolazimo do doivljaja, i to podrazumeva naknadno doivljavanje uivljavanje u situaciju drugog oveka. U duhovnim naukama smo u situaciji da ivot razumeva sm ivot neodvojivost S i O. Razlika duhovnih i prirodnih nauka se ne tie same metode, niti predmeta, ve je re o odnosu izmeu S i O. Kod duhovnih nauka imamo posla sa duhovnim tvorevinama koje sami stvaramo. Duh moe razumeti samo ono to je sam stvorio. Potencira se taj kreativan momenat. Duhovne nauke ne samo da konstatuju ve i izgrauju kreativna pozicija ponovnog doivljavanja, upuenost na vlastito unutranje iskustvo.
DILTAJ
- HERMENEUTIKA METODA Sve aspekte stvarnosti objanjava na osnovu ivota. ivot je ono sveobuhvatno. Diltaj razumevenje izvodi iz ivota. Razumevenje je omogueno expresivnou ljudskog bia. Nai pojedinani doivljaji bivaju izraeni u ulnom materijalumanifestacija dinaminosti ivota, ivotne moi. To oitavanje ivotne moi je predmet razumevanja. Diltajevo shvatanje hermeneutike kao postupka razumevenja ima duboku filozofsku osnovu. Diltaj je bio na stanovitu supstancijalistike antropologije; njegova filozofija je filozofija ljudskog ivota. To podrazumeva tezu o postojanju univerzalne i nepromenljive ljudske prirode. To moe delovati zbunjujue, jer je Diltaj razradio filozofiju istorije, pa je za oekivati da je blizak stanovitu sartrovskog tipa (negativne ili kritike antropologije) da se ljudsko bie moe transformisati kroz istoriju. Diltaj nasuprot toj tezi o varijabilnosti ljudske prirode smatra da je razumevanje mogue jer je subjekat razumevanja uvek isti identitet ljudske prirode. Svaki pojedinac reprezentuje univerzalnu ljudsku prirodu. Razumevenje duhovnih tvorevina ili tragova prolosti je mogue zahvaljujui tome to smo svi isti, jer ne postoje radikalne promene u istorijskom procesu. On istoriju ne shvata kao proces menjanja koji bi podrazumevao radikalne promene, ve kao ispoljavanje ivota. Istorijsko je ono to je objektivisano dostupno drugima. Istorija je sfera optosti zahvaljujui objektivacijama. Najee i najbolje se ivot izraava u pisanim znacima u JEZIKU. Jezik je najbolji izraz duhovnog ivota. Trajne fixacije doivljaja u formi jezika su najbolja artikulacija doivljaja. Za Diltaja istoriju predstavljaju znaenja koja su dostupna drugima. Gadamer ga kritikuje zbog neadekvatnog shvatanja istorije, jer Diltaj privatizuje istoriju pojedinac kao merilo istine biva onaj koji zahvata istoriju, a ne onaj koji je zahvaen. Njegova opta teorija metode razumevanja zasnovana je na shvatanju ivota ali i oveka i istorije oveka kao univerzalnog bia, koje ima univerzalnu prirodu. ODNOS IZMEU PRIRODNIH I DUHOVNIH NAUKA Nastoji da zasnuje duhovne nauke i da izvri kritiku istorijskog uma, da ukae na granice mogueg iskustva, tj. Istorijskog uma. Bitna razlika izmeu predmeta prirodnih i duhovnih nauka je to je u duhovnim naukama saznanje neodvojivo od delovanja. Saznanje u duhovnim naukama ima smisao vrednovanja, kritike, saznanje je izgraivanje. Razumevenje je jedan aktivan proces. Specifinost duhovnih nauka je da mi moemo da saznamo znaenje tako to moemo ponovo da ga izgradimo, izvedemo. Mi uvek stvaramo ono to saznajemo, i to stvaranje je stvaranje ili rekonstrukcija znaenja. Mi uvek moramo celinu smisla da produkujemo da bismo saznali odreene istorijske dogaaje. U domenu duhovnih nauka subjekat saznanja je uvek i objekat saznanja. ivot saznajemo pomou ivota. Mi u duhovnim naukama ponovo stvaramo znaenje, smisao. Viko duh moe saznati samo ono to je sam stvorio 6
DILTAJ
a) Razlika u PREDMETU: Bitna razlika izmeu prirodnih i duhovnih nauka je to u predmetu prirodnih nauka postoji odreena zakonomernost, postoje uzrono-posledini odnosi koji imaju formu zakona. Prirodne nauke su takve da utvruju zakone koji definiu odnose izmeu uzroka i posledice i te relacije saznajemo u formi zakona. U sferi duhovnih nauka ne postoji prirodna nauna uzronost. Njeni procesi su takvi da ne postoji nunost izmeu uzroka i posledice. Tu je re o delovanju i trpljenju ili akciji i reakciji (a ne o relaciji uzroka i posledice). Nita nije unapred determinisano, ve je sve rezultanta ivotne moi, snage, volje, unutranjeg delatnog principa. Od intenziteta te ivotne moi zavisi realnost koja je predmet prouavanja. S i O se uvek uzajamno formiraju i odreuju to kakva je realnost zavisi od snage ivota i obrnuto. Stvarnost prua otpor stvari pruaju otpor naem htenju. Od intenziteta delovanja zavisi intenzitet trpljenja. Tako nas oblikuje spoljanja stvarnost. Kod duhovnih nauka imamo posla sa singularnim i pojedinanim. Odsustvo determinizma prirodno-naunog kauzaliteta pokazuje da imamo posla sa jednokratnim aktima. Delanje i trpljenje su uvek individuirani. To je uvek neto jedinstveno i neponovljivo. Diltaj je eleo da doe do optosti u sferi duhovnih nauka, ali on ovaj projekat nije dovrio. Postoji napetost izmeu singularnog karaktera i optosti u sferi duhovnih nauka. Predmeti duhovnih nauka su jedinstveni fenomeni koji se ne mogu sumirati i podvesti pod prirodne zakone. Zapisi duhovnih sadraja i ideja su jedinstveni i inkompatibilni. Mi im ne moemo pristupiti na isti nain i kvantifikovati ih kao one u prirodnim naukama. Kvalitativni sadraj se ne moe redukovati na nivo kvantiteta jer je re o neemu jedinstvenom i neponovljivom. b) Razlika u METODI: Metoda prirodnih nauka je metoda OBJANJENJA Metoda duhovnih nauka ja metoda RAZUMEVANJA - Objanjenje podrazumeva mogunost da se iz nekog zakona dedukuje neka posledica. Objasniti neto znai podvesti pod neki opti princip. Ovo podrazumeva dedukciju, postupak zasnovan na logikog opstupnosti. - Razumevanje - tu nije mogua dedukcija, jer u duhovnim naukama imamo posla sa zakljuivanjem po analogiji i indukcijom u jednom specifinom smislu. Diltaj naglaava iracionalni momenat u razumevanju, da tu ima neeg alegorinog. Zato fenomenima duhovnih nauka ne moemo pristupati na isti nain kao fenomenima prirodnih nauka. Ovde je re o nesigurnom terenu gde nema zakona i jasnih principa, i ne moe se doi do izvesnosti. Ali, vrednost duhovnih nauka proizilazi iz identinosti S i O saznanja. Uvek se bavimo sami sobom, vlastitim duhom i ivotom. Zato je saznanje u duhovnim naukama mogue jer se moemo uveriti u smisao preko unutranjeg iskustva. Ono to nam omoguuje objektivnost je: - postojanje univerzalne ljudske prirode - mogunost naknadnog doivljavanja duhovnih tvorevina iz prolosti Moemo se osvedoiti o uviverzalni sadraj zbog te istovetnosti S i O. 7
DILTAJ
RAZUMEVANJE Diltaj iznosi odredbe razumevanja, i daje vie formulacija: 1. Razumevanje kao ponaanje prema ivotu (prema ljudskom ivotu) Bergson pravi razliku izmeu inteligencije i intuicije. Inteligencija se odlikuje prirodnim nerazumevanjem ivota. Jedino intuicija moe da sagleda ivot doivljavanje, empatija saznanje ivota u njegovoj dinaminosti. Kada Diltaj kae da je razumevanje tip ponaanja primeren ivotu, to se slae sa Bergsonovim shvatanjem. Mi se nikad prema onome to je ivo ne moemo odnositi kao prema stvari. Diltaj govori o uivljavanju. 2. Razumevanje kao pronalaanje svoga Ja u nekom Ti Ovo proizilazi iz teze o postojanju ljudske prirode - mogunost uivljavanja u drugoga i mogunost pronalaenja svoga Ja u nekom Ti izmeu Ja i Ti ne potoje neke sutinske razlike. 3. Razumevanje je neodvojivo od znaenja, od znaenjske strukture Ono je mogue jer postoje istovetne znaenjske strukture, neto to proizilazi iz pripadanja celini. Znaenje je stvar sklopa, strukturne celine. Razumevanje je uvek povezivanje dela sa celinom. Holizam tumaenja - mi moemo razumeti neku duhovnu tvorevinu tako to emo rekonstruisati celu ivotnu situaciju njenog autora rekonstrukcija celine smisla. Vazna je temporalizacija - autobiografska naracija, jer mi uvek sklapamo celine vlastitih dogaaja dovodei u vezu prolost sa sadanjou i budunou ciljevima, oekivanjima, nadanjima. (slinost sa Hajdegerom i Sartrom) Bitna kategorija je kategorija ZNAAJA. Znaaj je presudno uslovljen delatnim sklopom ili sklopom delovanja - to je ono to definie smer naeg htenja. Znaaj zavisi od onoga to mi hoemo. Mi bavei se nekom duhovnom tvorevinom moramo imati u vidu i znaenje smisla, ali i spoljanji znaaj te tvorevine u kontextu ciljeva koje je autor imao. Samo na pozadini naeg cilja situacija ima ovaj ili onaj smisao. Sm Diltaj ne potencira razliku izmeu razumevanja i objanjenja, negde ak istie da postoji samo kvantitativna razlika izmeu njih. On razlikuje vie oblika razumevanja: 1. samorazumevanje 2. razumevanje drugih linosti i duhovnih tvorevina 1. Svi smo iskusni u pogledu razumevanja u svakodnevnom ivotu saznavanjem samih sebe - to je primaran vid razumevanja. Mi ne moemo sebe razumeti pre nego to se izrazimo, pre nego to se na doivljaj manifestuje. Mi smo sebi neprozirni pre izraza. in pisanja i govor nije puki izraz neeg to znamo da je unutranji sadraj saznanja kad ga izrazimo. To je neto konstitutivno za razumevanje. Tu je vana expresivnost i artikulacija vlastitog 8
DILTAJ
doivljaja - unutranji dijalog koji je uvek prisutan. Uvek obraujemo vlastita iskustva. Izraz je neto prethodno razumevanju. Diltaj poseban znaaj za nastanak hermeneutike pridaje lajmaheru i ideji da je stvaranje nesvestan proces, to je neto ega autor nije u potpunosti svestan. Svako stvara vie od onoga to je nameravao. Samorazumevanje nikad nije dovoljno dobro. 2. Zato je odnos sa drugima nain da neto od obilja vlastitog ivota saznamo. - elemetarni oblici razumevenja Razumevanje u svakodnevnom ivotu, koje se tie drugih i nae neophodnosti da zbog praktinih razloga razumevamo tue gestove - to je razumevanje drugih ljudi koji su nai savremenici i partneri u ivotnim situacijama. Postupci su predmet tumaenja kao i gestovi. - vii oblici razumevanja Dijahronijsko razumevanje - razumevanje trajno fixiranih objektivacija doivljaja - onih partnera koji su nam u nekom smislu daleko. Ovaj oblik je zahtevniji jer zahteva veu vetinu. Upravo zahtevi tih viih oblika razumevanja su razlog postojanja hermeneutike - vetine tumaenja. Postoji razlika, nijanse izmeu razumevanja tumaenja i hermeneutike koja je neto vie od metode razumevanja. Tumaenje je vetina razumevanja koja dolazi do izraaja u ovim viim oblicima razumevanja - odgonetanje nekih trajno fixiranih doivljaja pre svega u pisanoj formi. Ta vetina je neto to podrazumeva neku vrstu genijalnosti. esto smo skloni da posao tumaenja shvatamo kao neto to se ne moe uporediti sa stvaralatvom. Ali i tumaenje podrazumeva genijalnost, jer da bismo na pravi nain protumaili neto genijalno, moramo imati tu klicu u sebi - vraanje na tezu o univerzalnosti ljudskog duha - isti je S na delu i zahteva istu ivotnu energiju. -Hermeneutika - proistekla je iz potrebe da se ovlada vetinom tumaenja nastojanje da se i onima koji nisu obdareni prue neka uputstva, pravila kako tumaiti. Za Diltaja je hermeneutika vie od nauke o tumaenju, ve je sastavni deo filozofije ivota - teorija o expresivnosti ljudskog bia. ivot ima tendenciju manifestovanja - filozofska koncepcija hermeneutke - pokuaj ontolokog zasnivanja. Istorijski je hermeneutika imala tri kljune pojavne forme pre nastanka opte teorije. a) U spisu Nastanak hermeneutike skree panju da je vetina tumaenja bila razvijana ve kod starih Grka - tumaenje Homera. Zato je prvobitni vid hermeneutike filozofska hermeneutika, povezana je sa jezikim analizama i Diltaj potencira ovaj momenat. b) Naredni pojavni vid je Biblijska (teoloka) hermeneutika - tumaenje Svetog pisma, jer se pojavila potreba da se Novi Zavet usklauje sa Starim. c) Juristika hermeneutika se tie pravila tumaenja smisla zakona jer u sudskoj praxi postoje specifini sluajevi. Pravi nastanak hermeneutike Diltaj vidi kod lajmahera kao razvijanje opte hermeneutike koja nije vezana ni za jedan specifian ogranak. Znaaj 9
DILTAJ
hermeneuikog kruga je u tome to je tumaenje zapravo utvrivanje znaenja koje je uvek povezivenje delova sa celinom. To povezivanje dela sa celinom je neto to podrazumeva neku vrstu vrenja u krug. lajmaher pravi razliku izmeu: - subjektivnog hermeneutikog kruga To je opus autora, povezivanje pojedinanih delova jednog texta knjige sa celinom, pa i same knjige sa opusom autora - objektivnog hermeneutikog kruga To je knjievni rod kom autor pripada kao i skup vie autora koji su delovali u odreenom vremenu Diltaj krajnji smisao hermeneutikog postupka vidi u dolaenju do tipova doivljaja (zajednikih struktura) koje razliite pojedinanosti reprezentuju. Mi razumemo pojedinano delo samo ako ga sagledamo u kontextu najire celine tipa doivljaja - koji se manifestuje u tom delu. Postoji univerzalna tipologija duhovnih tvorevina i to omoguuje objektivnost. Tumaenje nije proizvoljno, postoje univerzalne strukture. Cilj interpretacije je njegovo sagledavanje u najirem istorijskom kontextu. Tumaenje je neodvojivo od KRITIKE. Tumaenje je postupak kojim pokuavamo da doemo do pravog razumevanja. Nasuprot pojednostavljenom shvatanju da je kritika neto spoljanje tumaenju, Diltaj smatra da prvo treba interpretirati neije shvatanje pa onda kritikovati. Tumaenje ne bi bilo mogue kad bi nam neka duhovna tvorevina bila potpuno strana. Tumaenje nije potrebno ako ne postoji momenat stranog i tueg. Tumaenje zahteva i stranost i udaljenost, ali ne preteranu stranost i udaljenost.
10
DILTAJ
GADAMER
- SHVATANJE HERMENEUTIKOG KRUGA Sutina problema hermeneutikog kruga je u tome to da bismo razumeli celinu teksta moramo razumeti delove te celine, a da bismo razumeli delove teksta, moramo razumeti ceo tekst. Svako razumevanje tumaenja se zasniva na prednacrtima, na oekivanju celine teksta - moramo da anticipiramo celinu smisla (progresivno-regresivno razumevanje). lajermaher je pokuao da rei problem hermeneutikog kruga tako to smatra da se radi o dva naina itanja: 1. dijagonalno itanje = povrno itanje, ono koje ima za cilj da se sagleda celina i da se detektuju problemi 2. detaljnije itanje = itanje drugog nivoa, upoznavanje sa detaljima, mogunost da se rei problem hermeneutikog kruga u dokazivanju Da li se hermeneutiki krug moe svesti na logiki krug? Gadamer u Istini i metodi tvdi da je re o ontolokom krugu. Gadamer je pod velikim uticajem Hajdegera. Osnovna ideja je da se istina mora odvojiti od metode. Istina je dublja od same metodike zasnovasnosti - bavljenje samim stvarima, ono to je temeljno, izvorno mesto istine nije u sudu. Istina je neskrivenost (Hajdeger). Nije presudno da li metodiki moemo zasnovati tvrdnje. Temeljna Gadamerova ideja: RAZUMEVENJE nije metod, postupak subjekta u odnosu na ono to je predmet tumaenja, ve je to ontoloki dogaaj. To je prodor u dogaanje povesti. Razumevanje kao usklaivanje kretanja tradicije sa interpretatorom (kretanje jednog i drugog). U razumevanju je prisutna povesnost i ona nije samo predmet duhovnih nauka, ve i karakter samog razumevanja. Cilj je uzdizanje povesnog razumevanja u hermeneutiki princip (povest / istorija). GADAMER VS. DILTAJ Kod Diltaja je mogunost razumevanja duhovnih tvorevina u samorazumevanju znaaj autobiografska naracije. Po Gadameru je pogreno to reprivatizovanje istorije, Diltaj sa zato po njemu nije uzdigao na povesno shvatanje hermeneutike, ve je ostao na istorizmu. Istorizam podrazumeva odnos prema prolosti, kao nepovratnim, neponovljivim, jedinstvenim, unikatnim sentencama, sagledavanje dogaaja u nekom vremenskom nizu, hronoloki. Ali, u pitanju je hronoloki tok bez uvianja povesnosti, ne uvia se povesnost, ni ukljuenost interpretatora u istorijske procese. Interpretator je deo tradicije. Povesna hermeneutika tradicija je neodvojiva od interpretatora. Tradicija je uvek iva, prolost nije samo prolo vreme, ve je aktualno i sadanje. Diltaj je prevideo da se mi prema istoriji odnosimo iz vlastite hermeneutike situacije, da je prolost posredovana sadanjou. Sutina hermeneutike je u stapanju horizonata, povesno podrazumeva totalitet i koegzistenciju prolosti, sadanjosti i budunosti. Istorizam prolost vidi samo kao prolost, deli ih na trenutke. Po Gadameru nae razumevanje prolosti je posredovano naim ciljevima u budunosti. Zato je Diltajev pristup po Gadameru antipovesan i okree se Hajdegeru, pronalaei dublje shvatanje temporelnosti, odnosno povesnosti. 11
DILTAJ
Filozofija egzistencije: bitna je razlika izmeu vulgarnog - hronolokog (istorijsko = nazad-napred) i egzistencijalnog - izvornog, povesnog (napred-nazad). T u je vana dimenzija budunosti, sagledano je sve kao totalitet. Nema univerzalne ljudske prirode kao kod Diltaja, ve konkretizacije koje se otkrivaju kroz projekte pojedinaca, na predlogikom nivou razumevanje ima karakteristiku tubivstvovanja. Kod Gadamera imamo zajednicu kao skup pojedinaca - vana je ontoloka povesnost, jer je razumevanje uvek zasnovano na predrazumevanju, ono je predstruktura razumevanja. Povesnost pojedinca ili tubivstvovanja je konkretizacija svetsko-istorijskog sveta, odnosno bivstvovanja. Hajdeger i Diltaj naglaavaju konanost, koja nema univerzalni karakter, ve proizilazi iz povesnosti kao baenosti u svet. Tu se vidi teza o varijabilnosti oveka, da nema nieg supstancijalnog, to bi bilo nepromenljivo (egzistencija prethodi esenciji). ovek je uvek u poziciji razumevanja ili predrazumevanja. Hermeneutiki krug zavisi od egzistencijalne situacije u kojoj se ovek nalazi. Zato se istina ne moe redukovati na metodu jer mi ve jesmo u poziciji da uvek ve tumaimo svet. Osvetljavanje tog predrazumevanja je sutina hermeneutikog kruga. Osvetljavanje znai podizanje na vii reflexivni nivo. Pojam hermeneutike situacije - o njoj ne moemo imati predmetno znanje. A to znai da smo MI uvek u situaciji. Uvek smo obuhvaeni situacijom i nismo u poziciji da vladamo hermeneutikom situacijom. Predmetno znanje uvek podrazumeva kontrolu. Hermeneutiko znanje je zapravo moralno znanje, a ne tehniko. Hermeneutike situacije su uvek situacije delovanja - ukljueni smo kao akteri i uvek moramo da se bavimo ciljevima. Tehniko znanje je neutralno u odnosu na ciljeve i moralnost. Hermeneutike situacije manifestuju ono to je Gadamer rekao: nemamo mi povest, nego povest ima nas. U pitanju je delatnopovesna svest - razumevanje je neodvojivo od delovanja. Razumevanje je uvek primenjivanje u konkretnoj situaciji, u kojoj postoji jedinstvo izmeu teorije i praxe. Postupak razumevanja je determinisan odreenim horizontom (predrasude prisutne u tradiciji kojoj pripadamo). Naunost ili objektivnost neke teme - ne na neki apstraktan nain - tema koja ja oduvek bila problem kojim se bavimo. Kretanje u krugu je najvea poast miljenja - mi zapravo u krugu pokazujemo legitimnost miljenja (teme, problema). Nema napretka u smislu dolaenja do reenja, ali je cilj doi do vieg reflexivnog miljenja ili reflexivnog stepena u postavljanju pitanja. Jasnije artikulisanje pitanja predstavlja napredak u istraivanju - kretanje na viem stepenu reflexije. GADAMER VS. PROSVETITELJSTVO Gadamer smatra da istorizam predstavlja izdanak prosvetiteljske tradicije i da su osnovi istorizma objektivnost, nepristrasnost, oslobaanje od autoriteta i tradicije. Gadamer smatra da je prosvetiteljstvo krivo za situaciju u kojoj se nalaze duhovne nauke (predrasuda protiv samih predrasuda). Treba prevazii predrasude i treba ih rehabilitovati od pogrenih razumevanja. Prevazii ne znai isto to i odbaciti ih. 12
DILTAJ
Kant: sutina prosvetiteljstva je da se izae iz samoskrivene nezrelosti koja se sastoji u preputanju idolima. Sutina saznanja je u prevazilaenju predrasuda. Racionalistika tradicija sve autoritete podvre sudu vlastitog uma. Momenat individualnog racionalizma podrazumeva afirmaciju pojedinca kao autonomnog pojedinca. Prosveivanje je proces demitologizacije. Prosvetiteljska filozofija podrazumeva ideju prirodnog poretka, prirodnog stanja do koga moemo doi prirodnom svetlou uma. U osnovi je optimistiko vienje oveka. Podrazumeva se ljudska priroda, koja je deformisana, ali joj se moemo vratiti. Gadamer smatra da ne postoji neto iskonsko - iskrivljeno praznoverjem, ve je ovek uvek oblikovan navikama, pa se ne moemo vratiti neem iskonskom bez odreenih uticaja. Mi se ne moemo osloboditi predrasuda. Gadamer eli da rehabilituje predrasude. Tradicija i autoritet su nezaobilazni i ne moemo iveti u vakuumu tradicije i opozicije prema svim autoritetima. Kao reakcija na prosvetiteljstvo javlja se romantizam, koji odlazi u suprotnu krajnost. Ovekoveena je krajnja suprotnost izmeu UMA i MITA. Romantizam je svestan povratak u nesvesno. Zato je to druga krajnost, to je dominantan predlogiki, mitski odnos prema svetu. GADAMEROVA POVESNA HERMENEUTIKA Gadamer tei da prevazie jednostranosti prosvetiteljstva i romantizma. Nisu sve predraude podjednako dobre i vane. On vri podelu na legitimne i nelegitimne prerasude. lajmaher smatra da predrasude proistiu iz prevelike urbe, usvajamo predrasude od strane autoriteta i tradicije. Prosvetiteljska kritika autoriteta deluje naivno. Tri vrste izvora predrasuda: 1. ishitrenost, brzopletost 2. autoritet 3. tradicija Imamo pravi autoritet - to je racionalni autoritet, kompetentan je jer najbolje poznaje stvari; i lani autoritet - nametanje silom, ne proistie iz kompetencije Treba da postanemo svesni pozitivnog smisla predrasuda. Ne moemo se osloboditi predrasuda u potpunosti. Civilizacija je zasnovana na autoritetu znanja - to se ne moe u potpunosti odbaciti. Ne moemo sve podrediti sumnji i u sferi morala ne moemo u sve sumnjati. Moramo biti svsni vlastitih predrasuda da bismo bilje razumeli druge, a to u smislu da i drugi imaju predrasude. A to vodi stapanju horizonata - uzajamno priznavanje uz ouvanje vlastitog individualiteta (ne u smislu pojedinanog, ve kulturnog modela), u smislu tradicije kojoj pripadamo. Proirivanje horizonta razumevanja ukljuuje sve vie aspekata u taj proces. Objektivnost je shvaena kao intersubjektivnost. Ono predstavlja vii stepen razumevanja. Predrasude nikad nisu stvar pojedinca, one su povesna stvarnost pojedinca. Predrasude treba uiniti legitimnim (da je to o emu govorimo ukorenjeno u tradiciji). Privatne predrasude su nelegitimne i svoj izvor nalaze u naoj brzopletosti, u urbi ka strastima. Vremensko odstojanje i istorijska distanca donosi nam vii stepen samosvesti o predrasudama, ono ima
13
DILTAJ
poseban znaaj u duhovnim naukama. Vremensko odstojanje omoguuje da ustanovimo legitimne predrasude. GADAMEROVO SHVATANJE DUHOVNIH NAUKA Veza izmeu hermeneutike i duhovnih nauka proizilazi iz razumevanja hermeneutike. Krug izmeu prolosti i sadanjosi se manifestuje kroz tradiciju koja je uvek iva, nikada se je ne moemo osloboditi. Predrasude su povesna stvarnost njenog bia. Cilj hermeneutikog postupka je dolaenje do same stvari. U interpretativnom postupku nas ne zanima ta je autor hteo da kae, ve sma stvar, tako to osveujemo vlestiti horizont razumevanja i horizont autora koga interpretiramo. Dolazimo do nenasilnog sporazuma oko same stvari. Hermeneutiki krug je kruenje izmeu sadanjosti i prolosti; ne samo da ne moemo da izaemo iz tog kruga, ve je to ansa za te duhovne nauke. Ovo je kritika onih koncepcija koje smatraju da duhobne nauke treba da preu duhovni krug, i da budu istorijske nauke jer bi se jasno razgraniile vremenske dimenzije duhovnih nauka. Nasuprot istorijskom shvatanju duhovnih nauka, kod Gadamera imamo povesno shvatanje duhovnih nauka. Ne moemo se osloboditi tradicije, treba da je reflektujemo. Um je uvek realno-povesni um. Smisao ne postoji, ne postoji neto to je prirodni um. Ne postoji neto poput prirodno-istorijskog procesa ve samo realno-povesni um - relativan, situaciona promenljivost, transformacija razliitih epohalnih vidova. Ne postoji vanvremenski um. Ova kritika je uperena s jedne strane protiv prosvetiteljstva, a sa druge protiv Hegela i njegovog shvatanja apsolutnog uma, i istorijskog naina sagledavanja stvarnosti i sveta. Sve se ve dogodilo, zato zavrenost istorije podrazumeva da je mogue potpuno zavreno znanje. Kod Gadamera je u pitanju nezavreno znanje i iskustvo je otvoreno. Duhovne nauke su situaciono odreene, one za svoj uzor treba da imaju juristiku hermeneutiku, a ne prirodne nauke. Teiti objektivnosti u duhovnim naukama je besmisleno. One moraju da poivaju na drugaijem modelu koji je prisutan ve kod Diltaja. Za Gadamera je Diltaj ostao na pola puta, jer je njegova ideja da je saznanje samo jedan deo ivota, a za razumevanje nije nuno saznanje. Kod Gadamera je razumevanje oblik delovanja. On kritikuje koncept duhovnih nauka koji je podrazumevao istorijski pristup, a zanemarivao praktini. Jedna od bitnih karakteristika duhovnih nauka je praktiki karakter. Aristotel o hermeneutici: domen teorije uvek podrazumeva neto isto, dok domen praxe podrazumeva uvek neto drugaije. Duhovne nauke se moraju shvatiti kao neodvojive od aktuaknih situacija u kojima prouavamo duhovne tvorevine. Vana je razlika izmeu moralnog i instrumentalnog, jer duhovne nauke nemaju smisao tehnikog saznanja. Za prirodne nauke je karakteristina instrumentalna racionalnost - ovladavanje odreenim procesima. Tu dominira ideja o pravoj ili vrednosnoj neutralnosti prirodnih nauka. Smisao ili svrhovitost duhovnih nauka je u neodvojivosti i upitanosti o ciljevima kojima slue. Vaan je razultat anganmana za ciljeve i vrednosti. Hermeneutika situacija uvek pretpostavlja involviranost istraivaa i ona je prepostavka saznanja u duhovnim naukama. 14
DILTAJ
Gadamer govori o interpretaciji ne samo u kontextu itanja, ve i u kontextu izvoakih umetnosti. Naglaava neophodnost konkretizacije, dovravanja ili evociranja smisla (u muzici, textu). Umetnika dela su nedovrena, dovravaju se u svesti auditorijuma. Isto vai i za predmet duhovnih nauka - on je nedovren i tek interpretator evocira smisao onoga to je naznaeno duhovnim tvorevinama. Bitan je aktivitet saznajnog subjekta koji jedini moe razaznati smisao duhovnih nauka. Imamo Aristotelovu ideju vodilju o pravoj meri - ona se moe odrediti samo u situacijama, i ne postoji unapred odreena ideja o pravom trenutku. Duhovno-povesno znanje zavisi od pogodnog trenutka. Bitna karakteristika duhovnih nauka je dijaloki karakter - forma razgovora ili dijaloga. Logika duhovnih nauka je logika pitanja i odgovora. Polazi se od pitanja - hermeneutiko prvenstvo pitanja - pitanje je ono od ega treba uvek polaziti. Podrazumeva otvorenost, spremnost za komunikaciju. Smo tumaenje teksta je vrsta razgovora. Dijalog podrazumeva oivljavanje smisla ili izvorne situacije ivog razgovora. Nepisano uenje je najvanije - favorizovanje ive rei (Platon). U tumaenju prevazilazimo samootuenost ive rei u pisanoj. Svaka duhovna tvorevina je izraz nekog unutranjeg dijaloga. U duhovnim naukama tradicija je komunikacioni partner. Pravo razumevanje nije isto to i psiholoko razumevanje. Ne treba da se uivljavamo u duu autora, ve treba da nas interesuje sma stvar. Smo ono to je neko hteo da kae je nedovoljno. Psiholoka pozadina je u tome ta neko misli. Vano je izlaenje iz vlastitog okvira u vii nivo optosti (horizont vlastitih prevazilaenja). Zajednika stvar je neto to se pitamo i mi i tvorac duhovnih tvorevina. Koncept duhovnih nauka podrazumeva interakciju izmeu interpretatora i autora. Nije bitno ta je autor hteo da kae, jer ne postoji privilegovana hermeneutika pozicija. Smisao hermeneutikog postupka je uvek u prevazilaenju jednokratnog znaenja - ireg sporazumevanja koje ukljuuje objektivnost u smislu intersubjektivnosti. U hermeneutikom postupku treba razlikovati prave od retorikih pitanja. Prava otvaraju nove horizonte, ali su istovremeno ukorenjena u tradiciji. Pojam iskustva u empiristikoj tradiciji je redukovan na potkrepljivanje hipoteza; iskustvo je shematizovano - iskustvo kao neto ponovljivo Pojam iskustva u duhovnim naukama ima karakter neponovljivosti - ono je izraz unutranje povesnosti iskustva. Potencira se crta konanosti iskustva. Hermeneutiko iskustvo je produbljivanje svesti o vlastitoj konanosti. Samo kroz uvaavanje konanosti moe se teiti ka samoj stvari. Protivrenost kod Gadamera: potencira individualno, neponovljivo, konano, a sa druge strane univerzalno, zajedniko - cirkularnost u povesnome, ali ne u smislu vraanja istog.
15
DILTAJ
LEVI-STROS
- FILOZOFSKO STANOVITE Sam Levi-Stros je izbegavao da sebe vidi kao filozofa, vie se deklarisao kao etnolog ili antropolog. Svoj posao vidi kao posao empirijskog istraivaa koji opisuje i klasifikuje injenice (poput botaniara ili zoologa). Zato teko da moemo govoriti o nekoj filozofiji. Ali, njegovo stanovite ima znaajne filozofske karakteristike. Dosta se bavi tzv. primitivnom milju, karakteristikama magijskog i mitskog miljenja i kategorijom srodstva. 1. Strukturalizam Njegovo stanovite se moe okarakterisati kao strukturalistiko - ispitivanje struktura ima primat u odnosu na ispitivanje njihove geneze; prvo sagledavamo strukture, pa se onda bavimo pitanjima njihovog nastanka. Pijae istie da psihogenetski razvoj pretpostavlja odreene strukture - geneza je prelazak od jedne na drugu strukturu. Naglaava se primat strukture - moramo sagledati sistem. Levi-Stros strukturu shvata kao neto slino formi. Ona podrazumeva odnose izmeu elemenata. Ali on se protivi poistoveivanju strukturalima i formalizma. Struktura nije prazna, apstraktna forma. Struktura je neto to je prisutno u samom sadraju. Postoje oblici ponaanja koji jesu i oni koji nisu strukturalni. Misli se da strukture ne moemo pronalaziti svugde, iako postoje suprotna mesta u njegovim spisima gde se smatra da je itava stvarnost struktuirana. Bitno za pojam strukture jesu odnosi koji povezuju elemente, entitete, a ti odnosi su relacije i korelacije meu elementima. Strukturalizam podrazumeva i korelacoinizam i neophodnost sagledavanja svih fenomena u irem kontextu. Naglasak je uvek na prouavanju konkretnih celina. Stran mu je prazan formalizam bilo kog tipa. Njegov pristup je empirijski. 2. Scijentizam Levi-Strosov strukturalizam ima crtu scijentizma, jer on smatra da ne postoji bitna razlika izmeu humanistikih i prirodnih nauka. U humanistikim naukama se moe ostvariti isti stepan egzaktnosti kao i u prirodnim. Svest istraivaa uvek utie na ono to je istraivano. Po Levi-Strosu to ne mora da bude tako. Sutina strukturalnog postupka je da se obezbedi neutralnost i nepristrasnost. Potvrda da humanistike nauke mogu biti egzaktne je primrer lingvistike. Ona se bavi strukturama koje su dublje, koje su izvan ili ispod nivoa svesti. U jezikom ponaanju nismo svesni sintaksinih i morfolokih struktura i zakona. Te strukture deluju u ravni nesvesnog. Ako preemo sa ispitivanja svesnih na nivo nesvesnih infrastruktura, tada omoguujemo objektivnost i dolazak do same stvari. Jezik je po Levi-Strosu primer same stvari koja ima svoje razloge koje ljudski razum ne poznaje. ovek kao reflexivno bie nije vladar jezika, jezik je sma stvar. Cilj komunikacije ili hermeneutikog postupka kao dijaloga je in dolaenja do samog sebe. I za strukturalizam Levi-Strosa je karakteristian jeziki obrt i stavljanje u centar istraivanja jezika; tim putem se oslobaamo raznih zabluda karakteristinih za subjektivnu svest. Jezik Levi-Stros odreuje
16
DILTAJ
kao nereflektovani um. Cilj strukturalizma je poniranje do nereflektovanog uma i struktura koje ukljuuju totalizaciju stvaranja celine koja je nereflexivna. 3. Esencijalizam Podrazumeva da postoji neka dublja sutina ili osnova same stvarnosti. Postoji bitna razlika izmeu pojavne i sutinske ravni, prave i prividne stvarnosti. Iza spoljanje pojave Levi-Stros uvek pronalazi neki red i neku nunost. Postoji velika raznovrsnost elemenata (fenomena), ali i mali broj odnosa izmeu njih. Esencijalizam podrazumeva neku vrstu racionalizma ili ak logicizma. Ono to je dublja priroda ili prava stvarnost su logike relacije koje se kriju iza pojavnog haosa. U logike relacije spadaju: - binarne opozicije - korelacije itavo iskustvo je ovako organizovano. Ista ova struktura se javlja i u jednom jeziku i u kulturi - osnovne matrice su binarne suprotnosti i korelacije koje se uspostavljaju izmeu razliitih elemenata iskustva. Levi-Strosov esencijalizam podrazumeva da je nesvesno ta prava, dublja stvarnost. Njegov racionalizam je, paradoxalno lociran u sferi nesvesnog. Mi smo skloni da svesno iskustvo karakterizujemo kao racionalno, a nesvesno kao iracionalno. Kod Levi-Strosa nije tako. Lakan: jezik nije realitet do kog se dolazi naknadno, ve na bazinom nivou stvari funkcioniu jeziki. Levi-Stros: ima velike simpatije prema psihoanalizi - Frojd mu je bio omiljeni mislilac. Teza o postojanju gramatike nesvesnog - racionalnosti nesvesnog koje je bolji sudija od svesnog i zato strukturalna analiza nastoji da razotkrije strukture koje deluju u toj ravni. 4. Holizam Cij strukturalizma je da nae mostove izmeu ulnog i inteligibilnog. Levi-Stros je na istovetan nain shvatio i funkcionisanje ula kao i funkcionisanje intelektualnih struktura. Te osnovne logike relacije i operacije su prisutne i u domenu ulnog iskustva. On govori o jedinstvu izmeu kulture i prirode - nastoji da prevazie explanatorni jaz i nemogunost fizikalistikog objanjenja kulturnih procesa. Za Levi-Strosa je celokupna stvarnost jednoobrazna i priroda je logiki ustrojena (uticaj Parmenida - teza o postojanju prave stvarnosti). Jedinstvo bia podrazumeva jedinstvo nauke; nema kvalitativne razlike izmeu prirodnih i humanistikih nauka. 5. Antisubjektivizam Zbog nastojanja da se ostvari ideal objektivnosti uvek se insistira na samoj stvari, na objektu, gde se tei prevazii sfera iskustva gde se dogaaju uvek samo obmane. Subjektivno iskustvo nije nauno relevantno. Treba da se spustimo do nivoa nesvesnog i otkrijemo strukture koje su bazinije. Sva svesna objanjenja podrazumevaju vrstu deformacije i samoobmane. Antisubjektivizam podrazumeva nastojanje da se prevazie jedna humanistika sklonost u miljenju koja visoko uvaava dostojanstvo ljudskog bia. 17
DILTAJ
Ideja strukture je u suprotnosti sa idejom subjekta - sagledavanje subjekta u relacijama, u strukturi. Subjekat ne moe biti sam po sebi merilo. Subjekat je jedinstven i neuporediv sa drugim subjektima. To stvara proizvoljnost i ne moemo doi do izvesnosti - prevazilaenje haotinosti. Nesvesno je ono to povezuje subjekte, to sadri univerzalne sadraje. Govori o univerzalnom ljudskom duhu, a ovo deluje antropocentriki. Aktivnost ljudskog duha je prisutna na nesvesnoj ravni, svi domeni kulture poivaju na toj aktivnosti duha. Ovo apriorno je nesvesno, ono nije prisutno na svesnom planu. U domenu nesvesnog se prevazilazi nedovoljnost i tu je mogue povezivanje subjekata, struktura je ta koja omoguuje objektivnost i prevazilaenje subjektivne nedovoljnosti. 6. Aistorinost Dolazi do izraaja u shvatanju da ne postoji bitna razlika izmeu primitivne i savremene misli. Primitivna misao je divlja, prelogika, odlikuje je mitsko miljenje. Za Levi-Strosa ne postoji rez izmeu primitivne i ljudske savremene misli, nema kvalitativne promene. Magijsko miljenje je po svojoj strukturi isto kao i nauno miljenje. Levi-Stros je razapet izmeu empirijske i spekulativne tendencije. SLINOSTI I RAZLIKE SA DRUGIM STANOVITIMA a) Dijalektiko stanovite Sueljava se sa dijalektikim racionalnou. stanovitem, tanije, sa dijalektikom
Zajednicka osobina je ideja totaliteta. Kod Levi-Strosa imamo nereflektovanu totalizaciju. Istina se trai u celini. Kod Hegela je istina celina. S obzirom na LeviStrosovo ograniavanje od formalizma, ovde se moe govoriti o konkretnom totalitetu. Celina se imanentno konstituie, formira se iz samog materijala. Razlike: pitanje razvoja, radikalnost promena. Negacija - negativitet - sutina dijalektikog miljenja je sadrana u ideji radikalnih promena, nastajanja neeg novog. Za Levi-Strosa je najdublja stvarnost nepromenljiva, strukture su uvek iste. b) Hermeneutika i strukturalizam Slinost: Totalitet - i za hermeneutiki postupak je karakteristino to da se deo sagledava u kontextu, smisao dela se tumai u odnosu na celinu. Uvek se bavimo odnosima i konkretnom celinom, entitete sagledavamo u relacijama. Razlike: U hermeneutici imamo jaz izmeu prirodnih i duhovnih nauka; ideju o nejedinstvu naunog saznanja. Levi-Stros zastupa ideju o jedinstvu naunog saznanja, o globalnoj koncepciji naunog saznanja i mogunosti nepristrasnosti i objektivnosti. Strukturalistiko shvatanje je da se najdublje istine kriju u sferi nereflexivne totalizacije. Smisao hermeneutikog postupka je zadobijanje vieg stepena reflexije, gde smo naisto sa vlastitim predrasudama.
18
DILTAJ
c) Pozitivizam i strukturalizam Slinost: Scijentizam - shvatanje da je mogue ostvariti objektivnost i nepristrasnost i da je mogue suoiti se sa samim stvarima, injenicama. Dominira ideal egzaktnosti, vana je uzronost prirodnih nauka, i duhovne nauke se ugledaju na prirodne. Razlika: sadrana je u samom pojmu strukture, naglaava se znaaj teorije koja sagledava injenice (pozitivizam). Za Levi-Strosa je re o strukturama koje su imanentne samoj stvarnosti, pa su injenice sagledane u kontextu irih celina, struktura. Za pozitivizam se injenice mogu razdvojiti od interpretacije. Levi-Stros smatra da akcenat nije na injenicama, nego na relacijama, na strukturama u kojima se injenice javljaju. Toga nema u pozitivizmu. To je jedna crta hermeneutike - naglaavanje znaaja kontexta. d) Egzistencijalizam i strukturalizam Ideja intencionalnosti koja je bitna za egzistencijalizam, a preuzeta je iz fenomenologije, u strukturalizmu nema nikakvog smisla. Egzistencijalizam naglaava subjektivno iskustvo - samooevidnost koja je u nama samima, koja je u naoj svesti. Strukturalizam insistira na prevazilaenju subjektivnog iskustva i dolaenje do samih stvari koje su nezavisne od subjekta, koje su nesvesne. Dolazi do velikog razilaenja u odnosu prema objektivnosti i subjektivnosti. Sutina egzistencijalizma je kritika objektivizma - razumevenja oveka kao stvari i shvatanja da postoje izvesnosti, vrste injenice u ljudskom iskustvu. Kod LeviStrosa za prava stvarnost i ta crta esencijalizma je suprotna antiesencijalizmu egzistencijalizma. Levi -Stros insistira na univerzalnosti ljudskog duha, a ova teza je neprihvatljiva za egzistencijalizam. Sartr smatra da nema univerzalne ljudske prirode koja bi prethodila i determinisala egzistenciju. Njegovo stanovite karakterie humanizam - autonomija linosti - subjektivitet - sloboda izbora u kontextu strukturalizma bi znaila samo obmanu, privid, ponavljanje, matricu. Strukturalizam ima tu potrebu za osloboenjem od teorijskog humanizma, ele se eliminisati subjektivni faktori koji se tiu posebnosti ljudskog bia to ne iskljuuje mogunost praktine humanosti. Ako elimo da pomognemo ljudima, moramo eliminisati humanizam u nauci. Dolazi do izraaja tenja da se teorija razdvoji od praxe. Sartr negira mogunost samoobmanjivanja i negira nesvesno. Levi-Stros, naprotiv, smatra da je sutina svesti u samoobmanjivanju - najdublje istine su sadrane u nesvesnom.
19
DILTAJ
- STRUKTURALNA ANALIZA Holizam podrazumeva i tezu o nepostojanju radikalne razlike izmeu prirodnih i drutvenih nauka, zato je ovo suprotno hermeneutici. Diltaj: hermeneutika podrazumeva to da ne postoje opti i nuni odnosi u sferi drutvenih nauka, oni su jednokratni. Levi-Stros pretpostavlja postojanje nunih odnosa i u humanistikim naukama. Smisao strukturalne analize je u nastojanju da se prevazie kontingencija. U humanistikim naukama se moe ostvariti isti stepen egzaktnosti kao u prirodnim. Pretpostavlja da ne postoji poseban uticaj ispitivaa na ispitivano u drutvenim naukama. To je teza o postojanju predmeta istraivanja u drutvenim naukama koji nije pod uticajem svesti istraivaa - pretpostavka o strukturama u drutvenim naukama koje su infrastrukture, u ravni nesvesne misli, zato nema uticaja svesti na predmet istraivanja. STRUKTURALNA ANALIZA Levi-Stros uzima kao primer sluaj lingvistike. Drutvena nauka moe biti egzaktna poput prirodne. On ima u vidu novu , a ne staru lingvistiku, ima u vidu fonologiju koja je razradila postupke koji omoguuju egzaktno saznanje. Stara lingvistika je imala istorijski pristup, podrazumevala je hermeneutiki pristup, tretiranje jezikih fenomena u dijahronijskoj ravni, s obzirom na transformacije u toku istorije razvoja. Nova lingvistika se odlikuje strukturalizmom i univerzalizmom. Fonologija je uspela da doe do univerzalnih zakonomernosti i zato Levi-Stros eli da primeni metodoloka dostignua iz lingvistike. On se osvre na Trubeckoja i njegove kljune principe strukturalne analize. Radi se o 4 osnovna principa strukturalne analize: 1. postupak zadiranja u nesvesnu infrastrukturu - sa svesnih fenomena prelazi se na nesvesnu strukturu tih fenomena; imamo tezu o racionalnosti nesvesnog u ijem domenu postoje racionalne korelacije. Cilj je da se zadre u samu stvar i to omoguuje objektivnost fonologiji. Mi dok govorimo ne mislimo o sintetikim i morfolokim zakonima. Postoje pravila kombinovanja u nesvesnom - nesvesne strukture koje treba da analizira strukturalna analiza. 2. podrazumeva bavljenje relacijama, a ne izdvojenim kvalitetima. Bitni su odnosi, kombinacije, a ne izolovani fenomeni. Za strukturalnu analizu je karakteristino bavljenje onim izmeu, to se razmenjuje i uzajamno konstituie unutar relacije izmeu elemenata. Bavi se interakcijom fenomena koje prouava. Jedino u toj interakciji se mogu odrediti znaenja onog to se istrauje bavljenje relacijama i utvrivanje ne supstancionih ve relacionih svojstava. Treba se osloboditi subjekta i baviti se strukturama koje dovode u vezu subjekte. Ovo dovodi u vezu subjekte. Ovo dovodi u vezu ova dva principa. Ti odnosi funkcioniu na nesvesnom planu. Lakan: elja je uvek elja drugog. Mi ne moemo izvan relacije (dijalektike), interakcije, odnosa sa drugima razumeti ni vlastitu elju. Istina je uvek u onom izmeu za strukturaliste. Odnosi izmeu subjekata su nesvesni i postoji veza izmeu ova dva principa. 20
DILTAJ
3. princip zahteva explikaciju konkretnih struktura u kojima se obiavaju odnosi. Strukturalna analiza se bavi odnosima, ali uvek u konkretnom empirijskom materijalu, u odnosu na konkretne celine, strukture. Naglasak je na strukturalnim relacijama. Ta celina je sistem ili struktura koja ima svoja pravila kombinovanja. 4. princip utvrivanja nunih odnosa - kroz explikaciju konkretnih strukturalnih celina dolazimo do neega to je nuan odnos, zakonomernost. Ti odnosi su nesvesno konstituisani. Zato se 1. i 4. princip mogu dovesti u vezu. Smisao naeg povratka u nesvesno je da utvrdimo nune odnose koji su logike relacije. To je pozicija nesvesnog racionalizma - teza o postojanju logikih relacija u nesvesnom. Levi-Strosov cilj je transponovanje ovih principa iz domena lingvistike u domen etnolokih istraivanja. Ali, zbog specifinosti i razliitosti ovih domena nije lako izvriti tu transpoziciju. PRIRODA SRODNIKIH STRUKTURA I USTANOVA UJATVA Tu se ve manifestuju razlike u nivoima i nemogunost preslikavanja postupka strukturalne lingvistike u domen srodstva. Jer teili bismo da se bavimo odnosima termina srodstva, a ne oblicima ponaanja. Znaajna je razlika izmeu pravila koja vae u domenu nomenklature srodnikih odnosa i u domenu ponaanja pojedinih vidova srodstva. Zato su srodniki odnosi bitna tema etnologije? Jer u srodstvu postoji neto to je prirodna supstanca - krvno srodstvo koje je stvar biologije; ali postoje i pravila ponanja koja su kulturoloki fenomen i stvar su obiaja. Zato je srodstvo prelazni fenomen izmeu biologije i kulturologie. Levi-Stros zakljuuje da je srodstvo simbiloka injenica, ne naturalistika. Svi oblici srodstva, kao i svi oblici miljenja podrazumevaju iste strukture koje su izvor nesvesne aktivnosti ljudskog duha. U toj strukturi se vri odreena struktura razmene, odnosa. Postavlja se pitanje zato je vana tema ujaka, ujatva? Postoje razna objanjenja vanosti ujaka u raznim drutvima - vaan je kao ostatak matrilinearnog poretka. Ujak kao majin brat je u poziciji da uva odreene vidove odnosa karakteristinih za materijarhat. Levi-Stros smatra da ono to podrazumeva ujak nije presudno odreeno matrilinearnim sistemom ili patrilinearnim. U oba sistema ujak ima 2 antitetika tipa ponaanja. Tu se pokazuje neophodnost strukturalne analize i bavljenja ne pojedinanim terminima ujaka, ve odnosima izmeu vie elemenata strukture srodstva. Dva tipa: 1. autoritarno ponaanje (odnos strahopotovanja) 2. familijarno (drugarsko) ponaanje U nekim kulturama je ujak vei autoritet od oca, a u nekim pak muka majka. Levi-Stros pokazuje to da ovo nema veze sa matrilinearnim i patrilinearnim ustrojstvom drutva. Vano je sagledavanje elementarne strukture srodstva. Postoje razliite kombinacije i odnosi izmeu bitnih elemenata srodstva od kojih je ujak samo jedan. Ti elementi su sledei - ako govorimo o ujaku iz perspektive deteta: otac, majka, ujak i ja. Ta 4 elementa su osnovni elementi srodstva ili
21
DILTAJ
atom srodstva. Nije ujak ili majka ili otac pojedinani entitet, ve su odnosi izmeu ova 4 elementa vani. Ovaj etvorougao podrazumeva 3 bitne relacije: - krvno srodstvo : odnos izmeu brata i sestre (majka i ujak) - brani odnos (majka i otac) - srodniki odnos ili ono to se tie nasledstva (dete - roditelj, dete - ujak) Levi-Stros dolazi do toga da u svakoj generaciji postoje dva para opozicionih relacija. Ako je odnos izmeu ene i mua familijaran, blizak, onda je odnos majke i ujaka autoritaran i uzdran. Odnos izmeu razliitih generacija (naslednika i predaka) je takav da ako je odnos sa ocem blizak, onda je odnos sa ujakom autoritaran i obrnuto. Postoji jedna pravilnost u kombinacijama i tipovima odnosa. Ta zakonomernost nema veze sa razliitim konkretnim situacijama, ali uvek imamo po sredi dva para opozicija i to je ono univerzalno u elementarnoj strukturi srodstva. Zahvaljujui strukturalnoj analizi Levi-Stros dolazi do novih saznanja. Pozadina ove prie je zabrana incesta; ena se moe dobiti samo od dva mukarca - uraka ili oca ; ujak je onaj koji ima konstitutivnu ulogu u formiranju branih zajednica. To je onaj mukarac bez ije saglasnosti nije mogue formiranje porodice. Proizilazi to da ujak ne mora nuno biti ta vana figura , on moe biti i marginalizovana, ali je tada bitna uloga tasta, oca devojke, od koga prosimo mladu. Levi-Stros govori o zabrani incesta kao jednoj univerzalnoj instituciji koja omoguuje egzogamiju - razmenu ena. U sferi etnolokih istraivanja ene su same stvari , objekti. Uloga ujaka proizlazi iz neophodnosti razmenjivanja ena iz vlastite porodice sa enama iz drugih porodica. Levi-Stros naglaava da tu postoji jedna cirkulacija, jedna vrsta obostranosti - postoji pravilo protiv davanja - to to mukarac (otac, brat) daje enu drugoj porodici, to je samo u jednom koraku jednostrano, ali je u iroj slici praeno protivdavanjem i elementarna struktura srodstva ukljuuje ciklus davanja i protivdavanja. Na nesvesnom planu postoji zabrana incesta i to ja ta infrastruktura do koje treba doi u ovim istraivanjima. Zabrana incesta je neto za ta ne postoje racionalni razlozi, ona je u domenu nesvesne misli. Strukturalna analiza treba da dopre do te nesvesne pozadine. Nuni odnosi su opozicije, ne mogu postojati afirmativni odnosi u istoj generaciji sa obe strane, nuna je polarizacija - to Levi-Stros pronalazi u jeziku i institucija srodstva ima istu logiku strukturu kao i jezik. Mogue je primenjivati postupak strukturalne analize jer je re o jednoj univerzalnoj aktivnosti koja je prisutna u razliitim domenima. Vano je napraviti razliku u nivoima i izbei pojednostavljivanje - da se ide sa previe povrnom analogijom. POJAM RAZMENE Levi-Stros sve bitne domene drutvenog ivota objanjava preko razmene. Govori o domenu ekonomije, lingvistike, etnologije. Ono to je svojstveno ekonomiji je razmena dobara, predmet lingvistike je razmena rei, a etnologije razmena ena. Razmena uvek podrazumeva cirkulaciju. Struktura je ono to se ponavlja, to su modeli koji se stalno vraaju, cirkuliu. Tu i jeste re o jednoobraznim relacijama koje imaju jasnu strukturu i formu. Egzogamika artikulacija ena podrazumeva davanje i protivdavanje, cirkulaciju ena izmeu razliitih porodica. Levi-Stros tu uoava odreenu pravilnost. 22
DILTAJ
Princip, struktura ostaje ista, menjaju se samo uloge. Postoji mnotvo razliitih pojedinanih elemenata, ali i jednostavna struktura u pozadini. Razlika izmeu uzajamnosti i obostranosti: 1) razmena moe imati formu uzajamnosti , i to je jedna direktna razmena, podrazumeva bliskost i brzo uzvraanje na davanje. Tu se koristi i re ljubav - to je razmena koja je neposredna. 2) obostranost podrazumeva prekide, cikluse, to da se u duem vremenskom razmaku ostvaruje krug. Na davanje se ne odgovara odmah protivdavanjem, ve sa nekom zadrkom, uvek je logika razmene pokretljivost i to da se menjaju uloge. Bitno za pojam razmene je to da se znaenje konstituie imanentno u razmeni. Ne moe se izolovano odrediti ta je to ujak. On uvek ima odreenu ulogu u procesu razmene koja je uvek interakcija i podrazumeva uvek relaciona svojstva - neko je ujak samo u odnosu na neaka. Strukturalna analiza naglaava jednu dublju slinost jezika i drutva u celini. U oba sluaja je re o komunikaciji. Sutina razmene je komunikacija. Svi odnosi sa drugima su neka vrsta izazivanja, navoenja drugog na odgovor. Razmena uvek podrazumava i neko odgovaranje na izazove. To odgovaranje je nuno. Kroz tu dinamiku razmene se uspostavljaju strukture. Npr. U ljubavi postoje, ponavljaju se neka opta mesta - strukture - obrasci ponaanja koji se konstituiu u logici uzajamnih odnosa. Levi-Stros istie da ena nije samo u poziciji objekta za razmenu, niti su to rei. One su uvek i jedna vrednost. ena je ne samo znak ve i proizvoditeljka znakova i znaenja. Rei, ne govor, ve onaj ko ih izgovara im daje znaenje u komunikaciji. Razmena ene je sloeniji vid razmene jer tu imamo i proizvodnju znaenja - ovde se moe afirmisati uloga ena. Uloga objekta razmene je i uloga vrednosti, onog to ima izuzetna svojstva. Davanje i protivdavanje predstavlja i vrstu rtvovanja, a protivdavanje ili primanje je rtvovanje sa druge strane. Ako je ena objekt razmene, objekt koji se rtvuje, onda je ona to oko ega se sve vrti negativno odreenje je transformie u neto sakralno. Smo znaenje se konstituie u razmeni; od vrste odgovora na izazove zavisi i znaenje objekta. Ono to je zajedniko su forme, strukture u kojima se cirkulacija sprovodi. ODNOS STRUKTURALIZMA I POSTSTRUKTURALIZMA Levi-Stros zastupa tezu o identinim strukturama koje imaju univerzalno znaenje. U poststrukturalizmu imamo fragmentarizam i pluralizaciju struktura. To je strukturalizam bez strukture - odsustvo velike, univerzalne strukture, a imamo mnotvo malih struktura. Ta opta struktura kod Levi-Strosa je neodreena - to je univerzalni ljudski duh koji funkcionie po principu binarnih opozicija. Fuko - on govori o smeni pojedinanih struktura, i govori o epistemama, slinim Kunovom pojmu naune paradigme, koje imaju jednokratno znaenje. Ovo shvatanje vodi do odbacivanja neke velike strukture i pojave malih struktura. 23
DILTAJ
FUKO
- ODNOS PREMA STRUKTURALIZMU Sutina pomaka od strkturalizma ka poststrukturalizmu je odbacivanje ideje o nekoj univerzalnoj strukturi. Ono to obeleeva poststrukturalizam je neka vrsta pluralizacije struktura. Ta tendencija se moe uoiti kod Fukoa - on je upravo pomak u pravcu pluralizma i prevazilaenja holistikog shvatanja sveta. Presudne su RELACIJE, a ne entiteti. To je jedna misao koju su poststrukturalisti radikalizovali jer su odustali od koncepta o postojanju neke nepromenljive sutine svih stvari (supstancijalistika crta Levi-Strosovog filozofskog stanovita). Poststrukturalistiki nain razmiljanja donosi sa sobom desupstancijalizaciju. Kod Levi-Strosa imamo momenat totaliteta, jer on ne pravi bitnu razliku izmeu primitivne i logike misli. Percepcija je ustrojena kao misao, isti su zakoni prisutni i u prirodi i u ljudskom duhu - jednostavnost zakona o ljudskom duhu i prirodi. Za poststrukturalizam je karakteristina desupstancijalizacija fragmetarizacije dinamika koja postoji unutar malih struktura. Lakan: znaajan je strukturalni kauzalitet koji se tie razmene entiteta koji su u relaciji. U psihoanalitikom polju nemamo strukture koje bi bile monolitne na nain na koji Levi-Stros to potencira. Fuko jeste predstavnik strukturalizma bez strukture - modifikovani strukturalizam. On se odreuje kao poststrukturalista, ali je sam Fuko izbegavao da koristi re struktura. On sebe nije smatrao strukturalistom. Razlozi se tiu nekih promena u ljudskoj kulturi koji ukljuuju kategoriju diskontinuiteta ili novuma. Uoio je nemogunost svoenja razliitih modela na jedinstvenu strukturu - osveuje se problem geneze, razvoja, skokovitih promena (naune revolucije) - epistema (Fuko), ili naunih paradigmi (Kun). Prelaz sa jedne paradigme na drugu se deava munjevito, preko noi, a tako je i sa promenom jedne episteme ka drugoj. Tu ne postoji mogunost praenja nekog kontinuiranog procesa. Te promene deluju haotino. Ali, prisutna je neka vrsta koherencije unutar jedne episteme. Taj strukturalistiki momenat se sastoji u jednoj razlici koju Fuko pravi kad govori o epitemema, a to je razlika izmeu: - doksoloke ravni - (pojavni plan) to je ravan teorijskih pozicija koje deluju meusobno nepovezane - arheoloke ravni - (dubinski plan) to je ravan koja povezuje povrinski suprotstavljene teorije u jednu strukturu - episteme kao strukture. On govori o sistemu, celini znanja. Na ovom arheolokom nivou postoji koherencija onih elemenata koji deluju nepomirljivo. Dijametralno suprotne pozicije pripadaju istoj epistemi. Unutar malih struktura - epistema postoji princip poretka koji stalno afirmie Levi-Stros. Razlika izmeu njega i Fukoa je u tome to dolazi do umnogostruavanja poredaka ili struktura. Postoji nesamerljivost izmeu pojedinih struktura, ali i njihova unutranja koherentnost, ureenost ima jo jedan momenat - momenat principa razmene ili imanencije i podrazumeva unutranje konstituisanje celine znanja. Imanentna analiza podrazumeva korelativno konstituisanje elemenata nekog sistema. 24
DILTAJ
KLASICISTIKA EPISTEMA Fuko kae da se klasicistika epistema moe odrediti kao naa predistorija - ono to prethodi sadanjoj (modernoj, savremenoj) epistemi. Ono to Fuko naziva modernom epistemom drugi bi nazvali postmodernom. Fuko stvari vidi drugaije od drugih filozofa. On ne naglaava dubok jaz izmeu postmodernog i modernog, ve izmeu modernog i klasicistikog. Kljuna promena u strukturi znanja se desila poetkom 19. veka sa raspadom klasicistike episteme. U tom kontrastu naspram klasicistike episteme se moe bolje ocrtati naa epistema. Racionalizam je jedna od karakteristika klasicistike episteme. Epistemoloki prelaz poetkom 19. veka ide u pravcu iracionalizma - jednog rastrzanog diskursa koji vie nije precizan i sistematian. Sagledavanje stvari u formi sistema je svojstveno klasicistikom pogledu na svet. Fuko istie da je za klasicistiku epistemu karakteristina sklonost ka pravljenju tabela - to je pregledno miljenje. Dominantno je prostorno predstavljanje i postoji ideja o sistemu prirode. Podrazumeva statinost - zatvorenu ontologiju - jedan nain miljenja - dubinsku identinost sveta samome sebi - vrstu ureenost i jasnu strukturu. Fuko istie da je Dekart olienje klasicistike episteme. Za Fukoa je ono posle Dekarta moderno, a postmoderno ono to prevazilazi okvire racionalistike tradicije. Fuko istie 3 domena ili sektora znanja tj. iskustva: 1. istorija prirode (biologija) 2. analiza bogatstva (ekonomija) 3. reflexija o jeziku (filologija) Ovo je slino Levi-Strosovoj podeli : 1. etnologija 2. ekonomija 3. lingvistika 1. Fuko ne koristi ovu sintagmu istorija prirode, ve govori o biologiji. Celokupno znanje se fokusira na telo i prirodu, tie se fizikog sveta, prirode. Fuko se usredsreuje na problem oveka, pa insistira na biologiji i razumevanju oveka kao telesnog bia. 2. Ova sfera se tie naih potreba ili proizvodnje dobara. ovek kao bie praxe bie rada. 3. Ovaj domen je domen gde nije samo re o biu jezika, ve o biu kulture, ako je jezik stoer kulture.
25
DILTAJ
Cela arhitektonika znanja se moe razvrstati u ova 3 domena. Prirodne nauke se svrstavaju u domen biologije. Istorija ukljuuje civilizaciju ali i ljudske potrebe i elje - sfera razmene dobara i proivoenja je sfera potronje - formiraju se potrebe a i ljudska priroda u istoriji. Sfera jezika - karakteristino za klasicistiku epistemu je jedna integrativna funkcija koju ima govor u celokupnom sistemu znanja. To je diskurzivna racionalnost koja uspostavlja poredak kroz govor. Klasicistikoj epistemi je svojstveno objedinjavanje rei, stvari i ljudskih predstava kroz govor, jezik, ukrtanje rei i predstava, dok postklasicistiku epistemu karakterie osamostaljivanje od rei i slika. Rei i stvari - u naslovu nedostaje momenat predstave. Klasicistiku epistemu karakterie metafizika predstave. Ovo odreenje je slino Hajdegerovom odreenju o dobu slike sveta; re je o reprezentativnom govoru, nainu razmiljanja gde se poredak sveta uspostavlja preko poretka ideja. ovek i kraljevska pozicija Spinoza: red i veza ideja je identian redu i vezi stvari ovo je karakteristino za klasifikatorsku crtu klasicistike episteme. Za nju je svojstvena direktna veza izmeu Ja mislim i Ja jesam - cogito i sum. Predstava direktno upuuje na bie i postoji jedan paralelizam izmeu sukcesije u naem toku misli i ureenosti stvari u spoljanjem svetu. Jezik je privilegovana sfera ljudskog iskustva. itava ureenost sveta poiva na reprezentativnom govoru. Jezik je izgubio jedinstvo nekon raspada klasicistike episteme, ali dobit je to pribliavanje samim stvarima. Klasicistika epistema podrazumeva metafiziku viziju svata; nije mogue misliti oveka u klasicistikoj epistemi, jer to jedinstvo izmeu rei i stvari putem misli, putem predstave potpuno isputa iz vida oveka. ovek je tu samo provodnik. Govor o svesti i samosvesti nikad nije u klasicistikoj epistemi psiholoki govor; samosvest nije lini identitet, ve se sistematski previa ovek. Kraljevo mesto - ono koje zauzima ovek , ali je to mesto onoga kome se sve predstavlja, a koji sam nikad nije predmet vienja. ovek ne moe biti tematizovan. ovek je izbaen iz vidnog polja, on je vien samo kao deo prirode, kao ljudska priroda. Postoji koherencija izmeu prirode i ljudske prirode ureenost sistema prirode pretpostavlja oveka u smislu u kom se moe zauzimati kraljevska ili humanistika pozicija - privilegovano mesto koje je ujedno i prazno mesto. ovek je sa jedne strane centar sveta, a sa druge je samo jedan od elemenata. Sa raspadom klasicistike episteme postaje mogua nauka o oveku i postaju mogue humanistike nauke. To je krah racionalistikog, metafizikog i statinog posmatranja stvari. ovek je samo neka vrsta ogledala, odraza spoljanje prirode.
26
DILTAJ
POSTKLASICISTIKA EPISTEMA a) Parcijalizacija domena - one nisu zasebni, nemaju svoj domen. Poslednji domeni se formiraju sa rapadom klasicistike episteme. U klasicistikoj epistemi je predstava ili ljudska misao princip ili koren svih saznanja. Spekulacija je izvorite sistematizovanja svih posebnih domena iskustva, jer nemamo posebne discipline. Fuko pravi razliku izmeu govora i jezika. Jezik koji je prisutan u postklasicistikoj epistemi nije reprezentativni govor, on takoe zadobija svoj vlastiti domen. Svaka posebna disciplina podrazumeva neki poseban objekat. Fuko naglaava jednu razliku izmeu jezika i drugih domena, jer sfere biologije i ekonomije bivaju u postklasicistikoj epistemi integrisane imanentno, zadobijaju unutranju koherenciju. Jezik biva dezintegrisan, postaje samo jedan od objekata istraivanja. Taj smisao jezika koji je nestao je reprezentativni govor. b) Temporalizacija - sagledavanje stvari u horizontu vremena - to ide sa postklasicistikim nainom miljenja. U vezi je sa otvorenou savremene ontologije, jer ona ukljuuje procesualnost; podrazumeva se i nagovetaj prevazilaenja oveka - govori se o smrti oveka - tumai Nieovu ideju o smrti boga i podrazumeva se prevazilaenje onog to je tek postalo predmet prouavanja i to je paradoxalno. Postklasicistiki nain miljenja je antimetafiziki nain miljenja. Umesto metafizike predstave Fuko konstatuje pokuaje da se artikulie metafizika ivota, rada, jezika, ali su ti pokuaji propali. Po svom ustrojstvu savremena epistema podrazumeva analitiku konanosti. Moemo govoriti o postmetafizikom nainu miljenja gde tek postaje mogue govoriti o oveku kao konanom biu - ideja apsurdnosti postojanja obeleava savremeni nain miljenja. Fuko govori o anteriornosti stvari u odnosu na oveka. U postmetafizikoj eri ovek je marginalizovan. Dominira jedan materijalizam koji podrazumeva primat stvari u odnosu na ideju, misao. Ono je empiristiki orijentisano. Antimetafiziki, pozitivistiki nain miljenja proizilazi iz okolnosti da ovek nema onu ulogu koju je imao u prethodnoj epistemi. Vide se oscilacije izmeu empirijskog i transcendentnog. Moe se govoriti o novoj vrsti metafizike - metafizici subjektivnosti - postoje uslovi saznanja naeg iskustva, ne postoje vie apsolutni principi. Imamo opoziciju izmeu cogita i nemiljenog. Nemiljeno se moe poistovetiti sa nesvesnim. ovek i njegovi dvojnici nesvesno, nemiljeno je ona sfera u kojoj se javljaju nai dvojnici. Kad ovek postane produkt naunog saznanja, onda se javljaju i njegovi dvojnici. ovek postaje predmet jer se izlazi iz okvira reflexivnog iskustva, i jer se suoavamo se granicama nae svesti, saznanja i to doputa pristup toj sferi iskustva kao objeku svoje vrste. Nemiljeno se tie naih odnosa sa drugima. Nesvesno kao ono to je izmeu subjekata (Levi -Stros) i zato moe biti predmet objektivnog saznanja. 27
DILTAJ
Kod Fukoa imamo slinu tezu - naglaava se to da se mi ovekom moemo baviti na objektivan nain ako imamo u vidu splet njegovih odnosa sa drugima. Sartr govori o: - predreflexivnom cogitu (ono nemiljeno, koje izmie reflexivnom miljenju) i - reflexivnom cogitu Fuko ukazuje da se bitno menja razumevanje neeg iskonskog u savremenoj epistemi. Tu je prisutan govor o uzmicanju iskona i njegovom vraanju na drugi nain. U savremenoj epistemi ne postoji nita iskonsko. Prava priroda zapravo ne postoji, sve je vetako i to je ideja koja se javlja kod mnogih teoretiara (Lakan). elja je uvek elja drugoga. Ne postoji nita iskonsko, sve je stvar dijalektike, sve se konstituie u meusobnim relacijama. Dominira ideja o tome da je prava priroda oveka ono vetako. Zato se moe govoriti o povratku iskona - iskon postaje dijalektikom, iskonsko je ono isposredovano. Dolazi do bitnih promena u nainu miljenja i strukturi znanja karakteristinih za savremenu epistemu, nazvali je mi postmodernom ili modernom. Generalna karakteristika savremenog naina miljenja je antropoloka konfiguracija. Tematizovanje oveka je neto to zbog prirode stvari nuno upuuje na prevazilaenje i neto to je privremeno. Savremena misao je usnula antropolokim snom. Fuko prieljkuje prevazilaanje te karakteristike savremenog naina miljenja. On pravi razliku izmeu nauke o oveku i humanizma. Ali poto mi bitno saznanje stiemo preko ovekovih dvojnika, ono to on postavlja kao pitanje bez odgovora je da li je mogue objediniti nauku o oveku i nauku o jeziku. U zapadnoj kulturi ovek nikada nije mogao da misli na oveka i na jezik. Nagovetava se mogunost da se ostvari ta sinteza. Jezik ima tendenciju da stekne primat u odnosu na oveka. Same rei govore - ovo je stanovite karakteristino za postklasicistiku epistemu, dok je u klasicistikoj epistemi ovek bio taj koji govori. U postklasicistikoj epistemi ovek biva podreen jeziku, i govor je sm jezik, jezik je sm autor, a ne ovek. ovek se tretira kao objekat, a ne kao subjekat. Sumnja se u vanost i vrednost ideje subjekta.
28
DILTAJ
DERIDA
- FILOZOFSKO STANOVITE Postoji unutranja veza izmeu Lakanovih i Deridinih ideja. Lakan lanac oznaitelja shvata kao jednu sferu koja autonomno funkcionie. Ni jedan od lanova lanca nije nosilac znaenja (pismo, text). Kod Deride ne postoji nita izvan texta. Oznaitelj funkcionie po zakonu zatvorenog reda - autoreferentnost oznaitelja. To znai da oznaitelj nema neku spoljanju referentnu taku - znaenje ne treba traiti u neemu izvan oznaitelja. Znaenje se ranije shvatalo kao ono na ta se odnose oznake. Ovo je jedna radikalna promena u razumevanju sveta i oveka. Zavoenje - ljubavni govor koji podrazumeva to da je udvaranje uvek neka vrsta simulacije, jer iza njega ne postoji nikakvo oseanje. elja ne oznaava nikakvu potvrdu. Ljubavni govor je neto to ne referira na neku prethodno postojeu potvrdu. Kada zavodimo, mi konstruiemo emocije, uvek se pitamo koliko je iskren onaj koji se udvara. Ljubavne izjave ne referiraju neku supstancu, ljubavne oseaje, smo stanje je uinak, a ne neto to prethodi. To je jedan autonomni entitet koji u ljubavnom govoru proizvodi estetsko zadovoljstvo. Uinak ljubavnog govora je lepota izraza ili forma oznaitelja koji koristimo, relacija koje na nas ostavljaju utisak. U zavoenju smo nuno neiskreni, a samim tokom zavodnikog govora proizvodimo jedno stanje koje je uvek u nekoj vrsti rakoraka sa samom stvarnou. Uvek je vie ljubavi prisutno u izjavi nego u samom srcu. Stanje zaljubljenosti se javlja kod objekta zavoenja, ali i zavodnik se sm uivljava u tu ulogu. Lakan: Ljubav je dati neto to nema nekome koga ne zna. On govori o prepotiskivanju - mi smo uvek posredovani. Ovde je dinamika ljubavne elje neto vie to se autonomno konstituie, to se autogenerie u samom oznaavanju. Tu je nuno ukljueno uskraivanje, nuno je re o sublimaciji ili kompenzaciji - nadomestku. Uvek se radi o jednoj dinamici koja nije prirodna dinamika. Derida je u jo veoj meri predstavnik poststrukturalizma. To naravno ne znai da je antistrukturalista, on pokuava da modifikuje strukturalni pristup i uini ga vitalnijim. Derida kritikuje strukturalni holizam, totalitarizam, i podravanje ideje vrste, stabilne strukture. Jedna od odrednica poststrukturalizma jeste fragmentarizam - postojanje mnotva malih struktura. Bitna je revizija ideje o radikalnim razmeima izmeu struktura. Uvek ostaju tragovi prethodnih struktura u novim strukturama. Pokuava se uskladiti ideja razvoja istorije sa idejom strukture.
29
DILTAJ
Fuko - promena bez razvoja, naglih obrta epistema - nesamerljivost sa prethodnim epistemama Derida - ideja o taloenju - mi preuzimamo tragove iz prethodnih epistema; postoji kontinuitet U textu Struktura, znak, igra u diskurzu humanistikih nauka ukazuje na razlike koje postoje oko strukturalistikog diskursa i koje su osnova za postsrtukturalizam. Poenta texta je u tome da klasini strukturalizam nuno operie sa idejom sredinje strukture. Svaka struktura je odreen sistem elemenata i uvek postoji centar, sredite oko kog se sama struktura organizuje. Na periferiji strukture su mogue zamene elemenata, ali ne i u samom sreditu. Tu postoji neto to je identino. Postrstrukturalizam a samim tim i Deridino stanovite karakterie shvatanje da je strukturalizam samo jo jedan oblik metafizike prisutnosti - logocentrizma. Strukturalizam je deo jedne strukture miljenja (metafizikog) koje nuno ima taj karakter centriranosti (onto-teoloka centriranost). Klasini strukturalizam nije dovoljno radikalan u nastojanju da se prevazie jedan metafiziki nain miljenja. Za poststrukturalizam je znaajan pojam igra struktura, gde mi imamo ideju o decentriranju, prevazilaenju modela miljenja koje uvak poiva na ideji o postojanju centra. Igra podrazumeva odsustvo centra - prazno mesto - inerakciju izmeu prisustva i odsustva. To je dinamika koja ukljuuje nedostatak, prazninu. U poststrukturalistikom modelu miljenja se ne operie sa idejom identinog bia, supstance stvari, ve se radikalizuje ideja razlike, diferencijacije. Poststrukturalizam je zaokret u samom subjektu. Naglaava se znaaj relacija. U klasinom strukturalizmu ipak postoji neto to je privilegovana sfera trenscendentalno oznaenog - neki elementi su nadreeni u odnosu na druge, a u centru je ono to je najvanije. Igra strukture poinje kad se svi elementi relativizuju, kad svi imaju isti status; vana je dehijerarhizacija, kada centar gubi povlaeno mesto. Poststrukturalizam je podsticaj da se misli na jedan radikalno nesupstancijalistiki nain. Desupstancijalizacija je sadrana u pojmu strukture ideja relacije je neto to ve predstavlja korak u pravcu da se entiteti ne razumevaju iz njih samih, oni su u potpunosti odreeni svojim mestom u strukturi. Derida govori o zamenljivosti svih elemenata, gde ne postoji neko povlaeno mesto u strukturi. On kao svoje duhovne pretke istie Niea, Frojda i Hajdegera, jer u njihovim filozofijama vidi prisutnu tu ideju igre, desupstancijalizacije. Strukturalizam se zahvata u jednom irem kontextu logocentrizma, u vidu kritike metafizikog logocentrizma.
30
DILTAJ
KRITIKA METAFIZIKOG LOGOCENTRIZMA Derida govori o onto-teolokom ustrojstvu metafizikog miljenja (to je preuzeo od Hajdegera) gde se smatra da postoji neka samoidentina supstanca (Bog, Um, Logos, Bie, ovek) koja ima stabilnu strukturu. Za metafiziki nain razmiljanja je svojstvena ta ideja o postojanju neeg povlaenog, identinog, nepromenljivog. I metafiziari i kritiari metafizike (Nie) se mogu odrediti kao predstavnici metafizikog miljenja. Ali ovo bi se moglo pripisati i samom Deridi. On sutinu metafizikog naina miljenja vidi u logocentrizmu. ta je za njega logocentrizam? To je miljenje da postoje vene istine, sutine, supstance, smisao koji je nerazoriv i polazei od koga se sve ostalo moe objanjavati. Logocentrizam je jedna sklonost da se svet tumai kao racionalno ustrojeni sistem koji ima racionalno sredite i sva filozofska uenja referiraju na to sredite. Filozofsko miljenje oznaava to transcendentalno oznaeno. Tu imamo sistematsko zanemarivanje jezika kao pukog sredstva preko kog se dolazi do sutine stvari. Derida eli pismo (sferu oznaitelja) da istakne kao neto to se ne moe tretirati kao puko sredstvo dolaenja do istine. Kritikuje Huserlovu teoriju znaenja odnos izraza i znaenja u kom je izraz marginalan, a znaenje ono do ega treba doi u postupku izraavanja. Derida smatra da tu onda imamo metafiziku prisutnosti - postoji samoevidentnost koju Huserl naglaava u fenomenolokom postupku. Mi moemo neposredno doi do ideja, one su to oznaeno. Huserl preko intencionalnosti razvija tezu da postoje idealna znaenja, pa svaki izraz ima saznajnu funkciju, a ne funkciju razumevanja. Zanemarena je komunikativna funkcija jezika (uvia se slinost sa Platonom). Postoje neke sutine do kojih um dolazi, koje su veite, stabilne, koje su centar stvarnosti jer su stalno aktuelne. U postupku fenomenoloke redukcije dolazimo do samoevidentnosti - sutine su uvek pristne u naem umu. Derida smatra ovakav nain miljenja pogrenim. On afirmie neto to nije prisutnost, a to oznaava pojmom differance - da bi napravio otklon od tradicije. To bi se moglo prevesti sa razluka - nesvodiva razlika, koja je radikalna, ukazuje da ne postoji neka uvek prisutna sutina stvari. Postoje nesvodive razlike koje ukljuuju odsustvo, odgaanje. On temporalizuje istinu/sutinu, jer je prisutnost jedan modus sadanjosti - sagledavanje sveta kao uvek prezentnog u samo jednom vidu. Samo bivstvovanje ne treba da se vie sagledava u jednoj dimenziji (sadanjosti) , ve se uzimaju u obzir prolost i budunost - ovo je dinamika koja podrazumeva vremensko premetanje. Nije u pitanju, dakle, samo dislokacija koja podrazumeva prostorno razmetanje, ve Deridin pojam razlike ukazuje i na vremensku dislokaciju (sinhronijska i dijahronijska ravan) - dinamika prisustva i odsustva. U sreditu nije neto to je uvek isto, ve neto to se uvek menja, to povremeno jeste, a povremeno nije tu. Derida zastupa dekonstruktivistiko stanovite. Cilj je da se izmesti iz totaliteta logocentriko miljenje, da dostigne taku eksteriornosti, da se kree na rubu tog naina miljenja koje ima karakteristiku holizma. Ve ono to je Nie uradio sa kritikom metafizike jeste neka vrsta dekonstrukcije. Iako je to samo obrtanje principa, ipak je to jedna vrsta iskoraka. Deridina dekonstrukcija je jedan pojam koji je sporan za mnoge autore, jer samo Derida tvrdi da postoji srodnost izmeu 31
DILTAJ
kritike i predmeta kritike. Zato je dekonstrukcija jedan imanentni postupak usmeran na destabilizacuiju miljenja. Kod Deride se svodi na neku vrstu prevrata, menjanja liste prioriteta, hijerarhijskog poretka. Dehijerarhizacija je neka vrsta stvaranja nereda. Njen smisao se najbolje uoava ako se uzme u obzir odnos izmeu govora i pisma. U metafizici prisutnosti govor je privilegovan u odnosu na pismo. Zato je logocentrizam udruen sa fonocentrizmom. Podrazumeva se i fizika prisutnost govornika - govornik je uvek kao svedok istine - ima mogunost neposrednog sagledavanja istine. Pismo je materijalizovano kao tema filozofskog miljenja. Malo se pisalo o pismu u filozofskoj tradiciji, a mnogo se pisalo o ivoj rei znaaj Platonovog nepisanog uenja - zapisivanjem se gubi dosta od izvornog znaenja. Funkcija jezika se shvata kao primerena, ona koja se najbolje moe ostvariti u formi govora, a ne teksta. Govor je jedan neposredniji nain saoptavanja istine. Derida obre ovaj odnos tako to i kod de Sosira pronalazi mesta gde se smisao jezika vezuje za pismo, gde se objanjenje jezika rukovodi odnosima izmeu slova i rei. Upravo pismo predstavlja ansu za dekonstrukciju metafizike tradicije. On se odnosom izmeu govora i pisma bavi i na primeru Rusoa i njegovih razmiljanja o pismu kao opasnoj nadopuni ive rei ili prisustva. Dolazi do toga da je pismo ono to je izvornije od samog govora. Zapis je uvek neto sekundarno u odnosu na ivu re. Ako je iva re izraz misli, onda je pisana re zapis ive rei, znai jo jedan dalji stepen indirektnosti, udaljavanja od same misli. Pismo Ruso dovodi u vezu sa kvarenjem (dovodi ga u veu sa civilizacijom); to je neto to kvari izvornu ljudsku prirodu. Pismo je shvaeno kao jedan proces koji dovodi do tog kvarenja. Derida se slae da je pismo jedna vrsta kompenzacije, dodatka, dopune. Pismo je jedna znaajna razlika u odnosu na neki prethodni smisao - dolazi do izmetanja znaenja i zato se ono moe shvatiti kao neto suvino, izvetaeno, kao neki suvini dodatak. Ali postoji i drugi smisao nadopune u pismu i tie se nedostatka u samoj prirodi - nedostatak pisma je i izraz odsustva, nedostatka koji je prisutan u samoj prirodi. Pismo onda od neeg sekundarnog i izvetaenog postaje neto iskonsko i primarno. Pismo nije vetaki dodatak, ve izraz nedostatka u samoj stvarnosti. Pismo bolje izraava sutinu jezika od ive rei. Gramatologija - nauka o pismu Primat pisma u odnosu na govor podrazumeva poziciju antisubjektivizma - tekst uvek prevazilazi svog autora. Tekst ima karakter testamenta, on uvek nadivljuje svog autora. Tekst i pismo stalno proiruju horizonte, kontekste u naim interpretacijama. Sutina dekonstrukcije je u irenju razliitosti interpretacija. Uvek se dolazi do novih znaenja, dekonstruie se staro znaenje i prevazilazi logocentrizam i fonocentrizam. 1) Ideja o nesvodivosti razlike Derida uvodi pojam razluka - nemogunost podvoenja opozicija pod zajedniki imenitelj. To je teza o nerazreivosti suprotnosti. Ne moemo nikad doi do sinteze - ide se protiv hegelijanskog tipa. U poststrukturalistikom nainu miljenja nema izmirenja, nema harmonije. 1) Ideja o nepostojanju metainstance 32
DILTAJ
Proizilazi iz njegove gramatologije - bavljenje tekstom koji je uslovljen kontextom. Ne postoji konani kontext na koga bismo se pozvali da definiemo znaenje tog texta. Odsustvo neutralnog nivoa razmatranja.
- ULOGA OZNAITELJSKE PRAXE U EPOHI LOGOCENTRIZMA LOGOCENTRIZAM I DERIDINA KRITIKA Logocentrizam je Deridina oznaka za zapadnoevropsku civilizaciju i bitne karakteristike njenog naina miljenja. To je isto to i metafizika prisutnosti. Sutina logocentrizma kao metafizike prisutnosti jeste u stanovitu, tezi, ubeenju da postoji samoidentina supstancija, logos koji je uvek prisutan. Ta prisutnost logosa se tie sveprisutnosti logosa u svesti zapadnoevropskog oveka. Logocentrizam podrazumeva eternalizam - shvatanje da da postoji neto veno, nerazorno to je i sama sutina ili istina koja je okarakterisana kao prisutnost. Istina je uvek na delu, istinito je ono to je nepromenljivo, to uvek jeste. Sam jezik se svata kao puko sredstvo dolaenja do istine, kao neto to nuno upuuje na nepromenljivo znaenje. U tradiciji logocentrizma znak je shvaen samo kao neto spoljanje. Oznaitelj je shvaen kao neto sporedno. Epohu logocentrizma karakterie slabljenje oznaitelja - proporcionalno znaaju oznaiteljske praxe - taj nipodatavajui odnos prema znacima, naroito pisanim. Logocentrizam je udruen sa fonocentrizmom, sa dominacijom glasa i fonetskog pisma. Derida zastupa tezu da je pismo starije od fonetskog pisma. Moe se postaviti pitanje o ulozi oznaiteljske praxe u epohi logocentrizma i pozabaviti se dubljim znaenjem potiskivanja oznaitelja. Derida to ini bavei se Rusoovim radovima o pismu. Uvia protivrenosti - Ruso kae da pismo nije dostojna tema filozofskog razmatranja, a sa druge strane Derida imanentnom interpretacijom textova dolazi do otkria da je Ruso pismo shvatao kao opasan nadomestak, sredstvo. Mogu se nai brojna mesta koja govore da je pismo mono, ak opasno sredstvo. Tu uvia protivrenost kod samog Rusoa. Ovde ima elemenata za nipodatavanje pisma ali i za prevazilaenje toga - dekonstrukcija se pokazuje kao iznalaenje skrivenog smera miljenja; ono to je latentno, tu se kriju znaajni uvidi koji podrazumevaju razliite naine itanja). Sam postupak dekonstrukcije podrazumeva pronalaenje simptoma potisnutog toka miljenja i pronalaenje tragova alternativnih mogunosti. Logocentrizam moe imati formu kosmocentrizma ali i antropocentrizma (subjektocentrizma), pa je logos bitan kao neto ime se i ovek odlikuje, ali i kao neto to je utemeljeno u samom biu, poretkom kosmosa. Ta dva znaenja logocentrizma se odnose na staru i novu metafiziku. Tradicionalna metafizika je metafizika kosmosa, dok je moderna metafizika metafizika subjektivnosti, koja poinje sa Dekartom i racionalizmom - istie se znaaj miljenja i razuma. Ovaj moderni smisao logocentrizma je neodvojiv od fonocentrizma, jer je prisutnost prisutnost racionalnog subjekta koja se manifestuje preko prisutnosti govornika. 33
DILTAJ
RAZMATRANJE RUSOOVIH IDEJA O JEZIKU Rusoovi textovi koje Derida razmatra su: Ogled o poreklu jezika Ispovesti Emil Sanjarije usamljenog etaa Kod Rusoa imamo odreenje po kome je uloga rei u tome da predstavljaju misao - iva re je izraz misli. Smisao rei je neodvojiv od misli. Izgovorena re je samo sredstvo misli, dok je pismo predstava rei, govora, predstava predstave, znak znaka. Izgovorena re - znak misli Pisana re - znak znaka misli - oznaitelj misli - udaljavanje od onog izvornog, prisutnog Pojam i deja u logocentrizmu je ono primarno to sadri znaenje, dok su pisane rei samo odraz misli. Pisana re je udaljenija od izgovorene. Fonocentrizam podrazumeva jednu vrstu iluzije, obmane prisustva, iluziju punine, ive glasne rei koja se umesto kao predstava stvari stalno shvata kao sama stvar. Karakteristian je jedan sistematski previd da mi nikad nemamo samu stvar prisutnu; sama stvar se izraava u jeziku koji je samo predstava same stvari. Svi zapleti logocentrizma proizlaze iz tog previda i predstava o stabilnosti poretka u svetu poiva na tom prividu. Kod pisane rei se ta distanca u odnosu na samu stvar lake uoava, pa Derida vidi ansu za prevazilaenje logocentrizma upravo u bavljenju pismom. Pisana re nas direktno suoava sa saznanjem da je oznaitelj uvek u poziciji razliitosti u odnosu na ono na ta mislimo kada govorimo ili piemo. Pismo je uvek nedostatak rei. Kod Rusoa imamo ovo odreenje pisma - pokuaj da se oivi ono to vie nije prisutno. Drutvenu funkciju i nastanak pisma Derida vidi ne u povezivanju ljudi, ve u njihovom udaljavanju. To udaljavanje podrazumeva da nam drugi ovek vie nije ni u vidnom polju ni u dometu naeg glasa. Ispovesti Suoavanje sa neim to je odsutno, to je prolo, ali i pokuaj da se povrati ono to je prolo. Smisao ispovesti je pokuaj obezbeivanja lanog prisustva vlastitog tu-bia. To je jedna vrsta falsifikovanja prisutnosti, nastojanje da se doara neto to je odsutno, od ega smo mi vremenski i prostorno udaljeni. Kontext odnosa prirode i kulture Derida pismo vidi kao opasan nedostatak. Preko pisma se objanjava sutina kulture. Kultura je kod Rusoa shvaena kao neto to podrazumeva dekadenciju, kvarenje prirode oveka, izvetaenost, naruavanje prirodnog poretka koji podrazumeva logocentrizam - postojanje neeg stabilnog. to smo dalji prirodi, to se vie gubi ta stabilnost. Pismo je zamena za prirodno prisustvo (loa zamena koja donosi dekadenciju). Pismo kvari oveka, udaljuje ga od prirode,
34
DILTAJ
ukljuuje neku vrstu suvika, nepotrebnog dodatka. Ono je neto bez ega se moe, bez ega bi bilo bolje iveti. Derida u svojoj interpretaciji Rusoa daje 2 znaenja nadomestka: - ovo jednim delom podrazumeva taj vetaki dodatak, neto suvino i izvetaeno - dublji smisao na kom Derida insistira je taj da se nadomestak uvek odnosi na neto to je odsutno; nadomeuje se samo ono to je odsutno, on uvek podrazumeva popunjavanje neke praznine, nedostatka. On , dakle, nije samo degeneracija, udaljivanje od prirodnog poretka, ve su pismo i kultura neka vrsta korekcije prirodnog nedostatka. Sam Ruso ponegde kae da u samoj prirodi postoje praznine. Ni prirodan poredak nije savren poredak - uoava se potreba za vaspitanjem i jedna karakteristika deteta kao ovekovog mladunca koje je nedovreno. Sama potreba za obrazovanjem proizlazi iz toga to se ovek ne raa kao veliki nego kao mali - nemono bie koje mora da ui i razvija svoje sposobnosti - to su nedostaci detinjstva ili deteta koje se mora vaspitavati i time je upueno na druge. Ove veze se tiu i autocentrizma koji ukljuuje i ovu duhovnu komponentu. Sama spekulacija ili pisanje podrazumeva neku vrstu uivanja u samom sebi i neku vrstu distance u odnosu na tzv. objekt-nivoe. Neka vrsta prekida odnosa sa objektima i bavljenje samo onim to je u vezi sa samim sobom je neto to je karakteristino za oznaiteljsku praxu i vidi se dinamika neshvatljiva za razum. To omoguuje prevazilaenje logocentrizma. Ta praxa nas oslobaa fixiranosti na ista i stabilna znaenja i omoguuje prevazilaenje tiranije smisla. Ruso na kraju dolazi do saznanja da ta praxa koja deluje poraavajue kad se susretne kod drugog oveka - to je vid prestupa koji se ne moe odnositi kao zlo - to je zlo samog subjekta - ono ne kodi nikom drugom. Ta oznaiteljska praxa se ne moe odrediti jednoznano ni kao prestup ni kao kazna. Tu imamo prestup koji potvruje zabranu, a koji je nikada ne suspenduje u potpunosti, ve samo privremeno. Imamo neku vrstu savrenog zloina, koji nije zloin i prestup, ve se moe viesmisleno tumaiti, to je taj viak smisla. Paradoxalnost oznaiteljske praxe je to tu nije re ni o prisustvu, ni o odsustvu, ni o uzdravanju, ni o uivanju, ve imamo viak smisla koji se moe na razne naine tumaiti - imamo prekoraenje granica smisla. Smo pisanje je prekoraenje granica smisla i to je ono to je paradoxalno i izmie logocentrizmu. Bataj - smatra da nasilje nadmauje razum. Svaki prestup je neka vrsta nasilja i razum ne moe da prati dinamiku nasilja. Kod Bataja ima odreenje da je nasilje dua erotizma - iskustvo erotizma nadilazi mogunost razumevanja. Ta mogunost da se jednolinijski odredi sklonost kao porok je sadrana u tome da je ta vrsta praxe neki odbrambeni mehanizam. Premetanje sa jednog na drugi objekat elje je neto to ima i pozitivnu stranu u emu Derida vidi jedan momenat ekonominosti - odnos izmeu auto i hetero erotizma - tu je samo ekonomska razlika. Ova pria o masturbatorskoj praxi je neto to je povezano sa optenjem sa drugom osobom, ta crta erotizma se ne zavrava sa samonadraivanjem, niti se ono okonava sa zavretkom odnosa sa drugom osobom. Ne postoje otre granice i stvari se ne mogu precizno odreivati, postoji 35
DILTAJ
viesmislenost vezana za oznaiteljsku praxu koja je proizvodnja uivanja. Uivanja ne bi bilo bez oznaiteljske praxe. Smo uivanje je uvek vezano za neko povezivanje, premetanje, nikad nema pravog objekta uivanja. Uivanje je zasnovano na samonadraivanju - premetanje panje sa jednog na drugi objekat - sm oznaitelj postaje ono oznaeno. U epohi logocentrizma oznaiteljska praxa predstavlja neto subverzivno, koliko god da se ona shvatala kao neto sporedno, ona je ono najvanije, to uspeva da proizvede uivanje. Uivanje je neto to izmie racionalnosti i ukljuuje viesmislenost. Derida govori o lancu nadomestaka; ta beskonanost podrazumeva da nema ni poetka ni kraja - u osnovi svega je ne prisutnost ve odsutnost. Sve to je fascinantno u uivanju je u onom ega nema. Naslada je neodvojiva od frustracije.
- SHVATANJE DEKOSNTRUKCIJE Derida ukazuje da kod Rusoa postoji sklonost da se smo pismo odreuje kao opasno sredstvo, nadomestak. Za Deridu pismo uopte nije nedostatak, u smislu nekog sekundarnog, izvetaenog, ve je pismo ono izvorno - tako dolazi do obrta u Deridinoj interpretaciji Rusoa. To je manir dekonstrukcije gde se pronalaze elementi za jedno drugaije itanje u odnosu na samorazumevanje. Derida se bavi pitanjem metode i istie da je jedna od kljunih karakteristika njegovog bavljenja Rusoom u preteranosti - potencira se neto to sm filozof koga interpretiramo nije smatrao nunim. Preterivanje je bitno za dekonstrukciju, neobaziranje na filozofski text koji se tumai. Tu odliku dekonstrukcije shvatamo kao neku vrstu tendencioznog, neobjektivnog itanja. To je kod Deride jedan nereflektovan stav - tendencioznost za koju ima osnova u samom textu. itati dekonstruktivistiki znai demontirati taj menifestni sloj znaenja i potencirati ono to je skriveno, to je na marginama neke filozofske koncepcije. Sm postupak dekonstrukcije se ne moe odrediti kao neka stroga metoda; to je jedna neozbiljna metoda, postupak koji ukljuuje igru, nedoslednost. Ona je bitna jer jedino ako smo nedosledni, moemo da se oslobodimo logocentrizma. Biti dosledan znai vriti nasilje u odnosu na druga znaenja. Derida i ne pomilja da formulie pravila neke dosledne metode. To se moe initi neozbiljnim, ali u kontextu njegove filozofije taj postupak se moe definisati kao neka vrsta psihoanalize filozofskog miljenja. Sam Derida nije sklon da se potpuno sloi sa ovim razumevanjem dekonstrukcije. Ali, Derida je inspirativan jer prua filozofskom itaocu neku vrstu dubinskog osveivanja. Mnogi su pisali o gluposti pametnog razmiljanja (Adorno, Horkhajmer) i to se onda dovodi u vezu sa faizmom - vrhunac formalne racionalnosti je u bestijalnosti, jer ako se ona potpuno apstrahuje od emocija, moe sluiti bilo kojim svrhama, pa se sutina racionalnosti svodi na efikasnost. Sama racionalnost je izdanak logocentrizma. Ako se ima u vidu ishod strogog logikog miljenja i konsekvence onog ko se dri logikih principa, onda je razumljivije zato Derida govori o nedoslednosti i kae da je re o preteranom ili pogrenom itanju. Kod Deride je re o tome da se ispitaju mogunosti postfilozofskog miljenja, da se filozofi oslobode tih fixacija, fix-ideja. 36
DILTAJ
TRAG Deridina koncepcija dekonstrukcije je povezana sa njegovim razumevanjem traga. Trag podrazumeva neto to je povezano sa osnovnim odlikama psihikog ivota, a to je memorija, pamenje. Trag je ono to se urezuje u nae bie. Jedan aspekt Deridine prie o tragu se odnosi na modane tragove koje ostavljaju iskustva koja smo doiveli. Naglaava da je iskustvo bola vano kao trag, ono ime se uvek naknadno bavimo , to trajno obeleava nae iskustvo sveta. Najvanija iskustva o svetu mi stiemo preko bola. Bol je taj najvaniji trag u naem iskustvu. Tako i sve to se deava u procesu pisanja ima tog prikrivanja tragova traumatinih iskustava. Smo pisanje je sekundarna obrada tih traumatskih iskustava, stalno nastojanje da se prevaziu prvi tragovi koje moemo dovesti u vezu sa majkom (poreklo metafizikog govora je vezano za odnos prema majci, za iskustvo odsustva majke u vidnom polju deteta). Poreklo jezika se vidi u pokuaju da se to odsustvo prevazie. Logika jezika i pisanja je takva da imamo ostavljanje tragova u prikrivanju tragova. Podrazumeva neku vrstu naknadnosti, kanjenja. Trag je neto to je neodvojivo od razluke, koju moramo odvojiti od razlike koja stoji u opoziciji prema identitetu. Trag ili razluka je stalno prisutna u pismu u nekom pozadinskom planu. Sutina dekonstrukcije je da se to potisnuto znaenje izvede na povrinu, da se prevazie logika stalnog odlaganja, prikrivanja tragova - otvaranje polja vieznanosti, metaforikih znaenja. Smisao dekonstrukcije treba razumeti u odnosu na pojmove i metafore. Derida govori o prvobitnosti metafore - metaforiko izraavanje je izvorno, dok je pojmovni jezik neto izvedeno, sekundarno. Na slian nain Nie govori o pojmovima kao izlizanim metaforama - svi pojmovi su nekad bili metafore. Tokom akumuliranog iskustva, sa hlaenjem emocija, dolazi do pojmova sa kojima moemo operisati kao sa sredstvima, ali je uvek prisutno nasilje prema razlikama. Derida ukazuje na postojanje naizgled paradoxalne situacije iji je smisao da kada razmiljamo o metaforama, skloni smo da ih shvatamo kao prenosno znaenje - to bi znailo da prvo moramo imati osnovno znaenje, pa ga onda premetati. Moemo se pitati kako je onda metafora neto prvobitno, izvorno. Derida ovaj paradox objanjava time to se prvobitnost metafore tie expresivne funkcije jezika i ona se tie oseanja. Lakan: Funkcija oznaitelja nije predstavljanje stvari, ve je metaforika funkcija. Kod Deride imamo isto - verno izraavanje oseanja preko jezika. Jezik primarno ima expresivnu funkciju koja se uspeno ostvaruje ako oznaitelj adekvatno izraava doivljaj a ne stanje stvari u svetu. Metafore treba razumeti u kontextu emotivnog ivota. Sa napretkom civilizacije jezik postaje sve precizniji, hladniji, sa sve manje emocija, postaje instrumentalan, i tako se zanemaruje ova prvobitna expresivna funkcija jezika. Polazei od fixiranih znaenja moe se napraviti ova inverzija koja metaforu tretira kao neto naknadno. Logika pisma je takva da uvek postoje ti pratragovi emocije. Dekonstrukcija se moe odrediti kao jedan postupak da se preko tih odgoda, sekundarne obrade, doe do primarnih znaenja koja se uvek skrivaju ispod 37
DILTAJ
sekundarnih. Derida se, kao i Lakan, bavi Frojdovim tumaenjem snova koji su parcijalna pisma, gde ono to je na povrini jeste uvek zapravo maska za skriveno znaenje. Sama dekonstrukcija je postupak dolaenja do primitivnih znaenja preko sekundarnih - da se oslobodimo konstrukcija sekundarnih pojmova - da se prevazie to iskonstruisano, vetako, sekundarno, neto to samo delimino, redukovano izraava nae iskustvo. Smisao dekonstrukcije je ukazivanje na tu vieznanost, haotinost, traumatinost onog to je primarno iskustvo. To suoavanje je lekovito. Postupak dekonstrukcije se moe odrediti kao simptomalno itanje - razumevanje napisanog ne u doslovnom ve u prenesenom smislu. Uspostavlja se direktna veza izmeu metafore i simptoma koji se prikriva i preruava. Zato je dekonstrukcija deifrovanje zagonetnog pisma koje je san u smislu Frojdove analize, ali i filozofskog texta. Kod Jaspersa imamo tezu o tome da su svi filozofski textovi ifrovana pisma bia ili sveobuhvatnog - moramo ih razumeti u prenosnom znaenju. I dekonstrukcija je jedan postupak dubinskog samoosveivanja onih koji se bave filozofijom. Rorti potencira ovu psihoanalizu filozofije i istie da je Derida jedan od predstavnika jednog oblika filozofije Erosa koji je izvoran - ljubav prema mudrosti za razliku od drugog oblika - ljubavi prema argumentaciji. Derida je bitan za prodore u pravcu mudrosti. Kod njega imamo jednu vrstu produbljivanja filozofske samosvesti koja se moe dovesti u vezu sa porivom da se doe ne do izvesnosti i optevaeih istina, ve do jedne unutranje koherencije. Sutina dekonstrukcije je u stvaranju pretpostavki za to bolje uklapanje svih delova u jednu celinu. Dekonstrukcija se moe dovesti u vezu sa teorijom istine kao koherencije. Karakteristino je to demontiranje teorije korenspodencije, te tenje za argumentacijom i bitna je mogunost jedne autokoherencije. To nam omoguuje da bolje vladamo sobom, da artikuliemo vlastito iskustvo putem dekonstrukcije. Autodeskripcija je od velikog znaaja za ljubav prema mudrosti, to filozofiju pribliava knjievnosti. Sutina filozofije je u samoexpresivnosti i samoizraavanju. Filozofski text nije neto to sadri neke istine, ve jedna vrsta TRNJA preko kog moemo prokriti puteve za sebe same. Svaki trag je posledica proboja. Ako se bavimo filozofskim textom kao teorijama tih krenja puteva, onda bolje komuniciramo sa sobom, ali i sa drugima. Najvanija je unutranja koherencija i usaglaenost, najvanije je napraviti jednu koherentnu priu od samog sebe i vlastitog ivota. Mi smo uvek posredovani nekim textovima. Filozofski zadatak je uklapanje razliitih textova i ispitivanje razliitih mogunosti. Ne postoji pravo znaenje texta koje mi treba da odgonetnemo otud ta reflektirajua pozicija. Cilj je stvaranje uslova za vii stepen unutranjeg sklada u zajednici u kojoj ivimo.
38
DILTAJ
BODRIJAR
- DEKONSTRUKCIJA LOGIKOG IDENTITETA Pod pojmom logikog identiteta se misli na sutinu logocentrizma koji Derida kritikuje. Ona se sastoji u metafizikoj pretpostavci da postoje stabilna znaenja i pojmovi, i da je sutina filozofskog miljenja u dolaenju do nekih venih istina, do onoga to je identino i stoji kao sutina iza svih promena. Podrazumeva se esencijalizam - postojanje prirodne reference, prirodnog supstancijaliteta. Poststrukturalizam zagovara postupak dekonstrukcije - razotkrivanje nedeterminisanosti, odsustva neke izvorne reference, prirodnog supstancijaliteta. Osnovna poenta dekonstrukcije kao kritike logocentrizma je teza o tome da je u osnovi svega neto haotino, amorfno, da je u pitanju viesmislenost. (Nie privid je sutina) U osnovi svega nije neko stabilno znaenje, vena istina, ve igra, arbitrarnost, proizvoljnost, amorfnost koju filozofi pokuavaju da oblikuju. Filozofi pokuavaju da unesu red u neto to je zatrpano problemima i to ukljuije viak znaenja i smislova. Ono to odreujemo kao besmisleno i privid moe imati razliita znaenja. Dekonstrukcija logikog identiteta je razotkrivanje viesmislenosti stvarnosti. Bodrijar sprovodi postupak unitavanja ostataka identinog znaenja. Sutina je u ponitavanju vrednosti koja podrazumeva akumulaciju identinog znaenja. SIMBOLIKA RAZMENA I SMRT A) Simbolika razmena Ona se ne moe strogo razlikovati od simulacije, ali se simbolika razmena ne iscrpljuje simulacijom. Simbolika razmena je vieznana, ona je jedan drugaiji nain doivljavanja sveta. Reenje je u tome da je simbolika razmena jedan iri, vieznani pojam koji obuhvata i simulaciju, ali se ne moe redukovati na nju. Sa jedne strane imamo otkrivanje simulacije, a sa druge dekonstrukciju sme te simulacije. Dekonstrukcija logikog identiteta podrazumeva afirmaciju simbolike razmene. Smisao dekonstrukcije nije samo u razotkrivanju lanosti svake filozofske teorije, nego i u jednom drugaijem nainu razmiljanja koji se pribliava poetskom iskustvu. Poetsko podrazumeva to unitavanje ostatka, afirmaciju ambivalentnosti. Ta afirmacija ja smisao Bodrijarove dekonstrukcije, a ona se najbolje ostvaruje kroz poetsko iskustvo. Vieznanost simbolike razmene je jedan od moguih primera za vieznanost pojmova do kojih dolazi Bodrijar. B) Smrt Smrt je dobar primer jer ima vie znaenja. Postoji jedna osnovna razlika kod Bodrijara izmeu: - lagane smrti (usporene) koja podrazumeva odlaganje umiranja i jedan nain ivota koji je zasnovan na odlaganju smrti - nasilne smrti (simbolike) koja predstavlja izazov, koja se ne odlae ve se manifestuje kao spremnost da se to dogodi sad i ovde.
39
DILTAJ
Beanje od smrti, odlaganje smrti priozvodi odreen tip ponaanja i nain ivota, dok prihvatanje rizika smrti predstavlja drugaiju vrstu dranja. Bodrijar kritikuje jednu, a afirmie drugu vrstu smrti. C) Ne/determinisanost Ovaj pojam ima vie znaenja. Generalno bi se moglo rei da je nae vreme vreme simulacije zasnovano na nedeterminisanosti koja se tie odsustva neke referentne take, sistema koji bi bio garant izvesnosti, koji bi podrazumevao neku ureenost sveta. Za poststrukturalizam svet je haotian, neureen. I u eri simulacije postoji determinisanost koda, to je era specifine determinisanosti. RAZLIITI TEORIJSKI MODELI KAO SIMULACIONI MODELI Svaka teorija je jedna vrsta simulacije. Filozofske nauke ukazuju na znaaj interpretativnog modela. injenice su uvek viene iz odreene perspektive. Ovde imamo pomak ka simulacionom modelu. Svaka teorija simulira svoj predmet, stanovite. To simuliranje stvarnosti je i konstruisanje stvarnosti. Svaka teorija ostvaruje performativnu funkciju (proizvoenje odreenog stanja stvari). Sutina teorijskog modela nije u funkciji konstativa (konstataciji), ve performativa. 1. Psihoanaliza Bodrijar govori o psihoanalizi kao o jednoj teoriji koja proizvodi odreene fenomene. Ona govori o neemu to je vezano za odreeno istorijsko vreme. Markuze govori o zastarevanju psihoanalize. Edipov komplex vie nema tako velik znaaj kao ranije. Danas mediji i ira zajednica utiu vie na psihu, i sam odnos deteta i oca nema vie toliki uticaj. Ali sama pria o Edipovom komplexu prouzrokuje tu vrstu iskustva. injenica da je to postalo tema filmova, knjievnosti je autoindukovala do takvih pojava. Poenta je u autosugestiji. Svaki teorijski model ima i tu autosugestivnu mo. (primer demonske posednutosti u ranijim vremenima). Poenta Bodrijarove teze o razliitim teorijama kao simulacionim modelima je da teorije generiu odreene modele miljenja i ponaanja - generisanje putem modela. Era simulacije se zasniva na tom generisanju puta modela - mi na odreeni nain organizujemo nae ponaanje i iskustvo, a ne samo teoriju. 2. Marxistiki teorijski model Mnogi pojmovi iz ovog modela odraavaju samo puke konstrukcije - npr. pojam revolucionarnog subjekta. Ova Bodrijarova teza o simulacijskim modelima predstavlja jednu vrstu teorije. Kad je re o revolucionarnom subjektu, tu se na jedan vetaki nain indukuju odreena oekivanja od odreene grupacije, ili se generalno trai subjekat svih drutvenih procesa, i onda kada njega nema, onda se dovodi u vezu sa teorijom zavere - da postoji neki okultni subjekat istorijskih procesa. Zapravo, tog subjekta po Bodrijaru nema - to je jedna konstrukcija. Stvari ili dogaaji u savremenom svetu funkcioniu bez plana, bez racionalnog subjekta koji bi bio izvan sistema i smiljeno radio na neemu. Stvari funkcioniu logikom koda gde ne postoji bitna razlika izmeu onoga ko manipulie i onoga nad kim se menipulie. Svi su manipulisani KODOM. Neke kljune pojmove
40
DILTAJ
politike ekonomije (kapital, rad) Bodrijar shvata kao konstrukte koji su istorijski prevazieni i na jedan vetaki nain se odravaju. SIMULACIJA To je kljuna karakteristika naeg vremena. To je jedan vid simbolike razmene, ali jedan redukovan, izopaen vid simbolike razmene. Simulacija se odreuje kao sveopta zamenljivost pojmova, odsustvo supstancijalnih razlika i zato je simulacija neto to predstavlja pozadinu logike identiteta. Mi simuliramo supstancijalne razlike i identinost samima sebi - tu osnovu razlikovanja u odnosu na druge. Simuliranje samoidentinosti je i simuliranje razliitosti, dok nam svakodnevno iskustvo govori da ne postoji neka supstancijalna razlika izmeu lepog/runog, mukog/enskog, levice/desnice Sve te razlike su iskonstruisane. Sutina simulacije je u odsustvu izvorne reference na osnovu koje bi se mogla odravati prava razlika i onda je sve stvar modela i diferencija koje se konstruiu unutar modela. Ne postoji spoljanja referentna taka. Mi ivimo u vremenu referenduma, jer nedostaje referenca (spoljanja, izvorna). Sve je stvar dogovora, odluivanja, izjanjavanja, slobodne volje. A sa druge strane postoji neka vrsta prinude koja je stvar relacija izmeu elemenata u sistemu, arbitrarnost u odnosu na spoljanji referentni sistem, ali i poredak meu elementima autoreferentnog sistema - kodiranost. Simulaciju Bodrijara dovodi u vezu sa hiperrealnou (hiperrealizmom). Postoji velika razlika izmeu nadrealizma i hiperrealizma. - Nadrealizam je jo uvek blizak realizmu. To je shvatanje da postoji neka nesumnjiva realnost. Nadrealna iskustva su iskustva posebnih stanja svesti, ali je sadrana ta razlika izmeu mate i stvarnosti, jave i sna. - Hiperrealizam - tu ova razlika vie na postoji. Imamo halucinantnu slinost stvari njima samima - postoji viak stvari koje deluju nestvarno, jer su umnogostruene. Npr. Erotska fotografija dve bliznakinje - vizuelna identinost deluje nestvarno i sm doivljaj biva modifikovan zbog tog vika stvarnosti. Deava se likvidacija razlike izmeu realnog i irealnog. U sluaju simulacije ovaj jaz se prelazi na specifian nain koji podrazumeva ne ambivalenciju, razmenu ivota i smrti, ve jedno halucinantno iskustvo u kome se namee hiperrealno kao posebna kategorija u odnosu na realno, simboliko i imaginarno. Bodrijar razmatra genezu simulacije i razlikuje tri osnovna reda simulakruma: 1) PODRAAVANJE Prvi model (nivo simulakruma) se deava u renesansi, sve do industrijske revolucije. Zasniva se na prirodnom principu vrednosti, vrednost kao neto to proistie iz prirode. Dovodi se u vezu sa logocentrizmom, logikom identiteta, tu jo uvek postoji iluzija o referenci. Podrazumeva podraavanje, imitaciju prirode, pretpostavku o postojanju originala koji se imitira. U vremenu kad proizvodnja nije bila merilo vrednosti, vrednost se shvata kao neto to se izvodi - ili boijom 41
DILTAJ
milou ili prirodnim darovima. Simulacija poinje ve na ovom stupnju, ali je razlika izmeu ovog i drugog stupnja to se jo uvek ne proizvode same vrednosti. 2) PROIZVODNJA Drugi model je karakteristian za industrijski kapitalizam. Za industrijski simulakrum je karakteristian trini princip vrednosti, gde se vrednost ne zasniva na prirodnom poreklu, ve na razmenljivosti, na tome koliko toga moemo dobiti na tritu od onoga sa ime raspolaemo. Merilo vrednosti je njegova razmenljivost. Na stupnju proizvodnje vrednosti su te koje se proizvode; ne postoji original koji se imitira, ve vredi ono to sami proizvedemo. Vrednost postaje kvantitet, serijalnost, niz. Mi vie ne imitiramo neto u prirodi, ve vlastitu sliku po kojoj neto stvaramo. To je stupanj produktivnosti, u marxizmu je zanemareno to da je proizvodnja samo jedan vid reprodukcije. Na ovom drugom stupnju reproduktivnosti postoji osnova simuliranja. 3) SAMA SIMULACIJA Trei model je svojstven postindustrijskom drutvu - drutvu obilja. Zasniva se na strukturalnom zakonu vrednosti. On proizlazi iz razmenske vrednosti. Bitna razlika je u tome to zakon vrednosti poiva na ekvivalentnosti neega to prebrojavamo, dok se strukturalni zakon vrednosti ne moe svesti na princip ekvivalentnih vrednosti. Nije vie ekvivalentnost kljuna, ve razlike koje se simuliraju unutar odreenih struktura. Vetaki se simuliraju razlike koje se ne mogu objasniti. Sve je ve reprodukovano. Mi se ve nalazimo u jednom multipliciranom svetu u kom ne postoji razlika izmeu realnog imaginarnog. Koeficijent realnosti se zasniva na nakoj vrsti imaginarne rezerve. Simulacijom nam je oduzeta ta razlika izmeu realnog i imaginarnog. Sma realnost postaje nestvarna. Moe se govoriti o istoj simulaciji - cool fazi znakova, za razliku od hot faze. Cool faza znakova je faza istih znakova koji se meusobno potpuno razmenjuju i nemaju nikakvu intrinsinu vrednost, dok u hot fazi oni ukazuju na neto stvarno. Podloni su igri razlika koju sami proizvode. Pozadina simulacije je sprovoenje VLASTI ili kontrola ivota i smrti. U pozadini simulacije se uvak nalaze neki odnosi moi i Bodrijar to ilustruje na primeru referenduma i navodne slobode izjanjavanja, gde je uvek sugerisan odgovor. Arbitrarnost znakova je uvek izloena kodiranju ili generisanju putem modela. Sve razlike u savremenom drutvu bivaju glumljene, vetake. Opozicija je uvek podrka vlasti, ono to jaa vladajuu garnituru. Taj model - monopol se u savremenom svetu ostvaruje kao duopol - dolazi do udvajanja znakova i tako se obezbeuje monopolska pozicija. Sve moe da se shodno politikoj volji proizvodi. Ovo proizilazi iz cool faze znakova. Znakovi su ono preko ega se vlada. Kod Marxa je akcenat na akumulaciji kapitala i radnoj snazi. Radnika klasa, je, pak, samo jedna vrsta znaka. Svi ti pojmovi imaju semiotiko znaenje, podrazumevaju semiokratiju - odnosi se uspostavljaju na relaciji razliitih znakova i na osnovu jednog specifinog odnoenja prema smrti - mogunosti da se na neki nain oslobodimo simulacije i doemo u poziciju da semiokratiju 42
DILTAJ
prevaziemo simbolikom razmenom. To je dekonstrukcija simulacije kroz simboliku razmenu. Bodrijar istie da nasuprot onome kako stvari izgledaju, vlast podrazumeva jednostranost davanja. Vlast uvek poiva na davanju bez mogunosti protivdavanja. Pozicija gospodara je pozicija onog ko potedi ivot roba - davanje u smislu odlaganja smrti. Gospodar - nepristajanje na podanitvo. - Svaka vlast poiva na ucenjivanju sigurnou - da nekom nudimo sigurnost uz lojalnost. Ljudi su oduvek bili ravnoduni prema sigurnostii uvek je trebalo nametati sigurnost, a to je posao vlasti. U osnovi tog nametanja je jedna vrsta ropskog ivota - mukotrpan rad je ekvivalent smrti. Ono to predtavlja suprotnost ovom mehanizmu je reverzibilnost davanja, protovpoklon u odnosu na ono to vlast ini. Za simboliki razmenu je kljuna ta reverzibilnost u smislu vraanja poklona. Neprihvatanje tog poklona, spremnost na rizik smrti - na to vlast nema odgovor. Ponitavanje linearne akumulacije smrti je mogue potvrivanjem - davanjem vlastitog ivota. Bodrijar smatra da nijedna vlast nema odgovor na simboliki odgovor smrti. To razotkriva nain funkcionisanja drutva u kome je na delu jednolinijska akumulacija vrednosti. Potla je protivdavanje koje ponitava vrednosti. Pravi se razlika izmeu tog beskonanog troenja - potlaa i uinka poezije - reverzibilnost ili obnavljanje ciklusa se dogaa u simbolikoj razmeni. To dovodi do prevazilaenja akumulacije i dobara uz jedan autentiniji nain ivota. POJAM SIMBOLIKE RAZMENE Ona predstavlja drutveni odnos i nije kategorija, ve drutvena interakcija, razmena se drugima - prevazilaenje razlike izmeu realnog i imaginarnog. Sve to smatramo realnim poiva na disjunkciji u odnosu na vlastitu suprotnost, ono to smatramo imaginarnom logikom identiteta je logika disjunktivnih pojmova ivot i smrt, ovek i telo Simbolika razmena omoguuje prevazilaenje ovih disjunkcija. Viesmislenost u miljenju ili oseanje potvrenosti u ivotu proizilazi iz sjedinjavanja suprotnosti. Bodrijar istie da je kljuan momenat objedinjavanja dinamike izmeu ivota i smrti. Disjunktivni pojmovi uvek podrazumevaju to da je suprotan pojam odsustvo onog primarnog pojma. Dijsunktivni pojmovi su opinjeni jedan drugim kao vlastitom smru. Odnos izmeu ivota i smrti je kljuan. Simbolika razmena podrazumeva jedan drugaiji odnos prema smrti gde ona biva neutralisana time to je razmenjena i ukljuena u jednu formu drutvenog ivota. Vreme simulacije (nae doba) Bodrijar odreuje kao doba smrti jer se ona potiskuje i vetaki razdvaja u odnosu na ivot. Ranije je tema smrti bila fokusirana, a sexualnost zabranjena tema, danas je obrnuto. To potiskivanje smrti proizvodi jedan nain ivota koji je ekvivalentan stalnom umiranju. Memento mori - dovodi se u vezu sa Nieovom devizom memento vivere Bataj - smrt kao vrhunac ivota, obilja. U eri simulacije nemamo drugost. Imamo razlike, ali ne i drugost, radikalnu razliitost. Sutina simulacije je u replikovanju istih obrazaca doivljaja pa i miljenja. To je jedan zatvoreni univerzum gde se vrte isti modeli. Simbolika razmena je sfera iskustva koja je bitno drugaija, a ija radikalna razliitost proizlazi iz tog objedinjavanja ivota i smrti. Samu smrt ne treba tretirati kao jedan fiziki dogaaj umiranja, ve kao jednu formu, oblik drutvenog 43
DILTAJ
odnosa. U primitivnim zajednicama nije bilo tog straha i izbegavanja smrti, pa je ivot bio kvalitetniji. Danas se smrt potiskuje i ba zato je sm ivot izgubio svoje drai i kvalitete.
7. REKAPITULACIJA
A) HERMENEUTIKA
OSNOVNE KARAKTERISTIKE HERMENEUTIKOG STANOVITA Posredovanje je nain da se doe do ivog znaaja, izvornog doivljaja manifestovanog u nekim izrazima. Hermeneutika je postupak razumevanja, ali i skup principa koji nam omoguuju da u situacijama oteanog razumevanja doemo do skrivenog smisla. Hermeneutika nam je potrebna ne u svakodnavnom ivotu, ona se zasniva na filozofskom znanju - jezik je medij u kom se duh najbolje objektivizuje. Sve duhovne tekovine dobijaju svoje trajno znaenje u medijumu jezika. Hermeneutika kao vetina tumaenja - Hermesovo umee. 1. Diltaj Filozofska osnova njegovog uenja o metodi je filozofija ivota. Filozofija nam razjanjava stvari, baca nam nako jae svetlo na neke postupke i metode kojima se sluimo. Sm postupak tumaenja je izveden iz nekih karakteristika naih doivljavanja - mi uvek manifestujemo svoje doivljaje, i tek kroz izraz mi spoznajemo same sebe. Sm je ivot upuen na manifestacije. Tek kroz manifestacije te energije mi upoznajemo sami sebe. Sm se ivot karakterie jednom dinamikom ospoljavanja. Razumevanje je mogue kao metodika vetina jer se ovek stalno bavi samorazumevanjem. Za hermeneutiku je znaajna autobiografija, autobiografsko sreivanje utisaka, autobiografski tok misli. Svi smo psiholoki konstruisani kao bia razumevanja. U autobiografskoj naraciji je bitno to selektovanje i povezivanje doivljaja koji su vremenski udaljeni, ali imaju povezano znaenje. Akcenat je stavljen na psiholoki sklop pojedinca iz kog se izvodi mogunost tumaenja. 2. Gadamer On kritikuje Diltaja i tu psihologistiku crtu. Zamera mu to to je privatizovao istoriju - linost pojedinca ini merilom duhovnih tvorevina iz prolosti. Gadamer pravi zaokret; ne pripada istorija pojedincu, ve istorija raspolae pojedincem. Gadamer razvija teoriju temporalnosti u jednom drugaijem smislu; to je teorija ne individualne ve kolektivne temporelnosti. Razumevanje hermeneutike se zasniva na teoriji povesnosti. Kod Gadamera i Hajdegera imamo pretpostavku o ontolokom krugu, a ne logikom krugu u dokazivanju. Ljudsko saznanje se shvata kao ontoloki proces. Tumaenje nije primarno saznajni, ve ontoloki proces - naa pripadnost tradiciji, nemogunost da se pojedinac odvoji od predrasuda na kojima poiva kultura. Sutina hermeneutikog postupka kod Gadamera je ispravljanje 44
DILTAJ
samorazumevanja stalno obavljanog razumevanja. ovek se nuno kree u krugu, prolost se ne moe odvojiti od budunosti. Napredak je shvaen kao zadobijanje vieg stupnja samoreflexije - razjanjavanje toga u kojoj je meri svako razumevanje zasnovano na predrasudama. Pitanje je legitimno kada upuuje na tradiciju kojoj pripadamo, kad ga moemo dovesti u vezu sa bitnim klasinim mestima/figurama koje istrajavaju do dananjih dana. Gadamer stavlja akcenat na neto nadindividualno, na jedno zajednitvo nekih kljunih verovanja ili predrasuda. Sama mogunost tumaenja je da mi moemo ponovo da doivimo ono to je u izrazu, da je mogue uivljavanje ili naknadno doivljavanje na isti nain na koji je sam autor to doiveo - sposobnost reprodukovanja doivljaja. Tu ne postoji distanca izmeu subjekta i objekta. PROIRENJE SAZNAJNOG SUBJEKTA Gadamer vri ovo proirenje u pravcu predrasuda. One su neto ega se ne treba osloboditi, ve se sama mogunost saznanja zasniva na njima. To je ono to saznajni subjekat deli sa drugima. Rehabilitacijom predrasuda ona rehabilituje i autoritet - oni su alfa i omega naeg ivota, napravljen je most prema neemu to je nedostojno panje naunika. Kod Diltaja je to proirenje u pravcu motivacije i ineresa, praktine je prirode.
B) STRUKTURALIZAM
OSNOVNE KARAKTERISTIKE I FILOZOFSKE OSNOVE STRUKTURALIZMA U strkturalizmu postoji jaz izmeu 2 ravni: - prividne - sutinske Na povrini je niz naizgled nepovezanih pojmova i pojava, a u dubini je u stvari struktura. Levi-Stros smatra da postoji ogranien broj struktura shvaenih kao koncept koji podrazumeva formu sa sadrajem. Esencijalistiko je stanovite u pitanju - sve ili bar veina stvari se moe svesti na nekoliko struktura. On potencira na prouavanju logikih relacija i korelacija meu elementima strukture. KRITIKA IDEJE SUBJEKTA Nesvesne dubinske strukture su autentinije i omoguuju objektivnost. Zato lini subjekt nije ni bitan. Antropoloki ili humanistiki subjektivizam vie nije usredsreen na ljudski subjekt kao kod Hegela, Fihtea, ve je subjekat shvaen kao onaj princip koji omoguuje razumevanje sveta. Diltaj svet shvata kao neodvojiv od oveka. Njegova energija odreuje strukturu sveta. To je jedna tendencija filozofskog miljenja koja biva revidirana u strukturalizmu. 45
DILTAJ
Lakan: ako smo mi konkretizacije drugih, onda ono subjektivno nae i ne postoji. Mi ne moemo drugaije poimati iz drugog ugla sem iz tog strukturalistikog, iz te sttrukture. Subjekat je fikcija, pojedinano, nesreeno poimanje sebe. Nas zanima ono to je zajedniko. Nesvesno upravlja ovekom, a ne svest koja je stvar samoobmane. Jezik je mesto objektivnosti: ovek je postao predmet. Jezik dominira nad ovekom, autor nije pisac, ve sm jezik i rei. Jezik podrazumeva stalno premetanje, transfere. Sutina jezika je ekscentrinost, jer ne postoji centar jezika, on je stalno u relacijama, u ovom izmeu. U postsrtukturalizmu je re samo o kritici centrizma uopte. Sa odbacivanjem logocentrizma odbacuje se taj nain razmiljanja koji je sklon da vidi neko povlaeno mesto, sredite. Razlika je u tome to poststrukturalisti odustaju od ideje o nekoj povlaenoj strukturi. Ovde dolazi do umnoavanja struktura, do naputanja esencijalizma i holizma, arheolokog sloja znanja. U poststrukturalizmu imamo radikalizaciju, gde nema razlike izmeu neeg perifernog i centralnog. Lakan: ne postoji sprega izmeu miljenja i bia. Miljenje je locirano u sferu nebia. Vaan je Frojdov doprinos u prevazilaenju subjektocentrizma; ekscentrinost, ja igram, biram neke uloge, ali ne postoji nita to bi delovalo u pozadini kao sutina. Jezik podrazumeva razmenu, to je neto to nema centar, sredite. Jezik je taj koji govori, a ne pesnik, pisac, ali to ne znai da je jezik centar. Takvi su i nai odnosi sa ljudima, naa subjektivnost nije neto to ima centar, ve je posredi jedna igra premetanja i ekscentrinost oveka je posledica te zamenljivosti.
46

Strukturalizam I Poststrukturalizam - Bilješke S Predavanja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Strukturalizam I Poststrukturalizam - Bilješke S Predavanja

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Strukturalizam I Poststrukturalizam - Bilješke S Predavanja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

DILTAJ

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

1. DILTAJ - FILOZOFSKO STANOVITE - HERMENEUTIKA METODA

2. GADAMER - SHVATANJE HERMENEUTIKOG KRUGA

3. KLOD LEVI-STROS - FILOZOFSKO STANOVITE - STRUKTURALNA ANALIZA

6. BODRIJAR - DEKONSTRUKCIJA LOGIKOG IDENTITETA

7. REKAPITULACIJA - HERMENEUTIKA; STRUKTURALIZAM

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

You might also like