Svanulo je jo jedno maglovito jesenje jutro. Polazim u kolu i posmatram moj grad.

Sunce se probija kroz oblake i miluje me po licu. Crvenkasto pegavo, uto, zeleno lie prostrelo se na sve strane i napravilo areni tepih. Cvrkut ptica zamenio je zvuk motornih testera, a vredne domaice ure sa spremanjem zimnice. Oko mene se iri miris peenih paprika. Dunuo je vetar i sa ulice podigao lise, inilo mi se kao da igra. Oblaci su plovili nebom i skrivali stidljivo sunce, poela je da pada kia. To je bio siguran znak da je jesen stigla u moj grad Pricacu vam o jeseni u mom gradu, o jeseni koja osareni moj grad I zbog koje mi oblacimo tople kapute.S jeseni moj grad je obojan kao najlepsa slika bojama zelenog voca I opalog lisca .Ulicama moga grada tada gospodari vetar koji nas podseca da ogrnemo kapute .Tada se dosadna hladna kisa svaa sa hladnim vetrom : ,,Da li da se vratimo kuci iz skole mokri ili promrzli ?A ja ?! Ja,uz puckanje peci na drva zamagljen prozor posmatram jesen icekam da mi mama i tata ociste sipak,najdraze voce zbog kojeg obozavam ovo godisnje doba. Svako pozno jesenje jutro je sumorno. Zora svie a sunce se ne vidi.Veseli sunevi zraci ne mogu da probiju gustu maglu. Sitna jesenja kia sipi.Na golim granama u parku sede uureni vrapci, promrzli i mokri. Parkovi vie nisu puni dece, prazni su i tuni. Asvalt na ulicama je mokar od kie, zgrade se jedva naziru kroz maglu. Nekako je sve tuno i sivo.Ipak ljudi hrabro koraaju jer ih ekaju svakodnevne obaveze.Deca gaze barice na putu do kole, a u vazduhu mirie na zimu koja nam se polako prikrada. Dola je jesen,godinje doba koje najmanje volim.Priroda je poutela i skoro da nema lia po drveu.Ptice su odavno odletele u toplije krajeve.Sunce vie ne greje arko,poinje da duva hladan vetar i kia sve jae pada.Ljudi se pripremaju za hladne dane.Oblae se i obuvaju toplije.Sve je mnogo drugaije pa i kraj u kojem ivim.Ulice su mnogo prljave pune lia,vode pa i blata,a na njima se vie ne igraju deca,samo se vide prolaznici koji ure u svoje tople domove.Sa krovova zgrada i kua poinje da se viori dim koji nam najavljuje da nam dolazi zima.Zbog svega ovoga ne volim jesen i jedva ekam da doe zima koja e oprati celi moj kraj i ukrasiti ga snegom. Jesen moje omiljeno godinje doba. Ima na milione nijansi narandaste, ute, crvene ali ima tu i zelenih, pored toga oktobra je moj roendan i to jo vie popravlja moje raspoloenje. Iako znam da veina ljudi ne voli jesen ne slaem se sa njima. Volim sve ono to oni verovatno ne vole. Volim kiu ne jaku kiu, koja pravi poplave i tetu ve onu blagu, nenu, volim vetar koji mrsi kosu i golica lice, volim te oktobarske boje, od zlatno-ute, preko jarko narandaste i crvene do smeih i braon nijansi. Takoe tu je i voe slatko voe. Na hiljade jabuka, kruaka, dunja i grozdova koji kao da ekaju da ih neko ubere i sa slau pojede. Iako ponekad jesen zna da bude sumurna i hladna volim da vidim slanu na travi koja se presijava na jutarnjem suncu. Ponekad sakupim lie razliitih boja i crtam ih, senam a nekad ih bojim... Sa sestrom tokom hladnijih dana izaemo i posmatramo kako nam vazduh izlazi iz usta i noseva i izgleda kao para. Dok sam bila mala roditelji su mi govorili o kraljici jeseni, priali su mi prie o njoj. Ona dolazi u svojim zlatnim kolicima i arobnim tapiem ini da voe uzri, postane slae, sonije, kako svaki list oboji zasebno i kako se svaki put svaa sa snenom kraljicom i princezom leta, tako da su i oni doprineli mojoj ljubavlju prema ovom godinjem dobu. Kada doe jesen takoe volim da budem da budem sama i posmatram svet oko sebe. Moda e neko misliti da neto nije u redu samnom, ali zaista, da li neko ikada zastane da pogleda ono to ga okruuje. Veini oi slue da gledaju samo da se ne bi spo takli, onima koji misle samo na svoj ivot svoj i niiji vie. Niko od njih ne zastane da pogleda oblake pred zalazak Sunca, te ruiaste, ljubiaste, modro plave i sive boje koje je priroda stvorila. Niko

ne pogleda zvezde, te sitne takice koje mi vidimo a koje su tako lepe, niko ne pogleda cvee, ne pogleda i ne vidi ono to mu je pred nosem ali kad bude jarko eleo da to vidi moda nee moi i kajae se zbog toga. Ja gledam oblake, nebo, zvezde i cvee, ima puno stvari koje nisam videla i koje moda neu videti ali zadovoljna sam onim to imam ono to nemam, za njim neu plakati svi bi trebali da obratimo panju na ono to imamo jer ukoliko ga izgubimo videemo da nam je potrebno vie, mnogo vie nego to zapravo sada mislimo. Jesen mi donosi puno uspomena lepih i ne ba toliko lepih, neke od njih me ponekad raznee pa onda uzmem fotografije i gledam sebe srenu bez ikakvih misli koje bi kodile toj srei, nasmejano malo dete bez briga o tome da li e moi da popravi neku ocenu, da li e ukoliko je ne popravi moi da nastavi kolovanje... Jesen je godinje doba koje najvie volim i vrsto verujem da e tako i ostati bez obzira na sve drugo, uvek u voleti te oktobarske, jesenje boje, uvek u voleti ono to me okruuje, a uspomene uspomene su neto to niko nikada nee moi da mi oduzme... Svuda je tisina,sve je tako tiho,tako carobno. Priroda je obukla svoju najlepsu haljinu koja neprestano zraci bojama koje svako zivo bice voli-bojama jeseni.Cela priroda je potopljena veselim bojama zlatnog Sunca.Taj carobni prizor ogleda se u mojim ocima.Priroda je ukrasena senkama visokog drveca,leptirima,raznim sitnim stvorenjima,Suncem....Suncem koje se nalazi medju oblacima, i pticama,na ostrom plavom horizontu.U tom plavom prostranstvu oseca se nepoznati miris.Reka u kojoj se niko ke kupa sluzi kao ogledalo za mlado sunce.Osecam kao da mogu da ga dodirnem.Kao da mogu da spojim ono sto je daleko.Sve veca tisina.Tisina u kojoj se cuje sve veci uzdah. Stojim pred tom galerijom prelepih slika i unosim se u neki novi svet. Stojim u mestu kao omadjijana i obuzima me to osecanje radosti.Dok sam se vracala s' letovanja nazad kuci, znala sam da je u moj grad vec zakoracila ona mracna jesen, i jednostavno deo mene je zeleo da se vise nikada ne vratim. Ali sta je tu je, moramo da se vratimo svojim obavezama, navikama, radu. Jutro je,budim se, al' u Priboju; i posle mesec dana ponovo sam u svom krevetu na koji nikako da se naviknem. Sunce se stidljivo probija kroz zavesu,kao da i ono govori da ne voli jesen. Sve je uobicajeno za ovo doba godine, tiho. Posle odredjenog vremena otisla sam da prosetam gradom. Bilo je suvo i pomalo hladno vreme. Nisam sigurna koliko dugo sam setala, onako izmorena od same sebe i od jesenje tmurnosti sela sam na klupu pored reke. Ona je bila u svojoj punoj snazi, mutna, brza i silna. Sada je njeno vreme, ona je sada najbucnija i najmocnija. Pored mene prolaze zaljubljeniparovi,koji su bez obzira na vreme srecni, nasmejanji sa prepoznatljivim sjajem u ocima koji samo ljubav moze da stvori. Magla grli okolna brda i ceo prizor deluje tako nestvarno. Grad kao da se odmara od leta, Sunca i vrucine i sada pocinje vreme harmonije, mira i tisine. Svi se polako zatvaraju u porodicni krug, u toplinu svojih domova, u prijatnu atmosferu stvorenu ljubavlju ukucana i svi prkosimo hladnoci. Sedimo u svojim domovima i punimo srce. To je moj Priboj! Kao sto u malim domovima ima najvise ljubavi,tako u malim gradovima ima najvise harmonije,koju po svemu sudeci donosi jesen. Mozda je jesen tmurna, siva, hladna, ali za moj grad ona znachi ljubav, toplinu, trajnost. A sta ima lepse od ljubavi, pa makar to znacilo mokre ulice, hladnocu i maglu?!