,

PHILOLOGIST
JOURNAL OF LANGUAGE, LITERARY AND CULTURAL STUDIES

IV/2011

PI

Jelena Pri Visoka strukovna kola Sportska akademija u Beogradu

UDK 821.111(73).09

ILUZIJA REALNOSTI I FIKCIJA KOD HENRIJA DEJMSA I VIRDINIJE VULF

Apstrakt: Rad se bavi odnosom realnosti i kcije u romanu, polazei od teorijskih pretpostavki Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf. Posebna se panja posveuje zajednikom stavu ovih autora da je osnova pisanja romana postizanje iluzije stvarnosti, kao i njihovim slinim vienjima realnosti i savetima kako da kcija postane verni prikaz stvarnog ivota. Pored toga to se istiu njihova teorijska ubeenja, u radu se ilustruju i naini na koje ovi pisci primenjuju svoje norme na sopstvene romane. Kljune rei: kcija, realnost, ivot, roman, Henri Dejms, Virdinija Vulf. 1. Uvod radu e biti izloeni teorijski stavovi Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf koji se tiu odnosa kcije i realnosti u proznom knjievnom delu.1 Osnovni izvor za Dejmsovu teoriju bie njegov esej Umetnost proze (The Art of Fiction, 1888), dok e se, kada su u pitanju pretpostavke Virdinije Vulf, rad pozivati na njen esej Moderna proza (Modern Fiction, 1925). Naglasak e biti na zajednikim stavovima ovih autora, kao to su tvrdnje da je temelj dobrog romana stvaranje iluzije realnosti i da je spisateljska sloboda jedno od osnovnih naela za postizanje tog cilja. Rad e pribliiti i predstave kakve su ovi pisci imali o realnosti samoj i, shodno tome, njihove ideje u vezi sa nainima na koje realnost moe i treba da bude osnovni element knjievnog dela. Proza, kao to emo videti, u svetlu koncepcija ovih autora predstavlja knjievni tekst iji se svet nalazi izmeu kcije i stvarnosti. Proza je oblast izmiljenog, k1 Proza, u originalu ction, u poetici H. Dejmsa i V. Vulf odnosi se na anrove romana i pripovetke. Re kcija, kojom se takoe moe prevesti navedena engleska re, u ovom radu bie koriena samo u svom osnovnom znaenju kao oblast izmiljenog.

92

tivna pria, ali ivot njenih junaka je makar slian ivotu kakav zaista postoji. Blizak je onoj stvarnosti koju je italac spoznao, koju bi mogao da spozna, ili, ako nita drugo, o kojoj ui itajui samo delo. Pojam iluzije realnosti odnosi se pre svega na postizanje istinitosti knjievnog dela, to jest na stvaranje izmiljenog u koje e italac verovati kao u stvarno ili bar realno mogue. Prema reima Henrija Dejmsa, to se ostvaruje dovoenjem proze i ivota u blii kontakt, ali i odsustvom svakog autorovog postupka kojim bi se razbila itaoeva iluzija realnog. Do stvaranja tog privida dolazi se i veom usredsreenou na individualnu svest, jer, videemo, predstaviti ivot kakav jeste, za Dejmsa znai prikazati istinu kao subjektivnu i nesvodivu na jednu verziju. U sluaju Virdinije Vulf, iluzija istinitosti, odnosno iskrenost knjievne istine, postie se, kako unoenjem same realnosti u prozu, tako i tanijim i iskrenijim prikazom linih interesovanja od strane autora. Biranje unutranjeg monologa za dominantnu narativnu tehniku takoe je, prema miljenju ove autorke, kljuni postupak u pisanju proze. Nakon izloenih teorijskih pretpostavki, neke od njih e biti ilustrovane na primerima knjievnih dela koje su ovi au-

Iluzija realnosti i kcija kod Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf tori napisali. Pojedini romani Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf posluie kao primeri njihovih srodnih stavova. Prva ilustracija odnosie se na zajedniku tezu o vernijem prikazu ivota pomeranjem perspektive iz objektivnog u subjektivno. Druga e prikazati jo jedan element koji oboje koriste, a koji u velikoj meri utie na postizanje iluzije istinitosti smetanje radnje u realne gradove. Odvijanje ktivne prie u optepoznatim gradovima, poput Pariza i Londona, na osoben nain pomae autorima, kako da pridobiju itaoevo poverenje, tako i da lake doaraju okolinu u koju su junaci smeteni. 2. Proza kao svet (izmeu) kcije i stvarnosti Sam ivot Henrija Dejmsa Uprkos brojnim podelama kojima su karakterisani romani u njegovo vreme, Henri Dejms priznavao je samo jednu podelu meu njima na dobre i loe romane (1984: 55). U eseju Umetnost proze, koji ve i svojim naslovom ukazuje na stav da je knjievno delo ravno umetnikom delu, Dejms ispituje koji su to elementi neophodni da bi se jedan roman mogao smatrati dobrim. Po njegovom miljenju, najvrednija osobina koju roman moe da poseduje je iluzija stvarnosti, prizvuk realnog koji ini teksturu ktivnog sveta:
() (P)rizvuk realnosti (...) je, ini mi se, najvea vrlina romana vrlina od koje sve druge vrline (...) bespomono i pokorno zavise. Bez nje, sve druge su nitavne, a ako su pak tu, one duguju svoj efekat uspehu sa kojim je autor proizveo iluziju ivota. (James 1984: 53)

pria o neemu to je deo ivota je zato vredan da se zove umetnou i zbog toga Dejmsova poruka svim romanopiscima glasi: pokuajte da uhvatite boju samog ivota (1984: 65, kurziv moj). Posedujui najrazvijeniji oseaj za ivotne stvari, ljudi e najbolje osetiti i umetnost koja sa ivotom ostvaruje najveu vezu (James 1984: 58). Meutim, izmisliti svet koji je verodostojna slika stvarnosti ipak nije dovoljno. Prema Dejmsu, nije dovoljno ostvariti iluziju realnosti, ve se iluzija ivota mora postii s intenzitetom, sa efektom, zarad koga pisac mora biti spreman da rtvuje sve ostalo (Booth 1961: 42-44). Pisac mora uvui itaoca u svet kcije i navesti ga da je doivi kao stvarnost. Kako smatra Dejms, on se ne sme pravdati ni izvinjavati itaocu, time to e mu saoptiti da ono o emu govori nije istinito. ,in pravdanja je, kae Dejms, izdaja svetog poziva i ozbiljan zloin (1984: 46). Ipak, na pitanje kojim konkretnim pravilima se voditi da bi se ovo postiglo, Dejms odgovara da pravila za pisanje dobrog romana nema i ne treba da bude. Jedini kriterijum vrednosti romana je lini doivljaj sveta, piev sopstveni ugao vienja, a da bi se on preneo u delo, nain na koji se pie mora biti jo subjektivnije izabran:
(Roman) ivi zahvaljujui vebi, a samo znaenje vebe je sloboda. Jedina njegova obaveza (...) je da bude zanimljiv (...) Naini na koje je on slobodan da ostvari ovaj rezultat su bezbrojni, i takvi da jedino mogu biti okvirno prepisani. Njih ima koliko i ljudskih temperamenata i utoliko su uspeniji ukoliko vie otkrivaju specian um, razliit od drugih. Roman je u najiroj deniciji lini utisak o ivotu; to je, za poetak, ono to ini njegovu vrednost, a ona je vea ili manja u zavisnosti od intenziteta tog utiska. Ali nee uopte ni biti utiska, pa samim tim ni vrednosti, ako nema slobode da se osea i kae. (James 1984: 49-50, kurziv moj)

Jedini razlog za postojanje romana je, prema Dejmsovim reima, njegov pokuaj da prikae ivot (1984: 46), a upravo unosei stvarnost u svoje delo, romanopisac se nadmee sa ivotom, jer pokuava da napravi njegovu ktivnu verziju. On se, tavie, nadmee sa svojim bratom slikarom u elji da kao i on ili jo bolje oslika ivot (James 1984: 53). Svaki roman koji

Iz ovog citata vidimo da je jedini Dejmsov zahtev od romansijera taj da uini delo zanimljivim na osnovu svog utiska

93

Jelena Pri o stvarnosti. Meutim, lini utisak ne odnosi se samo na pisca i njegovu subjektivnost, ve se prenosi i na njegove likove, to jest, samu kciju koju on stvara. Sloboda pievog izbora pre svega se odnosi na odabir narativne tehnike kojom e predstaviti svet svoga romana. Postepeno naputajui tradiciju sveznajueg pripovedaa koji govori u treem licu, Dejms pribegava smetanju sredinje vizije u svest jednog junaka. Uvodi pripovedaki glas koji i dalje pria u treem licu, ali su njegove rei jasno obojene perspektivom glavnog lika (Booth 1961: 23-24). On tako stvara likove koji posredstvom prividno objektivnog naratora sami priaju svoju priu. To je roman u kome italac mora da nasluti istinu o junaku na osnovu junakove nejasne vizije, uveliko liene autorskog glasa (Booth 1961: 271, 272). Meutim, Dejms se ne zadovoljava ni ovim tipom pripovedanja, ve uvodi i sekundarnog lika koji slui da bismo sada kroz njegove oi sagledali viziju sredinjeg lika (Booth 1961: 339). U tom sluaju, Dejms odbija jednu problematinu i nepouzdanu perspektivu (lika koji sam pria o sebi), samo da bi je zamenio perspektivom posmatraa (observer), isto toliko problematinom i nepouzdanom (Booth 1961: 344). On esto pravi i dvostruki fokus dve vizije, tako da italac nikada nije siguran koji je narator u pravu (Booth 1961: 346). Doarati stvarnost, za Dejmsa znai prikazati istinu kao relativnu i zavisnu od ugla posmatranja. Meutim, ba da bi se obezbedila iluzija objektivnog pripovedanja, to jest, da subjektivna pria ne bi bila labava (James 1937: 320), naracija treba da ostane u treem licu. ,italac, pritom, tei da veruje posmatrau, jer jedino njegovu svest poznaje kao svoju sopstvenu, ona je, dakle, najblia njegovom ivotu (Booth 1961: 352). Tako piev lini utisak o svetu postaje i subjektivni utisak odreenog lika-naratora, a istina samog dela ostavljena linoj proceni itaoca. Osim na Dejmsov zahtev da roman bude veran prikaz stvarnosti, treba skrenuti panju i na to ta je ovaj pisac podrazumevao pod realnou od koje prozno knjievno delo mora poi. Dejms i sam priznaje da nije lako denisati ono to stvarnost predstavlja, ali njegove rei jasno ukazuju na to da nemogunost da se stvarnost svede na jednu formu svakako i jeste njena osnovna osobina:
Jasno je da neete napisati dobar roman ukoliko ne posedujete oseaj za realnost; ali bie teko dati vam recept kako da stvorite taj oseaj. ,oveanstvo je ogromno, a realnost ima mnotvo oblika; (...) (1984: 52)

Na to da su glavne odlike ivota nepredvidivost i haotinost oblika u kojima se javlja, a ne samo njihovo mnotvo, Dejms ukazuje sledeim reima:
Hvatanje same note i zagonetke, neobinog, nepravilnog ritma ivota, to je pokuaj ija snaga odrava Fikciju na nogama. Ukoliko mi vie vidimo ivot bez preureenja u onome to nam ona nudi, utoliko vie oseamo da dotiemo istinu; ukoliko ga vie vidimo preureenog, utoliko vie oseamo da smo od njega razdvojeni njegovom zamenom, kompromisom ili konvencijom. (1984: 58)

94

Ako su situacije i odnosi u svetu romana zamreni i haotini, onda e delo uspeti u prikazu ivota jer, prema Dejmsu, upravo je i ivot takav neskladan i nepredvidiv. Dejmsovo shvatanje realnosti moe se prikazati i kroz njegovu suprotstavljenost tradiciji realistikih pisaca. Kao i oni, i Dejms je teio da u romanu prikae realnost i prirodnost stvari, i poput njih bio je svestan sloenosti same stvarnosti. Meutim, dok su realisti smatrali da prikaz ljudskog ivota mora poeti spolja, to jest, da je njegova sutina u onome to se moe videti golim okom, Dejms je istinskim ivotom smatrao ivot ljudskog uma i teio da prikae ubedljiv um koji je usmeren na realnost (Booth 1961: 42-43). Jo jedno bitno pitanje koje Dejms postavlja jeste da li roman, s obzirom na to da treba da bude blizak ivotu, treba da

Iluzija realnosti i kcija kod Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf bude i odraz pievog iskustva. Priznajui da ovakav stav ima svojih prednosti i da bi se mnogi sa njim sloili, ovaj autor ipak ne moe u potpunosti da ga brani. Ta konstatacija je za Dejmsa zapravo tana samo ako se iskustvo shvati na jedan drugaiji, mnogo iri nain od uobiajenog. Iskustvo se za Dejmsa ne moe svesti samo na ono to je pisac doslovno i lino proiveo, ono je takoe i psihika nadgradnja proivljenog:
Iskustvo nije nikada ogranieno i nikada nije kompletno; ono je jedna ogromna oseajnost, neka vrsta velike paukove mree, sainjene od najnijih svilenih vlakana, koja je smetena u odaji svesti i koja upija svaku esticu koju vazduh donosi u njeno tkivo. Ono predstavlja samu atmosferu uma; a kada je um imaginativan -- u mnogo veoj meri kada se radi o oveku velikog talenta ono prisvaja i najblee aluzije ivota, ono pretvara sama pulsiranja vazduha u otkrovenja. (1984: 52)

Iskustvo, dakle, kao neto od ega se ivot postepeno gradi, za Dejmsa je mnogo vie stvar duha nego tela. Ne zasniva se samo na ulnom doivljaju spoljanjeg sveta, ve i na neogranienoj mogunosti ljudskog uma da stvara predstave o nepoznatom, na osnovu delia te stvarnosti koji dopiru u svest. U skladu sa tim, pisac romana ne treba samo da prepria ono vieno, ve mora da poseduje sposobnost da pretpostavi nevieno na osnovu vienog (James 1984: 53). Autor mora pretvoriti ideje (koje ima o neemu) u konkretnu sliku i proizvesti realnost (James 1984: 5253). Tako e, krojei realnost svoga dela, pisac skrojiti sopstvenu viziju o realnosti koja negde zaista i postoji. Sam ivot Virdinije Vulf Nekoliko decenija posle Henrija Dejmsa, ustro se borei protiv pisaca koje je smatrala materijalistima, Virdinija Vulf zauzima stavove sline Dejmsovim. U eseju Moderna proza, ova autorka staje u odbranu jedne nove vrste romana, kcije

koja verno doarava stvarnost i koju ona naziva spiritualistikom (Vulf 1956: 84). Po miljenju Virdinije Vulf, loa je svaka knjiga u kojoj ona bitna stvar koju moemo nazvati ivot ili duh, istina ili realnost (...) izmie (1956: 80). Materijalisti, smatra ona, (...) piu o beznaajnim stvarima; (...) troe ogromnu vetinu i ogroman trud nastojei da trivijalno i prolazno uine istinitim i trajnim (Vulf 1956: 81). Virdinija Vulf smatra da je autor utoliko vei krivac ukoliko je vredniji radnik, te je konstrukcija njegovog romana tako vrsta i besprekorna da (n)imalo vazduha ne prodire kroz ragastove i pukotine na daskama (1956: 80). Ali, pita autorka, ta ako ivi ljudi odbiju tu da stanuju? (Vulf 1956: 80). Ovakav pisac (hvata) ivot za in dva s pogrene strane (.) ivot mu izmie; a moe biti da bez ivota nita i ne vredi (Vulf 1956: 81). On daje celini savren vid, a ivote junaka besprekorno ureuje, oblai ih ak do detalja, po modi trenutka. Bavi se njihovim telom, a zanemaruje duh (Vulf 1956: 81). Meutim, kae ova autorka, (z)agledajte se, i ivot, reklo bi se, ne izgleda ni blizu takav (Vulf 1956: 81). Stvaran, pravi ivot je ivot obinog oveka u obian dan (Vulf 1956: 81). On je odreen sveu u koju
ulaze mirijade utisaka trivijalnih, fantastinih, prolaznih. Urezuju se otrinom seiva. Sa svih strana dolaze neprekidan pljusak bezbrojnih atoma; i dok padaju, dok se uobliavaju u ivot ponedeljka i utorka, akcenti se sputaju drukije nego nekada; (...). (Vulf 1956: 81)

Da bi imalo vredela, smatra Virdinija Vulf, i umetnika proza mora da bude ovakva, mora da se priblii samom nervu stvari, (...) sam(om) ivot(u) (1956: 84, kurziv moj). Kao i Henri Dejms, i Virdinija Vulf smatra da ne postoji uputstvo za pisanje dobrog romana, osim onog da piscem treba da gospodari njegova sopstvena sloboda. Vezujui se za roman modernizma kome je posvetila veinu spisateljske kari-

95

Jelena Pri jere, ali i aljui jednu bezvremenu poruku svim romanopiscima, autorka kae da je cilj da se izmisli neki nain kako bi se u (romanu) moglo slobodno pisati ono to se hoe (Vulf 1956: 86). Taj zahtev, prema njenim reima, mora se zadovoljiti po cenu odbacivanja veine konvencija to ih potuje jedan romansijer (Vulf 1956: 83). Ponavljajui ideju Henrija Dejmsa o haotinosti ritma u kome se odvija ivot, Virdinija Vulf je, kako donekle pokazuje i prethodni odlomak, ipak mnogo preciznija u odreenju onoga to ini ivot, odnosno onoga to on nikako nije. Ona kae: ivot nije niz simetrino poreanih arenih sijalica, ve sjajan oreol, poluprovidan veo koji nas okruuje od poetka do kraja nae svesti (Vulf 1956: 83). ivot svakog oveka, nije linearno oblikovana staza, ve haotina usijana masa ije su granice nejasne, a svetlost kojom zrai neravnomerno rasporeena, promenljiva i nepredvidiva. Kao takvog, dakle, Virdinija Vulf ga poredi, ako ne i poistoveuje, sa tokom individualne ljudske svesti, koja je ogledalo ivota, jedina za koju ivot ima smisla, jedina koja ga ivi i koju ivot prati od poetka do kraja. Sva spoljanjost ima znaenje samo kad je doivljena od strane pojedinane svesti, kada je primeena i podlona interpretaciji. Da bi njihova kcija stvorila iluziju stvarnosti kod itaoca, pisci, smatra Virdinija Vulf, treba svojim perom da oslikaju tok ljudske svesti:
Zar nije zadatak romansijera da prikae ovaj raznoliki, ovaj nepoznati i neogranieni duh, ma kakve zagonetke i kompleksnosti sadrao, sa to je mogue manje tueg i spoljnjeg? (...) Beleimo atome onim redom kojim dopiru do nae svesti, sledimo utiske, svejedno kako nepovezani i razjedinjeni izgledali, koje svaki prizor ili dogaaj urezuje u nau svest. (1956: 83)

ponuditi direktno, mora mu se neposredno izloiti ljudska svest, ma kako kompleksna i haotina bila. Jer, samo tada, kada oseti da ono to ita jesu neije misli, isto onako (ne)ureene kao i njegove sopstvene, italac e osetiti i ivotnost same knjige. I za Henrija Dejmsa i za Virdiniju Vulf, ivot unutar knjievnog dela je svet u koji je italac ne samo spreman da veruje, ve ga esto doivljava kao stvarnijeg od sopstvenog. U tom smislu, proza pripada ne samo kciji, ve i stvarnosti, ili tanije reeno, stvarnost i injeninost pripadaju prozi. Realnost, koju Dejms vidi kao haotinost ivota, a Vulfova jo i kao svakodnevni ivot obinog oveka i kao ono to je od sutinske vanosti, moe postati realnost proznog dela. Drugim reima, kcija moe mirisati na stvarnost (James 1984: 52). Prema Dejmsu, to e biti ostvareno pievom slobodom da izrazi svoj utisak o svetu, ali i promenom narativne perspektive, kako u odnosu na konvenciju realizma, tako i unutar jednog jedinog dela. Kod Virdinije Vulf, vidimo, taj lini utisak pisca iri se (ili suava) ne samo na utisak junaka, ve i na direktan tok njegove svesti. 3. luzija realnosti u kciji Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf Teorijske pretpostavke Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf, videli smo, baziraju se na davanju pune slobode piscu romana da bira sredstva kojima e obezbediti iluziju realnosti u svome delu, dokle god je zadovoljen onaj osnovni zahtev da se prikae sam ivot. Njihove preporuke obiluju tek okvirnim pravilima kojima se autori mogu pribliiti tom stvaralakom idealu. Meutim, izborima koji su ovi autori pravili prilikom sopstvenog umetnikog stvaranja, oni kao da su ostavili u naslee mnogo odreenije metode koje treba slediti. U narednim pasusima ilustrovaemo neke od njihovih teorijskih stavova na primerima romana koje su sami napisali.

96

Virdinija Vulf ponavlja Dejmsovu ideju fokusiranja na jedan i jedinstven ljudski um i prikazivanja stvarnosti iz njegovog ugla, ali odlazi i dalje. Da bi se sam ivot zaista predstavio, on se itaocu mora

Iluzija realnosti i kcija kod Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf Svest kao sredite pripovedanja: Portret jedne dame i Gospoa Dalovej Tipian primer Dejmsovog postepenog udaljavanja od tradicionalne naracije i sve veeg opredeljenja za jednu svest iz ijeg ugla se posmatra sve ostalo jeste njegovo rano delo Portret jedne dame (The Portrait of a Lady, 1881). Roman je, po reima samog autora u Predgovoru ovom delu, zasnovan na zamisli o izvesnoj mladoj eni koja se suoava sa svojom sudbinom (James 1937: 48). Iako predstavlja tek poetak u naputanju tradicionalnog pripovedanja, roman je znaajan, jer Dejms ivot svoje junakinje Izabel Arer predstavlja tako to zanemaruje spoljne elemente. On se ne usredsreuje na odnose junakinje prema drugim likovima ne bi li, poput svojih prethodnika, izbegao tekou koju pisac ima pri izgradnji jednog karaktera. Kao to i sam kae, pisac sebi daje zadatak da smesti sredite romana u svest mlade ene i da stavi najvei akcenat na njen odnos prema samoj sebi, sa tek uzgrednim interesom ove junakinje za druge stvari (James 1937: 51). Ostali likovi, dakle, bitni su samo u onoj meri u kojoj doprinose prii glavnog lika. Dejms potvuje da samo individualna pria ima smisla kao ivotna pria i da je samo individualna taka gledita ona koja moe rei neto vano o ivotu. Odlomak koji najbolje pokazuje smetenost sredita romana u jednoj svesti jeste scena bdenja u kojoj je Izabelina svest izneta pred itaoca u vidu njenih misli posredno prenetih glasom naratora. To je trenutak u kome junakinja, sama u sobi, sumira vlastiti ivot i kristalizuje utisak o svome muu:
To je bilo njeno duboko nepoverenje prema muu (...) Javljalo joj se postepeno (...) senke su poele da se skupljaju (...) Te senke nisu bile emanacije njenog uma; u to je bila itekako sigurna; dala je sve od sebe da bude pravedna i umerena, da vidi samo istinu...Nije znala za bilo ta loe to je uinio, on nije bio nasilan, nije bio grub: jednostavno je verovala da je on mrzi. Samo ga je za to optuivala (...) Sada je videla pun mesec videla je celog oveka. (James 1974: 425-426)

Svoju poziciju sa koje je ivot posmatrala kao svakodnevicu obinog oveka ispunjenu naizgled malim i nebitnim detaljima obinog dana, Virdinija Vulf je vie nego potvrdila svojim romanom Gospoa Dalovej (Mrs Dalloway, 1925). To je delo u kome ona, ba kao to je apelovala i na druge pisce da uine, neposredno predstavlja itaocu tok svesti svoje junakinje Klarise Dalovej, realnog dana i godine jedne junske srede 1923. godine. Vulfova tehnikom unutranjeg monologa dokazuje svoj stav da je ulazak u svest junaka najbolji nain prikaza ljudskog ivota. Gledana spolja, Klarisa Dalovej bi nam malo ta otkrila o sebi, a pratei njenu svest mi saznajemo skoro sve o njenom ivotu u roku od samo jednog dana. Naredni citat sainjen od Klarisinih misli prikaz je njene line situacije, kao i najdublje nesigurnosti u samu sebe i svoje odluke iz prolosti:
I tako bi jo uvek otkrivala sebe kako se prepire u Parku svetoga Demsa, i dokazuje kako je u pravu i bila je u pravu to se nije udala za njega. Jer u braku mora da postoji malo slobode, malo nezavisnosti, kod ljudi koji ive zajedno iz dana u dan u istoj kui. A to je njoj Riard dao, i ona njemu. (Gde je on, recimo, jutros? Na sastanku nekog odbora, nikada, nije pitala kuda e.) (Vulf 1964: 72)

Pored toga, realnim vremenskim okvirom danom, mesecom i godinom, u knjievno delo unosi se element dokumentarnosti, to takoe pojaava utisak o njegovoj istinitosti. Realni gradovi kao okvir za ktivnu priu: Ambasadori i Gospoa Dalovej Iako zauzimanje individualne perspektive i usredsreenost na jednu svest jesu naini da se doara ivot kakav jeste, i Dejms i Vulfova ugrauju dodatne elemente koji odravaju sam roman u veem

97

Jelena Pri kontaktu sa stvarnou. Jedan od njih je svakako smetanje likova u sredinu koja realno postoji. U sledeim primerima, to su evropske prestonice o kojima se mnogo zna Pariz i London. U romanu Ambasadori (The Ambassadors, 1903) Henrija Dejmsa, grad Pariz poprima svojstva junaka koji svojom snagom transformie ivog junaka, Lamberta Stretera, i njegov pogled na svet. Kako Dejms kae, Pariz je izabran ne kao uvreeni simbol iskuenja, ve samo kao simbol veeg broja stvari nego to je to um oveka u Americi mogao da pojmi (1937: 316). Pisac smatra da bi i svaki drugi grad posluio kao pogodna okolina, jer je akcenat na transformaciji lika, a ne na spoljnim elementima, ali da mu je verovatno mesto (pre svega verovatno za samu radnju, ali i poznato u svesti itaoca), poput Pariza, pomoglo da izbegne suvina objanjenja i pripreme (James 1937: 316). ,ak i istaknuti kritiar Dejmsa, E. M. Forster (E. M. Forster) priznao je da Pariz ozaruje ovu knjigu od poetka do kraja, nazvavi ovaj grad uesnikom koji, dodue, nikad nije otelovljen (2002: 122). Forster je, naime, naveo Ambasadore kao primer za Dejmsovo slepo sluenje obrascu zarad koga, kako kritiar navodi, ovaj pisac rtvuje sve drugo, ukljuujui i ivotnost samih likova (2002: 121-126). Izgleda da ni sam Forster nije bio svestan da, komentariui atmosferu romana kao atmosferu Pariza, govori o onom elementu Dejmsovog dela koji njegove likove ini realistinijim. Kao grad velikih moi, Pariz je za Stretera, a samim tim i za itaoca, ulno iskustvo, grad koji se moe uti, videti i okusiti (Dojinovi-Nei 2006: 33):
U vrtu Tiljeri (Streter) se zadrao, na dva ili tri mesta, da osmotri; inilo se kao da ga predivno parisko prolee dri na sebi dok ovako luta. ivahno parisko jutro slalo je svoje vesele melodije kroz blagi povetarac, kroz raspreni miris, kroz zrak svetlosti (...) Posmatrao je male ustre ljude, ljude iji su pokreti podseali na pomeranje kazaljke velikog Pariskog sata; (...) vazduh je imao ukus neeg pomeanog sa umetnou (...) (James 2009: 60) (...) (...) (O)vo parisko vee (...) Streter je oseao u samom ukusu supe (...) u vinu, u prijatnom hrapavom materijalu salvete i u krckanju hleba sa debelom koricom. (James 2009: 73)

U romanu Gospoa Dalovej, grad London je realna okolina u kojoj se odvija ivot junaka. Klarisa Dalovej koraa kroz grad, a opis ulica i parkova je tako detaljan i taan da se i itaocu moe initi da se nalazi u posleratnom Londonu zajedno sa junakinjom. ,uju se zvuci sirena, eksplozija gume na automobilu i zujanje aviona koji reklamira bombone. Posredstvom Klarisinih misli, pred naim oima smenjuju se slike Londona gotovo lmskom tehnikom:
Bila je strana guva za to doba dana. Lords, Askot, Herlingam, ta li je? pitala se, jer je ulica bila zakrena. Britanska srednja klasa, sedei sa strane na krovovima autobusa, sa paketima i kiobranima, da, ak i sa krznom u ovakav dan, razmiljala je, smenija je, drugojaija nego ita to se da zamisliti; (...) (Vulf 1964: 15)

U Klarisinim mislima prepliu se seanje na prolost i svest o delovima Londona kroz koje prolazi. Drugim reima, poznati gradski parkovi i zdanja su istovremeno i okvir njenih misli i podstrek za razmiljanje o sadanjem i prolom ivotu: Imala je udno oseanje da je nevidljiva, neprimetna, nepoznata; da nije vie udata; da nema dece, ve da jedino postoji ova zauujua i pomalo sveana etnja sa ostalim svetom po Ulici Bond, samo gospoa Dalovej, ne vie ak ni Klarisa, samo gospoa Riarda Daloveja. Ulica Bond je oduevi; Ulica Bond rano ujutro u prolee; njene zastave lepraju; pa njene radnje; nita upadljivo; nita bletavo; komad tvida u radnji u kojoj je njen otac pedeset godina kupovao svoje odelo; nekoliko bisera; losos na komadu leba. (Vulf 1964: 9-10)

98

Iluzija realnosti i kcija kod Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf 4. Zakljuak U radu su predstavljeni pogledi Henrija Dejmsa i Virdinije Vulf koji se tiu odnosa kcije i stvarnosti u umetnikoj prozi. Kao osnovni Dejmsov stav naveli smo tvrdnju da je najvrednija i najvanija osobina romana njegova sposobnost da u itaoevoj svesti proizvede privid realnog ivota. Dokle god se dri tog zahteva za iluzijom realnosti i dokle god tu iluziju stvara s intenzitetom, pisac je, prema Dejmsu, slobodan da sam odabere put kojim e do tog ideala stii. Piev subjektivan izbor i njegovo lino vienje sveta, kao i davanje slobode i rei svojim junacima jesu elementi na kojima dobar roman poiva. Materijal nastao u pievoj svesti na osnovu delia spoljanjeg sveta, a ne doslovno opisan ulni doivljaj, takoe vodi ka prikazu mogue stvarnosti. Velika naslednica i sledbenica Dejmsovih ideja, Virdinija Vulf, uoili smo, isto tako je smatrala da roman da bi vredeo, ne sme izostaviti ono najbitnije za oveka njegov ivot. Meutim, za razliku od Dejmsovog stava po kome ktivni junaci treba da imaju glasa, ali da se on itaocu mora preneti posredno, ova autorka je uoila da jedino direktno predstavljen tok ljudske svesti moe predstaviti ivot kakav jeste. Sam ivot, pak, videli smo, za oboje predstavljao je haotinost i neureenost, kao i obinost svakodnevice, na kojoj je insistirala Vulfova. Na primerima Portreta jedne dame i Gospoe Dalovej pokazali smo da je fokus na jednoj svesti osnovni instrument kojim su ovi autori uneli stvarnost u vlastite romane. Pritom, u navedenim odlomcima, oboje su ostali dosledni tehnikama kojima su i teorijski naginjali Dejms je prikazao svest svoje junakinje u vidu posredovanog monologa, dok se Vulf opredelila za mnogo direktniji pristup svesti junaka unutranji monolog. Romani Ambasadori i Gospoa Dalovej posluili su kao ilustracija jo jednog naina da se obezbedi privid istinitosti u kciji, a to je smetanje radnje u realne gradove. Pariz i London samo su neki od gradova koji ine da italac romana ovih autora poveruje u ivotnost njihovih junaka, a njihove izmiljene prie doivi kao verovatne. Literatura Booth, Wayne C. (1961), The Rhetoric of Fiction, Chicago: The University of Chicago Press. Dojinovi-Nei, Biljana (2006), Gradovi, sobe, portreti, Beograd: Knjievno drutvo Sveti Sava. Forster, Edvard Morgan (2002), Aspekti romana, preveo Nikola Koljevi, Novi Sad: Orpheus. James, Henry (2009), The Ambassadors, Rockville, Maryland: Serenity Publishers. James, Henry (1984), The Art of Fiction, Literary Criticism I, New York: Literary Classics of the United States: 4456. James, Henry (1937), The Art of the Novel, New York: Charles Scribners Sons. James, Henry (1974), The Portrait of a Lady, Harmondsworth, Middlesex: Penguin Books Ltd. Vulf, Virdinija (1964), Gospoa Dalovej, prevela Milica Mihajlovi, Beograd: Izdavako preduzee RAD. Vulf, Virdinija (1956), Moderna proza, Eseji, prevela Milica Mihajlovi, Beograd: Nolit: 77-88.

1. 2. 3. 4. 5.

6. 7. 8. 9. 10.

99

Jelena Pri ILLUSION OF REALITY AND FICTION IN HENRY JAMES AND VIRGINIA WOOLF Summary The paper presents the critical perspectives on ction writing shaped by Henry James and his follower Virginia Woolf. Referring to Jamess essay The Art of Fiction and Woolfs essay Modern Fiction, the study focuses on their common view that a good novel should provide the reader with a sense of reality and that the fundamental principle for novel writing should be the writers freedom. After giving a thorough insight into the theories of James and Woolf, the paper reveals some strategies the two novelists used while creating their own ction. Namely, the illustrations concern the centrality of individual consciousness in The Portrait of a Lady and Mrs Dalloway, and the choice of contemporary cities for the setting of The Ambassadors and Mrs Dalloway. ena.ena211@gmail.com

100