3.

Neoevolucionizam
I Three grand visions of history Klasian evolucionizam je naputen pod uticajem kritika (pre svega pojma napretka). Meutim, 50tih dolazi do obnove evolucione ideje, ne nesto drugacijim osnovama. Za razliku od evolucionizma, koji se bavio razvojem na filozofski (i teorijski) nain, neoevolucionizam se oslanja na konkretne empirijske discipline koje se bave drutvenim promenama: arheologija, kulturna antropologija, etnologija i istoriografija. Razlozi: ubrzani razvoj tehnologije, a tehnologija je neto to u sebi sadri evolucionu ideju. Dolo je do produetka ljudskog veka, poveanja broja stanovnika na Zemlji, vea dr. podela rada koja je dovela do vee meuzavisnosti i bolje mogunosti odravanja ljudske vrste. Odustalo se od karakteristika starih evolucionista: od jednolinearnosti i od prepoznavanja odreenog broja faza. Noviji smatraju razvoj multilinearnosti. Prema novim evolucionistima nema apriori postupaka, pravilnosti i uslova. Oni su probabilistiki, a postoji i uticaj razliitih inioca. I danas evolucionisti ne spore da u nekim periodima postoji razvoj koji se moe meriti (poveanje br.stanovnika, duine ivota...) kao i to da postoji poveenje dr.kompleksnosti. Meutim: - vie se ne govori o evoluciji oveanstva kao celine, niti o opstem razvoju, ve o pojedninim civilizacijama/kulturam/ zasebnim drutvima (plemena, nacionalne drave...), - teoretiari se vie ne trude da identifikuju razliite faze ljudske istorije odnosno stadijume razvoja, ve se pokuavaju nai zakonitosti razvoja lj.dr ili mehanizmi koji vode razvoju - objanjenje razvoja, su vaznija od tipologija faza; - nastoji se da se iz vrednosne sfere prenese sistem objanjenja na deskriptivni plan - razvoj se ne iskazuje vrednosno, ve opisno; - bitna promena je to to se govori o mogunosti dr.razvoja, a ne o nunosti (perspektiva je probablilistika, a ne deterministika). Smatra se da je dr.razvoj samo mogunost, a ne nunost. Ljudsko delanje moe,ali ne mora voditi do razvoja (uvek se javljaju alternativne orijentacije delovanja i onda treba izabrati). Dakle nema tvrdog determinizma faznog razvoja kao kod klasicnih, govori se u okvirima verovoce; U neoevolucionizmu je dominantna kulturalistika orjentacija, mnogi antropolozi pripadaju ovom pravcu, ali i neki sociolozi tako razmisljali: 1. Lesli Vajt (antropolog): (prelaz iz klasinog evol.u neoev.) On polazi od pretpostavke da je ovek prirodno slabije bie i da to nadoknauje razvojem kulture - pri tome misli na razvoj tehnologije. Prema njegovom miljenju, kultura je adaptivni mehanizam pomou kojeg se ljudski rod prilagodjava prirodi, upotrebljavajui slobodnu energiju za svoje potrebe. Ljudi nastoje da se adaptiraju na prirodnu okolinu, a poto to ne mogu prirodnim mehanizmom, onda oni razvijaju tehnologiju. Za tehnologiju je vazna energija i razvoj drustva ustvari je vezan za tip energije koji se koristi tokom istorije (sunce, vetar,ugalj,nafta). Tokom istorije se poveava proizvodnja energije i njena efikasnost i na taj nain, korienjem tehnologije, ljudi postaju sve vie autonomniji od prirode. Vajt spada u pravac tehnolokog determinizma. Primarno mesto u istoriji ima tehnologija. Od nje zavisi kultura, politika, umetnost i ekonomija. Svi delovi kulture su medjusobno povezani, ali glavnu ulogu ima tehnoloki sistem, dok Vajt normativnu strukturu, sisteme znanja i ideologije, shvata kao izvedene, tj. sekundarne. Kultura se razvija sa umnoavanjem tipova energije, koliinom energije koja se iskoriava i sa efektivnou sa kojom se to radi. Ovo ukazuje na vee ovladavanje oveka prirodom, to Vajt shvata kao evoluciju. Postoje evolutivne pravilnosti u korienju energije: - prvo se koristila fizika energija, energija tela - sa pripitomljavanjem ivotinja koristila se energija ivotinja za ljudske potrebe, - sa poljprivredom energija zemlje postaje najvanija - otkrivanjem goriva se javljaju novi izvori energije, i - nuklearna fisija se moe kontrolisati, i time otpoinje atomska era. Razvoj kulture ima bioloko poreklo u prirodnom ljudskom okruenju. Medjutim, kada jednom nastane, ljudska kultura postaje delimino autonomna, i evolvira prema sopstvenim mehanizmima i pravilima. Mada je razvoj kulture uglavnom endogen (unutranji - tj. podstaknut iznutra), poslednje dramatine promene u eksternom, prirodnom okruenju su se dogodile pre 20000 - 25000 godina. Sve kasnije promene u kulturi se ne mogu objanjavati kao reakcija na spoljne (egzogene) faktore i izazove, ve se odgovor mora traiti na nivou kulture. Klju evolucije kulture se mora traiti u samoj kulturi. 2. Dulijen Stjuart(antropolog): (teorija multilinearne evolucije ) sredinom 50tih pisao.

On se bavio prouavanjem razliitih i raznovrsnih kultura (u mnoini), a ne jednom jedinstvenom kulturom (u jednini) karakteristinom za itavo oveanstvo, ime se jo vie odaljio od izvornog evolucionizma. Dakle nema jedinstvene kulture (kao Vajt), ve se one razlikuju. Istraivanja koja su se sprovodila tokom itavog 20. veka iznedrila su masu dokaza koji ubedljivo pokazuju da se pojedinane kulture medjusobno veoma razlikuju, i da ne prolaze kroz jednolinearne stadijume. Kulture poprimaju razliite oblike prilagodjavajui se razliitim (spoljanjim) uslovima. Panja se usmerava na razlike medju kulturama, koje se mogu uoiti istraivanjem u dalekim i izdvojenim geografskim oblastima. Kulture se medju sobom razlikuju, kao to se razlikuju i razliiti kulturni aspekti unutar svake kulture pojedinano. Stjuard insistira na tome da se vie ne prouava jedninstven proces razvoja kulture, nego da se govori o kulturama (civilizacijama) koje su meusobno odvojene celine, smetene u razlicitim prirodnim sredinama - ekolokim niama. To su prirodno-geografske celine u koje su smetene razliite kulture i kojima se one mogu adaptirati. Ekoloke nie su razliite, pa je i adaptecija na te prirodne uslove bitno razliita. Postoji nuna veza izmeu kulture i prirode, ali posto ljudi ive u razliitim uslovima moraju imati i razliite kulture. Razliiti podsistemi su u razliitoj meri zavisni od tehno-ekonomskog inioca. Ekonomija je najvie zavisna. Politika org.manje zavisi od tehnologije, a jo manja zavisnost je kulture. Kulture se ne razlikuju samo kao celine, ve se na istom nivou ekonomskog razvoja razlikuju i njihovi kulturni i politiki podsistemi. to je neto vie udaljeno od ekonomije, to je njegov razvoj autonomniji. Stujart, dakle prihvata rast strukturalne kompleksnosti i Vajtovo miljenje da je tehnoloko-ekonomski inilac najbitniji za kulturu. Evolucija obuhvata sve konkretne kulturne entitete, bilo da su upitanju pojedinane kulture, ili njihovi delovi, ali u svakom od njih evolucija ima drugaiji tok, i prati specifine mehanizme. Zato Stjuart smatra da je evolucija multilinearna, i to na dva naina: 1. u inter-societalnom (medju-drutvenom) smislu: evolucija prelazi razliite puteve kroz razliita drutva zbog jedinstvenih uslovima u kojima se ona nalaze 2. u intra-societalnom (unutar-drutvenom) smislu: u razliitim drutvenim oblastima (kultura, ekonomija, politika, umetnost, pravo...) evolucija ima razliite tokove i prati razliite mehanizme. Stjuart priznaje postojanje mnotva smerova drutvenog razvoja, ukljuujui i procese regradacije, pa i iezavanje pojedinih drutvenih obklika i civilizacija u celini (to je mnogo slobodnije shvatanje od starih evolucionista). Uprkos razlikama medju kulturama, postoji jedan optiji princip karakteristian za evolutivnu promenu: znaaj tehno-ekonomskih faktora, koji imaju strateku ulogu u svakom drutvu. Ali, ovde se ne misli na striktni tehnoloki determinizam, ve se dominacija tehnologije medju ostalim uzronim faktorima posmatra sa stanovita verovatnoe. Jezgro drutva, koje uzrono odredjuje promene u tom drutvu, sastoji se prvenstveno od tehnolokih i ekonomsih institucija. Moe se sastojati, sa manjom verovatnoom, i od socio-politikih organizacija, i najredje, od ideologije. Kad se sumarno pogleda razvoj ljudske istorije, dominira rast strukturalne kompleksnosti (rast jedinica koje se angauju u kolektivnoj akciji rasta). Prvobitni kolektivni akter je bila porodica, pa pleme, pa drava. Rezime: postoji vie naina (puteva) na koje se kulture razvijaju, i njihov razvoj je, u poetku, odredjen spoljnim faktorima. Medjutim, kasnije, uzroke razvoja kulture treba traiti u kulturi samoj. Postoji evolucija koja na razliit nain obuhvata specifine kulture, i evolucija koja utie na razliit razvoj pojedinanih oblasti unutar svake kulture. Medjutim, postoji jedna zajednika taka za sve kulture, a to je da su od primarnog znaaja tehno-ekonomski faktori (koji postoje u svakom drutvu), a od manjeg znaaja su ostale oblasti drutvenog ivota. 3. Entoni Smit: Smit je dopunio Stjuartovo stanovite, polazei od jednostavnog uvida da su ljud.kulture raznovrsnije nego ekoloke nie. U istim tipovima prirodnog okruenja mogu se razviti razliiti kulturni oblici. Znai, nema ni te prve jednostavne veze izmeu okruenja (izazova), tehnolokog odgovora i ekonomskih oblika koji odgovaraju tom odgovoru. Postoje autonomni mehanizmi razvoja kulture, pri emu autonomija raste kako se razvoj.lj.drutva odvija. Autonomija dolazi iz politike i ideoloke sfere-kao povratna deterministika sprega. Prvi deterministiki niz : ekoloka nia - tehnoloki razvoj - ekonomski sistem; Drugi deterministiki niz: politika i ideoloka sfera, koja povratno deluje, a povratni uticaj tih sfera raste;

Smit odreuje neoevolucionizam pomou njegova tri glavna principa: 1. diferencijacija 2. reintegracija 3. adaptacija 4. Maral Salins: Pokuao je da pomiri jedan aspekt klasinog evolucionizma sa nalazima novije teorije evolucije - diferencirao je pojam evolucije, razlikuje dva tipa: a. Opta evolucija: se moe prouavati na najviem nivou apstrakcije, kao opti smer u kome se kree oveanstvo, i u kome se stalno pojavljuju novi tipovi kulture. Ova evolucija podrazumeva rastuu prilagodljivost, sistemsku sloenost i viu organizaciju. Opsta evolucija napreduje kada se uveava adaptivna sposobnost drutva, kada raste autonomija ljudi u odnosu na sredinu i njihova kontrola sredine; Opta evolucija je apstraktniji pojam i govori o optem procesu humanizacije, tokom koje se u istoriji raaju novi tipovi kulture-opti rast adaptivnosti ljudskih drutava, opti rast kompleksnosti strukture i organizovanosti. b. Specifina: se odnosi na konkretne naine na koje se pojedinane kulture adaptiraju na specifine prirodne uslove. Ljudska kreativnost igra bitnu ulogu jer vodi do specifinih odgovora na uslove, tj raznovrsnosti kultura. Pojedinana dr se adaptiraju na konkretne prir. uslove. Izmeu opte i spec.evolucije ne postoji uvek podudarnost, pa moe doi do sukoba. Specifina evolucija podrazumeva savreno prilagodjavanje na konkretno okruenje, dok opta evolucija implicira rastuu autonomiju i ovladavanje okruenjem kao preduslov za dalje prilagodjavanje. Znai, jedno drutvo se moe (kroz specijalizaciju) toliko dobro prilagoditi svom okruenju, da vie nije prilagodljivo (u optem smislu). Nije vie sposobno za inovacije koje su neophodne za skok unapred ka viim nivoima tehnoloke i socijalne organizacije, nije sposobno da se razvija. Dok opta evolucija implicira rastuu autonomiju ljudske zajednice u odnosu na okolinu i kontrolu nad njom, specifina evolucija moe da vodi smanjenju autonomije zbog savrene adaptacije. Kod velike adaptiranosti mogua je stagnacija i ona se moze objasniti upravo evolutivnim zakonima. 5. Gerhard i Zan Lenski (sociolozi): 70.ih razvijali ekoloko-evolucioni pristup. Po njima je mogue jasno detektovati dugorone trendove u ljudskoj istoriji. Najznaajniji trend je tehnoloki napredak. Uprkos povremenim sluajevima "tehnostaze" (zastoja) i regresije, tehnoloki napredak je dominantni pravac promene. Evolucija se bazira na tehnolokom razvoju. Sutina tehnolokog napretka se svodi na promenu kvaliteta informacija koje su relevantne za kontrolisanje okruenja, a koje ljudi poseduju. Lenski i Lenski se ne zalau za tehnoloki determinizam, ve tehnologiju posmatrju kroz pojam verovatnoe. Oni takodje priznaju i medjuuticaj tenhologije i drugih sfera drutvenog ivota, mada tehnoloki napredak ostaje glavna determinanta globalnih trendova, odredjujui: stanovnitvo, jezik, drutvenu strukturu i ideologiju. Tehnologija je osnov po kome se vri periodizacija ljudskih drutava (sakupljanje i lov, hortikultura, poljoprivreda, industrija). U zavisnosti od ekolokih uslova, mogu postojati viestruke alternativne linije evolucije, koje se granaju iz glavnog toka, i samim tim, postoje specifine varijante osnovnih tipova. Neka drutva mogu razviti ekvivalentne a razliite tehnologije koje su jednako efikasne. Napredak jedne vrste je posledica napretka u procesu uenja i razmeni informacija. Lenski navodi stadijume napretka u uenju i deljenju informacija (tu se oslanjaju na biologiju): Bazicna forma komunikacije je cisto genetska. Sledeca visa forma komunikacije je individualno uenje. Ljudi kao pojednici ue informacije na osnovu svog kulturnog naslea. Medjutim svaka ljudska individua mora da naui komunikaciju znakovima da bi prikupljala informacije (od roditelja i okoline, koji su direktno prisutni). Ono sto ljude konacno razdvaja od zivotinjica jeste najvii nivo komunikacije komunikacija simbolima, putem kodiranja informacija, njihovog uvanja i deljenja sa drugima koji ne moraju biti prisutni, ne moraju ak ni iveti u istom vremenu (prenoenje informacija kroz generacije). Sistemi simbola su oveanstvu omoguili nov nain povezivanja sa bio-fizikim svetom, kao i nove naine adaptacije na njega. ((Sistemi simbola su funkcionalno analogni genetskim sistemima.)) Verovatno e u budunosti koliina i kvalitet informacija dostupnih ljudima omoguiti da ljudi sopstvenu evoluciju svesno i svrsishodno kontroliu. Ovo e biti kruna procesa "evolucije evolucije" (evolucije koja evoluira), kroz stalno unapredjenje samih mehanizama evolucije. Neoevolucionisti su blii Darvinovoj interpretaciji evolucije nego to su to bili klasnini evolucionisti (probabilizam , a ne nunost evolucije). Iako govore o lj.istoriji u ontogenetskom smislu oni ne govore o jedinkama ve i o ulogama. Ideja je da se dr.razvoj odvijao tako to uloge prolaze kroz proces selekcije. Pitanje je kako se dr.uloge stvaraju,odabiraju i reprodukuju. Neki navode razliite inioce koji dovode do favorizovanja odreenih vrsta uloga. Npr.svaka uloga se mora realizovati i

interpretirati i to na razliite naine. Tako dolazi do diferenciranja. Druga mogunost diferenciranja uloga je da pojednici koji su na slian nain interpretirali uloge, njih razliito primenjuju. 6. Talkot Parsons: Drutvo, moderna drutva Nakon njega razvila se rasprava oko dva pojma: 1. funkcionalna diferencijacija 2. rast kompleksnosti autori su do tada ove pojmove izjednaavali. Pitanje je koji su uzroci koji dovode do rasta f.d. dirkem je pokuao da da odgovor : poveanje moralne gustine, ali je to potpuno neadekvatno objanjenje. 7. Nobl: smatrao je da je mogu proces diferencijacije i milenijumske stagnacije kao i opadanja podele rada (primer: antiki period i srednji vek). Kako raste broj uloga prilikom difrencijacije u drutvu? 1) nuna je verbalizacija uloge, pa u prenoenju dolazi do razliitih interpretacija; 2) u primeni uloga. Ljudi gree tokom obavljanja same uloge pa experimentiu sa ulogama. Tako se stvaraju nove uloge. 3) uloge mogu da dou spolja do sistema. Kojim mehanizmima se institucionalizuje uloga? 1) mo: neko ima mo i na osnovu nje uvodi ulogu; 2) sistemska selekcija: zahtev same strukture, mogu da se uvedu samo one uloge koje su u skladu sa strukturom kao sistemom; 3) materijalna selekcija: plati druge da rade ako ima novac, a ako ga nema radi sam. 8. Ditrih Vimajer: V.smatra da je mo jedan od onih inilaca koji ima deterministiku ulogu u napredovanju ili nazadovanju procesa diferencijacije, odnosno u odredjivanju pravca razvoja podele rada. Dr.grupe ili pojednici koji imaju mo su uvek mogli da nametnu odreeni oblik podele rada koji je u skladu sa njihovim interesima, ili da blokiraju odreene oblike podele rada ako ugroavaju njihovu mo. On upuuje na stalno prisutne oblike diferencijacije u istoriji. Ljudska istorija nije samo proces diferencijacije, ve paralelno tee proces diferencijacije ili odsustvo diferencijacije. Diferencijacija je opadanje podele rada na duge periode u sluaju kasnog rimskog perioda i vizantije. Odsustvo diferencijacije-poljoprivredna drutva imaju standardne oblike dr.podele rada hiljadama godina. Postoje meusobno suprostavljena kretanja na razliitim nivoima drutva. Dok se u pojedninim oblastima odvija diferencijacija u drugima se odvija dediferencijacija. Primer, dediferen.je gubljenje uloga pojedninih institucija do ega je dolo razvojem individualizma. Npr.crkva nema vie ulogu u procesu socijalizacije dece, nije vie moralni sudija, niti vri ulogu u sklapanju brakova. II Popovi, Rankovi "Teorije i problemi drustvenog razvoja" Poev od 50.ih godina primetno je nastojanje da se funkcionalizam oslobodi optubi za statinost i neistorinost i optuzbe da ne moze da se izbori za dr promenu, zbog ega dolazi do izvesnog spoja izmeu funkcionalizma i evolucionizma. Nastaje neoevolucionizam - pokuaj korekcije i nadogradnje funkcionalizma (teorije ravnotee) kao teorijskog sistema, to je funkcionalistika teorija promene u najboljem izdanju. Dve su bitne pretpostavke za klasini kao i za neoevolucionizam: 1. dr. (istorijska) promena je realizacija unutranjih mogunosti 2. dr. rast je u f-ji tzv. endogenih inilaca Kontinuitet, kao sutinska osobina evolutivnog procesa, direktno je i jae naglaen u klasinom evolucionizmu. Promena slina rastu biljke ili ivotinje je tipina pretpostavka klasinog evol. Prema nekim autorima obnavljanju evolucionizma su dosta doprinele ranije ideje evolutivnog razvitka u sociologiji. - o porastu stanovnitva i zakonu tri stadijuma (Kont) - o razvitku proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa (Marx) - o zakonima i uzrocima progresa (Parsons) - zakon evolutivnih mogunosti (Salins) - povezivanje promene, diferencijacije i evolucije (Ajzentat) Klasifikacija koju Popovic i Rankovic daju za teorije neoevolucionizma: 1. t.modernizacije 2. koncepcija multilinearne evolucije

3. teorija kulturne evolucije 4. uporedna prouavanja oprganske i kulturne evolucije 1. Teorija modernizacije: je unilinearistika struja neoevolucionizma. Neoevolucionizam se naroito iri u teoriji modernizacije. Prvi i najui krug autora sainjavaju: - Smelser i Levi kao ui funkcionalistiki deo diferencionalista - Ajzentat, jedan od najsvestranijih i u teorijskom pogledu donekle izvan onog jednolinijskog evolucionizma - Blek i Belah koji modernizaciju prouavaju u odnosu na tradicionalna znanja, verovanja i ponaanja, tj.kao poras saznanja i evolucija religije U najui krug mogli bi se ukljuiti oni autori ija se shvatanja manje vie dodiruju sa teorijom modernizacije: - V.Mur-razmatranje industrijalizacije - pengler, Stejli, Lembert i Miliken- autori ekonomske modernizacije -Rostov-shvatanje take off-a i ekonomskog razvitka iri krug ine: - Bendiks i Veiner-srodni po temetici modernizacije nerazvijenih - Epter- se bavi ideolokom problematikom i modernizacijom politikih sistema - Inkeles i Larner- prvi se bavi antropolokom problematikom modernizacije a drugi prelaznim drutvima i modernizacijom ivotnih stilova - Singer-modernizacija religijskih verovanja - Anderson-modernizacija obrazovanja - Ginsberg-modernizacija i grad - Mekklilend-poeci modernizacije - Halpern, Olmond, Meriot Definicije modernizacije su dosta retke i razliite: - Levi daje precizniju definiciju: ona obuhvata upotrebu neivih izvora moi i korienje sredstava za uveanje odgovarajuih dostignua. On smatra da je svaki od ova dva elementa od osnovnog znaaja za kontinuitet. Tako e se neko drutvo smatrati da je vie ili manje modernizovano zavisno od veliine prema kojoj njegovi lanovi koriste neive izvore moi i /ili koriste sredstva za uveanje dostignua u tim naporima. Nijedan od tih elemenata nije potpuno odsutan niti iskljuivo prisutan u datom drutvu. Slabost Levijeve definicije je u pranaglaavanju tehnolokog elementa ime se raznovrsni oblici modernizacije- kulturni, psiholoki, politiki redukuju. Glavna Levijeva pretpostavka je o relativno modernizovanim i relativno nemodernizovanimdrutvima. A bazinu razliku izmeu njih objanjava na osnovu razlika koje postoje u strukturi, u stepenu socijalne diferencijacije, zavisno od tipa organizacije i prema vrstama solidarnosti i dr. - Blek modernizaciju definie: sloena celina i meuzavisne serije promena na ovekovom ivotnom putu. - Veinerov stav je da je modernizacij jednistavena i celovita promena na nivou globalnog drutva, koja se samo u razlicitom obimu i intenzitetu ostvaruje na pojednim njegovim kljunim podrucjima koji u stvari predstavljaju posebne aspekte modernizacije na podruju kulture, politike, uprave i ekonomije. - Smelser je mod.shvatio kao prelaz ka veoj adaptiranosti a prvenstveno na osnovu procesa strukturalno-funkcionalne diferencijacije. Po tom osovnu je Smelser postavio i indikatore za modernizaciju: a. nagla diferencijacija i pretena orijentacija na poveavanje produktivnosti kao indikatori za poetne faze modernizacije b. umanjivanje znaaja naslednih faktora za socijalnu stratifikaciju kao indikator za poodmaklu modernizaciju U duhu klasinog evolucionizma, modernizacija je dobila iri smisao dr.razvitka. izraz modernizacija pie Smelser, koncepcijski je srodan izrazu ek.razvitak, ali vie kao znaenje smera-odnosi se na injenicu da se tehnike, ekonomske i ekoloke promene granaju kroz itavo dr.ikulturno tkivo. Smelser je istako da je u svim posebnim vidovima modernizaciji zajedniko: stalna diferencijacija sa osnovnom tendencijom da se stvore sline i relativno samostalne dr.strukture i da se uz savladavanje inilaca i samog procesa remeenja stabiliteta, zasnivaju novi oblici integracije. to zanai bolju adaptiranost tj.efikasnost dr.organizacije u datoj istorijskoj situaciji, sve na osnovu toga to se jedna drutvena uloga uslonjava ili razlae. Tako modernizacija znai promenu na relaciji: uloga-struktura. Preko strukturalne diferencijacije po S se vri modernizacija a ova predstavlja dr.razvitak, kao

suprotstaljajua meuigra izmeu diferencijacije (koja je ono to razdeljuje ustanovljeno drutvo) i integracije (koja diferencirane strukture ujedinjuje na novoj osnovi). - Ajzentat, slicno smelseru, polazi od strukturalne diferencijacije: ova je osnova svih promena dr.sistema, sa tendencijom dezintegracije pojednih njegovih delova ili dr.sistema u celini kao i usmerenost na povraaj stabiliteta preko kongruentne institucionalizacije. U modernizovanim drutvima je unutranja transformacijama specijalno znaajna jer modernizacija zahteva ne samo relativno stabilnu novu strukturu, ve da ova bude spsobna da se prilagodi stalnoj promeni uslova i problema. Kao prvi aspekt modernizacije A.navodi: kontinuiranu promenu u skali razliitih oznaka za drutvenu mobilizaciju, pored ostala dva: promene u tipovima strukturalne dr.organizacije; i razvitak institucionalnih okvira koji su sposobni za samostalno odravanje rasta. Svi ostali kriterijumi, tj.uslovi za modernizaciju su dopunski: - usvojeni vrednosi obrasci i simboli - fleksibilnosti prvno-politikog sistema - zainteresovanost i angaovanost pojedinaca - odgovarajua administracija i ideologija - samostalne u delovanju i racionalno postavljene dr.organizacije Modernizacija se danas vri, kae A pod jakim uticajem masa, za razliku od prvih, preteno elitistikihmodernizacija, kao o pod daleko veim uticajem spoljanjih faktora, zbog ega se sve ei sluajevi uvezenih modernizacija. Naposletku, izmenjeni uslovi za modernizaciju omoguavaju obrazovanje vrlo razliitih drutvenih i politikih sistema. Postoji potreba da se ukae na neka shvatanja o odnosu meu pojmovima modernizacija, industrijalizacija i dr.razvitak. neki autori, polazei od velikog znaaja koji za modernizaciju ima industrijalizacija, toliko proiruju aspekte analize industrijalizacije da ona u izvesnoj meri istiskuje modernizaciju kao glavni predmet i proces u okviru socioloke teorije dr.promene - Epter smatra da su industrijalizacija i komercijalizacija glavni procesi modernizacije, ali da su to ujedno i specifinosti njene ranije, zapadne varijante. Dr.razvitak optiji izraz za istorijsku promenu, industrijalizacija specifian aspekt modernizacije i period u kome su strategijske funkcionalne uloge vezane za fabriku robnu proizvodnju. Polazei od Apelbaumove ocene, teorije modernizacije su po tipu dijahronike, sudei po komparativnoj metodologiji koju primenjuju. Pored toga, one su unilinearne, jer se za sva drutva uzimaju paralelne serije transformacija na bazi industrijalizacije. Sudei po ovome modernizacija je vie posledica industrijalizacije sa univerzalnim dr.obelejima, te je u odgovarajuim odrednicama kao dr.pojava jednistvena i predvidljiva, ali neoevolucionizam nije tako konsekventan i u toj meri sistematozovan kakav je bio klasian evolucionizam. Vrlo je teko ustanoviti koje su primarne komponente, odnosno glavne pratee pojave modernizacije, a koje su posebne ili sekundarne; Na prelazu od tradicionalnog na moderno drutvo obino se navode ove pojave: - demografska revolucija - umanjivanje porodinog sastava i onih isto porodinih delatnosti - otvoreniji stratifikacijski sistem i visok stepen pokretljivosti - birokratija demokratskog i totalitarnog tipa - opadanje uticaja religije - izdvajanje obrazovanje iz porodice i njegovo sadrinsko proirivanje i vremensko produavanje - poveavanje broja kola i univerziteta i jaanje market economy - Levi kaze da su glavni procesi specijalizacije drutvenih odnosa, odnosa izmeu pojedinih drutava, drustvenih organizacija takoe, a koje prate pojave kao sto su: - stalne promene dr.strukture - porast centralizacije - urbana koncentracija - jaanje individualizma - slabljenje nepotizma - univerzalizacija trita i novca - jaanje birokratizma - Mur kaze trendovi modernizacije su razgranieni od onih ue ekonomskih, kao to su npr: komercijalizacija privrede, reinvestiranje profita, ekspanzija privrede potronih dobara. Osim toga i neki trendovi modernizacije su specifinije odreeni. Npr: - pojaana diferencijacija i racionalizacija radnog vremena - pojave periodinih dezorganizacija - pojaano interesno grupisanje i samim tim - jaanje meugrupnih napetosti i sukoba

Mur napominje da industrijalizacija nije uvek poetni i najei oblik modernizacije tj.da je ona pocetni oblik modernizacije uglavnom u agrarno nerazvijenim zemljama, s obzirom da razvitak poljoprivrede nije mogu bez odgovarajue industrije. - Olmond podelu na modernizovana i nemodernizovana drutva uzimaju paralelno sa podelom na agrarna i industrijska drutva, i to po kriterijumu primene otkria, rasprostranjenosti specijalizacije. Stadijalnost je karakteristian evolucionistiki pristup u prouavanju i objanjenju dr.razvitka. to su obino meusobno povezani i sledujui stadijumi rasta. Po shvatanju Rostoa odluujui momenat prelaza na industrijalizaciju i modernizaciju predstalja momenat uzletanja- take off tj interval sa max stopom ulaganja, ime se omoguavaju propocionalni porast dohotka (uzeto po glavi stanovnika), radikalne promene u tehnologiji proizvodnje i u raspodeli dohotka, a koji se nastavlja u novim rasponima ulaganja i porasta dohotka. iri socijalni aspekt tog trenda su: racionalno korienje kapaciteta, porast u naoruanju, vea ulaganja za budunost. tako se po njemu industrijalizacija pokazuje kao najznaajniji aspekt modernizacije s tim to se take off ostvaruuje u tri posebne faze : postavljanje osnovnih uslova, sam period take offa, period normalnog izbalansiranog i relativno uhodanog rasta. Svakom od tih stadijuma odgovaraju iri drutveni uslovi i promene. Npr.za poetke take off-a to su: snani politiki pokreti, promene ek.institucija, naroito inovacije u tehnologiji i transportu. Od autora koji za modernizaciju uzimaju preteno ekonomske pokazatelje. Lerner, polazei od tri osnovna podruja modernizacije (socioekonomsko, kulturno i politiko) izveo tri njena osnovna pokazatelja kao to su: - urbanizacija - porast naunog obrazovanja - izborni sistem i uee masa u politikom ivotu ove kriterijume je izveo iz svog shvatanja o participativnom drutvu i participativnom stilu, a ovi se mogu protumaiti kao periodi i kao nivoi modernizacije, a to u pretpostavci u njihovom kontinuitetu upravo ini okosnicu i idejni okvir ovog novog evolucionizma. Ova razuenost serije transformacija i shvatanja o stadijalnosti neto je manja kada su u pitanju opte pretpostavke i analize povezanosti normativnih elemenata i sistema ideja i vrednosti sa industrijalizacijom i modernizacijom. Kod Lernera moderno kao patrijarhalno drutvo i odgovarajui participativni stil korespondiraju sa mobilnom linou koja znai priviknutost ljudi na bre promene i izmene ivotnih ritmova. Njima odgovara empatika spremnost kao sposobnost modernog oveka da se uivljava u nove uloge, kao i ve spomenuta psihika mobilnost a koja je tesno povezana sa estim promenama u prostoru (putovanja, nova geografska otkria i saznanja...) i naroito sa razvijenom komunikacijskim sistemom. Lerner o tome govori kao o aktuelnoj svetskoj komunikacijskoj revoluciji to znai da je komunikacijski sistem za neke autore ove teorije sinonim za modernizaciju. - Halpern govori o itavoj revoluciji modernizacije koja obuhvata transformacije svih dr.sistema u svim njihovim politikim, ekonomskim, intelektualnim, religioznim i psiholokim domenima, srukturalnim i institucionalnim. U radovima nekih drugih autora to ve postaje neka vrsta nove teorije revolucije. Time se tematika modernizacije jo vie roiruje sada na pitanja o istorijskoj genezi novih demokratskih institucija sa problematikom elita i aktuelnih klasnih sukoba i tzv.protesnih pokreta koji ponajvie izraavaju duh modernizacije u savremenom svetu. Kritika: Osporavanje t.m.time to se evropeizaciji neopravdano daju iskljuive ili neadekvatne istorijske razmere, uglavnom pogaa idealizacije novovekovnog razvitka u Evropi u tradiciji veberijanske interpretacije o porasti racionalnosti. Kao to navodi Lerner porastao je znaaj istorijskog razvitka SAD, pa se modernizacija zamenjuje sa izrazom atlantske civilizacije i vesternizacije u znatno irem smislu. Postoji sve vie studija koje se bave modernizacijom tzv.nerazvijenih zemalja, a pri tome je aktuelnost zapadnog modela u stalnom opadanju, jer se svuda trai sopstveni put drutvenog i nacionalnog razvitka kao modernizacije. Taj put razvitka se karakterie postojanjem, ili ak odluujuom ulogom politikog pokreta i programa nacionalnog osloboenja i nezavisnosti, koji obino prati suprostavljanje svemu to je vezano za vesternizaciju. Teorije m. bar u najveem broju sluajeva, vie odgovara onim varijantama teorije o industrijskom drutvu koje ne prihvataju nunost

homogenizacije dr.sistema. S.Ajzentat smatra da se m. u neraz.zemljama sprovodi uz obilje specifinosti. Mur m.shvata kao mnotvo politikih i ideolokih varijateta dr.sistema. Ono to je ipak nezaobilazno, to je potpuna transformacija tradicionalnih drutava i dr.iekonomski razvitak na bazi industrijalizacije, s tim da se ova istorijska transformacija moe obaviti razliitim sredstvima, ukljuujui i razliite ideologije. T.m.pre moe biti jedna polazna taka sa vie polaznih pretpostavki o smerovima dr.razvitka. tj. Izvesna otvorenost koju t.m.podrazumeva jo ako se odbaci optost zapadnog modela vie izraava neodreenost nego mogunost predvianja dr.razvitka. a time se potvruje da ova teorija daleko vie kae o dezintegraciji tradicionalnih nego o pravcima razvitka postojeih modernizovanih drutva. Prouavanje t.m.je potrebo radi utvrivanja optimalnog broja i raspona u serjama dr.promena na osnovu industrijske i nauno-tehnoloske revolucije. Pored toga prouavanje ove teorije je opravdano i sa stanovita korienja sredstava i nalaenja puteva za izlaenje iz nerazvijenosti. 4. Uporedna prouavanja organske i kulturne evolucije: Obnavljanje evolucionizma na uporednim prouavanjima organskog i kulturnog razvitka. Tematski i idejni raspon u okviru ove vrste neoevolucionizma obuhvata nekoliko srodnih shvatanja i teorijskih orijentacija. To su: - koncepcija multilinearne evolucije Dulijena Stujarda - njena dopuna u razlikovanju opte i specijalne evolucije kod Salinsa - Blamovo stanovite o ubrzanoj revoluciji - Moderna ili sintetika evolucija prema Stebinsovim radovima Plus i ove: - savremena teorija kulturne evolucije Smelersa, Mirdala, Gvezosa i drugih, koji lansiraju promene malih razmera i analizu kulturnih obrazaca sa stanovita kolektivne akcije i kolektivnog ponaanja. U radovima ovih autora promene se dobrim delom odnose na tzv.nerazvijene zemlje, na dr.poloaj obojenih,savremene demografkse promene i tzv.trostruku evoluciju (kibernetska, revolucija u lj.pravima i revolucija u naoruanju). - Kenonove analize s aspekta permanentnih odgoora ljudske prirode i potrebe odranja bazine stabilnosti - Darlingtonova zalaganja za princip kompromisa direktnih podobnosti i evolucione fleksibilnosti Ovde je u pitanju neoevolucionizam koji iz savremene antropologije prelazi na podruje socijalne dinamike a koji je od posebnog znaaja za jednu od glavnih dilema: multilinearna ili unilinearna evolucija. Prvu takvu kulturno-ekoloku struju predstavljaju Stujuard, Salins i Servis koji su i pristalice multilinearizma. Drugi par autora ine Blam i Stebins, kao i kritiari progresivistike interpretacije dr.evolucije. Ovo su u izvesnom smislu varijante multilinearizma. O mogunosti i znaaju prouavanju analogija izmeu organske i kulturne evolucije Stebins postavlja i glavnu ideju da je sutina evolucije u postizanju nezavisnosti i dominacije u odnosu na neivu okolinu. Kao metoda poveavanja dominacije nad okolinom organska evolucija za oveanstvo biva zamenjena za drutvenu promenu ili kako bi se to nazvalo za kulturnu evoluciju. Taj aspekt analize :kultura prema okolini, je prisutan kod svih autora ove orijentacije. To je ona glavna nit koja ih povezuje sa klasinim evolucionizmom. Da bi se ustavnovio pravi sadraj ovih uporednih analiza i proverilo distanciranje od klasinog evol.potrebno je da se najpre osvrne na glavni mehanizam ove , uslovno reeno, socijalne genetike. Kod D.Stujarda to je sadrano u pojmu kulturnog jezgra koje sadri drutvene, politike i religiozne obrasce aktivnosti, a koji se specifikuju zavisno od razvijenosti drutva i prema istorijskim tipovima. S.shvata da su kulturni tipovi konstelacija jezgra koja proizilaze izvan adaptacije prema okolini, da u sutini predstavljaju sline nivoe integracije, a da same u najoptijem smislu rei izraavaju slinost izmeu prirodnog i dr.modela promene. Blie klasinoj analogiji je Blamovo shvatanje o kulturnom nasleu posredstvom pojma mnemotipa.Koji podrazumeva kulturno-genetske osnove linosti, linu slikovitu zbirku pamenja, dodaji tome memorativno uskladitenje. Kulturna evolucija bi po tome predstavljala proces selekcije i uvrivanja inovacija u dr.ivotu izmeu generacija. Slino Dirkemovoj kolektivnoj svesti ,Blam dr.u celini shvata kao kolektivni mnemotip ,jedna celina sloena iz svega to jedno drutvo ini.

Merila za selekciju tih mnenotipova su koristnost i efikasnost ,ovi posreduju u obrazovanju kolektivnog mnenotipa a koji su pravi medij te kulturne meugeneracijske dinamike. Zajednike karakterstike ovog neoevolucionizma: 1. analitika usmerenost nije u verifikaciji optosti, ve prema deskripciji one diverzifikacije 1 kao puteva i oblika kulturne evolucije. U ovoj vrsti literature razvitak kulture je uzet kao supstitut za razvitak drutva s tim to se za taj razvitak objanjenje trai po obrascu prirodnih nauka, radi ega se i vre pokuaji ovakvih uporednih prouavanja organskog i kulturnog razvitka. 2. to su ujedno glavni razlozi ovi autori polaze od razvitka kao adaptacije, zadravajui samo jednu njoptiju relaciju prema znaaju okoline. Neime,delovanje okoline na kulturu uzima se kao posredovano pa su u tome smislu uzeti i pomenuti mehanizmi kulturnog naslea. Tako ove kopije genetike izraavaju jedan socioloki, socio-psiholoki i naglaen antropoloki pristup u objanjavanju istorijskog kontinuiteta. prema Stjuardu, brojni raznoliki oblici mogu postojati u jednoj datoj prirodnoj sredini, kao to i drugaije kulture mogu postojati u slinim okolinama. Salins precizira anvironmentalni posibilizam:izmeu kulture i okoline postoji stalna dijalektika unutranja izmena. Adaptacija znai granicu dr.razvitka i maksimizaciju dr.ivotnih ansi, a to se moe izraziti kao vektor unutranje strukture i spoljajeg pritiska okoline. Tako je dolo do spoja izmeu kriterijuma kulturne raznolikosti i osobitog znaaja specifinih uslova sredine izmeu adaptacije i dierzifikacije , tj.dr razvitka u mnotvu pravaca. 3. tako je na osnovu ovog spoja dobila svoj znaaj kulturna ekologija kao odgovarajua glavna nauna disciplina iji su ciljevi tipologija i deskripcija kulturnih oblika i varijateta 4. karakteristino je izvesno kritiko stanovite ove struje prema klasinom evolucionizmu, iako je ono kod pomenutih autora neujednaeno. Po Blamu kulturni razvitak se karakterie periodima naglog uspona, a to nije obeleje bioloke evolucije. Stebins takoe istile karakteristiku neujednaenosti evolutivnih promena. Prema Stjuarju njihova najvea ogranienost je u tome to se nikada nisu dohvatili pitanja o strukturama i tipovima struktura. Ova kritika se proiruje i na teoriju univerzalne evolucije i kulturalizam L.Vajta I G.ajlda. Kod Stebinsa je to kritika progresivistikih shvatanja i argumentacija da se progres moe osporavati ako se uporeuju promene razliitih vrsta. Koncepcija multilinearne evolucije nastala je u kulturnoj antropologiji. Sturadovo gledite je da postoje razliiti pristupi u prouavanju kulture, jedan je nauni ili optavajui , drugi je istorijski i pojedinjavajui. Ovaj drugi upuuje na prouavanje kulture u njenim vremensko-prostorinim specifinostima, pa kulturna antropologija ima za zadatak da opie kulturne varijatete u svetskim razmerama i da objasni njihov zadatak. Tu treba da je teorijska osnova za multulinearnist i ono to studij kulture usmerava na kulturnu ekologiju i taksonomiju. U Stjuardovoj koncepciji multilinerane evolucije u vezi s tim se mogu uzvesti tri osnovne dileme na irem teorijskom planu: - da li kulturni razvitak kao stalna diverzifikacija i primena metoda partikularizacije vodi sve veem udaljavanju kulturnih oblika i tipova kulture - da li usmerenost na kulturnu ekologiju i taksonomiju svodi multilinearizam na metodologiju empririsjkih istraivanja i odgovarajue deskripcije - da li sve to zapravo znai prihvatanje jednog istorijskog ili kulturnog relativizma, tj.osporavanje opte zakonitosti kulturnog razvitka i procesa? Stjuard definie multilinearnu evoluciju: sadanje nagomilane injenice ukazuju na to da se ljudska kultura razvijala u velikom roju razliitih linija, o kulturnoj evoluciji treba da razmiljamo kao o mnogolinearnoj. To je nova osnova sa koje dananji evolucionisti pokuavaju da izgrade shvatanje o razvitku ljudskih kultura. To je empririjski pristup-pokuaj da se sazna kako faktori u svakom datom tipu situacije uobliavaju razvitak posebnog tipa drutva. Po Apelbaumovoj oceni multilinearna evolucija je jedna metodologija i vie jedna taksonomija 2 nego to je kompletna celina teorijskih pretpostavki i poravo nauno objanjenje. Multulinearna evolucija, kae Stjuard je u sutini jedna metodologija zasnovana na pretpostavci da se u promeni deavaju znaajne pravilnosti i da je u pitanju determinacija kulturnih zakona. Meutim autor time ne podrazumeva obaveznost odgovarajuih stadijuma, njegov metodoloki pristup podrazumeva veliki broj podjednako znaajnih referentnih okvira.
1 2

Difezifikacija lat.menjanje, unoenje promena u neku organizaciju Taksonimija gr.nauka o osnovama reda i sistematizacije u nekoj oblasti, sistematika

Salins i Servis su donekle korigovali problematinu odredbu o kompenzaciji opteg sa posebnim tokom evolutivnih procesa dajui multilinearnoj koncepciji varijantu o optoj i specijalnoj evoluciji. Postoje dva osnovna trenda kulturne evolucije: - evolucija prema specifinim uslovima okoline, kao vezivanje kulture za lokalnu sredinu - evolucija kao kumulacija optih elemenata razvitka i progresa teite analize je na specifinoj evoluciji na zakonu evolutivnih mogunosti i na moguim negativnim posledicama usko specijalizovanih kultura. Njihov zakljuak je da je pad pojedinih kultura vie posledica njihovog prethodnog uspenog razvitka i da visoka adaptiranost i specijalizovanost kulture prouzrokuje njihovu zatvorenost. Sledstveno tome, to je jedna kultura vie adaptirana to je manje adaptivilna, postaje vie ranjiva na kontakte sa drugim kulturama pa se titi time to postaje posveena, pretea (usko ideologizovana) i defanzivna. Osnovni zakljuak koji su Salins i Servis izvukli je da je preterana lokalizacija kulture naruava funkcionalni sklad sa optim tokom evolucije, da me doi do sukoba opte i specijalne evolucije, pri emu opti evolutivni elementi postaju agensi za inovacije i dalji tok evolutivnog razvitka. Glavne Salinsove u Servisove korekcije i dopune ideje multilinearizma su: 1. dr.evolucija nuno podrazumeva odreeno (kulturno) naslee, s tim to je razvitak uvek vie ili manje, izvesno razgranienje i ujedno obogaivanje kulturnih obrazaca. Evolucija podrazumeva difuziju i ukrtanje, a evolutivni smer promena nikada nije potpuno osloboen kontrole okoline, to e rei da postoji bar minimalan znaaj delovanja prirodnih uslova i zakona. 2. o progresivnom razvitku se ne moe govoriti samo kao optem ili samo kao posebnom, jedno je sa drugim uslovljeno. Progres uvek podrazumeva kreativnosti, odnosno poveavanje kreativnosti, promenu u smeru od mieg ka viem nivou, od ustaljenih ka novim tipovima integracije, ukljuujui i onaj momenat adaptacije. Time se progres pokazuje kao svestrana adaptibilnost. Blam polazi od pretpostavke da socijalne slinosti doprinose anatomskim slinostima, to je grupa zatvorenija,slinosti su vee. U analogiji sa biolokim je objanjen i kulturni sistem informacija, takoe kulturno i genetsko naslee, s tim to je ono prvo otvorenije o to se evolucijom sve vie u tom smislu pojaava. Stepen prirataja je sinonim za stalna poveavanja brzine kulturne evolucije, koja je autor precizirao u formulama i grafiki prikazao. Stebinsovo stanovite se jednim delom direktno nadovezuje na multilinearizam. On koriguje Servisovu tezu o negativnim posledicama i o nedostatku kreativnosti usko specijalizovanih kultura. Navodno,Simson je ve dokazao da nisu samo generalizovani oblici ti koji mogu da izlue nove adaptivne tipove, to mogu i nespecijalizovane vrste. Stebins razmatra Kenonovo objanjenje homeostatike stabilnosti bazinih funkcija bilokog sistema, povezujui ovu sa znaajem efecijentnog sistema informacija. Stabilnost u tome ima primaran znaaj i znaajniji je ak i od ekonomike.stebins nalazi razlonosti u Darlingtonovom principu kompromisa izmeu direktne osposobljenosti i evolutivne fleksibilnosti, kao objanjenje za raznolikost sistema i varijateta kod biljaka i ivotinja. Taj princip navodno vai i za drutvo, tj.za kulturne sisteme. Formula razvitka je dakle, kompromis izmeu tradicionalnog kodeksa koji odgovara standardnim uslovima i radikalizma koji zahteva njihove izmene. U tom smilsu izvesno kulturno obezbeenje je uslov da tokom evolucije u dr. i kulturo ne doe do dezintegracije. Potpunije ocene o ovoj vrsti neevolucionizma daju Mur i Nizbet. Mur smatra da ovaj neoevoluc.prenaglaava momenat difezifikacije u dr. i kulturnom razvitku. Ta primedba se faktiki odnosi na funkcionalizam, iji principi su ovde primenjeni kao postupci analize i objanjenja naslea i adaptacije. Stebins je prihvatio jednu razvojnu koncepciju evolucije, ali je pitanje moe li ona da se primeni i na ue oblasti, na ue analitike okvire dr.promene, imajui u vidu da postoje razlike izmeu stalne strukturalne diferencijacije ,strukturalnih varijateta i razvojne adaptacije. Nizbetova kritika izraava krajnje rezerve u pogledu zajednikih obeleja i mehanizama organske i socijalne evolucije. U pitanjju su velike razlike i to kako u tipu injenica,tako i u vremenu i u karakteru procesa. Tipovi populacije u biologiji su u statistikim odrednicama, dok se u drutvenim naukama ne moe izbei individualno. Zato su kljuni pojmovi i operacionalizacije u ovim pokuajima pogotovo selekcija i odranje samo metafore. Nije isto biloko i drutveno, tj.istorijsko vreme u kome je utkana kreacija i individualnost. Model analiza varijateta u odnosu na okolinu je tipian pristup biologije i sve vie popularan za objanjenje dogaanja koji predstavljaju sastojke/cinioce dr.promena. Kada je u pitanju dr.kultura i evolucija onda su manje ili vie naglaeni, ali ipak neodvojivi ovi smerovi razvitka, uvek zavisno od osobenosti istorijskih uslova, od toga da li evolutivni proces sledi posle onih prekida naglo porasta ili jedne socijalne integracije i kulturne stagnacije i neazadovanja. Kakvi su bili u istoriji i u pojednim epohama na svim kontinentima.

10