KOR Svetomir Bojanin FG4

SVETOMIR BOJANIN Defektolo{ki fakultet Beograd
UDK 172.1:159.923.2
Razvoj identiteta li~nosti
Apstrakt: U radu se obra|uje razvoj qudskog identiteta sa stanovi{ta ~ovekovog doìvqavawa u ravni svoje upojedina~enosti, u odnosu na svet u kome ìvi i prema kome se odre|uje kao Neko sebi samima kao i drugima. Identitet ~oveka kao bi}a upojedina~ene egzistencije, doìvqava se i prepoznaje kontinuitetom vremena u okviru koga se primaju draì koje opaà i kontinuitetom prostora tela, u vidu celine tela, u koje se ti opaàji slivaju. Svaki opaàj uvek podsti~e izvesno ose}awe prijatnosti ili neprijatnosti ~ime se on vrednuje za subjekt koji opaà i time doìvqava kao druga~ijost od onoga {to se opaà. Ti opaàji proèti osnovnom ose}ajno{}u, saìmaju se i prepoznaju kao supstrat sopstvenog postojawa u toj nekoj vremenskoj ome|enosti, u odnosu na okruèwe, sa kojima je subjekt u stalnom dodiru telom i ~ulima, a kasnije, i istan~anom ose}ajno{}u i mi{qu. On time otkriva svet sa kojim se dodiruje, kao ne{to sebi strano, ne-moje i kao ono {to on nije, kao ne-ja. Sam supstrat postojawa se prepoznaje u svojoj upojedina~enosti naspram okruèwa kao jedno Ja koje postoji, kao postojawe koje se doìvqava samo sobom kao: Ja jesam!, Ja èlim! i Ja mogu! Upojedina~en ~ovek kao bi}e-u-svetu, susre}e se sa ~itavim nizom ne-ja sa kojim je u neprestanom odnosu, stalno se opredequju}i svojim akcijama i u svojim mislima za ono {to jeste, ~ime je obeleèn i u odnosu na ono {to nije. Tako nastaje ~itav niz qudskih identiteta koje delimo u tri sloja i to na: nepromewive identitete, odre|ene biolo{kim i prostornim ~iwenicama, na kojima se zasniva: identitet sopstvenosti jednog Ja jesam, porodi~ni identitet,
67
SVETOMIR BOJANIN
rasni identitet i zavi~ajni identitet; promewive identitete, date odre|enim nivoom mentalne razvijenosti i duhovnosti: nacionalni i verski identitet i socijalne identitete, date doìvqajem grupne i klasne pripadnosti, koji se mewaju uzrastom, promenom {kole, profesije, stale{ke i klasne odre|enosti i sl. Prva dva sloja identiteta se javqaju uzastopno, kako se odvija proces uzrastawa, i ~ine vertikalni pravac razvoja samopoznavawa, dok se socijalni identiteti javqaju, na svoj na~in, u svakoj od ovih etapa razvoja u horizontalnoj ravni, traju}i onoliko koliko traje i dato angaòvawe osobe u svom socijalnom poqu. Osnovnu strukturu svih identiteta ~ini eti~nost qudskog bi}a, po kojoj se i procewuje wihova vrednost i stalnost.
Kqu~ne re~i: identitet, helenstvo, nacija, nacionalna svest, qubav, moralnost, religija, versko ose}awe, bezuslovni zahtev.
Ja postojim samo kada sam s drugim, sam nisam ni{ta. (Jaspers, Uvod u filozofiju,. str. 140)
Li~nost i identitet
Identitet je gradivni elemenat ili supstrat li~nosti svakog qudskog bi}a, grade}i wene vidove ospoqewa i voqnog ispoqavawa u zajednici. Osoba se prepoznaje po tome {to jeste, {to postoji i odre|ena je identitetom sopstvenosti, dok je li~nost odre|ena i svim onim drugim identitetima {to se zasnivaju na kvalitetu odnosa neke osobe sa okruèwem, ispoqavaju}i esteti~nost, eti~nost i kreativnost uspostavqenih i uspostavqanih odnosa u ravni Ja svet. Identitet ~oveka kao bi}a svesne, upojedina~ene egzistencije, doìvqava se i prepoznaje kontinuitetom vremena u okviru koga se primaju draì {to ih opaà i kontinuitetom prostora tela u vidu celine tela u koje se ti opaàji slivaju. Svaki opaàj podsti~e izvesno ose}awe prijatnosti ili neprijatnosti, ~ime se on vrednuje za subjekt koji opaà i koji se tim opaàwem, proètim ose}ajno{}u, doìvqava kao druga~ijost u odnosu na ono {to opaà.
68
RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI
Saìmawem tih opaàja proètih osnovnom ose}ajno{}u {to ih uvek prati, izdvaja se doìvqaj sopstvenog, upojedina~enog postojawa u odnosu na okruèwe, sa kojim je subjekt u neprestanom dodiru telom i ~ulima, kasnije i istan~anom ose}ajno{}u i mislima, otkrivaju}i ih kao ne{to sebi strano, ne-moje, i kao ono {to nije, kao ne-ja. Taj supstrat postojawa koji opaà i vrednuje, prihvata i odbacuje, postepeno se prepoznaje kao upojedina~enost postojawa, kao sopstveno postojawe definisano svojim prisustvom u okruèwu, i svojim o~ekivawima od okruèwa. Ono stupa u aktivni, kreativni odnos sa okruèwem, jasno izraèn stavom i, ne{to kasnije, jasno iskazan re~ju: Ja jesam! Ja èlim! i Ja mogu! Svaki identitet svakog Ja jesam, nastaje susretom sa sopstvenom druga~ijosti. ôvek se sa svojom upojedina~enosti susre}e sa ~itavim nizom ne-ja sa kojim je u neprestanom odnosu, stalno se opredequju}i svojim akcijama i u svojim mislima. Tako se ospoqava ~itavim nizom svojih identiteta koje delimo na: nepromewive identitete, odre|ene biolo{kim i prostranim ~iwenicama, koje ~ine: identitet sopstvenosti jednog Ja jesam, porodi~ni identitet, rasni identitet i zavi~ajni identitet; promewive identitete, date odre|enim nivoom mentalne razvijenosti i duhovnosti: nacionalni i verski identitet i socijalni identitet zasnovan na doìvqaju grupne profesionalne i klasne odre|enosti koji se mewa tokom samog uzrastawa promenama razredne zajednice, {kole, sportske angaòvanosti, profesije, staleà, klasne pripadnosti i sl. Prva dva vida ~ovekovih identiteta se javqaju i nadogra|uju jedan na drugi, tokom uzrastawa, ~ine}i uzlazni redosled razvoja samoupoznavawa, dok se socijalni identiteti javqaju na svoj na~in, u svakoj etapi razvoja u horizontalnoj ravni, traju}i onoliko koliko traje i dato angaòvawe osobe u razvoju u svom socijalnom poqu. Telo i kvaliteti saznajno-emocionalnih odnosa sa realitetom mewaju se tokom uzrastawa, i, kasnije, tokom ìvota, {to mewa identitet svakoga od nas za druge, ali doìvqaj sopstvenog
69
SVETOMIR BOJANIN
identiteta za nas same ostaje isti, jer sve novo {to donosi vreme, i saìma sa prethodnim, u ravni pukih doìvqavawa uvek prati ìvom svesno{}u. Identitet se uvek reorganizuje prema tim iskustvima, kao svesnost ~oveka o sebi samome u svakom trenutku ìvota, usmeren uvek prema budu}nosti u svojim konceptima. Promene koje se de{avaju u odre|enim situacijama, na primer, tokom gubitka svesti, zahtevaju vreme da ih li~nost, kasnije u svesnom stawu, ukqu~i u svoj identitet. Ili, kada se naglo, neo~ekivano dese neke nesre}e, neprijatnosti, neke osobe nisu dugo u stawu da ih integri{u sopstvenom svesno{}u u svest o sebi i sopstvenom na~inu postojawa, grade}i time klini~ke slike histeriformnih kriza mentalnog zdravqa. U svakoj etapi razvoja, li~nost se ospoqava onim identitetima do kojih je dorasla ili koje je, u toj, datoj fazi razvoja, razvila. Nedogra|en prethodni ometa jasno}u ostvarivawa onog slede}eg. Svoj identitet kao: qudska bi}a prepoznajemo u susretawu sa prostorom i wegovom raznovrsno{}u oblika, sa ìvotiwskim carstvom i svetom biqa {to nas okruùje; kao li~nost se samosaznajemo susretawem sa drugim qudima, a kao ~ovek, prepoznajemo se u odnosu na svest o Bogu, bilo religijskim poimawem sveta bilo filosofskim konstruktima kojima se taj odnos razmatra, pri ~emu se prepoznajemo po svemu onome {to nismo dostigli ni u ravni biolo{kih kvaliteta, ni u ravni estetskih vrednosti i eti~kih vrlina, ni u ravni na{e te`we za savr{enstvom u svom stvarala{tvu. Samim tim, ~ovek se ospoqava onim {to jeste, a {to ga ~ini bi}em neizmerne te`we za stalnim usavr{avawem, koja je osnovno obele`je wegovog qudskog na~ina postojawa. Bez jasnog identiteta nema ni jasnih moralnih stavova ni odluka. Kod nejasnih, odluke se donose pod prete`nim uticajem spoqnih ~inilaca koji su promewivi i ~esto vo|eni nekim drugim, li~nosti nepoznatim ciqevima, {to im se time name}u kao weni li~ni ciqevi. To dovodi do intrapsihi~kih konflikata,
70
razli~itih po dubini i op{tem u~inku na integrativne procese li~nosti. Centralni problem kriza mentalnog zdravqa u adolescenciji i jeste pojava krize identiteta.
Identitet sopstvenosti
ôvek se prvo prepoznaje u svojoj druga~ijosti od onog {to opaà, upojedina~en ba{ kao to bi}e koje se doìvqava da jeste i ba{ u tom svetu, koji je jedino mogu}i svet za wega koji tu jeste. Prepoznaje se svojim najsubjektivnijim potrebama, o~ekuju}i da ih taj jedino poznati svet zadovoqi. Te potrebe dete doìvqava kao op{te zakonitosti {to vladaju realitetom koji ìvi i za koji jedino i zna. Na tome se zasniva egocentrizam i saznajnih procesa i ose}ajnosti qudskog bi}a u tim wegovim prvim proplamsajima u socijalnom poqu. Identitet sopstvenosti se gradi iskustvima: tela i senzomotorike kao celine; aktivnostima psihomotorike, govora kao akcije (glas, na~in, jezik), govora kao iskaza i rasu|ivawa, uz svesno prepoznavawe tih iskustava kao celovitosti doìvqaja Ja, kao: Ja jesam, Ja postojim. Dete se time izqu{ti kao sopstvenost iz prvobitnog doìvqaja homogenosti sveta, grade}i sebe naspram sveta, iz koga se time izdvaja u svoje upojedina~ewe. Personifikacija realiteta u odnosu na koji se odvija upojedina~avawe qudskog bi}a u razvoju, jeste bi}e majke. Dete, za~u|eno likom majke (likom drugog) u tre}em mesecu ìvota, koji lebdi neodre|eno na horizontu wegovog poqa postojawa, otkriva svet i radovawe. Postepenim saìmawem iskustava dodira sopstvenog tela sa telom drugoga, dete otkriva dve celine: sebe i drugog, koji je potpuno nezavistan od wegovog na~ina postojawa, ali uvek je ve} tu u poqu postojawa. Tek tada, negde posle osmog meseca ìvota, otkriva sasvim jasno
71
SVETOMIR BOJANIN
da ne postoji sam nego da sapostoji uvek s nekim drugim i da putem toga sapostojawa i samog sebe sebi otkriva. To pobu|uje strepwu nad tim da li se u tom poqu odnosa sa drugim odvija sve kako bi to ba{ trebalo da bude, jer ono ne moè da kontroli{e ni namere ni aktivnosti drugog. Time zaìvqava prvi sloj doìvqaja kojim defini{emo sami sebi me|e tela kao granice sopstvenog bi}a, sopstvenog postojawa, sa svojom intimom skrivenom u tom telu, koja i daqe ostaje neome|enom u svojim dubinama. Pri tom, {to je saznawe granica sopstvenog poqa postojawa jasnije, to je i te`wa za komunikacijom sa drugim ve}a i raznovrsnija. Jaspers }e na ovu temi re}i: Ja postojim samo kada sam s drugim, sam nisam ni{ta (4; str. 40). Putem opaàwa i baratawa sa predmetima i sve celovitijeg sagledavawa i doìvqavawa majke kao pojave drugoga kojim se odre|uje, dete sagledava: duìne trajawa prijatnih i neprijatnih ose}awa {to ih pobu|uju odre|eni predmeti, doga|awa i osobe u okruèwu, odnose u prostoru i oblike predmeta {to ih opaà, li~nost majke kao okosnicu prema kojoj se odre|uje i samosagledava, qubav usmerenu, sa mawim ili ve}im intenzitetom, prema pojedinim predmetima, a posebno qubav prema majci, kao centru orijentacije u tom uzrasnom dobu i strepwu da je ne izgubi. Odre|uju}i se svojim telom u odnosu na predmete i postojawe drugog majke, koja je uvek dominantna u svim tim odnosima, iskustva deteta se uslo`wavaju i integri{u u celovit doìvqaj sebe sama, kao posebnosti u odnosu na svet predmeta i osoba oko nas. Taj doìvqaj uvek prati odre|eno raspoloèwe, koje se prepoznaje sve{}u deteta. Raspoloèwe, kao osamostaqeni oblik ose}ajnosti, od tada, proìma sve opaàje, sve sadràje fantazmati~nog sveta i svesnost deteta u datom trenutku, grade}i time jedinstven doìvqaj sopstvenog postojawa kao celovitu i nedeqivu pojavu ìvota ~o-
72
veka. Ono moè da bude ovakvo ili onakvo, ali uvek je nekakvo i uvek ukazuje na jednost postojawa svakoga od nas (Bolnov, 5). Tako ucelovqen doìvqaj sebe sama, negde se u tre}oj godini prepoznaje u ravni misaonih procesa, kao pojam ja. Svako ja nastaje istovremeno sa bilo kojim ti; oni su jedno drugom odsjaj kojim se prepoznaju i razumeju kao pojave u svetu. Sa tim parom ja ti se i zasniva ~ovekov identitet. Identitet sopstvenosti, koji se time uspostavqa, osovinska je struktura svih kasnijih identiteta, kao i pojave li~nosti, {to se tako|e na wemu zasniva. Wega obeleàva egocentri~nost sopstvenog Ja naspram svakog Ne-Ja u odnosu na koje se ono identifikuje, o~ekuju}i da je svako Ne-Ja, u funkciji wegovih, sasvim subjektivnih potreba. Tom egocentri~no{}u se, u stvari, ostvaruje i odràva postojawe svakog pukog Ja, i na kasnijim uzrastima, posle tre}e godine ìvota, do kada je ono u punom formirawu i delovawu. Ukoliko se ne pojave strukture li~nosti ~ije se javqawe o~ekuje na tim niìm uzrastima, qudsko bi}e ostaje u ravni op{te te`we za osiguravawem opstajawa, ili u ravni identiteta sopstvenosti. Otkrivawem drugog i sveta stvari, prepoznajemo i postojawe paralelnih potreba i vrednosti drugih, sa kojima se proìmamo i koje, postepeno, moramo da priznamo kao obele`je realiteta u kome jesmo, odri~u}i se sopstvene omnipotencije u korist pravednosti koja se, tu, tek samo nazire, potom usvaja silom stawa stvari, sasvim parcijalno, a tek u pubertetnom dobu i kona~no razume u svojoj celovitosti.
Porodi~ni identitet
1. Porodi~ni identitet je sazdan na biolo{ki motivisanim potrebama za zajedni{tvom i na sabornoj udruènosti wenih ~lanova. Unutar we se oblikuju identiteti sopstvenosti svakog pojedinog ~lana porodice, koji se me|usobno prihvataju i proìmaju qubavqu. U okviru we se doìvqavaju bazi~ni me|uqud73
SVETOMIR BOJANIN
ski odnosi koji podsti~u razvoj govora, estetskih i eti~kih potreba li~nosti i oblikuju odnos prema kreativnosti, {to ga u detiwstvu ispoqava svako qudsko bi}e. Kada se porodice me|usobno su~ele, u dinamici ìvqewa u okviru jedne zajednice, prepoznaju me|usobno svoje osobenosti. Svaka porodi~na zajednica je druga~ija od onih drugih po: broju svojih ~lanova, razli~itosti wihovih izgleda, starosti ili uzrasta, i temperamenata, materijalnim mogu}nostima i tako redom. Porodi~ni identitet se zasniva na identitetu sopstvenosti, koji je odre|en likom i li~nosti majke i postojawa drugog sa kojim dete zasniva svoje prvo intersubjektivno poqe, koje je temeq porodi~nih odnosa i svih kasnijih qudskih zajedni{tava. Od same pojave bi}a deteta u svetu, ono istraùje i stalno postavqa, dogra|uje i time odre|uje granice svoga postojawa telom, a potom i u ravni ose}awa i misli. Stalnim nastojawem da defini{e i u~vr{}uje sopstveno postojawe, ono se ome|uje od svega {to nije, da bi wemu samome bivalo sve jasnije to {to ono kao bi}e jeste. Stalnim utvr|ivawem onog {to jeste od onog {to nije, dete~ovek se, od tih najranijih dana svoga ìvota, upoznaje samim sobom i upoznaje svet u kome postoji. Ono tako utemequje sopstveni doìvqaj sebe samog, prepoznavaju}i se kao Jau svetu. Dakle, rani intersubjektivni odnos majkadete ~ini da ono doìvi sopstveno bi}e, sebe sama, proètog egzistencijom drugog. Tako se ono, u sopstvenoj svesti, samosagledava prvo kao upojedina~eno u odnosu na ~lanove porodi~nog kruga, {to omogu}ava uvid u sebe kao pripadnika tog zajedni{tva upojedina~enih koji grade taj porodi~ni krug. Tako se ja samosaznaje kao pripadnik porodi~ne grupe. 2. Svako ja je apsolutno to, samo u porodi~nom krugu. Porodica je prvi sloj sveta koji dete sagledava, samosagledavaju}i se i samo u wemu. Izvan wega, svako Ja je prepokriveno i sa jedno mi,
74
ili sa nekim oni, sa nekim wihov, na{, va{, dakle sa ~itavim nizom identiteta kojima se kao qudi prepoznajemo, zavisno od situacije u kojoj se dete ospoqava kao pojava, ili ispoqava kao li~nost. Otkrivaju}i usmerenu qubav prema majci, dete tu qubav grana prema svemu onome {to opaà u wenom okruèwu, sa ~im ona dolazi u dodir, otkrivaju}i tako maternalizovani svet koji usvaja kao svoj svet, doìvqavaju}i ga wemu pripadaju}im posedom. Taj svet ~ini porodi~ni krug osoba i predmeta, svet estetike i eti~nosti koje se u woj neguju i kojima se podre|uju biolo{ki date nagonske te`we ~ija se zadovoqewa mogu odga|ati pa i ukidati shodno slobodnoj voqi koju pokre}e i motivi{e wegova li~nost, a koja se budi i modeluje u porodi~nom okruèwu. Dinamika odnosa u porodi~nom krugu, usmerena prema detetu, ostvaruje u wemu doìvqaj prepoznavawa sebe kroz odnose koje uspostavqa sa majkom i sa drugim ~lanovima porodice, zasnivaju}i time prva iskustva o zajedni~ewu me|u qudima i odnosu sa svetom stvari koje se tu javqaju kao me|a{i poqa postojawa ili kao upotrebni predmeti. Iskora~uju}i izvan porodi~nog kruga, ono doìvqava nove i druga~ije na~ine opho|ewa, nove osobe i nove prostore, ose}aju}i se pri tim otkri}ima stranim u datim okolnostima. Tako uo~ava i druge porodi~ne sredine, osobe i decu iz tih sredina, naspram kojih otkriva osobenosti svoje porodice i svoju porodi~nu pripadnost. Samosaznajemo se, dakle, prvo kao bi}a odre|ena pukim postojawem kao ja, svojim identitetom sopstvenosti. Potom, sa svojim porodi~nim identitetom, prepoznajmo se kao bi}a dru{tvenog i duhovnog pripadni{tva, sa sve jasnijim specifi~nostima svojih èqa, zahteva i stavova, u odnosu na okruèwe i tako gradimo prve slojeve li~nosti u wenom stalnom nastajawu.
Rasni identitet
Rasni identitet se zasniva na boji koè ili na nekim drugim antropolo{kim parametrima, dakle na ~iwenicama datim gen75
SVETOMIR BOJANIN
skim kodom u pukoj biolo{koj ravni, kojoj ne pripadaju druge uro|ene ~ovekove osobine od kojih zavisi oqu|ewe qudskog bi}a ili hominizacija, a to su: jezik, potrebe za eti~no{}u, esteti~no{}u i kreativno{}u u svom delovawu i pona{awu, koje su svojstvo i obele`je svih qudi od wihove pojave na zemqi do danas. Rasisti~ke ideje koje dele qude na one vi{e i one niè vrste, ili na one vi{e opasne po opstanak qudi od drugih, ili na one koje su vi{e vredne da ìve od drugih, ne mogu da budu stimulativne ni za saznavawe istine o ìvotu, a samim tim ni za razvoj qudske misli uop{te.
Zavi~ajni identitet
1. Doìvqaj zavi~ajnog identiteta qudi se zasniva na se}awima na odre|ene prostore na kojima je ~ovek provodio deo svog ìvota, u vreme kada mu be{e sve onako kako to treba da bude u jednom qudskom ìvotu, kada i on be{e Neko drugima, i kada svi oni behu Neko wemu samome, kada je ìvot bio zna~ajan, vredan da se ìvi, a u wemu sve istinito. Qudi na tim prostorima, i ina~e udruèni zahtevima {to ih konfiguracija terena i klimatski uslovi postavqahu wihovom zajedni{tvu, uvek su proèti jedni drugima, i me|usobno bliski po te{ko}ama i radovawima {to im to udruìvawe datim prostornim odre|ewem name}e ili nudi, doìvqavaju se u odre|enom zajedni~ewu, na svim stranama sveta. Svako od qudi na svoj na~in odabire svoje zavi~ajne predele, koji, vezani za terene na{ih dvori{ta, gradskih ~etvrti, malih gradova, sela i zaseoka, dobijaju stalnost u se}awima svakog pojedinca me|u qudima. Te zavi~ajne prostore i zavi~ajna vremena prizivamo u se}awa uvek onda kada je realitet tako frustrantan, da imamo potrebu da to zale~imo svojim prise}awima na sasvim ~vrstu ~iwenicu da i mi besmo jednom wegovi miqenici. Zavi~ajnost se prepoznaje po geografskom odre|ewu i naziva se geografskim nazivom koje nosi podru~je datog zavi~aja.
76
Ona se zasniva na esteti~nosti qudskog ìvota, jer ga se i se}amo po tom {to tamo i tada ìvot be{e lep, prijatni odnosi sa drugima, a posebno oni prema nama. Zavi~ajni identitet uplivava u nacionalni identitet teè}i uvek ka vi{oj ravni u procesima integracije qudskog na~ina postojawa, kao {to je i identitet sopstvenosti uplovio u porodi~ni identitet, a ovaj u zavi~ajni, ne gube}i pri tom nijedan svoju samosvojnost. Rani oblici odnosa prema ìvotu su autonomni, konstitutivni elementi onih zrelijih, sloènijih, istan~anijih, kao {to se doga|a i u razvoju saznajnih procesa u celini ili po strukturama koje grade te procese. Tako se razvijaju, na primer, procesi dogradwe i zrewa inteligencije ili misaonih funkcija, kako nam je to razotkrio Pijaè. U slu~ajevima razgradwe vi{ih oblika ìvota, pa i qudskog identiteta, funkcije ponovo preuzimaju oni o~uvani identiteti nièg reda, na koje se, na primer, u slu~aju o{te}ewa saznajnih sposobnosti, oslawa neuropsiholo{ka rehabilitacija. 2. Porodica je uvek ome|ena jednim istim prostorom u kome organizuje svoj ìvot. Svako izlaèwe izvan sopstvene sobe, stana, zgrade, otvara detetu nove mogu}nosti i nove neposredno doìvqavane predmete, osobe i oblike prostranstava {to okruùje porodi~no tle, ~ine}i sa wim zajedno celinu. Tim izlaèwima izvan porodi~nih prostora dete, postepeno, sti~e sigurnost kretawa novim terenima, istan~ava sposobnost prepoznavawa i vrednovawa ~ari novine i susretawa, proose}avaju}i taj svet predmeta, osoba i {ireg okruèwa i usvajaju}i ga time. Tako otkriva prostorni kontinuitet izme|u maternalizovanog sveta porodice, i {ire zajednice u kojoj ìve prijateqi wegovih roditeqa, deca tih prijateqa, poznanici {to im dolaze u ku}u, u stan, radi razli~itih potreba i tako se homo-
77
SVETOMIR BOJANIN
genizuje, u ravni ose}ajnosti, ~itav niz porodi~nih identiteta, grade}i zavi~ajni svet detiwstva, koji ~ine: zavi~ajni prostor, zavi~ajna atmosfera odnosa me|u qudima, zavi~ajno vreme, i time ostvaren zavi~ajni identitet. Zavi~ajnost prostora, vremena i ose}ajnosti {to ih prati, ~ovek otkriva tek kada ih prepozna u sebi i defini{e ome|ewem sa nekim drugim prostorima, vremenima i li~nostima. Tek upore|ivawe, kao neka vrsta dijalo{kog odnosa, omogu}ava razlikovawe jedne faze razvoja sopstvene svesnosti od druge. Nastajawe prvih obrisa zavi~ajnosti, kao posebnog kvaliteta ìvota koji smo proìveli, nazire se ve} kod sasvim male dece. Prepoznaje se u zahtevu deteta koji glasi: Pri~aj mi kad sam bio mali, zahtevaju}i da mu se prepri~ava ne{to iz neke ranije faze wegovog razvoja, {to be{e nekonfliktno ili uspe{no razre{eno. Bez obzira na novo vreme koje je obeleèno i time da se mnoge porodice ~esto sele, tokom odrastawa dece, iz jednog mesta u drugo ili iz jednog dela megalopolisa u drugi, ona uvek ponesu u svojim se}awima one predele i ona prijateqstva u kojima su se ose}ali najcelovitije kao qudi. Me|utim, tokom detiwstva, naro~ito u stawima disharmoni~nog razvoja, deca, koja se doìvqavaju usamqenom, doìvqavaju svoju zavi~ajnost ~ak u intrauterinom dobu razvoja, {to se manifestuje potrebom da se klate quqaju (vestibularno zadovoqewe), kad se zateknu negde sami, izvan pogleda drugih ili rokingom, (okre}u glavu desno-levo) pri uspavqivawu. Vestibularna zadovoqstva u vidu quqawa, javqaju se, u svom elementarnom vidu, jo{ u intrauterinom dobu. Od prvih ~asova po poro|aju, kao i tokom celog bebstva, quqawe se koristi u svrhu smirivawa deteta, ~ime se ostvaruje prenos ranih ìvotnih iskustava ploda, kao pomo} u ostvarivawu povoqnijih na~ina postojawa u wegovom novom ìvotnom realitetu. Klackalica, quqa{ka, ringi{pil pruàju posebno zadovoqstvo deci, koja za ~as tim igrama prekidaju i grupne igre i druèwa. Kako oblasti za
78
ravnoteù postaju zrelije tako i quqawa postaju sloènija: pocupkivawe uz lepr{awe rukama, kla}ewa telom, roking, kojima, na primer, dete sa autizmom priziva svoja zavi~ajna vremena da mu pruè radovawe u wegovoj tegobnoj sada{wosti (1). Zavi~ajnost, dakle, ne leì u istim slojevima pro{losti za sve nas jednako. Svakako, kada ~ovek pro|e ~itav niz ìvotnih etapa, moè da smatra svojom zavi~ajnosti uvek neki drugi period ìvota i na kasnijim uzrastima, znatno iznad detiwstva i rane mladosti, koji se, ipak, naj~e{}e uzimaju za doba kad ~oveku be{e najlep{e u wegovom ìvotu. 3. Zavi~ajna pripadnost, kao prvenstveno, geografski odre|ena, obuhvata sve stanovnike jednog zavi~ajnog podru~ja koji mogu da budu pripadnici razli~itih naroda, rasa i veroispovesti, i razli~itih klasnih slojeva. Wih sve homogenizuje istost prostornosti kao na primer: ravnice ili pobr|a, primorja ili pore~ja, {umovite oblasti ili stepski predeli, urbane celine ili ruralna naseqa, sa istosti klimatskih uslova, te su i doìvqaji svih stanovnika istih zavi~aja sli~ni, srodni, mnogi i zajedni~ki, koji im integri{u ose}awa {to uvek pripadaju nekoj istoj sada{wosti koju su, neko vreme, provodili zajedno, u ta neka ista zavi~ajna vremena. Qudi istog zavi~aja se nazivaju prema nazivu tog geografskog podru~ja, ali pri tom se ni malo ne poni{tava wihov porodi~ni, rasni, nacionalni ili verski identitet kome pripadaju po ostvarenom stepenu svesnog integrisawa qudske ose}ajnosti u svakom pojedinom ~lanu porodi~nih zajednica koje ~ine istu zavi~ajnost. Se}awa na zavi~ajnost su tim intenzivnija {to smo se daqe od we nekud odselili, ili {to smo se vi{e od we udaqili godinama ìvota koje su se ve} namnoìle i prete zaboravqawu vremena kad smo sebi samima toliko zna~ili. Zavi~ajni identitet nam je uvek sve ~e{}e u svesti kao posledwa vrednost do koje smo do{li, {to nam je jasnije da smo se ma79
SVETOMIR BOJANIN
we ostvarili u nekim novim predelima koje smo sebi obe}avali, a do kojih ili nismo ni do{li, ili koje smo tek dotakli, ostaju}i na wihovim marginama. Zavi~ajnost se odre|uje ~ulnim opaàwima i ose}ajno{}u {to ih je pratila, uvek u odre|enom vremenu. Naj~e{}e se i utemequje tokom faze bajkovitog detiwstva i ra|awa te oblikovawa konkretnih logi~kih operacija, u vreme potreba za polaznom o~iglednosti pri stvarawu legendi.
Nacionalni identitet
Nacionalni identitet je obavezni sloj ~ovekovog identiteta. Nastaje u vreme: dogradwe posledwih faza inteligencije, ostvarewa mogu}nosti homogenizacije doga|awa u trodimenzionalnom vremenu sopstvenom ose}ajno{}u, i pojave odgovornosti za sve izre~eno i ura|eno, {to se dostiè na adolescentnom uzrastu, kada se i jasno defini{e svesnost o svojoj nacionalnoj pripadnosti. Prepoznaje se po okupqawu ore|ene zajednice kroz vekove oko: osobenosti kulture koju neguju i kojom doprinose op{tem qudskom nasle|u, hijerarhije eti~kih vrednosti koje po{tuju i simbola kroz koje se sve to projavquje, oblikuju}i time samosvest qudi te zajednice, kroz vekove. Zasniva se: vrlinom u dubinama vremena, kreativnim samoostvarivawem u sada{wosti koja proti~e, opstajawem osmi{qenom budu}no{}u, u koju se slivaju nadawa i projekti jednog naroda, u celini. Nacionalni junak ili idol, koji je identifikacioni uzor pripadnika jedne nacionalne kulture, uvek je posve}en vrlinama: pravi~nosti prema drugima, qubavi prema svom narodu, spremnosti na po`rtvovawe za drugog.
80
Nacionalni identitet je dat saìmawem iskustava i teku}eg ìvqewa qudi jedne nacionalne zajednice, oko biofilnih koncepata opstajawa u vrlini, kroz vreme. Imenuje se specifi~nim nazivima koji samo wemu pripadaju, a dobijaju zna~ewa po osobenosti qudi te nacije, koju sami èle da istaknu ili kako ih wihovi susedi prepoznaju. Nazivima naroda se, ~esto, obeleàvaju prostranstva na kojima oni ìve. Samo se neke nacije, obi~no one nove, tek u zasnivawu, nazivaju po svom geografskom odre|ewu ili po administrativnoj jedinici kojoj pripadaju. [ovinizam i nacizam su neprijateqi svakog nacionalnog ose}awa i svakog nacionalizma. To su tanatofilni koncepti razgradwe qudskog zajedni{tva. Nacionalnost nastaje homogenizovawem doìvqaja zajednice u vremenu Doìvqaj nacionalne samosvesti je zasnovan na mogu}nosti homogenizovawa doga|awa kroz istoriju ose}ajno{}u qudi, ~ime se zasnivaju motivacije za delovawa, osmi{qavane budu}no{}u, ka kojoj svaka sada{wost stremi. Saìmawe doga|awa u vremenu je uvek zasnovano na wihovoj srodnosti po eti~nosti koja im dava{e smisao kroz vremena {to su proticala, i koja je jo{ uvek savremena i mogu}i pokreta~ motivacija u sada{wem trenutku. Nacionalna samosvest, dakle, ~ini, sve tri dimenzije vremena aktuelnim i delatnim u svakom trenutku sada{wosti, ostvaruju}i time ~in odgovornosti koji povezuje qudsko postojawe u jedinstven doga|aj ìvota u vremenu. Otkriva obavezu ~oveka prema pro{lom, da dovr{i zapo~eto (Gde ja stadoh ti produì J. J. Zmaj), samim tim da bude aktivan u sada{wem, i sve to radi dosezawa {to je mogu}e ve}eg savr{enstva svojim kreativnim ~inom, usmerenim, ve} po sebi, ka budu}nosti. Nacionalna svest je prvi fenomen qudske svesti i qudskih pona{awa kojima se eti~ki princip stavqa ispred svake druge vrednosti, ~ak i ispred ìvota kao vrednosti.
81
SVETOMIR BOJANIN
Nacionalno ose}awe, koje proìma nacionalnu svesnost, povezuje spremnost qudi da se `rtvuju jedni za druge bez: biolo{kih osnova me|usobne povezanosti (porodi~na pripadnost), uspostavqenih intersubjektivnih odnosa (zaqubqenost, li~na prijateqstva, revolucionarni zanos), li~nih materijalnih interesa (kriminal), u ravni bezuslovnih zahteva qudske prirode uop{te. Nacionalni integritet se vrednuje kontinuitetom te`wi ka eti~nosti, na kojoj insistira svaka nacionalna svest. Nacionalni identitet se budi i ostvaruje tim {to se opaà i doìvqava ospoqewe nacionalnih identiteta drugih, koji se wima ome|uju u svojim postojawima. Ukoliko se on ne razvija u okviru porodi~nog kruga deteta, iz bilo kojih razloga, ili, ukoliko se on ne razvije dovoqno jasno, dati pojedinac se utapa u nacionalni identitet sveta sredine u kojoj jeste ili u neki tre}i, koji sama odabere. Wime se dogra|uje ~ovekova samosvest u svom eti~kom izrazu i ~ini zavr{nu fazu wenog uzrastawa. Eti~nost, kao specifi~na uro|ena ~ovekova osobina, uvek je merilo zrelosti nacionalnog ose}awa i svesti svake osobe i li~nosti odre|enog nacionalnog opredeqewa. Kada, {to ~esto biva kod ateista, nacionalna svest zameni religioznu svesnost i ose}awe prema ìvotu, koju li~nost, neobra|enu, potiskuje, preti, kod mase pojedinaca, moralnim padom u okrutnost {ovinizma i nacizma. Kosmopolitizam nastoji da sasvim zanemari nacionalnu svest, bar deklarativno. Kod kosmopolita je ~esto u odre|enoj hipertrofiji identitet pukog ja, kod nekih porodi~ni identitet, a kod nekih, {to je ve} boqe, zavi~ajni identitet. Dok hipertrofija pukog ja uvek preti samo{}u i grani~nim situacijama pri organizovawu svakog novog odnosa sa drugima, dotle doìvqaj sebe odre|enog svojom porodi~no{}u, a posebno zavi~ajno{}u, nude mogu}nost znatno bogatijih odnosa sa okruèwem. Svako mesto u kome nai|e na pristupa~nije okruèwe, moè da sagleda kao obnovqenu sopstvenu dru{tvenost, ~ime odràva uvek sveìm mogu}nost za ostvarivawa novih susreta sa drugima i sa svetom, iako su82
sretawa u bilo kojoj od tih ravni, prirodnih za rano i zrelo detiwstvo, ne obe}avaju dubqa i zrelija prijateqstva. Nacionalna svest kao pojava Prva tri sloja sopstvenog identiteta, dakle samosvesti o sebi kao bi}a-u-svetu, odnose se na konsolidaciju doìvqavawa sebe sama u odnosu na odre|ivawe sebe, samome sebi i to ovim redom: iskustvo postojawa naspram drugoga ra|a doìvqaj i pojam ja; doìvqaj pripadnosti ba{ toj porodici pri wenim susretawima sa drugim porodicama otkriva doìvqaj i pojam porodi~ne pripadnosti; intimna ~e`wa za davnim iskustvom ve} proìvqenog nekonfliktnog sveta, ra|a doìvqaj i pojam zavi~ajnosti za kojom ~eznemo. Nasuprot tome, svest o nacionalnoj pripadnosti, bivaju}i zavr{nim ~inom ontogeneze qudske samosvesti sposobne da preuzme odgovornost za sopstveno postojawe i kvalitet sopstvene li~nosti kojom se ona ospoqava i ispoqava u nacionalnom kontekstu: zajednici sa kojom ~ini celinu pred prirodom koju nastawuje, pred drugim nacionalnim upojedina~enim celinama, i, pred Tvorcem sveta iz koga i proizlazi svaka upojedina~ena qudska odgovornost, bili mi toga svesni ili ne bili. Slojevi svesti o kojima je ovde re~ plod su prirodnih, individualnih, virtuelnih potencijala ~oveka, sloènih u slojeve koji se pobu|uju i ostvaruju iskustvom {to priti~e, dozrevaju}i jedan za drugim, prema redosledu razvoja qudskih sposobnosti kojima se ostvaruje svaki upojedina~eni odnos ~oveka sa svetom. Tek tokom adolescentnog doba ~ovek sti~e integrativne mo}i u oblasti du{evnog ìvota koje mogu da ostvare vi{i oblik sinteze iskustva ose}ajnosti i inteligencije u najvi{i vid saznajnih mo}i. Otkrovewe koje se time ukaè qudskom bi}u jeste
83
SVETOMIR BOJANIN
jasan doìvqaj wegove nacionalne pripadnosti i nacionalna svest. U jednonacionalnim sredinama, nacionalno ose}awe ne ispuwava sobom onoliki prostor u svesti, niti je tako ~esto u wenom centru, kao u multinacionalnim sredinama. Neprestanim su~eqavawima sa svojom drugosti, i dobrim i zlim povodima, izo{trava se doìvqaj sopstvenosti, kao svojstvo sebe sama. Nacionalna svest se bavi sobom, samousavr{avawem. Ona je ìvotodavna sebi samoj, a samari}anska prema drugome. Plemenitost je ona osobina po kojoj sve nacije èle da se prepoznaju. Nacionalna samosvest kao pojava u istoriji 1. Otkri}e drugosti u socijalnom poqu je praosnova nacionalne samo-svesti. U na{oj judeohri{}anskoj kulturi, doìvqaj otkrovewa li~nosti, kao osnove za mogu}nost javqawa nacionalne samosvesti, zasniva se u davnim vremenima ~ije konture jedva naziremo, negde oko dve hiqade godina pre Hrista, u pri~i o Vavilonu. ôvek obdaren razumom i radoznalo{}u, umesto da se lati istraìvawa predmetnosti sveta i sebe samoga, kao bi}a sveta od koga zavisi kvalitet ìvota na zemqi, po{ao je da podiè kulu, koja ne sluì nikakvoj qudskoj dobrobiti, nego suparni~ewu sa Tvorcem sveta. Svetina, povedena jednoumnim vo|ama, doìvev{i slom poduhvata ru{ewem te besmislene gra|evine, upla{ena, pani~no se razbeà, kako to i obi~no biva u takvim katastrofama. Qudi, ostav{i bez centralno postavqenog zadatka koji im je okupqao i ose}awa i misao, otkri{e se u svojim upojedina~enostima i zbuni{e se pred ~iwenicom da se oni, izvan svog rajetinskog zanosa da sluè, me|usobno ni u ~emu drugom ne razumeju, ~ak ni po jeziku kojim nastoje da se jedan drugom obrate. Tu druga~ijost tema, na~ina razumevawa pojava oko sebe i kona~no druga~ijost jezika, doìveli su kao granicu izme|u svoje subjektivnosti i drugosti naspram we.
84
Otkrili su i to da su tek sada, oslobo|eni zanosa rajetinskom poslu{no{}u, otkrili me|usobna susretawa ostvarivana slu~ajno ili sopstvenim, sasvim subjektivnim potrebama i da su po~eli da se prepoznaju kao bi}a slobode. Doga|aj oko vavilonske kule, govore}i nam o dobu otkrovewa drugog, kao li~nosti naspram sebe, koje se dogodilo ~oveku judeohri{}anskog kulturnog obrasca, ukazuje, u stvari, na to da su se qudi me|usobno prepoznali kao Neko jedan pred drugim, {to je bilo uznemiravaju}e za oba qudska bi}a u tim prvim susretawima, bude}i strepwu u wima pred ~iwenicom mogu}e provere kvaliteta sopstvenog postojawa tim susretom. Helenska svetlost iz Herodotovog doba (484424) nam ukazuje na ve} razvijene odnose izme|u pojedinih naroda i li~nih sposobnosti zapaàwa tih razlika i odnosa prema wima. Herodot, na primer, opisuje druga~ijost Egip}ana u odnosu na Helene. Upore|uju}i wihova pona{awa s pona{awima u svojoj sredini, zapaà, uzmimo, da oni pi{u zdesna ulevo, a ne kao Heleni sleva nadesno; hleb mese nogama, a ne rukama, dok Heleni to rade sasvim obrnuto; wihove ène nose teret na ramenu a mu{karci na glavi, opet obrnuto od onoga kako to rade Heleni (9). Razlike u jeziku on verovatno podrazumeva, ne osvr}u}i se detaqnije na wih. Bit razlike me|u narodima ne sagledava u jeziku nego u na~inu odnosa prema ìvotu, u oblasti wihovog duhovnog koncepta sebe u svetu. Osnove nacionalne ose}ajnosti date probu|enom samosvesti o sebi kao bi}u zajednice odre|enih na~ina opho|ewa i mudrosti, kojima su ta pona{awa utemeqena i kojima se tuma~e, zasnovane su od samih po~etaka qudskog na~ina postojawa i u osnovi su odrednica ~ovekove egzistencije. Isti obrazac drugosti, posebno tokom sredweg veka, obi~no prepoznavan onim najprepoznatqivijim wenim vidom: razli~ito{}u jezika, nisu bili razlozi za puku mr`wu i pokretawe ratovawa. Nasuprot tome, ukazuje poznati holandski istori~ar Hojzinha, ratovawa pokretana iz najrazli~itijih drugih razloga, pretvarala su strepwu pred nepoznatim u mr`wu (10).
85
SVETOMIR BOJANIN
2. Mr`wa usmerena ka nepoznatom, zasnovana strahom za o~uvawe sopstvenog identiteta, nije prirodna posledica koja ide uz nacionalnu svesnost iako ona tokom posledwa dva veka evropske kulture ima dominaciju me|u qudima odre|enog kruga lidera ove kulture, koji joj time, postepeno, mewaju smisao. Uzmimo samo ovaj, sasvim mali detaq, s po~etka posledwe decenije 20. veka. Jedan intelektualac evropskog formata, prema proceni zvani~nog javnog mwewa tada{weg kulturnog sveta, izvesni @an-Mari Domenak, 1989. godine zahteva, ne bez o{tre qutwe, u svojoj kwizi: Evropa: kulturni izazov, da {to pre, verovatno pre progla{ewa ujediwewa Evrope, treba ...po~eti novinare na radiju i televiziji podvrgavati obuci da nau~e osnove francuske fonetike i da prestanu da na engleski na~in izgovaraju nema~ke, italijanske ili {panske, re~i i imena (naro~ito da nau~e da se nema~ko W izgovara kao kod Francuza, a ne kao u Engleskoj (Domenak, Evropa: kulturni izazov), (2, str. 110). Kwigu ovako poznatog mislioca, sa tako zanimqivim naslovom, uzeo sam u ruke kako bih video {ta se u toj ujediwenoj Evropi, koja je bila u nastajawu, misli o o~uvawu identiteta naroda koji pripadaju vizantijsko-pravoslavnom konceptu sveta, a koja be{e tako surovo uni{tavana, i biolo{ki ubijawem wenih nosioca i materijalno uni{tavawem wenih znamewa i dobara, tokom komunisti~kog i nacisti~kog terora na ~itavom wenom podru~ju tokom 20. veka, {to se, delom, nastavqa i danas na Kosovu i Metohiji, koje su pod brigom UN-a. Ovaj gospodin je ceo kulturni izazov novog koncepta Evrope sveo samo na pitawe mesta francuskog jezika u woj i ukazao je na ugroènost identiteta francuske kulture zbog onog nesre}no izgovaranog W, pred naletom anglofonskih osvaja~a koji su se ustremili na ~itavo frankofonsko podru~je i wegovu dominaciju u diplomatiji i svetu sve do najskorijih vremena. Herodot, suprotno ovome, bez straha i bez qutwe zapaà razlike u odnosu na druga~ijost organizovawa ìvota u celini, koju uspeva da zapaà kod susednih naroda, a u opisu ratova izme|u
86
Persijanaca i Helena uspeva da ocrta, s otmenom smireno{}u, nacionalni subjektivitet svoga helenstva. 3. Helenstvo je prvi vid nacionalne svesti, koja je zablistala, na mah, u datom egzistencijalnom {kripcu koji je doìveo ceo narod i prepoznao dozrelo{}u sopstvene svesti o sebi, dakle, trenutkom sopstvene nacionalne svesti. U Herodotovim opisima helenskog sveta jasno razlikujemo doìvqaje zavi~ajnosti, odre|ene polisom i doìvqaj vi{ih integrativnih procesa mentalnih funkcija, {to behu ve} na pomolu, koji homogenizuju zavi~ajne zajednice sa razli~itih geografskih podru~ja oko Egejskog mora, udruìvawem te`wi i akcija u jedinstven doìvqaj nacionalnog zajedni{tva. Homogenizacija najvi{ih odre|enosti qudskog identiteta uvek je u duhovnoj ravni, kojoj se podre|uju sva prostorno-telesna odre|ewa ~ovekovog postojawa. Kao {to sva sloènost psihomotorike zavisi od jasnih svesnih opredeqewa i usmerewa, sluè}i im, tako zavi~ajne, porodi~ne i li~ne odre|enosti dobijaju svoj pun smisao kada se podrede zahtevima nacionalne svesnosti sebe u vremenu i svetu u kome se deluje. Ti trenuci jasne nacionalne svesti iskrsavaju uvek pri prepoznavawu svoje nacionalne drugosti, u bilo kom vidu wenog ospoqewa ili ispoqavawa. Pokre}u akciju samo u grani~nim podru~jima na{eg postojawa u odnosu na nacionalnu drugost, i u grani~nim situacijama opstajawa u datom nacionalnom identitetu. U ravni neposrednih pona{awa, kroz istoriju, ona se javqa, kod nekih qudi, sasvim epizodi~no. Uzmimo, za primer, samog Miltijada, pobednika na maratonskom poqu. Kada se Miltijad obra}ao skupu pred Maratonsku bitku, koju je zamislio i kojom je komandovao, on iskazuje èqu da Atina zauzme prvo mesto me|u svim helenskim gradovima. Prevazilazi svoja zavi~ajna ose}awa i nudi svoj zavi~aj na oltar helenstva. Svoj zavi~aj: svoje ku}e, imawa, qude, stavqa na oltar helenstvu koje postoji samo kao zajedni{tvo htewa i od87
SVETOMIR BOJANIN
govornosti za opstanak toga helenskog koncepta sveta u budu}nosti. Tokom same bitke, opisuje Herodot: Atiwani su prvi od Helena koji su u trku juri{ali na neprijateqa (9). Heleni, gra|ani dràvagradova, dakle svojih zavi~aja, u stalnim me|usobicama oko neke materijalne dobiti i premo}i jednih nad drugima, za trenutak, ve} u petom veku pre Hrista, bivaju proèti sveobuhvatnim zajedni{tvom: kulture, jezika i verovawa do te mere da su hrabro stali su~elice smrti kojom svaka bitka preti wenim u~esnicima (9). Me|utim, posle pobede na Maratonu, odgovoriv{i svom, na tren, pobu|enom nacionalnom zovu, Miltijad se ponovo sru~i u svoja zavi~ajna ose}awa i pojuri negde da dovr{i neki mali rat sa nekim gradom koji je, ve} od ranije, namerio da opqa~ka (9). Doìvqaj nacionalne ose}ajnosti i samosvesti o sebi kao bi}u nacije zasnovan je od samih po~etaka qudskog ìvota kao mogu}nost i osnova ~ovekove egzistencije. U ideji helenstva, pri wihovom susretu sa agresivno{}u odre|ene kompaktne drugosti, pojavilo se nacionalno ose}awe i samosvest u punoj mo}i integrisawa svih, do tada poznatih qudskih vrednosti: qubavi prema ideji duhovnog zajedni{tva sa drugima, samopo`rtvovawa za to zajedni{tvo, hrabrosti i lepote (kalokagatija), odgovornosti, {to ~ini osnovni supstrat nacionalne svesnosti uop{te, sve do na{ih vremena. Ovo je vreme kada je helenska misao ve} znala: da nam na{a ~ula mogu da svedo~e samo ako ~ovek nema varvarsku du{u; da je izme|u qudi nevidqivi spoj ja~i od vidqivog (8, str. 107 i 54); da je osnovni zadatak ~oveka da se samosaznaje (Delfi). Time je put otvorenosti qudskog bi}a ka svemu qudskome, pa i prema svojoj nacionalnoj samosvesti, kao prema posledwoj inte88
grativnoj snazi moralnog odnosa prema datom realitetu, bio otvoren. Vladari nadnacionalnih imperija staroga veka, vodili su svoj ìvot daleko od svakodnevice qudi, postavqaju}i se iznad ~oveka svojom vladarskom (ne)odgovorno{}u. Qudskiji oblici odnosa izme|u vlasti i qudi, upojedina~enih u svojoj muci sa samim sobom, proplamsavao je u ponekoj, uvek nedore~enoj i kratkovekoj demokratiji, u tim davnim prehri{}anskim vremenima. Sve se, me|utim, zavr{ilo neronskim motivom Rimske imperije, ~iji sablasni duh o jednom vladaru nad jednim svetom, dakle o izgradwi uvek neke nove vavilonije, jo{ uvek kruì prostorima savremene politi~ke svesti, sle}u}i tu i tamo me|u nas, i danas. 4. Hri{}anstvo donosi novi duh u me|uqudske odnose. Usmereno na to da omogu}i usavr{avawe ~oveka u svakom upojedina~enom me|uqudskom odnosu, kao osnovi bilo kakvog boqitka u ìvotu ~oveka uop{te, ono nagla{ava stav: da je svaki ~ovek, u svakom trenutku ìvota ponovo i uvek li~no odgovoran za izbore vrednosti do kojih mu je stalo i za ono {to ~ini, bez obzira na spoqne okolnosti; da pre svake odluke (pre nego {to se baci kamenom na...) treba da razmisli o sebi i svome moralnom iskustvu, stavu i ~inu koji treba da usledi i da smo svi jednaki u svom postojawu pred Bogom. To negirawe privilegovanih qudi ili imperija, doìvelo se od tada{wih, kao {to se doìvqava i danas od strane sada{wih gospodara sveta, kao puka diverzija. I samim nominalnim usvajawem hri{}anske misli od strane imperije, postavilo se i pitawe zla koje izvr{iteq wene vlasti, ~esto s te{ko ukrotivom prirodom u sebi, moè i daqe da nanosi svome narodu. Pravdaju}i se za zla sveta, vladaju}i establi{ment je prihvatio stav da sve to proizlazi od Bo`je promisli, bilo kao ~in ka`wavawa naroda zbog wegovih grehova ili kao isku{ewe koje Bog {aqe qudima.
89
SVETOMIR BOJANIN
Sveti Avgustin (IV vek) je poku{ao, prema navodima Hojzinha, da razre{i ovo pitawe u svom obimnom delu De civitate Dei. On je smatrao, prema Hojzinhi, da bez dràve nisu mogu}i ni qudska zajednica ni mir i da je ona neophodna da {titi crkvu sve dok bude trajao ovaj svet. Za na{u temu je od posebne va`nosti stav sv. Avgustina prema pitawu nacionalnog bi}a qudi, o ~emu on govori slede}im re~ima, prema navodu ovog istori~ara:
Sve dràve (}e) biti male, ìve}e u slozi sa susedima, tako da }e na svetu postojati dràve mnogih naroda kao {to u jednom gradu postoje mnoge gra|anske ku}e (podvukao S. B., 10, str. 15).
Uz malo slobode u tuma~ewu ovoga stava, moèmo da zakqu~imo da je sv. Avgustin, ve} imao ideju o narodima i wihovim dràvama, dakle o nacijama. Kao {to gra|ani sa svojim ku}ama grade zajednicu jednog polisa, i nacije }e svojim samostalnim dràvama, tamo u nekoj budu}nosti, graditi slo`nu zajednicu sveta. Intuicijom sna`nog mislioca zapazio je, ve} u 4. veku, odre|enu analogiju izme|u li~nosti i nacije. Predvideo je da svaka li~nost, kao i svaka nacija, ima pravo na po{tovawe i ravnomerno uspostavqenu uzajamnost s drugim narodimadràvama, kao {to je to slu~aj me|u susedima u organizovanim gradskim sredinama. Drugi problem koji nas ovde interesuje jeste imperijalno nasiqe nad individualno{}u naroda i nad upojedina~enim li~nostima, gotovo u svakoj dràvnoj tvorevini u to doba. Umesto postavqawa pitawa o vaqanosti takvih tvorevina zbog pritisaka na savest qudi, on ih ipak prihvata apriori, i predlaè da se tim dràvnim nasiqem mora da {titi crkva dok postoji ovaj, verovatno misli a ne kaè, gre{ni svet. Sveti Sava je, posle ~itavih 800 godina, re{avao sli~an problem, ali ne kao mogu}nost odnosa u budu}nosti nego kao motiv i model pona{awa u neposrednoj praksi postojawa u kojoj se nalazio sa svojim ocem, osniva~em dinastije, u odnosu na konstantinopoqskog vasilevsa i wegovu omnipotentnost, koja se opirala osa-
90
mostaqivawu naroda {to behu pod wegovim vla{}u, makar ta vlast bila i, prete`no, fiktivna. Profesor Sima ]irkovi} navodi, jednim drugim povodom, slede}i tekst Svetog Save iz 1208. godine, iz ìtija koje je pisao o svome ocu Simeonu, u kome se sagledava ~itav jedan politi~ki program u kome se javqa i pojam srpske zemqe, dakle zemqe, kao posed, koji odre|uje ~itav jedan narod {to ìvi na tom posedu, po kome se ovaj posed i prepoznaje. Taj narod, na tom posedu, ~ini politi~ku zajednicu koju wegov vladar okupqa u jednu teritorijalnu celinu (3). Dakle, ovaj tekst navodim ovde zbog ideje o naciji kako ju je video Sveti Sava. Po{to je Bog stvorio nebo, zemqu i qude, ovima posledwima je dao da vladaju nad Bo`jom tvorevinom, pi{e Sveti Sava. Qude je razvrstao na careve, kraqeve, kneève i vladike (gospodare) i dao im da svako napasa stado svoje i da ga ~uva od zla.
Zato bra}o, premilostivi Bog utvrdi Grke carevima, Ugre kraqevima i svaki narod razdeli, zakon dade i naravi uredi i gospodare nad wima po obi~aju i zakonu postavi, svojom premudro{}u. Tako i po wegovoj mnogoj i neizmernoj milosti i ~ovekoqubqu darova na{im pradedovima i dedovima da vladaju ovom srpskom zemqom (podvukao S. B.)
Navedeni tekst prof. ]irkovi} tuma~i slede}im re~ima:

Celokupan poredak u svetu, kako unutar pojedinih naroda tako i me|u narodima koji ispuwavaju vaseqenu, po~iva na rasporedu boànskog provi|ewa. Individualnost naroda odeqenih boànskom voqom, ispoqena u zakonima i naravima, iskazuje se i u postojawu pastira i ~uvara koji nisu jednakog ranga, jedni su carevi, drugi kraqevi, tre}i veliki ùpani, ali svi imaju vlast datu od Boga. Svaki narod je sa svojim predvodnicima, bez obzira na wihove ~inove i dostojanstva, u neposrednom odnosu prema Tvorcu; wima nije potrebno posredni{tvo onih koji pretenduju da su Hristovi namesnici i da su na ~elu hri{}anske vaseqene, izvor svake zemaqske vlasti (podvukao S. B., 7).
91
SVETOMIR BOJANIN
Sveti Sava, prihvataju}i nominalnu vlast vasilevsa, nastoji da je ukroti, da je skloni sa horizonta na putu ka Tvorcu, zadràvaju}i sasvim konkretnu vlast u svojoj dràvnoj tvorevini. On ne èli vlast nad mnogim teritorijama i zemqama. On govori o Nemawinoj ideji da okupi sve srpske zemqe ome|uju}i time, sasvim jasno, teritoriju koja pripada wegovom narodu. U stvari, Sveti Sava se zalaè za jednu dràvnu celinu wegovog naroda. Za nacionalnu dràvu Srba. Jedna nacija jedna dràva. Smatram bitnim i sasvim savremenim koncepciju nacije koju je Sveti Sava dogradio ne{to kasnije, i postavio kao zavetni zahtev svome narodu, na ì~kim saborima 1217. i 1221. godine, o ~emu nam svedo~e wegov savremenik i biograf Domentijan:
Ne vojujte bez pravde govorio je Svetiteq, pomi{qaju}i kako je Bog sa nama i ako {to dobro ili zlo tvorimo jer si Vi{wega uzeo za pribeì{te svoje...
i wegov kasniji biograf Teodosije, koji tuma~i stav svetiteqa svojim re~ima:
Vojnike u~a{e da se ostave prekomernog grabqewa, uverava{e ih da se zadovoqe obrocima, svojim suprugama, i carskim davawem... (podvukao S. B., 3).
Borba za nacionalni opstanak i za prava na uqu|eni ìvot sveta je legitimna za vojnike svetosavskog opredeqewa samo onda ako vojuju za pravdu, i to bez prekomernog grabqewa, nasiqa i silovawa i bez unutra{wih pobuna, jer onoga ko Vi{wega uzme za svoje pribeì{te, ko se bori za bilo koju pravdu na ovoj zemqi, nema odre{ene ruke za zlo~in, nano{ewe sada wegove nepravde i nasiqa, nema prava na razuzdanost. Ima prava na slobodu i na nezavisnost od pukih nagonskih htewa i pravo da ostvari svoja oqu|ena, ~ove~na pona{awa. Prema tome, svet ~ine mnogi narodi i mnoge dràve, svet je jedan i wime vlada Bog. Dràve su mnoge, one su neposredni podanici i izvr{ioci Boìje voqe. Wima vladaju qudi, prvaci iznikli iz tih naroda, po Boìjim zakonima.
92
Od tada, svaki srpski vojnik, bilo onaj u borbi za opstanak ili za prava srpskog naroda, ba{ zato {to se borio za pravu stvar, ~ine}i bilo koje nasiqe, prestao bi da pripada svetosavskoj zajednici zasnovanoj na ì~kim saborima u 13. veku. Taj ne pripada nacionalnom korpusu srpskog naroda. Onaj ko se ne drì ovih svetosavskih zahteva iz 13. veka, ne ~ini ~ast vojsci ni jedne nacije koja drì do svog moralnog statusa. * Oba ova sredwevekovna pisca prepoznali su nacionalnu samosvest naroda. Svojim stavom polaze od toga da ona nikako ne sme da se zanemari, kao i bilo koji drugi sloj ~ovekove samosvesti i odnosa {to se wome ostvaruju, kako ~oveka sa sobom samim tako i kao li~nosti sa svetom drugih. ôve~anstvo }e, me|utim, jo{ dugo ostati da pati od razli~itih oblika posredni{tva koje nacionalne imperije, teokratske i druge internacionalne tiranije, tako surovo i tako grabe`qivo name}u mawim narodima. Ne poznavaju}i tokove istorije, ne prepoznavaju}i qudskost u qudima, drski planovi vlastodràca [...] propadaju u katastrofama (4), re}i }e u 20. veku Jaspers, ~emu se moè dodati: u katastrofama i pomoru sveta koji je najmawe u~estvovao u tim planovima i podeli dobiti onih koji su ih smi{qali. Propadaju u otpadni{tvu ~oveka od sebe samoga, u sopstveno ni{ta sveta. Nacionalna samosvest i nesporazum oko we Samosvest, kao pojava psihi~kog ìvota ~oveka, razvija se kao i svaki drugi deo tela i psihi~kih sposobnosti, u okviru prirodnih zakonitosti qudskog razvoja uop{te. Svako nasiqe nad strukturama i funkcijama qudskog bi}a, posebno kada je ono u razvijenim procesu, dovodi do deformiteta i izopa~ewa uvek odre|enih, tim nasiqem pritisnutim, oblastima qudske egzistencije.
93
SVETOMIR BOJANIN
Nacionalna samosvest se zasniva, u ranim fazama razvoja, na: fantazmati~nim mogu}nostima odnosa subjekta i sveta; naslu}ivawima o Dobru i Pravdi, putem legendi, kroz koje se one javqaju kao mogu}e pojave u ìvotu i putem svesnih motiva i projekata da se Pravda i Istina o bi}u, kona~no, ostvare samim ìvqewem, jer se weni ciqevi osmi{qavaju pukom vrlinom. Vrline koje su supstrat nacionalne samosvesti, bez kojih ona ne postoji kao pojava u motivacionom poqu niti kao oblik pona{awa, jesu: hrabrost pred nasiqem i smr}u, dobrota pred bedom i nesre}om drugih, istinitost pred obmanom, samoobmanom i laì, pravo na samoostvarewe svih, na svoje druga~ijosti. Jedino tako biva mogu}e da se odrì prirodni, neometani, nedeformisani tok samoostvarewa u sopstvenom nacionalnom identitetu, kao jednom od osnovnih obele`ja qudskog u svakom od qudi, {to zahteva da se poni{ti i da vi{e ne postoji: opravdawe bilo kog imperijalnog, porobqiva~kog, kolonijalnog projekta; motiv za stvarawe bilo kog oblika jednog carstva na zemqi s jednim vladarom na ~elu toga carstva i rajetinske svesti podani~ke svetine, ushi}ene {to moè da sluì do besmisla; mogu}nost nasiqa nad slabijim susedima, nacijama, dràvama, radi pqa~ke wihovih bogatstva ili produbqivawa wihovog siroma{tva. Nacionalna ideja je, ve} sama po sebi, prirodno demokratska. Zato je svojom pojavom uznemirila imperijalni svet carstava kao i revolucionare najrazli~itijih frakcija, ali uvek sa idejom da se uzdignu na talasu rajetinske poslu{nosti obezli~enog sveta, obespravqenog do ravni praha na wihovim ~izmama. Zato sasvim neuverqivo zvu~e tekstovi globalisti~kih mislilaca na{ih dana koji tvrde, kao na primer, izvesni Mario Vargas Qosa, da je nacija samo fikcija, da je tiranska po svojoj prirodi i nedelotvorna kao pojava u ìvotu.
94
On kaè:
Uzmemo li samo krv koja je prolivena zbog we tokom istorije [...] doprinela (je) pothrawivawu predrasuda, rasizma, ksenofobije, i pomawkawa razumevawa me|u narodima i kulturama [...] Pruìla je izgovor [...] autoritarnosti, totalitarizmu, kolonijalizmu, religijskim i etni~kim genocidima [...] (11).
Koliko samo ru`nih re~i za jedan oblik, sasvim nezaobilazan, na putu ostvarivawa qudske egzistencije. Umesto odgovora na te sasvim o~igledne neistine, samim tim i besmislice, pogledajmo {ta se to stvarno dogodilo samo u tom, tek prohujalom 20. veku, koji jo{ svi pamtimo: nacisti~ki internacionalizam i genocidno uni{tavawe naroda, koji se o~itovao SS divizijama od pojedinaca razli~itih nacija i veroispovesti, na primer: SS hanxar divizija bosanskih muslimana od 1942. godine; internacionalni komunizam (Gulag, Goli otok), uniformni globalizam biznismena (NATO formacije i wihovi zlo~ini, na primer, samo na prostorima na kojima ìve Srbi). Ni ratovi izme|u Bugara i Srba u 19. veku, kao ni oni u 20, nisu odraz nacionalnih interesa i htewa tih nacija ni wihovih nacionalizama. Balkanizaciju Balkana nisu stvorili ni naravi ni kulture balkanskih naroda. Ona je delo politi~kih lidera nacija koji behu gospodari rata i mira, a koje su, ba{ u ta doba, dosezali vrhunske domete u umetnosti, filosofiji, teolo{koj misli i nauci. Govore}i o prirodi nacionalizma, Hojzinha }e re}i slede}e:
Nacionalna suprotnost se te{ko moè smatrati uzrokom dugotrajnog rata izme|u Francuske i Engleske, ali se moè re}i da je ta suprotnost poja~ana tokom rata i usled rata (10).
Uzrok ratova na Balkanu je plod te`wi da se hri{}anskom svetu toga podru~ja, oslobo|enom od osmanlijske okupacije i pohare, ne vrate wihova prava na nacionalnu samostalnost i na na95
SVETOMIR BOJANIN
cionalnu dràvu koju su izgubili ratuju}i vi{e od osam decenija (od bitke na Marici 1371. do pada Smedereva 1459) sa imperijalnim nasiqem jedne strane multinacionalne sile, nego da se ti narodi i daqe zadrè u kolonijalnom posedu tada{wih multinacionalnih osmanlija koji su teìli osvajawu sveta iz svojih prestonica na Temzi, Seni, Nevi, na plavom Dunavu i onih novih i najnovijih zasnivanih u Berlinu i danas na reci Hadson, sa one strane okeana. Se}am se kako Moroa opisuje susret Bizmarka i Dizraelija u Londonu, kad mu doma}in pokazuje mapu Balkana i kaè da je to interesantno podru~je za nove kolonije. Ve}e su `rtve donosili internacionalni verski ratovi i revolucije internacionalnih programa, nego bilo koja me|unacionalna trvewa tokom sme{tawa pojedinih naroda na teritorijama Evrope. Ni ti verski ratovi, ni ta puka internacionalna ubijawa tokom ostvarivawa revolucinarnih pravdi, kao ni ratovi izme|u pojedinih nacija, nisu imali motiv niti u hri{}anskom konceptu ~oveka, nacije i sveta, niti u bilo kom nacionalnom predawu ili interesu. Problem nije u ~ovekovoj prirodi po sebi, ali je u ~ovekovoj prirodi te{ko}a da se samosagleda u susretu sa svojom drugo{}u. Taj zahtev za decentracijom svojih umnih mo}i i za otvarawe prema realitetu sveta i ìvota, ~ini centralni problem ~ovekovog oqu|ewa. Ceo postupak samosaznavawa, i time otvarawa prema svetu, odvija se putem stalne interakcije izme|u realiteta i mogu}nosti bi}a, {to dovodi do ospoqewa ~ovekove egzistencije. Tek ostvarenim slobodnim kruèwem: pobu|enih mogu}nosti bi}a i mogu}nosti wihovog ospoqewa, ostvaruje se zdrava qudska egzistencija. Svako ometawe toga kruèwa tematizovawem ~ovekove egzistencije problemima jednoumqa bilo koje vrste, repetitivnosti odre|enih problema u odnosu na ìvotne te{ko}e i zdravqe, prenagla{enom sumwi~avo-
96
sti, osiroma{uje qudsko postojawe, ~ini ga sku~enim, {to je u osnovi svakog ose}awa: sopstvene neostvarenosti, li~ne nesre|enosti, doìvqaja uskra}enosti i bolesti. Globalisti~ki ko{mari koji onemogu}avaju nacionalno ospoqavawe qudske egzistencije na autenti~an na~in, nadnacionalne torture nad nacionalnim identitetom i sve{}u, usporavaju i ometaju prirodan razvoj ~oveka kao qudskog bi}a i wegove dru{tvene zajednice (2).
Verski identitet
Religioznost primarni zov qudskog bi}a U ravni filogenetskog razvoja, qudsko bi}e prepoznajemo po antropolo{kim parametrima wegovog tela i po religioznosti, kao primarnoj osobenosti ~oveka, kojom on ostvaruje povezanost qudi u zajednice koje su puka laboratorija procesa oqu|ivawa ili hominizacije qudi. Robert [peman, savremeni nema~ki filosof, na primer, smatra da su: i religioznost, kao i esteti~nost, eti~nost i iskustvo kognitivnosti specifi~na iskustva bezuslovnosti same qudske prirode (12). O tom primarnom zovu religioznosti sa kojom se ~ovek i javqa na zemqi, ra|aju}i se sa wime u samom sebi, svedo~i i Vojin Mati} slede}im navodom:
Ta pe}inska religija bila je toliko zajedni~ka svim kulturama kromawonaca ili homo sapijensa da su istraìva~i mogli da svrstavaju tipove crteà sa delovima pe}ina u kojima su se nalazili(6).
Surovi egzistencijalni susreti sa anorganskom materijom: pesak, kamen, voda, vatra; sa biqem, ogromnim rastiwem i sa ìvotiwskim svetom, postepeno su definisali iskustvo ~oveka o tome da smo ne{to drugo i druga~iji od okruèwa u kome smo se sagledavali.
97
SVETOMIR BOJANIN
Istovremeno, zajedni~ki lov na veliku, opasnu divqa~ budio je u ~oveku wegovu uro|enu, primarnu potrebu za uzajamnosti i za me|usobnim pomagawem uop{te, kada bi se dopalo {kripca pri poduhvatu koji se odvija, {to je moralo da unosi uzbu|ewe u qudima, koje slama granice primarne ego-centri~nosti u odnosima prema svetu i ìvotu, sli~no kako se to obnavqa u svakom pojedincu me|u nama, tokom upojedina~enog razvoja svakog qudskog bi}a od detiwstva ka zrelosti. Ta nemu{ta doga|awa pobu|uju doìvqaj iskazivan: sebi samome, putem fantazama i budnih sawarewa u dokolici, drugima, u neposrednom okruèwu opona{awem i igrom i onima udaqenim, kricima, glasom, re~ju, podsti~u}i u wima, po mogu}nosti, iste ili pribli`no iste fatazmati~ne predstave, i, kasnije, misaone sadràje. Dosegnutim predstavnim mogu}nostima i iskustvom komunikacije svojih opaàwa i stavova sa drugim, po~iwu i prvi procesi ~ovekovog samosaznavawa, koji su su{tina procesa bu|ewa i sagledavawa svog sopstvenog identiteta me|u qudima, u odnosu na svet stvari i u odnosu na pojave u prirodi. U tom konglomeratu straha za puki ìvot, domi{qawa kako da se izbegne prete}e zlo ili ostvari neko o~ekivano dobro; ùdwe za osvetom, za dominacijom nad drugim, naslu}ivao se i jedan svet izvan tih o~iglednosti, kome su one bile podlo`ne i koji ima snagu mudrosti {to prevazilazi puka pona{awa i delawa, bivaju}i im ~ak i podlogom. Tako se budio duhovni svet, imanentan qudskom bi}u ve} po sebi, skriven u wegovoj biti kao virtuelna mogu}nost ~ovekovog na~ina postojawa, ostaju}i od tih vremena na{eg najranijeg postojawa u velu tajanstvenosti nadnesene nad na{im ìvotima. Doìvqaj tajanstvenosti, {to bdije iznad ~ovekovih mogu}nosti saznavawa, ~oveka ~ini sasvim nemo}nim, ophrvanim sumwama, otkrivaju}i mu wegovu ni{tavnost pred Svemo}nim i Savr{enim, koga naslu}uje sobom samim kroz dobrobiti koje se ipak ostvaruju u qudskom ìvotu, i omogu}avaju ~ovekov opstanak na zemqi.
98
Tako se ~ovek susreo sa doìvqajem svoje definitivne drugosti, sa doìvqajem Smisla svoga ìvota i sveta. Svaki poku{aj saznavawa Boga razumom bio je besmislen, jer sve shva}eno razumom pristupa~no je razumskoj upotrebi, a doìvqaj Boga, ve} po sebi, ukazivao je na nadrazumski svet kome je ovaj podre|en, ~ija je on samo emanacija. Ono {to je nadrazumsko, nikako nije moglo biti predmetom ~ovekove manipulacije. Bog u svojoj apsolutnosti uma i vrlina nikada ne moè da se obujmi qudskim saznavawem, kome je dato da mu bude pristupa~no samo ono {to je ìvotno manipulativno, a nikako ono {to je izvori{te ìvota. ôvek je, dakle, nastajao obeleèn svojim religijskim identitetom. Verovawe se, u svom religijskom kontekstu, moè smatrati integrativnim ~iniocem autenti~ne qudske prirode. Poznati psihijatar i filosof, Jaspers, govore}i o obele`jima qudskog bi}a, re}i }e da je wegovo obele`je i to {to je: ôvek [...] bi}e koje se odnosi prema Bogu (4). Prema veri svaki ~ovek ima aktivan odnos. Verski identitet prethodi svim drugim identitetima od trenutka kada se u detetu jave sposobnosti doìvqavawa i prepoznavawa odnosa JaTi. Bog je apsolutno Ti, prema kome stoji svako na{e Ja, ~as sa nevericom, ~as sa strepwom, ~as sa qubavqu. U okriqu verskog identiteta, mati~e se svi ostali identiteti ~oveka. Religioznost povezanost qudi oko tajne mudrosti Vera religiozne provenijencije, ta sna`na integrativna mo} qudskosti kao pojave na zemqi, kojom se li~nost upojedina~uje u istoriji, nastojala je milenijumima da se probije kroz: naslage fantazmati~nih, mitolo{kih koncepata sveta i ìvota; logi~ke sku~enosti u zakqu~ivawima; naslage pukih opaàwa i wihovih povezivawa vi{e ~e`wom nego istinito{}u koja bi iza wih stajala, vodila nas je kroz tmu{e zaborava ka Otkrovewu.
99
SVETOMIR BOJANIN
Vodila nas je kroz na{e sopstveno iskustvo uz primat qudskog lika svakom ~oveku, od najranijih trenutaka po wegovom ro|ewu, ose}awem povezanosti oko tajne mudrosti ìvqewa, otkrivaju}i qudima ~e`wu za udruìvawem te`wi ka vrlini, {to be{e osnovom zasnivawa svih oblika qudskog zajedni{tva i ~itavog niza qudskih identiteta putem kojih se me|usobno prepoznajemo u sopstvenoj qudskosti. I, tek definisawem ìvotnog iskustva jevrejskog sveta, stvaraju se preduslovi i za Otkrovewe hri{}anskog religijskog doìvqaja i Istinitosti. Religijski doìvqaj je op{tequdski odnos ~oveka prema ìvotu kao pojavi i odnos ka apsolutnoj: istinitosti, eti~nosti, esteti~nosti i kreativnosti postojawa uop{te, dakle ka Bogu, o kome moèmo re}i, parafraziraju}i Jaspersa: da je nevidqiv i nezamisliv, jer je nepristupa~an na{im ~ulima, po svojoj voqi i odre|ewu, neobuhvatan na{im logi~kim zakonomernostima kao i na{im fantazmati~nim predstavama koje su date da obujme samo o~iglednosti i merqivosti na{eg sveta, kako bi wima ovladavali, i zato, kad nam se god u~ini da smo na tragu da Ga saznamo, ve} samim tim nismo na tom putu ovladavawa Wime; da smo na Boga usredsre|eni, svom silinom integrativnih mo}i i potreba na{ega psihizma, ostvaruju}i time oblast ~ovekove duhovnosti kojom prepoznajemo punu istan~anost sopstvene ose}ajnosti. Prepoznavaju}i time qubav kao bezuslovno postoje}u u nama, koja je motiv svega {to ~inimo kada smo kreativni, kada ostvarujemo lepo i ~asno, doìvqavamo se celovitim u svom upojedina~enom qudskom postojawu, kao jedino mogu}em obliku qudskog postojawa i sveta; obra}amo se Bogu sa punim poverewem jer: leì iznad, a ne ispod pojmqivosti (Jaspers, 4. str. 158160). Ovde }u dodati da je svaki vi{i red pojmqivosti ~istiji od upliva senzomotornih shema na pojmovne celine i na sam ~in
100
rasu|ivawa. ôvek se uvek sa vi{im poverewem odnosi prema pojmovnim celinama koje se sagledavaju na vi{im nivoima integracije visoko istan~ane qudske ose}ajnosti i inteligencije. To su, u stvari, duhovni predeli ~oveka kao li~nosti, kojima se on odnosi prema ìvotu i svetu, udruùju}i time usmerenost sopstvene pa`we i akcije sa svim qudima istog verskog identiteta. Me|utim, svi qudi sa jasnim verskim identitetom kre}u se jednim smerom ka zavr{etku svog ìvota gde ih o~ekuje krajwi sud o ìvqewu koje se obavqa. To je onaj vrh piramide u kome se susti~u svi qudski ìvoti, i koja im, svakom pojedina~no, daje odre|eni smisao. Pred wim, pred tim krajem ìvqewa i wegovim sudom, strepimo svaki na svoj na~in. Nema religioznosti u principu, nema je ni kao religioznosti uop{te. Postoji uvek samo moja upojedina~ena religioznost, mene kao li~nosti, ~ije je intimno iskustvo utkano u iskustvo etni~kog kolektiviteta, i odre|eno wime. Religijsko ose}awe nastaje uvek otkrovewem koje se doga|a svakoj li~nosti u wenoj upojedina~enoj svesti. Upojedina~eno je te`wom koju sagledavamo udruènu u uzajamnoj povezanosti sa drugima, usmerenu ka Smislu na{eg ìvota koji je u centru zbivawa sveta, ali uvek negde izvan wega samoga, nedoku~iv u svom kona~nom vidu. Versko ose}awe Versko ose}awe je vid qudske ose}ajnosti koja se, u principu, pona{a iracionalno i po nekim svojim nepredvidivim zakonima. Qubav, na primer, prema nekoj osobi ili prema odre|enom konceptu ìvota moè, ponekad, naglo da zaplamsa, da bi se onda, isto tako iznenada, i naglo povukla, ostavqaju}i li~nost u nedoumici i neprilici zbog u~iwenog u datom zanosu. Verska ose}awa znatno re|e zahvataju ti iznenadni zanosi i splasnu}a, ali su poznati i duhovnicima po manastirima kao i onima koji se bave psihoterapijom. Me|utim, nivo angaòvanosti na poqu ispoqavawa sopstvene religioznosti kod ve}ine qudi imaju svoje uspone i padove, za-
101
SVETOMIR BOJANIN
visno od li~nih problema koji nailaze, ali se odràvaju uvek u nekom proseku za tu li~nost. To je osobenost religijskog identiteta kao ospoqewa ~ovekove duhovnosti koja je uvek postavqena upitno nad svojim stavovima i wime motivisanim ~iwewima. Religijsko ose}awe:
zabrawuje da se sopstveno delawe uop{ti kao zahtev upu}en svima. Ono zabrawuje fanatizam. Ni naj~istija jasnost puta ne sme da dovede do toga da mislimo da je taj put jedino istinit za sve [...] oholost apsolutno istinitog je uni{tavaju}a opasnost za istinu u svetu (Jaspers, 4, str. 178).
Veruju}i ~ovek, i onda kada nastoji da uradi ono {to ~ini naj~estitije i najlep{e {to moè, uvek u sebi nosi skru{enost pitawa koje ostaje (Jaspers), da li je ba{ sve to na najboqem putu. Veruju}i u Apsolutnu istinitost i qubav sveta, woj prepu{ta kona~ni sud o wegovim slobodnim odabirawima. Iako uvek teì da odabere ono {to je pravo i ono {to je dobro, uvek ima na umu da on to bira slobodno, po svojoj voqi, i da samim tim postoji mogu}nost proma{aja, pada, na {to je veruju}i ~ovek uvek spreman. On uvek strepi nad ispravno{}u svojih odabirawa, o kojoj nikada ne donosi sud on sam sebi. Religioznost nije oholost posedovawa istinitosti. Wu ~ini ~ista te`wa ka ispravnom delawu, strepwa nad vaqanosti sopstvenog delawa i spremnost na kajawe zbog mogu}ih proma{aja. Vera u apsolutnu qubav Tvorca otkriva mu i o~ekivawe opro{taja, ako opro{taj zasluùje. Ni logi~ko rasu|ivawe ni ateisti~ki koncepti ne daju slobodu na{em quskom postojawu. Oni uvek pretpostavqaju ~vrste i nesalomive zakonomernosti, ograde, izvan kojih se ne moè nikud. ôvek je identi~an sebi samome tek uz mogu}nost ospoqavawa slobode, {to mu omogu}ava religioznost koja jedina priznaje mogu}nost gre{ke i ra~una sa tim. Religijski koncept sveta se ìvi, i po na~inu ìvqewa on se i prepoznaje kao autenti~ni identitet li~nosti. Preveden na go-
102
vorni diskurs koji nije popra}en pukom praksom odnosa sa drugim i re{avawem problema u realitetu, ne ~ini gradivni materijal identiteta religiozne li~nosti, i javqa se kao wena la`na egzistencija kojom se zavaravaju drugi, a ponekad i subjekt sam sobom. U te{kim vremenima ideolo{kih nasiqa, sretao sam qude u dubokoj patwi koji se ìveli jedan ìvot zasnovan na religijskim konceptima, u porodi~nom okruèwu ili u svojim mawim mestima, a drugi, na eksplicitno ateisti~kim, na svojim radnim mestima ili preseqewem u neki ve}i grad, zbog napredovawa u slu`bi u okviru profesije. Qudi mewaju svoju versku pripadnost ili doìvqajem uspe{nijih, i toj li~nosti prisnijih zahteva koje ta odre|ena nova konfesija postavqa svojim pripadnicima, ili prisilnim (na razne na~ine), prevo|ewem iz jedne veroispovesti u drugu. Prisilna prevo|ewa, ako su kratko trajala i to tokom samo jedne generacije, obi~no nisu uspevala. Ako se zadrè tokom nekoliko generacija, uz materijalnu podr{ku pri tom, bivaju uspe{nom kod onih koji nisu jasno izdvojili iz primarnog sinkretizma vrednosti u sebi: one ve~ne, duhovne zasnovane na jedinstvu estetskih i eti~kih odrednica sopstvenog ìvota, od onih koje se zasnivaju na pukim zadovoqewima biolo{kog opstajawa me|u ìvima. Jaspers zamera savremenoj filosofiji {to izbegava da defini{e svoj odnos prema religijskom konceptu sveta. Govori o filosofskoj veri, ali sama filosofija, kaè on, nije u stawu da donese ne{to novo, ona moè samo da probudi i da time doprinese da se setimo, da se u~vrstimo i odrìmo. Verski identitet Religijski ili verski identitet je op{tequdski, i nastaje prepoznavawem ~ovekove druga~ijosti u odnosu na doìvqaj Boga. Odvija se u oblasti duhovnog ìvota koji je odre|en nivoom istan~anosti emocija i dosegnutim nivoima inteligencije, svake jedinke u zajednici. Tim putem se prepoznaje i ustoli~uje u ~oveku
103
SVETOMIR BOJANIN
doìvqaj i saznawe o wegovoj neuporedivosti sa Apsolutnom mudro{}u, koja sadrì svu esteti~nost, moralnost i kreativnost sveta, ka ~ijem okriqu teì. To u ~oveku pobu|uje potrebu za stalnim samousavr{avawem. Ona se ospoqava stalnom sumacijom iskustva u ~oveku, koja ga ~ini uvek spretnijim, sposobnijim, boqim, {to se javqa kao proces u~ewa. Ono se odvija i spontano samim ìvqewem i organizuje se voqno od strane qudskog bi}a, kao u~ewe odre|enih ve{tina, istan~avawa i boga}ewa ose}ajnosti i uve`bavawa misaonih aktivnosti. Kod zrelijih li~nosti ta potreba za stalnim samousavr{avawem postaje i ~in voqnog ispoqavawa, u vidu permanentnog usavr{avawa ili rada na sebi, kako kod religiozno tako i kod ateisti~ki nastrojenih ~lanova qudske zajednice. Pojam: ìvotno iskustvo, sa uzrastawem i sazrevawem, sve vi{e pretpostavqa usavr{avawe u eti~kim vrednostima qudskih delawa, {to se lepo vidi u na{im o~ekivawima da je starija osoba i mudrija u svojim zakqu~ivawima i ~asnija u svojim opho|ewima. Tako ~esto ~ujemo da se kaè nekome za koga se smatra da je nekoga prevario, na primer, na kasi u prodavnici: Nije te stid tih svojih sedih vlasi, aludiraju}i na odre|eni nivo starosti osumwi~enog za prevaru. I svako od qudi, kako oni religiozni tako i oni ateisti, u svojoj najdubqoj intimi procewuju svaki svoj ~in delovawa, svoje pomisli, misli koje su ispoqili, u odnosu na neke svoje kriterijume. Uvek se pitaju u sebi samima kakvi su kao prijateqi drugima, kao roditeqi, kao deca, kao supru`nici, stalno teè}i da budu boqi u nekom svom kontekstu, u atmosferi u kojoj ìve. Stalno smo u nekom nastojawu da se odredimo prema op{toj qudskoj moralnosti i da budemo za sebe i za druge ono {to o~ekujemo od sebe da budemo. Stalno strepimo nad svojim identitetom, znaju}i da je on: u stalnom nastajawu, svakim trenutkom ìvqewa, i da zahteva stalno odràvawe kako bi ostajao istim. Verskim identitetom se ospoqavamo posebno, jer je on najdelikatniji, ocrtavaju}i nas od na{eg sopstvenog ja do najvi{ih oblasti duhovnosti, nas kao qudskih bi}a.
104
Kao i svi drugi qudski identiteti, ima za osnovu jasan doìvqaj, u ovom slu~aju, doìvqaj sopstvene upojedina~enosti u svojim qudskim ograni~ewima i naziv toga doìvqaja, koji je u komunikaciji sa svetom onoliko jasan koliko je i sam doìvqaj jasan subjektu. Tome }u dodati i Jaspersovo zapaàwe o ~ovekovoj te`wi za stalnim samousavr{avawem, ili kako on to kaè, za stalnim prevazilaèwem sebe sama, kao bitne odrednice wegovog identiteta jer:
[...] u tome (samousavr{avawu) vi{e napredujemo ukoliko nam je dubqa svest o Bogu, zahvaquju}i kojoj nam u isti mah postaje jasna sopstvena ni{tavnost (Jaspers, 4. str. 174).
Apsolutni drugi, Tvorac sveta, doìvqen celim bi}em veruju}eg ~oveka u Wegovoj boànskoj evidentnosti, bitan je ~inilac u ontogenezi razvoja ~oveka kao bi}a sveta i wegove li~nosti, kao graditeqa odnosa u svetu. Ateizam je verni pratilac svih religijskih koncepata. Nastaje putem neostvarenih te`wi ~oveka da saznajnim postupkom u~ini pojam Boga predmetom saznajnih procesa i upotrebe u teku}im ~ovekovim projektima ìvota na zemqi. Ispoqen u vidu militantnog ateizma, on se bavi teolo{kom mi{qu u te`wi da je negira, analizom obi~aja i tajni verovawa, u te`wi da ih raskrinka, pri ~emu, i nenamerno, ospoqava religijski identitet sebe kao qudskog bi}a. I ~ovek koji veruje i ateista koji ne veruje bave se istom ~iwenicom ìvota, prilaze}i joj sa dve suprotne strane. Obojica su uzbu|ena u svojim raspravama oko istog i obojica iznose svoje argumente, postavqene u suprotnim smerovima, o istoj pojavi ìvota. Za ateistu je bitno da dokaè da nema onog u {to je ube|en da ga nema (?), a veruju}i, koji prihvata raspravu, èli da zdravorazumski dokaè da postoji ono u {to on neopozivo veruje, a {to ne podleè logi~kom diskursu. Ateista se pona{a tako {to ne po{tuje odre|ene oblike odnosa, a veruju}i opet ispoqava odre|ene oblike pona{awa, pri ~emu su pona{awa i jednog i drugog odre|ena istom pojavom ìvota. Obojica imaju svoj odre|eni reli105
SVETOMIR BOJANIN
gijski identitet. Za nekoga se zna da je veruju}i ~ovek, kao {to se i za onog drugog zna da je ateista. I jedno i drugo se zasniva na odre|enom na~inu doìvqaja Boga kao pojave i tvorca sveta. * Religijski identitet je sveobuhvatan za sve qude. U sebi integri{e najvi{a dostignu}a qudi u svom eti~kom i estetskom usavr{avawu i kreativnim mogu}nostima, kojima ostvaruje svoj odnos prema Bogu putem odnosa: prema ìvotu, radu i smrti. Nacionalni identitet je odre|en prema svojoj qudskoj drugosti prema kojoj se odre|uje: razumevawem, razmenom kulturnih dobra i uzajamno{}u u qubavi u dobrim i zlim vremenima. Oba ova identiteta nastaju u okviru ~ovekove slobodne voqe, a u ravni nivoa istan~anosti wegove ose}ajnosti i sposobnosti inteligencije. Odre|uju ih sadràji eti~kih i estetskih potreba ~ovekove prirode i wegove mogu}nosti kreativnog ostvarivawa svoga postojawa. Religijski i nacionalni identitet su virtuelne mogu}nosti qudskog bi}a koji se u wemu, kao i druge psihi~ke mogu}nosti, bude usled spoqnih povoda, oblikuju umnim sposobnostima li~nosti, i odràvaju svakodnevnim angaòvawem slobodne voqe svakog pojedinca. Po wima se ~ovek prepoznaje u svojoj kona~noj oqu|enosti i li~nim vrednostima.
Socijalni identiteti
Identitet odre|en situacijom Svaka ìvotna situacija nas odre|uje, ne{to mawe za sebe a znatno vi{e za druge, osobenostima {to je ~ine svojevrsnim. Drugi nas opaàju, na primer, kao spava~a, kao pliva~a, kao govornika, predava~a, u~enika, studenta, majstora, ako nas vide u odre|enom na~inu postojawa, a ne prepoznavaju}i nas u nekom od iden106
titeta koji se otkrivaju li~nim susretawima ili poznavawima od ranije. Ako nas pak poznaju kao li~nosti, oni }e se odrediti prema nama u odnosu na identitet koji, za wih, ima dominaciju kao ono {to nas odre|uje. Kako se ìvotne situacije smewuju, tako se i identiteti kojim nas obeleàvaju mewaju. Nekad ni ne prime}ujemo da smo odre|eni situacijom. Odnose}i se prema sebi kao onom {to za nas jesmo, iznenadimo se kada nam se neko obrati kao nekom slu~ajnom prolazniku, navija~u, posmatra~u, demonstrantu ukoliko smo se na{li tu, prolaze}i, kad nas je neko zaustavio da nas ne{to pita; ako smo zastali u grupi nekih navija~a kad nas je neko primetio; ako smo u~estvovali na demonstracijama iz politi~kih ube|ewa, kada je neko pri{ao i pozvao nas: ~uj ti, demonstrantu. êsto smo se klonili da se na|emo u dru{tvu sa nekima po kojima bi mogli da nas odrede na{i prijateqi, kako se ne bi u nas razo~arali, ili mo}ni neprijateqi kako nas ne bi progonili. Identitet po grupnoj pripadnosti Prve trajnije grupe koje nas odre|uju pred drugima, {to onda i sami prihvatamo kao sloj sopstvenog identiteta, jesu razredne zajednice, sportska dru{tva u koja se ukqu~ujemo, grupe sa letovawa u kojima smo se na{li i doìveli ose}awe grupne pripadnosti. Ono je virtuelna potreba u svakom qudskom bi}u koja se ostvaruje uvek onda kada se na odre|enom istom prostoru, u odre|eno isto vreme samosagledavamo kao neko za sebe i pred drugima, uz prijatno raspoloèwe {to se time budi u nama. Pri tom otkrivamo u sebi qubavi, ta sasvim svojevrsna ose}awa usmerena ka mnogima u okviru grupe, u to vreme na{eg zajedni~ewa. Osnovno obele`je qubavi je potreba: za udruìvawe pa`we i aktivnosti sa drugima, spremnost na uskra}ivawe sopstvenih zadovoqewa za dobrobit bilo kog ~lana grupe, po`rtvovanost u vr{ewu zadataka u svrhu opstanka ili afirmacije ostvarenog zajedni{tva, i
107
SVETOMIR BOJANIN
probu|ena qubav u ~oveku za odre|eni kolektivitet kao definisanu i doìvqenu celinu zajedni{tva ili me|uqudskosti. Na toj osnovi, koja je primarno svojstvo qudske ose}ajnosti {to se ra|a sa bi}em ~oveka, zasniva}e se i svaki ovde opisan identitet. Svaki socijalni identitet se zasniva na opaànoj ili doìvqavanoj istosti me|u grupama qudi, bilo u vidu: biolo{kih obele`ja (uzrast, pol, rasa), jezika, mentalnih osobenosti ili ome|enosti prostorom, vremenom i ìvotnom situacijom u kojima se na|emo. Samim ~inom sapostojawa uokvirenog istim kvalitetima koji nas, kao grupu, odre|uju, kako je gore pomenuto, javqa se mogu}nost da se qudi otvaraju jedni prema drugima svom puno}om svojih te`wi, bude}i uzajamnu privrènost, koja }e da ih me|usobno povezuje, obeleàvaju}i ih istim identitetom za druge. Zajedni~ko ìvqewe u okviru istih prostorno-vremenskih ome|ewa, od puke porodi~nosti, do najvi{ih nivoa udruìvawa qudi u okviru nacionalnih i religijskih zajedni{tava, sadràj su èqa i fantazama zrelih li~nosti, bez obzira na uzrast i obrazovawe, u svim vremenima kroz istoriju do danas. Ta zajedni{tva nas uvek boje svojim identitetom kojim se dogra|ujemo kao li~nost, naro~ito za druge, koji nas po tim identitetima {to ih prepoznaju u pojedincu, vrednuju i klasifikuju. Profesionalni identitet Profesionalni identitet je odre|en sa istosti posla koji ~ovek obavqa i obu~enosti odre|enim ve{tinama ili znawima {to ~oveku omogu}ava da ih primewuje u svojoj svakodnevici. Bitni formativni ~inioci koji grade jedan profesionalni identitet su svakako: prostor koji je uvek specifi~an za neko zanimawe, duìna i na~in obuke kroz koje osobe {to se wime bave pro|u,
108
duìna vremena bavqewa tim zanatom ili tom strukom, i tip susretawa sa drugim qudima {to se tu podrazumeva, a {to bitno uti~e i na kvalitet socijalizacije osoba koje se bave odre|enom strukom, {to ih ~ini osobenima za druge i otkriva me|usobno zajedni{tvo esnafskog tipa. Kod zrelijih li~nosti, profesionalni identitet se ne javqa uvek u prvom redu kontakta sa qudima. On je izraèn samo pri ostvarivawu profesionalnog zadatka gde se eti~nost li~nosti sagledava kroz savesnost toga obavqawa, a sposobnost kroz wegov kvalitet. U susretawima sa qudima izvan profesionalnog zadatka, obi~no se ne prepoznaje profesionalni identitet, a eti~nost, zainteresovanost za javna doga|awa u zajednici, kvaliteti odnosa sa drugima, ogledaju se, prepoznaju i cene u privatnosti odnosa koje zrela li~nost ostvaruje sa svojim okruèwem. Kada pri svakom obliku susretawa i pri svakoj grupnoj pripadnosti i u svakoj ìvotnoj situaciji dolazi u prvi plan profesionalno odre|ewe, ukazuje na odre|enu neslobodu u bi}u same te osobe, {to ~ini da se drì kruto onoga odnosa u kome se ose}a sigurnom, ili se radi o tipu la`ne egzistencije koja svojim stru~nim sadràjima onemogu}ava da se oslu{ne dubqe iz sebe sama. Time ~uva sopstvenu sre}nost ìvqewa onakvog kakvo joj se de{ava. Klasni identitet Klasni identitet se zasniva na ose}awu grupne pripadnosti koja povezuje osobe po koli~ini materijalnih dobara koje poseduju, a koje delimo na: bogate, ili one koji poseduju velike vi{kove, znatno iznad osnovnih ìvotnih potreba; sredwe bogate sa znatno mawom koli~inom materijalnih dobara, ali koja su jo{ uvek iznad osnovnih ìvotnih potreba i siroma{ne, sa materijalnim dobrima u pukoj ravni ìvotnih potreba ili sa nedovoqno materijalnih dobara za osnovne ìvotne potrebe.
109
SVETOMIR BOJANIN
Homogenizacija bogatih s jedne strane i siroma{nih sa druge, zasniva se na sasvim o~iglednim kvalitetima me|usobnih zajedni{tava unutar svojih grupa, koja su data: podudarno{}u kvaliteta prostora u kojima ìve jedni ili drugi, u organizovawu vremena u kome obavqaju ìvotne potrebe i slobodna htewa i jedni i drugi, i osnov senzomotornih iskustava kojima se zasnivaju pojmovni sistemi i rana usmerewa ose}ajnosti prema drugima i svetu. Sve to ne doprinosi razlici wihovih saznajnih sposobnosti i mogu}nosti ose}ajnog ìvota, ali im ostvaruje razli~ite asocijacije {to prate odre|ene pojmovne celine, uti~e na ritam sazrevawa ose}ajnosti, ~ine}i ih specifi~nim i za jedne i za druge, i uti~e na usmeravawe radoznalosti i saznajnih procesa, ~ime deluju formiraju}e na sadràje koji nastawuju wihove misaone procese, kao i na argumentacije svojih stavova i ose}ajnu podlogu svojih uzbu|ewa. Sredwe klase, me|usobno sasvim razli~ite po posedovawu dobara, nemaju svoje osobenosti. Jedni me|u wima, upore|uju}i se stalno sa onima imu}nijima, sti~u doìvqaj svoga siroma{tva, a neki opet, ìve}i u blizini siroma{tva, neguje u svojim porodicama sopstveni doìvqaj bogatstva, u ~emu uìvaju. Ono {to saìma ove qude u istost postojawa jesu wihovi zavi~ajni, nacionalni i religijski identiteti. Tragika koju predstavqaju klasne razlike jeste u tome {to ovi iz bogata{kih porodica nisu brinuli o zakonima kojima bi se omogu}ili i siroma{nima da svojim radom mogu da do|u do neke materijalne sigurnosti, a ovi drugi, proleterofili, kada su do{li na vlast, u~inili su sve da svoje narode zadrè u jednakosti u bedi i neznawu, na ~ijem su utvr|ivawu zdu{no radili. To se vidi po tome da su posle sloma komunizma, iz op{te bede naroda koji su bili wime tla~eni decenijama, iza{li kao novobogata{i samo oni koji behu u redovima partijske vrhu{ke komunisti~kih reìma. Nebriga i brzopletosti u re{avawu problema klasnih razlika se pokazala samo kao puki uvod u kriminogeni koncept poli110
ti~ke mo}i, koji sve vi{e uzima maha u svim oblastima ìvota na{eg postkomunisti~kog, evro-ameri~kog civilizacijskog kruga danas. Klasni identitet se mewa shodno sticawu ili gubqewu materijalnih dobara. Problemi u socijalnom poqu i emocionalnom odnosu prema svojoj ìvotnoj situaciji nastaju onda kada se naglo prelazi iz jednog u drugi socijalni status. Ovome odolevaju samo zrele li~nosti jasnog nacionalnog i religijskog identiteta.
LITERATURA 1. Bojanin, S., Neuropsihologija razvojnog doba i op{ti reduktivni metod, ZUNS, Beograd, 1985. 2. Bojanin, S., Nastajawe nacionalne samosvesti i wen smisao, Zbornik Mat. srp., Novi Sad, 2000, br. 108, str. 187204. 3. Bojanin, S., Svetosavqe i na{e doba, Novi Sad, 25. januar 1999. god. u Tri svetosavske besede, Prvo slovo, Beograd 2000. 4. Jaspers, K., Uvod u filozofiju, Prosveta, Beograd, 1973, str. 160. i 173, str. 297. 5. Kerovi}, R., ôvjek u sredi{tu, Fil. fakultetSvetovi, Bawa LukaNovi Sad, 2002. 6. Mati}, V., Nesvesno u antropologiji, u Antropologija, bolest i zdravqe, @elind, Beograd, 2000, str. 27. 7. ]irkovi}, S., Predgovor u Kraqevstvo i svetost (Bo{ko Bojovi}), Slu`beni list, Beograd, 1999, str. 1923. 8. Heraklit, Fragmenti 9. Herodot, Istorija (kw. I, str. 127129. i kw. II, str. 107108), Matica srpska, N. Sad, 1980. 10. Hojzinha, J., Nacionalizam i patriotizam u Evropi na kraju 19. veka (1940), Prometej, Novi Sad, 1996. 11. [naper, D., Zajednica gra|ana (1994), Z. Stojanovi}, Novi Sad, 1996, str. 10. 12. [peman, R., O pojmu prirode ~oveka, u ôvek u modernim naukama, Kw. zajednica, Novi Sad, 1986, str. 90101.
111
SVETOMIR BOJANIN
SVETOMIR BOJANIN DEVELOPMENT OF PERSONAL IDENTITY

SUMMARY Identity of a man, as a being of an individual existence, is experienced and recognized through the temporal continuum, in which he receives stimuli, and a spatial continuum, seen as a body in which these stimuli are gathered. Every perception induces a feeling that can be valuated as pleasant or unpleasant, and which the subject experiences as a difference in the world observed. Individual man, as a being-in-the-world, meets a whole series of "notI", that he incessantly relates with, repeatedly choosing, by his thoughts and actions, between what he is and what he is not. This is the process that creates all human identities, which can be separated in three layers: "immutable identities, specified by biological and spatial facts, including: self-identity (one I am), family identity, racial identity and native identity; "mutable identities, specified by temporal continuum and higher level of mental integration and spiritual possibilities: national and religious identity and "social identities, based on group and class appurtenance, which differ through age, change of school, change of job, class or rank changes. First two layers follow each other, through the process of growing up and together they create a vertical development path of self-knowledge, while the social identities appear in every single one of the development fazes in horizontal level, and they are lasting for as long as the engagement of a person in a particular social field lasts. The basic structure of all identities consists of human ethics, which are the criteria for their value and permanence. Key words: identity, nation, national consciousness, love, moral, religion, religious feeling, unconditional request.
112

KOR Svetomir Bojanin FG4

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

KOR Svetomir Bojanin FG4

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

SVETOMIR BOJANIN Defektolo{ki fakultet Beograd

Razvoj identiteta li~nosti

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

Navedeni tekst prof. ]irkovi} tuma~i slede}im re~ima:

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

RAZVOJ IDENTITETA LI^NOSTI

SVETOMIR BOJANIN DEVELOPMENT OF PERSONAL IDENTITY

You might also like