oze Saramago, JEVANELJE PO ISUSU HRISTU - uvod

Jevanelje Njihova imena, Avijatar, Dotaim i Zakhej, navode se ovde da bi se uklonila bilo kakva sumnja da je re o istorijskoj prevari, koja bi se mogla javiti kod onih koji su do saznanja o ovim dogaajima stigli preko drugih izvora, u koje se tradicionalno moda vie veruje, ali to ne znai da su autentiniji. oze Saramago, "Jevanelje po Isusu Hristu" Narator Saramagovog romana koji nosi provokativan naslov, Jevanelje po Isusu Hristu, na vie mesta ironino poziva itaoce da poveruju u istinitost i autentinost upravo ove biografije mesije iz Nazareta. Naravno, njegovo jevanelje je roman, a ne istorijski dokument, ali u pitanju je delo napisano u duhu postmodernistikog poziva na preispitivanje istorijskih istina. I mada je istorija samo posredno meta naeg interesovanja centralna tema jeste revalorizacija judeo-hrianske religioznosti i razna pitanja s tim u vezi - od neeg se mora poeti, a zgodno je pri tumaenju dela kompleksnog sadraja krenuti od povrinskih obeleja, jer esto i u njima moemo, u jednostavnijem obliku, nai ono isto do ega dolazimo viestrukim paljivim iitavanjem.

Hajde da pre svega analiziramo ime romana - Jevanelje po Isusu Hristu. Element "po Isusu Hristu" oigledno implicira da jevanelja koja poznajemo nisu u fokusu imala samu linost Isusa Hrista (suvino je rei da Isus iz Nazareta jeste glavni junak svakog jevanelja, ali ona su pisana za iroke mase kojima je samo trebalo to upeatljivije preneti poruku nove religije), a da se ovo, koje moemo nazvati Jevaneljem po Saramagu, bavi upravo Isusom, dok je poruka u drugom planu - tanije, ona je problematizovana. Kako je Isus, bez svake sumnje, glavni junak ovog jevanelja koje ni u jednom trenutku nije imalo za cilj da bezobzirno porekne ono to stoji u drugim jevaneljima, dakle nikada se ne bi usudilo da saopti da se dogodilo neto to se u stvari nije dogodilo, da tamo gde je Da stavi Ne, elem, kako je glavni junak prie Isus, a njegovo nam je itije odlino

poznato, nita nam dakle ne bi bilo lake nego da sednemo pored njega i da mu proreknemo budunost, kako e velianstven biti njegov ivotni put, kako e udima hraniti ljude, udima vraati zdravlje i podizati iz mrtvih, no ne bi nikako bilo pametno tako postupiti jer je deak, iako je nadaren za tumaenje vere i upuen u rei patrijarha i proroka, skeptian, kako ve prilii njegovim mladim godinama, pa bi nas uz podsmeh poslao da vidimo da nije u drugoj sobi. Jo bitniji element naslova je re "jevanelje", pa moramo uporediti Saramagovo sa ostalim delima koja se tako zovu. Najoiglednija zajednika odlika ovih dela je to da se u njima pripoveda o dolasku mesije, Sina Boijeg, Isusa Hrista. Dalje, u pitanju su dela sa odreenom ideolokom tendencijom i, mada je Saramagova tendencija suprotna onoj koju su imali raniji pisci jevanelja (a i kod njih postoje razmimoilaenja, zbog kojih danas imamo kanonizovana i apokrifna jevanelja), to jo uvek nije razlog da ovaj roman nazovemo antijevaneljem. ak i okantni detalji poput objanjenja da Marija nije bezgreno zaela, ve da je Bog pomeao svoje seme sa Josifovim (to je u romanu lepo i bez ustruavanja ispripovedano), zatim putena i, to je jo sablanjivije (objasniu kad doe vreme...), duhovna bliskost izmeu Isusa i Marije Magdalene, pa Isusova skepsa i primanje pouka od neastivog, sa kojim je iveo kao egrt... Sve su to detalji koji bi mogli da se uklope i u mnogo optimistiniju pripovest nego to je ova, koja zaista jeste antijevanelje, iako ne porie ni Boga, ni to da je Isus njegov sin, direktno ne porie ak ni vaskrsenje, jer se zavrava Isusovim sklapanjem oiju, nakon ega dolazi jo samo jedna reenica - od koje itaoca podilazi jeza u kostima (savet onima koji vole da zavire na poslednju stranicu pre nego to proitaju sve prethodne: sa ovim romanom to nema nikakve svrhe, pre svega zato to i bez toga znate te e biti na kraju, da e Isus Hrist biti razapet na krst, a pomenuta reenica vam nee ama ba nita znaiti pre nego to do nje doete prirodnim putem). Jevanelje (gr. , evangelion, jevr. , besurut tovot, starosrpski blagovestje) znai "dobra vest", "blaga vest". SaramagovoJevanelje po Isusu Hristu nam ne nosi nikakve dobre vesti.

Ono nam dodue skida mreu s oiju (biblijska metafora iz kanonizovanih jevanelja), ali ono to nam konano otkriva nije ni dobro ni lepo...

_______________________________________________ Suprotno dosadanjoj praksi, odluila sam da, umesto integralnog teksta o jednom knjievnom delu, objavim seriju povezanih tekstova o ovom romanu. Razlog je oigledan: Saramagov roman je, pre svega ideoloki, veoma kompleksno delo i ima mnogo tema na kojima bi se trebalo due zadrati - predugo da bi sve to na kraju stalo u jedan jedini post. Drugi razlog je line prirode, a u isto vreme je komplementaran prvom - za mene je ovo delo vie nego fascinantno, tako da elim (i spremna sam) da o njemu govorim beskrajno dugo. Ukoliko ste na ovim stranicama prvi put, ako ste do ovog teksta doli na primer preko gugla, a niste nali ba ono to ste traili bukmarkujte Interpretacije, prijavite se na RSS feed ili lajkujte Interpretacije na fejsbuku i dajte mi malo vremena... Komentari i pitanja koja postavite mogu uticati na teme narednih postova, ali prvi tekst u nizu (ako ne raunamo ovaj) bie sigurno posveen enama u jevanelju.

Valentina orevi

ene u Saramagovom JEVANELJU PO ISUSU HRISTU

Nasuprot svome oveku Josifu, Marija nije ni pobona ni pravedna, mada za te moralne slabosti nije sama odgovorna; tome je kriv jezik kojim ona govori, ili ljudi koji su taj jezik stvorili tako da rei poboan i pravedan - nemaju enski rod. ***

Josif je bio srean poto ga je, iako nije eleo da prizna, bilo sramota da sam razgovara o tome sa enom, naroito mu nije prijao njen stav ustaljen od sino, da neprekidno gleda u pod preda se, jer, iako skromnost jeste nalagala takvo ponaanje, on je ipak u tome video provokaciju nekoga ko zna vie no to eli a prizna, a to i ne krije. U stvari, enska zloba nema granice, i to posebno kada je re o nedunoj zlobi. *** Tada se, poto mu je pao kamen sa srca, setio da bi moda bila dobra ideja upitati Mariju da li ima bolove, ali nije rekao ni re, jer ga je ta misao podsetila na itav taj prljavi proces, od zaea do roenja, na onaj grozni enski organ, vrtlog i ambis, izvor svih zala ovoga sveta, na lavirintsku unutranjost, na krv i vlagu, na izluevine, na prskanje vodenjaka, na odvratnu posteljicu, Boe moj, kako si mogao da uini da se tvoji najdrai sinovi, ljudska bia, raaju iz takve prljavtine kada bi bilo mnogo bolje, za Tebe i za nas, da si nas stvorio od svetla i prozranosti, jue, danas, i sutra, prve, srednje i poslednje, i sve, ne pravei razliku izmeu vlastelina i sebra, kralja i drvodelje, jedino obeleivi one koji su predodreeni da zauvek ostanu neisti. oze Saramago, "Jevanelje po Isusu Hristu"

Roman obiluje ovakvim iskazima. Saramago se pitanjem poloaja ena pozabavio na krajnje originalan i zanimljiv nain - opisujui jedan ekstremni patrijarhalni poredak kao neto potpuno prirodno, sluei se pri tom ogromnom dozom ironije koja se ispoljava i u jeziku, i u dogaajima opisanim u prii - jer vidimo da nisu jedino ene nesrene zbog svog poloaja, pate i muevi, i sinovi, nema istinske komunikacije (koju je teko postii i bez premise da sve to potie od ena jeste zlo, te da mukarci niti smeju da im govore o vanim stvarima, niti da ih sluaju), postoji ogromno otuenje meu ljudima koje ih u potpunosti spreava da budu sreni. Kritika je dakle u tonu, samo na jednom mestu na poetku romana ujemo komentar naratora o ovoj temi, napisan u lepom maniru jevaneliste. Bilo to po volji Bojoj ili ne, ali ja znam da ovaj ovek nema na ta da osloni glavu, i istinu vam velim, da bi se mnoge stvari na ovome

svetu doznale pre no to bude prekasno kada bi muevi i ene razgovarali jedni sa drugima kao muevi i ene. Suprotno ideji o mukarcima kao boijim miljenicima, vidimo da se aneli, i Pastir, i boiji glasnik, osim Isusu, prikazuju jedino enama, dok savetovanja meu mukarcima, uz prenaglaavanje autoriteta mudraca svetenika, uvek imaju, uz odreenu gorinu, komian ishod. Dolazi do velikog preokreta nakon Isusovog susreta sa Marijom Magdalenom. Tu ve dolazimo do zanimljivih pitanja aktuelnih u feministikim intelektualnim krugovima, koja se tiu tumaenja apokrifnih jevanenja i gnostikih tekstova. U nekim od tih tekstova pominje se sedam ena - apostolica, koje Isusa prate ravnopravno sa dvanaest poznatih mukih apostola. O tim enama ne znamo mnogo, znamo vie samo o jednoj, Mariji iz Magdale, koja je ak i u kanonizovanim spisima, sinoptikim jevaneljima, prikazana kao Isusova bliska i verna sledbenica. Vie o poloaju ena u ranom hrianstvu moete proitati u tekstu Milana Vukomanovia - ene apostoli u ranom hrianstvu. Poetna poglavlja Saramagovog Jevanelja po Isusu Hristu prikazuju jednu klimu u kojoj je nezamisliva bilo kakva ideja o ravnopravnosti polova. Iz tog ugla gledano, veoma je vana istorijska misija Hristova (sada govorim o Isusu iz kanonskih jevanelja) taj ovek je spasio jednu preljubnicu od tada uobiajene (ovaj zakon se ne primenjuje na mukarce) kazne - smrti kamenovanjem, to je u svakom sluaju gest revolucionaran za ono vreme. Kada posmatramo Isusa iz Nazareta u tom svetlu, vidimo jednog nosioca velikih, dobrih ideja i napretka. Gledano iz istog ugla, izgleda da su ateisti esto skloni da ovog oveka cene vie nego vernici i crkva koja se oduvek ogluivala o njegove ideje. Naravno, ovo nipoto nije jedinstven primer u istoriji da se izmanipulie dobrim ljudima i delima, kako bi se stvorilo neto moda mranije od onog mraka koji je do tada postojao. Ispunjenje Starog Zaveta U hrianskoj Bibliji, dakle u Starom i Novom Zavetu zajedno, jevanelja ine centar idejne strukture - u njima se govori o ispunjenju proroanstava iz Starog Zaveta, tanije o poetku tog ispunjavanja, jer konana borba izmeu dobra i zla (u kojoj bi se Hrist borio na drugi nain - ognjem i

maem) trebalo bi da se dogodi tek na kraju istorije, o emu govori Otkrovenje Jovanovo, poznatije kaoApokalipsa. Onovremenski Jevreji su ipak oekivali mesiju koji e odmah biti tako straan, pa su bili vrlo iznenaeni tvrdnjom da je njihov spasitelj ovek koji nudi filozofiju okretanja drugog obraza. Trebalo ih je, dakle ubediti (a znamo da znatan deo njih nikad nije prihvatio tu ideju, pa Hrianstvo, iako je danas dominantno, nikada nije postalo jedina svetska religija) da se ivot i dela Isusa iz Nazareta uklapaju u prie starozavetnih proroka. Saramagu je, po svoj prilici, bilo jako zanimljivo poigravanje sa Isusovim itijem kako bi ono, kao i sva druga jevanelja ikad napisana, bilo u kontinuitetu sa Starim Zavetom kao neprikosnovenim dokumentom (jer kakvo bi to bilo jevanelje kada ne bi bilo tog kontinuiteta?). Jevanelje po Isusu Hristu obiluje detaljima koji mogu da se uklope u starozavetnu priu. Meutim, postoje dva mesta u romanu koja govore o konkretnom ispunjavanju pojedinih tekstova iz Starog Zaveta. Prvo takvo mesto je ono u kom se govori o okolnostima vezanim za Isusovo roenje u Vitlejemu Judejskom, o emu je govorio starozavetni prorok Mihej. Njegovo proroanstvo sanjao Irod Antipa, nakon ega je izdao nareenje da se pobiju svi vitlejemski deaci roeni u to vreme - sudbina koja je mesiju morala da zaobie, kako bi bio ispunjen boiji plan. Pominjanje ovog proroanstva i njegovo ispunjenje je oekivano i sasvim na mestu, kad je u pitanju jedno jevanelje. Za jedno drugo ispunjenje ne moe se rei isto. Dragi je moj kita smirne koja meu dojkama mojim poiva. ... Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli. ... Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase meu ljiljanima. ... Otela si mi srce, sestro moja nevesto, otela si mi srce jednim okom svojim i jednim laniem sa grla svog. ... Sa usana tvojih kaplje sae, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko, i miris je haljina tvojih kao miris livanski.

... Ustani severe, i hodi jue, i duni po vrtu mom da kaplju mirisi njegovi, neka doe dragi moj u vrt svoj, i jede krasno voe svoje. ... Dragi moj promoli ruku svoju kroz rupu, i to je u meni ustrepta od njega. ... Sastavci su bedara tvojih kao grivne, delo ruku umetnikih. ... Kako si lepa i kako si ljupka, o ljubavi u milinama! ... Ja sam dragog svog, i njega je elja za mnom. ... Metni me kao peat na srce svoje, kao peat na miicu svoju, jer je ljubav jaka kao smrt i ljubavna sumnja tvrda kao grob, njen je ar kao ar ognjen, plamen Boji. ... Mnogo voda ne moe ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti. Da ko daje sve imanje doma svog za tu ljubav, osramotio bi se. ... "Pesma nad pesmama", Sveto Pismo, Stari Zavet Iako skandalozna, moramo rei da je genijalna Saramagova ideja da kao ono najbitnije mesto iz Starog Zaveta izdvoji jednu ljubavnu pesmu, "Solomonovu Pesmu nad pesmama", a trenutak ispunjenja - trenutak sjedinjavanja (u telesnom, duevnom i duhovnom smislu) Isusa Nazareanina i Marije iz Magdale. Prema Saramagovom Jevanelju, na obrazovanje (u najirem smislu) i ivotni put mlaanog Isusa uticali su (ovim redom): starci iz sinagoge, koji su ga nauili dogmi, ljudski otac, koji ga je poduavao stolarskom zanatu, koji mu, ako emo pravo, nije ba mnogo koristio u ivotu, (majka ba niemu, jer kao ena nije imala prava da se mea u obrazovanje jednog mukarca...), mudrac iz Hrama - koji ga je vie razoarao nego to mu je otkrio neku veliku istinu, no svejedno je to bio znaajan dogaaj... Slede etiri godine, pune vanih lekcija, sa avolom u pustinji, pa onda kratki susret s Bogom. I sve je to bilo veoma bitno... A onda je upoznao Mariju iz

Magdale i postao ovek. Spoznao je potpuno novu dimenziju postojanja, potpuno predavanje, savrenu ljubav, zajednitvo u kom padaju sve maske koje oveka kriju od sebe samoga. Konano je reio neke od najveih dilema, napustile su ga none more koje su ga pratile godinama. Stekao je potunu svest o sebi. Postao je kompletna linost. Onda mu je preostalo samo da do kraja ostvari svoju sudbinu... Marija Magdalena do kraja ostaje uz Isusa, kao jedina osoba na svetu koja poznaje sve tajne njegovog srca. Samim tim, ona je iznad ostalih (mukih) apostola, koji sve vreme imaju samo delimino znanje o Isusovom putu i planovima. Marija je prva osoba koja je verovala u Isusa pre bilo kakvih uda, mada ga nikada nije posmatrala kao boga, nego kao (svog) oveka. Vrhunsko iskustvo koje jedan ovek moe da doivi jeste harmonija sa voljenim biem. To je jedan od zakljuaka koji moemo da izvedemo iz Saramagovog tumaenja Isusovog ivotnog puta, meutim mi smo tek poeli da govorimo o ovom jevanelju, u sledeim tekstovima bie rei o teolokim temama, krivici i ispatanju, relativnosti dobra i zla i sataninoj ulozi u svetu.

Valentina orevi

Bog, Pastir i krivica u Saramagovom JEVANELJU

Isus nije zaet pod praznim nebom. Postoji Bog, a on je Sin Boiji. Jevanelje po Isusu Hristu nije parodija jevaelja, mada sadri neke elemente parodije. Ispripovedani su poznati dogaaji (istina, u sinoptikim jevaneljima, iz razumljivih razloga, nema rei o Isusovom roenju i detinjstvu; ima u apokrifnim), ali promenjen im je smisao. Meutim, rei naratora ovog jevanelja nose veliku teinu, jer on poznaje Istoriju. Krenuli smo od pravoverne pretpostavke da istorija predstavlja ispunjenje boijeg plana. Morali smo se zapitati kakav je taj plan i kakav je uopte taj bog. I odakle mu ideja da dobije sina sa jednom smrtnicom. Nije udna pojava da bogovi seju decu na zemlji, ali to su paganski bogovi sa paganskim osobinama plodnost i pouda, plodnost i pouda. Jedini istiniti veliki

Gospod na nebesima ne pati od te boljke. Njega zanima jedino mo. avolov egrt ...te e ti toliko stado, zato doputa da se toliko mnoe; ako se ovako nastavi, bie ih toliko da e pokriti sva brda i itavu zemlju, a Pastir mu odgovori, Stado je ve bilo ovde, neko je morao da se brine o njemu, da ga brani od grabljivica, i meni je to palo u zadatak, Gde ovde, Ovde i tamo, svuda, Hoe da kae, ako se ne varam, da je stado oduvek bilo ovde, Vie-manje, Da li si ti kupio prvu ovcu i prvu kozu, Nisam, Pa ko je onda, Naao sam ih, ne znam da li su kupljene, znam samo da je stado ve postojalo kada sam ga naao, Znai, ti si vlasnik stada, Nisam, ja nisam vlasnik niega na ovom svetu. Od noi kada je zaet podmetnutim semenom Boga Savaota, Isusa prate znaci koji potvruju njegovu posebnost. Jedan aneo, preruen u prosjaka, donosi poruku blagoslovenoj Mariji. Isti aneo se pojavljuje jo nekoliko puta tokom Marijine trudnoe i Isusovog detinjstva, uvek kao zatitnika figura. A onda nam odjednom postaje jasno da je taj aneo u stvari Neastivi glavom i bradom. Sa avolom Isus provodi etiri godine svog ivota. Do kraja romana saznaemo da interesi boga i avola idu ruku pod ruku, da je ak moda onaj prvi poslao ovog drugog da obilazi njegovog sina dok ne doe vreme da mu se sam prikae. Meutim, avo ipak Isusu namee neke buntovne ideje i naputa ga (tanije: otera ga) u trenutku kad to buntovnitvo nestane. Interesantno je primetiti i da se godine provedene sa Pastirom (kako se avo predstavlja) i stadom u stvari poklapaju sa Isusovom adolescencijom, koja predstavlja pravo vreme kako za raanje buntovnitva, tako i za sasecanje istog u korenu. Pobune su uvek deo plana - one ine pobedu tako blistavom. Druga je stvar u emu se sastoji ta pobuna: re je o odbijanju prinoenja rtve. Bog poseduje sve na ovom svetu. On uiva u poastima i mirisu spaljenih rtava. Pastir ne poseduje nita, ali brine o stadu koje je naao (to je ono konkretno stado, ali i itav ljudski rod, ukljuujui i Sina Boijeg/Sina oveijeg). Isus, kao Pastirov egrt, takoe poinje da brine o stadu. Tokom jedne dramatine epizode, spasava ivot jagnjetu kome je sudbina namenila da postane pashalna rtva. Par godina kasnije, sam rtvuje to jagnje, sada ve odraslu ovcu, pokorivi se svome ocu sa nebesa.

Pastir ga se odrie, odlazi, kae, nita ti nisi nauio. Krivica, zamena teza ...ba u tom trenu Josif je morao da povie, Neduan sam!, ali ne, utao je, odustao je. Narednik ga je osmotrio, setio se da bi naruio simetriju ako taj poslednji krst ne bi bio pobijen, jer etrdeset je lep, okrugao broj, te pokretom ruke dade znak, i ekseri su bili zakucani. Josif je urlao, i urlao a onda su ga podigli obeenog o rune zglobove probijene gvoem, i potom je, kada mu je drugi klin probijao pete, ponovo putio krik. O Moj Boe, da li je ovo ovek kojega si ti stvorio, blagosloveno bilo ime Tvoje, kad je ve zabranjeno proklinjati te. Pored onoga sa nebesa, Isus je imao i jednog ljudskog, zakonitog oca, drvodelju Josifa. On je prilino dominatna figura u prvoj treini romana, ali italac ni ne sluti koliko je on vaan sve dok, pokusavajui da ucini neto veoma plemenito, ne umre na krstu i narator nam saopti da je to bio mlad ovek, koji tek to je napunio trideset i tri. Mi iz drugih izvora znamo da je Isus iz Nazareta umro na taj nain i u tim godinama. Ovakvo pripisivanje poznatog dogadaja drugom liku moramo da shvatimo kao signal da e takvih zamena biti jo, kao i da one oznaavaju posebne veze meu likovima u romanu ije se sudbina prepliu. Izmedju Isusa i onoga koji je do kraja zivota verovao da mu je otac postojala je jaka, mada veoma udna veza. Dok dalje pratimo radnju romana, vidimo da Isus uspostavlja druge, veoma znaajne, sudbinske kontakte. Josifa ostavljamo, jer on je mrtav i vie se o njemu ne govori, ali setimo li se da - iz prespektive svega onoga sto do kraja saznajemo (da je Bogu Isus potreban da ostvari svoj veliki plan) - ponovo razmislimo o Josifovoj ulozi, videemo da i izmedju njega i Boga postoji jako velika i sutinski bitna veza, ak neka vrsta dvojnitva, iako Josif nita od svega toga nije ni nasluivao. Ideja o meanju semena u ovom romanu nema svrhu samo da opovrgne mogunost bezgrenog zaea. Josifu je Isus podmetnut. Sa detetom, podmetnuta mu je i krivica za sve grehe koje je Bog tek nameravao da poini. Menja se premisa da Isus umire kako bi sprao greh s ljudi. Ovde jedan ovek umire kako bi sprao greh sa Boga. Isusu je to na umu u trenutku kada, na kraju romana, umirui, izgovara: Ljudi, oprostite mu, on ne zna ta je uinio. Vratimo se Josifu; nakon to se dogodio pokolj Vitlejemske dece po Irodovom naredjenju, poele su none more - on je Irodov vojnik i ide da

ubije svog sina Isusa. Snovi su optereeni nepodnosljivim oseajem krivice. Meutim, mi znamo da Josif nikad nije eleo smrt svome sinu; tog sina e ubiti onaj drugi otac. Poto je drugi otac Bog i poto je on svetlo, istina, zivot i tome slino, te na njemu ne sme biti greha ni grie savesti, on je svoju krivicu vezanu za rtvovanje sina prebacio na savest oveka koji se tu zadesio. Poraz Nakon Josifove smrti, Isusa je poela da prati nasleena mora. Zbog toga je napustio porodicu, trazio savet od mudraca iz hrama i proveo onoliko vreme sa avolom. More su prestale nakon susreta sa Marijom Magdalenom. Jedino je njena ljubav mogla da ga spase od strane sudbine koja mu je pretila. Meutim, on je tada jo verovao da je pred njim neto veliko i dobro. Iluzija je nestala kada je Bog konano izloio Isusu svoj plan: treba da rtvuje sina kako bi postao Bog celog sveta, a ne samo jednog naroda - Jevreja. To e za posledicu imati velike ratove i nebrojene rtve. Isus nije eleo da uestvuje u tako monstruoznom planu. Ne marei vise za sopstveni ivot, poeleo je da spasi ovecanstvo - ne pred Bogom nego od Boga. Doao je na ideju da, umesto da nastavi da obznanjuje da je sin boiji, pone da se predstavlja kao politiki buntovnik, kako bi vernici prestali da ga slede: poeo je da govori da je on kralj Jevreja (mala digresija: i za ovu tvrdnju Saramago je mogao da nadje osnova u istorijskim dokumentima, jedna ateistika struja istoriara tvrdi da je Isus sin Josifov u stvari imao politiku misiju i da je govorio o osloboenju od rimske vlasti), provocirajui i jevrejsku, i rimsku vlast. Hteo je da umre pre vremena i sprei irenje virusa hriscanstva. Tek je na krstu shvatio da je svaki otpor uzaludan, boija je poslednja. Pokosile su ga licemerne rei sa nebesa: Ti si sin moj ljubljeni i u tebe poloih svu svoju milost. O vaskrsenju nema ni govora; krv iz Isusovih rana (a znamo da se, prema judeohrianskom verovanju, upravo u krvi nalazi dua) slila se u crni, zemljani anak koji ga je kao usud pratio od roenja i koji u stvari pripada avolu.

Antireligijski ideolog, oze Saramago

Stigli smo do verovatno najuzbudljivijeg dela prie o Saramagu, onog aspekta romana koji je naroito isprovocirao Vatikan.

Sukob izmeu Saramaga i Vatikana, vie politiki nego teoloki, jo uvek je aktuelna tema ak i u irim italakim krugovima, naroito nakon Saramagove smrti 18. juna ove godine i teksta Navodna svemo naratora u kom je pisac nazvan "populistikim ekstremistom" i "antireligijskim ideologom". Pomenuti lanak vatikanskog kritiara, Klaudija Toskanija, citiran je i kritikovan na webu nebrojeno puta u poslednjih mesec i po dana, meutim ja nisam uspela da doem do originalnog teksta, odnosno do prevoda na neki od jezika koje koristim, tako da ne mogu da ga komentariem. Proitala sam nekoliko "odgovora", u kojima je u prvom planu staro prepucavanje o tome da li su vie rtava odneli krstaki ratovi i inkvizicija ili gulazi i istke koje su sprovodili komunisti. itajui te tekstove, imala sam utisak da svi oni govore o nekom drugom Saramagu, anarhistikom aktivisti, koji je jednom (ili vie puta) izjavio kako narod treba da izae na ulice i tu ostane dok vlast ne shvati...neto... Ma da li je mogue da niko nije mogao da izdvoji neki pametniji citat? Na teolokom planu, Saramagov hibris se sastoji u tome to je, kako pie u pomenutom tekstu, "umislio da moe preuzeti teret" odgovora na pitanje postojanja zla u svetu. Saramagov odgovor je naizgled jednostavan - za sve je kriva crkva - a to je teza koja se lako zastupa i podjednako lako opovrgava. Da je, kojim sluajem, zaista re o populistikom piscu koji ima da saopi samo tu otrcanu misao, koga bi bilo briga? On je bio tvrdoglavi marksista, kau oni, liberalistiki materijalista, ateista bez ikakve sposobnosti za metafiziku. Tvrdim da ovo poslednje nije tano, mada za Saramaga moemo rei da je neka vrsta "staromodnog" ateiste - od onih to su u stvari strasno eznuli za bogom (to nije nita drugo nego metafizika enja). Tanije bi bilo Saramaga nazvati antiteistom, odnosno misliocem koji kritikuje religioznost. Evo lepog primera za razlikovanje pojmova ateizam i antiteizam: u romanu "Braa Karamazovi" Dostojevskog - Fjodor Pavlovi je ateista, dok je Ivan antiteista. Time to smo odreenu linost svrstali u jedan tabor nismo jo mnogo postigli, jer u svakom taboru postoji hijerarhija. Postoji, prvo, bezoblina masa neosveenog, nemisleeg sveta koji se tu zadesio po inerciji. Postoje, zatim, aktivisti na raznim nivoima, reklo bi se da su oni malo vie upueni u prirodu stvari, jer "imaju stav", meutim praksa pokazuje da nita nije lake nego

politiaru da menja stav. U oba sluaja, izgleda da sasvim spoljanji faktori (preciznije: novac) odreuju u kom e se taboru neko nai. Na kraju, postoje ideolozi, pojedinci koji misle za sve njih. Smatram da je Vatikan na neki nain odao poast protivniku Saramagu, nazvavi ga antireligijskim ideologom. Ovaj ideolog je ipak pre svega pisac. Iako su njegova dela angaovana, moramo razdvojiti umetniku vrednost jednog dela i solidnost ideja u njemu iznesenih. Kada je Saramago u pitanju, najvie panje zasluuje nain na koji su ideje uobliene u njegovim romanima. U sledeem postu u se baviti idejom koja predstavlja sredinju temu ovog romana - relativnost dobra i zla - i nainom na koji su prikazani Isus, avo, kao i Gospod Bog. Vraamo se tekstu. Valentina orevi