Naziv originala: Harold Robbins and Junius Podrug THE BETRAYERS Copyright 2004 by Jann Robbins and Junius

s Podrug Translation Copyright 2012 za srpsko izdanje Alnari d.o.o. ISBN 978-86-7710-921-9

Harold Robins
i Dunijus Podrug

SVA LICA IZDAJE

Prevela Nataa Andri

Beograd, 2012.

Za Roberta Glisona

Zahvalnica

Zahvaljujemo dr Defriju Krugeru, M. B. E., Rene Kruger, Elizabet Vinik, Hildegard Krie i Den Robins

1
Havana, Kuba, 1958.

raila je poudom, tim senzualnim kvalitetom ene za kojom su mukarci gotovo bolno udeli. Njeno je telo bilo stvoreno za greh; koa boje cimeta, oi plameni zeleni smaragdi, a usne vlane i crvene. Noge joj behu duge i vitke, one koje bi obujmile oveka i stisnule ga dok s njom vodi ljubav. Havana je bila najulniji grad na svetu, egzotian, erotian, pun prelepih ena koje su u sebi nosile deviansko-kurvinsku meavinu vrelu latinsku krv to ih je inila duboko strastvenim, dok su im kulturno i versko vaspitanje govorili kako je seks greh. Uprkos tim seksualnim sukobima koji su im nametnuti, nije nigde bilo ena toliko seksualno provokativnih kao to su to bile havanske ene. Imale su ten svih nijansi, od svetlosmee do blistavog preliva slonovae, iako je meu njima bilo i onih svetle puti poput vedske zime. Bez obzira na boju koe, sve su meu nogama gorele. Kad bi mukarac uao u njih, one su s njim postajale jedno, povlaei noge sasvim nagore, tako da on u njih moe prodreti snano i do kraja, a potom grebale njegovu kou dugakim noktima i privlaile ga da ga uvuku u sebe jo jae i dublje. Zbog toga su takoe i najbolje prostitutke na svetu bile u Havani one su uivale u svom poslu. Bili smo na balkonu moje sobe iznad Malekona, irokog bulevara koji se pruao du obale. S nae strane u njega se ulivala

Harold Robins i Dunijus Podrug uzana, krivudava Starogradska ulica, ispunjena vekovima starim kolonijalnim graevinama zaogrnutim isturenim terasama. Bilo je rano vee. Sve povetarac klizio je preko zaliva i peo se do mog balkona. Ona se opasno naginjala preko ograde, uivajui u ivopisnom ludilu La Habanasa u vreme karnevala, u moru arenih kostima, bizarnih kola i glasnoj muzici. Stari grad je ludovao dole na ulicama bubnjevi, rumba i bend koji je svirao La Kukarau takmiili su se za emitovanje na radiju. Muecones, satirine figure poznatih likova, predvodile su veliku paradu s karikaturom narednika Batiste, in koji je imao kubanski diktator kad je vodio Narednikovu pobunu 1933, kliui i izrugujui se dok su se sputale u glavnu ulicu uz obalu. Ulice behu preplavljene dreavim kostimima, uzbudljivom muzikom, kukovima koji su se njihali i voziima koje su formirali plesai konga, a najvie od svega duom Kariba, i sve to u sparno letnje vee zajedno s dovoljno piva i ruma da se poplavi ameriki ratni brod Mejn. Por los santos, za svece, bee pozdrav za prvi gutljaj iz boce, a te karnevalske veeri sveci su bili veoma edni. Vatrometi su eksplodirali iznad luke dok sam stajao iza te ene i netremice je gledao. Nikad nisam vodio ljubav sa enom poput nje. Veina ena je sa mnom vodila ljubav ili iz poude, ili zato to su neto elele odeu, nakit, dobar ivot ili zatitu koju novac moe da kupi. Nijedna mi se nikad nije podvukla pod kou. Do veeras. Ovu enu nije impresionirao ni moj novac, ni ono to sam imao ispod vea. Od jednog zaleenog pola do drugog bio je to svet mukaraca i nigde nije vie pripadao mukarcima kao u vrelim latinskim regionima Kariba, gde su ene bile ili razmaene i drane u zlatnim kavezima, ili zlostavljane i tretirane kao seksualni objekti ili radne ivotinje. Tu i tamo poneki vidovnjak, obino ena s mukim poslom, predvideo bi da e doi vreme kad e ene postati polno i ekonomski izjednaene, ali ja sam uveren da to neu doiveti da vidim u svom ivotu. 10

Sva lica izdaje Ipak, ova je ena bila drugaija od svih ena koje sam sreo. Ne samo da je bila obavijena aurom nezavisnosti ve je znala da mi je jednaka u svakom smislu rei. Osetio sam to onog asa kad sam je ugledao s druge strane arene tokom borbe petlova. To nije bilo najsrenije mesto da se upozna ena koja e zapaliti moj svet, ali ovo je bila Havana. Ona ne bee ni svetica ni kurva nije uopte bila neko koga je mogue svrstati u odreeni tip. Pre bi se moglo rei da je bila prava ena na koju nije uticalo ono to su od nje odreeni mukarci eleli da bude. Oslonila se na ogradu, nagnula se preko nje i njihala kukovima u ritmu muzike, a polutke njene stranjice trljale su se gore-dole o tkaninu pripijene haljine. Bila je u ranim dvadesetim, u ivotnoj dobi kad je ensko telo jo uvek u formi i vrsto. Moji sokovi su kljuali dok sam posmatrao ulno kretanje njenog tela, zamiljajui je bez odee, dok se moja obnaena mukost prislanja uz nju. Jednom sam video ovna u jeku parenja kako se otpozadi zaleteo na ovcu i skoio na nju kao da mu je oajniki trebalo jebanje. Tako sam se ja oseao u odnosu na ovu enu oajniki mi je bila potrebna. Njena ljokiasta bela haljina dopirala joj je nekoliko centimetara iznad kolena, duge noge pokrivale su crne mreaste arape od svile, a bele platnene cipele imale su srebrne tikle. Priao sam joj s lea i spustio dlanove na njene bokove, pripijajui se uz nju. Osetila je moju nabreklost i okrenula se da me pogleda. Ako su oi ogledalo due, moje su otkrivale dobro, zlo i runo, neka prljava dela, ponone sastanke, stvari kojima se nisam hvalio u meovitoj kompaniji. Njene su bile vrata hrama, i skrivale su tajne. Usne nam se spojie i ja je isprva poljubih neno, tek ovla dodirnuvi njene usne, a zatim ih pritisnuh vre, dok je moj ud brzo pronaao onaj drugi otvor kad su nam se jezici pronali. Zadigao sam joj haljinu iznad kukova i podigao je na moj tvrdi penis. Ispod je bilo hiljadu ljudi, dovraga, moda deset hiljada, ali su svi bili pijani kao to su bili i sveci. Kad sam prodro u nju, znao sam da krim svoj najsvetiji princip nikad se ne zaljubiti. Najvei deo ivota proveo sam u 11

Harold Robins i Dunijus Podrug izbegavanju patnje zbog gubitka. To je bila bolest voleti i izgubiti, i nikad ne poeleti da ponovo voli. Ipak, znao sam da je ova ona prava. Nisam je izabrao, nisam razmiljao o tome kakav bi ivot bio s njom ili bez nje pa ak ni o tome da li ona osea isto u vezi sa mnom. Jednostavno se desilo. Video sam je preko puta borilita i znao da se vie ne mogu skrivati iza svojih strahova; da ne bih mogao da ivim bez leanja nou u krevetu s njom kraj mene, da ne vidim njeno nago telo pored sebe i ne prelazim rukom niz njega sve do enske misterije izmeu njenih nogu. Dok sam je drao i tela nam plovila u erotinom ritmu voenja ljubavi, a njeno vrsto telo stezalo moj falus koji je prodirao izmeu njenih butina, kroz mozak mi je proletela uasna pomisao, trenutak predvianja koji me je istovremeno rastuio i uplaio. Voleu je. Ipak, znao sam da u je izgubiti.

12

LENJINGRAD

Opsada Lenjingrada
Ako poredimo, lenjingradska tragedija daleko je vea od Varavskog geta ili Hiroime. Ovaj veliki grad bio je pod najduom opsadom jo od biblijskih vremena. Trpelo je vie od tri miliona ljudi, od kojih je neto manje od polovine pomrlo... veina njih u prvih est meseci od kraja oktobra 1941. do sredine aprila 1942 kad se temperatura kretala od minus 20 do minus 30 stepeni Celzijusa, a nije bilo ni grejanja, ni svetla, ni saobraaja, ni hrane, ni vode; front je jo uvek bio aktivan; bombe i granate padale su poput kie, a kanibali su po nekim priama postali vladari.
HARISON SOLSBERI, 900 DANA

Za vreme te uasne zime pod opsadom: Leima naslonjen na stub, ovek sedi u snegu, visok, umotan u rite, s ruksakom prebaenim preko ramena. Sav je zgren oko stuba. Oigledno je bio na putu ka Finskoj stanici, umorio se i seo. Tokom dve nedelje dok sam prolazila kraj njega idui u bolnicu i vraajui se, on je sedeo. 1. Bez svog ranca 2. Bez svojih rita 3. U donjem veu 4. Go 5. Kostur sa istrgnutim iznutricama Odneli su ga u maju.
SINTIJA SIMONS I NINA PERLINA ZAPIS O LENJINGRADSKOJ OPSADI (DNEVNIK VERE SERGEJEVNE KOSTROVICKE, BALERINE I NASTAVNICE PLESA)

2
Nikolaj Kater, februar 1942.

zveli su me iz Lenjingrada u sredu, u kamionu natovarenom drugom decom. Planirao sam bekstvo iz kamiona, da bih mogao da se vratim u grad i pronaem svoju majku. Izvezli su nas iz grada damper-kamionom za prevoz peska i ljunka. Vozili smo se u mraku, a bubnjanje starih kamionskih klipova dralo je korak s artiljerijom koju su okupatori koristili da celu no seju smrt nad gradom. Kad je sunce izalo, nacistiki bombarderi pridruili su se ubilakom napadu. Bilo nas je dvadeset petoro, ili tridesetoro, deaka i devojica, svih mlaih od trinaest godina, umotanih u zimske kapute i naguranih u prikolicu. Lena, devojica do mene, zadrhtala je kad su granate zasule oblast kroz koju je kamion tutnjao. Poput svih nas, bila je bleda i sama kost i koa. Proveli smo zajedno dva dana na polaznoj stanici i znao sam da je izgubila oba roditelja. Veina nas izgubila je barem jednog. Neki su ostali bez itave porodice, majke i oca, brae i sestara, ak i baka i deka. Neki, ije su majke pomrle, jo uvek su imali oeve koji su se borili na frontu. Zato nas mrze?, upitala je. Njeno pitanje bilo je jedva ujno. Ionako nije izreeno da bi se ulo. Svi smo bili slabi i umorni od nekoliko meseci gladovanja i ponekad bi misli jednostavno kapnule s naih usana kao voda iz neispravne slavine.

Harold Robins i Dunijus Podrug Ne mrze nas, rekao sam. Misle da smo ivotinje. Ljudi ubijaju ivotinje. To je bilo ono to je meni rekla moja majka. Nemci su o sebi razmiljali kao o vladajuoj rasi, a o Rusima kao o ivotinjama koje je mogue odgajati i obuiti da im slue. Ali, prvo su morali da pobiju dovoljno nas, kako bi ostali sluali. Oni misle da mogu da nas biuju poput pasa i da emo mi samo lei i cvileti, kazala je moja mati. Nai su ljudi posrtali od udaraca, ali nisu pali. Neki su govorili da se previe i prejako borimo, da bi nas manje ubijali da smo se naprosto predali. Ali oni bi onda bili u pravu, rekla je majka. Ne bismo bili ljudi. Laka ledena izmaglica ispratila nas je iz grada. Dok sam sedeo na hladnom metalnom podu prikolice, ljuljajui se napred-nazad dok je kamion prelazio iz jedne brazde u drugu, razmiljao sam o tome kako je sve izgledalo godinu dana ranije, u vreme pre poetka rata. Seao sam se kako sam pozdravljao prvi sneg u zimu sa smehom i radou, priseao se grudvanja i odlazaka na selo, gde smo se vozili na saonicama koje je vukao konj. To je bilo pre nego to su doli okupatori, pre nego to nam se prikrala smrt od gladi i hladnoe, u ono vreme kad smo odlazili u tople postelje puni vere, u vreme pre nego to je svet pobesneo. vabe su dole u septembru, unitavajui sve to bi im se nalo na putu. Nemci su svoje iznenadne, opsene napade tenkovima, ratnim avionima i trupama koje su se brzo kretale nazivali blickrig, munjeviti rat. Ni nai vojnici ni nai generali nisu iskusili nita slino mehanizovanim borbenim jedinicama koje su ih napale kao oluja ubilakih elinih demona iz pakla. Brutalna ratna mainerija naterala je nae trupe u povlaenje. Nae armije bile su slomljene blickrigom, pregaene pod udarom elika i metaka. Napredovanje Nemaca nije zaustavljeno dok nisu uli u predgraa Moskve i Lenjingrada. Sluali smo glasine o tome kako su Poljaci, baltiki narodi, pa ak i Rusi pozdravili osvajae kao oslobodioce, pretpostavljajui da e oni predstavljati napredak u odnosu na reim pod kojim smo iveli, ali su uskoro ova aputanja o radosti zamenile ona o uasu, kako se irila vest o zverstvima koje su osvajai inili. 18

Sva lica izdaje Invazija je poela pre pet meseci, a rat je nastavljao da divlja, s Lenjingradom skrenim i zlostavljanim borbom koja se vodila izmeu nemilosrdnih vojski. Jaha apokalipse ujahao je s okupatorima, zle oluje smrti, bolesti i gladi zahvatale su Lenjingrad kako je surova zima bievala grad, dok su neprijateljska artiljerija i bombe sipale smrt s neba. Najgora sudbina nije bila umreti brzo od eksplozije bombe ili ubilakog artiljerijskog rapnela ve sporo umirati od gladi i beznaa, dok posmatrate porodicu, prijatelje i susede gde venu i padaju poput lia s umirueg drveta. Jesi li ikad video nekog ko umire od gladi? Jesi li video nekog koga voli kako svakog dana postaje sve mraviji i iznureniji, iezavajui kao pesak koji ti klizi izmeu prstiju, previe slab da odri sjaj ivotnog plama? Takva je bila moja majka kad su me odvukli od nje: bleda i ispijena, pesak koji klizi kroz moje prste. Morao sam da siem s tog kamiona koji me je izvodio iz grada, daleko od moje majke, i da se vratim da joj pomognem. Petar Veliki izgradio je grad povrh reka i movara pre dva i po veka, s Baltikim morem na zapadu i Ladokim jezerom, najveim u Evropi, na istoku. Nemci nisu mogli potpuno da opkole grad zbog ove dve vodene mase. Ipak, Baltik nam nije bio od pomoi, zato to bi nemaka mornarica saekala nae brodove ako bi pokuali da napuste luku. Osim toga, more se ledilo tokom zime, zarobivi ionako nau flotu, inei od brodova glinene golubove za nacistike borbene avione i bombardere koji su se iznad rojili. Ali jezero je bilo drugaije. U jeku zime ono bi se ledilo na nekim mestima toliko vrsto da su kamioni pod okriljem tame mogli preko njega da prelaze. Neustraive kamiondije dovozile su neto hrane u grad i izvozile decu van, vozai koji su se molili za noi bez meseine dok su jurili preko zaleenog jezera do sovjetskih snaga na drugoj strani. Nisam znao koliko smo odmakli od grada kad se kamion zaustavio. Krenuli smo kasno nou i vozili se polako sa iskljuenim farovima, ali nismo stigli do druge obale. Morali smo da stanemo 19

Harold Robins i Dunijus Podrug zato to je neprijateljska vatra pogodila jedan prethodni konvoj, pa su vozila u plamenu blokirala put. Posle uklanjanja ostataka, moraemo ponovo da saekamo da padne no, zato to ne bismo imali vremena da preemo jezero pre sunevog izlaska, to bi kamion uinilo lakom metom za mesermite koji su vritali nad nama. ekaemo mrak, rekao nam je voza nakon to je sklonio kamion u stranu i izaao napolje. Drugaije nemamo izgleda da uspemo. Niko nije rekao ni re. uurili smo se ispod krutog belog platna koje je sluilo kao kamuflaa i ekali na nae porcije. Voza je iz kabine izneo pamunu torbu i spustio je na sneg. Otvorio je jedan njen kraj da otkrije dugake vekne hleba. Bio je to crni hleb, hrapav i obino s malo piljevine koja se dodavala u fabrikama da se povea broj vekni. Niko nije mario za ukus. Jeli bismo i prainu da nam je neko rekao da je hranljiva. Vadei jednu po jednu veknu, otkidao je komade i davao nam ih. Svako od nas posmatrao je vozaa upornim pogledom, ekajui svoje pare. Pre nekoliko meseci bilo bi to samo pare hleba, ne ba primamljivo, a moda ak ni pojedeno, zato to nije premazano slojem butera sa zaeerenim voem. Sada je hlepi bio sam ivot. Peena piletina i bor, rekao je, dok je briljivo odlamao porcije. To je bilo njegovo vienje humora. Ja nisam mogao da se setim kakav ukus su imali komad piletine ili inija bora. Te rei ak nisu izazvale ni luenje pljuvake u mojim ustima. Izgladnelost je ostavila moje telo obamrlo. Ni bilo ko drugi oko mene nije se na te rei osmehnuo. U gradu je bilo preko dva miliona ljudi kad je rat otpoeo. Pre pet meseci ulice su bile zakrene automobilima, kamionima i trolejbusima, trotoari puni ljudi koji su urili i jurili, razgovarali i prepirali se, ostavljali dim cigareta iza sebe, a ponekad i isparenja votke. Polovina ljudi u gradu, milion dua, ve je pomrlo, uglavnom od gladi. Bio je to sada tih grad kad bombe i granate nisu padale hladan i miran, sa snegom koji je sve pokrivao, s nekoliko civilnih vozila koja su se kretala, bez tramvaja ili vozova koji agrljaju niza ine, bez askanja na ulicama, bez glasnih povika, i ak bez mirisa duvana u kristalno istom zimskom vazduhu, 20