Oligarhija (koja doslovno znai vladavina manjine (grki oligos malo i arkh vladanje), je oblik vladavine u kojoj se vlast

st nalazi u rukama manjeg dela stanovnitva, koje svoj superiorni poloaj obino duguje porijeklu, materijalnom bogatstvu, vojnoj snazi, bezobzirnosti ili politikom utjecaju. Neki politolozi vjeruju da su svi politiki sistemi, bez obzira kako se nazivali, po prirodi oligarhije. Svetska privreda se ak bre povezivala krajem XIX i poetkom XX stolea, kada se smatralo da kapitalizam deluje kao slobodna trina privreda u kojoj nita ne spreava razvitak proizvodnih snaga i u kojem ponuda sama stvara tranju i osigurava ravnoteu. Velika ekonomska kriza 30-ih godina prolog veka je rasprila iluziju liberalnog kapitalizma o funkcionisanje nevidljive ruke trita. Dananja globalizacija se od prethodne - od pre jednog stolea razlikuje, pre svega, po prevlasti finansijske nad realnom privredom. Sistem organizacije drutva (u kojem profit, kapital i trite postaju ciljevi sami za sebe) oveka, sa svim njegovim dotadanjim funkcijama, i tano odreenim mestom u drutvu, svodi na rad kao robu, i nemilosrdno i brutalno ga izmeta iz dotadanjeg poloaja koji mu je pruao samopotovanje, sigurnost i socijalni status. Globalni ekonomski razvoj opredeljuje se dejstvima dve suprotstavljene tendencije: potinjavanje svetske privrede interesima svetske oligarhije i transnacionalnog kapitala, s jedne, i konkurenciji nacionalnih ekonomskih sistema, s druge strane. Izgradnja ekonomskog modela svake zemlje odvija se u vrlo otroj borbi za kontrolu nad institucijama dravne vlasti izmeu predstavnika transnacionalnog i nacionalnog kapitala, svetske oligarhije i autentine nacionalne elite. Izmeu njih postoje razni (najee otro suprotstavljeni) interesi, razliiti sistemi vrednosti, razni instrumenti delovanja itd. Oekivali smo da e Srbija da izbegne sudbinu velikog broja malih i ekonomski nedovoljno razvijenih zemalja u kojima su protivurenosti izmeu interesa transnacionalnog i nacionalnog kapitala reavani uvlaenjem poslednjeg u slubu meunarodnih korporacija i stvaranjem domae kompradorske elite koja biva ukljuena u periferni sloj svetske oligarhije. Kada govorimo o svetskoj oligarhiji mi pod tim pojmom, jednostavno reeno, podrazumevamo veoma sloenu i raznorodnu sveukupnost krupnih transnacionalnih (i njima potinjenih) korpo-racija i banaka, naunih, konsultantskih i pravnih institucija koje ih opsluuju, meunarodnih finansijskih organizacija koje rade u njihovom interesu, te raznih formalnih i neformalnih organizacija koje utiu na formiranje javnog mnenja. Bez obzira na svu njenu amorfnost svetska oligarhija u praksi deluje veoma koordinirano zbog jednostavne injenice da je povezuje isti ekonomski interes slobodno kretanje transnacionalnog kapitala i potinjavanje svojim interesima privreda to veeg broja zemalja u cilju stvaranja maksimalnog profita. Zbog toga bi bilo pogreno objanjavati delovanje svetske oligarhije raznim teorijama zavere ili aktivnostima nekih satanskih sila nego objektivnim ekonomskim interesom krupnog kapitala. U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija nastoji da oslabi nacionalne sisteme bezbednosti i institucije dravne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujui ih meunarodnim pravom i institucijama), te uniti nacionalne ekonomske strukture

(potinjavajui ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na razliite naine: uvlaenjem zemlje u veliku duniku zavisnost, podsticanjem politike nestabilnosti i haotinog stanja u drutvu (stalni pritisci i ucenjivanja), podrivanjem autoriteta drave i njenih temeljnih institucija (vlade, parlamenta, sudstva, armije...), potiskivanjem nacionalne svesti destruktivnim delovanjem anacionalnih stranih ideologija, relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem kljunih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka ) kao i pozitivnog naslea nacionalne istorije, korumpiranjem i demoralisanjem domae elite, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se najvei broj, dobrim delom, obuava, finansira i podrava iz inostranstva i ima anacionalnu usmerenost), oblikovanjem javnog mnenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje (i koji predstavljaju svojevrsnu medijsku mainu za promociju kompradora i satanizaciju istinskih patriota) itd. : Kada govorimo o svetskoj oligarhiji, mi pod tim pojmom, jednostavno reeno, podrazumevamo veoma sloenu i raznorodnu sveukupnost krupnih transnacionalnih (i njima potinjenih) korporacija i banaka, naunih, konsultantskih i pravnih institucija koje ih opsluuju, meunarodnih finansijskih organizacija koje rade u njihovom interesu, te raznih formalnih i neformalnih organizacija koje utiu na formiranje javnog mnenja. Bez obzira na svu njenu amorfnost, svetska oligarhija u praksi deluje veoma koordinirano zbog jednostavne injenice da je povezuje isti ekonomski interes slobodno kretanje transnacionalnog kapitala i potinjavanje svojim interesima privreda to veeg broja zemalja u cilju stvaranja maksimalnog profita. U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija nastoji da oslabi nacionalne sisteme bezbednosti i institucije dravne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujui ih meunarodnim pravom i institucijama), te uniti nacionalne ekonomske strukture (potinjavajui ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na razliite naine: uvlaenjem zemlje u veliku duniku zavisnost, podsticanjem haotinog stanja u drutvu, podrivanjem autoriteta drave i njenih temeljnih institucija, korumpiranjem i demoralisanjem njene nacionalne elite, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se najvei broj, dobrim delom, obuava, finansira i podrava iz inostranstva i ima anacionalnu usmerenost), relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem kljunih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka i sl.) kao i pozitivnog naslea nacionalne istorije, oblikovanjem javnog mnenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se (direktno ili indirektno) stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje. Unapred se pronalaze i pripremaju kompradori koji bi u pogodnom trenutku zauzeli kljuna mesta u dravi, raznim sredstvima pokuavaju da se dovedu na odgovorne dravne funkcije i po svaku cenu se nastoji obezbediti njihov to dui opstanak na vlasti, nude se gotova reenja za voenje ekonomske politike, predlau se 'nezavisni' ekonomski savetnici iz inostranstva i slino. Ideoloku osnovu takve politike, po pravilu, predstavlja radikalni (neo)liberalizam.

Washingtonski konsenzus je ime za deset neoliberalnih ekonomskih predloga, smjernica koje su predloene 1989. godine i koje su SAD, Kanada, Latinska Amerika i europske drave provodile zadnjih 20 godina. Washingtonski konsenzus je bio prihvaen od razvijenih zapadnih drava i Latinske Amerike, dok su ga s druge strane Kina i Indija koje su od njega ostvarile najveu korist zbog ukidanje carinskih barijera odbile. Krajem prvog desetljea 21 veka veina drava Latinske Amerike su pojedinano odustale od konzensusa na jedan ili drugi nain. Otvoreno pitanje i predmet stalnih debata meu ekonomistima je da li ovaj konzensus jo uvek postoji ili ne je dodatno pojaano rjeima britanskog premijera Gordona Browna 2009. godine da je stari Washingtonski konzensus gotov [1] s ime se 2011. godine sloio predsjednik MMFa Dominique Strauss-Kahn [2] koji je ubrzo nakon tih rei smjenjen s poloaja u kontroverznoj aferi. Od 2004 se kao protuteza ovom konzensus prvi put poeo spominjati Pekinki konzensus, dok su se istovremeno zapadne drave koje su ga potovale nale u budetskim problemima zbog sniavanja poreza svojim najbogatijim slojevima drutva. Prvobitno prikrivanje tako nastalog budetskog deficita koji a primeru SADa smanjuje najviu poreznu stopu s 70 na 28 % to rezultira praktikim utrustroenjem dravnog duga izmeu 1980 i 1988. godine koji potom samo nastavlja rasti je bilo raeno putem zaduivanja do 2011. godine kada na povrinu izbija dunika kriza zapadne Evrope i SADa. Dvadeset i pet godina provoenja ovog neoliberalnog sistema na podruju SADa je dovelo do velikih drutvenih, imovinskim promena. Na njegovom poetku 1 % najbogatijih je zaraivao 12 % svih isplaenih plata i kontrolirao 33 % ekonomije. Danas taj isti 1 % najbogatijih zarauje gotovo 25 % svih isplaenih plata i kontrolira 40 % ekonomije SADa. [3]. Da bi se te brojke stavile u pravu perspektivu dobro je setiti se injenice da je u doba robovlasnike Rimske republike 160 pne. tadanji 1.5 postotak najbogatijih kontrolirao "samo" oko 25 % sve isplaene zarade [4]Istovremeno dok je dolo do takvog socijalnog poremeaja u SADu tamonja republikanska stranka iji lan je bio predsednik izmeu 2001 i 2009 godine,a sada kontrolira tamonji parlament smatra da Evropa treba smanjiti penzije, smanjiti zdravstveno osiguranje svojih stanovnika i smanjiti zatitu okolia ime bi se doveo u red evropski ekonomski model !? [5] 1. 2. 3. 4. 5. "Prime Minister Gordon Brown: G20 Will Pump Trillion Dollars Into World Economy", Sky News, 2 April 2009. Teorije otvorenog trita zastarjele. Poslovni dnevnik 6.4.2011. str 24. Of the 1%, by the 1%, for the 1% The size of economy and distribution of income in the Roman Empire Westerwelle u Washingtonu kod prijatelja

Vaingtonski konsenzus je kovanica koju je 1990. godine uveo ekonomista Don Vilijamson, objedinjujui osnovne principe na kojima treba da poiva ekonomska politika latinoamerikih drava. (Ista grupa preporuka je kasnije primenjena i na ostatak sveta). U formulisanju ovih principa kljunu ulogu su imali Meunarodni monetarni fond, Svetska banka za obnovu i razvoj i Ministarstvo finansija SAD. Sve tri institucije imaju sedite u Vaingtonu, pa otuda i naziv.

Vaingtonske institucije u deset taaka preporuuju: 1. Budetsku (fiskalnu) disciplinu

2. Usmeravanje javne potronje u oblasti koje daju visoku stopu ekonomskog povraaja i imaju potencijal za pravedniju preraspodelu prihoda, poput ulaganja u primarnu zdravstvenu zatitu, primarno obrazovanje i infrastrukturu 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. Poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope a proiruje osnov za oporezivanje Ukidanje ogranienja kod formiranja kamatnih stopa, odnosno njihova liberalizacija Politiku kompetitivnih deviznih kurseva Liberalizaciju trgovinskih tokova Liberalizaciju stranih direktnih ulaganja Privatizaciju Deregulaciju trita

10. Zatitu privatne svojine Problemi vezani za Vaingtonski konsenzus nisu nuno na nivou principa. Neki od njih su prihvatljivi u kontekstu svake odgovorne ekonomske politike, bez obzira na njenu doktrinarnu osnovu. Ekonomske politike zemalja u razvoju koje su bazirale na ovim principima, dale su porazne rezultate. Kao i uvek, avo je ee u detalju, nego u samom principu. Svejedno, Vaingtonski konsenzus doslovno uzet, samo je meka, ulepana, ili sfumato varijanta neoliberalizma. S druge strane, za hardcore neoliberale, Vaingtonski konsenzus je preuzak ekonomski, a pogotovo politiki okvir. Njihov fokus nije toliko na tritu ija je uloga nesporna i neprikosnovena on je daleko vie usmeren ka dravi, njenom mestu i ulozi. Manje ili vie eksplicitno, trai se radikalna reforma drave i svoenje njenih funkcija na minimum. U tom kontekstu, moderna neoliberalna drava bi trebalo da lii na onu iz 19. veka.

Dananja ekonomska kriza je verovatno najvea koju je svet video, kako po geografskom obuhvatu, tako i po dubini. Polovina gubitaka finansijskog sektora jo uvek je skrivena, kriza nije okonana, niti je sainjen njen zavrni raun. Kao posledica ogromnih intervencija, budetski deficiti drava drastino su narasli, pa je i budetska drama Grke,

na primer, samo najava onoga to dolazi[1]. Iako su gotovo sve drave pred ozbiljnim iskuenjima, ekonomije istone Evrope bi mogle biti najtee pogoene u tom dramskom raspletu. Ekonomska koordinacija izmeu drava na globalnoj sceni je znatno bolja nego to je bila nekada, a meunarodne finansijske institucije imaju znaajna sredstva kojima mogu pomoi slabim dravama. Konano, ali ne poslednje, u ekonomskim merama je danas sadrano i viedecenijsko iskustvo upravljanja krizama.

Pojam i osobine
Pod pojmom finansijska kriza podrazumeva se proces opteg kontinuiranog pada trine cene finansijskih instrumenata, na odreenom tritu. Do pada cene dolazi zbog poveanja ponude u odnosu na tranju, odnosno kada je opta ponuda vrednosnih papira, u duem vremenskom periodu, vea od njihove tranje. Disharmonija izmeu ponude i tranje javlja se iz preteno dva razloga, a to je da investitori nemaju sredstva ili ne ele da ta sredstva ulae u hartije od vrednosti. Disharmonija nadalje dovodi do pada privrednih aktivnosti odnosno smanjena proizvodnje roba i ulsuga i njihove ponude na tritu. Ako, pri nepromenjenoj tranji ponuda opande, to neminovno vodi do rasta inflatornih uticaja usled ega novac gubi svoju dotadanju vrednost. Takoe, kada novac gubi vrednost, dolazi i do pada kursa domae valute u odnosu na stranu, odnosno treba izdvojiti vie domaeg novca za kupovinu strane valute. Ne moemo svaku trinu oscilaciju nazvati krizom. Da bi neka negativna promena na finansijkom tritu nazvana krizom mora ispuniti odreene uslove, odnosno mora imati posebne osobine. Za poetak neophodno je da bude opta, odnosno da zahvata vei deo finansijskog trita i njegove uesnike. Negativana deavanja na delovima finansijskog trita nisu toliko zabrinjavanjua i predstavljaju njegov sastavni deo. Zatim, bitno je da je izazvana ekonomskim a ne neekonomskim uzrocima. Neekonomski uzroci nisu trajnijeg karaktera i obino brzo dou i prou. Trajnost je takoe bitan uslov, jer kratkotrajni poremeaji se ne mogu nazivati krizom. Jedan od uslova je i da pad cena vrednosnih papira mora da bude drastian, mali padovi se svakodnevno deavaju, i mora da je povezan sa optom privrednom krizom u jednoj ekonomiji. vrh

Privredni ciklusi
Ekonomska zakonitost je da se savremena privreda kree u ciklusima koji vremenom ritmino ponavljaju. Vrh privrednog talasa, kad su privredne aktivnosti najrazvijenije, naziva se polet, a njegovo dno, kad su one najslabije, naziva se depresija (recesija). U fazi poleta proizvodnja robe i usluga buja, ponuda na tritu je raznovrsna i obilna, a tranja velika jer potroai, usled pune zaposlenosti i visokih zarada, imaju veliku kupovnu mo. Izmeu proizvodnje i potronje vlada priblina ravnozea, te nema inflacije ili je ona izuzetno niska. Poto su prihodi u privrednim granama stabilni i pristojni, a dravni budet popunjen, imaoci uteenog kapitala nastoje da ga uloe u privredne ili finansijske poduhvate emitenata vrednosnih papira, motivisani mogunou ostvarenja visokih dividendi ili kamata. Otuda tranja za njima na finansijskom tritu uglavnom

zadovoljava ponudu. Kursevi vrednosnih papira veine emitenata u fazi poleta su obino znatno iznad njihove nominalne vrednosti. Obrnuto se deava u fazi depresije. Izmeu dve glavne faze privrednog ciklusa, nalaze se prelazne faze. Faza poboljanja stanja u privredi, nakon depresije, naziva se uspon (oivljavanje), a faza pogoranja, nakon poleta, naziva se kriza. U fazi uspona proizvodnja raste nastojei da zadovolji stalno rastuu potronju. Na finansijskom tritu, to se ispoljava kroz ozbiljan rast kurseva vrednosnih papira privrednih subjekata, pre svega akcija. U fazi krize, deava se obrnuti proces. Kriza i depresija, meutima, stvaraju uslove za nov uspon, jer se u njima iz konkurencije izbacuju preskupi i preslabi takmiari, uvode se nova tehnika i tehnoloka dostignua, sprovodi se tednja i racionalizacija. Ceo privredni ciklus obino traje izmeu pet i deset godina. Nakon isteka prethodnog ciklusa poinje novi, na viem ili niem nivou privrednih aktivnosti u odnosu na poetno stanje iz prethodnog ciklusa. U poslednje vreme uspon i polet, zbog ozbiljnog i organizovanog meanja drave i meunarodnih organizacija u privredu, traju sve due, a kriza i depresija sve krae. Tei se ka trajno ravnotenom stanju u privredi i tritu, izmeu proizvodnje i potronje, koje bi bilo u stalnom blagom usponu. Tome znatno doprinose ekonomske analize i predvianja privrednih kretanja, na osnovu praenja glavnih inilaca u strukturi privrede. Na finansijskom tritu se kretanja kurseva belee svakodnevno, putem tzv. Indeksa. Posmatranjem indeksa u odreenom razdoblju, uoava se da li je privreda u fazi uspona, poleta, krize ili depresije. vrh

Uzroci i izleenje
Uzroci finansijskih kriza su dvojaki . Prvu grupu ine uzroci zajedniki sa privrednim krizama uopte, jer je finansijska kriza obino samo izraz privredne krize na finansijskom tritu. O tim uzrocima postoje brojne teorije u ekonomiji. Monetarne teorije vide uzrok u nekontrolisanom poveanju i smanjenju koliine novca u opticaju, putem kreditiranja privrede, usled ega dolazi do inflacije i koenja privrednih aktivnosti. Tehnike teorije tvrde da do kriza dolazi usled uvoenja novih pronalazaka i unapreenja u privredu. Time se poveava nezaposlenost, usled ega opada kupovna mo potroaa, uprkos poveanju proizvodnje. To navodi proizvoae na sniavanje cena, koje kad preu izvesnu donju granicu ini dalju proizvodnju neisplativom. Politike teorije otkrivaju uzrok kriza u neodgovornom ponaanju politiara, koji manipuliu poreskom i monetarnom politikom. Druga grupa su posebni uzroci, svojstveni samo finansijskim krizama. Finansijska kriza moe da bude i uzrok celokupne privredne krize, kao to se to desilo sa najveom svetskom krizom u istoriji od 1929. do 1933. godine. Tada su SAD i Francuska uveale svoje zlatne rezerve, znatno iznad svojih potreba u meunarodnim plaanjima. Time su izazvale oskudicu zlata na meunarodnom tritu, jer su u trezorima svojih centralnih banaka sakupile oko tri etvrtine tadanje ukupne koliine zlata u svetu. To je onemoguilo trgovce iz ostalih zemalja, da dugove isplauju kupovinom zlata od domaih banaka i njegovom predajom poveriocima kad god nisu mogli da dugove isplate ugovorenom valutom poverilake drave. To je prinudilo ostale drave da ukinu zakone,

kojim su garantovale imaocima kovanica i novanica njihovu zamenu za propisanu koliinu zlata, ime je sruen do tada vaei meunarodni sistem plaanja. U sluaju finansijskih kriza drava preduzima izleenje nizom mera ekonomske politike. To moe postii sniavanjem javnih rashoda, radi sniavanja poreza i rastereenja privrednih subjekata, smanjivanjem ili poveanjem koliine novca u opticaju, kroz poveanje ili smanjenje kamatnih stopa na kredite centralne banke ostalim bankama u zemlji, njihovim obavezivanjem na poveanje ili smanjenje gotovinske rezerve u svojim fondovima, ili prodajom odnosno otkupom dravnih vrednosnih papira. Jo jedna od metoda je selektivno finansiranje odnosno kreditiranje profitabilnih privrednih aktivnosti i slino. Ukupnost svih tih mera predstavlj stabilizaciju. Mogue je da se preduzmu i druge mere, kao to je ogranienje u spoljnoj i unutranjoj trgovini, zabrana daljeg poveanja cena, zabrana poveanja zarada, zabrana rada pojedinim berzanskim trgovcima, pa i privremeno obustavljanje trgovine u berzama. vrh

BERZANSKI KRAHOVI KROZ ISTORIJU

Proces naglog rasta cena akcija na berzi naziva se berzanski bum, dok berzanski krah predstavlja njihov nagli pad iesto oznaava poetak dugotrajnih prvirednih kriza i depresija. Jedan od prvih i najpoznatijih krahova desio se u Engleskoj, na Londonskoj berzi davne 1720. godine. Nazvan je Junomorski mehur (South Sea Bubble), po engleskom nazivu kompanije South Sea Company, koja ga je i izazvala. Devet godina pre toga, engleski Parlament doneo je zakon po kom je osnovana pomenuta kompanija, kako bi se zadovoljili poverioci koji su dravu kreditirali u nekoliko ratova. Umesto potraivanja, poverioci su dobili vrednosne papire kompanije South Sea, koja je dobila monopol nad trgovinom izmeu Engleske i njenih junih kolonija (Australija, Indija, juni delovi Afrike...). Iako se oekivalo da e kompanija ostvarivati enormne dobitke, s obzirom na njen monopolistiki poloaj, ona je od poetka beleila gubitke, koji su prikrivani od javnosti. Gubitak se konstantno pokrivao novim emisijama akcija i drugih hartija od vrednosti, za kojima je uvek vladala velika tranja. Na Londonskoj berzi ove su akcije bile ubedljivo najtrgovanije, formirajui njihovu veoma visoku cenu, to je dovelo do toga da trina kapitalizacija kompanije South Sea bude oko 500 miliona funti sterlinga, to je bilo pet puta vie od ukupne vrednosti gotovog novca u opticaju u svim zemljama tadanje Evrope. Tada se saznalo za velike gubtike i dogodio se prvi berzanski krah u istoriji. Cene akcija su drastino opale, postavi gotovo potpuno berzvredne, a obogatili su se samo pojedinci, meu kojima Princ od Velsa, prestolonaslednik, kao i predsednik Vlade, ser Robert Valpol. Posle toga, Parlament je doneo takozvani Zakon o mehurima (Bubble Act) u cilju zatite investitora od slinih obmana. U novijoj istoriji svakako je najpoznatiji berzanski krah sa kraja 20ih i poetka 30ih godina XX veka. Tokom 20ih godina, pre svega na Njujorkoj berzi, ali i na drugim berzama u Americi, cene akcija i drugih hartija veoma su brzo rasle. Vladalo je veliko interesovanje za ulaganja u njih, a vei deo ulaganja bio je na kredit, odnosno, investitor je plaao samo deo cene odreene hartije (npr. od 10% do 15%), dok bi ostatak platio

kasnije. S obzirom na trend rasta cena gotovo svih akcija, oekivalo se da e o roku dospea svi biti u stanju da plate ostatak cene kupljenih akcija, poto e u tom trenutku moi da ih prodaju, ostvarujui kapitalnu dobit. Uzimajui kredit od brokera ili banke za plaanje ostatka cene akcija, investitor je zalagao kupljene akcije, kao garanciju. Ukoliko bi cene akcija porasle, on bi ih prodavao i plaao banci kredit sa kamatom, a ukoliko bi dolo do pada cena, invesitor bi odustajao od kupovine, ostavljajui akcije banci da njihovom prodajom namiri dug. Ove pekulacije su dovele do strahovitog rasta cena akcija, daleko iznad njihove realne vrednosti to je dovelo do pravog pekulativnog berzanskoh buma. Kada se shvatilo da rast akcija nema veze sa realnim ekonomskim performansama kompanija, ve da je sve stvar pekulacija, dogodilo se ono to mi danas nazivamo crni oktobar. Oktobra 1929. godine, gotovo svi uesnici na finansijskom tritu bili su u velikim gubicima, ukljuujui i profesionalne investitore i strunjake. Kada je 1933. godine kriza okonana, cene su izgubile oko 85% svoje vrednosti u odnosu na 1929. Ovaj krah naterao je amerikog predsednika Ruzvelta da inicira donoenje brojnih zakona u cilju spreavanja slinih deavanj, a koji i danas vae. Crni oktobar bio je inicijalna kapisla za Veliku depresiju koja je u narednoj deceniji trajala u SAD, ali pogaajui i veinu drugih zemalja irom sveta. Poslednji vei berzanski krah zbio se 1987. godine. Od 1982. u SAD, ali i na drugim razvijenim tritima, vladao je veliki optimizam, koji je doveo do znaajnog rasta cena akcija i indeksa. Iznenada, 19. oktobra, poznatog kao crni ponedeljak, dolo je do drastinog pada cena akcija, koje je dovelo da samo u jednom trgovakom danu indeksi opadnu za preko 20%. Ovaj udar osetile su gotovo sve razvijene zemlje, pa je ak na 19, od 23 razvijene berze, pad indeksa bio vei od 20%. Do danas nisu doneti jedinstveni zakljuci o razlogu ovog kraha, ali je jasno da su psihologija mase i panika odigrali kljunu ulogu u najveem padu u jednom danu na Njujorkoj berzi. vrh

KRIZA NA BEOGRADSKOJ BERZI

Beogradska berza tokom poslednjeg kvartala 2006. krenula je u snaan i ubrzan rast. Tokom naredna tri meseca, u prvom kvartalu 2007. rast je nastavljen i dolo je do pravog buma Beogradske berze. Pred kraj prvog kvartala, odnosno poetkom maja, dosegnut je vrh, pa su tako indeksi vredeli najvie. U prva tri meseca 2007. godine indeks najlikvidnijih srpskih akcija Belex15 porastao je za aj 67,18%, meuitim, kako to obino biva, posle velikog buma i rasta, sledi ciklus opadanja cena i indeksa. Ipak, inicijalna kapisla za berzanku krizu koja je pogodila Beogradsku berzu nije bila ekonomske, ve politike prirode. Izbor Tomislava Nikolia za predsednika Skuptine Srbije, doneo je Beogradskoj berzi snaan pad cena i indeksa, pa je tako Belex15 u samo tri dana, izgubio skoro 15% svoje vrednosti. Nakon njegove ubrzane smene, poverenje u Berzu se nakratko vratilo, ali onaj bum, koji je do poetka maja trajao, nije nastavljen. Trenutak izbora Nikolia za predsednika Skuptine moe se smatrati kao poetak berzanske krize koja od tada, pa sve do danas traje na Beogradskoj berzi.

Narednih est meseci na Berzi protekli su u blagom, gotovo neprimetnom opadanju indeksa. Cene su, oigledno, bile dostigle svoj maksimum, a politika nestabilnost prevladala je razum i ekonomsku logiku u donoenju investicionih odluka. U drugom kvartalu 2007. Belex15 opao je za pola procenta, dok je u naredna tri meseca, situacija bila gotovo identina, jer je ovaj indeks izgubio oko 0,75% svoje vrednosti. Metuim, dalji nastavak politike nestabilnosti, izazvan pre svega najavama o otcepljenju Kosova i Metohije, ali i preispitavnjem uslova dalje integracije Srbije u Evropsku Uniju, doneli su krajem 2007. godine snaniji i osetniji udar na Beogradsku berzu. U novoj 2008. godini oekivao se odgovor na brojna pitanja koja su muila investitore. Poetkom februara zavreni su izbori za novog predsednika Srbiije, gde je Boris Tadi odneo tesnu pobedu. Odmah narednog dana, 4. februara, indeks Belex15 skae za preko 6%, meutim, dalji rast aktivnosti na Berzi biva preseen izjavama premijera Kotunice, o preispitivanju daljeg pravca Srbije u odnosu na meunarodnu zajednicu. Malo poto su se strasti smirile, oekivano ili ne, stigla je vest o jednostranom proglaenju nezavisnosti Kosova i Metohije. Za Srbiju, ali i za Beogradsku berzu, koja je ve mesecima unazad bila u problemima, ovo je bio preveliki udarac, od kog e trebati meseci da se oporavi. Kako su dani odmicali, sve je bilo izvesnije da Vlada Srbije nee dugo potrajati, to se i obistinilo u subotu 8. marta. Ve u ponedeljak, Berza je doivela reakciju investitora. Nedelja od 10. do 14. marta, mogla bi se nazvati crnom nedeljom Beogradske berze, s obzirom na to da je u toj nedelji indeks Belex15 opao za 16,85%, a najgore su prole upravo najlikvidnije hartije Beogradske berze. Iz dana u dan cene akcija su padale, esto i u dvocifrenim procentima. Panina spirala straha je otpoela. Vrlo je verovatno da su dodatni udar na Berzu imali investicioni fondovi, koji, upravo, imaju za cilj spreavanje veih gubitaka po pojedinane, sitne investitore. U strahu da e cene akcija i dalje padati, pa tako i njihove investicione jedinice u fondovima, investitori su se odluivali na povlaenje svojih uloga. Kako fondovi imaju zakonsku obavezu isplate investitora, morali su, u velikom iznosu, da dodatno pritisnu stranu ponude na tritu, sputajui cene akcija ispod svakog realnog nivoa. Akcije i onih kompanija koje su objavile fantastine rezultate u 2007. godini nisu bile poteene, jer su fondovi mogli da najbre prodaju samo najlikvidnije hartije, odnosno, upravo akcije najboljih kompanija. Konano, ini se da je vei i dublji pad, a moglo bi se rei i krah, zaustavljen. Prve su odreagovale kompanije Sojaprotein i Veterinarski zavod Subotica, koje su najavile da e otkupljivati sopstvene akcije na Beogradskoj berzi kako bi spreile dalje i vee tete po sebe. Ve narednog dana, ove su dve akcije najvie porasle na kontinuiranom segmentu trita, a taj trend je i kasnije nastavljen. Efekti krize koja je Beogradsku berzu zahvatila polovinom 2007. i traje do danas, objaviljeni su nedavno. Trenutna trina kapitalizacija Beogradske berze iznosi oko 11 milijardi evra, naspram 16 milijardi krajem 2007. godine. Takoe, prosean dveni promet je sa prologodinjih sedam miliona evra, pao na dva miliona.