Univerzitet u Beogradu Rudarsko-geoloki fakultet

Milun Marovi

Geotektonika
(autorizovana skripta)

Beograd, 2005.

Digitalnu tampu skripte omoguio Geoloki institut Srbije, Beograd tampa: ugura print, Beograd

Prireivanje skripte Geotektonika, Miluna Marovia, u formi koja je pred itaocem, je pokuaj da se strunoj javnosti stavi na uvid autorovo vienje Tektonike ploa, kao paradigmatinog globalnog tektonskog modela. Planirano je da ovaj manuskript preraste u knjigu koja bi itaoca upoznavala sa pokretima i deformacijama zemljine kore i gornjeg omotaa (tektonosfere), a u vezi sa razvojem Zemlje kao celine, sa aspekta Tektonike ploa. U oktobru 2009. godine, u Libijskoj pustinji, tragino je nastradao Milun Marovi. Priprema za tampu ove integralne verzije skripte Geotektonika je mali doprinos trajnijem uvanju materijala koji je i do sada sluio kao osnovna literatura studentima geologije na Rudarsko-geolokom fakultetu za predmete Geotektonika i Tektonika. Da bi se skripta uinila funkcionalnijom, nedostatak grafike, koja bi pratila pojedina poglavlja, kompenziran je kroz Apendiks. Apendiks sadri kompilaciju prezentacija koje se koriste na predavanjima iz Tektonike, a koje sadre najvaniju prateu grafiku. Beograd, novembar 2010. Marinko Tolji

Sadraj 1. UVOD............................................................................................. 5 1.1. 1.2. 1.3. 1.4. 1.5. 2. Definicija, predmet i zadaci geotektonike .................................. 5 Geotektonske discipline ............................................................ 6 Geotektonika i druge nauke ....................................................... 7 Pregled istorijskog razvoja geotektonike .................................... 8 Teorija i prakti ni zna aj geotektonike .................................... 12

GRA A I SVOJSTVA ZEMLJE .................................................... 14 2.1. Oblik Zemlje .......................................................................... 14 Rotacija Zemlje .................................................................. 15 Gravitaciono polje Zemlje ................................................... 17 Izostazija............................................................................ 18 Magnetno polje Zemlje ....................................................... 20

2.1.1. 2.1.2. 2.1.3. 2.1.4. 2.2.

Unutranja gra Zemlje ........................................................... 21 Zemljina kora ..................................................................... 21 Omota .............................................................................. 23 Jezgro ................................................................................ 23

2.2.1. 2.2.2. 2.2.3. 2.3.

Eustazija promene nivoa mora i okeana................................. 24

2.3.1. Toplotni reim i konvekcijska strujanja u unutranjosti Zemlje ................................................................................ 26 3. TEKTONSKI POKRETI ................................................................ 30 3.1. 3.2. Opti pojmovi i klasifikacija ................................................... 30 Uslovi nastanka tektonskih pokreta.......................................... 32 Izvori sila koje izazivaju naprezanja .................................... 32 Energija koja obezbe uje funkcionisanje tektonskih pokreta 33

3.2.1. 3.2.2.

4. TEKTONSKI PROCESI I STRUKTURE DIVERGENTNIH GRANICA PLO A .............................................................................................. 39

4.1. 4.2.

Opti pojmovi ......................................................................... 39 Kontinentalna riftogeneza kontinentalni riftovi ..................... 39 Morfologija kontinentalnih riftova ...................................... 39 Geoloki sastav kontinentalnih riftova ................................. 39 Geofizi ke karakteristike riftova ......................................... 40 Mehanizmi formiranja riftova ............................................. 40 Mehanizam hidrauli kog uklinjavanja ................................. 41 Geneza kontinentalnih riftova ............................................. 42

4.2.1. 4.2.2. 4.2.3. 4.2.4. 4.2.5. 4.2.6. 4.3. 4.4. 4.5.

Transformacija kontinentalnog rifta u okean geneza pasivne kontinentalne margine ............................................................. 43 Gra a i procesi u domenu pasivne kontinentalne margine ......... 45 Okeanska riftogeneza .............................................................. 50 Opti pojmovi..................................................................... 50 Formiranje okeanske kore u zonama spredinga .................... 51

4.5.1. 4.5.2.

4.5.3. Linearne magnetne anomalije i odre ivanje brzine irenja u oblasti srednjookeanskog grebena ........................................ 51 4.5.4. Segmentacija zona irenja srednjookeanskih grebena transformni rasedi ............................................................... 52 4.5.5. 4.5.6. Uzduni razvoj i preskakanje osa spredinga ......................... 53 Sastav magmatskih stena u zoni irenja okeanskog dna ........ 53

4.5.7. Korelacija oblasti malih i velikih brzina irenja okeanskog dna ..................................................................................... 55 4.6. Glavni strukturni elementi unutranjih delova okeanskih prostora .................................................................................. 55 Srednjookeanski grebeni ..................................................... 56 Transformni rasedi ............................................................. 57 Abisalne ravnice ................................................................. 58 Izdignu a unutar okeana ..................................................... 59 Mikrokontinenti.................................................................. 60

4.6.1. 4.6.2. 4.6.3. 4.6.4. 4.6.5.

4.7.

Starost i poreklo okeana .......................................................... 61

5. TEKTONSKI PROCESI I STRUKTURE KONVERGENTNIH GRANICA PLO A .............................................................................................. 67 5.1. 5.2. Opte...................................................................................... 67 Subdukcija.............................................................................. 67 Opte, definicija pojma ....................................................... 67 Morfologija subdukcionih zona ........................................... 67 Tektonski poloaj i tipovi subdukcije .................................. 68 Geofizi ka izraenost subdukcionih zona............................. 69 Geoloke osobenosti subdukcionih zona .............................. 72 Kinematika subdukcije ........................................................ 78 Tektonski reim subdukcije................................................. 81 Segmentacija subdukcionih zona ......................................... 83

5.2.1. 5.2.2. 5.2.3. 5.2.4. 5.2.5. 5.2.6. 5.2.7. 5.2.8. 5.3.

Obdukcija ............................................................................... 84 Obdukcija na obodu okeanskog basena ................................ 85 Obdukcija nastala pri zatvaranju basena okeanskog tipa ....... 86

5.3.1. 5.3.2. 5.4. 5.5. 5.6.

Kolizija .................................................................................. 87 Aktivni kontinentalni obodi ..................................................... 87 Ubrani pojasevi - orogeni ........................................................ 93 Unutranja gra a ubranih pojaseva ...................................... 94 Genetski tipovi ubranih pojaseva ......................................... 99

5.6.1. 5.6.2.

6. TEKTONSKI PROCESI I GRA A KONSOLIDOVANIH DELOVA LITOSFERNIH PLO A.....................................................................108 6.1. 6.2. Opti pojmovi ........................................................................108 GRA A I RAZVOJ KONTINENTALNIH PLATFORMI .........110 Osnovna obeleja platformi................................................110 Unutranja gra a fundamenta starih platformi .....................112

6.2.1. 6.2.2.

6.2.3. Gra a povrine fundamenta i sedimentnog pokrova platformi ............................................................................115 6.2.4. Sedimentne formacije platformnog pokrova i razvoj strukturnog plana platforme ..................................................................118 6.2.5. 6.2.6. 6.3. Magmatizam platformi .......................................................120 Razvoj platformi................................................................121

EPIPLATFORMNI OROGEN .................................................123 Opte osobine ....................................................................123 Magmatizam epiplatformnih orogena..................................127 Vremenski odnosi deformacija epiplatformnih orogena .......127

6.3.1. 6.3.2. 6.3.3. 7.

GLAVNE FAZE RAZVOJA ZEMLJINE KORE .............................129 7.1. 7.2. 7.3. 7.4. 7.5. 7.6. Pregeoloka etapa (pre 4,6 4,0 milijardi godina): Nastanak Zemlje ...................................................................................129 Donji arhaik (pre 4,0-3,5 milijardi godina): formiranje protokontinentalne kore .........................................................130 Srednji i gornji arhaik (pre 3,5-2,5 milijardi godina): nastanak prave kontinentalne kore, prva Pangea ....................................131 Donji proterozoik (2,5-1,7 milijardi godina): raspad prve Pangee, uobli avanje platformi i prvi mobilni pojasevi ........................132 Srednji proterozoik (1,7-1,0 milijardi godina): delimi an raspad kontinenata i ponovno uspostavljanje Pangee ..........................133 Gornji proterozoik - donji paleozoik (1,0-0,4 milijardi godina): destrukcija donjoproterozojske Pangee, formiranje mobilnih pojaseva neogeikuma .............................................................133 Gornji proterozoik - donji mezozoik (0,4-0,2 milijardi godina): formiranje Pangee ..................................................................134 Kasni mezozoik - kenozoik (0,2-0,0 milijardi godina): raspad Pangee, obrazovanje mladih okeana i formiranje savremenih struktura i reljefa Zemlje........................................................135

7.7. 7.8.

APENDIKS-Prezentacije sa prate om grafikom .....................................137

1.

UVOD
1.1. Definicija, predmet i zadaci geotektonike

Geotektonika je deo geologije (dinami ke) definitivno osamostaljen i artikulisan u posebnu disciplinu tridesetih godina dvadesetog veka. Me utim, naziv je znatno starijeg datuma i poti e od nema kog geologa Naumana (1860). U korenu pojma geotektonika nalaze se gr ke re i: gea Zemlja i tektonikos gra a. To je nauka o strukturama, pokretima i deformacijama zemljine kore i gornjeg omota a (tektonosfere), a u vezi sa razvojem Zemlje kao celine. Predmet njenog prou avanja su osobenosti gra e i razvoja litosfere koje su rezultat mehani kih procesa izazvanih endodinami kim silama.Geotektonika utvr uje zakonitosti ovih procesa i prou ava njihove uzroke. Elementarni pojam u geotektonici jeste objekat materijalna pojava u prirodi koju ine minerali, stene, facije, formacije, kompleksi. Pod gra om (strukturom) se podrazumeva neravnomernost u rasporedu stenskih masa razli itog sastava, porekla, poloaja i povezanosti. Stene unutar Zemlje obrazuju brojna geometrijska tela masivna, slojevita, ubrana i rupturno deformisana. Pokreti litosfere predstavljaju mehani ko pomeranje odre enih delova litosfere u vertikalnom (izdizanja i sputanja) i horizontalnom pravcu. Oni mogu biti pra eni i drugim kvalitativnim promenama morfolokog i kinematskog karaktera, a esto i izmenama u unutranjosti stenskih masa. Ove promene ozna avaju se kao tektonske deformacije . Krajnji rezultat deformacija jesu novi strukturni oblici koji mogu biti: naborni, rasedni i injektivni (magmatogeni). Sve strukture i objekti kao i ispoljavanje tektonskih procesa smeteni su u odre enom prostoru koji je i vremenski definisan. Geotektonika ne prou ava hemijske ili fizi ko-hemijske procese koji uti u na formiranje razli itih stenskih masa. Me utim, ukoliko su ti procesi povezani sa tektonskim pokretima i deformacijama i oni e biti obuhva eni geotektonskim prou avanjima. Na primer, magmatizam se u geotektonici ne izu avao kao fizi kohemijski proces ve kao objekat genetski vezan za tektonske pokrete u litosferi. Mehani ki procesi u domenu litosfere su proizvod endogenih i egzogenih sila. Geotektonika prou ava ove poslednje. Me utim, ponekad granicu izme u endogenih i egzogenih mehani kih procesa nije lako povu i. Drugim re ima, u odre enim slu ajevima teko je razdvojiti tektonske od atektonskih pokreta. Ipak, glavni izvori tektonskih pokreta i deformacija nalaze se u samoj litosferi i jo dublje u unutranjosti Zemlje u astenosferi. Stoga je ovaj prostor ozna en kao tektonosfera . Ima miljenja da se glavni uzroci tektonske aktivnosti nalaze jo nie u donjem omota u Zemlje, sve do jezgra. Neki ak smatraju da se tektonosferom moe smatrati itava unutranjost Zemlje, dakle uklju uju i i jezgro. Budu i da je geotektonika geoloka disciplina to se njeni osnovni zaklju ci odnose na koru i kao takva ima ograni ene mogu nosti prodora u gra u i procese u unutranjosti Zemlje. Za reavanje optih problema koji se ti u pokreta i deformacija zemljine kore i zakonitosti razvoja krupnih strukturnih objekata moraju 5

se uklju iti i dublji delovi unutranjosti Zemlje, jer su oni direktno povezani. U tu svrhu geotektonika koristi rezultate geofizi kih i geohemijskih istraivanja. Predmet istraivanja i putevi saznanja geotektonike su razli iti i usmereni su na analizu: - strukturnih fenomena, odnosno njihovih morfolokih i kinematskih svojstava, - poloaja pojedinih regiona u okvirima geotektonskih kategorija, - horizontalne i vertikalne mobilnosti litosfere, - sila i mehanizama generatora tektonske aktivnosti. Polaze i od ovoga pred geotektoniku se postavljaju slede i zadaci: - utvr ivanje prostornog rasporeda strukturnih oblika litosfere razli itih taksonomskih kategorija, - definisanje istorije razvoja strukturnih oblika litosfere i objanjenje tektonske aktivnosti koja je uzro nik njegovog nastanka, utvr ivanje postupnosti, uzajamne povezanosti i zakonitosti ispoljavanja tektonskih procesa i pokreta, - razrada geotektonskih koncepcija i teorija koje bi celovito i sveobuhvatno sagledale tektonske pojave i objasnila uzroke i sile odgovorne za njihov nastanak i razvoj.

1.2.

Geotektonske discipline

Geotektonika se sastoji od nekoliko delova koji se mogu smatrati i samostalnim disciplinama. To su morfoloka geotektonika ( e e upotrebljavani sinonimi su: strukturna geologija i tektonika), regionalna geotektonika, istorijska geotektonika, neotektonika, savremena (aktuo) tektonika, seizmotektonika, opta tektonika, eksperimentalna tektonika i tektonofizika. Morfoloka geotektonika (strukturna geologija, tektonika) je najstariji deo geotektonike. Za eta je 20-30 tih godina, a punu artikulaciju dobila je 80-90 tih godina 19. veka. Ona se bavi prou avanjem elemenata sklopa i deformacija objekata male i srednje razmere (nabori, rasedi, folijacija, kliva, rovovi, horstovi i dr.). Ve e strukturne celine tipa ubranih pojaseva, kontinenata i okeana su predmet prou avanja geotektonike. Regionalna geotektonika se bavi izdvajanjem i prou avanjem strukturnih elemenata pojedinih podru ja razli itog reda veli ina sve do kontinenata i okeana pa i itave planete Zemlje. Ona sumira injeni ki materijal i utvr uje prostorni raspored strukturnih fenomena nekog regiona i prati istoriju njegovog razvoja. Ovaj segment geotektonike esto se izjedna ava sa regionalnom geologijom. Istorijska geotektonika prou ava etapni razvoj struktura litosfere na globalnom i regionalnom planu. Dobar deo ovih problema je predmet istraivanja 6

istorijske geologije. Hain (1973) kao poseban deo istorijske geotektonike izdvaja neotektoniku, smatraju i je poslednjom etapom razvoja litosfere. Me utim, s obzirom na brojne specifi nosti kako neotektonskih struktura tako i metodologije njihovog prou avanja, ona je ve u potpunosti samostalna geotektonska disciplina. Neotektonika prou ava elemente sklopa i strukture koje su rezultat endogene aktivnosti ispoljene uglavnom u neogenu i kvartaru. Jedan njen deo, onaj koji se bavi prou avanjem savremenih tektonskih pokreta i gde postoji mogu nost njihovog instrumentalnog registrovanja ozna en je kao savremena (aktivna) tektonika . Neotektonika i savremena tektonika imaju veliki zna aj kod ocene seizmi ke opasnosti. Iz toga je proizala posebna disciplina koja prou ava povezanost seizmi ikih manifestacija sa mladim tektonskim strukturama i procesima, koja se naziva seizmotektonika . Specifi ni delovi geotektonike usmereni na otkrivanje mehanizma tektonskih deformacija su eksperimentalna tektonika , koja se bavi fizi kim modeliranjem razli itih tipova tektonskih struktura i tektonofizika , koja pored fizi kih uklju uje i matemati ka modeliranja. Opta geotektonika koristi rezultate svih geotektonskih disciplina sa ciljem da objasni zakonitosti prostornog rasporeda struktura i istorije njihovog razvoja. U tom smislu, a na osnovu postoje ih podataka, formira geotektonske koncepcije i teorije paradigmati nog karaktera sposobne da sagledaju sveobuhvatno tektonske procese na Zemlji i prate e sadraje (sedimentoloke, magmatogene, metamorfne, seizmi ke i dr.). Vrlo bliska geotektonici naro ito optoj jeste geodinamika . Ona prou ava i utvr uje sile ijim dejstvom se generiu procesi koji u estvuju u formiranju i izmenama gra e litosfere. To nisu samo tektonski, ve i seizmi ki, magmatski i metamorfni procesi. Da bi se ovi procesi prou ili neophodni su podaci ne samo geologije nego i geofizike i geohemije. Tako e, veliki zna aj pridaje se matemti kom i fizi kom modeliranju.

1.3.

Geotektonika i druge nauke

Geotektonika zauzima veno mesto u okviru geolokih nauka. S obzirom da je njen osnovni cilj prou avanje struktura i istorije njihovog razvoja i utvr ivanje sila koje upravljaju tim razvojem, ona u velikoj meri absorbuje i inkorporira podatke mnogih geolokih disciplina. Ova povezanost ima i povratni interakcijski karakter. Stoga mnogi geotektoniku nazivaju kraljicom geologije ili srcem geologije. Gotovo da nema geoloke discipline sa kojom geotektonika na neki na in nije povezana. I ne samo sa geolokim naukama nego i mnoge druge nauke o Zemlji su u tesnoj vezi sa geotektonikom. Geotektoniku sa astronomijom i astrofizikom povezuje Zemlja kao nebesko telo planeta, i procesi koji se u tom okrienju odvijaju i imaju odgovaraju i uticaj na ponaanje tektonosfere. Sedimentologija daje podatke bitne za rekonstrukciju depozicionih prostora 7

i time se neposredno vezuje za tektonske doga aje i procese kojima su pripremljeni takvi sadraji. U istom smislu koriste se i podaci analize facija i debljina naslaga , a pored toga i za ocenu vertikalne mobilnosti litosfere. Petrologija plutonskih i vulkanskih stena daje informacije relevantne za rekonstrukciju strukturnih oblika koji su genetski povezani sa ovim magmatskim produktima. Petroloki podaci svedo e o uslovima formiranja magmatskih rastopa u unutranjosti Zemlje i na taj na in se mogu definisati takvi parametri kao to su pritisak, temperatura i rupturna izdeljenost, to u krajnjem slu aju ima i odre ene geodinami ke implikacije. Stratigrafija , biostratigrafija i izotopska geohronologija datiraju doga aje (relativna i apsolutna starost) iz geoloke prolosti, a samim tim i iz istorije razvoja tektonskih procesa. Sli nu, ali i jo sloeniju ulogu ima istorijska geologija koja pored datiranja doga aja obavlja i itav niz drugih prou avanja usmerenih na rekonstrukciju facijalnih (formacionih), paleogeografskih, fizi ko-geografskih i drugih sli nih sadraja geoloke prolosti Zemlje bitnih i za sagledavanje tektonske aktivnosti. Geomorfologija , odnosno njeni metodi istraivanja su me u najvanijim za detekciju neotektonskih pokreta. S druge strane, za pravilno shvatanje reljefa zemljine povrine neophodno je poznavanje neotektonskih procesa i strukturnih sadraja. Ovakav interakcijski odnos je razlog da neki neotektoniku slikovito ozna e duom geomorgfologije. Inenjerska geologija svojim metodima laboratorijskog istraivanja utvr uje mehani ke osobenosti stena zemljine kore kao to su elasti nost, vrsto a, zatim unutranji pritisci, sposobnost te enja i druge. Ovakvi parametri mogu biti inkorporirarni u geodinami ke sinteze i posluiti za bolje razumevanje mehani kih procesa u unutranjosti Zemlje. Geofizika je uklju ena u reavanje geodinami kih problema vezanih za kruenje i transformaciju materije u Zemlji. Geodezija (metodima ponovljenog nivelmana i trijangulacije i trilateracije i sa visoko sofisticiranim instrumentarijumom) omogu ava precizno utvr ivanje savremene vertikalne i horizontalne mobilnosti povrine zemljine kore. Geotektonika je povezana i sa nekim delovima fizike , na primer, onima koji se bave elasti nim i plasti nim deformacijama. Na taj na in omogu uje se precizije definisanje porekla i mehanizama tektonskog oblikovanja u unutranjosti Zemlje. Na tim osnovama formirana je i posebna geotektonska disciplina - tektonofizika.

1.4.

Pregled istorijskog razvoja geotektonike

Razvoj geotektonike kao u ostalom i itave geologije bio je kontrolisan i stimulisan zahtevima istraivanja leita mineralnih sirovina i reavanja razli itih tehni kih zadataka (izgradnja urbanih i saobra ajnih objekata i dr.). Stoga i nau ni pristup u geotektonici upravo korespondira sa vremenom industrijskog razvoja i tehni kog napretka civilizacije, a to je po etak 18. veka. Raniji period bi se mogao

definisati kao nenau ni stadijum razvoja geotektonike. Prve predstave o mobilnosti zemljine kore i promenama na zemljinoj povrini nastale su jo u anti ko vreme. To je na neki na in i razumljivo jer su anti ki narodi iveli u mediteranskom prostoru koji je tektonski vrlo aktivan i bili su svedoci vulkanskih pojava i jakih zemljotresa kojima su unitavana itava naselja, gradovi, civilizacije i kulture. Vrlo rano, stari u enjaci su primetili da je zemljina povrina podlona promenama. Na mnogim mestima zapaali su potopljene razvaline naselja ili su se pak naselja na obalama mora postepeno, tokom dueg vremena udaljavala od obala na rastojanja od vie kilometara. Tako na primer, Ksenofan je u petom veku pre nove ere, na osnovu nalazaka morskih koljaka pisao da su ti prostori bili prekriveni morem. O pomeranju obalskih linija nailazi se i u spisima uvenog gr kog u enjaka Herodota . Sli na miljenja o ovim fenomenima imali su Stradon i Aristotel . Me utim, vrlo esto su anti ka objanjenja prirodnih pojava bila proeta mitovima i legendama. U anti ko vreme utemeljena su dva osnovna pravca za objanjavanja tektonskih i drugih prirodnih procesa: neptunisti ki , koji preferira egzogene procese i rastvaraju e dejstvo voda i plutonisti ki , koji isti e primarnost unutranjih sila ispoljenih kroz izdizanje magmatskih rastopa. Sve ove ideje su u srednjem veku, u ostalom kao i itava nauka, bile potisnute uticajima crkvene dogme, da bi tek sa epohom Renesanse ponovo oivele. to se ti e unutranje gra e Zemlje i njenog reljefa i u 16. i u 17. veku i dalje postoje neodre ena miljenja esto filozofskog karaktera. Ona jo nisu bila oslobo ena od fantastike i uticaja tamne strane anti kog i srednjovekovnog skolasti kog zaklju ivanja. Borbu za racionalni pristup u ovoj oblasti po eo je Nikolaus Steno (1669). Pre njega sa puta fantastike i spekulacija isko ili su Leonardo da Vin i i Agrikola . Tako na primer, Leonardo da Vin i je utvrdio da su stene uslojene i istakao je zna aj fosilnih nalazaka u njima smatraju i ih svedocima morske egzistencije. Agrikola je pravilno procenio destruktivnu ulogu povrinskih tokova u formiranju nekih oblika reljefa, a bavio se i problemima geometrije rudnih tela (uglavnom ica). Po ev od Stena, dalji razvoj geotektonike po Hainu (1973, 1995) moe se sagledati kroz pet etapa. Prva etapa (druga polovina 17. i prva polovina 18. veka) N. Steno je formulisao postulate koji predstavljaju temelje tektonike: (1) sedimentne stene su u po etku zauzimale horizontalan poloaj; njihov druga iji poloaj posledica je naknadnih deformacija; (2) ako preko nagnutog lei horizontalan sloj to zna i da je do poreme aja prvog dolo pre taloenja drugog i (3) planine nisu postojana veli ina. Deformisanje slojeva i obrazovanje neravnina u reljefu Steno je objanjavao obruavanjem slojeva u pe inske prostore ispod njih koji su obrazovani dejstvom podzemnog ognja i voda. Svoju koncepciju Steno je razradio na primeru geolokog razvoja podru ja Toskane u Italiji. Poznati nau nici 17. veka, Dekart i Lajbnic , istakli su da je Zemlja imala 9

sloen i dugotrajan razvoj. Oni su pretpostavili da je u po etku Zemlja bila rastopljena, a zatim hla enjem dobila tvrdu koru. Kondenzacijom para koje su je okruivale nastala su mora i okeani, a silazak voda u podzemlje doveo je do formiranja kopna uklju uju i i planine (Lajabnic). Ideje Dekarta i Lajbnica razvio je u 18. veku, francuski prirodnjak Bifon . Pravilniji pristup o uzrocima kretanja i deformacijama zamljine kore imali su Huk (Hook), Moro i Rihman . Huk je bio miljenja da tzv. biblijski potop o kome se tada esto govorilo nije bio dovoljan da objasni krupne promene reljefa Zemlje. Smatrao je da postoje viekratna pomeranja kopna i mora koja su proizvod podzemnog ognja ili zemljotresa. Moro (1740) je obrazovanje planina objanjavao irenjem podzemnih gasova koji su posledica podzemnog ognja planete. Sli no miljenje imao je i Rihman . Sva trojica samatraju se nastavlja ima starogr kih plutonista. Druga etapa (druga polovina 18. veka prva etvrtina 19. veka) U ovoj etapi formirana je nau na geologija. U po etku, neptunisti ko u enje dostie procvat zahvaljuju i autoritetu poznatog saksonskog mineraloga Vernera . Na takvim osnovama manje rigidni neptunisti Palas i Sosir ine pokuaj formiranja prve hipoteze o nastanku i razvoju struktura Zemlje. Isti u zonalnost gra e planinskih sistema u ijem centru se nalaze graniti koji su periklinalno prekriveni: prvo kriljcima, zatim kre njacima i na kraju rastresitim naslagama predstavljenim peskovima, glinama i laporcima sa obilnim fosilnim sadrajem. Sasvim druge poglede na na in obrazovanja planinskih sistema imali su plutonisti. Lomonosov je u tom smislu istako vode u ulogu endogenih procesa (podzemnog ognja) i izme u ostalog izdvojio nekoliko tipova tektonskih pokreta me u kojima se izdvajaju: brzi i lagani. Govore i o laganim pokretima, Lononosov je ve tada istakao evolucionisti ki princip u razvoju Zemlje, otro se suprostavljaju i, u to vreme, iroko rasprostranjenoj ideji katastrofizma. Naime, za ovu etapu karakteristi na je vladavina katastrofizma. Saglasno tom u enju razvoj Zemlje odvijao se kroz periodi no smenjivanje katastrofi nih doga aja (izumiranje ivog sveta, formiranje novih planina i mora) izazvanih neobjanjivim natprirodnim silama. U enju katastofizma suprostavio se i Haton koji je bio aktivan propovednik evolucionizma. On je (1782), podzemni oganj u unutranjosti Zemlje vezivao za vulkanizam i magmatizam uopte i smatrao ga uzro nikom vertikalnih pokreta (izdizanja). Krajem 19. veka, rasplamsava se borba neptunista i plutonista, koja je zavrena porazom ovih poslednjih. Ideje Hatona nisu bile prihva ene. Njegovo delo je kasnije do kraja doveo . Lajel i time potisnuo neptunisti ka shvatanja. U priblino isto vreme, sledbenici neptuniste Vernera, Humbolt i L. F. Buh , preli su u tabor plutonista. L. F. Buh je u prvoj plovini 19. veka, postavio prvu nau nu tektonsku hipotezu, poznatu kao hipoteza kratera izdizanja. Ona je definitivno uticala na silazak neptunizma sa scene. . Lajel je smatrao da se razvoj Zemlje odvijao postepeno. On je i tvorac principa aktualizma, tj., da su procesi koji se danas ispoljavaju bili prisutni i u 10

geolokoj prolosti. Svojim u enjem Lajel je uticao na Darvina koji je svojim radovima doprineo inkorporiranju evolucionisti kih ideja u geologiju. Tokom 19. veka, zahvaljuju i razvoju geolokog kartiranja, pojvila se i sistematika nabornih struktura. Razra ena je hipoteze izdizanja ( tuder ) koja je izme u ostalog objanjavala i nastanak nabora i planinskih sistema. Tre a etapa (druga polovina 19. veka) Ovu etapu obeleila je kontrakciona hipoteza Eli de Bomona , zasnovana na Kant-Laplasovoj kosmogoniji, primarno jako zagrejane Zemlje koja se postepeno hladila to je bilo pra eno saimanjem kore i smanjenjem zapremine. Ova hipoteza je na bolji na in objanjavala poreklo planinskih sistema. Na njoj je zasnovano i u enje o geosinklinalama ( Hol, 1859, Dena, 1873 ) koje je kasnije postalo paradigma u geologiji. Kao antipod geosinklinalama, francuski geolog Og , je izdvojio oblasti konsolidovane kore, koju je nazvao platformama. U Evropi i Americi, velika panja posve uje se geosinklinalama, a u Rusiji platformama ( Pavlov, Karpinski ). U ovoj etapi formiran je pojam izostazije ( Daton, Eri, Prat ). Kraj ove etape obeleio je austrijski geolog E. Zis , koji je na osnovama kontrakcione hipoteze prikazao tektonsku gra u itave Zemlje. U isto vreme, francuski geolog M. Bertran, utvrdio je da su urbane zone kontinenata razli ite starosti i da su formirane tokom etiri glavna ciklusa orogeneze: huronskog (prekambrijumskog), kaledonskog, hercinskog i alpskog. etvrta etapa (prva polovina 20. veka) Za ovu etapu vezana je kriza kontrakcione hipoteze. Tome su, svakao, dopinela nova shvatanja u astronomiji i otkri a u fizici i geologiji. Kant-Laplasova vru a kosmogonija, zamenjena je hladnom Milton emberlenovom hipotezom o nastanku Zemlje. Otkrivena je prirodna radioaktivnost. To zna i, da se raspadanjem radioaktivnih elemenata generie i obezbe uje stalna toplota u Zemlji. Otkriveni su veliki arijai za iji je nastanak neophodno znatno smanjenje zapremine Zemlje u kratkom vremenskom periodu, to se nije uklapalo u kontrakcionu hipotezu. Na kraju, konstatovano je da na Zemlji postoje i oblasti irenja, a ne samo saimanja. Sve ovo je uticalo da kontrakciona hipoteza izgubi na zna aju i bude povod za traenje novih reenja. Ampferer (1906), iznosi hipotezu potkornih strujanja. Reaktiviraju se hipoteze izdizanja: oscilaciona Harmana, undaciona van Bemelova (1933), radiomigraciona (1944). Iz ovog vremena vredno je pomenuti jo i hipoteze: irenja Zemlje (Linderman, 1927, Hilgenberger, 1933, Tetaev, 1934), pulsacionu (Buher, 1933, Usov, 1939, Obru ev, 1940) i kretanja kontinenata ( Tejlog, 1910 i Vegener, 1915 ). Ova poslednja se radikalno razlikovala od svih dotadanjih, a i kasnijih, iz ove etape razvoja geotektonike. Ona predstavlja za etak jednog novog pravca u geotektonici mobilizma, koji doputa krupna horizontalna premetanja kontinentalnih entiteta Zemlje. Sasvim je suprotna do tada (a i kasnije) vladaju em fiksizmu, koji priznaje samo vertikalna kretanja. Ova etapa obeleena je borbom izme u mobilista i fiksista. Jo nedovoljno artikulisana, mobilisti ka koncepcija, nije mogla da zaivi, tako da je fiksizam ostao vladaju i pravac u

11

geotektonici. Ina e, u enje o geosinklinalama se i dalje razra uje naro ito u Evropi i Americi (tile, Obuen, MekKej), ali i u Rusiji (Arhangelski, atski, Beolusov, Pejve, Janin, Bogdanov, Muratov, Hain i dr.). Obavljaju se detaljna istraivanja u Alpima i ostalim podru jima alpske tektogeneze (Kober, tile, Kosmat, Nop a Loci i dr.). Vode se polemike oko priznavanja navla enja (napisti) ili negiranja navla enja (antinapisti). U Rusiji se velika panja posve uje platformama (Arhangelski, atski, erski i dr.). Nastalo je u enje o dubinskim rasedima ( Pejve, 1945 ), formirane su nove geotektonske discipline: neotektonika ( Obru ev, 1948 , Nikolajev, 1949 , ulc, 1949 ) i seizmotektonika ( Gubin, 1950 ). Geotektonika kao samostalna disciplina je u pootpunosti formirana. Peta etapa (po etak 60. tih godina. 20. veka danas) Sredinom pedesetih godina 20. veka, zahvaljuju i nau no-tehni kom napretku, geologija, geofizika i geohemija su dobile nov instrumentarijum, koji im je omogu io preciznije definisanje gra e i razvoja zemljine kore i tektonosfere u celini. Zahvaljuju i tome u geotektonici (i ne samo njoj, ve i itavoj geologji) dogodila se revolucija iji je nosilac bila geofizika. Po elo se sa istraivanjem dna okeana, utvr ivane su znatne razlike izme u okeanske i kontinentalne kore, otkriveni su: sistemi srednjookeanskih grebenova i irenje okeanskog dna, remanenti magnetizam stena i periodi ne promene magnetnog polja Zemlje, potvr eno je postojanje astenosfere i dr. Sva ova i druga otkri a uputila su na neta nost fiksisti kih koncepcija tektogeneze i prouzrokovala povratak mobilizmu u novom obliku, koji je nazvan tektonika litosfernih plo a (1961-1968). Fiksisti ke koncepcije su se postepeno povla ile i savremeni razvoj geotektonike i drugih nauka o Zemlji je pod vladavinom neomobilizma. U ovoj poslednjoj etapi dolo je do znatnog napretka geoloke metodologije kao to je: radiometrijsko datiranje starosti stena koje omogu ava da se bolje upozna geotektonska problematika prekambrijuma i uopte tendencija razvoja zemljine kore, daljinsko detekciono osmatranje povrine Zemlje i seizmi ka analitika (seizmi ka stratigrafija, duboko seizmi ko sondiranje i seizmi ka tomografija) kojom se precizira unutranja gra a Zemlje do razli itih dubinskih nivoa sve do jezgra. Tektonika plo a moe se, danas, smatrati u pravom smislu geotektonskom nau nom teorijom paradigmati nog karaktera, a ne samo hipotezom. Od momenta njenog utemeljenja ona je stalno nadogra ivana novim elementima kojima je u mnogome izmenjen njen prvobitni sadraj i dobijena je nova forma tako e podlona daljem uobli avanju.

1.5.

Teorija i prakti ni zna aj geotektonike

Geotektonika je pre svega fundamentalna geoloka disciplina i zato ima veliki teorijski zna aj. Objanjavaju i zakonitosti i uzroke tektonskih pokreta litosfere, ona otkriva osnovne probleme razvoja Zemlje i tu se jednim delom prepli e i sa kosmogonijom. Geotektonika formira teoretske osnove, delom optegeolokog zna aja, koje nalaze mesto u gotovo svim geolokim disciplinama i 12

uopte naukama o Zemlji. Osim teoretskog, geotektonika ima i ne mali prakti ni zna aj kod: (1) izrade geolokih karata i profila, (2) istraivanja leita mineralnih sirovina i (3) utvr ivanje seizmi nosti. Precizna izrada geolokih karata i profila (naro ito interpretacija dubljih delova zemljine kore), uveliko zavise od poznavanja rasporeda stenskih masa u zemnljinoj kori i strukturnih oblika i njihovih uzajamnih odnosa. U tom smislu geotektonika daje mogu nosti predikcije prostornih pozicija ovih elemenata duboko ispod povrine terena. Leita mineralnih sirovina (metali, nemetali i kaustobioliti), izme u ostalog, kontrolisana su i tektonskim uslovima. U odre enim tektonskim objektima i reimima formiraju se i odgovaraju a leita mineralnih sirovina. Njihova dalja pozicija tako e zavisi od tektonske aktivnosti i stepena deformisanosti (postrudna tektonika). Stoga poznavanje morfologije, kinematike i geneze struktura zemljine kore u mnogome olakava pronalaenje i eksploataciju mineralnih sirovina. Bez pravilnog sagledavanja struktura i tektonskog razvoja nisu mogu i: precizno seizmoloko rejoniranje, lokacija i predvi anja arita i procena ja ine zemljotrtesa. Poznavanje ovih elemenata ima veliki zna aj kod obezbe ivanja blagovremene zatite infrastruturnih objekata. Bilo da je re o teorijskom ili prakti nom zna aju geotektonike, vidnu ulogu ima i izrada tektonskih karata, odnosno tektonska kartografija. Re je o grafi kim konstrukcijama na kojima je dat sintezni prikaz strukturnih elemenata, njihova uzajamna povezanost, odnosi i razvoj.

13

2.

GRA A I SVOJSTVA ZEMLJE

2.1. Oblik Zemlje

Dugo vremena je trebalo da pro e da bi se precizno definisao oblik Zemlje. U po etku (ne ra unaju i nenau ne spekulacije o Zemlji kao plo i i sli no), se smatralo da je Zemlja oblika lopte polupre nika 6 371 km. Njutn je prvi predvideo da, s obzirom da se obr e oko svoje ose, Zemlja ima oblik rotacionog elipsoida blago spljotenog na polovima tzv., sferoida . To je kasnije i potvr eno i izra unato je da ekvatorijalni polupre nik iznosi 6 378,160 km, a polarni 6 356,775 km. Dakle, polupre nici se razlikuju za 21,386 km, odnosno efekat spljotenosi je 1:298,25. Pove anje gustine Zemlje ka centru dovodi do otklona njene povrine od elipsoida za svega 3 metra. Docnija instrumentalna geodetska merenja su pokazala da je oblik Zemlje jo sloeniji i da odstupa od elipsoida za +120 i -160 metara. Ovako utvr ena povrina nazvana je geoidom. Njen izgled zavisi od veli ine i pravca sile tee. Pod geoidom se podrazumeva povr koja je u svakom svom delu upravna na pravac sile tee. U svim ta kama na ovoj povrini potencijal sile tee je postojana veli ina koja zavisi od rasporeda masa na povrini i unutar Zemlje, njihovih reolokih svojstava, gustine, dinami kih procesa, rotacije kosmi kih faktora i dr. Uobi ajno je da se povr koja odgovara srednjem nivou voda u okeanima smatra kao osnovni geoid i u geodeziji uzima kao matemati ki nivo ili nivo mora u odnosu na koji se ra unaju visine ta aka na zemljinoj povrini. Kako i u geolokoj istroji, pa i novijoj, dolazilo do estih promena u rasporedu i ure enju masa unutar Zemlje, njene rotacije i stepena spljotenosti planete, menjao se i oblik geoida, to se manifestovalo na naponska stanja u litosferi, gustinu Zemlje, vertikalna i horizonatlna kretanja blokova i dr. Postoji ve i broj modela povri geoida. Na osnovu osmatranja kretanja veta kih satelita pokazalo se da je povr geoida na junom polu blago depresirana, a na severnom ispup ena usled ega Zemlja u stvari ima srcolik oblik (kardioidnalni elipsoid). Na osnovu gravimetijskih podataka i osmatrnja putem veta kih satelita dobijena je precizna slika morfologije geoida, koja pokazuje izrazitu undulaciju njegove povrine pri emu se izdvaja pet velikih depresija i ispup enja. O uzrocima undulacije geoida postoje razli ita miljenja. Neki smatraju da je to u vezi sa promenama gustine u omota u od 100 - 200 kilometara ispod povrine, pa sve do jezgra. U novije vreme u vie navrata globalnim izmenama reljefa geoida tokom novije geoloke istorije Zemlje, bavio se vedski geofizi ar N. A. Merner (N. A. Morner). Prema njegovom miljenju dananja konfiguracija geoida nije stati na ve se menjala saglasno promenama sile tee i rotacionog reima Zemlje. Prou avaju i brojne geomagnetne i geoloke elemente relevantne za promene geoida, Mernert je doao do zaklju ka da se svi ovi procesi mogu odigravati relativno brzo. Oni mogu direktno uticati na morfologiju geoida ili pak indirektno preko drugih pojava koje tako e uti u na njegov oblik (promene brzine rotacije, tektonski pokreti, magnetne promene, eustati ka kolebanja i dr.). 14

Vremenski interval u kojem se odvija preure enje ovih sadraja iznosi priblino 1 000 godina, a prostorno su ovim efektima obuhva ena: kora, omota , granica omota - jezgro pa ak i samo jezgro.

2.1.1. Rotacija Zemlje

Rotaciji Zemlje posve ena je obimna literatura u kojoj su razmotreni problemi njenog nastanak, promena i uticaja na razli ite endogene i egzogene procese, ra unanje vremena i dr. Zemlja se oko svoje ose okrene za 24 asa i pri tome se generie ogromna kineti ka energija od oko 1029 J/s. Ova rotacija obavlja se sa ubrzanjem od r 2 , gde je r - polupre nih Zemlje, - uglovna brzina rotacije. Ubrzanje je po drugom zakonu dinamike povezano sa silama, a to su u ovom slu aju inercione sile centrifugalna i koriolsova, koje nastaju samo u rotacionim sistemima. One svojim dejstvom teraju estice materije od polova ka ekvatoru isteu i na taj na in Zemlju u istom smeru. Stoga je spljotenost Zemlje upravo dokaz njene rotacije. Inercione sile izazivaju itav niz efekata na Zemlji. Tako na primer, koriolisovom silom objanjava se asimetrija re nih dolina (reke na severnoj polulopti koje teku pravcem S - J vie eroduju svoju desnu, a na junoj polulopti levu dolinsku stranu - Berov Zakon), ubrzava kretanje vozova na elezni kim magistralama pravca S - J, promena pravaca vazdunih strujanja (pasati) i dr. Zemljina osa nema postojan poloaj. Jo u 2. veku nove ere Hiparh je utvrdio da se ona pomera oko ose ekliptike i napravi pun krug za 25 729 godina. Ova pojava naziva se precesija . Bredli (1737) je otkrio manja kolebanja ose rotacije Zemlje koja su superponovana na precesione i imaju perod kolebanja 18,6 godina. Ovakve promene ose raotacije ozna ene su kao nutacije . Primenjuju i teoriju rotacije tvrdog tela oko nepomi ne ta ke - centra teine tela na Zemlji, Ejler (1758) je utvrdio da trenutna osa rotacije Zemlje opisuje konus oko najmanje ose glavnog momenta inercije zemljinog sferoida sa periodom od prebilno 305 zvezdanih dana. Ovaj period ozna en je kao ejlerov . Kako Zemlja nije apsolutno tvrda, ve elasti no telo sposobno da se deformie, to se ovaj period neto produava (438 zvezdanih dana) i naziva se slobodna nutracija . Sloenost unutranje gra e Zemlje uzrok je pojave jo jednog perioda slobodne nutacije koji iznosi skoro 24 asa (23 asa i 56 minujta zvezdanog vremena). Razli ite atmosferske pojave, cirkulacija atmosfere, promene godinjih doba i dr., dovode do sezonske neravnomerne rotacije Zemlje. (U aprilu se Zemlja okre e neto bre, a u avgustu neto sporije). Sumnje u postojanost brzine rjotacije nastale su posle Galilejevog (1695) otkri a o sekularnom ubrzavanju kretanja Meseca. Prvo je Kant (1755) izneo miljenje o laganom vekovnom usporavanju rotacije Zemlje, koje je izazvano plimatskim uticajima Meseca. Ve u 19. veku je utvr eno da rotacija Zemlje nije pravilna, odnosno da su brzina i poloaj ose skloni promenama. Ove nepravilnosti ispoljavaju se u razli itim vremenskim intervalima: od kratkootrajanih dnevnih do onih koji se mere stotinama miliona godina. U tom smislu izdvojene su: (1) vekovne, sekularne, (2) periodi ne (dvadeset etvorosatne, sezonske, polugodinje i godinje) i (3) nepravilne, skokovite promene brzine rotacije. 15

Na nepravilnost rotacije Zemlje uti u astronomski i geoloki faktori. Promene poloaja ose rotacije mogu biti dvojake u odnosu na udaljene (fiksne) zvezde i u odnosu na samu Zemlju. Ove prve su prouzrokovane uglavnom spoljanjim silama kao to su gravitaciona interakcija Zemlje, Sunca, Meseca i drugih planeta sun evog sistema. Najbolji primer za to su precesije i nutacije. Promene poloaja ose rotacije u odnosu na fiksni poloaj Zemlje su prouzrokovane preteno premetanjem masa u unutranjosti Zemlje, u hidrosferi i atmosferi. Ovi pokreti masa su indukovani promenama momenta inercije. Kako je Zemlja deformcioni medijum usled ovakve aktivnosti njena ose e se prilago avati novonastaloj situaciji, ali bez promena u odnosu na udaljene zvezde. Smatra se da se brzina rotacije od postanka Zemlje do danas, generalno posmatrano, smanjivala. Utvr eno je da se za poslednjih dve hiljade godina brzina rotacije smanjivala za 0,000024 sekunde na godinu dana. Ovakva tendencija opadanja brzina rotacije objanjava se uglavnom plimatskim uticajima Sunca i, naro ito, Meseca. Prema nekim prora unima, Zemlja se odmah po formiranju okretala oko svoje ose za 2 asa; pre 4 milijarde godina, kada je me usobni razmak Meseca i Zemlje bio daleko manji nego dananji, za 4-5 sati; u proterozoiku 17, a u devonu 22 sata. Pored brzina menjao se i nagib ose rotacije. Tako na primer, u paleozoiku je iznosio prose no 50-60, a u drugoj polovini mezozoika 33; u oligocenu je dostigao ak 60, na granici oligocen-miocen 36, a u pleistocenu 10 (Orlova, 1978). Izmene nagiba zemljine ose dovodile su do klimatskih promena - zahla enja i otopljenja. Postoji miljenje da nabig ose zavisi od brzine rotacije. U slu aju usporavanja rotacije, koju prouzorokuje privla na sila Meseca, raste ugao izme u povrine ekvatora i ekliptike, a sa pove anjem brzine rotacije on se smanjuje. Na taj na in, Mesec saglasno zakonu o odranju momenta kretanja, dolazi na blie rastojanje od Zemlje i time ponovo po inje proces usporavnja brzine rotacije. Prisutnost ve eg broja ledenihh doba u istoriji Zemlje svedo i o tome da se nagib ose rotacije esto menjao. Shodno tome menjala se i brzina rotacije (pov avala i smanivala). Ovako empirijski utvr eni odnosi su verovatno mnogo sloeniji uzme li se u obzir zemljina unutranjost koja je u horizonalnom i vertikalnom pravcu heterogena, izgra ena od stena razli ite gustine i agregatnog stanja. U svakom slu aju promene rotacije Zemlje imaju primetnu ulogu u kreiranju i kontrolisanju mnogih endogenih i egzogenih procesa. Promenom brzine obrtanja Zemlje formiraju se geodinami ka naprezanja u svakoj ta ki rotacionog sistema Zemlje, ime se naruava postoje e ravnoteno stanje planete. Uspostavljaju se nova naponska stanja, koja se odraavaju na elasti ne deformacije, izostati ku ravnoteu i samim tim na oblik Zemlje. Geoloke i geomorfoloke posledice ovakvih manifestacija jesu: vetikalna i horizontalna mobilnost litosfernih entiteta, transgresije i regresije mora, pomeranja obalskih linija mora, okeana i velikih jezera, trasiranje re nih sistema, hipsometrijska denivelacija i dr. Kratkotrajne fluktuacije rotacije se veoma dobro objanjavaju promenama u rasporedu atmosferskog pritiska i zonama vetrova (Lambeck, 1980). Promene reda veli ina od nekoliko desetina godina dekadne fluktuacije, su proizvod promena angularnog momenta izme u spoljanjeg jezgra i donjeg omota a. One su povezane 16

i sa promenama ja ine magnetnog polja (Le Mouel et al. 1992). Dugotrajne varijacije su uglavnom prouzrokovane tajdalnim promenama angularnog momenta izme u Zemlje i Meseca, a u manjoj meri izme u Zemlje i Sunca. Sekularno smanjenje brzine rotacije je prouzrokovano injenicom da se Zemlja okre e bre oko svoje ose nego to je mese eva revolucija oko Zemlje i zbog toga to Zemlja nije idealno elasti na. Kao rezultat toga linija Zemlja-Mesec se ne poklapa ta no sa linijom izme u centra Zemlje i mesta na povrini koje poseduju vrednosti tajdalnog maksimuma. Ovakvim odnosima obrazuje se mrea obrtnih momenata koja usporava zemljinu rotaciju, a ubrzava rotaciju Meseca oko Zemlje. Kod sagledavanja rotacionog reima posebno se moraju uvaavati specifi nosti oblika Zemlje, odnosno njena asimetri nost koja je markirana nejednakim vredostima sile tee na junoj i severnoj hemisferi to povla i za sobom i verovatno nejednake brzine rotacije. Ova pojava izaziva spreg koji prouzrokuje smicanje prema istoku june u odnosu na severnu poluloptu. Verovatno da usled neravnomernosti rotacije nastaju i oslabljene zone u zemljinoj kori predisponirane za budu e mobilne pojaseve.

2.1.2. Gravitaciono polje Zemlje

Materija poseduje univerzalno svojstvo privla enje. Ono se sastoji u tome da se sve materijalne estice po ev od atoma i molekula pa do znatno ve ih tela me usobno privla e nezavisno od njhovih fizi kih i hemijskih svojstava i sredine koja ih razdvaja. Oko svake matarijalne estice bez obzira na njen oblik postoji polje privla enja. Ono poseduje takvu osobinu da na svaku esticu koja se u njemu na e deluje sila odre ene veli ine i pravca. Zemlja u Svemiru, tako e predstavlja esticu okruenu poljem u kojem deluje sila privla enja ( gravitaciono polje ). Na svaku materijalnu esticu u tom domenu deluje sila privla enja i to je objekat blii Zemlji to je ona ve a. Na samoj Zemlji usled njene rotacije, deluje i centrifugalna sila. Ona zajedno sa silom privla enja ini silu tee . Sila tee je prostorno i vremenski promenljiva veli ina. Promenljivost je posledica: (1) rasporeda mase u unutranjosti Zemlje i tesno je povezana sa njenim oblikom, zatim (2) geotektonske aktivnosti i (3) poloaja vazdunih masa na njenoj povrini. Morfologiju gravitacionog polja najbolje markira ubrzanje sile zemljine tee. Ono je tako e promenljivo i na zemljinoj povrini se kre e u intervalu: 9.78 m/s2 (na ekvatoru) do 9.83 m/s2 (na polovima). Idu i ka unutranjosti Zemlje ubrzanje sile tee se uglavnom pove ava tako da na granici sa spoljanjim jezgrom iznosi 11 m/s2, a zatim se naglo smanjuje i u centru jezgra vrednost mu je nula Prou avanje gravitacionog polja Zemlje svodi se u stvari na definisanje dva elemnta: (1) normalnog polja sile tee i (2) odstupanja mernog od normalnog polja tzv., anomalije sile tee. Odstupanja od normalnog polja na Zemlji iznose od +0.669 m/s2 (na Havajskim ostrvima) do -0.338 m/s2 (u domenu Antilskih ostrva). Uglavnom, prou avanje gravitacionog polja svodi se na determinisanje anomalija tog polja.

17

Na gravitaciono polje Zemlje uti u razli iti faktori. Neki od njih su toliko mali da prakti no ne uti u na njegove vrednosti. Vrednosti ubrzanja sile tee kontrolisane su plimatskim uticajima Sunca i Meseca i to su periodi ne izmene. Promene gravitacionog polja koje nisu vezane za plimatske uticaje Sunca i Meseca mogu imati: globalni (za Zemlju kao celinu), regionalni i lokalni karakter. Teoretski, uzroci globalnih izmena gravitacionog polja su: (1) neravnomerna rotacija Zemlje, (2) transformacija zemljine kore, (3) izmene poloaja ose rotacije Zemlje, (4) geodinami ka aktivnost, (5) sezonska kolebanja nivoa svetskih mora i okeana, (6) globalna pomeranja atmosferskih masa. Me utim, uticaj svakog od ovih uzroka na izmene gravitacionog polja Zemlje nije veliki. Regionalne i lokalne promene ubrzanja sile tee mogu nastati kao posledica vulkanske aktivnosti. I ove promene su zanemarljivo male.

2.1.3. Izostazija
Prva prou avnja koja su posle dovela do otkri a izostazije obavljena su na podru ju Anda 1735 i 1745. godine, i bila su usmerena na merenje luka meridijana. Tada je utvr eno da se usled uticaja andskog masiva pojavljuje otklon klatna po vertikali, ali ne u onoj meri teoretski sra unate vrednosti za to podru je. Sli no je kasnije utvr eno i na Himalajima. Ovaj fenomen objanjen je deficitom mase u domenu ovih planinskih masiva. Deficit mase je priblino jednak i prostorno se poklapa sa optere enjem koje izaziva planinski masiv. Za definisanje ove pojave Daton (Dutton, 1988), uveo je termin izostazija (od gr kog izo-isti, stazis-poloaj). Me utim, prvo objanjenje izostazije dali su gotovo istovremeno Eri (G. B. Airy, 1855) i Prat (J. H. Pratt, 1859), na dva razli ita na ina. Po miljenju Erija, zemljina kora je postojane gustine ali razli ite debljine i kompenzacija se odigrava na ra un nejednakih visina pojedinih blokova koji po zakonima hidrostatike plivaju po gu oj (itkoj) potkornoj osnovi. Veli ina blokova i dubina do koje dopiru u potkorno podru je najve e su ispod planinakih masiva, a najmanje ispod okeanskih depresija. Po hipotezi Prata izostati ka kompenzacija se vri prema razlikama u gustini stena, a pri postojanoj debljini kore. Drugim re ima: to je stena laka to je blok istaknutiji i stoga se ispod planianskih venaca nalaze stene manje, a ispod okeanskih depresija, ve e gustine. Prema jednoj i drugoj shemi, izostati ka kretanja po inju da deluju kod blokova zemljine kore pre nika oko 100 kilometara, me utim neki smatraju da se ona aktiviraju i na manjim objektima. Hipotezu Erija dalje je razvio Vening-Mejnes (Vening-Meinesz, 1940), koji smatra da se kompenzacija odigrava u regionalnim razmerama bez toga da je zemljina kora izdeljena na blokove. Sa prikupljanjem novih injenica o gra i litosfere i astenosfere menjale su se i predstava o izostaziji i njenoj ulozi u pokretima zemljine kore. Pojavljivali su se novi modeli i shvatanja od onih koji su njom objanjavali ve inu tektonskih procesa od onih koji su je u potpunosti negirali. U svakom slu aju, otkri em 18

astenosfere, izostazija ima smisla. U tom slu aju blokovi litostere plivaju po plasti no-fluidnoj osnovu astenosfere i tome se uklju uju u jedan hidrostati ki sistem u kojem je uspostavljena ravnotea njegovih gradivnih elemenata. Re je, dakle, o primeni Arhimedovog zakona u gornjim slojevima Zemlje. To zna i da na i ispod dubine kompenzacije, gde vlada hidrostati ki pritisak, optere enje vertikalnih stubova litosfere istog preseka mora biti isto. Iz optih pojmova o izostaziji je vidljivo da je kinematsko stanje litosfere i astenosfere kontrolisano uglavnom masom, gustinom i debljinom stenskih kompleksa. Ukoliko su ova tri parametra neizmenjena, svi stenski blokovi koji se nalaze iznad povrine kompenzacija su u stanju vertikalnog tektonskog mirovanja. Me utim, ukoliko se samo jedan od parametar promeni, blokovi zemljine kore e se pokrenuti na vie ili na nie ili jo i u stranu u astenosferi, na nove hipsometirjske nivoe koji odgovarju novouspostavljenim odnosima. Gravimetrijska i satelitska osmatranja su pokazala da se ve i deo geostrukturnih elemenata zemljine kore nalazi u izostati koj ravnotei. Okeani i kontinenti, u irem smislu, su kompenzovani. Evidentno je, me utim, da je u odre enim strukturnim oblastima ova ravnotea poreme ena. To se odnosi, pre svega, na destruktivne obode litosfernih plo a (ostrvske lukove i kontinentalnu marginu andskog tipa) u kojim su konstatovane ve e izostati ke anomalije. I pokreti koji se u tim oblastima obavljaju usmereni su ne na uspostavljanje, ve na naruavanje izostati ke ravnotee. Poznati su mnogi procesi koji naruavaju izostati ku ravnoteu u zemljinoj kori i gornjem omota u: - Velika horizontalna premetanja litosfernih plo a, subdukcija i obdukcija, formiranje orogenih pojaseva, nabornih sistema, navlaka, arijaa (zadebljanje zemljine kore), riftovanje, formiranje okeana, unutranjih mora (istanjenje zemljine kore). - Rotacioni reim Zemlje (Tjapkin, 1980), odnosno sistematsko smanjivanje centrifugalne sile izazvano usporavanjem rotacija. - Duboka erozija zemljine kore u oblastima titova i fundamenata starih platformi. - Akumulacija sedimenata debelih vie kilometara u mnogim basenima na Zemlji. - Obrazovanje i otapanje debelih pokrovnih gle era na povrini Zemlje tokom pleistocena i u recentno vreme. - Promene zapremine vodenih masa svetskih mora i okeana, to je pra eno transgresijama i regresijama (hidroizostazija). - Tehnogena delatnost. Kompenzacija masa se naj e e izvodi na tri na ina: (1) lateralnim izmenama gustine stena u kori, (2) varijacijama debljine zemljine kore, (3) 19

lateralnim promenama gustine gornjeg dela mantla. Prema savremenim gleditima izostati ka kompenzacija prisutna je u po etku priblino na nivou Mohorovi i evog diskontinuiteta (po shemi Erija), a krajnja ravnotea uspostavlja se na nivou astenosfere (po shemi Prata).

2.1.4. Magnetno polje Zemlje

Problem magnetizma kosmi kih tela, u tom smislu i Zemlje, privla io je panju mnogih istaiva a. Sve do po etka 20. veka, vladalo je miljenje da je uzro nik magnetizma Zemlje jedno jako namagnetisano podru je u njenoj unutranjosti. Kasnije su se javljala i druga ija tuma enja geomagnetnog polja. Savremeno shvatnje geomantetizma podrano je modelom dinamo-mehanizma koji deluje u unutranjosti Zemlje, ta nije u njenom jezgru. Naime, smatra se da itko spoljanje jezgro Zemlje podse a na dinamo-mainu. U njemu, gravitacionom ili toplotnom konvekcijom, dolazi do hidrodinami kog te enja. Ovo te enje je analogno kretanju provodnika. Ako u jezgru postoji bilo kakvo spoljanje magnetno polje to e u ovakvim uslovima nastati jak elektri ni tok. Elektri ni tok obrazuje magnetno polje koje pri povoljnoj geometriji te enja moe poja ati prethodno spoljanje magnetno polje. Preko 90% savremnog geomagnetnog polja moe biti predstavljeno dipolom. Osa dipolnog polja je u odnosu na osu rotacije pomerena za oko 11,5. Magnetno polje koje dipolno okruuje Zemlju naziva se magnetosfera . Do po etka kosmi kih prou avanja smatralo se da je magnetosfera simetri ni dipol. Me utim, merenjem magnetnog polja u kosmi kom prostoru pokazalo se da je ono jako asimetri no: prema Suncu je komprinovano do rastojanja 10 R (R-polupre nik Zemlje), a suprotno od Sunca je istegnuto i obrazuje izdueni (do jedan milion kilometara) magnetosferni rep (sl. ). Ovakav izgled magnetosfere posledica je uticaja sun evog vetra. Plazma sun evog vetra obti e magnetosferu nadzvu nom brzinom. Tom prilikom se ispred magnetosfere obrazuje udarni talas odvojen od magnetopauze jednom prelaznom obla u. Front udarnog talasa se nalazi na rastojanju od nekoliko desetina hiljada kilometara od magnetopauze. Na tom frontu plazma sun evog vetra menja pravac, dolazi do smanjivanja usmerene brzine kretanja i pove ava se haoti na (toplotna) brzina kretanja. Kao kranji rezultat, u prelaznoj oblasti plazma se zagreva do desetak miliona stepeni i biva izloena jakoj turbulenciji. Linije sile geomagnetnog poja udaljavaju i se od Sunca formiraju magnetosferni rep. On je magnetoneutralnim slojem podeljen na dva sektora: severni i juni. U severnom sektoru, magnetno polje je usmereno ka Zemlji, a u junom od Zemlje. Magnetne linije sile sektora vezane su za polarne oblasti Zemlje. Magnetno polje Zemlje je promenljiva veli ina i te promene mogu biti: kratko i dugoperiodi ne (vekovne, sekularne). Njima je sklono i dipolno i nedipolno geomagnetno polje. Do promena geomagnetnog polja dolazilo je i u geolokoj prolosti. Na to upu uje remenantni magnetizam stena (naro ito prisutan kod vulkanskih stena), ste en tokom njihovog formiranja u tada postoje em magnetnom polju. Na osnovu podataka remanentnog magnezitma mogu no je odre ivanje poloaja magnetnih polova zemljine prolosti. Pokazalo se da su tokom geoloke istorije Zemlje smer 20

magnetnog polja vie puta manjao, odnosno bio i suprotno postavljen u odnosu na danani poloaj. Ovakav polaritet ozna en je kao reversan . Drugim re ima, u geolokoj prolosti Zemlje (izuzev perma) esto je dolazilo do smene normalne i reversne polarnosti. Reversni polaritet se moe objasniti: bilo autoinverzijom u odnosu na postoje e magnetno polje u toku formiranja stena, bilo periodi nim inverzijama samog geomagnetnog pola. Podaci o paleomagnetizmu imaju veliki zna aj kod utvr ivanja horizontalne mobilnosti litosfernih entiteta geoloke prolosti

2.2. Unutranja gra Zemlje

Saznanja o unutranjoj gra i Zemlje formirana su na osnovu geofizi kih, geohemijskih i petrolokih podataka. Najvie informacija o njenoj savremenoj dubinskoj geolokoj gra i pruaju geofizi ki, pre svega seizmi ki podaci, odnosno, brzine prostiranja uzdunih i popre nih seizmi nih talasa kroz unutranjost zemljinog tela. Na osnovu svih tih elemenata danas je uobi ajeno i opte prihva eno gledite o zonarnosferi noj gra i Zemlje i vertikalnoj i horizontalnoj heterogenosti njene unutranosti. Pri tome naj e e se izdvajaju tri dobro individualisane sfere: kora, omota i jezgro. Prema promenama brzine seizmi kih talasa utvr ene su dve osnovne povri koje odeljuju izdvojene sfere. Jedna se nalazi na dubini od oko 35-40m km, pod okeanima koja razdvaja zemljinu koru od mantla i naziva se Mohorovi i ev diskontinuitet. Druga se sputa do budine od 2900 km, gde razdvaja mantl i jezgro i ozna ena je kao Vihert-Gutenbergov diskontinuitet. Pored njih postoji i ve i broj slabije izraenih seizmi kih granica koje se nalaze na razli itim dubinama u unutranjosti Zemlje.

2.2.1. Zemljina kora

Spoljanji tvrdi sloj (sfera) Zemlje, debeo mestimi ni i preko 70 km, naziva se korom. Brojni su geoloki i morfostrukturni elementi kontrolisani gra om zemljine kore, njenim sastavom i debljinom. Naj e e se izdvajaju dva osnovna tipa kore: okeanski i kontinentalni koji se razlikuju po litolokom sastavu, debljini i drugim osobenostima. Okeanska kora je debela 5-10 km, prose no oko 7 km, i u okviru nje je mogu e razlikovati tri sloja. Prvi je izgra en od nekonsolidovanih sedimenata (sedimentni sloj) debljine najvie 1 km, prose no 0,3-0,4 km, ali u prelaznim oblastima prema kontinentu (obodna i unutrtanja mora) moe da bude i znatno deblji. Brzina prostiranja uzdunih seizmi kih talasa u ovoj sredini je prose no 2 km/s. Drugi sloj (bazaltni) nalazi se ispod sedimentnog; ponekad se njegovi delovi smenjuju sa sedimentima i kontinuiranog je rasprostranjenja. Debljine je promenljive, naj e e 1-2 km, mestimi no do 4-5 km, a brzina prostiranja uzdunih seizmi kih talasa je oko 5,1 km/s. Izgra en je od toleitskih bazalta i jastu astih lava, mestimi no sa doleritskim dajkovima u podini. Te i sloj, pravi okeanski, sastoji se uglavnom od stena tipa gabrova i kontinuiranog je rasprostrnjenja. Debljine je do 5 km, s tim to se ona u oblastima 21

okeanskih grebena smanjuje, a u podru jima vulkanskih arhipelaga pove ava. Prose na brzina prostiranja uzdunih seizmi kih talasa u ovom sloju je oko 6,7 km/s. Kontinentalna kora je prose ne debljine 35-40 km, me utim, ispod orogenih planinskih sistema dostie 50-70 pa i vie kilometara (Andi 70-74 km, Alpi 65 km). Prema tradiocionalnoj shemi, u okviru nje se izdvajaju: sedimentni, granitni (granitsko-metamorfni, granitsko-gnajsni) i bazaltni (granulitno-bazaltski) slojevi. Sedimentni sloj je u kontinentalnoj kori za razliku od svog okeanskog ekvivalenta debeo preko 20-25 km, a starost naslaga je i preko 1 700 miliona godina. Ispod sedimentnog su granitni i bazaltni sloj koji se esto objedinjeno nazivaju konsolidovana kora. Granitni sloj je prose ne debljine 15-20 km, a ispod visokih planinskih sistema i preko 30 km, dok je brzina kretanja uzdunih seizmi kih talasa 5,5-6,3 km/s. Bazaltni sloj je prose no debeo 15-20 km, pod kontinentima 20-35 km, a brzina rasprostiranja seizmi kih talasa u njemu 6,5-7,2 km/s. U konsolidovanoj kori postoji nekoliko slabije izraenih seizmi kih granica. Najpoznatija je tzv., Konradov diskontinuitet (K) , koji se nalazi izme u granitnog i bazaltnog sloja, gde se brzina seizmi kih talasa naglo pove ava od 6,1 do 6,4-6,7 km/s. U poslednje vreme je sve vie miljenja da je s obzirom na vertikalnu i horizontalnu heterogenost stena u kontinentalnoj kori ovaj dikontinuitet nestalan, odnosno, nije kontinuirano rasprostranjen. ak se smatra da su ova seizmi ka granica i jo neke u kontinentalnoj kori posledica razdvajanja razli itih zona metamorfizma, ili je re o mehani kim povrima (kriljavost na prime), a ne smeni litolokog sastava. (Pavlenkova, N. I., 1985.). Granica izme u zemljine kore i gornjeg mantla ozna ena kao Mohorovi i ev diskontinuitet (M) , je dosta markantna, a obeleena je naglim skokom brzine prostiranja uzdunih seizmi kih talasa od 7,5-7,7 do 7,9-8,2 km/s, a esto i vie u odnosu na brzine u zemljinoj kori. Smatra se da poloaj Mohorovi i evog diskontinuiteta i doga aji na ovoj granici neposredno uti u na nastanak i razvoj struktura zemljine kore. Me utim, i dalje je nejasno definisan uzro no-posledi ni odnos: da li je morfologija Mohorovi i evog diskontinuiteta i procesi koji se u okviru njega odvijaju uti u na razvoj struktura zemljine kore (uzrok) ili je slu aj obrnut, da strukture zemljine kore kontroliu izgled ove granice (posledica). U poslednje vreme ima miljenja da granica Mohorovi i evog diskontinuiteta nije samo jednostavna povr, ve sloena vieslojna zona prelaza zemljine kore u mantl. Zemljina kora uklju uju i i gornji omota je brojnim rasedima, koji je presecaju do razli itih dubina, izdeljena na veliki broj plo a i blokova. Ova blokovsko-slojevita gra a zemljine kore i gornjeg omota a je jedan od najvanijih strukturno-materijalnih sadraja spoljanje sfere Zemlje koji se odraava u velikoj meri i u neotektonskoj aktivnosti.

22

2.2.2. Omota
Prostor izme u Mohorovi i evog diskontinuiteta pa sve do dubine od 2 900 km do granice sa jezgrom zauzima srednju zemljinu sfera-mantl (omota ). Sude i prema brzinama prostiranja seizmi kih talasa ovu sferu karakterie velika vertikalna i horizontalna heterogenost. Na osnovu ovih i drugih pokazatelja mantl je podeljen na dva dela: gornji i donji. U gornjem mantlu, koji je preteno izgra en od ultrabazi nih stena, odmah ispod Mohorovi i evog diskontinuiteta brzina seizmi kih talasa se postepeno smanjuje sve do dubine od oko 250 km, da bi se na nie sve do 400 km, ponovo lagano pove avala. Na granici od 400 km, postoji jedan skokoviti porast brzine seizmi kih talasa, a izme u 400 km i 700-900 km, opet je uglavnom lagan rast i prose na brzina od 11,5 km/s, to odgovara prelaznom ili srednjem sloju izme u gornjeg i donjeg omota a, a u blizini granice sa jezgrom dostie 13,9 km/s. Na samoj granici sa jezgrom popre ni seizmi ki talasi se dalje ne prostiru, a brzina uzdunih je 7,5 km/s. Sloj sa smanjenim brzinama seizmi kih talasa u gornjem omota u naziva se astenosfera . Prvobitno je bila izdvojena od strane D. Barela (Barrell J., 1914), kao omota u kome se odigrava izostati ka kompenzacija. Materijal u astenosferi je malog viskoziteta blizak itkom stanju sa sposobno u konvekcijskog te enja. Astenosfera se nalazi na razli itim dubinama unutar Zemlje. Smatra se da se ispod kontinenata nalazi na dubini od 100-250 km, a ispod okeana 50-400 km. Pretpostavlja se da je astenosfera mesto odvijanja procesa koji su najbitniji za horizontalna i vertikalna kretanja zemljine kore. Deo gornjeg omota a iznad astenosfere i cela zemljina kora, zajedno, ozna eni su kao litosfera. To je tvrdi zemljin omota velike vrsto e i bez otrih granica prema astenosferi. Za litosferu su karakteristi ne elesti ne deformacije u gornjem, i elasti no-plasti ne u njenom donjem delu. Mantl, posebno njegov gornji deo u koji je uklju ena i astenosfera, ima velikog odraza na tektogenezu i zajdeno se litosferom ini tektonosferu, odnosno, prostor u kome se najve im delom generiu tektonski pokreti i procesi i oblikuju se strukture. S obzirom na heterogenost u rasporedu materije i labilnost komponenti donjeg mantla, neki smatraju, da pojam tektonosfere treba proiriti sve do granice mantla sa jezgrom, a po Ju. A. Kosiginu (1983), jo i ire na celu Zemlju.

2.2.3. Jezgro
Jezgro zauzima sredinji deo Zemlje i predstavlja 32,5% cele njene mase i 16% obima. Metali nog je sastava, preovla uju uglavnom gvo e. Uobi ajeno je da se izdvajaju spoljanje i unujtranje jezgro i izme u ova dva dela jedna prelazna zolna. Smatra se da je spoljanje jezgro u itkom, a unutranje, usled velikog pritiska, u vrstom stanju. Jedna od najvanijih osobenosti jezgra jeste da se u njemu generie geomagnetno polje. Na granici mantla prema jezgru, na duabini od 2 900 km, dolazi do skokovite izmene brzine uzdunih seizmi kih talasa sa 13,5 km/s na 7,5 km/s i potpunog prestanka prostiranja popre nih talasa. Ova injenica upu uje na prelaz 23

materije iz vrstog stanja u mantlu, u itko stanje u spoljanjem jezgru. I gustina je u odnosu na prethodne sfere izrazito ve a, tako da na granici mantla sa jezgrom iznosi 9,9 g/cm3. Gra a jezgra i procesi koji se unutar njega odvijaju i iz njega dalje razvijaju i do danas su dosta zagonetni. Smatra se da je materijalni sastav jezgra formiran tokom evolucije planete Zemlje iz primarne materije diferencijacom lakeg materijala u vie slojeve i sputanjem teeg u nie delove Zemlje. Po nekima ovom aktivno u objanja se konvenciono kretanje koje se smatra osnovnim uzrokom magnetnog polja Zemlje. Mnogi u procesima koji poti u i odvijaju se u jezgru, a prenose se kroz mantl sve do zemljine kore, vide glavne-primarne generatore tektonske aktivnosti. Neki geofizi ari smatraju da je granica izume u jezgra i mantla neravna sa razlikama u visini od nekoliko kilometara, i da je ta povr promenljiva. Kako se pretpostavlja, ova pojava ima za posledicu u estalost promena geomagnetnog polja, desetogiinje fluktuacije duine dana i no i, uti e na lokalne anomalije graviatacionog polja i reflektuje se na morfologiju geoida i na razli ite druge geodinami ke procese i manifestacije u zemljinoj kori. Pojavom nove globalne tektonike izmenjena je i sve vie se potiskuje tradicionalna klasifikcija makrojedinica Zemlje, u vertikalnom i horizontalnom smislu. Tako su u vertikalnoj podeli umesto kore, omota a i jezgra, ve a panja posve uje funcionalnostima pojedinih delova zemljinih sfera, pa se razlikuju: rigidna litosfera (kora i gornji deo omota a), mobilna astenosfera, mezosfera i barisfera. U horizontalnoj podeli, umesto okeana i kontinenata kao geotektonske jedineice najvieg reda izdvajaju se plo e kao rigidna stena tela litosfere..

2.3. Eustazija promene nivoa mora i okeana

Hipsometrijske promene povrine litosfere koje su posledica tektonskih i denudacijsko-akumulacijskih procesa registruju se u odnosu na savremeni nivo svetskih mora i okeana. Na taj na in, odre uje se i amplituda vertikalnih neotektonskih pokreta. Kako nivo mora i okena tokom geoloke istorije Zemlje nije bio postojan to njegovo kori enje u smislu nepromenljivog repera, kao to je to slu aj u istorijskoj geologiji, moe se prihvatiti samo uslovno. Pra enjem vertikalne neotektonske aktivnosti, na primer, putem utvr ivanja visinskog poloaja eroziono-denudacionih nivoa i terasa, mogu no je markiranje samo relativnog kretanja, odnosno razlika ploaja ta aka na kopnu u odnosu na povrinu okeana iji je nivo nepostojan. Stoga usled tektonske mobilnosti povarinskih delova litosfere i nepostojanosti okeanskog nivoa esto dolazi do interferencije i superponovanja ovih pokreta. To su veoma sloeni odnosi i zahtevaju postupno pra enje promena nivoa mora i okeana tokom itave neotektonske etape. Pojava globalnih kolebanja nivoa svetskih mora i okeana naziva se eustazija (od gr kog ev-sadanji, istiniti i stazis-poloaj). Ve ina istaiva a smatra da je ona posledica izmene zapremine vodene mase u morima i okeanima ili izmene dubina okeanskih depresija. Poznavanje eustati ke aktivnosti od velikog je zna aja za razumevanje geodinamike litosfere, a time i uslova pojavljivanja neotektonskih 24

pokreta i procesa. Termin eustati ki pokreti poti e od E. Zisa (E. Suess, 1888), koji je njime ozna io promene visina obalskih linija. Zis je razlikovao dva tipa eustazija i to: negativno i pozitivno pomeranje obalskih linija. Prvo prouzrokovano obrazovanjem okeanskih depresija i drugo kao posledica istiskivanja voda iz okeanskih prostora usled odlaganja sedimenata. Njegov savremenik R. Ju. Leint (1893), promene nivoa okeana tuma i pokretima kopna - denivelacionim i pokretima vodenih masa koje naziva geokineti kim. Sli no je i A. P. Pavlov (1896), definisao pokrete obalskih linija i to kao: geokratske i hidroktarske. Pod prvima je podrazumevao odstupanja, a pod drugima nabiranja mora, bez odre enja da li je re o pokretima zemljine kore ili o kolebanjima mora i okeana. Mehanizmni koji dovode do kolebanja svetskih mora i okeana i do danas su ostali nejasni. O tome postoje razli ita miljenja. Jedni smatrju da je tokom geoloke istorije zapremina hidrosfere bila postojana, drugi da se smajivala, a tre i da se pove avala. O igledno je da problem hidrosfere treba reavati nerazdvojeno od nastanka i razvoja ostalih sfera Zemlje. U tom smislu razra ene su dve hipoteze. Prema prvoj, u ranoj geolokoj istoriji Zemlje, diferencijacijom materije na sfere obavljena je i degazacija mantla i izdvajanje velikih koli ina vode, tako da je ve u proterozoiku i paleozoiku vodena masa stabilizovana i da se do danas neznatno promenila. Drugim re ima prema ovoj teoriji negiraju se brza i velika kolebanja okeanskog nivoa i u novijoj geolokoj etapi razvoja Zemlje. Prema drugoj hipotezi proces izdvajanja voda iz mantla jeste bio postojan, me utim formiranjem okeana voda se u njima skupljala neravnomerno, saglasno sa oblikovanjem okeanskih depresija tokom geoloke istorije Zemlje. Tokom mezozoika i kenozoika, paralelno sa obrazovanjem prostranih i dubokih okeanskih depresija, a kao posledica deserpentinizacije-dehidratacije serpentinisanih ultrabazita, pove avala se i masa voda. Gubitkom vode na taj na in pove ala se gustina kore to je prouzrkovalo dalja sputanja pojedinih blokova. Po voj teoriji kolebanja okeanskog nivoa su posledica tektonskih pokreta i geohemijskih procesa. Ideja o gigantskim sputanjima dna okeana uz kompenzaciono izdvajanje juvenilnih voda, a da se pri tome sa uva postoje i salinitet i ne izmene uslovi ivota u okeanu, jeste dosta iskonstruisana, pa ak i da se ona prihvati, ne mogu se njome objasniti kolebanja nivoa okeana u novijoj geolokoj etapi. U poslednje vreme problemima estati nih kolebanja svetskih mora i okana bavili su se mnogi istraiva i. Formirani su novi modeli u koje su uklu eni brojni faktoi po ev od kosmi kih preko tektonskih i sedimentacionih sve do klimatskih. Preciznije su odre ena globalna kolebanja nivoa mora i okeana za kvartarni period. Utvr eno je da je za vreme glacijacija kada je veliki deo voda bio zarobljen u obliku leda na kontinentima, nivo okeana bio nii za 110-140 metara, da bi se nakon njegovog otapanja pove ao. Tako e je ustanovljeno da kolebanja okeanskog nivoa nisu uniformna za sve oblasti, ve da svako okeansko podru je ima svoje specifi nosti. Kao rezultat seizmostratigrafskih istraivanja u globalnim razmerama dobijeni su podaci koji odre enije govore o optim izmenama nivoa mora i okeana 25

u razli itim delovima Zelje. Utvr eno je da se tokom fanerozoika nivo mora i okeana menjao cikli no. Konstatovana su dva ciklusa prvog reda trajanja 200-300 miliona godina, 14 cikluca drugog reda trajanja 10-18 miliona godina i oko 80 ciklusa tre eg reda trajanja 1-10 miliona godina. Pretpostavlja se da je nivo mora i okeana bio najvii za vreme kampana (300 metara iznad savremenog), a da je na primer u donjoj juri iznosio 100 m, u srednjem oligocenu 250 i u gornjem miocenu 200 m, ispod savremenog nivoa mora. Od svih faktora koji uti u na globalna kolebanja nivoa svetskih mora i okeana tektonski i glacijalni procesi traju toliko dugo i intenzivno, tako da se njima mogu objasniti mnogi ciklusi tre eg i neki ciklusi drugog reda, naro ito oni krajem kenozoika. Glavini uzroci izmena nivoa mora i okeana prvog esto i drugog reda vezni su za geotektonske procese. Odre eni ciklusi drugog i tre eg reda mogu se objasniti i glacijalnim procesima. U vezi s tim utvr eno je da se nii nivoi mora i okeana mogu vezati za hladnije klimatske uslove i obratno.

2.3.1. Toplotni reim i konvekcijska strujanja u unutranjosti Zemlje

Glavni izvor u unutranjosti Zemlje koji obezbe uje tektonsku i magmatsku aktivnost jeste toplotna energija. U nju se ve inom transformiu i mnogi drugi vidovi energije, stoga se i energetsko stanje unutanjosti Zemlje moe proceniti preko produavanja toplotnog toka. Toplotni tok na jedinicu povarine odre en je proizvodom temperaturnog gradijenata i koeficijenta provodljivosti toplote. Pove anje temperature od povrine u dubinu, markirano je geotermskim stupnjem koji iznosi prose no oko 20C/km. U domenu srednjeokeanskog grebena i ostrvskog luka vrednost je daleko ve a i iznosi oko 200C/km, u podru ju Japana bo no rapidno menja vrednosti od 10-80C/km, dok je u tektonski stabilnim podru jima u intervalu od 15-30C/km. Konvekcijskom prenosu toplote u unutanjost Zemlje ide u prilog injenica da su prose ne vrednosti toplotnog toka ispod okeana i u domenu kontinenata priblino iste. Saglasno miljenju da je glavni uzrok toplote u Zemlji raspadanje radioaktivnih elemenata i kako je njihova zastupljenost mnogo ve a u kontinentalnoj nego okeanskoj kori u tom odnosu, a nisu, trebalo bi da budu i raspored i vrednosti toplotnog toka. Jedno od prihvatljivih objanjenja za ovakvu nesaglasnost jeste ono da se toplota u unutranjosti Zemlje prenosi konvekcijskim putem, pa je zato i mogu e da ispod okeana budu prose no visoke vrednosti toplotnog toka, pojedina no ak i ve e nego u oblasti kontinenata. Pod konvekcijom se podrazumeva kretanje materije u te noj sredini usled graviatacione nestabilnosti, odnosno razlika u gustini pojedinih estica. Do razlika u gustini moe do i naruavanjem toplotne ili hemijske ravnotee materije. Prema vladaju im miljenjima glavni uzro nik prenosa toplote u Zemlji je upravo toplotna konvekcija koja se odvija u gornjem omota u, odnosno u astenosferi. Toplotna konvekcija nastaje kao posledica zagrevanja homogene te nosti u donjem delu. Pove ana temperatura dovodi do irenja te nosti i smanjenja njene gustine u niim delovima. Zagrejane i lake estice se izdiu prema viim nivoima, hlade se, postaju gu e i kao takve ponovo vra aju nazad. Prilikom kretnja estica manje gustine na vie i gu ih na nie, generie se gravitaciona energija i pri tome zagrejane mase prenose toplotu. Razlike u gustini nastaju i i ezavaju brzo i na taj na in obezbe uje se postojanost i kontinuitet konvekcije. Ovakav tip kretanja mase 26

karakteristi an je za toplotnu konvekciju, odvija se u idealnoj njutnovskoj te nosti iji je viskozitet postojan i ne menja se prilikom promene naprezanja, pritiska i temperature. Konvekcija otpo inje onog trenutka kada zanemarljivo mala veli ina nazvana Rejlijev (Rayleigh, 1916), broj bude manji od 660. Rejlijev broj predstavlja koli nik proizvoda elemenata koji omogu avaju kovekciju (koeficijent toplotnog irenja, temperaturni gradijent, ubrzanje sile tee, debljina te nog sloja) i proizvoda elemenata koji je onemogu avaju (provodljivost temperature, kinematski viskozitet). Kasnije su Defris (Jefreys, 1930) i Knopov (Knopoff, 1964), za uslove omota a uveli odre ene popravke, pre svega zamenili temperaturni adiabati kim gradijentom koji iznosti 0,3C/km. Saglasno ovom podatku, na dubini od oko 100 kilometara t.j., u podini litosfere - u astenosferi - temperatura iznosi 1 300 do 1 500C, odnosno odgovara ta ki topljenja bazalta. Sa dubinom geotermski gradijen postaje blizak adijabati kom t.j., promena temperature je u zavisnosti od promene pritiska. Na dubini od oko 400 kilometara, temperatura ne bi trebalo da prelazi 1 600C, a na granici jezgra i omota a iznosila bi 2 500-5 000C. Do otkri a radioaktivnosti smatralo se da je glavni uzro nik i izvor toplotnog toka unutar Zemlje, hla enje primarno jako zagrejanog tela. Ovakvo objanjenje po ivalo je na Kant-Laplasovoj kosmogoniji jako zagrejane Zemlje s po etka njenog formiranja. Prema savremenim predstavama Zemlja je nastala kao hladno telo, akrecijom estica protoplanetarnog oblaka, a najve i deo toplote stekla je usled raspadanja dugoive ih izotopa uransko-torijumskog i kalijumskog niza. Verovatno da je osloba anje toplote u dalekoj zemljinoj prolosti bilo intenzivnije nego danas, jer se kao posledica ovog procesa permanentno smanjivala koli ina radioaktivnih elemenata. Prirataju toplote u manjoj meri mogli su da doprinesu i: raspadanje nekih kratkoive ih radioaktivnih izotopa, zatim tranformacija kineti ke u toplotnu energiju ispoljena prilikom sudaranja protoplanetarnih estica u momentu stvaranja Zemlje i transformacija rotacione u toplotnu eneragiju kao posledica usporavanja rotacije usled plimatskih uticaja Meseca i Sunca. Neznatna koli ina toplote mogla bi da poti e od Sunca (samo u najviim - povrinskim delovima Zemlje), ili da se oslobodi prilikom zemljotresa. Jedan od glavnih problema zemljinog toplotnog toka jeste objanjenje mehanizama prenosa toplote i njene unutanjosti. Manji deo se prenosi zahvaljuju i toplotnoj procedljivosti stena, ali za tako neto je potrebno veoma dugo vreme. Tako na primer, toplota sa dubine od 500-600 kilometara, na ovakav na in moe dospeti na povarinu za oko 300 miliona godina, a sa granice jezgra i omota a za vreme due nego to je Zemlja stara. Svaka ekstrapolacija geotermi (sra unatih za gornjih 100-200 kilometara), na ve u dubinu, neizbeno upu uje da je pri odgovaraju em pritisku u tom prostoru temperatura znatno iznad ta ke topljenja materije. Stoga se kao mehanizam prenosa toplote moe pojaviti: ili neobi no visoka toplotna provodljivost stena omota a, ili konvekcijsko strujanje. Efektivnost konvekcije izraava se Nuseltovim brojem On predstavlja odnos koli ine konvekcijski prenoene toplote i toplote koja se prenese posredstvom toplotne provodljivosti. Odnos Rejlijevog i Nuseltovog broja pokazuje da u uslovima koji postoje u unutranjosti Zemlje, toplotna konvekcija u donjem 27

mantlu nije mogu a. Tako e, smatra se da rotacija Zemlje bitno ne uti e na konvekciona strujanja (Bot, l974). Konvekcijska kretanja osim to omogu uju prenos toplote u Zemlji, obezbe uju i transfer toplotne u mehani ku energiju i stoga predstavljaju glavni generator tektonske aktivnosti (kretanje litosfernih plo a, izdizanja i sputanja blokova zemljine kore, formiranje orogenih projaseva, riftova, basena i dr.). Slobodna toplotna konvekcija u astenosferi odvija se preko konvekcijskih elija. Na uzlaznim krilima ovih elija transportuju se na vie zagrejani laki materijali koji se nakon disperzije ispod vrste litosfere hlade i kao tee na silaznim granama deportuju nazad u nie nivoe. O veli ini i broju konvekcijskih elijha postoje razli ita miljenja. Uglavnom se smatra da konvekcija u astenosferi moe da bude jedno ili dvo elijska. Iznad uzlaznih konvekcijskih tokova dolazi do raskola litosfere, njenog razmicanja i formiranje nove okeanske kore. Na silaznim granama konvekcijske elije okeanska kora se unitava i tone u astenosferu. Osim toga, podru ja litosfere iznad velikih konvekcijskih tokova se izdiu, a u slu ajevima hla enja astenosferno materijala, sputaju. Postoje razli ita shvatanja o interakcijskim odnosima konvekcijskih tokova i vrste litosfere. Prema jednom od naj e e kori enih modela konvekcijska strujanja nose litosferne plo e kao pasivne objekte. Suprotno ovome, prema modelu Elzaser-Orovan (Elsasser, 1969, Orowa, 1965), konvekcija je proizvod sistema litosfera-astenosfera, u kojem litosfera predstavlja gornje horizontalno krilo konvekcije, dok se u astenosferi odvijaju suprotna te enja. Mobilnost litosfere prouzrokovana je njenim: ili hla enjem i tonjenjem u astenosferu, ili gravitacionim klizanjem . Interesantan na in prenosa toplote u unutranjost Zemlje daje model vru e ta ke (Vilson, Wilson, 1963), ili mantlnih struja (Morgan, 1972). Re je o fiksiranim izvorima toplote na granici jezgra i omota a odakele se mantlnim strujama iznose i disperguju u asenosferu jako zagrejani materijali koji predstavlju generatore tekonske aktivnosti. Ovi izvori toplote na povrini markirani su vulkanskim pojavama (Havaji, Island, Azorska ostrva i dr.). Ima miljenja (Savostin, 1977, 1979), da se vru e ta ke javljaju kao posledica izdvajanja dopunske toplote nastale na ra un konvekcijskog trenja u astenosferi. O bilo kojem slu aju da je re , konvekcija u gornjem omota u Zemlje je vrlo sloen proces koji bi se u dobaroj meri mogo razlikovati od teorijski formiranog modela. Pri tome se moraju uzeti u obzir i sled ei elementi: 1) materija u astenosferi poseduje sloenija reoloka svojstva od idelne njutnovski viskozne te nosti, 2) uzroci toplote mogu se nalaziti ne samo ispod konvekcijskih elija nego i iznad njih, 3) na konvekcju moe da uti e i vrsta litosfera i mehanizmi njenih deformacija. Pored modela toplotne konvekcije u astenosferi i rali itih pogleda na kinematske odnose konvekcijskih tokova i rigidne litosfere, postoje i miljenja o konvekciji koja je rezultat diferencijacije materije na granici jezgra i donjeg omota a (Monin, 1977, Bot, 1974, Sorohtin, 1974, Artjukov, 1979, Pejve i Saveljev, 1982). Prema Sorohtinu (1974), u procesu formiranja jezgra koje neprekidno traje od formiranja Zemlje do u recentno vreme, na granici donjeg 28

omota a i jezgra (sloj Berzona), odvija se diferencijacija materije gravitacionim putem. Pri tome se iz donejg omota a izdvajaju estice ve e gustine, pre svega gvo e, i kao tee sputaju i koncentriu u jezgru pove evaju i na taj na in njegov obim i zapreminu. Diferncijat koji ostaje neposredno iznad jezgra formira viskozni sloj ultrabazi nog silikatnog sastava, bez gvo a, i stoga manje gustine ne samo od jezgra ve i od omota a koji se nalazi iznad njega i koji u manjim koli inama sadri i gvo e. Na taj na in ostvareni su uslovi da se diferencijat odre enim kanalima pokrene na vie i smesti u astenosferu. Brzo premetanje zagrejanog materijala na vie dovodi do njegove redukcije u zoni diferencijacije. To se kompenzira optim laganim pomeranjem omota ka jezgru tako da njegovi donji delovi ponov dospevaju u domen gravitacione diferencijacije. Smatra se da ovakva konvekcija donosi u astenosferu veliku koli inu zagrejanog materijala. Na taj na in uspostavlja se visoka pokretljivost astenosfere ime se realizuju gotovo svi oni geodinami ki fenomeni koje savraeno objanjava tektonika litosfernih plo a. Prema prora unima Sorohtina u ovakvom slu aju konvekcijska kretanja mogu biti jedno i dvo elijska. Kada su ja e naglaeni procesi diferenijacije na granici jezgra i donjeg omota a konvekcija se odvija po dvo elijskom obrascu (kao to se to deava od jure do danas) i ima za posledicu razbijanje i razmicanje kontinenata. Redukcijom diferencijatra na grnici jezgra i omota a uspostavlja se jedno elijska konvekcija koja usmerava litosferne plo e na ponovno okupljanje u jednu celinu. Geoloka istorija, dobrim delom, upravno je obleena sa nekoliko smena jedno i dvo elijske konvekcije u njenoj unutranjosti, koje su prouzrokovale naizmeni no okupljanje i razilaenje litosfernih plo a.

29

3.

TEKTONSKI POKRETI
3.1. Opti pojmovi i klasifikacija

Tektonski pokreti se javljaju kao reakcija na naponska stanja u tektonosferi i u Zemlji uopte, to ima za posledicu nastanak deformacija. Sude i prema deformacijama, tektonski pokreti mogu biti razli itog tipa, intenziteta i ispoljavaju se u prostorima razli itog reda veli ina (lokalnom, regionalnom i planetarnom). Mehanizmi koji ih realizuju nalaze se ne samo u litosferi ve i u dubljim delovima Zemlje. Oni su posledica brojnih procesa koji se u tom domenu odvijaju kao to su: fizi ki, fizi ko-hemijski, geohemijski, petroloki, geofizi ki, a zatim i onih drugih van Zemlje (kosmi kih). Deformacije koje su njima izazvane i sloene nizom drugih procesa i pojava dovode do zna ajnih kvalitativnih izmena zemljine kore. Tektonski pokreti se mogu prou avati direktno - instrumentalnim merenjima i osmatranjima samo kad je re o savremenim manifestacijama (zemljotresi, vulkani, lagana sekularna kretanja, glacioizostati ki i kratkoperiodi ni pokreti). O pokretima koji su se odvijali u starijim geolokim etapama razvoja Zemlje moe se suditi samo na osnovu posledica njihovog delovanja, odnosno deformacija i odgovaraju ih strukturnih fenomena, analize facija, formacija i debljina tvorevina, intenzivnosti fizi ko-geolokih procesa, reljefa i dr. Ova injenica predstavlja osnov za najve i broj klasifikacija tektonskih pokreta, gde se kao kriterijumi uzimaju posledica - glavni strukturni oblici, koji su njima formirani, a ne uzroci porekla pokreta. Odre ivanje genetskih karakteristika je vrlo teko i naj e e se obavlja vrlo upro eno pri emu se ne uzima u obzir viezna nost pokreta zemljine kore i mehanizama koji ih realizuju. Od momenta kada je H. Dilbert (Gilbert, 1890) izdvojio epirogene i orogene i E. Zis (Suess, 1885-1909) radijalne i tangencijalne pokrete pa do danas, formiran je ve i broj razli itih, ali i sli nih klasifikacija tektonskih pokreta. Oba ova termina dugo su se zadrala, izme u ostalih i danas se esto upotrebljavaju. Dilbert je pod epirogenim podrazumevao pokrete usmerene na oblikovanje kontinenata, a pod orogenim kretanja koja dovode do formiranja planinskih venaca. Prema Zisu radijalne deformacije su rezultat vertikalnih, a tangencijalne horizontalnih pokreta. tile (Stille, 1913), tako e izdvaja dve grupe pokreta, epirogene i orogene. Epirogenim smatra lagana i dugotrajna kolebanja prostranih oblasti zemljine povrine koja ne dovode do sutinskih strukturnih izmena, a orogenim, relatvno kratkotrajne i epizodne pokrete pra ene intenzivnim preobraajem struktura i u e em u formiranju planinskih venaca. Osnovni nedostatak Dilbertove i tileove klasifikacije jeste injenica da su pod pojmom orogeneze objedinjena dva tipa pokreta i deformacija: oni po njima nastaju naborne i rasedne strukture i pokreti vezani za formiranje planinskih venaca. U periodu od 30-tih do 60-tih godina dvadesetog veka, od strane ruskih tektoni ara prikazan je ve i broj klasifikacionih shema tektonskih pokreta. M. Teatajev (1934) izdvaja: promenljive (ili epirogene), naborne i magmatske pokrete, a kasnije (1955): orogene, epirogene i oscilacione; Belousov (1948): promenljive, naborne, magmatske i razlomne; atski (1956): pokreti sputanje, izdizanje 30

(emerzije), kvazielasti ne (glaciozostati ke), undacione i naborne, a 1958: glavne ili osnovne (subsidentne, emerzione, undacione i regmatske) i sekundarne (naborne); Zonder (1956): epirogene, tafrogene (vertikalna kretanja blokova), forogene (kretanje kontinenata) i pirogene (magmatogene); Bubnov (1960): epirogene, taktogene i plutogene; J. A. Kosigin (1956, 1969, 1980) saglasno Harmanu (Haarman, 1930) i Van Bemelenu (Bemellen, 1931) razlikuje: dubinske (primarne) i dislokacione (sekundarne) pokrete. Jednu zanimljivu podelu tektonskih pokreta zasnovanu na neki na in na genetskom principu, jer se kao kriterijum uzimaju dubinski nivoi, odnosno procesi koji se u okviru njih manifestuju, dao je Hain (1957). Izdvojio je etiri grupe tektonskih pokreta: gornjokorne, korne, potkorne i pokrete ispod mantla. Isti autor (1973) ovu shemu neto modifikuje i daje slede u podelu tektonskih pokreta: opti (planetarni) pulsacioni ultradubinski ili vrlo duboki, dubinski, pokreti u kori, povrinski i egzotektonski. Sli nu klasifikaciju, samo detaljnije, razra enu sa ve im brojem niih kategorija i tipova unutar svake grupe prikazao je N. I. Nikolajev (1962, 1965, 1988). On je izdvojio: planetarne, potkorne, pokrete u kori i povrinske pokrete. Pejeve je miljenja da postoje dva tipa tektonskih pokreta: (1) plasti ni, koji su svojstveni dubljim zonama zemljine kore, ali se mestimi no javljaju i u viim delovima kore i (2) rasedno-blokovski, koji se preteno ispoljavaju u gornjim delovima litosfere, ali u okviru koji se u odre enim uslovima mogu manifestovati i mehanizmi plasti nog kretanja. Pejve i Saveljev (1982) uvode jednu novu i po malo neobi nu klasifikacionu shemu tektonskih poreta gde izdvajajau: brze i dugoperiodi ne (u okviru tektonskih epoha), kratkoperiodi ne (u okviru tektonskih faza i epizoda) koji se nadovezuju na prethodne pokrete, pokrete vezana za izostati ke kompenzacije, pokrete sa impulsnim manifestacijama (zemljotresi) i periodi na elasti na kolebanja zemljine kore. Uzimaju i u obzir razli ite poglede, miljenja i saznanja o tektonskim pokretima, N. I. Nikolajev (1988) utvr uje devet principa za njihovo klasifikovanje. Tako, tektonski pokreti se mogu klasifikovati prema: - metodima istraivanja i vremenu pojavljivanja: seizmi ki, savremeni, istorijski, mladi ili holoceni, kvartarni ili pleistoceni, neotektonski, stari i tehnogeni pokreti; - preovla uju em pravcu i smeru kretanja: vertikalni (sputanja i izdizanja), horizontalni (navlake, transkurentni rasedi, kretanje kontinenata ili plo a); - brzini manifestovanja: lagani (vekovni), brzi (impulsni, zemljotresi); - intenzivnosti: orogeni (sa velikim gradijentima pokreta), plenogeni (sa malim gradijentima pokreta); - reimu ispoljavanja: a) pozitivno usmereni, negativno usmereni, inversni (ritmi ki, promenljivi), b) povratni i nepovratni, c) 31

promenljivi, rotacioni, regmatski, dislokacioni; - izraenosti u reljefu: amorfogeni (slabo izraeni ili neizraeni u reljefu), morfogeni (izraeni u reljefu); - vezi sa strukturnim superponovani; formama: autonomni, zavisni, nasle eni,

- prirodi: atektonski, egzotektonski, litogeni, elasti ni ili kvazielasti ni, izostati ki, gravitacioni, planetarni, inercioni; - dubini pojavljivanja i mehanizmima: gornjokorni, korni, potkorni, pokreti ispod mantla (Hain); korni, potkorni, dubinski, planetarni (Nikolajev). Posledice nesaglasnosti oko izdvajanja i podele tektonskih pokreta posledica su razli itog shvatanja njihove sutine. Jedni smatraju, da tektonski pokreti predstavljaju samo mehani ka pomeranja u kori, koja dovode do izmene njene gra e; drugi su meljenja, da kretanja izazivaju ne samo promene struktura u kori, ve i u gornjem omota u; tre i, osim mehani kom, veliku ulogu daju i drugim procesima kao to su fizi ko-hemijski, geohemijski, planetarni i dr.

3.2.
3.2.1.

Uslovi nastanka tektonskih pokreta

Izvori sila koje izazivaju naprezanja

Naponska stanja u litosferi reflektuju se kroz tektonsku aktivnost, a izazvane su silama razli ite veli ine, pravca delovanja i porekla. Uzroci koji dovode do naponskih stanja, odnosno tektonskih kretanja, brojni su i mogu biti izazvani endogenim i egzogenim procesima. Prema N. I. Nikolajevu (1962), izvori sila koje izazivaju naprezanja, odnosno deformacije, nalaze se na razli itim dubinama, imaju razli ite kvalitativno-kvantitativne efekte i prou avaju se razli itim metodima. Polaze i od ove konstatacije, a saglasno novim podacima, u domenu Zemlje mogu biti izdvojeni razli iti nivoi generisanja sila relevantnih za pojavu naprezanja. U povrinskom delu litosfere naprezanja mogu biti izazvana slede im uzrocima: - zamrzavanjem i odmrzavanjem tla, koje moe da dovede do vertikalnih pomeranja povrinskih horizonata Zemlje; - promenama nivoa mora (plime, oseke, bure i sl.) koje izazivaju optere enja i rastere enja masa i dovode do elasti nih deformacija; - kretanjima ciklona, kojima nastaju mikroseizmi ke pojave; - sezonskim promenama temperature tla (tzv. disnje tla, elasti ne deformacije; - litogenim procesima (kompakcija sedimenata, hidratacija i dehidratacija stena, promena nivoa podzemnih voda i dr.) kojima dolazi do 32

vertikalnih pomeranja povrinskih delova zemljine kore; - plimatskim uticajima na zemljinu koru (elasti ne deformacije); - razli itim procesima denudacije i akumulacije (krasifikacija, padinski procesi kao to su klizita, odroni, soliflukcija i dr.), glacijacija, delatnost oveka i dr. Nabrojani izvori sila dovode do naprezanja koja izazivaju preteno povratne - elasti ne, re e i nepovratne deformacije. Nepovratne deformacije se javljaju u samom povrinskom delu zemljine kore i predstavljene su naborima i rasedima i drugim strukturama koje su ozna ene kao atektonske ili egzotektonske. U kori i gornjem omota u naprezanja mogu biti izazvana: - razli itim procesima koji dovode do naruavanja izostati ke ravnotee, odnosno do kompenzacionih kretanja (izdizanja i sputanja) kao to su promene u debljini i gustini kore, obrazovanje i otapanje kontinentalnog leda, erozija i akumulacija, promene vodenog stuba u morima i okeanima, promena gustine u astenosferi i dr.; - energijom radioaktivnog raspadanja koja je glavni generator toplote u Zemlji. Kao posledica takvih procesa jesu konvekcikono strujanje u astenosferi, kretanje litosfernih plo a, a samim tim i pojava naprezanja i deformacija, magmatizma, metamorfizma, orogeneze, riftovanja i dr. Unutar Zemlje (u omota u i jezgru) naprezanja koja dovode do razli itih deformacija mogu biti izazvana planetarnim procesima, odnosno gra om Zemlje kao posledicom njenog kosmi kog ustrojstva. Uzroci su razli iti: - rotaciona energija Zemlje koja izaziva centrifugalnu silu i koriolisovo ubrzanje, precesiju rotacije i druge efekte, to se posredno odraavaju na izmenu oblika Zemlje i dr.; - plimatski uticaji Sunca i Meseca na grani na podru ja hidrosfere i litosfere i jezgra i omota a, koji mogu da izazovu izmenu brzine rotacije, oblika Zemlje, a samim tim i naprezanja koja se odraavaju na raspored planetarnih razloma i drugih krupnih struktura i na njihovu kinematiku. Izdvojeni izvori sila dovode do naprezanja i formiranja sloenih spektara tektonskih pokreta i deformacija koji se nadovezuju jedni na druge i pri emu dolazi do multipliciranja strukturnih sadraja.

3.2.2. Energija pokreta

koja

obezbe uje

funkcionisanje

tektonskih

Sloenost tektonsikih pokreta i deformacija posledica su razli itih izvora sila koje izazivaju naprezanja, odnosno u krajnjem slu aju energije koja obezbe uje njihovo funkcionisanje. Prema mnogim miljenjima izvori energije su vezani za samu Zemlju, sun ev sistem i materijalni sastav Kosmosa. Izvori energije se naj e e prepli u i nadovezuju jedan na drugi i pri tome formiraju sloena polja 33

naprezanja koje dovode do konvergentnosti strukturnih fenomena. Stoga je ponekad teko razdvojiti prave tektonske od egzotektonskih pokreta. Energetski kapacitet Zemlje je izuzetno velik. On je proizvod procesa koji se odvijaju u njenoj unutranjosti ali i spoljanosti, a u poslednje vreme i tehnogenih uticaja. Glavni izvori i oblici unutranje (telurske) energije Zemlje su: toplotna, gravitaciona i kineti ka (rotaciona), a spoljanje (kosmi ke) sun eva aktivnost i celokupan materijalni sistem Kosmaosa. Svakako da je najmo nija energija Zemlje toplotna, odnosno energija generisana raspadom radioaktivnih elemenata. Danas je vladaju e miljenje da je radiogena-toplotna energija osnovni uzro nik endogenih procesa, odnosno tektonskih pokreta, magmatiztma i metamorfizma. Gravitaciona energija transformisana u toplotnu verovatno je zna ajniju ulogu imala u starijim etapama geoloke i u pregeolokoj istoriji Zemlje. Kineti ka energija koja se osloba a prilikom rotacije Zemlje i centrifugalna sila trebalo bi da uti u i na tektonske procese, me utim veli ina tog uticaja i posledice nisu jo dobro prou eni. Jedno vreme se ak smatralo da je ova energija glavni kontrolor tektogeneze (rotaciona hipoteza), ali je to kasnije opovrgnuto. U svakom slu aju kineti ka energija Zemlje nema toliko velikog uticaja na endogene procese. Sloeni izvor energije iji je u inak teko procenti jeste sistem Sunce planeta Zemlja. Re je o energijama: privla enja i heliogenoj (energija koja je proizvod sun evog zra enja). Koli ina energije koju Zemlja direktno dobija od Sunca je velika, me utim samo njen manji deo prodre u dubinu ne ve u od nekoliko metara. Mnogo je zna ajnija sun eva energija transformisana u svetlosnu i toplotnu, koju Zemlja apsorbuje i koja slui kao regulator klime, atmosfere, hidrosfere i kao pokreta ka snaga ivog sveta. Povrinski procesi na Zemlji koji se ispoljavaju razaranjem stena, transportom i redepozicijom materijala dovode do preraspodele masa zemljine kore, do izmene njenog supstrata, na koje deluju tektonske sile. Saglasno tome u njihovim interakcijskim odnosima dolazi i do promene karaktera tektonskih pokreta. Postoje miljenja da spoljanja heliogena energija akumulirana u stenama moe uticati i na endogene procese i do ve ih dubina, dopunjavaju i unutranji energetski kapacitet Zemlje. Materijalni sistem Kosmosa kao generator sila koje izazivaju naprezanja u domenu Zemlje ne moe se precizno definisati i odrediti. U svakom slu aju re je o energijama zra enja i privla enja koje dejstvuju ne samo na Zemlju ve i na ceo Sun ev sistem. Pored telurskih (unutranjih) i kosmi kih (spoljanjih) izvora energije, u povrinskom delu litosfere dejstvuju jo dva procesa koji mogu izazvati naprezanja i deformacije. Prvi je vezan za unutarstenske, odnosno litogene procese, a drugi za inenjersko-tehni ku delatnost oveka (tehnogeni procesi). Svi ovi izvori energije dovode delove ili celu Zemlju u naponska stanja koja prouzrokuju tektonske pokrete i deformacije. Kretanja se manifestuju mehani kim premetanjima stenskih masa, elasti nog su i neelasti nog karaktera i dovode do formiranja struktura razli itog reda veli ina. Nastale deformacije su bez ili sa izrazitim kvalitativnim promenama materije. 34

3.3.Tektogeneza i neke teorije o njenim uzrocima

Pod tektogenezom se podrazumeva sveukupnost tektonskih procesa ijim delovanjem u okvirima kontinentalne i okeanske kore dolazi do obrazovanja razli itih strukturnih oblika. Procesi tektogeneze mogu biti: konstruktivni (stvaraju i) i destruktivni (razaraju i). Konstruktivna tektogeneza usmerena je na zadebljavanje zemljine kore. Ovi procesi su pra eni znatnom akumulacijom sedimenata i produkcijom magmatita, zatim formiranjem nabornih struktura i sistema, arijaa i velikih navlaka, planinskih venaca i dr. Destruktivni procesi tektogeneze dovode do istanjivanja zemljine kore pri emu usled ekstenzije dolazi do ogoljavanja njenih niih delova (i ezavanje granitnog sloja na primer)! Izmene u gra i kore nisu samo rezultat tektonskih procesa ve i erozijsko-denudacijskih koji, tako e mogu istanjiti ne samo sedimentni nego i granitni sloj. Jedan od glavnih problema u geotektonici jeste objanjenje procesa koji dovode do tektogeneze. U tom smislu putevi traenja reenja bili su razli iti. Dugo vremena vode a uloga u oblikovanju zemljine povrine davana je vulkanskim procesima i zemljotresima (od Aristotela do A. Humbolta i L. F. Buha. Kasnije, i dalje, u velikoj meri svi ovi fenomeni dovo eni su u vezu sa delovanjem unutranjeg ognja, ali i sa druge strane tuma eni su kao posledica sputanja morskog dna, odlaganja sedimenata i njihovog naknadnog razaranja (neprunisti ka koncepcija). Kao rezultat pobede plutonisti ke koncepcije nad neptunisti kom, u 18. i do sredine 19. veka, uspostavljena je prva opta geotektonska paradigma u obliku hipoteze kratera izdizanja . Pripremljena je od strane Huka (Hoock), Moroa (Moro), Hatona (Hatton, 1788) i Lomonosova (1763), a potpunu artikulaciju dali su A. Humbolt i L.F. Buh, po etkom 19. veka i tuder (Studer, 1847). Saglasno ovoj hipotezi planinski sistemi su nastali dejstvom vertikalno usmerenih sila na vie, koje su genetski vezane za izdizanje magmi iz unutranjosti Zemlje. Ubranost je u tom slu aju sekundarna, odnosno prate a pojava ovih procesa i nastala je klienjem sedimenata ili sa kratera izdizanja ili deformisanjem izme u njih. U drugoj polovini 19. veka, hipoteza kratera izdizanja se pred novim injenicama, koje joj nisu ile u prilog, povukla sa scene i ubudu e se pominjala isklju ivo kao istorijski doga aj. Me utim, kao ideja, obnovljena je u prvoj polovini 20. veka, i to u obliku hipoteza: oscilacione (Hermana), unadcione (Van Bemelena) i na neki na in i radiomigracione i dubinske deformacijacije (Beolusov). Jedno vreme visok rejting u geotektonici imala je kontrakciona hipoteza Eli de Bomona (Eli de Beaumont, 1830 i 1852). Zasnovana je na Kant-Laplasovoj kosmogoniji prvobitno jako zagrejane i rastopljene Zemlje koja se hladila i skupljala. Hla enjem formirana kora nije mogla da prati dalje skra ivanje unutranjih masa i zbog toga je saimana i guvana, i saglasno tome se primicala jezgru. Nakon toga nastalo bi smirivanje procesa sve dok ne bi dolo do

35

napredovanja hla enja ime se sli an mehanizama obnavljao. Na osnovama kontrakcione teorije formirano je u enje o geosinklinalama (Hol, Dena, Og i drugi), koje e se razvijati i vladati skoro 100 godina. Prema ovom u enju na Zemlji postoje stabilne oblasti - platforme, a izme u njih i po obodima raspore eni su mobilni pojasevi ili geosinklinale. Geosinklinale su labilni prostori, mesta izrazite sedimentacije, magmatizma, metamorfizma i tektonske aktivnosti koje se u kasnijim fazama transformiu u ubrane sisteme -' orogene i planinske vence. Zemljina kora se na taj na in konsoliduje i prerasta u mladu platformu, drugim re ima dolazi do postepenog uve avanja stabilnih oblasti platformi na ra un saimanja i skra ivanja geosinklinala. Krajem 19. i po etkom 20. veka, dolazi do krupnih otki a u geologiji, fizici i astrofizici koja su se konfrontirala sa postavkama kontrakcione hipoteze: - Otkrivena je radioaktivnost i kao glavni uzro nik toplote u Zemlji, ozna eno je raspadanje radioaktivnih elemenata u stenama, tako da vie nema potrebe za stalnim hla enjem i kontrakcijom. - Pojavila se hladna kosmogoni na hipoteza vrste aglomeracije, tako da vie nema mesta hla enju i kontrakciji. - Izdvojeni su prostrani arijai ija kinematika velikih horizontalnih premetanja i navla enja nije mogla biti objanjena kontrakcionom hipotezom. - Otkrivene su oblasti irenja zemljine kore koje kao takve nisu bile ukomponovane u shemu saimanja. Zbog svega ovoga kontrakciona hipoteza je gubila na zna aju i traila su se nova reenja tektogeneze. Traenje jedne nove geotektonske koncepcije koja bi imala paradigmati an karakter odvijao se u raznim pravcima. Bez obzira na postoje e razlike sve su ove koncepcije u sutini postavljene na dva osnova: - Vertikalni pokreti su glavni kreator svih geostruktura i njihovih interakcijskih odnosa ( fiksisti ka koncepcija ). - Visoka mobilnost segmenata litosfere u horizontalnom pravcu je uzrok ve ine endodinami kih procesa na Zemlji ( mobilisti ka koncepcija ). Kao i prethodne dve hipoteze i ove koje su usledile su ve inom bile na fiksisti kim pozicijama. Ideja mobilizma razvijala se paralenomo sa njima, ali je ostajala usamljena i teko se odravala sve do 50-60-tih godina 20. veka. Sredinom 19. veka, definisana je izostazija (D. Prat i D. Dolij), da bi je ve 1892. godine, Daton (Dutton) iskoristio za objanjenje tektonskih procesa i pokreta (hipoteza izostazije). Prema toj koncepciji u zemljinoj kori postoji teinski debalans blokova koji je posledica: denudacije (u oblasti izdignutih) i sedimentacije u oblasti sputenih blokova. Usled toga olakani blokovi se izdiu, a oni u domenu kojih se odvija depozicija materijala sputaju. Ravnotea kojoj streme blokovi zemljine kore naruava se spoljanjim i unutranjim silama (privla no dejstvo Sunca i Meseca, formiranje i otapanje kontinentalnog leda i dr). Prema ovoj hipotezi prilikom 36

izdizanja i sputanja blokova zemljine kore dolazi i do bo nog premetanja viskoznog potkornog materijala, to ima za posledicu generisanje kompresionih procesa i pojave ubiranja. Vremenom, izostazija je pretrpela mnoge dopune i izmene, me utim, i pored toga ona ne moe predstavljati osnovu za objanjenje geneze tektonskih pokreta, ali se kao sekundarna pojava u tom procesu ne moe zanemariti ak i u najnovijim mobilisti kim koncepcijama (mada to neki opovrgavaju). Tridesetih godina 20-og veka, formirana je pulsaciona hipoteza (Rotplec, Grebau, Buher). Zasnovana je na smenama transgresija i regresija, odnosno na zakonitim naizmeni nim promenama obima Zemlje. Periodi ne smene irenja i saimanja Zemlje ozna ena su kao pulsacije. U fazama irenja dolazi do obrazovanja geosinklinala koje se zapunjavaju sedimentima, a u epohama saimanja, do ubiranja deponovanih tvorevina. U sutini, u osnovi ove hipoteze jeste kontrakcija, a faza irenja ima epizodnu ulogu. Hipoteza irenja Zemlje, koju je definisao O. Hilgenberg (1933), a kasnije razradili Rid (Read), Hicen (Hezzen), Keri (Karey) i dr., po iva na pretpostavci o stalnom irenju Zemlje i pove avanju njenog obima. Kao rezultat takvog procesa dolazi do istezanja litosfere i obrazovanja okeana. Kontinenti se udaljuju jedan od drugog, ne putem drajfa po astenosferskom sloju, ve kao rezultat rasta okeana. Pove anje mase kao produkt irenja kompenzovano je smanjenjem specifi ne teine stena. Po etkom 30-tih godina 20. veka, revitalizovane su ideje izdizanja ovog puta u novoj formi, kao na primer hipoteze: oscilaciona (Harmana), kasnije undaciona (Van Bemelena) i hipoteze dubinske diferencijacije (Beolusova). Prema oscilacionoj hipotezi (Harman, 1930), usled privla nog delovanja Meseca, povrina kontinentalne kore Zemlje se naizmeni no die (geotumori) i sputa (geodepresije). Sedimentne stene pod uticajem sile tee klize na krilima geotumora prema geodepresijama i pri tome se ubiraju i rasedaju. Sli na oscilacionj je undaciona hipoteza (Van Bemelen, 1933). Prema ovoj hipotezi kao proizvod dubinske diferencijacije u donjem omota u prikupljaju se kiseli magmatski produkti koji izazivaju izdizanja gornjeg omota a i kontinentalne kore, to je pra eno formiranjem bazaltne okeanske kore (megaundacije), geosinklinala (geoundacije) i orogena (mezoundacije). U toku ovih procesa gotovo na svim nivoima dolazi do naruavanja gravitacione ravnotee, to se kompenzira gravitacionom tektogenezom i obrazovanjem navlaka, nabora i raseda. Jednu varijantu hipoteze izdizanja koja se u mnogom razlikuje od Van Bemelenove koncepcije, dao je 40-tih godina 20. veka V. V. Beolusov. Sutina ove hipoteze koja se u po etku zvala radiomigraciona , a od 50-60-tih godina naeg veka, astenolitna predstavlja dubinska diferencijacija materije u unutranjosti Zemlje. Ona se odvija u donjem omota u, pri emu se tea frakcija usmerava ka jezgru, a laka izdie u astenosferu izazivaju i njeno impulsno pobu ivanje. Dalji transport viskoznog materijala bazaltnog i ultrabazi nog sastava iz astenosfere odvija se ka litosferi i to u obliku astenolitskih dijapira i beskorenih astenolita. Prema Belousovu, upravo iznad ovakvih podru ja litosfere obrazuju se mobilni pojasevi sa geotektonskim reimom koji je svojstven eugeosinklinalama, 37

orogenima, riftovima i kontinentalnim obodima tihookeanskog tipa. Kao posledica razrade izostati ke koncepcije iznedrila se izme u ostalih i hipoteza potkornih konvekcijskih te enja (O. Amferer, 1906; R. viner, 1919; Grigs, 1939; A. Holms, 1946; E. Kraus 1951, 1959; Vening-Majnes, 1952-1957). Prema ovoj hipotezi mobilnost zemljine kore prouzorkovana je konvekcijskim strujanjima u gornjem omota u. Pri tome, zagrejani materijali dolaskom u podinu kore se bo no rasprostiru, hlade i sputaju, odnosno vra aju nazad u dublje nivoe omota a. Izme u uzlaznih i silaznih grana konvekcijskih tokova strujanja su horizontalna, koja u interakcijskim odnosima (trenjem) sa korom, prouzrokuje naprezanja ispoljena kompresijom i dilatacijom. Poreklo potkornih konvekcijskih te enja objanjavano je razli itim uzrocima: hla enjem Zemlje, izmenom njenog obima, kristalizacijom i diferencijacijom materije omota a i na kraju (posle radova D. Dolija) radioaktivnim raspadanjem. Model potkornih konvekcijskih strujanja ugra ena je kasnije u mobilisti ku koncepciju tektonike plo a. Savremeno tuma enje tektogenetskih procesa zasnovano je na tektonici litosfernih plo a i ono e biti posebno prikazano.

38

4.

TEKTONSKI PROCESI I DIVERGENTNIH GRANICA PLO A

4.1. Opti pojmovi

STRUKTURE

Glavni geodinami ki proces u domenu divergentnih granica plo a jeste riftogeneza . Re je o procesu kojim se generie nova kora pa se esto ovakvi obodi ozna avaju kao akrecioni ili konstruktivni . Riftogeneza moe biti kontinentalna i okeanska . Okeanska riftogeneza predstavlja nastavak kontinentalne, me utim neke riftogene strukture mogu biti formirane direktno i u domenu okeanske kore. Najkrupniji strukturni elementi formirani kontinentalnom riftogenezom su kontinentalni riftovi , a okeanske srednjookeanski grebeni i okeani (uklju uju i sve stadijume razvoja i marginalna mora sa okeanskom korom). Model riftogenih procesa najbolje reprezentuju savremene riftne zone. Ve ina njih povezana je me u sobom obrazuju i globalni sistem koji se prua preko kontinenata i okeana. Zahvataju i skoro itavu Zemlju sistemi savremenih riftnih zona pokazuju geometrijsku pravilnost i na specifi an na in su postavljeni u odnosu na njenu osu rotacije. Riftne zone obrazuju skoro pun krug oko Junog pola na geografskoj irini od 40-60 i jo tri meridijalno postavljena sistema (isto notihookeanski, atlantnski i indookeanski). Neki uslovno izdvajaju i etvrti sistem zapadnotihookeanski pojas koji je formiran kao rezultat riftnih procesa iznad subdukcionih zona. Van globalnog riftnog sistema nalazi se manji broj riftova kao to su rajnski, bajkalski i envejski (ansi u Kini).

4.2.

Kontinentalna riftogeneza kontinentalni riftovi

Kontinentalnom riftogenezom otpo inje proces razmicanja litosfernih plo a. Tom prilikom formiraju se riftni pojasevi i manje taksonomske kategorije kao to su riftne zone i riftne grane. Re je o embrionima budu ih okeana i marginalnih mora, odnosno pasivne kontinentalne margine. Glavni savremeni pojas kontinentalne riftogeneze protee se meridionalno vie od 3000 kilometara, kroz Isto nu Afriku (isto noafri ki riftni pojas), formiraju i pri tome brojne manje zone i grane koje sve zajedno formiraju sloenu strukturnu sliku.

4.2.1.

Morfologija kontinentalnih riftova

Kontinentalni riftovi ograni eni su gravitacionim rasedima duga kim vie stotina pa i hiljade kilometara. esto su asimetri ne gra e. U unutranjim delovima izgra eni su od manjih rovova i horstova. Centralni poloaj zauzima riftna dolina irine 40-50 kilometara, ograni ena gravitacionim rasedim. Takva dolina esto je formirana u domenu svodovskog izdignu a visine ponekad i do 5000 metara (naj e e 3000-3500 m).

4.2.2.

Geoloki sastav kontinentalnih riftova

Od sedimentnih tvorevina u riftovima preovla uju terigene grubozrne 39

naslage (jezerske i aluvijalno-proluvijalne). U aridnim oblastima mogu no je formiranje i naslaga slanih jezera (evaporita). U oblastima ispoljavanja vulkanizma mogu e je i obrazovanje specifi nih hemogenih tvorevina karbonatnih, silicijskih, sulfatnih i dr. Debljina ovih naslaga naj e e je 3-4 km, a dostie i do 7 kilometara. Kontinentalnu riftogenezu prati i specifi an magmatizam. Produkti magmatizma esto su asimetri no raspore eni u domenu rifta, obi no su vie zastupljene na vioj strani riftne doline. Preovla uju bazalti, alkalni i alkalnoolivinski i pri tome izra uju prostrane platoe. U osnim delovima rifta esti su i toleitski bazalti sli ni okeanskim. Na periferiji riftnih zona izlivaju se alkalne lave, mestimi no u asocijaciji sa alkalno-ultrabazi nim plutonskim telom. Uporedo sa bazaltima po pravilu iroko su rasprostranjeni i magmatiti kiselog sastava. Alkalni derivati vode poreko iz omota a, a kiseli iz kore (bimodalni magmatizam).

4.2.3.

Geofizi ke karakteristike riftova

Prema geofizi kim podacima debljina zemljine kore u domenu riftova je relativno smanjena. Ona na podru ju Bajkalskog rifta iznosi 30-35 km, Rajnskog 22-25 km, Kenijskog do 20, a u severnom delu u dolini Afar samo 13 km. Brzina prostiranja uzdunih seizmi kih talasa u omota u ispod riftova je u intervalu od 7,2-7,8 km/s, to govori o snienim elasti nim svojstvima ovog dela unutranjosti Zemlje. Seizmi nost riftova je relativno slaba ali postojana. Uglavnom je re o zemljotresima sa hipocentrima na dubini od 15 do 35-40 km. Fokalni mehanizmi zemljotresa ukazuju na gravitaciona re e i transkurentna rasedanja. Bliskost zagrejane astenosfere, vulkanizam i visoka propustljivost zemljine kore izazvana brojnim razlomima razlog je visokog termalnog fluksa u riftnim zonama. Za kontinentalne riftove karakteristi ne su negativne vrednosti anomalija sile tee. One su prouzrokovane pozicijom i stanjem stena i omota a. Pored toga prisutne su i jo otrije negativne anomalije u zonama riftnih depresija koje su ispunjene terigenim tvorevinama i pozitivne anomalije prouzrokovane utiskivanjem bazi nih i ultrabazi nih magmatskih tela.

4.2.4.

Mehanizmi formiranja riftova

Fizi ki model obrazovanja riftova vezan je za koncentraciju ekstenzionih procesa u relativno uskim zonama gde dolazi do odgovaraju eg istanjenja zemljine kore. Du oslabljenih zona dolazi do razlamanja i razmicanja kontinentalne kore progresivno sve dok ta oblast ne po ne da se popunjava kristalnim produktima okeanskog afiniteta. U klasi nom modelu riftogeneze ekstenzija je pra ena gravitacionim pokretima blokova simetri nih deformacija. Prema nekim prora unima sumarni efekat aktivnosti du gravitacionih raseda daje efekat ekstenzije od 10-50% u Sueckom zalivu, 50-100% u Kalifornijskom zalivu pa sve do 200% u olasti Basena i Gorja (SAD). Varijacije ovog modela su: (1) da se ispod zone mehani kih 40

deformacija prostire podru je plasti nih deformacija, odnosno da relativno strmi rasedi sa dubinom postaju sve blai do horizontalni (posledica ve eg pritiska i temperature) i (2) da u srednjem delu kore postoji podru je iseparisano brojnim manjim dijagonalnim i subhorizontalnim rasedima po kojima se odvijaju smicanja litona so ivstog izgleda. Kod svih ovih varijanti istezanje i istranjenje zemljine kore se obavlja simetri no u odnosu na osu rifta. Po nekim autorima kvalitativna posledica ovakovog istanjenja kore jeste izostati ko sputanje kore i izdizanje astnosfere koje pri tome ima pasivnu ulogu. Uzimaju i u obzir podatke o dubinskoj gra i kontinentalnih riftova i njihovu asimetri nost, Vernike (1981) je predloio jedan nov model ekstenzione aktivnosti. Vode u ulogu u tom modelu ima krupan gravitacioni razlom blagog pada (10-20). Napredovanjem ekstenzije, u zoni povlatnog krila formira se ve i broj manjih kaskadno postavljenih listri nih raseda, a na podru ju podinskog krila dominira povr magistralnog raseda. U domenu ovog drugog razloma prisutan je i dinamotermalni metamorfizam, a daljim smicanjem gornjeg krila na nie po njemu moe do i i do otkrivanja metamorfnog kristalastog jezgra na povrini terena. Ovaj vid ekstenzije ozna en je kao asimetri an. On u dobroj meri objanjava itav niz osobenosti u gra i i razvoju asimetri nih riftova. Istanjenjem kore smicanjem po blagom gravitacionom rasedu astenosferski dijapir se ne nalazi u osnom delu rifta kao u slu aju simetri ne ekstenzije, ve je smeten ispod povlatnog krila ovakvog razlomnog sistema. To potvr uje i vulkanizam koji je lokalizovan upravo u istom podru ju. Brojni geofizi ki podaci pokazuju i raznovrsnost dubinske gra e oblasti kontinentalnih riftova tako da se ni jedan od pomenutih modela ne moe smatrati univerzalnim. Mehanizam formiranja riftova se menja i zavisi od takvih uslova kao to su: debljina i gra a zemljine kore, temperaturni reim i brzina ekstenzije.

4.2.5.

Mehanizam hidrauli kog uklinjavanja

Sutina prethodnih modela je da je istezanje kore kompenzira njenim mehani kim deformacijama, smanjenjem debljine kore i formiranjem riftnog rova. Mehanizmu se pri tome daje pasivna uloga. Me utim, u slu aju da u dubini postoje ognjita bazaltne magme sa visokim reolokim stojstvima, onda nastupaju sasvim druga iji mehanizmi. Postoje nesumnjivo dokazi da brzo izdizanje magme ka povrini izaziva u zonama istezanja kore tzv., efekat uklinjavanja. To se moe zaklju iti na osnovu linearnih dajkova i sistema dajkova (koji se mogu shvatiti kao ohla eni magmatski klinovi). Naime, utvr eno je da su dajkovi penetrirani u domenu vertikalnih pukotina i to kao posledica razmicanja zidova ruptura bez bitnih deformacija stena oko dajkova. Gravitaciona i transkurentna kretanja tokom penetracije dajkova nisu zapaena. Dajkovi obrazuju subparalelne sisteme ija je debljina nepromenljiva. Dokazano je da je pri formiranju ovih dajkova aktivnu ulogu imala magma. Njena inkoproracija du pukotina upravna je na osu minimalnog kompresionog stresa i pri tome magmatski rastop ima efekat klina sukcesivno napreduju i i pove avaju i duinu rupture. Kvantitativno obrazloenje mehanizma utiskivanja dajkova postalo je mogu e kasnije kada je razra ena teorija hidroraseda. Naime, izvedena je 41

anologija sa veta kim hidrorasedom (kod eksploatacije nafte) i utiskivanjem u zemljinu koru magmatskih rastopa (dajkova) u zoni rifta. Hidrauli ko rasedanje (hidrorasedanje) je proces obrazovanja ruptura (pukotina) u stenskim masama pod pritiskom fluida u ovom slu aju magmatskog rastopa. Istezanje zemljine kore je pra eno formirnajem tenzionih pukotina samo do dubine od oko 2-3 km, unutar zemljine kore. Dublje, sa pove anjem pritiska i temperature, ovakve deformacije se sve slabije ispoljavaju i zemenjene su smicanjima po ve em broj rupturnih povri, da bi jo dublje prele u plasti ne manifestacije. Kako sistemi bazaltnih dajkova po inju na ve im dubinama, njihovo formiranje putem pasivnog zapunjavanja pukotina je isklju eno. Jedini mogu ni mehanizam njihovog formiranja u tom slu aju jeste aktivno utiskivanje efektom hidrauli kog rasedanja stena to je imalo za posledicu razmicanje zidova pukotina. Za razvoj hidroraseda dovoljno je da pritisak fluida (magmatskog rastopa) bude neznatno ve i od minimalnog kompresionog stresa. Tom prilikom se obrazuje hidrauli ki klin i tada front fluida dolazi do blizu zavretka vertikalne rupture (odozdo na vie), ali ga nikada ne dostigne. Gubitak toplote magmatskog rastopa u hidrauli kim klinovima kompenzira se na ra un trenja na kontaktima stena i bazaltnih rastopa (generie se nova toplota), tako da nema bitnih promena viskoziteta magme. Penetracija vertikalnih dajkova je mogu a kada je osa minimalnog kompresionog stresa horizontalna. Paralelni dajkovi koji pripadaju jednom roju utisnuti su postupno: svaki slede i hidrauli ki klin formira oreol kompresionih naprezanja to predstavlja ograni enje za nove injekcije magmatskog rastopa, a koja se dalje postepeno smanjuje tektonskim istezanjima. Na taj na in, ako u dubini litosfere postoji rezervoar itke magme nastaju uslovi za stalni prirataj litosfernih slojeva dejstvom brojnih paralelnih hidroraseda i pri tome pritisak magmatskog rastopa dovodi do permanentnog razmicanja stena u koje je klin inkorporiran. Magmatska ognjita ispod litosfernog paketa sa dajkovima imaju potpunu slobodu horizontalne mobilnosti. Mogu no je ispoljavanje naizmeni no i zajedni ko kako hidrauli kog uklinjavanja tako i mehani kog istezanja u jednoj riftnoj zoni. Za kontinentalne riftove mehanizam hidrauli kog uklinjavnja zana ajan je u zavrnim fazama njihovog razvoja, kada se istanjena kora pribliava kriti noj veli ini, a smanjenje pritiska na astenosferski dijapir omogu ava lake izdizanje bazaltnih rastopa.

4.2.6.

Geneza kontinentalnih riftova

Nastanak riftova vezan je za izdizanje jako zagrejanog astenosferskog dijapira. Taj proces se odvija kroz nekoliko faza: 1)U prvoj fazi izdizanjem astenosferskog dijapira formira se na povrini terena svod elipti nog oblika. On je obi no razbijen sa tri sistema raseda koji su postavljeni pod uglom od 120 (trostruki spoj: rift-rift-rift).

42

2)Daljim istezanjem formira se graben. Njegova irina je 30-100 km, visina obodnih strana 1,5 km, a duina vie stotina pa i hiljada kilometara (2002000 i vie). 3)Daljom ekstenzijom kontinentalni rift se transformie u okean. Osa rifta postaje granica plo a i u tom podru ju po inje da se generie okeanska kora. More koje je do tada imalo epizodnu ulogu potpuno ispunjava rift. Astenosferski dijapir koji se pojavljuje ispod rifta moe biti svojakog porekla: - formiran na grani uzlaznih konvenkcijskih strujanja primarni riftovi (Arabijsko-etiopiski), - formiran kao proizvod hidrostati kog izdizanja i zapunjavanja prostora koji je bio izloen tenzionim uslovima i istezanju litosfere sekundarni riftovi (bajkalski, rajnski). Dalji razvoj riftova usmeren je na: - formiranje okeana i obodnih mora, - izumiranje, kada usled prestanka riftogeneze i hla enja astenosferskog dijapira dolazi do sputanja i transformacije rifta u avlakogen. Ostaci riftnih struktura sa uvani su vrlo esto na pasivnim obodima kontinenata.

4.3. Transformacija kontinentalnog rifta u okean geneza pasivne kontinentalne margine

Kontinentalni rift se transforme u okean tokom nekoliko faza. Tokom ovih procesa dolazi ne samo do formiranja krupnih struktura tipa okeana ve i oblikovanja grani nog podru ja izme u okeana i kontinenta poznatog kao pasivna kontinentalna margina. Za stadijum kontinentalnog rifta karakteristi no je da je to po etak raskola kontinenta. Osnovna obeleja ovog stadijuma kako je ve i re eno su: - prisustvo kontinentalnih jezerskih i fluvijalnih tvorevina, - lagunski sedimenti (evaporiti), - plitkovodni morski sedimenti, - preteno izolovani baseni, - pokrovi lava i - vulkanogeno-sedimentne stene u smeni Za stadijum Crvenog mora karakteristi an je: 43

- dalji raskol kontinentalne litosfere, - pojava uskog polja okeanske kore, - u oblast depresije transgresira more, - po inje formiranje elfa i kontinentalne padine, - dolazi do lokalnog klizanja u basen i pojave mutnih tokova, - kada je basen relativno uzan i zbog toga je onemogu ena cirkulacija voda u dubinama ve im od 1 km, onda je re o sredini povoljnoj za konzervaciju organske materije i formiranje sapropela i crnih glina, - ukoliko se dotok vode ne kompenzira isparavanjem, raste sadraj soli to zna i i povoljne uslove za taloenje evaporita, - vulkanizam je pra en intenzivnom hidrotermalnom aktivno u, - za stadijum Crvenog mora karakteristi no je jako sputanje blokova kontinentalne kore, a na izdignutim grebenima formiranje koralskih sprudova, - u ovoj etapi razvoja posebno kontinentalne margine kako je ve re eno formiraju se sedimenti bogati organskom materijom, koji kao posledica daljeg sputanja mogu biti izloeni pove anoj temperaturi i pritisku i preobratiti se u naftu i gas i - evaporiti pod dejstvom sopstvene teine postaju mobilni i formiraju oblike povoljne za obrazovanje leita nafte i gasa. Za stadijum mikrookeana (unutranjeg mora) karakteristi no je: - i ezavanje grebena na obodnim delovima rifta, - dalje sputanje, - udaljavanje zone kontinentalnog oboda od zone akrecija okenske kore, - hla enje kore i dalje sputanje, - transgresija mora preko krila nekadanjeg rifta koja su bila izdignuta. Obodni grebeni vie ne predstavlju prepreku za prinos terigenog materijala mutnim tokovima u basen. Dubokovodna depresija se ispunjava turbiditima koji se smenjuju sa hemipelakim sedimentima. More ipak nije jo dovljno otvoreno da bi se odvijala normalna cirkulacija voda, tako da se sedimentacija dalje odvija u uslovima zatvorene sredine. Ipak, organske materije je manje u sedimentima. Me utim, terigeni materijal i dalje sadri izobilje organskih produkata (crni turbiditi), - U priobalskim i obodnim delovima riftne zone formiraju se evaporiti. Iza zone evaporita nastaje pomeranje kontinentalne padine prema otvorenom moru (progradacija). Na ra un sputanja oboda kontinenta (stadijum kontinentalnog 44

rifta, stadijum Crvenog mora), sedimenti neritske zone formiraju prizme (klin) ija se debljina pove ava prema otvorenom moru, - Dalje sputanje obeleeno je sve ve om koli inom turbidita, obruavanjem spoljanje zone elfa i pomeranjem kontinentalne padine, zatim

- Kontinentalna padina je oblast prinosa sediemata mutnim tokovima prema kontinentalnom podnoju i abisalnoj ravnici. Pri tome se formira progradacioni front, kada se kontinentalna padina pomera prema otvorenom moru. Istovremeno to je i oblast lagane pelake sedimentacije (pri slabom prinosu terigenog materijala) i obrazovanja tzv., kondenzovanih sedimentnih serija. To je i podru je erozije, ako se nagib morskog dna toliko pove a da se sedimenti ne mogu zadrati i - U stadijumu mikrookeana optere enje izazvano stubom morske vode i teine istaloenih sedimenata moe da dovede do produbljavanja depresija (hidroizostazija). Ovo dodatno optere enje deformie prethodno formirane evaporitske naslage i dovodi do obrazovanja dijapirskih struktura u njima. Atlantski stadijum obeleen je daljim irenjem okeana. Formiraju se strane okeana koje se prostorno nalaze u razli itim klimatskim uslovima. Pri tome dolazi do uvo enja hladnih arkti nih voda u okean, to izaziva dobru cirkulaciju voda, a to se neposredno odraava i na sedimentaciju. Cirkulacijom se na ve e dubine dovodi hladnija i gu a voda bogata kiseonikom, to se odraava na ivi svet. Dodatno te enje zahvata terigeni materijal i prenosi ga na ve a rastojanja. Kao rezultat te enja u dubine, neki delovi morskog dna bivaju erodovani, a neki, obrnuto oni gde se brzina tre enja smanjivala, izloeni akumulaciji. Najve a debljina sedimenata je u kontinentalnim podnojima i posledica je ne samo turbiditne aktivnosti ve i dodatnog te enja strujanjima voda. S druge strane sputanja kontinentalnog oboda postepeno slabe. Na elfu nema ve ih sputanja, smenjuju se transgresije i regresije izazvane eustati kim kolebanjima nivoa okeana, to dovodi do smanjivanja subaeralne erozije i morske sedimentacije. Do eustati kih kolebanja dolazi usled klimatskih promena (glacijalinterglacijal) ili promena tempa irenja okeanskog dna (intenziviranje) formiranja okeanske kore u zonama srednjookeanskih grebena dovodi do njihovog izdizanja i zasvo avanja, to se na okolnim obodima manifestuje transgresijama. Intenzivnost progradacije kontinentalne padine ne zavisi od prinosa terigenog materijala. Proirivanje kontinentalnog podnoja je povezao sa njegovim poloajem u oblasti okeana. Na primer, u Atlanskom okeanu kontinentalno podnoje je bolje razvijeno nego u evropskom delu. To je posledica ve ih te enja okeanskih struja du Severne Amerike. Proces dijapirizma se i dalje razvija i u atlantskom stadijumu. Razvoj ovakvih struktura vezan je kako je ve re eno, za optere enje sedimenata u domenu kontinentalnog podnoja na ranije istaloene evaporite.

4.4.

Gra a i procesi u domenu pasivne kontinentalne margine

Pasivni kontinentalni obod je vaan element litosfere. Izdvojio ga je jo E. Sis (1885), ukazuju i na razlike dva tipa obala: atlantskog sa prostranom 45

priobalskom ravnicom i tihookeanskog sa prisustvom brojnih ostrvskih lukova. I jedan i drugi predstavljaju oblasti prelaza kontinenta u okean. Pasivni obodi, u dananje vreme, karakteristi ni su za mlade okeane: Atlantski, izuzev delova u domenu Antilskog i Sendvi kog vulkanskog luka, Indijskog, osim podru ja Sundskog ostrvskog luka, Severnog Ledenog i antarkti kog dela Tihog okeana. Ovi pasivni obodi obrazovani su u procesu raskola superkontinenta Pangee po ev od pre 200 miliona godina, zaklju no sa eocenom. U gra i tipi nih pasivnih oboda izdvajaju se tri krupna elemnta: elf , kontinentalna padina i kontinentalno podnoje . elf obi no predstavlja podvodni produetak priobalske ravnice kontinenta. On je blago nagnut prema moru, promenljive je irine koja dostiei vie stotina kilometara. Spoljanji kraj elfa markiran je odsekom koji se nalazi na dubini od oko 100 m, a ide ak i do 350 m. Povr elfa obi no predstavlja akumulativnu, re e abrazionu zaravan, me utim u tom domenu naj e e su zastupljena oba procesa: abrazija i akumulacija. Kontinentalna padina po pravilu je relativno uska, ne ira od 200 km. Nagnuta je prema okeanu (moru) prose no oko 4, ali i znatno vie 35-90. U delu kontinentalne padine pove ava se dubina okeana od 100-200 pa sve do 1 500-3 500 metara. Granica sa elfom i kontinentalnim podnojem obeleena je otrim pregibom. Kontinentalno podnoje se nalazi ispod kontinentlane padine i moe biti znatne irine vie stotina pa i hiljada kilometara. Blago je nagnuto prema abisalnoj ravnici (strmije nego elf, ali mnog blae nego kontinentalna padina), a na samom prilazu ka njoj je gotovo horizontalna. Kontinentalno podnoje nalazi se na dubini od oko 5 000 m. Izgra eno je od sedimenata ponekd debelih i vie od 15 km (severno-ameri ki obod Atlantika). Kontinentalno podnoje je podru je depozicije terigenog materijala dospelog sa kopna. esto, ono predstavlja i oblast akumulacije materijala podvodnih lepeza dospelog podvodnim kanjonima i dolinama urezanim u kontinentalnu padinu delimi no i kontinentalno podnoje. Posebno veliki konusi nalaze se u Indijskom okeanu u Bengalskom zalivu na produetku delete Ganga i Bramaputre. Sli ne pojave zapaene su u Atlanskom okeanu u produetku delta reka: Orinoka, Amazona, Nigera i Konga i Sredozemnog mora u nastavku delte Nila. Jo jedan element gra e ali ne tako est u domenu pasivne kontinentalne margine su obodni platoi . To su periferni delovi elfa sputeni do dubina od 2-3 km, i kaskadno odvojeni od njega odsekom tipa kontinentalne padine ili rovom riftnog porekla (Kvinslendski obodni plato). Primeri obodnih platoa su jo i: Eksmut i Volbi na zapadnom obodu Australije, Vering na obalama Norveke, Iberijski zapadno od Portugala, Sanpaolski isto no od Brazila u Atlantiku. irina ovih platoa je reda veli ina prvih stotinu kilometara. Podaci dubokih buotina u podmorju i seizmi ih profila su pokazala da podru ja elfova i obodnih platoa obi no imaju kontinentalnu koru, ali istanjenu (25-30 km), koja je iseparisna rasedima i isprobijana dajkovima bazi nih stena. U gornjem delu obi no se nalazi sukcesija horstova, rovova i polurovova 46

naizmeni no pore anih. Baza rovova i slojevi nataloeni u njima nagnuti su prema kontinentu, a u istom smeru dolazi i do pove avanja debljina naslaga. Gravitacioni rasedi koji razdvajaju horstove i rovove su esto listri nog tipa iji pad se smanjuje sa dubinom i prema okeanu, tako da se u srednjem delu kore ili na Mohorovi i evoj granici mogu sliti u jednu rasednu povr. U rovovima su deponovane kontinentalne terigene tvorevine u uslovima vlanog klimata i ugljonosne su, a u aridnim oblastima i crvene serija esto u smeni sa pokrovima toleitskih bazalta. Ovakav sklop formiran je u riftnom stadijumu budu eg kontinentalnog oboda kada jo nije obavljeno potpuno razdvajanje kontinenata ve je samo naglaen njihov raskol. Deponati riftnog stadijuma prekriveni su postriftnim sedimentima, u aridnom klimatu to su u po etku esto evaporiti koje kasnije zamenjuju pravi morski sedimenti. Kod svih ovih naslaga zapaa se pove anje debljine prema elfnom odseku. Njihova debljina srazmerna je intenzitetu tektonskog sputanja. Me utim, ako je prinos materijala znatno ve i od kapaciteta sedimentacionog prostora elfa, tada se on akumulira iza elfa i na taj na in elfni odsek biva pomeran ka okeanu ( progradacija elfa ). U takvim uslovima koji traju due vremena tipi no je superponovanje ve eg broja progradacija u vidu sedimentnih klinova ili prizmi , tako da se elf ponekad predstavlja isklju ivo kompleks takvih naslaga. U aridnim oblastima u uslovima ograni enog pristupa terigenog materijala sa kopna u okean, elfni odseci su mesta formiranja barijernih sprudova . Upravo ovde su najbolji uslovi za njihov nastanak (prozra na voda, dobra aeracija, relativno mala dubina, postojano i dugotrajno lagano sputanje). Na taj na in danas se razvija Veliki barijerni sprud SI Australije. U geolokoj prolosti, u donjoj kredi itav pasivni kontinentalni obod Severne Amerike bio je okruen barijernim sprudovima od Meksika do Njufaundlenda. U bazi barijernih sprudova i opte oboda elfa seizmi kim profiliranjem esto se otkrivaju fosilni obodni platoi koji mogu predstavljati delove fundamenta horstovske gra e ili magmatska tela (ova poslednja su markirana jo i geomagnetskim anomalijama) U slu aju suficita terigenog materijala tada on moe podvodnim kanjonima, koji presecaju barijerne sprudove i kontinentalnu padinu, dospeti u oblast kontinentalnog podnoja gde se obrazuje debeo paket naslaga. Postriftni sedimentni kompleks, posebno u svom donjem delu esto je deformisan gravitacionim rasedima (obod Meksi kog zaliva, obala Brazila, podvodna delta Nigera). Ovi rasedi se razvijaju paralelno sa sedimentacijom (konsedimentacioni rasedi), tako da je debljina sedimenata ve a na njihovim niim povlatnim, nego na viim podinskim krilima. U mnogim slu ajevima, posebno na atlantskom obodu Brazila, u njegovom gornjem delu gde vlada tenzija obrazuju se gravitacioni razlomi, a u donjem koji je pod uticajem kompresije, formirani su linearni nabori sa karakteristi nom lu nom pozicijom osa. Prisustvo kompleksa evaporita u bazi postriftnih naslaga osnov je za pojavu i razvoj sonog dijapirizma veoma dobro izraenenog du brazilske, gabonske i 47

angolske atlanske pasivne kontinentalne margine. Na granici elfa i kontinentalne padine moe da do e do obrazovanja sonih izdignu a linearne gra e (Meksi ki zaliv). Pojave dijapirizma na pasivnim kontinentalnim obodima nisu karakteristi ne samo za soli ve i za plasti ne gline (delta Nigera i Misisipija), pa ak utvr eno je isitiskivanje serpentinisanih delova gornjeg omota a (podvodni atlanski obod Portugala). Kontinentalne padine i unutranji delovi kontinentalnog podnoja poseduju prelaznu ili subokeansku koru, tj., jako istanjenu primarnu kontinentalnu koru koja je esto isprobijana dajkovima bazi nih stena. Granica ovakve i prave okeanske kore moe se provu i sredinjim delom kontintalnog podnoja, ali je uglavnom teko markirati ispod debelih naslaga sedimenata. U svakom slu aju, granica kontinent-okean ne sme se automatski vezivati za oblast kontinentalne padine, kako se ranije smatralo, jer je poloaj kontinentalne padine ponekad odre en ne tektonskim ve egzogenim faktorima. Tako na primer, ako je elf izgra en od sukcesije progradacionih sedimentnih klinova onda je kontinentalna padina pomerena prema unutranjosti okeana i nalazi se u oblasti razvoja okeanske kore (delta Nigera u kenozoiku). Ili, suprotno, pod uticajem erozione aktivnosti koja je posledica te enja izazvanog morskim strujama moe do i do destrukcije kontinentalne padine i samim tim njenog pomeranja ka kontinentu (na primer: uticaj Golfske struje na juni deo severnoameri kog oboda Atlantika u eocenu). Nastanak kontinentalne pasivne margine, kako je to ve detaljno prikazano, odvijao se tokom nekoliko faza. Generalno posmatano, razvoj pasivne kontinentalne margine moe se pratiti tokom tri stadijuma: (1) preriftnog, (2) riftnog i (3) postriftnog. U predriftnom stadijumu budu i pasivni kontinentalni obodi mogu biti zahva eni izdizanjima, ali to nije obavezna pojava i u svakom slu aju ne dolazi do unitavanja erozijom ranije formiranog platformnog sedimentnog pokrova. Tvorevine ovog pokrova ozna ene su kao predriftne. U riftnom stadijumu kontinentalna kora je podvrgnuta razaranju obi no listri nog tipa, to je pra eno obrazovanjem rovova, polurovova i horstova. Rovovi su ispunjeni terigenim kontinentalnim tvorevinama, a osim njih, prisutni su i proboji dajkova bazi nih stena i izlivi bazalta tipa kontinentalnih toleita. Kontinentalna kora je istanjena, to je posledica ekstenzionih procesa. U poodmaklom slu ju riftogeneze kontinentalnu koru zamenjuje prelazni tip subokeanska kora. Prelaz od riftnog ka postriftnom stadijumu to je prelaz od riftovanja, gde jo nije dolo do naruavanja kontinuiteta kontinentalne kore ka potpunom raskolu kontinentalne kore i spredingu obeleenom formiranjem okeanske kore. Ovaj prelaz je markiran diskordantnim poloajem postriftnog kompleksa preko riftnog, odnosno prekrivanja kako horstovskih pikova fundamenta tako i sedimenata koji su ispunjavali rovove (engl. Breakup unconformity). Na osnovu ovakvih odnosa mogu no je datirati po etak spredinga u okeanskom basen, kada to nije mogu e obaviti nekim drugim metodama. Ina e, po etak spredina (irenja okeanskog dna) mogu e je utvrditi i na osnovu linearnih magnetskih anomalija okeanske kore, zatim na osnovu smene kontinentalnih toleita sa okeanskim, starosti dajkova i dr. 48

Postrifni stadijum karakterie se kako optim tako i kaskadnim sputanjima ve formirane pasivne kontinentalne margine prema novoobrazovanoj okeanskoj depresiji to je u krajnjem slu aju imalo za posledicu progradaciju elfa, a tako e i dalji razvoj kontinentalne padine i podnoja i sve ve i pristup sedimenata u te prostore. Ovo sputanje kontinentaalnog oboda objanjava se hla enjem litosfere sa udaljavanjem od ose irenja okeana. Na ovaj proces superponovana su i sputanja prouzokovana teinom istaloenih sedimenata i debljinom vodenog stuba (sedimentoizostazija i hidroizostazija). U po etnoj fazi otkrivanja basena sa okeanskom korom, u aridnim uslovima, kada se formira morfoloki tip sli an dananjem Crvenom moru (stadijum Crvenog mora) i pri tome je ovakav basen delimi no izolovan od otvorenog okeana, on se transformie u soni. Tada se u bazi postriftnog pokrova akumuliraju debele naslage evaporita (Angolsko-brazilski segment junog Antlantika u aptu). U drugim slu ajevima u ovoj po etnoj fazi moe da do e do intenziviranja subaeralnog bazaltnog vulkanizma (po etkom kenozoika na JZ - Grenlandu i na obodnom platou Vering u primorju Norveke). Vano je ista i da osa irenja okeana ne mora da je kongruentna sa osom prethodnog rifta, ve moe biti pomerena na jednu ili na drugu stranu (na primer: osa spredinga u Centrlanom Atlatiku pomerena je ka istoku u odnosu na osu nekadanjeg kontinentalnog rifta). U nekoj kasnijoj fazi otkrivanja mladog okeanskog basena kada je on ve dovoljno irok, moe da do e do toga da on ne ostvaruje slobodnu komunikaciju sa otvorenim okeanom. U takvim uslovima na njegovom dnu i obodu u nedostatku kiseonika odlau se crni glinci oboga eni organskom materijom (u gornjoj kredi u Atlantskom i Indijskom okeanu). Idu i odozdo na vie u stubu postrifnog kompleksa zapaa se pravilnost u izmeni sastava sedimenata sa sve viom zastupljeno u onih formiranih u oblasti otvorenog mora. Ova pravilnost moe biti komplikovana uticajima eustati kih kolebanja nivoa okeana, izazivaju i na taj na in smene plitkovodnih i dubokovodnih tvorevina i esto prekide u sedimentaciji. Proces riftogeneze ponekad moe biti obnovljen i u postriftnom stadijumu (atlantski obod Brazila krajem gornje krede, dakle nakon postriftnog stadijuma koji je po eo u albu). Pasivni obodi kontinenata popre nim razlomima ra lanjeni su na segmente. Ovi razlomi predstavljaju produetake transformnih raseda srednjookeanskih grebena. Segmenti pasivne kontinentalne margine se me usobno razlikuju po gra i i razvoju to moe da dovede do toga da se u domenu elfa i kontinentalnog podnoja obrazuju novi sedimentni baseni (obod Severne Amerike). Savremeni pasivni kontinentalni obodi razvijali su se proteklih 200 miliona godina. Me utim, prvi pasivni kontinentalni obodi pojavili su se znatno ranije, jo u donjem proterozoiku, pre vie od 2 milijarde godina. Takva tipi no elfna tvorevina pasivnog kontinentalnog oboda je supergrupa Huron u oblasti Kanadskog tita, otkrivena u severozapadnom primorju Velikih jezera. Ona predstavlja stratotip donjeg proterozoika. Na periferiji Tihog okeana strukture tipa pasivne 49

kontinentalne margine nalaze se u srednjem i donjem rifeju Severne Amerike i Australije. U kambrijumu pasivni kontinentalni obodi su ve bili razvijeni na svim kontinentima. U svom daljem razvoju stari pasivni kontinentalni obodi podvrgnuti su naguravanju na, ili pre, podvla enju pod susedne kontinente i mikrokontinente (sa ili bez ostrvskih lukova). Kao rezultat takve aktivnosti, sedimentni kompleksi koji izgra uju pasivne obode bivaju izloeni kompresiji i odgovaraju im deformacijama, to je dovelo do formiranja struktura tipa nabora, kraljuti, navlaka i raseda (preteno reversnih). Pri tome, mnogi od navla enih stukturnih sistema razvijeni su du povri nekadanjih listri nih gravitacionih raseda koji su u estvovali u oblikovanju rovova i okeanskih basena, da bi kasnije ti isti sistemi tokom obrazovanja novih okeanskih prostora na frontu ubranih oblasti opet bili aktivirani i transformisani u gravitacione rasede. U ubranim pojasevima geoloke prolosti oblasti pasivnog kontinentalnog oboda su njihove spoljanje zone i predgorne depresije ispunjene molasama. U tradicionalnoj geosinklinalno-orogenoj terminologiji pasivni kontinetalni obodi izloeni naborno-navla nim deformacijama ozna eni su pojmom miogeosinklinala. Poseban tip pasivne kontinentalne margine je onaj koji je transformnog divergentnog karaktera. U savremenim uslovima takvog porekla je atlantski obod Afrike na delu severnog primorja Gvinejskog zaliva. Tu je Afri ki kontinent zase en ekvatorijalnom zonom razloma Atlantika i ima obeleja transformnog divergentnog oboda. Karakterie ga uski elf, uska i veoma strma kontinentalna padina, otra tektonska granica izme u kontinenta i okeana prakti no bez prelazne kore izme u njih i slabo razvijeno kontinentalno podnoje. Na granici kontinentokean postoje kako gravitacioni tako i transkurentni rasedi tj., granica je transtenzionog karaktera. Sli an obod razvijen je u Atlantiku du junog dela Njufaundlanda, odseka Severne Amerike, du junog oboda Foklandskog platoa i du jugoisto nog oboda June Amerike. Ova dva poslednja genetski su vezani za aktivnost transformnog foklandsko-arguljanskog razloma. U Indijskom okeanu transformni karakter ima isto ni obod Madagaskara i njegovo podvodno produenje JI-obod Arabijske plo e, a tako e i neki delovi SZ i J-oboda Australije. U Tihom okeanu ovakav tip pasivne margine razvijen je na severnom obodu Novozelandskog platoa.

4.5.
4.5.1.

Okeanska riftogeneza
Opti pojmovi

Sutinu okeanske riftogeneze predstavlja razmicanje litosfernih plo a mehanizmima magmatskog uklinjavanja, pa se na taj na in moe smatrati i nastavkom kontinentalne riftogeneze. Me utim, mnoge savremene riftne zone za ete su i na okeanskoj kori kao posledica transformacije kretanja plo a i odumiranja starijih riftnih zona. Podru ja okeanske riftogeneze su prostori formiranja nove zemljine kore. Pretpostavku o formiranju zemljine kore u zonama srednjookeanskih grebena, a pod 50

uticajem konvekcijskih strujanja prvi je izneo 30-40-tih godina prolog veka Holms. Ovu ideju je dalje razvio H. Hes (1960). Dic je uveo termin spreding (irenje) morskog dna. Bodvarson i Voker (1964) prikazali su mehanizam formiranja nove okeanske kore modelom inkorporiranja dajkova. Danas se ovaj proces moe direktno osmatrati na Islandu koji se upravo nalazi na srednjookeanskom grebenu, dakle u oblasti generisanja nove kore, ali i u oblastima koje su pod morem. Indirektne podatke daju stare divergentne granice, danas materijalizovane ofiolitskim tvorevinama.

4.5.2.

Formiranje okeanske kore u zonama spredinga

Obrazovanje drugog sloja okeanske kore sa bazaltima na vrhu i kompleksom paralelnih doleritskih dajkova u donjem delu ve je razmotreno kao rezultat postupanog hidrauli kog uklinjavanja magmatskog mateijala. Ognjita bazaltnih rastopa koja prihranjuju magmatske klinove u savremenim divergentnim zonama mogu se registrovati instrumentalno i to samo u zonama srednjih i velikih brzina razmicanja litosfernih plo a. Ova ognjita su izduena, prose ne irine oko 1 km, i visine svega nekoliko stotina metara i nalaze se na dubini od 1-2 km, od povrine. Iznad njih u drugi okeanski sloj mogu se intrudovati tokovi gabrodijabaza i mikro-gabrova, a i oni sami mogu biti ispresecani kasnijim kompleksima dajkova. Sa pomeranjem novoobrazovane kore od ose spredinga ona se udaljava i od oblasti prihranjivanja, odnosno magmatskog ognjita. Ona se vie ne popunjava novim bazaltnim rastopima iz astenosfere. Na taj na in se hladi, to ima za posledicu ostvarivanje uslova povoljnih za kristalizacionu diferncijaciju. Tako se ispod drugog formira tre i okeanski sloj raslojeni kompleks gabroida predstavljen gradacijama: od leukokratnih vrsta na vrhu do dunitskih kumulata u bazi. Manja koli ina rezidualnog rastopa obrazuje manje intruzije plagiogranita. Kasnije, tokom premetanja jo dvoslojne okeanske kore iz domena osne zone na padini srednjookeanskog grebena postoji mogu nost akumulacije sedimenata, odnosno formira se prvi okeanski sloj. U principu, ovaj sloj se generie tokom itavog vremena postojanja okeana. Istovremeno, na nie, u bazi kore otpo inje hla enje i konsolidacija astenosferskog restita, koji je zaostao posle izdvajanja bazaltnih rastopa. Kristaliu peridotiti (uglavnom harcburgiti) i pri tome se okeanska litosfera zadebljava, tako da u domenu okeanske kore jurske starosti iznosi i vie od 80 km. Prirataj peridotita u profilu okeanske kore dovodi i do pove anja njene srednje gustine i samim tim do izostati kog reagovanja sputanjem. Tokom konsolidacije peridotita u bazi litosfere, u njima dolazi do fiksiranja orijentacije olivina i drugih minerla koji markiraju pravce te enja astenosferskog materijala. Sude i po brzinama azimutalne anizotropije astenosfere pod savremenim srednjookeanskim grebenima takva te enja usmerena su od grebena. To se moe utvrditi i strukturolokim istraivanjima stare okeanske kore koju reprezentuju ofioliti.

4.5.3. Linearne magnetne anomalije i odre ivanje brzine irenja u oblasti srednjookeanskog grebena
Prou avanje linearnih magnetnih anomalija koje su obeleene smenom normalnih i reversnih polariteta po elo je jo 60-tih godina ovog veka i utvr ene su 51

slede e zakonitosti: - Linearne magnetne anomalije paralelne su seizmi ki i magmatsko aktivnoj osi riftne zone okeana i razmetene su simetri no u odnosu na nju, - U svakoj aktivnoj riftnoj zoni svetskih okeana prepoznaje se jedan isti niz anomalija, u kojem se ponavljaju karakteristi ne crte svake anomalije, - Rastojanje me u istoimenim anomalijama u razli itim riftnim zonama moe biti razli ito. Ono nije postojano ni du jedne te iste riftne zone, - U odre enim slu ajevima simetrija sistema linearnih anomlija u odnosu na riftnu zonu je naruen, tako da su sa jedne strane riftne anomalije razre ene, a sa druge zgusnute. Najbolje objanjenje ovih zakonitosti i uopte linearnih magnetnih anomalija dali su Vajn i Metjuz (1963). Uzimaju i u obzir ideje Hesa i Dica o spredingu, oni su izneli pretpostavku da prilikom kristalizacije bazaltne magme u zonama razmicanja litosfernih plo a termostati ki magnetizam biva fiksiran u stenama sa geomagnetnim karakteristikama. Tokom formiranja okeanske kore u zoni spredinga sli no magnetnoj traci zapisane su promene geomagnetnog polja, u tom smilu i inverzije njegovog polariteta. Kako do prirataja kore dolazi sa obe strane ose spredinga obrazuju se dve strane. Rastojanje izme u istih anomalija je promenljivo i zavisi od brzine irenja okeanskog dna. Ono ak moe biti razli ito i na istom profilu, ako se jedna strana okeanskog dna bre iri od druge. Ukoliko se utvrdi starost magnetnih anomalija nekim od metoda apsolutnog datovanja stena u kojima se one nalaze, tada mogu da se iskoriste za sra unavanje brzine irenja okeanskog dna. Rezultati dobijeni na taj na in pokazuju da se okeansko dno iri brzinom od 1.5-18 cm, godinje, a za isto ni deo tihookeanskog grebena 13-23 cm/god. Linearne magnetne anomalije su u stvari izohrone okeanske kore, to je u potpunosti potvr eno podacima buenja. Formirana je i skala magnetnih anomalija od 1-34, od kojih poslednja ima normalni polaritet i one markiraju irenje okeanskog dna sve do krede. Utvr ene su i dalje anomalije, sve do 171 miliona godina (do jure). Ovi podaci su veoma vani jer omogu avaju pra enje evolucije okeana i relativnog premetanja plo a u kasnom mezozoiku i u kenozoiku.

4.5.4. Segmentacija zona irenja srednjookeanskih grebena transformni rasedi

Za riftne zone okeana karakteristi ni su bojni popre ni razlomi koji su doveli do segmentacije ovih struktura. Oni pripadaju kategoriji transformnih raseda (T. Vilson, 1965). To je kinematski poseban tip raseda sa horizontalnim smicanjima krila koji transformie horizontalne pokrete litosfere od jedne do druge aktivne granice (divergentne ili konvergentne). Transformni rasedi riftnih zona odgovaraju tipu rift-rift (greben-greben), odnosno markiraju horizontlna naprezanja izme u dva dela riftnih zona. Na nekim delovima sredinjeg okeanskog grebena Atlantika riftne zone su iseparisane

52

transformnim rasedima na svakih 50-100 km, i jo manje. Uzroci akumulacije naprezanja izme u segmenata srednjookeanskog grebena posledica su neravnomernosti irenja u zoni grebena. Du grebena menja se brzina irenja okeanskog dna, simeti ni spreding moe biti u susedstvu sa asimetri nim. Stoga se razvoj riftnih procesa u segmentima koji su ograni eni transformnim rasedima moe u zna ajnom stepenu odvijati odvojeno (posebno). Susedni segmenti se mogu nalaziti u razli itim fazama ovog procesa. U svim slu ajevima transformni rasedi sekundarni su u odnosu na riftogeno razmicanje i to opredeljuje smer horizontalnog smicanja. Tako da moe do i i do lanog utiska kretanja du ovih raseda, suprotno od realnog. Ako tokom irenja okeanskog dna do e do manje reorganizacije divergentnog kretanja plo a, tj., kada ugao izme u pravca njihovog razmicanja i pruanja rifta odstupa od pravog, tada se pojavljuje komponenta kretanja upravna na transformni rased. U zavisnosti od geometrijskih odnosa tada se u zoni razloma ispoljava kompresija (transpresija) ili tenzija (transtenzija). U prvom slu aju naruava se slobodno smicanje i dolazi do kompresionih deformacija i izdizanja koja su izraena u podvodnom reljefu. U dugom slu aju dolazi do razmicanja, obrazovanja procepa strmog pada i do izvla enja iz dubljih delova gornjeg omota a tektonskih klinova serpentinizovanih peridotita esto ja e zagrejanih. Lep primer predstavlja procep du razloma Roman u ekvatorijalnom Atlantiku, gde je juna padina visine oko 4 500 m, skoro cela izgra ena od peridotita.

4.5.5.

Uzduni razvoj i preskakanje osa spredinga

Kod nastanka novih osa irenja okeanskog dna i tokom daljeg razvoja mogu e je njihovo uzduno napredovanje i produavanje. Lep primer nalazi se u jednom delu isto no-tihookeanskog grebena za koji su karakteristi ne visoke brzine irenja okeanskog dna. Prvo su formirane eelonirano razmetne zone spredinga na malom bo nom rastojanju i bez transformnih granica. Zatim, je dolo do uzdunog produavanja ose irenja pa onda spajanja i na kraju sjedinjavanja u jedinstvenu zonu spredinga. Ponekad uzduno napredovanje ose spredinga ak i penetrira i transformni rased i ulazi u sled i segment rifta. Tad dolazi do zaustavljanja aktivnosti i na tom segmentu odgovaraju i deo ose spredinga odmumire. Brojni su primeri preskoka ose spredinga kada se ona otro bo no pomeri i pri tome sa uva prvobitno pruanje. Ukoliko do pomeranja ose spredina do e na ve em rastojanju tada jedna od zona irenja okeanskog dna odumire. Na primer, otvaranje Severnog Atlantika (krajem krede): srednjookeanski greben Rokol postepeno je zamanjen novom zonom irenja okeana nekoliko stotina kilometara zapadnije (Rejkjanes).

4.5.6.

Sastav magmatskih stena u zoni irenja okeanskog dna

Tektonomagmatski procesi u zoni spredinga obrazuju okeansku koru od materije koja vodi poreko iz omota a. Smatra se da se tokom jedne godine formira 3-3.5 km2, nove okeanske kore. Danas ova kora izgra uje najve i deo svetskih 53

mora i okeana i formirana je tokom 170 miliona godina. Me utim, tokom ovog vremena pored ove kore jedan veliki i neprocenjen deo je konzumiran u subdukcionim zonama i vra en u omota . Zajedno sa njom i odre ena koli ina sedimentnog materijala kontinentalnog afiniteta dospeva u omota , da bi ponovo akrecionim procesima u zoni spredinga ponovo ula u sastav okeanske kore (engl. recycling). Poznavanje magmatskih stena u domenu savremenih okeanskih grebena, prou avanje promena njihovog sastava u zavisnosti od morfologije i gra e zone spredina, kinematike i stadijuma razvoja, neobi no je vano ne samo za razumevanje riftogenih procesa ve i za razumevanje paleotektonskih problema. To predstavlja i osnovu za prou avnje i interpretaciju fragmenata stare okeanske kore (predstavljene danas ofiolitima). U tom smislu informacije se dobijaju prou avanjem bazaltnih, gabroidnih i peridotiskih stena u zonama savremenih srednjookeanskih grebena. Bazaltna magma, odnosno razli iti oblici njene kristalizacije koji daju stene drugog i tre eg sloja okeanske kore ima iste osobine sastava u svim zonama spredinga, to omogu ava izdvajanje posebnog geohemijskog tipa bazaltoida ozna enog kao stene MORB (engl. Mid oceanic ridge basalts) afiniteta. U okviru ovog tipa bazaltoidnim stenama izvojeni su: N-MORB i E-MORB ili P-MORB, podtipovi. N-MORB se karakterie niskim sadrajem mobilnih tzv., nekoherentnih elemenata kao to su kalijum, stoga se smatra kao proizvod rastapanja geohemijski istroenog (osiromaenog depleated) omota a, koji se nalazi na relativno manjim dubinama. Pri tome je stepen rastapanja polaznih stena bio visok, to se odrazilo oboga ivanjem rastopa elementima grupe gvo a. Ovakve stene se obi no nazivaju normalnim toleitima . Suprotno njima su bazalti geohemijski oboga enog tipa E-MORB (engl. enriched) ili P-MORB (engl. plume). Oni se esto javljaju u domenu srednjookeanskih grebena (Island, na primer), zajedno sa prethodnim i vezani su za aktivnosti vru ih ta aka, sadre natrijum iz neosiromaenih delova omota a. Naro ito je u njima visoko prisutvo elemenata iz grupe retkih zemalja. Postoji i tre i geohemijski tip T-MORB (engl. transit), kod kojijh se stepen oboga ivanja pove ava sa pribliavanjem vru im ta kama. Za ovakve rekonstukcije pripadnosti bazalta posebno su vani podaci o sadraju takvih elemenata kao to su: tantal, hafnijum i torijum, koji su dosta otporni na sekundarne izmene stena. U slu ajevima diferencijacije primarne bazaltne magme u zonama spredinga obi no se javlja tzv., toleitski trend akumulacije gvo a u ranim stadijumima ovog procesa. Ovakvi pokazatelji, uporedo sa sastavom, veoma se mnogo koriste za raspoznavanje i razgrani avanje bazaltoida razli itih geohmijskih karakteristika. Promena sastava bazalta u srednjookeankim grebenima otkrivaju vezu sa tektonskom segmentacijom. Tako na primer, krupni, vie stotina kilometara iroki segmenti zone spredinga odlikuju se takvim geohemijskim osobinama bazalta koje 54

se mogu objasniti nejednakim sastavom stena omota a. Promene sastava segmenata reda veli ina desetak kilometara prouzrokovane su prvenstveno stepnom parcijalnog rastapanja. Kod jo sitnije segmetacije reda veli ina nekoliko kilometara do promene sastava bazalta dolazi usled razli ite dubine rastapanja stena. Na sve ovo nadovezuju se i promene sastava bazalta prouzrokovane brzinom spredinga.

4.5.7.

Korelacija oblasti okeanskog dna

malih

velikih

brzina

irenja

Brzine irenja okeanskog dna variraju od 1.5 do 15-18 cm/g, i na odre eni na in su povezane sa karakteristikama dubinske gra e i reima, sa povrinskim tektonskim strukturama i reljefom, a tako e i sa karakteristikama vulkanizma i petrografskim i geohemijskim osobenostima njegovih produkata. Uobi ajno je da se pod malim brzinama podrazumevaju brzine spredinga manje od 3 cm/g, srednjim 37 cm/g i velikim > 7 cm/g. Tektonotip malih brzina spredinga jeste okeanska kora Atlantskog okena. Pri malim brzinama irenja okeanskog dna obrazuje se relativno uski podvodni greben sa dobro akrtikulisanom riftnom dolinom u ijim osnim delovima je prisutan odre eni vulkanizam. Tektonotip velikih brzina irenja okeanskog dna je Tihi okean. Tokom brzog spredinga obrazuje se prostrani litosferni svod du kojeg se umesto centrlne riftne doline prua sistem malih grabena i horstova. Izdizanje litosfere povezuano je sa slobodnijim izdizanjem zagrejane astenosfere i izostati kom reakcijom. Izdizanja u domenu srednjookeanskih grebena izazivanju istiskivanje vode iz okeana na kontinentalni elf. Brzina spredinga, u tom slu aju, kontrolie eustati ka kolebanja nivoa svetskih mora i okeana (tektonoeustazija). Izdvajanje bazaltnih magmi, koje prethodi njihovom transportu ka povrini, tako e zavisi od brzine irenja okeanskog dna. U zonama spredinga malih brzina magmatska ognjita do sada nisu konstatovana, izdizanje bazaltnih rastopa po svoj prilici nije koncentisano, na ta ukazuju i osmatranja o nepostojanosti ose pukotinskog izlivanja u takvim zonama, za razliku od spredinga velikih brzina. Kod malih brzina spredinga bazaltna magma dolazi do povrine pri tepmperaturama i viskozitetu koji odgovara obrazovanju jastu astih lava, koje se nagomilavaju neposredno iznad dovodnih pukotinskih koridora. to je ve a brzina spridinga to su bolji uslovi za brzo izdizanje magmi, zbog toga je ve a i njena temperatura i mobilnost, to pogoduje formiranju izliva lave. Pri tome ona sve manje poseduje sferi nu gra u i sve e e se umesto jastu asnih lava javljaju podvodna pukotinska izlivanja koja daju bazaltne pokrove nalik platobazaltima na kontinetima. Mobilnost bazaltnih lava u takvim uslovima moe biti veoma visoka tako da se mogu formirati bazaltni pokrovi debljine svega 0,2 m.

4.6. Glavni strukturni elementi unutranjih delova okeanskih prostora

Dva su glavna strukturna elementa u unutranjim delovima okeanskih 55

prostora: (1) srednjookeanski grebeni i (2) abisalne ravnice osloene razli itim tipovima izdignu a.

4.6.1.

Srednjookeanski grebeni

Najmarkantnije mesto u dananjim svetskim okeanima zauzimaju strukturni elementi poznati kao srednjookeanski grebeni . Morfologija: Ukupna duina dananjih srednjookeanskih grebena iznosi oko 60 000 kilometara, srednja dubina 2 500 km, hipsometrijska pozicija iznad dna okeana 1 000 do 3 000 metara. irina grebena od vie stotina kilometara do 2 000-4 000 km (Tihi okean). Rasprostranjenje: Srednjookeanski grebeni razvijeni su u svim dananjim svetskim okeanima. Najbolju osnovu da se tako nazovu imaju u Atlanskom okeanu, gde upravo prolazi njegovim aksijalnim delom. Severni produetak atlanskog srednjookeanskog grebena je greben Hakel u Severnom ledenom okeanu. Na krajnjem jugu u oblasti ostrva Buve, atlanski srednjookeanski greben se ra lanjava (trostruki spoj). Kratka zapadno-jugozapadna grana ozna ena je kao ameri ko-antarkti ki greben. Druga grana je afri ko-antarkti ki greben. Ova druga grana dalje prelazi u jugozapadno indookeanski greben. Ovaj se zatim skoro u centru su eljava sa dvema drugim grebnovima istog okeana: arabijsko-indijskim i JI-indookeanskim. JI-indookeanski prelazi u australjijsko - antarkti ki greben, a ovaj u junotihookeanski (izdignu e). Junookeanski se dalje na severoistoku vezuje za isto notihookeansko izdignu e koje nije na sredini Tihog okeana, ve je jako pomereno na istok prema ameri kom priobalju i na kraju ulazi u Kalifornijski zaliv i razlom San Andreas se produuje na sever sve do razloma Mendozino. Severno od tog razloma u okeanu se ponovo pojavljuje greben koji se u junom delu zove greben Horda, a u severnom Huan de Fuka. Juno, preko puta ileanskog primorja od isto notihookeanskog grebna ka jugoistoku ide grana koja se naziva zapadno ileansko izdignu e. Gra a U domenu srednjookeanskih grebena obi no se izdvajaju tri zone: (1) aksijalna, koja je predstavljena riftnom dolinom (rovom), (2) zonom grebena (sa obe strane riftne doline sa jako ra lanjenim reljefom) i (3) zonom krila ili padine grebena koja se postepeno sputa prema abisalnoj ravnici. Riftna dolina se prua osnim delom srednjookeanskog grebna i podru je je aktivnog spredinga. Duboka je 1-2 km, i iroka nekoliko kilometara. Gra ena je kao sloeni rov sa kaskadno sputenim blokovima u aksijalnom delu rova. Na dnu riftne doline nalaze se tenzione rupture (na Islandu su otkrivne na povrini poznate kao hijau). Tu se naleze i brojni centri vulkanske aktivnosti markirani esto izdignu ima visine 200-300 metara. Tokovi bazaltnih lava imaju oblike levkova, a u popre nom preseku loptasto-jastu astih formi, to je karakteristi no i za njihove starije analoge na kopnu. esto su oni vrlo mladi o emu svedo i skoro potpuno odsustvo sedimenata preko njiih. Me utim, savremeno izlivanje nigde jo nije 56

uo eno, osim onog na junom obodu Islanda. Sa obe strane mladih vulkanskih centara otkrivne su hidroterme (Crveno more, Tihi okean, Atlantski okean). One su vrlo bitne, jer se tu odlau sulfidi i oksidi cinka, bakra, gvo a, obrazuju i akumulacije debljine i do desetak metara. Delatnost hidrotermi posledica je uzajamnog dejstva bazaltnih magmi sa morskom vodom. Riftne doline, po pravilu, nisu zapunjene sedimentima. Izuzetak su odroni i klizanje u podnojima riftnih rovovskih strana. To je uglavnom blokovski materijal izgra en od stena okeanske kore: bazalta, gabrova, peridotita, koji obrazuju poseban tip naslaga koga neki ozna avaju kao edafogeni. U profilu drugog okeanskog sloja on se esto moe smenjivati sa jastu astim lavama i masivnim bazaltima. Riftne doline nisu rasprostranjene u svim okeanima (na primer, u Tihom okeanu). Umesto njih, u aksijalnom delu spredinga nalaze se horstovi. Zbog njihove velike irine i relativno slabe ra lanjenosti ovi prostori se i ne nazivaju srednjookeanskim grebenima, ve izdignu ima. Odsustvo riftnih dolina vezano je za velike brzine spredinga. Zona grebena zauzima mesto sa obe strane riftne doline ili aksijalnog dela horstova. irine je prvih 100 km. Odlikuje se, po pravilu, jako ra lanjenim reljefom i blokovskom gra om, to je obeleeno smenom vie ili manje izdignutih struktura linearne orijentacije, koje su ograni ene subvertikalnim rasedima. U ovom delu srednjookeanskih grebena pojavljuje se sedimentni pokrov, ali on nije kontinuirano raspore en. Zona padine srednjookeanskog grebena je veoma iroka, reda vli ina vie stotina pa i hiljada kilometara i nalzi se sa obe strane neposredne zone grebena. To je podru je opteg sniavanja reljefa prema abislanim ravnicama. Sedimentni pokrov ni ovde nije kontinuirano rasprostranjen. Njegova debljina postepeno raste prema abisalnim ravnicama.

4.6.2.

Transformni rasedi

Srednjookeanski grebeni, u manjoj meri i abisalne ravnice, iseparisani su upravno na pruanje razlomima koje je Vislon (1965) nazvao transformnim . Oni dele srednjookeanske grebene na manje segmente koji u, u planu, pomereni jedan u osnosu na drugi. Amplituda pomeranja je reda veli ina stotine kilometara, a i znatno vie, preko 1 000 km (razlom Mendozino u SI-delu Tihog okeana, Eltanin u JI-delu Tihog okeana). Na prvi pogled transformni rasedi predstavljaju transkurentne dislokacije, me utim oni se od njih principijelno razlikuju tako to se suprotni smer pomeranja krila nalazi samo na odseku koji spaja ose spredinga. Iza njega oba krila se kre u u istu stranu, mada se brzine ovih pokreta mogu razlikovati. Ova osobina je potvr ena i podacima seizmologije, odnosno zemljotresi se javljaju samo na delu izme u osa spredinga. Trajektorije transformnih raseda ne samo da su upravne na srednjookeanski greben, ve ih slede i u malim krugovima iji su centri u stvari centri rotacije plo a prilikom njihovog horizontalnog drajfa. U nekim oblastima 57

transformni rasedi u zoni srednjookeanskog grebena orijentisani su koso u odnosu na osu spredinga. Ovi slu ajevi zahtevaju posebna objanjenja. Morfoloki, transformni rasedi su markirani odsecima ponekad viim od 1 km, du kojih su smeteni uski procepi dubine i do 1,5 km, u najistaknutijoj zoni grebena do 0,5 km na njegovim krilima. Relativno je izdignuto uvek ono krilo koje je izgra eno od mla ih stena, to je i saglasno sa zakonito u da to je litosfera starija to je podlonija subdukciji. Du transformnih raseda ispoljava se vulkanska i hidotermalna aktivnost i protruzije serpentinizovanih stena gornjeg omota a. Transformni rasedi razlikuju se po veli ini i zna aju. Najve i su tzv., magistralni ili transokeanski . Oni presecaju okeane s kraja na kraj, ne samo srednjookeanske grebene, ve i abislne ravnice i mogu se produiti na susedne kontinente. Duine su i nekoliko hiljada kilometara (Mendozino, Kanion, Kliperton u Tihom okeanu, arli-Dips, Azorsko-gibraltarski u Atlanskom i dr.). Ovi rasedi dele okeane na segmente koji su otkriveni u razli ito vreme. Procepi du magistralnih razloma ponekada su relativno iroki i vrlo duboki i prevazilaze dubine abisalnih ravnica (Roman u ekvatorijalnom delu Atlantika 7 728 m). S druge strane, tako e du ovih razloma u kompresionim uslovima (transpresija) moe do i do navla enja jednog krila razloma preko drugog i da stene dubljih delova okeanske kore ak i gornjeg omota a mogu biti na viem hipsometrijskom nivou od gornjih delova okeanske kore (peridotiti preko bazalta). Osim magistralnih postoje jo tri kategorije transformnih raseda manjih razmera. Najkrupniji od njih su reda veli ina 100-200 km, i delom se produavaju u abisalne ravnice. Razlomi slede e kategorije ne izlaze iz domena srednjookeanskih grebena i nalaze se na rastojanju od desetak kilometara. Najmanji transformni razlomi presecaju samo riftnu zonu i zonu najueg dela grebena.

4.6.3.

Abisalne ravnice

Po povrini koju zauzimaju abisalne ravnice su vaan elemenat gra e okeanskog dna. Nalaze se izme u srednjookeanskog grebena i kontinentalnog podnoja. One poseduju koru uglavnom preoligocenske starosti. Nalaze se na dubini od 4 000-6 000 m. Kora u oblasti abisalnih ravnica odgovara normalnom tipu okeanske kore, i uopte, postojane je debljine, s tim to se sedimentni sloj prema kontinentalnom podnoju pove ava i javljaju se sve starije tvorevine (sve do bat-keloveja srednje jure). Pove avanje debljine sedimenata esto je posledica pristupa terigenog i vulkanskog materijala sa kopna turbiditskim ili eolskim putem ili unoenjem od strane velikih reka (deltna sedimentacija). to se ti e morfologije, neke abisalne ravnice u Atlanskom i Indijskom okeanu imaju skoro idealno ravn reljef, dok druge, prvenstveno u Tihom okeanu karakteriu se bregovitim reljefom, koji obi no odraava neravnine fundamenta tj., bazaltnog sloja nastala jo u periodu njegovog formiranja i feze razvoja na srednjookeanskom grebenu. Abisalne ravnice su krupnim podvodnim izdignu ima izdeljene na manje 58

depresije. Te depresije su obi no ovalno-izduene forme ija dua osa iznosi i vie od hiljadu kilometara. Primeri takvih depresija su: Severnoameri ka, Brazilska, Argentinska, Iberijska, Kanarska, Gvinejska, Angolska, Kapska (u Atlantiku); Somalijska, Madagaskarska, Mozambi ka, Maskarenska, Kroze, Bengalska, Vortonska, Severno-australijska, Pertska (u Indijskom okeanu), Gvatemalska, Kokosova, Peruanska, Naska, ileanska (u Tihom okeanu).

4.6.4.

Izdignu a unutar okeana

Osim sredjookeanskih grebena u okeanima postoji i ve i broj drugih izdignu a koja su najv e e prekrivena vodom i druga ijeg su porekla. Ova izdignu a na okeanskom dnu su razli itog oblika i veli ine (vie ili manje izometri na, ovalna). Neka od njih su zaravnjena i prekrivna sedimentima i zovu se platoi . Druga su linearno izduena i pruaju se ponekad hiljadam kilometara pri irini od oko 100 km. Tre a se pruaju u nekoliko pravaca. Svi ovi grebeni i izdignu a su hipsometrijski iznad susednih dubokih depresija 2-3 km, i vie, ponekad izlaze iznad nivoa mora u vidu ostrva (Bermudska ostrva, Korize, Kergelen i dr.). Linearni grebeni se razlikuju od srednjookeanskih jer su uglavnom aseizmi ki, ali i tu ima odstupanja (Maldivi). Ve ina ovih izdignu a je, o evidno, vulkanskog porekla. Za Imperatorskohavajski greben to je i dokazano na osnovu savremnog vulkanizma ostrva Havaja, a vulkanska priroda ostalih ostrva havajskog niza utvr ena je podacima buenja. Tako e, na osnovu podataka buenja rekonstrisani su stari vulkanski aparati na podru ju ostrva Lain u Tihom okeanu, zatim Isto noindijskom i Maldivskom grebenu u Indijskom okeanu. Savremeno aktivni ili nedavno ugani vulakani ubedljivo svedo e o poreklu Kanarskih ostrva u Antlantiku i Komorskih u Indijskom okeanu. Na Bermudskom, Rio Grande i drugim izdignu ima i grebenim u Atlantiku i Maskarenskom u Indijskom okeanu pod sedimentnim pokrovom otkriveni su bazalti pove ane alkalnosti, karakteristi ne za intra litosferni (okeanski) magmatizam. Na nekim ostrvima (Kergelen i dr.) prisutne su intruzivne stene - diferencijati alkalno-bazaltnih magmi. Sve ovo pokazuje da je dobar deo (ali ne i sva) izdignu a unutar okeana magmatskog porekla. U domenu ovih izdignu a znato je pove ana i debljina zemljine kore ( ak i preko 30 km), odnosno da je priblino jednaka kontinentalnoj (izdignu a atskog, Hesa). Ovi podaci su dali povoda da se neka od ovih izdignu a svrstaju u kategoriju mikrokontinenata, me utim detaljnim seizmi kim istraivanjima njihove kore pokazalo se da i ona imaju troslojnu gra u tipi nu za okeansku koru i sa brzinama prostiranja seizmi kih tlasa koje su karakteristi ne za slojeve okeanske kore. Okeanska priroda kore ovih izdignu a potv ena je i sastavom vulkanita drugog sloja, to je i utvr eno buenjima. Pove anje ukupne debljine posleldica ja porasta debljine sva tri sloja odvojeno. Za drugi i tre i sloj to se objanjava pove anjem intenzivnosti magmatizma, koji je ve i u odnosu na magmatizam zone spredinga, a tako e i dugotrajno u njegovog ispoljavanja. Na taj na in ostvarna je mogu nost da se normalna okeanska kora nadogra uje vulkanitima, a u nekim slu ajevima i intruzijama. Debljina sedimentog sloja na izdignu ima, tako e moe biti pove ana naro ito ako se gornja povr izdignu a nalazi iznad granice rastvorljivosti karbonata i ne na velikoj dubini, to pogoduje razvoju biohermi. Nastanak izdignu a unutar okeanske litosfere obi no je objanjavan 59

dejstvom vru ih ta aka stacioniranih izvora zagrejanog i fluidnog materijala, koji se generie na granici jezgra i donjeg omota a, a za koje je tipi an alkalno-bazaltni magmatizam. Jedan deo izdignu a, odnosno vru ih ta aka, smeten je u podru ju trostrukog spoja srednjookeanskih grebena. Drugi, ve i deo ovih izdignu a nalazi se na preseku srednjookeankih grebena i krupnih transformnih raseda. Lep primer ovakvog izdignu a je ostrvo Island. S obzirom na debljinu kore u oblasti Islanda od oko 40 km, smatralo se da ona ima osobine kontinentalne kore, to je kasnije demantovano injenicom da su to tipi ni vulkaniti drugog sloja, a i seizmi ka istraivanja upu uju da je ona okeanska. Gaenjem vulkanske aktivnosti u domenu vru e ta ke, koja se nalzi u osnom delu irenja okeana i daljim spredingom, moe do i do toga da ovakve strukture, kao to su na primer Island, budu devastirane i razdovjene na dva dela koji su bo no od zone srednjookeanskog irenja pomerena na odre eno rastojanje. Na taj na in objanjeni su parovi izdignu a kao to su Seara i Siera Leone, Rio Grande i izdignu e Kita u Atlantiku; Kergelen i Broke u Indijskom okeanu; Moris Desup i Ermak u Severnom ledenom okeanu. Razmicanje takvih izdignu a obavljeno je du polja, koja su paralelna transformnim rasedima tj., kretanju plo a. Isto tako, velika izdignu a kao to su Isto no-indijsko i Maldivski greben u Indijskom okeanu, paralelna su sistemima transformnih raseda.U isto no-indijskom izdignu u buenjima je utvr eno da je ono prvobitno predstavljalo niz vulkanskih ostrva, ija je starost sukcesivno smanjivana od severa ka jugu (od gornje krede do eocena), Maldivi i danas predstavljaju niz koralskih sprudova. Postoje i vulkanski nizovi koji ne slede pravac pruanja transformnih raseda. Neki od njih su orijentisani i koso u odnosu na pruanje ovih raseda. Takav je, na primer, Imperatorsko-havajski greben, izdignu e vulkanskog poreka vezano za vru u ta ku, koje se formiralo saglasno kretanju Tihookeanske plo e. Brojna vulkanska ostrva i gijoti u zapadnom delu centralnog Tihog okeana, gde je sredinom krede bio veoma jak vulkanizam, interpretirana su od nekih autora (Zonenejn i Kuzmin), ne kao posledica vru e ta ke, ve kao posledica prostranog vru eg platoa, nastalog na granici donjeg omota a i jezgra. Danas se taj vru i plato nalazi jugoisto nije, u oblasti francuske Polinezije (Tahiti i okolna ostrva ). Mada je uloga magmatizma, posebno vulkanizma u formiranju izdignu a unutar okeana o evidna, ne mogu se isklju iti i drugi faktori, pre svega, tektonski odnosno blokovska kretanja. Tako na primer, seizmi ka istraivanja u domenu izdignu a atskog, Hesa, Bermudskog i dr., pokazala su da ona imaju blokovksu gra u. Smatra se da je takva gra a nastala posle gaenja vulkanizma i da je posledica hla enja i sputanja okeanske kore (sli no kao kod hla enja i sputanja normalne okeanske kore sa njenim udaljavanjem od ose srednjookeanskog grebena). Postoje i neka isto blokovska nevulkanska izdignu a unutar okeana kao to su Teuantepek, Karnegi i Naska u Tihom okeanu zapadno od Centralne i June Amerike. Me utim s obzirom da su to jo slabo istraeni predeli mogu e je da su i oni vulkanskog porekla.

4.6.5.

Mikrokontinenti

U po etku najve i broj intraokeanskih izdignu a sa korom debljom od 60

uobi ajene za okeane, ozna eni su kao mikrokontinenti . Kasnijim istraivanjima (seizmi kim i buenjima), pokazalo se da je broj stuktura takvog naziva znatno manji. Tako, danas, su izdvojeni slede i mikrokontinenti: Rokol i Orfan (u Atlanskom okeanu, Arguljas na junom obodu Afrike i Madagaskara, sa junim produenjem prema Sejelskim ostrvima (u Indijskom okeanu), Lord-Hau, Norfolk isto no od Australije i Novog Zelanda, zajedno sa novozelandskim podvodnim platoom (u Tihom okeanu), greben Lomonosova i sa velikim znakom pitanja greben Alfa-Mendeljejeva (u Severnom ledenom okeanu). Mikrokontinenti se karakteriu blagim reljefom, lee na dubini od 2-3 km, ispod nivoa mora, me utim neki imaju izgled plitokovodnih banaka (Rokol) ili ak ostrva koja su vulkanskog porekla (Lord-Hau). Poseban slu aj predstavlja veliko planinsko ostrvo Madagaskar. Mikrokontinenti imaju tipi anu kontinentalnu koru, ali istanjenu. Sedimentni pokrov mikrokontinenata je tanji u odnosu na onaj koje se formira u abislanim ravnicama i u njemu se mogu javiti i tvorevine koje su prethodile otvaranju okeana. Vulkanske tvorevine se javljaju diskontinuirano i pripadaju bimodalnoj asocijaciji karakteristi noj za kontinentalne riftove. Starost fundamenta mikrokontinenata je razli ita: od paleozojske (isto no od Australije) do donjoproterozojske, ak i arhajske u domenu Rokola. Smatra se da su mikrokontinenti nastali odvajanjem od kontinenata obi no u ranijem stadijum i otvaranja okeana, a zatim je dolo do premetanja ose spredinga u centralni deo savremenog okeana. Po etni stadijum formiranja mikrokontinenata jeste obrazovanje obodnog platoa. Neki od njih su jo nepotpuno odvojeni od kontinenta riftnim rovovima u kojima je jo sa uvana istanjena kontinentalna kora (Kvinsledski plato isto no od Australije). Slede i stadijum je transformacija kontinentalnog rifta u srednjookeanski greben (primer platoa Rokol krajem krede).

4.7.

Starost i poreklo okeana

U dananje vreme, zahvaljuju i podacima dubokih buenja i kartiranju linearnih magnetnih anomalija morskog dna sa dosta sugurnosti se moe govoriti o starosti okeana. U Atlanskom i Tihom okeanu najstarija kora je bat-kelovejske (165 miliona godina) starosti (moda i neto starija); u Indijskom oksfordske (158 miliona godina) i u Arkti kom srednjekredne (100 miliona godina). Za sve okeane sem Tihog ova starost ozna ava po etak raskola superkontinenta Pangee i po etak spredinga. Ideja o postojanju jednog takvog kontinenta krajem paleozoika i po etkom mezozoika potekla je jo od Vegenera i podrana je tada, a i kasnije brojnim dokazoma. Sredinom 60-tih godina engleski geofizi ar E. Bulard sa saradnicima, ra unskom tehnikom rekonstruisao je poziciju kontinenata danas razdvojenih Atlantikom. Sli ni rezultati dobijeni su i za podru ja Indije, Austalije i Antarktika. Krucijalnu potvrdu Vegenerove hipoteze kona no su dala paleomagnetna istraivanja. Ona su pokazala da su savremeni okeani mladi mezozojskokenozojske starosti. Me utim, kada je re o Tihom okeanu, to se ne bi moglo re i. 61

 injenica je da dananja kora Tihog okeana nije starija od jure, me utim podaci o geolokoj gra i okruenja tog okeana navode na zaklju ak da bi on mogo biti znatno stariji. Na to upu uje, pre svega, rasprostranjenje ofiolita tj., stare okeanske kore skoro po cleoj periferiji u domenu kontinenata, a zatim i njihova starost koja raste od okeana prema unujtranjosti kontinenata. Najstariji ofioliti su rifeokambrijumske starosti (JI- Kina), kambarijumske (Tasmanija, Australija, Novi Zeland), ordovi ke (Korjakija, Kalifornija, Juni Andi). Moe se re i da je re o i ezloj prejurskoj kori Tihog okeana ili u krajnjem slu aju njegovih obodnih mora. Dalje, paleogeografske rekonstukcije tihookeanskog okruenja pokazuju da su se transgresije na kontinentalne obode deavale naizmeni no i to sa strane savremenog Tihog okeana! Najstariji pasivni obod pra Tihog okeana je srednjogornjorifejske strarosti i sa uvan je u severnoameri kim Kordiljerima, gornjorifejske-donjokambrijumske starosti u Australiji (ubrani sistem Adelaide), a elementi jo starijih donjoproterozojskih aktivnih oboda sa magmatskim pojasevima otkriveni su u kranjem SZ delu Kanadskog tita u oblasti Velikih medve ih jezera i u SI Australiji (Kvinslend). Paleomagnetni podaci pokazuju da je na mestu dananjeg Tihog okeana morao postojati okeanski prostor u svakom slu aju po etkom paleozoika. A uostalom, stoji i injenica da je nemogu e da se itava vodena masa Svetskog okeana formirala iz omota a od po etka jure do danas i upu uje na postojanje starijih okeana, posebno Tihog u gornjem paleozoiku-donjem mezaozoiku, kada su svi kontinenti predstavljai jedinstven entitet. to se ti e Tihog okeana moglo bi se zaklju iti da je njegova dananja mlada kora samo posledica obnavljanja, ije formiranje je po elo verovatno jo u proterozoiku, ako ne i jo ranije, mada je od tog vremena do danas njeagova konfiguracija pretrpela znatne izmene. Postavlja se pitanje: da li su pre jure postojali i drugi paleookeani? Neki smatraju da nisu, mada brojni geoloki i geofizi ki podaci upravo upu uju na suprotno. Tako na primer, kao i kod Tihog okeana na to ukazuje rasprostranjenje ofiolita. U okviru proterozojskih tvorevina oni su veoma retki, me utim ve od po etka kambarijuma imaju sve ve e rasprostranjenje. Ovi ofioliti ne morju da reprezentuju koru otkrivenog okeana, ve mogu da budu marker obodnih mora, ali i ta su mora morla biti deo nekog okeana. Jo jedan podatak upu uje na postojanje drugih paleookeanskih entiteta osim tihookeanskog, a to je veliko prisustvo dubokovodnih paleozojskih (a poznati su i proeterozojski) tvorevina kao to su turbiditi, zatim radiolariti, pelaki kre njaci koji su veoma zastupljeni u palozoiku, a poznati su i u proterozoiku. Palinspasti kim rekonstrukcijama dolo se do zaklju ka da bi ovakvi prostori bili mnogo iri nego to su danas i da se pribliavaju irinama dananjih okeana. Na kraju to i nisu morali biti jedinstveni okeani, ve prostori vrlo sloene gra e u kojem su postojali mikrokontinenti, ostvrski lukovi i obodna mora. Ovo se posebno odnosi na obodna mora ija je kora imala vie ansi da se o uva i kasnije u e u sastav kore dananjih kontinenata procesima subdukcije i naro ito obdukcije, nego kora otvorenog pravog okeana, posebno srednjookeanski grebeni koji su u potpunosti mogli da i eznu u zonama subdukcije pod kontinente i ostrvske lukove. 62

Jo jedan ozbiljan argument u prilog postojanja prejurskih okeana jeste i veliko rasprostranjenje ne samo paleozojskih ve i prekambrijumskih tvorevina koje su karakteristi ne za savremene kontinentalne obode. Osim turbidita koji nastaju na dubinama ne manjim od 1 200-1 800 metara, dobar pokazatelj okeanske sredine su i sedimenti poznati kao tajdaliti (vezani za promene plime i oseke, odnosno za procese koji se ja e ispoljavaju samo u oblastimja velikih otvorenih okeana). Ovakvog porekla mogli bi biti tzv., stromatoliti koji su imali veliko rasprostranjenje u proterozoiku. Na okeanske prostore upu uje tako e i prisustvo sedimenata karakteristi nih za oblasti izdizanja dubinskih voda du kontinentalnih oboda. Re je o tvorevinama koje su oboga ene jedinjenjima fosfora, ugljenika, silicijuma i nekih retkih elemenata. Protivnici postojanja paleookeana navode dva argumenta u prilog svoje koncepcije: (1) u geolokom stubu starih mobilnih pojaseva nema tvorevina male deljine koje su karakteristi ne za abisalne ravnice (kondezovane serije), (2) sastav sedimenata ovih pojaseva razlikuje se od sastava sedimenata mladih okeana, posebno po zastupljenosti silicijskih stena (nemaju analoge kod mladih okeana). to se ti e prvog argumenta, on ba u potpunosti i ne odgovara stvarnosti. Brojni su primeri postojanja tvorevina male deljine tipa kondenzovanih serija u formacijama i kompleksima po ev od donjopaleozojskih do donjomezozojskih. Me utim, nita ne bi trebalo da je neobi no i o postojanju debljih naslaga, jer su na sedimente okeanskog dna tokom razvoja paleookeana superponovane tvorevine ostrvskih lukova vezane za duboke rovove i obodna mora. Drugi argumet, tako e ne stoji, jer i u mladim okeanima i obodnim morima se akumuliraju silicijski sedimenti sli ni paleozojskim, a razlike koje postoje objanjavaju se stepenom dijgenetskih promena i sastavom organizama koji ih izgra uju. Paleogeografske i paleotektonske rekonstrukcije su pokazale da su u gornjem proterozoiku i paleozoiku pored Tihog postojala jo nekoliko drugih okeana. Jedan od njih bio je okean Japetus, koji je postojao od devona i zauzimao poloaj blizak dananjem severnom Atlantiku. To je dalo osnova nekim da govore o ponovnom otvaranju Atlantika u juri. Drugi, znatno ve i bio je Paleoazijski (Uraloohotski) okean koji je razdvajao isto no-evropski od sibirskog , a ovaj poslednji od kinesko-korejskog kontinenta. Tre i okean prostirao se u ekvatorijalnom domenu, izme u severnih i junih kontinentalnih entiteta. Razvoj ovog okeana produen je do kenozoika pa i u recentno vreme (Sredozemno more). Na kraju, u arkti koj oblasti tokom paleozoika i mezozoika postojao je Arkti ki okean. Starost ovih okeana odre ivana je prema vremenu otvaranja najstarijeg segmenta okeana. Me utim, otkrivanje okeana nije bilo istovremeno, ve se odvijalo po segmentima koji su ograni eni magistralnim transformnim rasedima. Ovo je naro ito o evidno na primeru Atlantskog okeana i delom Severnog ledenog okeana. Krajem srednje jure otkriven je samo centralni deo Atlantika, izme u 63

azorsko-gibraltarskog razloma na severu i ekvatorijalne zone razloma na jugu. Tokom donje i srednje krede proces otkrivanja okeana proirio se na severni segment izme u Njufandlenda i Iberijskog poluostrva, koga ograni avaju razlomi azorsko-gibratltarski i arli-Gibs. Po etkom senona spreding se produava dalje na sever prolaze i kroz Island prema grenlandsko-farskom pragu. U toj etapi formirana je druga bo na (prvobitno glavna) labradorska zona spredinga po kojoj je krajem eocena Grenland potpuno odvojen od Severne Amerike. Krajem paleocenapo etkom eocena irenje okeanskog dna je zahvatilo severni Atlantik kada je formiran norvekogrenlandski basen Arktika, a odmah zatim savladavaju i picbergki transformni razlom i evroazijsa depresija Severnog ledenog mora sa srednjookeanskim grebenom Hakel. Na sli an na in od juga, ka severu, odvijao se proces otkrivanja okeana u Junom Atlantiku. U gogrnjoj juri, na krajnjem jugu, dolo je do odvajanja Afrike od June Amerike i Antarktika i po etkom krede otkrivanje okeana se zaustavilo na liniji foklandsko-aguljaskog raseda. U neokomu ono se produilo na sever do razloma Rio Grande, gde su jo severnije u uskom basenu tipa Crvenog mora akumulirane naslage soli. Krajem apta-po etkom alba u toj oblasti otkriven je angolsko-brazilski segment, a na granici alba i cenomana savladana je i poslednja barijera koja je tada postojala i pruala se sve do ekvatorijalne zone transformih raseda. Na taj na in dolo je do objedinjavanja Junog i Severnog u jedinstveni Atlantski okean. Po istom principu, ali neto sloenije, bio je put razvoja Indijskog i Tihog okeana. U Indijskom okeanu spreding je po eo u gornjoj juri i napredovao je ka juugozapadu odeljuju i Afriku od Indije, Madaskara i Antarktika, a zatim od severa ka jugu i jugoistoku odvjaju i krajem jure i po etkom krede Indiju od Australije i po etkom senona Australiju od Antarktika. Na severu, u paleogenu spreding se dugo zadrao do razloma Ouen i tek krajem miocena se produio severnije od njega i razvio se na prostoru dananjeg Adenskog zaliva i Crvenog Mora. Jo sloenije se razvijao Tihi okean, gde je dolo do transformacije plana spredina i njegov donanji raspored uspostavljen je tek krajem krede. Problemima porekla i mehanizma formiranja okeana bavili su se jo u enjaci anti kog vremena i srednjeg veka. Tada je vladalo miljenje da je u po etku zemljine istorije okean prekrivao celu Zemlju, a zatim je voda po ela ulaziti u podzemne upljine i na taj na in otkrivalo se kopno. Povod za takvo shvatanje bile su neke injenice kao to su: (1) da se na veoma visokim planinama nalaze kolj ani ostaci, (2) veoma razvijeni kraki procesi (naro ito podzemni) u Sredozemlju. Pojavom nau ne geologije, kada su aktivirane hipoteze izdizanja, ideje o ulasku vode u podvodne upljine brzo su zaboravljene i progresija kopna na ra un okeana objanjavana je izdizanjem. Sa pojavom u enja o geosinklinalama i orogenezama, hipoteze izdizanja su transformisane u predstave o ekspanziji kontinentalne kore i skra ivanja okeanskihih povrina procesa koji su se odvijali u uslovima horizontalne imobilnosti i fiksnog poloaja segmenata zemljine kore. Drugim ra ima okeani su ostajali na istom mestu, ali vie ili manje redukovani. Sumnje u postojanost okeana prvi je izneo E. Zis krajem devetnestog i po etkom dvadesetog veka. On je izneo ideju o postojanju superkontinenta 64

Gondvane i sekundarnosti okeana koji su rezdvojili njegove pojedijne delove. Me utim, E. Zis, a zatim i neki drugi geotektoni ari su smatrali da su uzroci raspada Gondvane i obrazovanje mladih okeana sputanje sredinjih dolova kontinentalne kore. Takovo miljenje se zadralo do 50-tih godina ovog veka, kada su dokazane Vegenerove pretpostavke o postojanju superkontinenta Pangee i o kretanju litosfernih plo a pra enih otvaranjem novih okeana. Tako e, utvar ene su velike razlike izume u okeanske i kontinentalne kore. U dananje vreme mobilisti ka koncepcija o ulozi spredinga kod obrazovanja okeana je paradigmati kog karaktera, odnosno njoj se priklonila ve ina geologa. Sasvim suprotna mobilisti kim su fiksisti ka vertikalisti ka shvatanja u stvari reaktivirane hipoteze izdizanja koje su plasirali Belousov i van Bemelen. Njihove hipoteze o poreklu okeana po ivaju na transformaciji kontinentalne kore u okeansku putem njenih bazifikacija ili okeanizacije. Taj proces se po njima odvijao izdzanjem vleikih masa zagrejanog bazalta u podnoje kontinentalne kore kojima se ona zasi uje, a ostatak vra a u omota u astonosferu. Na odre en na in ove hipotezhe su i prihvatljive za oblasti prelaza kontinentlne riftogeneze u okeansku i takva kora prelaznog tipa (ili subokeanska) prisutna je danas u zonama kontinentalnih padina i podnoja i naj e e je irine oko 100-150 km. Nije isklju eno da se sli na kora formirala u golokoj prolosti u oblastima relativno dubokih obodnih i unujtranjuih mora irokih i do 300 km. Me utim, ovakvim mehanizmima se ne moe objasniti nastanak abisalnih ravnica. Kora abisalnih ravnica po svojim seizmi kim karakteristikama, po gra i, debljini i sastavu u potpunosti je istovetna kao kora srednjookeanskih grebena. Njene petro i geohemijske karakteristike nikako ne govore o kontaminaciji tj., da se tu nalazi rastvorena kontinentlna kora. Tako e ksenoliti u lavama vulkanskih ostrva prestavljani su peridotitima omota a i nikakve primese kontinentalne kore (gnajsevi, graniti) u njima nema. Ovde se zapaaju i linearne magnetne anomalije mada na velikom prostoru koji je obrazovan tokom apt-turonskog mirnog magnetsnog polja one odsustvuju. Osim toga one su izrazito slabije nego kod srednjookeanskih grebena zbog oksidacije feromangantskih minerala i pokrivenosti sedimentima. Sve ovo pokazuje da nisu samo srednjookeanski grebeni nastali spredingom, ve itavo okeansko dno i to po ev od mezozoika. Na taj na in teorija spredinga i uopte tektonika litosfernih plo a daju najpotpunije najzadovoljavaju e objanjenje porekla okeana. Samo spredingom se moe objasniti: 1) Sistematsko pove avanje starosti drugog bazaltnog sloja i sedimenata koji ga prekrivaju od osnog dela zone irenja okeana prema kontinentu, 2) Pove anje debljine sedimentnog sloja od ose spredinga (nulta vrednost) prema kontinentu, 3) Pove anje dubine okeana saglasno pove anju starosti kore i prelazu od plitkovodnih ka dubokovodnim sedimentima, 4) Prisustvo u bazi sedimentnog sloja metalonosnih tvorevina formiranih uticajima hidrotermi u osnoj zoni spredinga, 5) Pove anje debljine i gustine litosfere idu i od osnih delova srednjookeanskih 65

grebena ka kontinentu, 6) Smanjenje intenziteta magnetnih anomalija u istom smeru, 7) Smanjenje vrednosti toplotnog toka u istom smeru.

66

5.

TEKTONSKI PROCESI I KONVERGENTNIH GRANICA PLO A

5.1. Opte

STRUKTURE

Glavno strukturno obeleje konvergentnih granica litosfernih plo a jeste aktivna kontinetalna margina (prelaz okean-kontinent). Ona moe biti dvojakog karaktere (1) sa sistemom ostrvskih lukova i obodnih mora i (2) kao kontinentalni obod andskog tipa. Najupadljiviji strukturni element najvieg reda formiran u oblasti konvergencije litosfernih plo a jesu ubrani pojasevi orogeni. Glavni tektonski procesi ispoljen u konvergencijskim granicama su: subdukcija , obdukcija i kolizija . U celini i ire posmatrano ovakve prostore karakterie i jaka magmatska aktivnost i metamorfizam.

5.2. Subdukcija
5.2.1. Opte, definicija pojma
Tridesetih godina prolog veka du dubokomorskog rova Indonezije otkivene su negativne vrednosti anomalija sila tee. Vening-Majnes je na osnovu toga zaklju io da se u ovim terenima u omota inkorporiraju stene iz domena kore. U isto vreme Leik razmatra izgled i razmetaj ostrvskih lukova. Smatra da su oni nastali presecanjem zemljine sfere nagnutim ravnima du kojih je Azijski kontinent naguran prema Tihom okeanu. Ovu ideju podrali su seizmolozi: Gutenberg, Rihter i Beniof i geolog Zavaricki. Krajem pedesetih godina tile je izneo miljenje da je obrazovanje dubokomorskih rovova pra eno negativnim anomalijama sile tee povezano sa strmim podvla enjem okeanske kore gde se ona na odre enoj dubini rastapa i daje materijal za vulkanizam koji se ispoljava paraleno pruanju rova. Ovaka shema je bila dosta bliska savremenoj predstavi subdukcije. Sam termin subdukcija dao je pedesetih godina prolog veka Amtuc. Na primeru Alpa subdukcijom je nazvao podvla enje jednih sijali kih komponenti pod druge tako e sijali ke mase to naravno nije definicija subdukcije. Pojam i termin subdukcija je uveden da ozna i sloene dubinske procesa koji ranije nisu bili poznati. Subdukcija se ne sme shvatiti ni kao podvla enje ni kao navla enje litosfernih plo a. Njihovo zbliavanje pri subdukciji predstavlja zbir vektora kretanja dvaju konvergiraju ih plo a pri emu se mogu uspostaviti razli iti odnosi smerova i veli ine ovih vektora. Osim toga, u slu ajevima kada dolazi do brzog gravitacionog tonjenja jedne od litosfernih plo a u astenosferu, njihovo uzajamno dejstvo komplikovano je regresivnim rolingom subdukovane plo e. Utvr eno je da se subdukcija razvija razli ito u zavisnosti od odnosa vektora kretanja plo a, starosti subdukovane litosfere i drugih faktora.

5.2.2. Morfologija subdukcionih zona

Sam in konvergentnog dejstva litosfernih plo a pri subdukciji markiran je 67

u reljefu asimetri no u. Liniju aktivnog kontakta predstavlja dubokomorski rov . Duine je nekoliko hiljada kilometara, a irine 50-100 km. Izgleda je obi no lu nog sa ispup enjem prema subdukovanoj litosferi. Prostiru se uglavnom pod pravim uglom u odnosu na smer subdukcije (ortogonalnost subdukcije) ili re e pod uglom koji je blii pravnom uglu. Profil rova je uvek asimetri an: sudukovano krilo je blagog pada (oko 5), a povlatno strmije (10 re e 20). Detalji reljefa variraju u zavisnosti od naprezanja, reima subdukcije i dr. esto je okeanska strana rova usloena grebenima i horstovima, a suprotna strana sistemima strmih raseda. Usko i blago dno rova irine ponekad samo nekoliko stotina metara ispunjeno je sedimentima. Na okeanskoj strani rova nalazi se izdignu e lu nog izgleda irine 200 km, i visine 200-400 metara. Antiformni izgled ovog izdignu a posledica ja savijanja okeanske litosfere prilikom njenog sputanja u astenosferu. Ovo izdignu e nije uravnoteeno izostati ki. Tamo gde je frikciono trenje plo a veliko i njegova visina je ve a. Na suprotnoj strani rova u domenu povlatnog krila paralelno rovu nalaze se visoke terase i grebeni razli ite gra e i porekla. Ako je subdukcija usmerena neposredno pod obod kontinenta (i dubokomirski rov je primaknut tom obodu) obi no se obrazuje priobalski greben i odvojen je od njega uzdunom dolinom glavni greben ije je reljef usloen vulkanima (primer Andi). U slu aju da se subdukciona zona formira pod ostrvski luk tada je ona markirana (idu i od okeana ka kontinentu) nevulkanskim (spoljanjim) lukom (neposredno nad dubokomorskim rovom) i glavnim unutranjim vulkanskim lukom izme u kojih je depresija . Ponekad spoljnji deo luka odsustvuje i zamenjuje ga strmi odsek prema dubokomorskom rovu. Ve ina savremenih ostrvskih lukova nalazi se u zapadnom okruenju Tihog okeana. Uticaj sebdukcijonih zona na reljef zapaa se na rastojanju 600-700 km, od dubokomorskog rova to u krajnjem slu aju zavisi od nagiba subdukcione zone.

5.2.3. Tektonski poloaj i tipovi subdukcije

Ve ina savremenih subdukcionih zona nalazi se na periferiji Tihog okeana. Subdukcioni sistemi Malih Antila i Skotija, mada se nalaze u Atlanskom okeanu, genetski su vezani za evoluciju struktura isto nog tihookeanskog okruenja. Tako e, naizgled samostalni subdukcioni Sundski sistem tesno je povezan sa razvojem Tihog okeana. Samo nekoliko relativno malih i po mnogim osobenostima specifi nih subdukcionih zona razmeteno je u Sredozemnom moru (Egejska, Kalabrijska). U geolokoj prolosti Zemlje pre raspada permske Pangee, subdukcione zone su skoro u potpunosti okruivale ovaj superkontinent. Raspadom supekontinenta i centrifugalnim premetanjem njegovih delova razvijale su se subdukcone zone pred frontom mobilnih litosfernih plo a. Ovaj proces jo nije prekinut i traje sve do dananjih dana. Kako je savremeni Tihi okean prostor koji je ostao od Pantalase (superokeana) to su subdukcione zone u njegovom okruenju velikim delom fragmenti subdukcionog pojasa koji je okruivao permsku Pangeu. Subdukcione zone Sredozemnog mora su specifi ne i nisu vezane za oblasti irenja okeanskog dna kao tihookeanske. Verovatno predstavljaju zavrni in 68

zatvaranja Tetisa markantne grane okeana Pantalase. Postoje dva glavna tipa subdukcionih zona: (1) Obodno-kontinentalni i (2) Okeanski (Marijanski) . Prvi tip se formira tamo gde okeanska kora tone pod kontinentalnu koru. Drugi tip nastaje sputanjem okeanske kore pod okeansku. Kod prvog tipa subdukcije postoje tri varijetata: andski, sundski i japanski. a) Andski varijetet karakterie blag nagib subdukcione zone. Subdukuje se mlada okeanska kora, preovla uju strukture kompresije, obrazuje se orogen i debela zemljina kora. b) Sundski varijetet subdukcione zone obeleava istanjena kontinentalna kora povlatnog krila ija je povrina ispod nivoa mora i strmiji nagib subdukcione zone. c) Japanski varijetet subdukcije markiran je obodnim morskim basenom sa novoobrazovanom korom okeanskog ili subokeanskog tipa i ensijali ni ostrvski luk. Kod drugog tipa subdukcije, tzv., marijanskog, tea i starija okeanska litosfera subdukuje se pod mla u, tako e okeansku litosferu i pri tome se obrazuje ensimetri ni ostrvski luk. Sve su ovo slu ajevi kada se subdukuje okeanska kora. Kada u konvergentne odnose do u elementi sa kontinentalnom korom (kontinenti, mikrokontinenti, ostvrski lukovi) tada se debela i kora male gustine ne moe subudkovati. U njoj dolazi do raslojavanja i formiranja vrlo sloenih sutrukturnih odnosa sa navla enjima pojedinih paketa kontinentalne kore jednih preko drugih. Ovakav tip subdukcije je ozna en kao alpinotipni ( A subdukcija ) i u stvari predstavlja koliziju.

5.2.4. Geofizi ka izraenost subdukcionih zona

Informacije o dubinskoj gra i subdukcionih zona daju metodi seizmologije, gravimetrije, magnetometrije, magnetotelurskog sondiranja. Viekanalno seizmi ko profilisanje daje informacije o subdukcionim zonama do dubine od nekolikoi desetina kilometara. Seizmi ka tomografija prati subdukcione zone duboko u omota , ak i na koji na in subdukovana litosfera preseca glavni astenosferski sloj i ulazi u donji omota sve do dubine od oko 1200 km. Posebno vane informacije daju seizmoloka istraivanja ognjita zemljotresa do dubine od nekoliko stotina kilometara koja obrazuju tzv., Beniof zone . Konvergentna aktivnost u subdukcionim zonama dovodi do naprezanja koja naruavaju izostati ku ravnoteu. Gravimetrijska istraivanja otkrivaju velike anomalije sile tee. Ispred dubokomorskog rova u okeanu obi no su prisutne pozitvne anomlalije sile tae (40-60 mGala). Odgovaraju izdignu u ispred rova, koje je nastalo elasti nim savijanjem okeanske litosfere u procesu njegovog tonjenja u astenosferu. U domenu samog rova nalaze se visoke negativne anomalije sile tee (120-200 re e 300 mGala) koje se mogu tuma iti uticajem tektonskog 69

reljefa litosfere i porasta debljine sedimenata. Na drugoj strani dubokomorskog rova u domenu povlatnog krila subudkcione zone nalaze se visoke pozitivne anomalije (100-300 mGala) iji je uzrok najverovatnije subudkcija gu ih stena hladne litosfere u astenosferu. U sistemima ostrvskih lukova u zonama obodnih mora prisutne su tako e velike pozitivne anomalije. Subdukcione zone su markirane i geomagnetnim anomalijama. Na kartama linijskih magnetnih anomalija basena okeanskog tipa jasno se razlikuju grane riftogene i subdukcione prirode. Pri sputanju okeanske kore u domenu dubokomorskog rova intenzitet linijskih anomalija se sniava nekoliko puta to se objanjava razmagnetisavanjem stena, a u vezi sa naprezanjima koja dovode do savijanja plo e. Geotermi ka istraivanja otkrivaju sniavanje toplotnog toka u zonama subudkcije to se objanjava sputanjem relativno hladne litosfere pod ostrvski luk ili kontinent. Me utim, sa pribliavanjem pojasu aktivnih vulkana, toplotni tok se naglo pove ava. Beniof zone Beniof zone predstavljaju najbolji pokazatelj savremenih subdukcionih procesa. Re je o seizmofokalnim zonama i njihovom rasporedu po dubini. Tridesetih godina ovog veka Vadati je pod japanskim ostrvljem prvi put ustanovio jednu takvu zonu. Slede ih desetak godina Gutenberg i Rihter su dali informacije o ve ini ostalih seizmofokalnih zona. Zavaricki (1946) je izneo miljenje o primarnoj ulozi tektonsikih procesa u obrazovanju ovih zona. Beniof (1949-1955) je prou avao ove fenomene i kako je to vreme formiranja nove globalne tektonike pri emu su takvi podaci imali izuzetan zna aj njemu je pripala ast da se ove zone nazovu njegovim imenom. ini se da bi pravilnije bilo nazivati ih VadatiZavaricki-Beniof zonama. Postupak prou avanja Beniof zona kao markera subdukcionih odnosa zasniva se lokaciji zemljotrea, dubini, magnitudi i mehanizmima rasedanja u aritima potresa. 5.2.4.1.1. Dubina Beniof zona

Na osnovu razmetaja hipocentara zemljotresa, a i pore enjem sa podacima seizmi ke tomografije utvr eno je da se subdukovana litosfera do odre ene dubine ponaa kao elasti ni objekat koji generie zemljotrese, a dalje je subdukcioni proces uglavnom aseizmi an. Ova aseizmi nost je posledica zagrevanja tonu e litosfere. Dubina Beniof zone zavisi od zrelosti subdukovane okeanske litosfere . to je litosfera starija to je ve e gustine i hladnija. Iz tog razloga neke seizmofokalne zone dopiru do dubine 600-700 km, pa ak i 850 km. Tamo gde se subdukcija obavlja u blizini srednjookeanskog grebena (mlada litosfera) seizmi nost je prisutna do dubine od 100-200 kilometara. Drugi vaan regulator dubine Beniof zona velikim brzinama subukcije (9-10,5 cm/g) litosfera sa uvala je svoja elasti na svojstva do dubine od vrednosti brzina subukcije (2-3,5 cm/g) ine litosferu 70 jeste brzina subdukcije . Pri stara 80-40 miliona godina, oko 600 kilometara. Manje iste starosti aseizmi nom ve

na dubini 250-300 kilometara. Dubina Beniof zona se esto menja u okviru jedne te iste subdukcione zone, to je posledica njihove segmentacije. Vertikalni raspored hipocentara zemljotresa u Beniof zonama nije ravnomeran. Njihov broj je vrlo veliki u viim zonama, a zatim se smanjuje do dubine 250-300 km, pa ponovo raste i dostie maksimum u intervalu 450-600 km. 5.2.4.1.2. Nagib i profil Beniof zona

Sve Beniof zone su vie ili manje nagnute. U obodno-kontinentalnim subdukcionim sistemima uvek su nagnute prema kontinentu. U oblastima okeanske subdukcije (Marijanski tip) smer nagiba nije kontrolisan blizinom kontinenta ve se sputa ona plo a koja ima stariju okeansku koru. Nagib svake seizmofokalne zone menja se sa dubinom. Najve i je pri povrini (10-35), a sa dubinom se pove ava, u po etku neznatno, a zatim naglo u pojedinim slu ajevima sve do vertikalnog. Profil Beniof zone u stvari trasira poloaj subudukcione zona. Srednji nagib plo e upravno je proporcionalan starosti subdukovanie litosfere, a obrnuto proporcionalan brzini subdukcije. Tako na primer, velika brzina subdukcije omogu ava da povlatno krilo prekrije okeansku plo u pri emu se obrazuje blag do gotovo horizontalan odrezak Beniof zone (Centralni Andi). 5.2.4.1.3. Unutranja gra a Beniof zona i naprezanja u seizmi kim ognjitima Reenja fokalnih mehanizama rasedanja u ognjitima zemljotresa daje orijentacije naprezanja. Utvr eno je da se dinami ki parametri subdukcionih zona zakonito menjaju, a u vezi sa tim, menja se i poloaj ognjita zemljotresa. Blizu povrine pod dubokomorskim rovovima, a esto i na okeanskoj strani rova, ognjita zemljotresa nalaze se unutar litosfere uglavnom u njenom gornjem delu gde provla uje tenzija prouzrokovana elasti nim savijanjem plo e pred njeno sputanje u zonu subdukcije (gravitacioni rasedi). Direktan konvergencijski odnos dvaju litosfrnih plo a markiran je maksimalom seizmi kom aktivno u. Hipocentri su raspore eni prvenstveno na kontaktu litosfernih plo a. Preovla uje kompresija i reversna rasedanja. Dubina ovog odreska Beniof zone odre ena je debljinom povlatne litosfere: 60-70 km, unutar okeanskih zona subdukcije, a 100 i vie kilometara kod subdukcije pod kontinentalni obod. U subdukcionim zonama sa relativno slabim trenjem litosfernih plo a u ovom domenu nastaju brojni, ali ne i jaki zemljotresi. Ponekad na malim dubinama (20-25 km), dolazi i do aseizmi kog smicanja (kripa). Ovo se objanjava smanjenjem trenja me u plo ama usled pornog pritiska voda izdvojenih iz sedimenata ili iz bazalta okeanske kore. Tamo gde je trenje me u plo ama veliko nastaju retki ali veoma jaki zemljotresi. Dublje, u oblasti gde je subdukovana litosfera ve okruena astenosferom 71

reversnih kretanja nema. Ovde se zemljotresi generiu u samoj plo i i vezani su za istezanje. Plo a je jo hladna i kao takva sklona deformacijama koje se razlikuju od deformacija okolne sredine.

5.2.5.

Geoloke osobenosti subdukcionih zona

Sedimentacija u subdukcionim zonama Tektonski reljef u subudukcionim zonama sedimentacionih basena i karakteristi nih formacija. uti e na razmetaj

Kod kontinentalnih oboda andskog tipa gde je prisutan niz sedimentacionih basena: dubokomorski rov, frontalni basen, pozadinski basen, sedimentacija je ispoljena na slede i na in: Za dubokomorske rovove su karakteristi ne: fline tvorevine, terigeni i tufogeni turbiditi. Materijal vodi poreklo sa kontinentalne padine i esto sadri proizvode erozije granitno-metamorfnog fundamenta. Zapaen je i uzduni transport materijala du dubokomorskog rova. Frontalni i pozadinski baseni sadre kontinentalne i plitkovodne morske tvorevine molasnog tipa i debljine nekoliko kilometara. Pri tome frontalni basen koji se nalazi izme u nevulkanskog i glavnog vulkanskog grebena asimetri no je zapunjavan: sa jedne strane terigenim, a sa druge kako terigenim tako i vulkanogenim materijalom. U pozadinskom basenu tako e su prisutni produkti razaranja glavnog grebena i njegovog vulkanskog materijala. U ovaj basen dopire i materijal sa unutranjih kratonskih izdignu a. U sedimentacionim prostorima sistema ostrvskih lukova akumulirani su materijali druga ijeg karaktera. Fline tvorevine dubokomorskih rovova ovde sadre manje terigenog materijala. Ispred ensimetri nih ostrvskih lukova javljaju se i prozvodi razaranja gabrova, ultrabazita i drugih stena okeanske kore koje su otkrivene na strani rova prema luku. U sistemu ostrvskih lukova u svojstvu frontalnog basena postoji predlu ni (for arc) basen koji je ispunjen morskim flioidnim, tufogeno-sedimentnim tvorevinama velike debljine. Kao pozadinski u ovom sistemu postoji i izalu ni ili me ulu ni (back arc) basen. On je formiran na istanjenoj kontinentalnoj ili novookeanskoj kori i u njemu se odlau deble morske flioidne tvorevine. Drugim re ima, umesto molasoidnih plitokovodnih morskih i kontinentalnih tvorevina koje su karakteristi ne za sedimentacione prostore kontinentalne margine andskog tipa u subdukcionim zonama sistema ostrvskih lukova javljaju se dubokomorske prvenstveno fline tvorevine. Za dubokomorske rovove u principu vai jedinstven obrazac akumulacije sedimenata. Nezavisno od dugotrajnosti subdukcionih zona u njima se nalaze samo mladi pleistocenski i holocenski sedimenti ija debljina obi no ne prelazi nekoliko stotina metara. Lee skoro horizontalno na okeanskoj strani rova, a na onoj strani rova prema kontinentu ili ostrvskom luku njihov poloaj zavisi od tektonskog reima subdukcije. U pojedinim slu ajevima podilaze pod gornju plo u i nisu deformisani. U drugim slu ajevima sedimenti u blizini konvergentne granice formiraju sloenu naborno-kraljuastu strukturu akrecioni klin. Specifi nost sedimentacije u dubokomorskom rovu sastoji se u tome da se sedimenti u zoni rova 72

nalaze u pokretu pred subdukovanje kao na traci transportera gde stariji materijal stalno ustupa mesto mla em. Glavni kontrolor debljine naslaga u dubokomorskim rovovima nije sputanje, kao to je to uobi ajeno kod ostalih depresionih struktura, ve fizi kogeografski faktor. Tamo gde su fizi ko-geografski uslovi takvi da obezbe uju ve i prinos terigenog materijala u rovu e se deponovati deblje naslage i obrnuto. Ako je prinos materijala tliko veliki, a brzina subdukcije mala, rov se moe zapuniti tako da nije batimetrijski disponiran i moe se detektovati samo na geofiz kim profilima. Tektonske deformacije u subdukcionim zonama Uzajamno dejstvo litosfernih plo a u subdukcionim zonama dovodi do jakih tektonskih deformacija koje su posebno izraene u blizini same konvergentne granice i mnoge su seizmogne. Na okeanskoj plo i ispred dubokomorskog rova prisutni su kaskadno raspore eni gravitacioni rasedi i grebeni. Oni su genetski vezani za savijanje litosfere pred po etak njene subdukcije. Nalaze se na okeanskoj strani rova re e i na samom lu nom izdignu u. U procesu formiranja ovakvih struktura moe do i i do obnavljanja ranijih longitudinalnih raseda (paralelnih magnetnim anomalijama) smetenih u osnoj zoni srednjookeanskog rifta. Ovakva revivacija raseda zapaena je kada se subdukuje mlada okeanska kora. Sklop ovog podru ja znatno se komplikuje kada se subdukcija odvija pod otrim uglom. Tada se obrazuje romboidalni raspored rovova i grebena, a kao posledica reaktiviranja longitudinalnih raseda paralelnih duoj osi srednjookeanskog rifta i novoformiranih raseda u zoni savijanja kore pred njenu subdukciju. Mnogo krupniji razlomi tipa reversnih i pravih navlaka fomiraju se u oblasti u kojoj se ispoljavaju jake sile smicanja, a to je upravo podru je direktnog kontakta dveju plo a. Rasedi su vergentni prema okeanskoj plo i, a sa udaljavanjem od nje i u viim delovima mogu imati ak i suprotnu vergencu. Na blagom dnu dubokomorskog rova mladi sedimenti, uglavnom turbiditi su nedeformisani skoro horizontalni, bez obzira na blizinu konvergentne granice gde su naprezanja izuzetno velika. Ova anomalija objanjava se nesposobno u nevezanih sedimenta da realizuju, prenose kompresiona naprezanja. Me utim, u samoj blizini povlatnog krila subdukcione zone (gornje plo e) pod njegovim buldoerskim dejstvom deo sedimenata dubokomorskog rova ulazi u okvir jako deformisanog (prevrnuti nabori, kraljuti) akrecionog klina (prizme). Ako subdukcija nije pra ena obrazovanjem akrecionog klina tada se u blizini povlatnog subdukcionog krila foriraju brojni reversni i gravitacioni razlomi. Uporedo sa obrazovanjem longitudinalnih u subdukcionim formiraju se i popre ni razlomi koji prouizrokuju njeno segmentiranje. Subdukcija i magmatizam Magmatizam je jedna od najupadljivijih pojava dubinskih procesa u zonama subdukcije. Postoji jasno utvr ena zakonitost ispoljavanja magmatskih procesa u 73 zonama

subdukcionim zonama. Stoga su magmatski kompleksi najbolji informator kod paleotektonskih rekonstrukcija i prou avanja subdukcionih zona geoloke prolosti. Jo je pedesetih godina ovog veka tile tvrdio da je andezitski krug Tihog okeana posledica rastapanja okeanske kore pri njenom dospe u u omota . Sa pojavom ideja o litosfernoj subdukciji, magmatizam ostrvskih lukova i aktivnih kontinentalnih oboda andskog tipa tume en je upravo ovim procesima. 5.2.5.1.1. Razmetaj vulkanskih pojaseva u odnosu na zonu subdukcije Konstatovana je upadljiva prostorna povezanost pojaseva savremenog vulkanizma sa dubokomorskim rovovima i zonama Beniofa. Tako na primer, jo je Vadati koji je otkrio seizmofokalnu zonu u domenu Japanskog ostrvskog luka, utvrdio da su nizovi aktivnih vulkana Japana razmeteni iznad srednje dubine Beniof zone. Dubina Beniof zona ispod vulkanskih pojaseva varira od 80-350 km, ali je magmatska aktivnost najve a u intervalu od 100-200 km. Saglasno ovoj injenici je i razmetaj vulkanskih pojaseva u odnosu sa susedne dubokomorske rovove. Udaljenost vulkanskih pojaseva od rova obrnuto je srazumeran nagibu Beniof zona. to je ve i nagib Beniof zone, to je vulkanski pojas blii dubokomorskom rovu. Zamiljena linija koja ograni ava vulkanski pojas prema rovu naziva se vulkanski front . Rastojanje ovog fronta od kraja dubokomorskog rova (arc trench gap) varira od 50-300 km, naj e e je 125-250 km. Suprotna strana vulkanskog pojasa (ona prema obodnom moru ili kontinentu) nije tako otra i nalazi se na udaljenosti od oko 400 km (u centralnim Andima i do 500 km). irina vulkanskog pojasa u domenu subdukcione zone varira od 175-200 km, ponekad i vie. 5.2.5.1.2. Dubina magmatskih ognjita pod subdukcionim zonama

Odavno je zapaeno da u domenu subdukcionih zona koje prate vulkanski pojasevi postoje aseizmi ki prekidi u zonama Beniofa. A isto tako u subdukcionim zonama bez vulkanskih pojava takvih prekida nema. Kako se na odgovaraju oj dubini subdukovana plo a kre e unutar astenosfere, seizmogena ognjita se nalaze unutar litosfere. Aseizmi ki prekidi pod vulkanskim pojasevima ozna avaju, pre svega, smanjenje elasti nih osobina tonu e plo e usled njenog zagrevanja i delimi nog rastapanja. Na taj na in aseizmi ki prekid markira magmatska ognjita, odnosno subdukovani odrezak o kome se generie magmatizam. Njegovo generisanje se dalje nastavlja iznad subdukovane kore sve do blizu povrinskih magmatskih ognjita u bazi vulkana. Dubina ovih odrezaka gde se generie magma varira ne samo od jedne do druge subdukcione zone, ve i od segmenta do segmenta jedne iste subdukcione zone. Od toga i zavisi sastav vulkanskog materijala koji dolazi na povrinu. Razvojem subdukcije, odrezak u kome se generie magmatizam formiran na dubini od nekoliko desetina kilometara, postepeno migrira po padu do dubine od prvih stotina kilometara. 5.2.5.1.3. Specifi nost sastava magmi nad zonama subdukcije

74

U formiranju magmi koje prihranjuju subdukcioni vulakanizam u estvuje materijal sa subdukovane okeanske kore, tvorevine astenosferskog klina i stene kore i omota a povlatnog krila fundamenta vulkanskog pojasa. Jedna od najvanijih specifi nosti obrazovanja magmi pri subdukciji, jeste premetanje materije okeanske kore tj., sedimentnog pokrova duboko u omota i astenosferu, to daje i odgovaraju e geohemijske osobenosti magmama. Pored toga i velika koli ina vode koja se tom prilikom uvodi u omota vidno menja uslove rastapanja peridotita u zonama subdukcije i iznad njih. Iz tako obra enog omota a mogu e je izdvajanje ne samo bazalntnih nego i andezitskih rastopa. 5.2.5.1.3.1. Dubina Beniof zone Nagib subducione zone odre uje asimetriju vulkanskog pojasa, njegovu popre nu geohemijsku zonalnost i polarnost. Udaljavanjem od dubokomorskog rova po padu Beniof zone, raste sadraj K, Rb, Sr, Ba i drugih litofilnih elemenata. Saglasno tome raste odnos kalijuma prema natrijumu, lakih retkih elemenata prema tekim. U isto vreme smanjuje se odnos gvo a prema magnezijumu i zasi enost stena silicijom. Imaju i ovo u vidu idu i od rova ka kontinentu ili ostrvskom luku toleitsku seriju smenjuje kalk-alkalna, a ovu na kraju vulkanskog pojasa oonitska. Geohemijska zonalnost magmatizma nad subdukcionim zonama reflektuje se i u razmetaju orudnjenja. Tako na primer, u centralnim Andima,bakarna orudnjenja po padu subdukcione zone zamenjuju polimetali na (uglavnom cinkova sa znatnim sadrajem srebra) i dalje sa pove anjem dubine leita olova i volfrma. Gra apovlatnog krila subdukcione zone Sastav vulkanita u savremenim subdukcionim zonama zavisi od gra e i debljine zemljine kore povlatnog krila (gornje plo e). Najve e razlike zapaaju se izme u ensijali nog (japanskog) tipa ostrvskog luka s jedne, i ensimati nog (marijanskog) tipa s druge strane. U prvom slu aju prisutna je ne samo kontaminacija dubinskog bazaltnog rastopa materijom sijali ne kore, ve i rastapanja ove kore pri emu se formiraju unutarkorna ognjita koja daju riolitski magmatizam, ignimbritskog ispoljavanja. Uticaj korenog supstrata jedan je od faktora petrolokih razlika vulkanskih pojaseva, koji se formiraju nad subdukcionim zonama razli itog tipa. Tako, na primer, kod ensimatri nih ostrvskih lukova gde se javljaju toleitska i kalk-alaklna serija, preovla uju toleiti (90 i vie). Kod ensijali nih ostrvskih lukova za koje je karakteristi na oonitska serija preovla uju kalk-alkalije. Kod aktivnih kontinentalnih oboda andskog tipa u lateralnim vulkanskim nizovima preobla uje kalk-alkalna serija. Brzina subdukcije Zavisnost sastava vulkanita od brzine subdukcije nije tako otro naglaena kao na primer, u oblastima divergencije litosferskih plo a i irenja okeanskog dna. Ipak, utvr eno je da sa pove anjem brzine konvergencije plo a u zonama 75 Faktori koji uti u na sastav vulkanita

subdukcije raste sadraj bazalta, a opada sadraj andezita, sniava se sadraj alkalija, a raste odnos gvo a preme magnezijumu. Evolucija subdukcije Promene vulkanskog sastava prouzrokovane su i kontinuirano u i (ne)postojano u konvergentnog dejstva plo a u zonama subdukcije. Promene se zapaaju od momenta ra anja vulkanskog pojasa do njegovog zrelog stadijuma. Prime eno je da sa napredovanjem subdukcionih procesa postoji i opta tendencija porasta alkalnosti vulkanizma: pove anju andezitskih i dacito-riolitskih stena i smanjenje bazaltoida. Ovo se objanjava time to se u po etnoj fazi subdukcije magmatogeneza odvija na dubini od 50-75 km, a zatim sa sputanjem plo e sputaju se i geoterme, a time i magmatska ognjita migriraju na nie. Ovakvu aktivnost prati pove anje alkalnosti vulkanita. Istovremeno raste i debljina kore i saglasno tome mogu nost formiranja magmatskih obnjita u kori to u krajnjem slu aju daje sve ve u kiselost magmatitima. Lateralna migracija vulkanizma Savremeni raspored vulkana nad subdukcionim zonama obi no predstavlja nastavak vulkanske aktivnosti za ete jo u mezozoiku i kenozoiku. Razmetaj vulkanizma razli ite starosti u takvim oblastima obi no pokazuje da je tokom vremena dolo do pomeranja ose magmatizma u odnosu na dubokomorski rov. Drugim re ima, lateralna migracija vulkanskih pojaseva je karakteristi na crta nad subdukcionim zonama. Migracija vulkanskih pojaseva nad subdukcionim zonama zavisi od nekoliko faktora: - izmene nagiba subdukcione zone - promena dubine magmatskih ognjita - subdukcione akrecije - subdukcione erozje. Avulkanska subdukcija Mnoge subdukcione zone liene su vulkanizma. Utvr eno je da je skoro tre ina subdukcionih zona avulkanska. Uzroci avulkanske subdukcije su razli iti kao na primer: - kada u subdukcionu zonu u e aseizmi ki greben ili nizovi vulkana ili uopte delovi sa debljom zemljinom korom; - kada se litosfera subdukuje skoro horizontalno, odnosno kada izme u konvergentnih litosfernih plo a nema astenosferskog materijala. Blaga subdukcija zadebljale okeanske litosferne plo e pove avanja trenja i smicanja izme u plo a, a time i kompresioni stres, to se reflektuje formiranjem 76

kompresionih strukturnih sadraja iza kontinentalnog oboda gornje plo e. Subdukcija i metamorfizam Termi ki i bari ki efekat subdukcije uti u na premetanje fluida, magmi i hidrotermi i odre uju metamorfne procese. Me utim, za razliku od vulkanizma, ovi procesi nisu dostupni direktnom prou avanju, ve indirektnom na osnovu doga aja geoloke prolosti zapisanih u stenskim sadrajima. Po Mijairu, u subdukcionim zonama obrazuju se parni metmorfni pojasevi. U zoni dubokomorskog rova gde se subdukuje hladna litosfera i gde je trenje najve e, vlada visok pritisak i niska temperatura. Za takve uslove karakteristi ne su metamorfne facije tipa plavih kriljaca (mineralna asocijacija sa glaukofanom glaukofanski kriljci). Vanu ulogu, pri tome, ima i brzina subdukcije. Glaukofanski kriljci zajedno sa zelenim kriljcima i ofiolitima obrazuju se na ra un uvla enja u zonu subdukcije bazaltoidnih i morskih sedimenata. Sa udaljavanjem od dubokomorskog rova ka kontinentu ili ostvrskom luku raste temperatura, a opada pritisak. U takvim uslovima generie se metamorfizam amfibolitske facije. Obrazovanje takvih stena vezano je sa uticajem fluida magmi i uopte za porast geoizotermi. Ponekad se izme u metamorfnih pojaseva javljaju i polja nemetamorfnih stena. irina parnih metamorfnih pojaseva i rastojanje izme u njih su u obrnutoj srazmeri sa uglom nagiba subdukovane litosfere. Glavni strukturni nizovi subdukcionih zona Subdukcione zone karakteriu odre eni strukturni nizovi ija morfologija i redosled zavise od toga: da li se subdukcija odvija u domenu aktivnog kontinentalnog oboda andskog tipa ili pod sisteme ostrvskih lukova. U subdukcionim zonama kontinentalnog oboda andskog tipa od okeana prema kontinentu formira se slede i strukturni niz: - obodno izdignu e, - dubokomorski rov, - priobalski greben (ponekad podvodno izdignu e ili terasa), - frontalni basen, - glavni greben (pre svega vulkanski), - predgorna depresija. Za oblasti subdukcionih zona koje su razvijene u domenu ostrvskih lukova 77

karakteristi na je slede a sukcesija struktura: - obodno izdignu e, - dubokomorski rov, - spoljanji (nevulkanski) ostrvski luk, - predlu ni basen, - izalu ni basen okeanskoj kori, - izumrli luk. (na istanjenoj kontinentalnoj ili novoformiranoj

5.2.6.

Kinematika subdukcije

Kinematski parametri U osnovi kinematskog modela subdukcije nalaze se vektori brzina apsolutnih kretanja: (a) horizontalnog smicanja dveju konvergentnih plo a i (b) gravitacionog sputanja donje plo e. U poslednjem slu aju potrebno je uzeti u obzir odgovaraju i regresivni roling arnira subdukovane kore (linija pregiba u rovu). Polaze i od vektora apsolutnih brzina odre uju se i relativni pokreti plo a du subdukcionih zona. Jedan od kinematskih modela subdukcije u koji su inkorporirani mnogi drugi dao je D. uji (1980). U tom modelu uklju ene su mehani ke osobenosti: donje plo e (U), gornje plo e (O) i frontalnog dela gornje plo e (F). Tri glavna vektora izraavaju brzinu apsolutnih kretanja: - smer horizontalnog vektora ( V u ) ili brzina smicanja donje plo e, - smer horizontalnog vektora ( V o ) ili brzina smicanja gornje plo e, - smer vertikalnog vektora ( V g ) ili brzina gravitacionog sputanja donje plo e u astenosferu. Plovnost mlade okeanske litosfere u povrinskim uslovima (do blizu granice pove anja gustine na ra un faznih transformacija) jednaka je nuli. Ona verovatno postaje znatno ve a za stariju litosferu i pove ava se sa njenom staro u. Posledica gravitacionog sputanja je i prate i regresivni roling arnira subdukcione plo e sa brzinom: V r = V g ctg Gde je padni ugao plo e blizu povrine. Vektori horizontalnog kretanja litosfernih plo a mogu biti orijentisani kako pod pravim, tako i pod otrim uglom u odnosu na dubokovodni rov. U poslednjem slu aju smer unakrst pruanja rova ine ravni ovih vektora: Vusin i Vosin , gde su i uglovi izme u vektora i pruanja rova. Suma ovih dvaju komponenti 78

predstavlja brzinu konvergencije plo a u odnosu na pruanje rova. Prva veli ina brzine konvergencije plo a odre uje se vektorom V dobijenim zbrajenjem Vu i Vo, orijentisanim pod odre enim uglom u odnosu na pruanje rova. Ostali vektori kretanja (Vs, Vt i Vb) izraavaju relativna horizontalna kretanja u rovu i na granici koja odvaja gornju plo u od njenog frontalnog dela. U slu aju koso orijentisane subdukcije du ove granice razvijaju se uzduni rasedi horizontalnog tipa. U slu ajevima velikih brzina kretanja gornje plo e kao i u slu ajevima gde se subdukuje relativno laka ili debela okeanska litosfera, gornja plo a zauzima poloaj iza linije arnira donje plo e i prekriva je ( V o sin > V r ). Shodno tome formira se zona Beniofa blagog pada (centralni deo Anda). U obema litosfernim plo ama preovla uje kompresija i formiraju se strukture vezane za nju. Suprotno, kada se subdukuje stara i tea plo a obrazuju se uslovi gde gornja plo a (gornje subdukciono krilo) zaostaje pri svom kretanju u odnosu na regresivni roling arnira donje subdukcione plo e ( V o sin < V r ). Ovakav kinematski odnos realizuje se po oslabljenim zonama nad zonom subdukcije kada se otvarju me ulu ni ili izalu ni baseni (obodna mora) (eng. Back arc). Ovakav doga aj odre en je vektorom relativnog kretanja frontalnog dela gornje litosferne plo e V b . Razmotreni kinematski modeli predvi aju, uporedo sa pojmom brzina konvergencije V , tako e i pojam brzine subdukcije V m , kao rezultat zbrajanja u vertikalnoj ravni dva ranije pomenuta vektora: V u (brzina smicanja donje plo e na nagnutom odse ku iza linije subdukcionog arnira) i V g brzina gravitaciong sputanja ove plo e u astenosferu. Iz ovoga sledi da je vektor brzine subdukcije orijentisan pod ve im uglom nego pad tonu e plo e. Takva brzina subdukcije ( V m = V u + V g ) odre uje smer i brzinu tonu e donje plo e u omota (tj., njeno apsolutno kretanje i ra una se bez u e a kretanja gornje litosferne plo e. U radovima iz geotektonike pod brzinom subdukcije obi no se podrazumeva jedan od parametara relativnog kretanja litsfernih plo a, u stvari brzina njihove konvergenicje u odnosu na pruanje dubokomorskog rova. Vrednost V m za razliku od brzine subdukcije bolje je nazivati brzina tonjenja (sputanja). Pravilo ortogonalnosti subdukcije Odavno je zapaeno da se konvergencija litosfernih plo a pri subdukciji odvija pod velikim uglom u odnosu na pruanje rova. Ovo je statisti ki dokazano i u vie od 30% slu ajeva taj ugo je ve i od 60. Ako je smer konvergencije odre ivan ne polovima rotacije ve reenjem fokalnih mehanizama zemljotresa taj procenat je znatno ve i. Na taj na in empirijski je utvr ena priblina ortogonalnost subdukcije. Kako se pretpostavlja, prilikom postepenog rotiranja gornjeg krila subdukcije (a samim tim i konvergentne granice plo a) duno je da se saglasno tome menja i pravac subdukcije to je i dokumentovano formiranjem okeanske litosfere koja je markirana odgovaraju im magnetnim anomalijama. Posledica je raspad jedinstvene subdukovane plo e na manje delove koji se kre u u razli itim smerovima (primer: plo a Faralon u kasnom mezozoiku kada je od nje formirano nekoliko manjih plo a kao to su Huan de Fuka, Koks, Naska). Primarnost orijentacije dubokovodnih rovova i prilago avanje njima 79

(sekundarnost) orijentacije vektora subdukcije najo evidniji su za aktivne kontinentalne obode andskog tipa. Za sisteme ostrvskih lukova, posebno okeanskih, u mnogim slu ajevima mogu i su i obrnuti slu ajevi. Ako spoljanji faktori jako menjaju smer subdukovane plo e, tada dolazi do odumiranja prethone subdukcione zone i formiranja nove. Uticaj globalnih odnosa u sistemu litosfera - astenosfera na kinematiku subdukcionih zona Kako je ve istaknuto, ve ina savremenih subdukcionih zona razvijena je oko Tihog okeana. Davno je zapaeno da postoji asimetrija ovih subdukcionih zona. Na zapadu gde se stara i teka okeanska kora strmo sputa u omota , subdukcija se odvija po sistemu ostrvskih lukova, me ul nih i izalu nih basena. Na istoku, relativno mlada i okeanska kora male gustine, blago se sputa u omota pod kontinentalni obod andskog tipa, gde se iza vulkanskog pojasa preteno formiraju kompresione strukture. Kao glavni razlog razli itosti ovih subdukcija mnogi smatraju globalno kretanje litosfernih plo a u odnosu na astenosferski tok u zapadnom smeru. Takvo ponaanje litosfernih plo a moglo bi biti prozrokovano plimatskim dejstvom, a tako e i reimom rotacije Zemlje. To je i potvr eno i brzinama apsolutnog kretanja plo a (i njihovih granica) sra unatih u odnosu na vru e ta ke. Smatra se da se Atlanska i tihookeanska osa irenja okeana (spreding) pomera na zapad i pri tome je brzina irenja okeana na njegovom zapadnom delu ve a nego na isto nom. Za kontinentalne plo e koje okruuju Tihi okean, takav zapadni drajf sabira se sa vektorima njihovog centrifugalnog kretanja u sistemu raspada Pangee. To pove ava brzinu nadiranja severne i junoameri ke plo e na isto no krilo litosfere Tihog okeana. Za evroazijsku plo u, naprotiv, vektori su usmereni jedan prema drugom i osmatrana ekvatorijalna kretanja su bliksa nuli. Tihookeanska osa spredinga se na taj na in pribliava isto nom okruenju okeana gde je na junom delu razloma Mendozino ve ula pod obod kontinenta. Na suprotnom zapadnom obodu Tihog okeana znatno udaljenom od ose spredinga u zonu subdukcije dolazi zrela okeanska litosfera velike gustine. Njena subdukcija pra ena je gravitacionim sputanjem u astenosferu i imla je kao posledicu pomeranje dubokomorskog rova prema okeanu to je prouzrokovalo rotaciono kretanje astenosferske materija u odnosu na litosferu. U uslovima stabilnog poloaja kontinentalnog oboda to je dovelo do otvaranja me ulu nih i izalu nih basena, koji su nastali ekstenzijom i spredingom iznad zone subdukcije, gde su kako se pretpostavlja locirane uzlazne struje astenosferskog materijala. Geneza i kinematika ostrvskih lukova Tektonski uslovi koji obezbe uju nastanak ostrvskih lukova i njihova zakrivljenost bila su predmet mnogih istraivanja i jo nisu u dovoljnoj meri jasni. Jedno od prvih miljenja poti e od Leika, koji je smatrao da se oblik ostrvskog luka formirao kao posledica preseka zemljine sfere sa nagnutom povri. Ovo je kasnije bilo u suprotnosti sa seizmolokim i drugim geofizi kim podacima. Drugu geometrijsku hipotezu predloio je Frenk (sli nu), i doao do zaklju ka da je radijus krivine u direktnoj zavisnosti od pada, proporcionalno sinusu polovine tog ugla. Jo po etkom prolog veka Hobs je pretpostavio da se tokom razvoja luka krivina pove ava. Saglasno poznatom modelu Kariga, ta izvijenost je posledica 80

izdizanja astenosferskog dijapira ili ostrvskog luka, a nad zonom subdukcije. U zapadnom delu Tihog okeana mogu nost otvaranja izalu nih basena povezana je sa regresivnim rolingom arnira subdukcione zone. Luk bi mogao biti i pravolinijski u slu aju istih brzina subdukcija na itavom njegovom pruanju. Suprotno, kada su brzine razli ite formira se zakrivljenje. Relativno debela i laka kora se tako e suprotstavlja subdukciji i prua otpor u sistemu ostrvskog luka to se odraava na njegov izgled. Edukcija kao mogu ni kinematski efekat konvergencije Sude i po magnetnim anomalijama dna okeana tokom mezozoika i kenozoika, dolazilo je i do ulaska srednjookeanskih grebena u zonu subdukcije i prekrivanja istih gornjom plo om. U gornjoj plo i iznad subdukovanog srednjookeanskog grebena ispoljava se toplotna, magmatska i deformaciona aktivnost kao posledica izdizanja i devergencije astenosferskog materijala u dubini (primer: oblast Basena i gorja, plato Kolorado). U slu aju da je srednjookeanski greben uvu en u subdukciju i da njegova brzina irenja nadmauje brzinu sputanja grebena pod kontinent, onda produena divergenicja moe izneti ponovo na povrinu tektonite i metamorfite, koji su obrazovani u ranijoj subdukciji. Ovakav proces naziva se edukcija (lat. Eductio izvla enje). Ekshumacija ispod gornje plo e ranijih subdukcionih zona mogu na je i bez u e a irenja srednjookeanskog grebena i to u slu aju otre promene relativnog kretanja plo a, ako ortogonalnu subukciju zameni koso orijentisana subdukcija ili ak i transformno smicanje plo a. Ukoliko je subdukciona granica nepravilna (iskrivljena, uglasta), onda pri longitudinalnim transkurentnim smicanjima plo a, tako e moe do i do edukcije manjih delova okeanske plo e ispod gornje plo e. Tamo gde je brzina spredinga manja od brzine subdukovanja srednjookeanskog grebena do edukcije ne dolazi. Jedan od najlepih primera edukcije smatra se poznati francska kanski kompleks Kalifornije. To je u osnovi melan izgra en od dubokovodnih sedimenata (turbidita) i ofiolita. Karakteristi an metamorfizam u faciji plavih kriljaca sa glaukofanom asocira na visoki pritisak i nisku temperaturu, to je svojstveno sploljanjem pragu metamorfnih pojaseva subdukcionih zona. Pretpostavlja se da je edukcija melana i metamorfita po ela jo u donjem miocenu i da se proirivala saglasno napredovanju kontinentalnog oboda Amerike preko isto no tihookeanskog grebena. Na dalje, desni transkurentni razlom San Andreas skratio je pruanje edukcione granice Tihookeanske i Severnoameri ke plo e i danas je sa uvano samo na jednom manjem odresku na duini od oko 150 km, od KejpMendozina do Point Arene. Pretpostavlja se, da je u nekim subdukcionim sistemima posebno mladim, pojava plavih kriljaca metamorfnih pojaseva nije posledica njihovog otkrivanja erozijom, ve edukcijom.

5.2.7. Tektonski reim subdukcije

Prou avanjem savremenih subdukcionih zona uo eni su razli iti tektonski 81

efekti uzajamnog dejstva litosfernih plo a. U zavisnosti od toga, razlikuju se tri subdukciona reima: (1) reim subukcione akrecije, (2) reim subdukcione erozije i (3) neutralni reim. Reim subdukcione akrecije U po etku kada je definisan pojam subudkcije pretpostavljeno je da kraj gornje plo e predstavlja veliku prepreku koja zadrava i strue nelitifikovane sedimente na tonu oj donjoj plo i. Pri tome, slojevi obrazuju nabore koji su jako iskraljutani sa padovima raseda u smeru subukcije. Na taj na in formira se tzv., akreciona prizma . Ona ima sloenu izoklinu i kraljuastu gra u i na taj na in nadogra uje kontinentalni obod ili ostrvski luk. Novija istraivanja su pokazala da se na povrini donje plo e zadrava samo deo sedimentnog materijala, dok se drugi deo subdukuje. Nekada svi sedimenti budu uvu eni u subdukciju i u omota . to se ti e mehanizma obrazovanja akrecione prizme smatra se da na to ima veliki uticaj sa jedne strane buldozersko i dejstvo gornje plo e, a sa duge strane stalno podvla enje sedimenata pod akrecionu prizmu gde dolazi do njihovog odslojavanja sa okeanske kore i samim tim do narastanja prizme. Kod geneze akrecionih prizmi trebalo bi uzeti u obzir i reoloke parametre akrecionog kompleksa sa visokim sadrajem vode. Kod geneze akrecionih prizmi koristi se i model koji su sedamdesetih godina prolog veka predloili Karig i Sile, a on po iva na klinastom utiskivanju stalno novih porcija sedimenata koji podupiru i izdiu starije delove prizme. Stoga, pad slojeva idu i na vie raste i pojavlju se sve stariji delovi akrecione prizme. Ponekad je izoklino-kraljuasti akrecioni kompleks usloen melaniranjem, zatim pojavom glinovitih dajkova i grajzenskih vulkana. U najviim delovima akrecione prizme gde su slojevi strmiji, mogu se javiti navlake sekundarnog porekla koje prethodne strukture seku pod otrim uglom i imaju istu vergencu. U pozadini akrecionih prizmi, kasnije, moe da do e do naborno-rasednih deformacija suprotne vergence. Subudkciona akrecija odvija se kako na ra un pokrova okeanske kore (uglavnom pelaki i semipelaki sedimenti) tako i na ra un tvorevina dubokomorskog rova (uglavnom turbidita). Vrlo esto oni se i smenjuju. Odnos materijala zavisi od koli ine turbidita koji dospevaju u rov, a to je odre eno klimatskim i drugim fizi ko-geografskim uslovima. U ve ini slu ajeva irina akrecione prizme ne prelazi prvih desetak kilometara. Me utim, ima primera gde iznosi stotine kilometara (Barbados u sistemu Malih Antila, oko 300 km). Reim subdukcione (tektonske) erozije Davno je utvr eno da je uzrok mo nog andezitskog vulkanizma na tihookeanskom obodu Amerike materijal siali ne kore uvu en u subdukcione zone i tektonski transportovan u dubinu u oblast obrazovanja magmi. Proces razaranja 82

gornje plo e i uvla enje tog materijala u subdukciju nazvan je tektonska erozija ili subdukciona erozija (raniji nazivi: abrazija, korozija, erozija). Za razliku od subukcione akrecije koja je jasno markirana stvaranjem akrecionog kompleksa, o subdukcionoj eroziji svedo i malo pouzdanih podataka (neki vaniji istorijskogeoloki elementi, geohemijske osobenosti vulkanita). Postoje dva na ina ispoljavanja subdukcione erozije: (1) erozija donjeg dela gornje plo e kao posledica interakcije sa donjom plo om i (2) (bazalna erozija) devastacija prednjeg kraja gornjeg krila (frontalna erozija). (1) Bazalna erozija pretpostavlja mehani ko dejstvo subdukovanja (donje) plo e na donju povr gornje plo e. Na taj na in smanjuje se debljina gornje plo e u zoni subdukcije i erozije i dolazi do sputanja plo e. Saglasno nagibu erodovanog dela donje povrine skra uje se i odstupa prednji kraj gornje plo e. Efektivnost ispoljavanja bazalne erozije je direktno zavisna od trenja litosfernih plo a i brzine kretanja plo a u zoni subdukcije. Trenje litosfernih plo a ulju enih u subdukciju zavisi od mnogo faktora. Na osnovu seizmi nosti utvr eno je da trenje raste sa smanjenjem starosti, a time i gustine subdukovane okeanske litosfere. Ona je relativno velika i kada je Beniof zona blagog pada. Tektonskoj bazalnoj eroziji doprinosi tako e i tektonski reljef subukovane litosfere. Velika koli ina sedimenata na subdukovanoj litosferi sniava sile trenja. (2) Frontalna erozija se pojavljuje tamo gde se na povrini subdukovane plo e obrazuje ra lanjeni tektonski reljef: sistemi grabena i horstova. Tom prilikom, tokom njenog gravitacionog sputanja materijal obruen i klizan sa kontinentalne padine ili ostrvskog luka zapunjava te garbene na povrini okeanske kore i biva kasnije uvu en u dubinu subdukcione zone. Intenzivnost procesa kontrolisana je ukupnim delovanjem dva faktora: (1) ra lanjeno u tektonskog reljefa i (2) mehani kim svojstvima stena koje izgra uju padinu dubokovodnog rova u oblasti ostrvskog luka ili aktivnog kontinentalnog oboda andskog tipa. Neutralni reim subdukcije Postoje subdukcione zone u kojima nema formiranja akrecionih prizmi, a tako e ne postoji ni erozija. Ovakav tip predstavlja neutralni reim subdukcije. Za ovaj prvi slu aj pokazatelj je visok porni pritisak u sedimentima ime je omogu eno da oni slobodno ulaze u subdukcionu zonu. Za drugi slu aj (odsustvo erozije) pokazatelj je da na kontinentalnim obodima nema ve ih sputanja.

5.2.8. Segmentacija subdukcionih zona

Segmentacija je svojstvena u gotovo svim savremenih subdukcionim zonama. Po pravilu, jasno izraeni segmenti pruanja su prvih 100 m, me utim u okviru njih postoji i ve i broj manjih segmenata. Segmentacija subdukcionih zona odre ena je mnogim faktorima, a pre svega heterogeno u subdukovane plo e, promenom kinematskih parametara na preseku transformnih raseda sa dubokovodnim rovom i heterogeno u gornje plo e. Uticaj heterogenosti subdukovane plo e 83

Saglasno pravilu ortogonalnosti subdukcije konvergetna granica je prese ena transformnim rasedima, koji dolaze do dubokovodnog rova, gde se pri tome, subdukuju diferencijalno i delovi okeanske plo e razli ite starosti, koji tako e imaju razli itu debljinu, srednju gustinu, temperaturu i mehani ke karakteristike. Kada transformni rased preseca konvergentnu granicu to podrazumeva i razli itost pada subdukovane plo e, naprezanja i sl. Osim toga, esto se bo no po rovu menja i njegova dubina to uti e na akumulaciju turbidita. Menja se rastojanje od rova do vulkanskog pojasa, njegova irina i sastav lava. Popre no na ostrvski luk ili aktivni obod andeskog tipa obrazuju se rasedi horizontalnog tipa. Uloga heterogenosti okeanske litosfere (donje plo e) kod segmentacije naro ito je velika kada u zonu subdukcije do e aseizmi ki greben i podvodni plato. U takvim slu ajevima iznad subdukovane zone dolazi do promene ili potpunog prekida vulkanizma, a iza vulkanskog pojasa ispoljava se kompresija pra ena formiranjem reversnih raseda, kraljuti, navlaka i izoklinih nabora. Kod koso orijentisane subdukcije okeanske plo e njeni transformni rasedi pomeraju se du rova i stoga ne predstaavljaju granice segmenata. Uticaj heterogenosti gornje plo e Gra a gornjeg krila subdukcione zone pre svega debljina i sastav u dobroj meri uti u na segmentiranost subdukcionih zona. Debljina gornjeg krila uti e, na primer, na razli itost ispoljavanja vulknizma. Zatim, veoma je vaan i sastav: da li se subdukuje okeanska pod okeansku ili okeanska pod kontinentalnu koru, sve to uti e na gra u subdukcionih zona od sedimentacije do magmatizma.

5.3.

Obdukcija

Kao to je ve re eno normalno uzajamno dejstvo plo a na konvergentnim granicama izraava se subdukcijom. Samo mestimi no i na kratko vreme javljaju se takvi tektonski uslovi prilikom kojih okeanska litosfera biva izdignuta i nagurana ili na drugi deo okeanske litosfere ili na kontinentalni obod. O tome svedo e fragmenti okeanske litosfere veli ine desetak do prvih stotina kilometara, koji lee u vidu blagih tektonskih pokrova (ofiolitski alohtoni) preko sedimentnih ili vulkanskih formacija pasivnog ili aktivnog oboda. Ovakav proces naziva se obdukcija. Danas se proces obdukcije nigde ne odigrava. Mogu no je da e u blioj budu nosti taj proces po eti na spoju ileanskog grebena sa andskom marginom (gde se jo u pliocenu tako neto i desilo). Termin obdukcija uveo je Kolman (1971). U ve ini slu ajeva utvr eno je da do obdukcije dolazi vrlo brzo nakon obrazovanja okeanske litosfere kada je litosfera jo relativno mlada, tanka, ne ohla ena, male gustine i visokog hipsometrijskog poloaja. Ovaj poslednji uslov je jedan od najneophodnijih da bi do subdukcije dolo. U fragmentima koji su nagurani preko kontinentalne margine nalaze se 84

delovi gornje okeanske litosfere: cela kora (sedimentni sloj, bazaltni i doleritski, gabroidni i raslojeni ultrabaziti) i nekoliko kilometara (do 10) peridotita gornjeg omota a. To zna i, da je tokom obdukcije moglo do i do delaminacije gornjih delova okeanske litosfere koji su nagurani na kontinentalni obod, a ostali deo peridotita je subdukovan i u dubini deformisan. Delaminacija gornjih delova litosfere otpo inje u uslovima okeanskog dna kada se pri kompresiji formiraju povri smicanja koje se transformiu u navlake i u mnogim slu ajevima du ovih povri dolazi do udvajanja profila gornjih delova okeanske litosfere i takav paket moe biti obdukovan na kontinentalni obod (Anatolija, Mali Kavkaz). Obdukcija je po pravilu pra ena dinamometamorfizmom i termometamorfizmom koji su posledica aktivnosti vru ih peridotita (donji delovi litosfere) na stene autohtona. U slu aju udvajanja delova okeanske kore metamorfizam je prisutan u bazi donje okeanske kore. Ovo su tzv., bazalni metamorfni oreoli . Na samom kontaktu odbukovane i donje plo e nalazi se milonitska zona, iza nje sledi metamorfni oreol debljine nekoliko stotina metara (amfiboliti, mafitski granuliti koji na nie prelaze u zelene kriljce, a zatim u nemetamorfisane vulkanite i sedimentne stene). Metamorfni oreol je formiran u uslovima srednjih (500-850o) ili visokih(700-1000o) temperatura i pritiska od 5-10 kbar. Geodinami ki mehanizmi obrazovanja obdukcije su razli iti. Izdvojena su dva osnovna tipa: obdukcija na obodu okeanskog basena i obdukcija pri zatvaranju basena okeanskog tipa.

5.3.1.

Obdukcija na obodu okeanskog basena

Ovakav tip obdukcije prisutan je i kod aktivnih i kod pasivnih oboda. On se ispoljava na dva na ina: (1) Dolaskom srednjookeanskog grebena u zonu subdukcije, pod aktivni kontinentalni obod andskog tipa. Jedan od uslova u tom slu aju je paralelnost srednjookeanskog grebena sa obodom kontinenta. Tokom ovog procesa kontinentalna kora prekriva krilo srednjookeanskog grebena koje joj dolazi u susret. Drugo krilo grebena tada biva preba eno preko kontinentalne kore. Daljim zbliavanjem plo a mogu e je obnavljanje subukcije, ali na kontinentu u vidu pokrova ostaje deo okeanske litosfere. Veoma je verovatno da se kod ovakovog mehanizma, odvajanje paketa budu eg autohtona odvija na granici jo sasvim tanke litosfere i astenosfere.

(2) Do obdukcije moe do i ako se u blizini pasivne margine formira subdukciona, ona sa padom od kontinenta ka okeanu (Murs, 1970). Napredovanjem subdukcije, grani no podru je okeanske i kontinentalne litosfere pribliava se dubokomorskom rovu i tada nastupa momenat kada se obod kontinenta sputa pod krilo ostrvskog luka. Mala gustina granitnog sloja kontinentalne litosfere suprostavlja se sputanju u astensferu, pa dolazi do njenog izostati kog reagovanja izdizanjam zajedno sa delovima okeanske kore koji se nalaze na njoj. Tokom dalje konvergencije formira se nova zona subdukcije i pasivan obod transformie u aktivan. Ovakav mehanizam je uverljiv kada su preko glavnog ofiolitskog alohhtona 85

(gde je prisutna normalna okeanska kora osnova predlu nih struktura) nagurani vulkaniti ostrvskog luka. Me utim, naj e e su oni malo zastupljeni ili ak odsustvuju. Verovatnije je stoga, da u takvim slu ajevima uslovi neophodni za obdukciju nisu kolizija sa ostrvskim lukom ve stanje i uslovi kompresije. U okeanskoj litosferi, u blizini kontinentalnog oboda, obrazuju se povri regionalnog smicanja du kojih dolazi do delaminacije okeanske litosfere. U daljem procesu jedno krilo okeanske kore po inje da se podvla i pod drugo to se moe smatrati kao za etak subdukcione zone i ako je ona nagnuta od kontinenta tada moe do i i do pojave obdukcije kako je to ve izneto po modelu Mursa. Pri tome prisustvo i intenzitet vulkanizma zavise od toga da li je i koliko subdukciona zona dospela do dubine u kojoj se generie magma. Zone subdukcije nastale na ovakav na in u blizini pasivne kontinentalne margine poseduje odre ene geodinami ke specifi nosti. Tako na primer, kod alohtonog ofiolitskog masiva Trodos (na Kipru) utvr eni su paraleleni dajkovi i druge strukture kao i specifi an geohemijski sastav (boniniti) to sve zajedno upu uje na spreding iza ostrvskog luka. Ovakvi ofioliti obrazovani iznad subdukcionih zona ozna eni su kao suprasubdukcioni i formirani su u uslovima jake tenzije. (Pirs, 1984).

5.3.2. Obdukcija nastala pri zatvaranju basena okeanskog tipa

Mnogi obukovani ofiolitski avovi Sredozemno-himalajskog ubranog pojasa proizvod su zatvaranja malih okeanskih basena (sli nih Crvenom moru ili Tasmanskom moru). Ako je otvaranje ovih basena brzo zamenjeno njihovim zatvaranjem (ekstenzija zamenjena kompresijom) tada visoki toplotni fluks pogoduje delaminaciji litosfernih plo a. Relativno visok poloaj mlade okeanske kore i nizak stepen istanjene kontinentalne kore na kraju takvih basena omogu avaju pojavu obdukcije. Kod potpunog zatvaranja ofiolitski av se izdie, a na dnu susednih epikontinentalnih basena formira se povr du koje se dalje gravitacionim putem obezbe uje kretanje obdukovanih plasa. Vrlo detaljnu analizu mogu ih tipova obdukcije dao je ui (1976). Izdvojio je est situacija u kojima je mogu na obdukcija i svaka od njih je sa dva ili vie varijanti. - Kompresiono teleskopiranje na kontinentalni obod Atlanskog tipa - Obdukcija ofiolitskih plasa kao posledica parcijalne subdukcije Atlanske margine - Obdukcija kao posledica kolizije Atlanske margine i ostrvskog luka - Obdukcija kao proizvod gravitacionog klienja okeanske kore na kontinentalnu marginu Atlanskog tipa - Obdukcija kao proizvod transformacije srednjookeanskog grebena u zonu subdukcije - Obdukcija kao posledica interferencije irenja srednjookeanskog grebena i subdukcione zone u domenu

86

- Obdukcija u domenu obodnog mora - Obdukcija okeanske kore obodnog mora na kontinentalni obod - Obdukcija iz domena obodnog mora na ostrvski luk - Obdukcija ostrvskog luka na kontinent - Obdukcija nastala tokom kontinentalne kolizije.

5.4.

Kolizija

Kada se na konvergentnoj granici sa obe strane na e kontinentalna litosfera, tada se relativno lak siali ni materijal ne sputa u omota , ve istupa u aktivno mehani ko uzajamno dejstvo. Jaka kompresija formira sloene strukture i orogen. Tokom ovakvih procesa dolazi do unutranjeg tektonskog raslojavanja litosfere, formiranja plasa koje su izloene horizontalnim kretanjima i disharmoni nim deformacijama. U uslovima jakog tektonskog suenja i zadebljanja zemljine kore obrazuju se i palingeni graniti . Ovakvi procesi u domenu konvergentnih granica nazvani su kolizijom . Neki istraiva i smatraju da je ovo poseban tip subdukcije koji ozna avaju kao aplinotipna subdukcija (Asubdukcija) . Uporedo sa kolizijom kontinent-kontinent, javlja se i kolizija tipa kontinent-ostrvski luk ili kolizija dva ostrvska luka. Obrazovanje kolizionih zona mogu no je i prilikom saimanja relativno uskih basena crvenomorskog tipa, ije je zatvaranje obi no pra eno obdukcijom ofiolita. Znatno je e i slu aj zbliavanja kontinentalnih jedinica koje okruuju ve e basenske prostore sa odgovaraju om subdukcijom na njihovim obodima. Ovakvo zbliavanje zavrava se prelaskom subdukcije u koliziju posle potpune konzumacije okeanske kore u omota (danas granica Evroazije i Australije). U prolosti kolizioni procesi koji jo nisu zavreni prisutni su na granici Indijske i Evroazijske plo e (Tibet, Himalaji), Jadranske i Evropske plo e (Alpi) i dr. Uporedo sa naborno-navla nim deformacijama karakteristi na je i pojava metamorfizma visokog stupnja. za kolizione zone

O zagrevanju koje je posledica porasta debljine zemljine kore svedo e i utiskivanja granita palingenog tipa. Ovakvi graniti vezani za koliziju nazivaju se kolizioni graniti ili S-graniti (sedimentry). Oni se razlikuju od tzv., subdukcionih granita ili I-granita (igneous). Tokom konvergencije litosfernih plo a heterogene gra e izgra enih od kontinentalnih i okeanskih delova, a tako e i prilikom konvergencije kontinentalnih oboda sa nekoliko razli itih plo a i mikroplo a zapaaju se po pruanju konvergencijske granice prelazi: od kolizionih zona ka subdukcijskim i obratno (primer: Timorsko - Australijska kolizija Sundska subdukcija; Alpidi i Dinaridi (kolizija) helenidi (subdukcija).

5.5.

Aktivni kontinentalni obodi

Aktivni kontinentalni obodi su zantno sloenije gra e i razvoja nego pasivni. Njihovo glavno obeleje je prisustvo aktivne i nagnute subdukcione zone 87

sa kojom je povezana ne samo seizmi nost ve i magmtska delatnost, nabornonavla ne deformacije i metamorfizam. Aktivni obod se nalazi u okviru te zone i zauzima prostor izme u konvergntne granice plo a s jedne i kontinenta s druge strane. Izdvojena su dva tipa aktivnog oboda : (1) perikontinentalni (isto notihookeanski ili andski) i (2) aktivni obod sa ostrvskim lukovima ili zapadnotihookeanski. Prvi tip aktivnog oboda je relativno jednostavan. Idu i od okeana ka kontinentu ini ga strukturni niz: dubokovodni rov sa strmom unutranjom stranom koja je istovremeno i kontinentalna padina i uski elf, obod kontinenta je izdignut i u njega je inkorporiran vulkansko-plutonski pojas. Tipi an primer savremenog aktivnog oboda ovog tipa jeste isto no-tihookeanski, u okviru kojeg se prostiru visoki planinski venci Anda (otuda i drugi naziv za ovaj obod andski). Drugi tip aktivnog oboda je mnogo sloeniji. Tu su uklju eni slede i strukturni elementi, (idu i od okeana ka kontinentu): (1) periokeansko izdignu e, (2) dubokovodni rov, (3) vulkanski ostrvski luk, (4) dubokovodna depresija obodnog mora i (5) pravi kontnentalni obod koji se malo razlikuje od pasivnog. Periokeansko izdignu e se nalazi izme u dubokovodnog rova i abisalne ravnice. U odnosu na dno okeana izdignuto je prvih stotinu metara i izgra eno je od prave okeanske kore normalne debljine. Poreklo ovog izdignu a vezano je za kompresiju, odnosno savijanje okeanske litosfere u domenu njenog sputanja u zonu subdukcije. Strana periokeanskog izdignu a nagnuta prema dubokovodnom rovu (prelaz ka spoljanjoj strani rova) esto je ispresecano rasedima gravitacionog, a ponekad i reversnog karaktera (sa kretanjima krila prema rovu). Dubokovodni rov je jedan od najupadljivijih elemenata gra e aktivnih oboda uopte i tesno je povezan sa vulkanskim lukom. U planu ima lu ni izgled. Prua se vie stotina kilometara, nekad i vie do 1 000 km. Dubina rova dostie i 11 km (Marijanski rov 11,22 km najve a dubina svetskih mora i okeana). Dubina rova u velikoj meri zavisi od toga koliko je rov ispunjen sedimentima. U popre nom preseku rov ima V-oblik, ali je uvek znatno asimetri an: unutranja strana je strmija i via nego spoljanja (ona koja je blia okeanu). U osnom delu rova na povrinu izlazi seizmofokalna zona. Ona je u aktivnom obodu zapadno-tihookeanskog tipa (sa ostrvskim lukovima) strmija nego kod isto notihookeanskog (bez ostrvskih lukova). Prema seizmi kim podacima utvr eno je da se fenomen subdukcije od rova pa na dalje ispod gornje plo e moe pratiti na rastojanju od 40 km (Kurilska ostrva) pa sve do 200 km (Aleutski luk). Unutranja strana rova je posebno interesantna jer ona moe predstavljati oblast formiranja akrecione prizme (klina) ija irina ponekad moe dosti i i 300 km (Barbados). U drugim slu ajevima akreciona prizma je relativno uska (Marijanski rov) ili potpuno odsustvuje, to zna i da se okeanska kora zajedno sa sedimentnim pokrovom u potpunosti apsorbuje u subdukcionoj zoni tj., ulazi u omota . Osim toga, u nekim oblastima neposredno u blizini ose rova na njegovoj unutranjoj strani mogu biti otkrivene i starije tvorevine. To zna i da se ovde

88

umesto akrecije odvijala tektonska erozija oboda kontinenta ili ostrvskog luka. Rastom akrecione prizme njeni stariji delovi mogu se na i iznad nivoa okeana i obrazovati tzv., spoljanji nevulkanski luk . Izme u spoljanjeag i glavnog vulkanskog luka nalazi se frontalna depresija (engl. Forarc basin). Ona je ispunjena sedimentima koji vode poreklo sa nevulkanskog i vulkanskog luka, a predstavljeni su terigenim tvorevinama, posebno grauvakama. Oni diskordantno lee preko podinskih naslaga akrecione prizme, deformisane su ali znatno slabije od podinskih akrecionih tvorevina. Postoje slu ajevi kada spoljanji luk nije tako morfoloki izraen, ve je zamenjen prelomom, odsekom na strani rova, a predlu na depresija tarasom na toj padini. Me utim, konstatovane su i relativno potpuno ravne strane rova. U domenu nekih ostrvskih lukova (na primer: japanskog), na unutranjoj strani rova prisutni su gravitacioni razlomi superponovani na ranije kompresione strukture karakteristi ne za akrecione klinove. Vulkanski luk se prua paralelno rovu na rastojanju od 200-300 km.Ovo rastojanje zavisi od nagiba subdukovane plo e. irina vulkanskog pojasa nije ve a od 50 km, i ona je promenljiva kategorija. Postoje dva tipa vulkanskih lukova: ensimati ni i ensijalni ni . Ensimati ni luk se formira na okeanskoj kori, esto na mestu transformnog raseda kada se jedno krilo sa starijom korom podvla i pod drugo izgra eno od mla e kore i tako formira subdukcionu zonu. U po etku, vulkaniti ensimati nih lukova obi no su predstavljeni bazaltima i boninitima. U kasnijem stadijumu razvoja ovih lukova po inju preovladavati andezito-bazalti ili andeziti, re e i kiseliji derivati. Primeri mladih ensijali nih lukova su Junosendvi ki (Skoti), Tonga-Kermadek, a starijih Marijanski i Aleutski. Ensijalni ki luk se formira na kontinetalnoj kori, obi no kori mikrokontinenta odvojenih od kontinenta riftogenim procesima i spredingom. Takvi su danas japanski, kam atski, delimi no filipinski i drugi lukovi. Vulkaniti ensijali nih lukova pripadaju tako e kalk-alkalnoj seriji, me utim me u njima preovla uju andeziti i jo kiselije stene kao to su daciti i rioliti, to se objanjava, kao i zbog pove anog sadraja radioaktivnog stroncijuma, kontaminacijom stare kontinentalne kore. U jo poznijem stadijumu razvoja ovih lukova pove ava se sadraj alkalija. U bazi vulkanskih lukova formiraju se granitoidni plutoni prvesnstveno dioriti, tonaliti i granodioriti kod ensimati nih i normalni graniti kod enisijali nih. Erozijom oni mogu biti otkriveni i na povrini i stoga bi se pre moglo govoriti o magmatskim nego o vulkanskim lukovima. Stene koje izgra uju osnovu i krila ovih lukova, u dubini, podvrgnute su regionalnom metamorfizmu niskog i umerenog pritiska i srednje i visoke temperature tj., metamorfisane su do facije zelenih kriljaca i amfibolita. U isto vreme, tvorevine akrecionih prizmi obrazovane u uslovima jake kompresije podvrgnute su metamorfizmu viskog pritiska i niske temeperature, za koji je karakteristi na pojava glaukofanskih plavih kriljaca. Pritisak neophodan za obrazovanje ovih metamorfita dostie se na dubinama reda veli ina 30 km. Njihova 89

pojava na povrini zahteva brzo izdizanje, jer u suprotnom oni se transformiu u zelene kriljce, to je esta pojava, tako da se me u zelenim kriljcima nalaze samo relikti plavih. Takvi uslovi mogu biti ostvareni tokokm kolizije sa krupnim intralitosfernim okeanskim izdignu ima, drugim ostrvskim lukom ili mikrokontinentom kada dolazi do zatvaranja subdukcione zone i pri tome gornji delovi akrecione prizme bivaju izgurani prema povrini. U tom slu aju subdukciona zona i dubokovodni rov mogu se preseliti na nov poloaj. Iz ovog se vidi da se u domenu ostrvskog luka formira parni metamorfni pojas (Mijairo). Pojas metamorfita visokog pritiska i niske temperature prostire se blie okeanu, a pojas metmorfita visoke temperature i niskog i usmerenog pritiska blie kontinentu. Ovo saznanje omogu uje da se kod paleotektonskih rekonstrukcija utvrdi smer i veli ina nagiba subdukcione zone. Izalu na obodna depresija (engl. Back arc), nalazi se izme u ostrvskog luka i kontinenta. Moe biti znatne dubine (i preko 4 000 metara) i posedovati koru okeanskog tipa sa pove anom debljinom sedimentnog sloja. itav niz takvih depresija prua se danas du zapadnog dela Tihog okeana, du oboda Azije i Australije. Mnoge od njih obrazovane su ekstenzionim procesima o emu svedo i istanjena litosfera, pove an toplotni tok i pojava linearnih magnetskih anomalija u kori morskog dna (Filipinska, Junokineska i dr.). Po etni stadijum formiranja obodnog mora najbolje se moe sagledati na primeru rova Okinava. On je nastao krajem miocena-po etkom pliocena iza luka Rjukju u Isto nom kineskom moru. U po etku je dolo do jake destrukcije kontinentalne kore, to je bilo pra eno bazaltnim vulkanizmom, a na manjem delu dolo je i do spredinga i obrazovanja okeanske kore. U Japanskom moru, po etkom miocena, a zatim u srednjem miocenu obrazovane su dve zone spredinga ( difuzni ili rasejani spreding ). Ova pojava karakteristi na je za brojne basene kod kojih odsustvuju simetri no raspore ene linearne magnetne anomalije. Neto sli no desilo se u gornjem miocenu pleistocenu u Tirenskom moru. Ovde su posle faze inicijanog riftovanja, u po etku, istovremeno otvorila dva uska troga ( difuzni rifting ), koja su se u junom delu mora spojila u jedan. Zatim je dolo do preskakanja ose spredinga ka istoku i otkrivanja novog takvog rova. Sedimenti akumulirani na dnu obodnih mora su razli itog porekla. Na strani prema vulkanskom luku odlau se prvenstveno produkti njegovog razaranja tj., vulkanogeno sedimentne tvorevine koje poseduju gradacione i turbiditne teksture, to im daje karakter tufogenog flia. Ponekad one mogu biti i znatne deljine. Na suprotnoj strani, onoj prema kontinentu, formiraju se podvodne akumulativne lepeze. Ovde su tako e razvijeni turbiditi i moe se formirati fli. Ovaj fli se razlikuje od onog formiranog u perilu noj zoni po tome to pe ari i alevroliti sadre velike koli ine kvarca. U centralnim, dubljim delovima basena, odlau se gline preteno montmorionitske, biogeni muljevi i eolske tvorevine navejane sa kopna. U velikim depresijama ovakvog tipa maksimalna debljina sedimenata je na njihovim obodima. Mehanizam obrazovanja marginalnih depresija jo nije u potpunosti jasan. Litosferna ekstenzija bi mogla biti izazvana uzlaznim konveksijskim tokovima astenosfere na ta ukazuje visoki toplotni fluks u domenu ovih basena. Raspored 90

ovakvih obodnih mora izaostrvskih lukova, a time i subdukcionih zona upu uje na vezu izalu nog spredinga i subdukcije. Me utim, ova veza je razli ito tuma ena. Jedan od mogu ih modela dao je Karig i to objanjenje je imalo iroku popularnost. Prema tom modelu, zagrevanjem usled trenja dvaju konvergentnih plo a aktivira se sekundarna konvekcija izaostrvskog luka i na uzlaznoj grani dolazi do raskola litosfere, njenog istanjenja i obrazovanja depresije obodnog mora. Iz ovog modela proizilazi da subdukcija istovremno izaziva spreding i vulkanizam. Neki podaci iz oblasti filipinskog luka ne potvr uju postojanje ovakve direktne veze. Pre bi se moglo re i da se faze vulkanizma i spreidnga naizmeni no smenjuju. Osim toga i podaci seizmotomografije upu uju na relativno veliku dubinu ra anja sekundarnih konvekcijskih tokova, to nije saglasno sa modelom Kariga. Na kraju, postavlja se pitanje da li frikciona toplota formirana u domenu subdukcionog sistema moe da obezbedi toliku energiju koja bi izazvala sekundarnu konvekciju iza luka, ako je poznato da se ona troi na vulkansku aktivnost? Drugi model koji je prihvatljiviji za objanjenje nastanka obodnih mora zasnovan je na injenici da zone subdukcije tokom vremena pokazuju tendenciju pomeranja unazad prema okeanu sa sputanjem sve novijih delova okeanske litosfere (engl. roll back). Ovo odstupanje prate na isti na in dubokovodni rov i vulkanski luk, a u vezi sa tim procesom je i pove anje krivine luka. Frontalno pomeranje luka izaziva ekstenziju u njegovoj pozadini, dekompenzaciju astenosfere i nastanak astenosferskog dijapira, to je pra eno destrukcijom i istanjenjem kore i izalu nim spredingom. U mnogim slu ajevima riftovanju je izloen i sam vulkanski luk. U njegovom aksijalnom delu u po etku nastaje rov, a zatim se on moe transformisati u zonu spredinga, to dovodi do raskola luka i obrazovanja prvo intralu nog , a zatim i me ulu nog basena sa korom okeanskog tipa. Pri tome jedan od lukova, onaj koji se nalazi bie zoni subdukcije, sa uvao je svoju vulkansku aktivnost, a drugi je transformisan u remanentni luk (engl. Remanent arc), u domenu kojeg se kora postepeno hladi i samim tim sputa. Nisu svi baseni ovakve morfologije (koji se nalaze iza ostrvskih lukova), formirani prema prikazanom modelu. Tako, na primer, postoji kategorija obodnih mora nastalih ogra ivanjem od glavnog okeana. Smatra se da je takvog porekla Beringovo more, odnosno Aleutska depresija. Takva obodna mora nastala su kao rezultat pojave nove subdukcione zone u perifernom delu okeana i novog ensimati nog luka koji je odvojio jedan deo okeana i preobratio ga u obodno more. Me utim, neki novi podaci za podru je Beringovog mora (Kuper), idu u prilog osporavanju ovakvog tuma enja geneze obodnih mora. Potpuno druga iji tip marginalnih basena karakteristi an je za pasivne obode, gde oni nisu ni u kakvoj vezi sa sudukcijom, ve za procese transformisanja kontinentalne riftogeneze u okeanski spreding i formiranje okeana altentskog tipa. Takvog porekla su danas mora: Crveno, Labradorsko, Bafinsko, Tasmanijsko, Koralsko i Adenski zaliv. Obrazovanje ovakvih mora dovodi do razdvajanja itavih kontinenata i mikrokontinenata na ijem suprotnim krajevima se mogu formirati zone subdukcije, a iznad ovih ensijali ni vulkansku lukovi. Na taj na in postupnost doga anja je suprotna ranije opisanim: dakle, prvo se obrazuje obodno more, a zatim zona subdukcije pa vulkanski luk. 91

Zone subdukcije esto se formiraju i na obodima krupnih izalu nih basena. Primeri takvih odnosa, danas, su zapadni obod Filipinskog luka u Junom kineskom moru, zatim na jugozapadnom obodu Novohebridskog luka i junom okruenju luka Sendvi kih ostrva. Neto druga ije, ali veoma sli no, odvija se u obodnim depresijama Crnog mora i Venecuelanske depresije Karipskog mora. Oba ova basena su prekenozojske starosti, njihov spreding je davno zavren, me utim na njihovoj periferiji dolazi do naguravanja susednih ubranih oblasti prema basenu, to je dovelo do formiranja struktura sli nih akrecionim klinovima subdukcionih zona. U ovakivim slu ajevima aktivne subdukcije (podvla enje okeanske litosfere pod kontinentalnu ili sistem ostrvskih lukova), nema, ve se odvija suprotan proces naguravanje kontinenta na plo e preko okeanske. Neki ovaj proces ozna avaju kao pseudosubdukcija . Kao to se vidi, tipi ne subdukcione zone mogu se nalaziti na razli itim stranama vulkanskih lukova na strani koja je prema okeanu i na strani koja je prema kontinentu ili istovremeno na obe strane (Filipinski luk). Proces razvoja struktura na aktivnim obodima tipa ostrvskih lukova ima i svoje analoge na obodima perikontinentalnog andskog tipa. U tim regionima vulkansko-plutonski pojasevi su formirani na obodu kontinenta. Re je o ensimati nim vulkanskim lukovima prvenstveno sa andezitskim vulkanizmom iza kojih se nalazi morski baseni koji se razlikuju od njihovih analoga u sistemu ostrvskih lukova plitkovodnim karakterom i ploajem na prera enoj kontinentalnoj kori. Tokom dalje evolucije vulkanski lukovi se transformiu u vulkanske pojaseve iji je sastav razli it od vulkanita ostrvskih lukova. Zapaen je ve i sadraj silicije i alkalija i pov anje odnosa Rn86/87. U jo kasnijem stadijumu razvoja ovih pojaseva raste sadraj alkalija. Za takva podru ja vezani su krupni granitski batoliti (Andi). Sli no vulkanitima ostrvskih lukova i ovi magmatski pojasevi u zrelom stadijum svog razvoja podvrgnuti su ekstenzionim procesima i formiranju riftova i kao to su to danas na primer oni u Andima (Kito (Ekvador) i Santjago / ile). Riftogeneza i njoj svojstven alkalno-bazaltni ili bimodalni vulkanizam prisutni su i iza vulkansko - plutonskih pojaseva (savremeni primer Patagonija), sli no kao kod formiranja obodnih mora zapadnotihookeanskog pojasa ili kako je to bilo na podru juu Mongolije i Zabajkala u gornjem paleozoiju i trijasu. Poseban tip aktivnog kontinenatalnog oboda su oni transformni konvergentni . Oni su danas prisutni u domenu dva segmenta tihookeanskog oboda Severne Amerike: u severnom, zapadno od Kanade i JI-Aljaske, gde je takav karakter margaine odre en transkurentnim rasedom du arhipelaga Kraljice arlot i u domenu Kalifornije! Posebno je interesantan primer transformnog konvergencijskog oboda koji je ozna en kao Kalifornijski bordlend. On predstavlja deo podvodnog oboda juno od Transverzalnih grebena Kalifornije, koji se nalaze izme u dva transkurentna raseda: San-Andreaskog, koji je trasiran kopnom i transkurentnog raseda koji ograni ava bordlend sa okeanske strana. Izme u njih i unutar samog borlenda nalazi se jo nekoliko transkurentnih raseda koji pripadju istom sistemu. Za njih je vezano obrazovanje nekoliko nizova basena eelonirano raspore enih i ispunjenih pliocensko-kvartarnim tvorevinama, izme u kojih se nalaze izdignuti blokovi izgra eni od starijih stena. Ovaj bordlend u stvari predstavlja nedavno sputeni deo kontinenta na kojem, u susedstu sa njim, su 92

raspore eni isti takvi baseni. Tokom geoloke istorije Zemlje dolazilo je do estih tranformacija kontinentalnih oboda pasivnih u aktivne i obrnuto i prelaza jednog tipa aktivnog oboda u drugi. Pasivna kontinentalna margina moe se transformisati u subdukcionu zonu, odnosno aktivnu marginu na dva na ina: U zrelom stadijumu okeana, okeanska litosfera ve jako ohla ena i gusta, gu a od one u domenu srednjookeanskog grebena, po inje da tone i da se sputa u omota . To se obi no deava u tektonski predisponiranim zonama, na obodima okeana i kontinenata. Izra unato je da je za proces izmene gustine litosfere koja obezbe uje njeno sputanje u omota potrebno 180-200 miliona godina. Otuda u savremenim okeanima ak i Tihom za koji se smatra da je najstariji nema okeanske kore starije od jure i trijasa. Do transformacije pasivnog u aktivni obod moe da do e i usled promene kretanja plo a, promene stresa unutar okeanskih prostora od ekstenzionog u kompresioni. I tada se aktiviraju tektonski predisponirane zone (rasedi bivih riftova ili transformni rasedi), koje predstavlju za etke subdukcionih zona. Brojni su primeri prelaska jednog aktivnog oboda u drugi. Tako, na primer, tihookeanski obod Azije krajem jure do srednje krede imao je karakter oboda andskog tipa sa mo nim obodnim vulkano-plutonskim pojasem, koji se pruao od uhotke do Kalimentana. U keneozoiku je dolo do transformacije i raspada ovog pojasa i ovaj deo oboda Azije dobio je savremeni izgled sa brojnim ostrvima Severne Amerike po ev od kraja jure transformisan je u obod andskog tipa kao to je to i danas. U geolokoj istoriji Zemlje poznati su slu ajevi transformacije aktivnog oboda u pasivni (na primer isto ni obod Australije posle trijasa). Prou avanje savremenih aktivnih oboda ima veliki zna aj za bolje razumevanje srednjeg stadijuma evolucije unutranjih zona ubranih pojaseva u koje su inkorporirani nekadanji ostrvski lukovi ensijali ni i ensimati ni vulkanski i nevulkanski, tvorevine akrecionih prizmi, frontalnih, izalu nih i me ulu nih basena. U tradicionalnoj geosinklinalnoj terminologiji ove oblasti su ozna ene kao eugeosinklinale. Kod paleotektonskih i paleogeodinami kih rekonstrukcija aktivnih oboda geoloke prolosti najve i dijagnosti ki zna aj ima pro avanje petrohemijskih i geohemijskih karakteristika vulkanita i intruziva, ali i sedimentnih formacija.

5.6.

Ubrani pojasevi - orogeni

Najmarkantnije strukture konvergentnih granica litosfernih plo a su ubrani pojasevi orogeni. Krupni ubrani pojasevi dele ili okruuju stare platforme sa prekambrijskim fundamentom. Duine su vie hiljada kilometara, a irine obi no oko hiljadu kilometara.

93

Postoje dva glavna tipa ubranih pojaseva. Jedan od njih je me ukontinentalni pojas , nastao na mestu sekundarnih okeana obrazovanih tokom destrukcije srednjopreterozojskog superkontinenta Pangea 1. Ovom tipu pripadaju: Uralsko-ohotski, Sredozemno-morski, Severnoatlantski i Arkti ki orogen. Drugi je obodnokontinentalni , obrazovan na granici Pangee 1 i njenih fragmenata sa Pantalasom prethodnicom Tihog okeana (Tihookeanski orogni pojas). Me ukontinentalni pojas zavrava svoj razvoj potpunom konzumacijom i devastacijom okeanske kore i kolizijom kontinentlnih elemenata koji okruuju okeanske basene. Obodnokontinentalni pojas jo nije zavrio svoj razvoj i okeanska kora Tihog okeana nastavlja da se subdukuje pod orogen takvog tipa. Stoga se prvi pojas ozna ava kolizioni , a drugi kao subukcioni.

5.6.1. Unutranja gra a ubranih pojaseva

Orogeni pojasevi su vrlo sloene gra e. Svaki takav pojas predstavlja kola razli itih struktura: delova kontinenata, ostrvskih lukova, delova okeanskog dna i obodnih mora, unutranjih okeanskih izdignu a i dr. Prisustvo starijih blokova reda vli ina nekoliko stotina kilometara koji su izgra eni od prekambrijske kontinentalne kore, odnosno delova srednjoproterozojske Pangee, slui za podelu ubranih pojaseva na ubrane sisteme . Nekada su se ovakvi blokovi ozna avali kao sredinji masivi , a danas se nazivaju po analogiji sa sli nim strukturama u savremnim okeanima mikrokontinentima . Urbani sistemi zahvataju prostor izme u mikrokontinenata ili prostore izme u mikrokontinenata i sadanjih kontinenata. Predgorne (obodne) depresije Ubrani sistemi su od kontinentalnih platformi esto odvojeni depresijama koje su ozna ene kao predgorne ili obodne . Ponekad ove depresije odsustvuju i tada su ubrani sistemi neposredno nagurani na platformu desetinu, a ponekad i stotinu i vie kilometara. (Skandinavski i Grenlandski kaledonidi, severni Apala i, delovi Urala). U pojedinim slu ajevima odsustvo predgornih depresija vezano je za izdizanje fundamenta susedne platforme. atski razlikuje dva tipa kontakta ubrnih sistema sa platformama: du predgornih (obodnih) depresija i du obodnih avova . Prvi tip karakteristi an je za kontakt ubrnih sistema sa tablama, a drugi sa titovima. Tako e, isti autor je smatao da su obodni avovi markirani dubinskim razlomima, a postoje miljenja da se oni nalaze u bazi predgornih depresija gde predstavljau granicu izme u njenih spoljanjih i unutranjih zona. Kasnije se pokazalo da su ovi avovi u stvri frontalni eoni delovi arijakih struktura blagog pada i ne nalaze se ispod susednih predgornih depresija. Predgorne depresije nastaju u pozadinskim proksimalnim delovima pasivnog oboda kontinenta, u zoni unutranjeg elfa. Po inju se oblikovati istovremeno sa izdizanjem susednog orogena. U po etku mogu prestavljati duboke basene u kojim se taloe glinoviti i glinovito-silicijski sedimenti. Kasnije, u odgovarau im klimatskim uslovima, u njima se deponuju evaporiti (aridna klima) ili ugljonosne naslage (humidna klima). Sa napredovanjem rasta susednog orogena depresiju zapunjavaju molasni materijali dospeli sa orogena, ali i sa platforme. Intenzitet sputanja u domenu predgornih depresija jo se pove ava paraleno sa 94

navla enjem preko njih tektonskih pokrova iz domena orogena. Kao proizvod razaranja eonih delova takvih tektonskih pokrova u depresijama dolazi do deponovanja olistiostromskih naslaga. Daljom kolizijom orogena i platforme deformacije zahvataju unutranje delove predgornih depresija tako da je kona ni rezultat takve aktivnosti asimetri na gra a pregornih depresija: strmo i jako deformisano unutranje i blago i slabo deformisane spoljanje (ono prema platformi) krilo predgorne depresije. Spoljanje zone perifernih ubranih sistema Gra a i razvoj spoljanjih zona ubranih pojaseva su relativno jednostavni. Znatno su manje sloenosti nego unujtranje zone orogena. Osnovno obeleje ovih oblasti je da su raspostranjene na istoj kontinentalnoj kori od koje je izgra en i fundament susedne platforme. Fundament platforme se kaskadno, po listri nim rasedima, sputa pod sedimentni kompleks spoljanjih zona ubranih sistema. Ovakav sedimentni kompleks obrazovan je na spoljanjem elfu i kontinentalnoj padini i pri koliziji biva odvojen sa fundamenta i premeten na zunatno rasojanje vie desetina pa i stotina kilometara prema i preko platforme. Pri takvoj aktivnosti nastaju monovergentne kraljuasto-naborne strukture grupisane u krupne arijae. Pribliavanjem platformi, arirane strukture dolaze na vie hipsometriji nivo. Ponekad u povrinskim delovima ovakvih struktura nisu zapaena navla anje, ve samo jako asimetri ne antiklinale ija su strmija krila u donjim delovima raskinuta. Osim glavnih navla nih struktura usmerenih ka platformi zapaaju se i menje navlake suprotnog smera locirane na blaim krilima nabora. Postoje miljenja da su glavni navla ni sistemi razvijeni po povrima rasedanja nekadanjih listri nih gravitacionih raseda pasivne kontinentalne margine. Granica spoljanjih i unutranjih zona orogena obi no se postavlja po prvom od platforme postavljenom ofiolitskom avu, ali ovo se mora uzeti samo kao uslovno. irina spoljanjih zona orogena je promenljiva i kre e se od prvih desetaka do prvih stotina kilometara, a nekada i mnogo vie (i do 900 km). Tvorevine koje izgra uju spoljanje zone orogena taloene su u uslovima spoljanjeg elfa i kontinentalne padine. Njihovi najnii delovi mogli bi biti obrazovani jo u riftnom stadijumu razvoja pasivne kontinentalne margine. Od litolokih lanova zastupljeni su: elfni karbonati, peskovito-glinovite tvorevine, evaporiti, glinovito-silicijske stene i (ili) fline tvorevine kontinentalne padine. Karakteristi no je odsustvo magmatizma. Ovakve su oblasti u tradicionolnoj geotektonici geosinklinalnog modela ozna avanje kao miogeosinklinalne . U distalnim delovima spoljanih zona mogu se javiti i pokrovi stena kristalastog fundamenta koji su prvobitno izgra ivali izdignu a na spljanjem kraju elfa. Unutranje zone orogena Karakteristike koje e biti prikazane odnose se kako na unutranje zone 95

perifernih sistema ubranih pojaseva, tako i na sve unutranje zone uklju ivi i one krajnje unutranje oblasti. Kako je ve istaknuto gra a unutranjih zona orogena je vrlo sloena. Njen najkarakteristi niji element jesu ofiolitski pokrovi . Oni se prostiru preko sedimentnih tvorevina unutranjeg kraja spoljanjih zona ili neposredno preko njihovog kristalastog fundamenta gde su dospeli procesima obdukcije okeanske kore. Pri tome i fundament i sedimenti (ako su prisutni) pod uticajem toplotnog fluksa ofiolitskog pokrova izloeni su remobilizaciji i metamorfnim promenama. Ofiolitski pokrovi unutranjih zona imaju razli ito poreklo. Neki od njih obrazovani u podru ju otvorenog okeana, drugi u oblasti obodnih mora, tre i u zonama ensimetri nih vulkanskih lukova. U ovom poslednjem slu aju ofiolitski pokrovi prekriveni su vulkanskim kompleksima, mada se esto zapaaju i obrnuti odnosi. U unutranjim zonama zna ajno prisustvo imaju ubrane sedimentnovulkanogene tvorevine prelu nih, me ulu nih i tvorevina distalnih delova sistema ostrvskih lukova. Tako e, zapaaju se i fragmenti sprudnih tvorevina formiranih na izumrlim vulkanskim lukovima i biostrome koje predstavljaju pokrov unutarokeanskih izdignu a. U kolizionim me ukontinentalnim orogenima u njihovim krajnjim centralnim ili unutranjim delovima esto se zapaaju pokrovi kristalastih stena koje su nekada pripadale drugoj strani kontinentalnog oboda basena sa okeanskom korom (na primer: pokrovi kristalinikuma Isto nih Alpa koji vode poreklo sa oboda Jadranske plo e). Kod obodno - kontinentalnih orogena oblast periokeanskog dela izgra ena je od izoklino i kraljuasto deformisanog kompleksa akrecione prizme, gde je uklju en i ofiolitski melan i renjevi ofiolita. Vergentnost je po pravilu prema okeanu. Tako e, prisutni su i ofiolitski pokrovi obdukovani i na starije elemente oboda orogena. Karakteristi an je i metamorfizam visokog pritiska i niske temerature, a iza takvih zona nalazi se pojas batolita i visokotemeperaturnih metamorfita. Za periferne sisteme me ukontinentalnih ubranih oblasti karakteristi na je asimetri na gra a koju markira vergentnost prema susednim platformama, a ispoljava se kako je ve istaknuto, na unutranjim krilima predgornih depresija (izuzetak su Veliki Kvkaz i Pirineji). Tako na primer, ubrani sistemi severne grane Alpsko-himalajskog pojasa navla eni su prema severu, a june grane prema jugu. To svojstvo pokazuju i Hercinidi Evrope. Obodno kontinentalne ubrane pojaseve tako e karakterie divergentna gra a. Ona je posledica s jedne strane podvla enja okeanske kore pod orogen (subdukcija tipa B), a sa druge strane podvla enje kontinentalne platforme pod orogen (kolizija ili subdukcija tipa A). Primeri za ovakve odnose su Kordiljeri Severne i June Amerike Postoji velika promenljivost u razvoju i u strukturama ubranih pojaseva du njihovog pruanja. Menja se njihova irina, unutranja gra a, raspored 96

mikrokontinenata i ubrnih sistema, amplituda navla enja i arniranje, stepen razvoja granitoidnog plutonizma, izraenost metamorfizma, vulkanske pojave, a sa svim u vezi i metalogenetske osobenosti. Do ovih izmena dolazi po pravilu skokovito, du popre nih raseda koji imaju karakter transformi. Osim popre nih, veliki zna aj u gra i ubranih pojaseva imaju i longitudinalni razlomi sa transkurentnim karakterom kretanja koji su obrazovani u orogenoj etapi. Sve ove promene vezane su za konfiguraciju granica kolizije u procesu konvergencije plo a i injenice da pokreti nisu uvek ortogonalni na pruanje ovih granica. Nepravilnost konvergenicjskih granica ispoljava se prisustvom konveksnih i konkavnih frontova ubranih pojaseva i lu nom ispoljavanju delova ubranih sistema. Sve to ide u prilog uzdunog te enja stenskih masa u orogenu. Takvo te enje dovodi do bitinih uzdunih izmena ubranih strukturnih pojaseva. Tako na primer, u slu ajevima suavanja orogenih pojaseva dolazi do izdizanja arnira nabora, izdizanja i prostornog pove anja antiklinorijuma i smanjenja sinklinorijuma, zbliavanje osa nabora njihovo saimanje (sintaksa). U delovima gde se orogen iri, ose nabora se razilaze (tzv., vigracija), arniri nabora sputaju, sinklinorijum proiruju na ra un aktiklinorijuma. Tereni kao delovi orogena Krajem sedamdesetih i po etkom osamdesetih godina ovog veka, na primeru Severno-ameri kih Kordiljera nastala je koncepcija terena . Najime, utvr eno je da se unutranje zone Kordiljera sastoje od velikog broja blokova razdvojenih razlomima (reversnim, gravitacionim i transkurentnim i navlakama), pri emu svaki takav blok koji je nazvan teren karakterie specifi an litolokostratigrafski stub, tektonski sklop i geoloka istorija. Njihovo poreklo je razli ito. U funkciji terena mogu biti: mikrokontinenti, ostrvski lukovi (vulkanski ensimati ni i ensijali ni, nevulkanski, unutarokeanska izdignu a (izometri na, linearne, krupni blokovi). Njihov savremeni poloaj u orogenima je sekundaran i rezultat je hjihovog horizontalnog transporta. Neka injenica upu uje da je tako kretanje moglo iznositi vie stotina pa i hiljada kilometara. Mnogi tereni imali su horizontalni transport ne samo upravno na obod kontinenta, ve i paralelno ili gotovo paralelno sa njim. Koncepcija terena ne predstavlja neto izuzetno novo u okviru koncepcije mobilizma koja ina e dozvoljava velika horitzontalna kretanja segmenata zamljine kore i litosfere. Novo je sama injenica da unutranje zona mobilnih pojaseva mogu predstavljati kola potpuno stranih, jednih u odnosu na druge, jedinica i da su neke od njih mogle prevaliti put od vie hiljada kilometara (popre no ili paralelno kontinentu), da bi se nale u poloaju u kojem se danas nalaze. Prihvatanjem ovakve koncepcije, istrorija Severno-ameri kih Kordiljera u mezozoiku i kenozoiku se odvija kroz, sukcesivno i postupno pripajanje severno-ameri kom kontinentu sve mla ih terena, njihovo sjedinjavanje i formiranje sloenijih terena. Krajem osamdesetih godina ovog veka koncepcija terena proirila se i na druge orogene. Pokrovi mikrokontinenata (sredinjih masiva) i strukture orogenog kolapsa Delovi starih platformi mikrokontinenti u okeanskoj fazi razvoja jednog mobilnog prostora ili sredinji masivi, u tradicionalnoj geotektonici inkorporirani 97

u orogen imaju neto druga iji razvoj od susednih ubranih sistema koje razdvajaju. U pojedinim delovima orogena stari fundament mikrokontinenata sa uvao je svoju hipsometrijsku disponiranost (izdignutost) i ozna ava se kao masiv . U drugom slu aju fundament je prekriven sedimentnim pokrovom, debljine naj e e nekoliko stotina re e i hiljadu metara, koji je izgra en od kontinentalnih ili plitkovodnih morskih tvorevina, esto sa u e em vulkanita kiselih ili pove ane alkalnosti. U oblastima masiva mogu postojati i depresije sa pove anom debljinom sedimenata ( eki masiv). Pokrov masiva je neravnomerno deformisan. Naj e e je iseparisan na blokove, a blokovsku aktivnost (izdizanja i sputanja) prate i odgovaraju e naborne deformacije, naro ito ispoljene u dubljim delovima depresija. U ovakve prostore esto su utisnuti i mladi intruzivi. Me utim, u samom fundamentu nalaze se i starije intruzivne stene, karakteristi ne jo za platformnu etapu razvoja. Veliki deo masiva u orogenoj etapi razvoja mobilnog pojasa moe biti izloen sputanju esto veoma intenzivnom i pri tom se transformie u me uplaninsku depresiju . Ona je ispunjena debelim tvorevinama terigenih naslaga molasa, koje lee preko fundamenta ili preko pokrova sredinjih masiva. Me utim, me uplaninske depresije nisu ograni ene samo na konture mikrokontinenata (sredinjih masiva), ve su sputanja zahvatila i susedne ubrane sisteme, tako da je baza me uplaninskih depresija heterogena. Lep primer je Panonski basen, ija osnova je izgra ena od starog bloka (Bihorski ili Tisijsko-dakijski blok), ali i od mla ih ubranih stena mezozojskopaleozojske starosti. Me uplaninske depresije ovakvog tipa nastaju kao posledica gravitacionog kolapsa orogena izazvanog pre svega ekstenzionim, a zatim i termalnim procesima iza subdukciono-kolizionog fronta koji ine orogen i platforma. Depresije ovakvog tipa ispunjene su obi no sa dva paketa naslaga. Stariji paket vezan je za ekstenzione procese, i tanje je zemljine kore i zagrejanu litosferu koju prate brza subsidencija i akumulacija u okviru sputenih blokova sa strogo definisanim rasednim granicama. Mla i paket naslaga je proizvod laganih sputanja prouzrokovanih termalnim procesima hla enjem litosfere (posttektonska termalna sputanja). Svodovski delovi orogenih sistema u kasnijim stadijumima razvoja mogu biti izloeni ekstenziji pri emu nastaju tzv. epirogeni riftovi . Tako na primer, u severno-ameri kim Kordiljerima u oligocenu i miocenu obrazovn je poliriftni sistem Basena i Gorja, a na njihovm isto nom obodu rift Rio-Grande. Sli ni grabeni formirani su u novijoj etapi razvoja Anda, u Ekvadoru (graben Kito), u Boliviji (graben Altiplano), u ileu (graben Sredinje doline). Neto druga iji primer je Be ki basen superponovan na spoljanje zone Alpa i Karpata, jer je nastao u zoni izrazite sinistralne transkurencije du raseda pruanja SI-JZ. Destrukcija orogenog sistema u kasnijim fazama moe da ide toliko daleko da se u okviru njega riftogenim procesima formira nova kora okenskog tipa i obrazuju unutranja mora (primeri: Zapadno Sredozemno more, Ligurijsko more, Tirensko more). Po etni stadijum obrazovanja ovakvih depresija je Egejsko more i Panonski basen (koji je zavrio svoj razvoj na tom stadijumu). U njima nije dolo do potpune devastacije kontinetalne kore i njene zamene okeanskom, ve se proces 98

ekstenzije ograni io samo na njeno istanjenje. injenica da je pod skoro svim mladim depresijama zapadnog dela Alpskohimalajskog pojasa prisutna istanjena kontinentalna kora i pove an toplotni tok, upu uje na mogu nosti izdizanja astenosfere u tim podru jima (astenosferski dijapir). Astenosferski dijapir se esto shvata kao primaran, nezavisan od konvergencije plo a koje su dovele do formiranja Alpsko-himalajskog orogena. Me utim, mnogo je verovatnije da on pretstavlja bo ni efekat kolizije i da je izazvan disipativnim zagrevanjem litosfere.

5.6.2. Genetski tipovi ubranih pojaseva

Ubrani pojasevi kao najmarkantnije strukture konvergentnih granica litosfernih plo a mogu nastati na razli ite na ine. To sve zavisi od tipa gra e grani nih podru ja i stila interakcije plo a koje stupaju u konvergencijske odnose. Shodno tome izdvojeni su slede i tipovi orogena: (1) kordiljerskog tipa, (2) andskog tipa, (3) nastali kolizijom kontinenta sa ostrvskim lukom i (4) nastali kolizijom kontinenta sa kontinentom. Vrlo esto se u jednom orogenu (naro ito izraeno kod me ukontinentalnog) nalaze elementi vie od jednog genstakog tipa (na primer, orogen sa elemntima kolizije kontinenta sa ostrvskim lukom i andskog tipa i dr.). Orogeni pojasevi kordiljerskog tipa Ubrani pojasevi kordiljerskog tipa nastaju u uslovima transformacija pasivnog kontinentalnog oboda u aktivni. Do ovakve aktivnosti moe do i promenom smera kretanja litosfernih plo a ili usled starosti i zrelosti plo e kada se blizu pasivnog oboda koji nosi debelu prizmu terigeno-karbonatnih nevulkanskih tvorevina formira zona sputanja i subdukcije. Ovakav geodinami ki obrazac podrazumeva i adekvatnu sukcesiju doga aja koju obeleava premetanje prema okeanu renjeva okeanske kore i gornjeg omota a, akumulaciju flinih tvorevina, obrazovanje melana sa u e em plavih kriljaca. Kada subdukovana litosfera dospe na dubinu od 100 kilometara, dolazi do parcijalnog rastapanja i odgovaraju e vulkanske aktivnosti. Pove anje zapremine izdignute magme bazaltnog i kalkalkalnog sastava dovodi do formiraja prostranog svoda koje se na vie transformie u embrionalni orogeni av, a ispod njega se formira jezgro gabro-granodioritske magme. Jezgro se pokre e prema kontinentu i pri tome metamorfie donji deo sedimentnog stuba kontinentalne padine. Pojavom orogenog grebena iznad morske povrine dolazi do ja anja vertikalne erozije i transporta erodovanog materijala prema okeanu, gde se formira flina prizma i prema kontinentu gde sedimenti postepeno ispunjavaju depresiju izme u platforme i novoformiranog orogena. Drugim re ima, nastaje polaritet u razmetanju sedimenata u odnosu na formirani orogeni venac. Dalje izdizanje orogena pra eno je gravitacionim klienjem stenskih masa sa orogena prema okeanu i kontinentu, a preko divljeg flia. Ove procese smenjuje premetanje metamorfnih pokrova iznad mobilnog jezgra prema kontinentu pred ijim frontom u depresijama otpo inje odlaganje molasnih naslaga. Procesi saimanja u orogenom sistemu pra eni su utiskivanjem magmi; u po etku bazi nog i srednjeg sastava. Kasnije u fazi stabilizacije orogena, u orogeni av se intruduju postkinematski graniti esto razbijeni normalnim rasedima du kojih je izvreno izlivanje bazaltnih i kalk-alkalnih vulkanita. 99

Smatra se da su na ovaj na in nastali severozapadni Apala i i Kordiljeri Severne Amerike, mada me u njima i odre enih razlika. Danas se po kordiljerskom tipu najverovatnije formiraju ubarani pojasevi junog dela Aljaske i Malih antilskih ostrava. Orogeni pojasevi andskog tipa Ovakvi orogeni formiraju se u uslovima aktivne margine andskog tipa. Oni su se u starijim fazama obarazovanja razvijali kao kordiljeriski tip ili u uslovima kolizije pasivne kontinentalne margine sa ostrvskim lukom. Posle ovakve evolucije, sledi nastavak subdukcije okeanske plo e pod ve formiran orogen koji poseduje relativno debelu zemljinu koru. U savremenim uslovima orogen andskog tipa najbolje je izraen na zapadnoj obali June Amerike, gde je markiran velikom hipsometrijskom denivelacijom od oko 15 kilometara (ra unaju i od dna Peruansko- ileaskog dubokomorskog rova do visokih venaca Anda). Planinski venci Anda pod koje se subdukuju delovi Tihookeanske plo e irine su 200-400 km, i izgra eni su preteno od intruziva i vulkanita kalk-alkalnog sastava (granodioriti, tonaliti, monconiti i odgovaraju i vulkaniti), koji su formirani u prethodnom stadijumu razvoja orogena. Najvie delovi Anda izgra uju konusi mla ih vulkana kenozozojskih i savremnih, koji se nalaze na udaljenosti 200-350 km, od subdukcione zone i dubokomorskog rova. Paralelno sa izdizanjem orogena aktivirala se i jaka erozija, a transport erodovanog materijala odvijao se prema susednim predgornim depresijama (molase) i kontinentalnoj padini Tihog okeana. Uzimaju i u obzir blagi pad subdukcione zone po sli nom modelu razvija se danas oblast Sumatre na jugoisto nom obodu Evroazijske kontinentalne plo e. U oblasti sloenije gra e sa ve im brojem mezo i mikroplo a andski tip orogena je teko prepoznati jer mogu postojati i prelazni oblici ili sa aktivnim obodima kordiljerskog tipa ili sa orogenima tipa kolizije ostrvkski luk - kontinent i dr. Kao primer starijeg oboda andskog tipa esto se uzimaju prostrani delovi junog oboda Evroazijeke plo e u mla em paleozoiku. Orogeni nastali kolizijom kontinenta sa ostrvskim lukom Kolizijom kontinenta sa ostrvskim lukom dolazi do najve eg prirataja kontinentalne zemljine kore. Procesu kolizije prethodi subdukcija okeanske litosfere i pribliavanje kontinenta sa pasivnim obodom ostrvskom luku. Pri takvoj aktivnosti, mali okeanski basen koji je formiran neposredno pred koliziju ispunjava se fliem. Pasivni kontinentalni obod prilazi podru ju dubokomorskog i dalja subdukcija posle potpune konzumacije okeanske plo e nije mogu a. Daljom kompresijom obrazuju se nove navla ne plase koje se naguravaju preko pasivne kontinentalne margine. Paralelno sa tim pokretima preko deformisanih tvorevina kontinentalnog podnoja i elfa dolazi do navla enja flinih i melannih tvorevina zajedno sa renjevima okeanske kore. Na drugoj strani luka moe da do e do formiranja nove subdukcione zone.

100

Pretpostavlja se da se proces razvoja orogena kao rezultat kolizije kontinenta sa ostrvskim lukom odvijao u miocenu na severnom delu Nove Gvineje i stoga se ovakav tip ozna ava kao novogvinejski . On je u mnogim elementima sli an sa orogenom kordiljerskog tipa, ali se po nekim osobenostima i razlikuje od njega. Tako na primer, kod novogvinejskog tipa orogena najranije deformacije deavaju se u zoni suture (ofiolitski fli), zatim visokotemepersturni metamorfizam i vulkanizam su odvojeni od nevulkanskog pojasa zone ava sa razvojem ofiolita i flia i na kraju, prisutna polarnost u promeni sastava vulkanskih serija izraena je prema okeanu to je posledica nagiba plo e pod ostrvski luk pre kolizije. Ima miljenja da se prilikom zatvaranja obodnog mora pred frontom ostrvskog luka od sedimenata formiranih na pasivnoj margini generiu granitne magme palingenog karaktera. Drugim re ima, samo zreli turbiditi obrazovani od klasti nog materijala andezitskog poreka u morskoj vodi i uvu eni u subdukciju nakon geohemijskog preobraaja mogu dati specifi ne granitne magme oboga ene elementima kao to su volfram, olovo, tantal, niobijum. Orogeni nastali kolizijom kontinenta sa kontinentom Najsloeniji orogeni nastaju pri koliziji krupnih litosfernih plo a koje su velikim delom izgra ene od kontinentalne kore (kontinenti, mikrokontinenti). Pri koliziji ovakvih plo a na jednom ili na oba kontinenta koji stupaju u konvergencijske odnose obrazuje se jedna ili vie subukcionih zona u ijem domenu se konzumira okeanska kora. Ako u koliziju stupaju sa jedne strane kontinent sa aktivnom (kordiljerski, andski ili novogvinejski tip), a sa druge kontinent sa pasivnom marginom tada dolazi do takvih integracijskih odnosa koji su obeleeni tektonskim raslojavanjem ovog prvog litosfernog entiteta, formiranjem plasa i njihovim horizontalnim transportom i teleskopiranjem preko drugog litosfernog antiteta. Pri tome nastaje istaknut orogen sa debelom kontinentalnom korom. S obzirom da je ovakav proces obrazovanja orogena najbolje izraen kod Himalaja on je i ozna en kao himalajski tip . Proces geneze orogena odvija se neto druga ije kada u koliziju stupa dva kontinenta, oba sa aktivnom kontinentalnom marginom, odnosno sa zonama subdukcije u kojima se konzumira okeanska plo a i pri tome zatvara okeanki prostor. Posle potpune devastacije okeanske kore i njenog prekrivanja konverguju im plo ama, ostaje jo neko vreme da dejstvuje samo jedna zona seimanja i subdukcije, obi no ona razvijena pod krupnijom kontinentalnom plo om. Ovakav tip orogena ozna en je kao kavkaski , jer se po takvom modelu u mezozoiku i kenozoiku razvijao orogeni sistem Kavkaza. U sloenijim slu ajevima izme u dve konvergentne velike litosferne plo e moe da se na e nekoliko mezo i mikroplo a koje imaju karakter mikrokontinenata i ostrvskih lukova. Saglasno tome postoji i nekoliko subdukcionih zona. U savremenim uslovima takav geodinami ki obrazac postoji u oblasti Indoneanskog arhipelaga, gde je sloeni sistem mezo i miroplo a raspore en izme u oboda Evroazije i Indoneanske plo e. Sli na sutuacija postojala je u okviru dananjeg alpskog ubranog pojasa. Taj prostor predstavlja skup mikrokontinenata i ostrvskih lukova razdvojenih ofiolitsko-flino-metamorfnim pojasevima, avovima, koji markiraju nekadanje dubokomorske rovove i subdukcione zone (nekada i oblasti 101

obdukcije). Prou avanjem evolucije kolizionih odnosa Indoaustralijske i Evroazijske plo e pokazalo se da kontinenti po inju da stupaju u koliziju svojim prednjim delovima koji postaju mesta intenzivnih naprezanja, navla enja i formiranja sutura po kojim se sjedinjuju dve kontinentalne plo e. Jo tokom zbliavanja plo a deponuju se fline tvorevina koje se zatim saimaju u navla ne pakete. U prvom stadijumu kolizije na delovima konvergentnih granica kontinenata razvija se avna zona sutura du koje se istiskuju ofioliti i tvorevine gornjeg omota a uz obrazovanje ofiolitskih pokrova. U procesu dalje konvergencije kontinetalnih plo a dolazi do njihovog unutranjeg tektonskog raslojavanja, formiranja plasa koje su izloene horizontalnim kretanjima kao na pasivnu marginu jednog tako i na aktivnu marginu drugog kontinenta. Sve je to pra eno veoma intenzivnim deformacijama i ubiranjem. Na taj na in, na kolizionim obodima dolazi do jakih saimanja litofacijalnih (formacionih) sadraja i generisanja debele kontinentalne kore. U grani nim delovima orogena prema platformama pred frontom pokrova i flinih klinova obrazuju se duboke depresije.Tako e, flini klinovi i ofioliti istiskuju se i du strmih dislokacija i uklju uju u arijake pokrovne strukture. Tip ispoljenih deformacija u ovakim orogenima uveliko zavisi od morfologije oboda kontinenata koji stupaju u kolizone odnose. Najintezivnije deoformacije deavaju se u domenu isturenih delova kontinenata tzv., indentera (na primer: Apulujski i Arabijski indenteri kao istureni delovi Afri ke plo e i Indijski indenter kao istureni deo Indoaustralijeke plo e). Glavne faze razvoja ubranih pojaseva U dugoj polovini 19. veka, formirano je miljenje da se ubrani pojasevi ra aju u oblastima intenzivnog sputanja koje su definisane kao geosinklinalne. U tom smislu razra ena je i dobro artikulisana koncepcija o njihovom daljem stadijalnom razvoju kroz transformaciju: od morskog basena do ubarnog pojasa orogena. Zemljina istorija bila je obeleena sa vie ovakvih krupnih doga aja ciklusa (Bertraunovi ciklusi) tokom kojih su iz nekadanjih geosinklinala izrasli orogeni pojasevi i sistemi. Kada je krajem 60-tih godina prolog veka, utvr eno da su ofioliti reprezenti stare okeanske litosfere, predstava o stadijalnosti geosinklinalnog procesa pretrpele su odre ene izmene. Dolo se do zaklju ka da je glavni proizvod razvoja mobilnih geosinklinalnih pojaseva, u stvari, obrazovanje kontinentalne kore na ra un okeanske. Geosinklinalna koncepcija geneze i razvoja ubranih pojaseva ima dva krupna nedostatka. Prvi je, nemogu nost primene aktualisti ke interpretacije evolucije geosinklinala, a drugi je vezan za izraziti determinizam, odnosno u enje da se svi mobilni pojasevi uobli avaju uniformno i po strogo definisanoj shemi doga aja. Sa pojavom tektonike plo a istoriju ubranih pojaseva dobila je potpuno novu mobilisti ku i aktuelisti ku osnovu. T. Vilson (1968) je dao jednu koherentnu shemu stadijalnog razvoja ubranih pojaseva kroz nekoliko ciklusa koji su nazvani Vilsonovi ciklusi . Postoji est takvih stadijuma kroz koje prolaze pojedini ubrani 102

prostori: (1) Stadijum kontinentalne riftogeneze (savremeni primer Isto noafri ki riftni sistem), (2) Rani stadijum (Crveno more i Adenski zaliv), (3) Zreli stdijum (Atlanski okean), (4) Kasni stadijum (zapadni obod Tihog okeana), (5) Zavrni stadijum (Sredozemno mora) i (6) Reliktni stadijum stadijum geosuture (sutura Inda u Himalajima). Za svaki od ovih stadijuma karakteristi an je odre en tip tektonskih pokreta i sedimentacije. Kasnije se pokazalo, konkretizacijom za odre ene ubrane pojaseve i sisteme, da se razvoj orogena moe odvijati na razli ite na ine. Tako na primer, turski gelog engor, prema uslovima i istoriji razvoja, izdvaja ak 20 tipova orogena. Me utim, bez obzira na ove razli itosti, ipak se ne isklju uju i neke opte osobenosti u razvoju karakteristi ne i zakonite za sve orogene. To su pre svega, polazno i zavrno stanje u evoluciji orogena, odnosno postojanje dubokomorskog prostora sa tankom okeanskom korom koji se na kraju transformie u ubrani pojas orogen i planinski sistem sa debelom kontnentalnom korom. Drugim re ima, reim istezanja litosfere i subsidencije na kraju je zamenjen reimom saimanja i izdizanja. Sa druge strane, razli itost u razvoju orogena ispoljena je tokom itavog ciklusa njihovog obrazovanja po ev od inicijalnog (izgled i uslovi formiranja depresionih prostora), preko sredinjeg (naro ito) gde je prisutan itav spektar strukturnih elemenata i geodinami kih odnosa, od zavarnog dela (izdizanja, orogeni kolapsi i sl.). Generalno posmatrano, bez obzira na brojne razlike, razvoj ubranih pojaseva odvija se kroz vie ili manje jasno determinisane stadijume sa specifi nostima geodinami kog reima. Lociranost mobilnih pojaseva Ranije je reeno da postoje dva tipa kasnoproterozojskih i fanerozojsih mobilnih pojaseva: me ukontinentalni i obodno-kontinentalni. Me ukontinentalni pojas kome pripadaju: Severnoatlantski, Uralo-ohotski, Sredozemnomorski i Arkti ki, locirani su na zreloj kontninetatalnoj kori srednjoproterozoiske Pangee 1, i to na mestima njene riftogene destrukcije. Oni su proli na svom po etku dva prva stadijuma Vilsonovog ciklusa: stadijum kontinentalne riftogeneze i isto noafri kog tipa u rifeju i stadijum me ukontinentalne rifogeneze crevenomorskog tipa krajem rifeja i po tkom paleozoika. U prvom stadijumu akumulirani su terigeni materijali jezerskoaluvijalnog porekla, a izlivani su i bimodalni vulkaniti (bazalti, rioliti, alkalni tipovi). U drugom stadijumu pojavili su se evaporiti, zatim morske terigene i karbonatne tvorevine, a od vulkanita, toleitski tipovi. Otpo elo je irenje morskog dna ali do reda veli ine od oko 100 kilometara, re e i neto vie. Obodno-kontinentalni mobilni pojasevi locirani su na periferiji Pangee 1, t.j., na njenoj granici sa Pantalaskim okeanom. Njihvo ra anje moglo je biti obavljeno na tri osnovna na ina: Riftogenim procesima, odnosno odvajanjem pojedinih blokova reda veli ine nekoliko stotina kilometara (mikrokontinenti) od glavnog kontinentalnog entiteta. U tom slu aju izme u mikrokontinenta i glavnog kontinenta formiran je dubokomorski basen tipa dananjeg Japanskog mora. U takvom depozicionom 103

prostoru odlagane su kontinentalne i morske terigene i terigeno-karbonatne tvorevina, a prisutan je i biomodalni vulkanizam (toleitski bazalti). Obrazovanje u okeanu na oko 100 kilometara od glavnog kontinenta ensimati nog vulkanskog luka tipa Aleutskog ili Marijanskog, obi no du transformnog raseda. Tokom daljeg razvoja ovaj luk moe biti rascepljen to ima za posledicu obrazovanje jo i remanentnog luka (koji je blii kontinentu) i me ulu nog basena (savremeni primer: Filipinsko more). Sa pojavom ostrvskog luka na njegovoj pefireriji umesto dubokovednih glina dolazi do taloenja grauvaka, flia i piroklasti nog materijala. Suprotno tome, u delu basena koji je blii kontinentu i koji ima karaktere pasivne margine taloe se elfni terigeni i karbonatni sedimenti Formiranjem subdukcione zone pod obod kontinenta, kada se mobilni pojas razvija po andskom tipu. U tom slua jiu, iznad subdukcione zone formira se ensijali ni ostrvski luk, a iza njega, rifogenim procesima, obodno more na siali noj ili simati koj osnovi. Na gornjem krilu subducione zone obrazuje se akrecioni klin, u ensijali nom obodnom moru taloe se plitkovodni, a u ensimati nom obodnom moru dubokovodni sedimenti. Po etni stadijum razvoja mobilnih pojaseva U Vilsonovoj shemi ovaj stadijum se naziva zrelim i u savremnim uslovima odgovara Atlantskom okeanu. Re je o relativno irokom okeanskom prostoru sa pasivnim kontinentalnim obodima. U stvarnosti ovo nije obavezno i svojstveno samo za me ukontinentalne pojaseve, jer se i kod obono-kontinentalnih kao pasivna javlja samo margina glavnog kontinenta, dok na suprotnoj strani prema mikrokontinentima i vulkaskim lukovima ona je od samog po etka aktivna. Na pasivnom obodu, u ovom stadijumu, formira se terigeni klin debljine ponekda i vie desetina kilometara. U uslovima aridne klime elf pasivnog oboda je preteno izgra en od karbonata esto sprudnog habitusa, zatim lagunskih tvorevina (soli). Na kontinentalnoj padini i podnoju, sprudne kre njake zamenjuju karbonati, flievi i turbiditi. Zreli stadijum Ovaj stadijum je obeleen vrlo sloenim geodinami kim reimom i u celini posmatrano blizak je savremenom zapadnotihookeanskom obrascu. U okenskim basenima u ovom stadijumu moe funkcionisati nekoliko osa spridinga (koje su obi no formirane u razli ito vreme), postoji veliki broj ostrvskih lukova ensijali nih i ensimati nih sa svojim subdukcionim zonama, dubokomorskim rovovima, predlu nim, me uli nim i izalu nim basenima, sa mirokontinentima. U takvim paleogeografskim uslovima deponuju se razli ite tvorevine, pre svega flievi i sprudni kre njaci. Za razliku od flia kontinentalnih padina i podnoja ranijeg po etnog stadijuma, gde preovla uju kvarcni pe ari genetski vezani za transport materijala sa platformi, ovaj fli zbog toga to je vezan za ostrvske lukove grauvaknog je i tufogenog sastava. Sprudni kre njaci esto uokviruju remanentne ostrvske lukove ili se nalaze u domenu unutarokeanskih izdignu a (savremeni primer: Imperatortska 104

ostrva u Tihom okeanu). Vulkaniti u oblasti ostrvskih lukova variraju po sastavu od toleita do oenitne i manje subvulkanske intruzije kvarcnih diorita i granitoida utisnute u osnovu vulkanskih lukova. Kontinentalni obodi mobilnih pojaseva u ovom stadijum mogu pripadati razli itim tipovima: atlantskom, zapadnotihookeanskom i andskom. Orogeni stadijum Po etak ovog stadijuma obeleen je prestankom irenja morskog i okeanskog dna (spridinga) i generisanja nove okeanske kore, zavravanjem destrucije okeanske kore u subdukcionim zonama i uspostavljanjem kompresionog reima. Ovakva aktivnost ne zahvata odmah itav mobilni pojas ve prvo njegove periferne ili ak i unutranje delove. U takvim podru jima dolazi do kolizije ostrvskih lukova ili mikrokontinenata jednih sa drugima i u krajnjem slu aju sa obodom kontinenata. Sedimentne i vulkanske tvorevine koje su izgra ivale ove prostore bivaju podvrgnute intenzivnom nabiranju, navla enju i kraljutanju sa tektonskim transportom uglvanom prema kontinentu. Epizodne delimi ne kolizije koje prethode optem i zavrnom zatvaranju nabornog pojasa, obi no odgovaraju epohama jednog od Bertranovih ciklusa ili jednoj od krupnih faza dijastrofizma u domenu tog ciklusa. Proces regionalne kompresije izazvane kolizijom mikrokontinenata, ostrvskih lukova i drugih terena sa kontinentalnim obodima obi no je pra en razvojem arijaa koji su izgra eni ili od tvorevina odlaganih u dubokim basenima ili od stena samih terena. Na taj na in obrazovani su prostrani flini, ofiolitski, metamorfni i drugi tektonski pokrovi. Pred frontom takvih pokrova, a na na in njihovog razaranja obrazuju se olistostromske tvorevine. Re je o formacijama izgra enim od basenskih tvorevina i od odlomaka i blokova pokrovnih stena koje su gravitacionim putem dospele u depozicioni prostor. Tu su uklju eni, ponekad, veoma krupni blokovi od pokrovnih stena reda veli ne nekoliko stotina i hiljda kubnih kilometara. Debljom mobilizacijom tektonskih pokrova i olistostrome mogu njima biti pokriveni. U podini arijaa posebno ofiolitskih esto su prisutni miksiti (tvorevine sastavljene od odlomaka razli itih stena) ne gravitacionog ve tektonskog porekla koje se nazivaju melanom . Melan, dalje, moe da pretrpi razaranje i pretloavanje i da u e u sastav olistostrome, a olsitostroma da bude podvrgnuta tekonskoj obradi i transformaciji u melan. Takve hibridne tvorevine ozna ene su kao olistomelan . Neophodno je ista i da olistostrome nisu vezane samo za arijake strukture. esto se obrazuju i u podu jim gravitacionih listri nih raseda u domenu pasivne kontinentalne margine. Posebnu panju privla e krupni ofiolitski pokrovi koji su rezultat obdukcije i naguravanja delova okeanske litosfere na kontinentalni obod. Mogu biti debli i do 12 kilometara (Omanski ofiolitski pokrov). Poznati su slu ajevi obrazovanja 105

granitskih kupola na ra un zagrevanja i remobilizacije kontinentlne kore ispod ovakvih ofiolitskih pokrova. U slu aju da odsustvuju obdukcioni ofilitski pokrovi, onda su ofioliti zastupljeni u okviru melana ili protruzija t.j., dijapirskog utiskivanja (koje je posledica visoke plasti nosi serpentinita) du ofiolitskih avova ili sutura, i na taj na in markiraju mesta kolizije litosfernih plo a. Za takve suture esto su vezani glaukofanski kriljci metamorfiti visokog pritiska i niske temperature. Tako e, du nekih avova, posebno starijih, mogu da budu izba eni eklogiti i blastomiloniti visokotemperatne tvorevine. Ponekad sutura ili av uopte nije obeleena ofiolitima ve se moe raspoznati na osnovu kontrasne gra e dodirnih jedinica ili blokova dvaju litosfernih entiteta razdvojenih razlomima. To upu uje na potpunu konzumaciju nekadanje okeanske kore u subdukcionim zonama. Tokom daljeg razvoja ubranih oblasti, ove ofiolitske suture mogu pretrpeti deformacije i aktivizirati se u uslovima novog geodinami kog reima. U orogenom stadijumu jezgro orogena je podvrgnuto regionalnom metamorfizmu do amfilbolitske facije i utiskivanju krupnih granitoidnih plutona esto batolitskih razmera. Kod me ukontinentalnih orogena to se odvija na ra un zagrevanja i rastapanja donjeg dela kontinentalne kore (posledica nestabilnsoti orogena usled njegove debljine). Kod obodno-kontinentalnih orogena kordiljerskog tipa granito-metamorfno jezgro se obrazuje iznad subdukcione zone obi no rastapanjem donjeg dela kontinentalne kore u gornjem-povlatnom krilu subdukcione zone. Granitoidni batoliti su po pravilu viefazno obrazovani, tokom vie desetina milona godina. Za starije faze karakteristi ni su granodioriti i granosijeniti, a za mla e varijeteti pove ane alkalnosti. U celini, ovi mla i granitoidi sadre vie kalije (K2O) nego natrije (Na2O). Orogeni stadijum esto se deli na dva podstadijuma ili etape. Neki ih ak ozna avaju kao posebe samostalne stadijume. To su ranoorogena i kasnoorogena etapa. U ranoorogenoj etapi, obrazovanje ubranih pojaseva i planinskih sistema odvija se na ra un tangencijalno tektonskog saimanja, koje je pra eno metamorfizmom i granitizacijom. Upravo u ovoj etapi ispoljen je paroksizam ubiranja, navla enja i kraljutanja kao i metamorfizam i granitizacija centralnih delova orogena. Me utim, planinski sistemi jo nisu hipsometrijski disponirani, tako da je erodovani terigeni materijal transportovan sa takvih podru ja uglavnom finozrn. On se odlae u susednim u po etku morskim, a zatim lagunskim depozicionim prostorima. Naj e e je re o glinovito-peskovitim tvorevina mestimi no sa kre njacima i evaporitima (u tradicionalnoj geotektonici donja molasa). Za kasnoorogenu etapu karakteristi na je vertikalna mobilnost orogena, pre svega jaka izdizanja i formiranje istaknutih planinskih venaca. To je posledica izostati ke reakcije debele zemljine kore koja je produkt prethodnih saimanja litofacijalnih (formacionih) sadraja, metamorfizma, magmatizma i strukturnih multipliciranja. Daljim hla enjem, litosfera postaje sve propusnija za rastope iz omota a pa se kalk-alkalni vulkanizam postepeno zamenjuje bazaltima. U obodno-kontinentalnim orogenima kordiljerskog tipa u obodnom delu 106

kontinenta produava se ranija ispoljena vulkanska i plutonska aktivnostik, a dalje u pozadini odvija se bazaltni i (ili) alkalni vulkanizam. Opti reim tangencijalne kompresije i u ovoj etapi je o uvan, me utim, u osnim delovima orogena vrlo esto dolazi do superponovanja ekstenzionih procesa koji su posledica gravitacione nestabilnosti orogena prouzrokovane debljinom zemljine kore. U tom slu aju dolazi do obrazovanja epirogenih riftova za koje je karakteristi an bazaltni i alkalno-bazaltni vulkanizam. U drugim slu ajevima orogen biva ispresecan brojnim transkurentnim rasedima: longitudinalnim, popre nim i dijagonalnim. Intenzitet horizontalnog smicanja moe da bude izrazito veliki naro ito kod longitudinalni dislokacija na bo nim stranama indentera. Ubiranja, navla enja i kraljutanja u ovoj etapi ograni ena su na periferiju orogena, odnosno na grani no podru je prema predgorju i predgornim depresijama. U ovim pregornim depresijama odlau se uglavnom kontinentalne grubozrne tvorevine velike debljine. Tafrogeni stadijum Orogeni stadijum traje obi no prvih desetak miliona godina. Po njegovom okon anju dolazi do relaksacije i kompesioni reim biva zamenjen tenzionim. Ponovo se aktiviraju ranije formirane povri navla enja, kraljutanja i reversnog rasedanja, ali sad sa gravitaionim kretanjem blokova i pri tome formiraju grabenske strukture. One se ispunjavaju kontinentalnim ugljonosnim (u humidnim oblastima) tvorevinama i crvenom serijom" (u aridnim oblastima) u smeni sa pokrovima toleitskih bazalta. U odre enom smislu, ovaj stadijum odgovara ranoaulakogenom stadijumu starih platformi.

107

6.

TEKTONSKI PROCESI I GRA A KONSOLIDOVANIH DELOVA LITOSFERNIH PLO A

6.1. Opti pojmovi

Konsolidovani delovi litosfernih plo a su formirani viestrukim tektonskim oblikovanjima koja su bila usmerena na potenciranje njihove rigidnosti putem transformacije i kratonizacije nekadanjih ubranih pojaseva. Stoga se, u po etku, smatralo da oni van svojih oboda nisu izloeni nekoj ve oj tektonskoj aktivnosti izuzev slabe vertikalne pokretljivosti. Kasnije je utvr eno da i unutranje oblasti kontinentalnih platformi, tako e mogu biti izloene razli itim deformacijama, u nekim slu ajevima (unutrarplatformni orogeni) ak i ve im nego mobilni grani ni delovi plo a i da se u okviru njih moe ispoljiti magmatizam irokih razmera. Sude i prema savremenim tektonskim procesima unutranji delovi kontinentalnih platformi su zahva eni kompresijom. To su pokazala merenja u buotinama, mehanizmi rasedanja u aritima zemljotresa i druga osmatranja. Vektori ovih naprezanja orijentisani su ili upravno na pruanje osa irenja okeanskog dna (osa spredinga) ili upravno na front ubranih pojaseva. Ovo sasvim jasno upu uje na uzro nike stresa: u prvom slu aju to je irenje okeanskog dna i razmicanje litosfernih plo a u domenu srednjookeanskog grebena, a u drugom slu aju to je konvergencija, odnosno kolizija plo a . Ovako indukovan stres odgovoran je za aktiviranje rasednih struktura u okviru platformi, za generisanje kontinentalnih riftova (Rajnski i Bajkalski), pa ak i za formiranje planinskih sistema, odnosno unutarplatformnu orogenezu. Razlomne strukture u domenu platformi grupisane su u nekoliko sistema koji su sa uvali svoju orijentaciju u stenama razli ite starosti. Stoga se njihova geneza ne moe objasniti samo stresom izazvanim kretanjem litosfernih plo a. Ovakva zakonitost u orijentaciji rasednih struktura mogla bi delom biti i rezultat planetarnog uticaja, odnosno posledica naprezanja koja su izazvana oblikom Zemlje, stepenom njene elipsoidnosti i izmenom brzine rotacije. Neposredan uzrok obrazovanja ovakvih ruptura jesu dijageneza i litifikacija sedimentnih stena i hla enje magmatskih i metamorfnih stena, koji se odvija u polju rotacionih naprezanja. Ovakve planetarne osobenosti orijentacije razloma naro ito su dobro izraene kod krupnih struktura. Kada je re o razlomima posebnu panju zasluuju oni koji su ozna eni kao dubinski. Pojam dubinskih razloma u tektonici plo a nema onaj zna aj i identitet kao u tradicionalnoj geotektonici. Njemu u potpunosti odgovara jedino sutura ili av koji markira zonu kolizije litosfernih plo a. To je vean elemenat mobilnih pojaseva. Kao takvi oni mogu u i i u sastav fundamenta platformi, gde predstavljaju unutarplatformne strukture prekrivene sedimentnim pokrovom. Ove stare strukture su oslabljene zone i u kontinentalnim delovima litosfere i du njih dolazi do obnavljanja naprezanja i formiranja itavog niza drugih dislokacija. Vaan deo unutarplatformnih struktura su i krupni transkurentni rasedi. Njihovo pruanje je reda veli ine nekoliko hiljada kilometara, a horizontalno smicanje i nekoliko stotina kilometara (Tanlu u Kini 550 km, San Andreas u 108

Kaliforniji 580 km, Talaso-ferganski razlom 200 km). U gra i fundamenta platformi mogu biti sa uvani i delovi krupnih transformnih raseda koji su postojali do orogene ili u orogenoj fazi razvoja. Kategoriji dubinskih razloma u domenu konsolidovanog dela litosfere mogli bi pripadati i kontinentalni riftni sistemi, s obzirom na veli inu, duinu razvoja i prate i magmatizam (bazi nog, alkalno-bazi nog nekada i ultrabazi nog sastava). U svom daljem razvoju ove strukture mogu biti transformisane u granice plo a. Bez obzira to je sa pozicije tektonike plo a, broj razloma koji bi u klasi nom smislu bio dubinski veoma ograni en, njihov bitan zna aj u kontroli razmetaja rudnih leita ne dovodi se u sumnju. To se pre svega odnosi na oblasti riftnih struktura. U okeanskim prostorima, du njih prisutna je intenzivna hidrotermalna aktinost pra ena akumulacijom sulfida, niza metala, za kontinentalne riftove vezana su leita olova i cinka, a za basenske prostore ovih riftova leita nafte i gasa. U zonama sutura, na kontinentima, u vezi sa prisustvom ultrabazita i gabrova javljaju se leita hromita, platine, a u oslabljenim zonama nad suturama u fundamentu starih platformi u kimberlitskim levkovima razmetena su leita dijamanata. Sude i po savremenim ispoljavanjima, konsolidovani delovi litosfernih plo a nisu lieni ni magmatizma. On je najbolje izraen u oblastima riftnih sistema. Na primer, u isto no-afri kom riftnom sistemu nalaze se takvi krupni stratovulkani kao to su Kenijski, Kilimandaro, u zapadnoj Africi Kamerun i dr. Mladi vulkanizam prisutan je u Antiatlasu, zatim Aliru (Ahagar) i Libiji (Tibesti). Vulkanske pojave i nedavno ugaeni vulkani vezani su i za zapadnoevropski riftni sistem na potezu od Rajnskih kriljavih planina i gornjerajnskog grebena pa sve do Tuniskog zaliva uklju uju i i francuski Centralni masiv. U Aziji vulkanske pojave prisutne su u domenu Bajkalskog rifta, na uhotki, Tibetu. Na Antarktiku se nalaze krupni vulkani Erebur i Teror, a u isto nom delu SAD u rejonu rifta Rio Grande, zatim u Jeulustonskom Parku i dr. Gotovo svi vulkanski produkti unutar plo a su alkalno-bazaltnog sastava i vezani su za aktivnost vru ih ta aka. U konsolidovanim delovima litosfernih plo a moe do i i do sloenijih deformacija pa i formiranja unutarplatformnih ubranih pojaseva i planinskih sistema. Pruanje ovakvih ubranih pojaseva je vie stotina, a irina nekoliko desetina kilometara. U celini, ubranost je znatno nieg intenziteta nego kod primarnih ubranih pojaseva, a magmatizam uglavnom nije ispoljen. Tri su elementa bitna za razumevanje njihovog poreka: - Oni se po pravilu obrazuju nad zonama starih riftova. - Pruaju se paralelno sa bliskim primarnim ubranim pojasevima. Vreme deformacija ovih prostora poklapa se sa tektonskom aktivno u u domenu mobilnih pojaseva. Sve ovo ide u prilog njihovoj genetskoj povezanosti, odnosno deformacije konsolidovanih delova litosfere su posledica intra i interlitosfernog stresa

109

generisanog u grani nim zonama plo a.

6.2.

GRA A I RAZVOJ KONTINENTALNIH PLATFORMI

Osnovna obeleja platformi

6.2.1.

Kontinentalne platforme (kratoni) predstavljaju jezgra kontinenata i zauzimaju njihov najve i deo. Obuhvataju povrinu od nekoliko miliona kvadratnih kilometara. Izgra ene su od kontinentalne kore debele 35-45 km. Litosfera u njihovom domenu debela je 150-200 km, a nekada i znatno vie i do 400 km. Izometri nog su oblika i poligonalne gra e. Dobar deo platformi prekriven je nemetamorfisanim sedimentnim pokrovom debljine 3-5 km, a u dubljim depresijama i rovovima 10-12 km, izuzetno i 20-25 km, (Perikaspijska depresija). U sastav pokrova mogu u i platobazalti, a re e i kiseli vulkaniti. U oblastima koje nisu pod sedimentnim pokrovom, otkriven je fundament platformi izgra en od razli itih metamorfnih stena i od intruziva me u kojima se isti u graniti. Platforme obi no karakterie ravni arski reljef. Neki delovi mogu biti prekriveni plitkim epikontinentalnim morem tipa Balti kog, Belog i Azovskog. Platforme su najpostojaniji delovi kontinenata. Karakterie ih slaba seizmi nost, retka vulkanska aktivnost i nizak toplotni tok. Pojam platforma formiran je krajem 19. veka, kao antipod mobilnim pojasevima odnosno geosinklinalama. Prvobitno su one nazivane jednostavno ravnicama (Karpinski) ili kontinentalnim povrinama (Og). Termin platforma prvo se pojavio 1904.god., i poti e od francuskog prevoda Zisovog termina u kojem je Ruska ravnica nazvana kao Russiches Tafel (doslovno: Ruska tabla ). U ruskoj literature po ev od Arhangelskog, platformom se naziva ne samo Ruska tabla tj., oblast koja je prekrivena sedimentnim pokrovom, ve i delovi Isto ne Evrope gde je na povrini otkriven i fundament (titovi i masivi). Kober (1921), stabilne delove kontinenata gde spadaju table i titovi ozna ava kao kratogen, a nema ki geolog tile kao kraton. Ovaj poslednji termin se zadrao u zapadnoj literature i esto se upotrebljava kao sinonim za platformu. Najtipi niji predstavnik konsolidovanih delova litosfernih plo a su stare platforme , tj., platforme sa prekambrijumskim uglavnom donjokambrijumskim fundamentom. One izgra uju centralne delove kontinenata i zauzimaju 40% njihove teritorije. Danas postoje dva niza starih platformi: severni, kog ine: Severnoameri ka, Isto no-evropska, Sibirska, Kinesko-korejska i juni u koji ulaze: Junoameri ka, Afri ka, Indijska, Australijska i Antarkti ka. Sredinji deo planete Zemlje zauzima jedino Juno-kineska platforma. Fundament starih platformi izgra en je preteno od arhajskih tvorevina, a zatim donjoproterozojskih, a u manjoj meri srednjoproterozojskih, dok gornjoproterozojske tvorevine u estvuju samo u gra i dve stare platforme: Juno-ameri ke i Afri ke. Sve su to po pravilu jako metamorfisne tvorevine (amfibolitske i granulitske facije). Glavno mesto pripada gnajsevima i drugim kristalastim kriljcima i granitima. Stoga se takav fundament esto ozna ava kao granitno-gnajsni ili kristalasti.

110

Stare platforme su poligonalne konfiguracije i odvojene su od susednih orogena predgornim depresijama ili su ubrani pojasevi direktno preko njih nagurani. Tako na primer, na periferiji Isto no-evropske platforme prisutna su oba odnosa. S jedne strane Ural, Timan i Karpati, odvojeni su od platforme podgornim depresijama, a sa druge Kaledonidi Kolskog poluostrva neposredno su nagurani na platformu preko 200 kilometara. Mlade platforme zauzimaju znatno manje prostora u strukturi kontinenata (do 5%). Raspore ene su ili na njihovoj periferiji kao na primer Srednjo i Zapadnoevropska, Isto noaustralijska i Patagonska, ili izme u starih platformi (Zapadnosibirska koja se nalazi izme i Isto noevropske i Sibirske). Fundament mladih platformi izgra en je uglavnom od fanerozojskih vulkanogneno-sedimentnih tvorevina, koje su slabije metamorfisane (facija zelenih kriljaca) ili ak sa metamorfizmom u za etku, i od blokova jako metamorfisanih starih prekambrijskih stena koje su nekada izgra ivale mikrokontinente mobilnih pojaseva fanerozoika. Graniti i drugi intruzivi imaju pot injenu zastupljenost u gra i fundamenta mladih platformi. S obzirom da ne poseduje svojstva fundamenata starih platformi, fundament mladih platformi se ne moe ozna avati kao kristalasti ve samo kao ubrani. On se od svog pokrova ne razlikuje toliko po metamorfizmu koliko po deformisanosti. U zavisnosti od starosti zavrnog ubiranja fundament mladih platformi moe biti: epikaledonski, epihercinski, epikimerijski. Sedimentni pokrov mladih platformi uglavnom je jurske ili krednokvartarne starosti, na epihercinskim platformama formiranje pokrova po inje u gornjem permu, a na epikaledonskim u gornjem devonu. esto se izme u ubranih pojaseva i tipi nog pokrova mladih platformi izdvaja prelazni kompleks koji obi no ispunjava depresije. On se od fundamenta razlikuje slabijom deformisano u i potpunim odsustvom metamorfizma i granita, a od pokrova je odvojen diskordancijom i razlikuje se od njega ve om kompaktno u stena. Predstavljen je sa dva tipa tvorevina: (1) sedimentnim, molasnim i molasno vulkanskim stenama koje ispunjavaju me uplaninske depresije poslednji stadijum razvoja orogena i (2) terigenim (molasoidnim) i terigenovulkanogenim materijalima koji ispunjavanju riftne rovove obrazovane u stadijumu prelaza orogena u platformu. Mlade platforme su u znatno ve oj meri prekrivene sedimentnim pokrovom nego stare i zbog toga se esto nazivaju tablama (Zapadno-sibirska, Skitskoturanska i dr.). U oblastima gde je sedimenti pokrov debeo vie od 10 km, na mladim, re e i na starim platformama konsolidovna kora je smanjene debljine (manje od 15-20 km), i sude i prema brzini seizmi kih talasa poseduje svojstva koja su karakteristi na za donji (bazaltni) sloj kontinentalne ili drugi sloj okeanske kore. Ima osnova za pretpostavu da takva podru ja sa korom koja je po sastavu bliska okeanskoj zaista predstavljaju reliktne basene sa okeanskom korom u oblasti mobilnih pojaseva. Oni se slikovito nazivaju bazaltna okna. Takvog karaktera su: Perikaspijska depresija, depresija Barencovog i Karskog mora, depresija Meksi kog zaliva i dr. Sedimentni pokrov mladih platformi je ja e deformisan od pokrova starih 111

platformi. Tako e, prisutan je i ve i stepen kongruentnosti pokrovnih stuktura i gra e fundamenta.

6.2.2.

Unutranja gra a fundamenta starih platformi

Najve i deo starih platformi izgra uju arhajske i donjoproterozojske tvorevine. Istraivanja su pokazala da je fundament starih platformi blokovske gra e. Tako na primer, u domenu Balti kog tita konstatovano je pet, a Kanadskog tita est blokova. Neki od tih blokova, obi no proterozojske starosti, su jako izdueni i nazivaju se pojasevima (Laplandsko-belomorski pojas u oblasti Balti kog tita, Stanovojski pojas u oblasti Aldanskog tita, Grenvilski na isto nom obodu Kanadskog tita i dr.). Unutranja gra a i razvoj ovih blokova se jako razlikuju od mobilnih pojaseva gornjeg proterozoika i fanerozoika. Tu su jo rasprostranjeni specifi ni strukturni elementi karakteristi ni za ranije etape razvoja Zemlje. Arhajske starosti su dva glavna tipa takvih elemenata: pojas zelenih stena i granita i granulitsko-gnajski pojas. Pojas zelenih stena i granita esto izgra uje itave blokove. Markantno mesto pripada izduenim i izvijenim zonama zelenih stena izgra enih od relativno slabo metamorfisnih stena prvenstveno bazi nih vulkanita metamorisanih do facije zelenih kriljaca, a mestimi no i od sedimentnih stena. Pruanja su vie stotina, a ponekad i vie hiljada kilometara, a irine nekoliko desetina i prvih stotinu kilometara. Pojasevi zelenih stena utvr eni su na svim platforma i njihovim titovima. Pojasevi zelenih stena su sinklinorijumske gra e sa jako sloenim naborima i navlakama. Ovi pojasevi su razdvojeni granitno-gnajskim ovalima. Naj e e je re o intruzivnim, ali i o rasednim pa i trangresivnim kontaktima. Debljina vulkanogeno-sedimentnih kompleksa pojaseva zelenih stena moe dosti i 10-15 km. Obi no su troslojne gra e. Donji deo stuba izgra en je prvenstveno od bazi nih (toleitskih bazalta), mestimi no i ultrabazi nih lava. Me u ovim poslednjim posebno se isti u komatiti koji se odlikuju pove anim sadrajem MgO (> 20%). U ovakvim tvorevinama koje su mla e od arhajskih njih gotovo nema, to upu uje da su u arhaiku vrednosti toplotnog toka bile jako pove ane i shodno tome astenosfera bila na visokom stupnju rastopljenosti. U donjem delu stuba zelenih stena u manjoj meri prisutni su gvo eviti kvarciti (despiliti) i siliciti. Srednji deo stuba pojasa zelenih stena ine najve im delom vulkanogene stene. Njihov sastav je promenljiv: uglavnom su zastupljeni efuzivi i piroklastiti srednjeg i kiselog sastava sve do dacita i riolita, a pove ava se i sadraj sedimentnih stena. Petrohemijski, ovi vulkaniti su bliski, ali ne i istovetni sa mla im vulanitima kalk-akalne asocijacije vezanim za ostrvske lukove. U gornjem delu stuba pojasa zelenih stena dominiraju klasti ne tvorevina koje li e na molasne formacije tipi ne za mla e ubrane pojaseve. Oni lee obi no diskordantno preko vulkanogeno-sedimentnih tvorevina srednjeg dela pojasa zelenih stena, pri emu je tokom tog perioda dolo do utiskivanja, dijapirskog ili me uslojenog, plutonskih graniotoidnih tela.

112

Zavretak razvoja pojasa zelenih stena obeleen je intenzivnim deformacijama: nabiranjem, navla enjem, zatim metamorfizmom i obrazovanjem nove generacije granitoida, gde za razliku od prethodne K2O, preovla uje Na2O. Glavna masa pojasa zelenih stena obrazovana je izme u 3,5 i 2,5 milijardi godina. Za to vreme formirano je nekoliko pokolenja ovih tvorevina s tim to vremenski pojedina ni iznos njihovog obrazovanja po pravilu nije bio ve i od 100 miliona godina. Najve i broj nastao je u prvoj polvini donjeg proterozoika na Gvajanskom (Juna Amerika) i Leono-liberijskom (Zapadna Afrika) titu, koji su pre afri ko-junoameri kog raskola inili jednu celinu. injenica da su u mnogim oblastima u bazi zelenih stena na eni konglomerati sa valucima granita i gnajseva upu uje na mogu nost da je deo ovih struktura obrazovan u uslovima razmicanja i riftovanja neke starije kontinentalne kore. Ova kora predstavljena gnajsnim serijama granitskognajsnog tonalitskog sastava, danas se nalazi izme u granitsko-gnajsnih polja koja razdvajaju pojaseve zelenih stena, mada je glavni deo tih granitoida mla i od susednih pojaseva zelenih stena. Kako su vulkaniti srednjeg dela stuba zelenih stena bliski onima iz domena ostrvskih lukova, a magmatiti donjeg dela ofiolitima, pretpostavlja se da su pojasevi zelenih stena analozi izalu nim basenskim tvorevinama. Granulitsko-gnajsni pojas je drugi glavni tip donjoprekambrijumskih struktura. On deli i uokviruje pojaseve zelenih stena. Ovakav tip struktura pojavio se krajem arhaika da bi puni razvoj postigao tokom proterozoika. Me utim, i pore toga, u njima zna ajno mesto pripada arhajskom materijalu. Izgra en je od stena visokog metamorfizma (amfibolitsko-granulitske facije) i uopte karakterie da viestruki metamorfizam, ubranost i druge sloene deformacije (navlake, kraljuti), pri emu je kao celina naguran na susedne oblasti zelenih stena i granita. Njihova unutranja gra a esto je komplikovana granito-gnajsnim kupolama i krupnim plutonima gabro-anortozitskog tipa. Klasi ni primer granulitsko-gnajsnih pojaseva su: Grenvilski u Severnoj Americi, Mozambi ki u Isto noj Africi, Laplanskobelomorski i Stanovijski u Rusiji. Poseban tip struktura fundamenta starih platformi su mobilni pojasevi donjoproterozojske starosti koji su se u tradicionalnoj geotektonici nazivali protogeosinklinalama . Oni se pruaju vie stotina kilometara, a dostiu irinu do prvih stotinu kilometara. U morfolokom pogledu pokazuju izrazitu linearnost. U ve ini slu ajeva i kod ovih ubranih pojaseva kao kod njihovih mla ih analoga upadljivo se izdvajaju dve zone: spoljanja i unutranja. Spoljanja zona lei na neprera enom ili slabo poreme enom arhajskom fundamentu i izgra en je od sedimentnog kompleksa predstavljenog nemetamorfisanim elfnim karbonatima i klastitima. Monoklinalne su strukturne konfiguracija s tim to se prema unutranjim zonama sve vie ispoljava kraljuastonavla na gra a. U istom smeru raste i debljina tvorevina. Pojavljuju se i pokrovi i silovi bazi nih magmatita. Sve je ovo u potpunosti identi no sa spoljanjim zonama kasnoproterozojsko-fanerozojskih ubranih pojaseva. U unutranjim zonama prisutni su fli i tvorevine crnih kriljaca, zatim u velikoj meri bazi ni vulkaniti bliski po sastavu okeanskim toleitima. To su o igledno tvorevina kontinentalne padine, podnoja i obodnih mora. Jo dalje u 113

unutranjost ovih sistema nalaze se tvorevine vulkanskih pojaseva uklju uju i i granitne batolite. Postavlja se pitanje: na kakvoj kori su razvijene ove unutranje zone? Dubokomorski karakter sedimenata i kalk-alkalni sastav vulkanita upu uje da to nije bila kontinentalna kora kao u spoljanjim zonama, ve kora prelaznog ili okeanskog tipa. O tome svedo e i sve brojnije pojave ofiolita u donjoproterozojskim ubranim pojasevima. Me utim, paleomagnetni podaci pokazuju da je irina mnogih takvih basena sa okeankom korom bila manja od 1 000 km, izuzetno i do 3 000 km. (Transhadsonski ubrani pojas u Kanadi). Ofioliti su otkriveni i u granulitsko-gnajskim pojasevima, na primer Mozambi kom (gornjoproterozojske starosti). Tako e, odre eni granuliti Laplandskog pojasa Balti kog tita i sli ne stene dugih mobilnih pojaseva mogu se definisati kao metaofioliti. To goviri da bi se i ovi prekambrijski mobilni pojasevi mogli razvijati u uslovima istezanja i razmicanja kontinentalne kore u isto vreme kada je njihov glavni strukturni sadraj formiran u uslovima intenzivnog saimanja i kolizije susednih arhajskih blokova: Kolskog i karelskog u slu aju Laplandskobelomorskog pojasa i Zimbabvenskog i Kapvalskog u slu aju Limpopo pojasa u Junoj Africi. Evolucija donjoproterozojskih mobilnih pojaseva zavrava se sli no kao kod njihovih mla ih analoga (gornjoproterozojsko-fenerozojaskih) ubiranjima, navla enjima do formiranja prvih arijaa, jakim i sloenim deformacijama, metamorfizmom stena do amfibolitske facije, utiskivanje u granitoide. Na kraju obrazovani su linearno izraeni orogeni, pred ijim frontovima je deponovan molasni materijal umerene debljine i ne tako grubog sastava. Razlika izme u ovih mobilnih pojaseva i onih kasnijih gornjoproterozojsko-fanerozojskih je uglavnom u veli ini: prvi su bili vezani za mikrookeane, a drugi za velike okeanske prostore. Me utim i ovo se ne odnosi ba na sve donjoproterozojske mobilne pojaseve. Prostor izme u donjoproterozojskih ubranih pojaseva zauzimaju blokovi kontinentalne kore konsolidovani krajem arhaika, koji su predstavljali delove epiarhajskog superkontinenta, a koji je podvrgnut destrukciji po etkom proterozoika. Na to upu uje nesaglasnost pruanja mobilnih pojaseva u odnosu na unutranje strukture arhajskih blokova kao i rojevi dajkova bazita koji se masovno pojavljuju po etkom proterozoika. Arhajski blokovi su preteno izgra eni od pojaseva zelenih stena i granita, a samo u nekim slu ajevima uklju ene su i najstarije stene iz grupe granulitsko-gnajsnih pojaseva (serija). Veliki deo ovih kontinentalnih blokova bio je prekriven sedimentima (sedimento-vulkanogenim) pokrovom. injenica da je ovaj pokrov izgra en od slabo deformisanih i slabo metamorfisanih tvorevina, ponekad velike debljine i mestimi no proet vulkanitima trapovske asocijacije, upu uje na zaklju ak da su se ovi kontinentalni blokovi u donjem proterozoiku razvijali u uslovima platformnog reima. Stoga se mogu ozna iti kao protoplatforme ili protokratoni . Razlikuju se od mla ih i savremenih platformi veli inom (ne ve e od 1 000 km) i visokom mobilno u koja je dovela do obrazovanja granitsko-gnajsnih kupola. 114

Protoplatforme su u vie oblasti ispresecane riftnim rovovskim strukturama koje se mogu tretirati kao analozi aulakogena razvijenih na mla im platformama. Zbog toga su i ozna eni kao protoaulakogeni . Neki od njih ispunjeni su uglavnom sedimentnim tvorevinama (aulakogeni Kanadskog tita), drugi vulkanitima bazi nim i ultrabazi nim (aulakogeni Balti kog tita) ili kiselim (aulakogen Ukrajinskog tita). Protoaulakogeni su naj e e rovovske gra e, me utim neki su pretrpeli znatnu inverziju tako da su sa jedne strane ograni eni reversnim rasedima. Tvorevine koje ispunjavaju ove strukture esto su podvrgnute jakom metamorfizmu do facije zelenih kriljaca ili ak amfibolitske facije.

6.2.3. Gra a platformi

povrine

fundamenta

sedimentnog

pokrova

U gra i platformi u estvuju dva krupna elementa: (1) oblasti fundamenta platformi otkrivne na povrini terena, koje su ozna ene kao titovi i (2) oblasti platformi prekrivene sedimentnim pokrovom, koje se nazivaju tablama. titovi su strukturni oblici pre nika vie od hiljadu kilometara. Tokom svoj duge geoloke istorije pokazivali su uglavnom tendenciju postojanog izdizanja pra enog jakim eroziono-denudacionim procesima. Neki od njih su na kratko, u potpunosti ili delimi no bili prekriveni plitkim morem (Kanadski tit u ordovicijumu-devonu, Balti ki u kambrijumu-siluru, Aldenski u kambrijumu itd.). Manji blokovi sa otkrivenim fundamentom koji su due vreme bili zaplavljeni morem ozna eni su kao masivi , na primer: Anabarski masiv na Sibirskoj platformi, Ukrajinski masiv na Isto no-evropskoj platformi. Ovaj poslednji esto se naziva i titom. titovi se lako prepoznaju na platformama severnog niza, gde su sa svih strana okrueni sedimentnim pokrovom. Me utim, znatno tee ih je izdvojiti na platformama junog niza posebno na Afri koj i Indijskoj, jer je na njima fundament otkriven na irokom prostoru, a pokrov ograni en samo na zatvorene relativno manje depresije. Table su preovla uju i elemenat gra e ve eg dela starih i posebno mladih platformi. Mlade platforme su gotovo u celini u stvari table, dok su titovi i masivi izuzetak. Table su, kako je ve re eno, delovi platformi ije je fundament prekriven sedimentnim ili vulkanogeno-sedimentnim pokrovom promenljive debljine. U okviru tabli mogu no je izdvojiti ve i broj strukturnih elemenata nieg reda kao to su: anteklize, sineklize, aulakogeni i dr. Anteklize su krupni i blago izdignuti delovi fundamenta koji na sebi nose sedimentni pokrove. Debljina sedimentnog pokrova u svodovskim delovima antekliza ne prelazi 1-2 km. Njihov geoloki stub predstavljen je plitkovodnim i kontinentalnim tvorevinama i obleen je brojnim prekidima u sedimentaciji. Ponekad u sreditu antekliza otkrivena su manja podru ja fundamenta (Voronjeka antekliza na Ruskoj tabli, antekliza Bend i Ozark u Severnoj Americi. Postoje anteklize koje su markirane sa vie izdignu a. Ova izdignu a se nazivaju svodovima (na primer: Tatarski i Tokmavski svodovi Volgo-uralske anteklize). Anteklize postoje i na mladim platformama, na primer Karakumska antekliza na Turenskojh tabli. 115

Sineklize su krupni i blago sputeni delovi fundamenta koji nose na sebi sedimentni pokrov. Debljina pokrova je 3-5 km. U geolokom stubu pokrova sinekliza vano mesto zauzimaju i dubokomorske naslage. Ovde je neophodno ista i da su anteklize i sineklize veoma slabo deformisane, tako da padni uglovi slojevitosti ne prelaze 10. Sineklize nisu prisutne samo u oblasti tabli ve i na podru ju titova (na primer: sinekliza Hadsonskog zaliva na Kanadskom titu). Na platformama Gondvane one predstavlju dobro artikulisane depresije okruene poljima fundamenta (sineklize Kongo, Taudeni u Africi, Amazonska u Junoj Americi). Na platformama severnog niza sineklize se obi no grani e sa anteklizama ili sa titovima. Postoje dva tipa sinekliza. Prvi je obeleen velikom debljinom sedimentnog pokrova (10-15 pa ak i 20-25 km), koji lee neposredno preko fundamenta sa obelejima donjeg sloja kontinentalne kore ili drugog sloja okeanske kore. Kako je ve re eno ovakvi prostori mogu predstavljati relikte okeanskog basena mobilnih pojaseva. Drugi tip su tzv., trapovske sineklize, na primer: Tunguska na Sibirskoj platformi, Dekanska na Indijskoj, Karu u Junoj Africi, Parana u Junoj Americi. Njihov geoloki stub pored sedimenata sadri i platobazalte. Ovakve tvorevine prekrivaju prostore reda veli ina vie od milion kvadratin kilometara. Sa bazaltima su esto udrueni dajkovi i silovi bazi nih magmatita. Interesantno je da se ove sineklize u savremenom reljefu javljaju u okviru visoravni (plato Putoran u Sibiru, Dekan u Indiji, Karu u Junoj Africi). Ovo se objanjava priratajem debljine zemljine kore na ra un produkata bazi nog magmatizma. Sli no tome kako su anteklize razvijene na nekoliko svodova i sineklize se mogu sastojati od ve eg broja depresija koje su razdvojene svodovima ili sedlima. Nekoliko takvih manjih depresija nalazi se u oblasti Tunguske sineklize koje se mogu smatrati ak i samostalnim sineklizama. U zapadno-teksakoj sineklizi Severne ameri ke platforme takvog karaktera su depresije Delaver i Midlend. Krupan i upadljiv strukturni element platformi su aulakogeni (od gr . avlakos-brazda). Prvi ih je izdvojio atski (1960). Nalaze se na skoro svim platformama. To su leinearno izduene strukture rovovske gra e duine vie stotina i irine desetak ponekad i stotinu kilometara. Aulakogeni su od susednih oblasti otro ograni eni gravitacionim rasedima, a njihov rovovski prostor ispunjen je relativno debelim naslagama sedimenata, esto i vulkanitima, me u kojima su posebno karakteristi ni bazalti pove ane alkalnosti. Tipi ni sedimenti za ove prostore su sone i ugljonosne formacije naro ito u domenu najdubljih delova sinekliza. Fundament na podru ju aulakogena sputen je do dubine od 12-14 km, a konsolidovana kora i litosfera su esto istanjene, to se dovodi u vezu sa izdizanjem omota a (astenosfere). Gra a aulakogena je na taj na in konvenabilna sa gra om savremenih kontinentalnih riftova i stoga bi se oni mogli ozna iti kao paleoriftovi . Razvoj aulakogena se zavrava dvojako: (1) superponovanjem sinekliza i (2) formiranjem zona ubrnog pokrova. Za prvi slu aj lep primer je Ukrajinska sinekliza izgra ena od sedimenata od kraja donjeg karbona do neogena koji prekrivaju dnjeprovsko-donjecki aulakogen izgra en od tvorevina srednjodevonsko116

donjokarbonske starosti. Transformacija aulokogena u sineklizu, odnosno zakonitost da se kod velikog broja sinekliza (ali ne svih), u njihovoj bazi nalazi paleorift-aulakogen naziva se pravilo atskog . Me utim, ne evoluiraju svi aulakogeni u sineklize. Jedan deo njih izloen je kompresiji i invertovanju u ubrane zone razli ite sloenosti. Na taj na in nastaju izdignute strukture poznate kao vali (jednostavni, ili sloeni izgra eni od nekoliko paralelnih nizova lokalnih izdizanja). Ponekad saimanje moe biti toliko intenzivno da nastaju ubrane zone relativno sloene gra e sa naglaenim reversnim kretanjima tipa kraljuti i manjih navlaka. Takvog tipa su invertovani aulokogeni: Kelteberijska zona u paniji, oblasti Srednjeg, Visokog i Saharskog Atlasa, Palmiridi u Siriji i dr. U svim navedenim primerima negativna struktura aulakogen transformisana je u pozitivnu strukturu val, ubranu zonu (plakantiklinorijum), tj., obavljena je njihova tektonska izverzija. I unutranja gra a aulakogena je razli ite sloenosti. Osim glavnih raseda koji ograni avaju aulakogene po duoj osi, esto se paraleno sa njima javlja itav niz prat ih listri nih raseda. Tako e, u unutranjosti rova prisutne su i horstovske strukture. Za mnoge aulakogene karakteristi an je dvofazi razvoj: prvi stariji riftni stadijum, zatim dugotrajni eroziono-denudacioni interval, pa obnavljenje riftnih struktura. Val su platformne strukture nieg reda koje se formiraju: ili u osnim delovima aulakogena, ili na njihovim obodima iznad grani nih i drugih raseda. To su linearna, blaga izdignu a duine nekoliko desetina kilometara. Po pravilu, sastoje se od jednog ili nekoliko redova malih antiklinalnih struktura. Ve inom je re o lokalnim izdigun ima ne viim od prvih stotina, esto i nekoliko desetina metara. Me utim, postoje i neto otrije forme sa padom krila do prvih deset stepeni i asimetri ne gra e. Deformisanost pokrova platformi genetski je vezana za intra litosferni stres produkovan u konvergentnim - kolizionim granicama litosfernih plo a. Kompresija ispoljena u kolizonim podru jima (orogenima) moe se osetiti stotine kilometara u unutranjost platformi i odgovorna je za inverziju aulakogena, obrazovanje kraljuti i manjih navlaka i ubiranje. Formiranje platformnih nabora aktivno u i intralitosfernog kompresionog stresa olakano je prisustvom sonih naslaga ili glinovitih slojeva u sedimentom pokrovu. Postoje i naborne strukture koje su jako udaljene od kliznih granica litosfernih plo a i stoga nisu mogle nastati dejstvom tangencijalnog intralitosfernog stresa. Njihov nastanak u sedimentnom pokrovu platformi objanjava se vertikalnom mobilno u blokova fundamenta du razloma. Stoga su ovakvi nabori ozna eni kao refleksioni . Ovde se name e pitanje: ta je uzrok kretanja blikova fundamenta? Za sada jo nema kona nog odgovora za ovakav fenomen. Jedan od mogu ih uzroka vertikalne mobilnosti moglo bi da bude opte hla enje i odgovaraju e neravnomerno sputanje fundamenta. Me utim, mogu an je i sasvim suprotan doga aj zagrevanje i aktivizacija platformi sa istim efektima. U platformnom pokrovu moe do i do obrazovanja i druga ijih nabora. 117

Tako na primer, u aulekogenim i dubokim sineklizama u kojima postoje sone naslage velike debljine, veliko rasprostranjenje imju soni dijapir i kupole i vali . Sedimentni pokrov platformi, tako e je veoma pogodan za razvoj egzogenih nabora kao to su kompakcioni , zatim nabori vezani za kretanje kontinentalnog leda i dr. Pored titova i tabli u strukturi platforme esto se izdvaja i tre i element oblasti perikratonskih sputanja . Oni su najupadljivije izraeni izme u titova i orogena ili njihovih predgornih depresija. U Severnoj Americi to su zona Velikih Ravnica izme u Kanadskog tita i Kaskadnih planina, u Junoj Americi zona izme u Gvajanskog i Zapadnobrazilskog tita, s jedne i Anda, s druge strane. Na Isto no-evropskoj platformi, sa izvesnom dozom uslovljenosti, koja je posledica neodre enosti granica Ruske table, ovakva obeleja mogla bi imati Volgo-uralska oblast i jo ubedljivije juna, pericrnomorska margina Ukrajinskog tita i zapadni obod tog tita i Beloruska antekliza Vislansko (Balti ko) Djestrovska zona. Oblast perikratonskih sputanja karakterie se blagim monoklinalnim ili stepeni asto-monoklinalnim sputanjima fundamenta prema susednom mobilnom pojasu. U sutini, to su najunutraniji, proksimalni, delovi kontinentalne margine i odgovaraju unutranjem elfu, koga karakterie pove ana debljina (10-12 km) i tvorevine otvorenog mora u odnosu na susedne table, mada se zapaaju i paralakse i lagunske formacije. Njihova spoljanja granica markirana je molasama predgornih depresija ili se nalaze du fronta intenzivnih deformacija orogena.

6.2.4. Sedimentne formacije platformnog strukturnog plana platforme

pokrova

razvoj

Sedimentne formacije platformi razlikuju se od formacija mobilnih pojaseva odsustvom ili slabim razvojem kako dubokomorskih tako gruboklasti nih kontinentalnih naslaga. Veliko rasprostanjenje na tablama imaju tvorevine crnih kriljaca. Sve su one nastale u uslovima nekompenziranog sputanja pri dubini mora od nekoliko stotina metara, u isto vreme kada se akumulacija tipi nih sedimenata platformnog pokrova odvija na dubinama od 50, re e i 100 metara. Kako se platformna sedimentacija odvija u veoma plitkovodnim uslovima na nju u velikoj meri uti e i klima. Usled toga se naslage koje izgra uju krupne formacione nizove odre enih etapa (ciklusa) razvoja platformnog pokrova bitno razlikuju. Me utim, formacije koje zauzimaju isti poloaj u ovim nizovima imaju dosta zajedni kog i obeleavaju jedne te iste faze tektonskog oblikovanja. U bazi formacionih nizova platformnog pokrova obi no lee kontinentalne klasti ne formacije: sive, crvene boje i beskarbonatne sa kaolinskim cementom proizvodima razaranja kore raspadanja, u humidnim uslovima sa limni kim ugljevima, a u aridnim, sa gipsonosnim tvorevinama (crvena boja karakteristi na je za tropske, a siva za umerene klimatske oblasti). Posebno debeli evaporiti koji uklju uju ne samo kamenu so, ve i kalijeve soli akumulirani su u aulakogenim (Dnjeprovsko-donjecki) i u dubokim sineklizama (Perikaspijska i Sredozemna). Sa napredovanjem transgresije kontinentalne tvorevine bivaju prokrivene terigenim formacijama, u humidnim oblastima kvarcnim peskovima sa glaukonitom i fosforitom, a u aridnim sa arenim peskovito-glinovitim naslagama koje su 118

ponekad i gipsonosne. Za vreme maksimalne transgresije kada su i najistaknutiji delovi platforme (titovi, masivi i najvii delovi antekliza) prekriveni morskom vodom odvija se deponovanje karbonatnih formacija, u humidnim oblastima laporoviti karbonati (u kredi i paleogenu, facije pisa e krede), a u aridnim prvenstveno dolomiti. U dubljim delovima depresionih prostora kao to su aulakogeni u uslovima deficita materijala odlau se tamnosive oboga ene organskom materijom kriljave tvorevine. Oblasti akumulacije ovih tvorevina esto su okruene tvorevinama predeltnog porekla. Kada na kraju transgresiju smeni regresija onda otpo inje obrnut proces obrazovanja formacija koji se zavrava ponovo kontinentalnim tvorevinama. To u glacijalnim oblastima mogu da budu i tvorevine vezane za ledni ku aktivnost, kao to je to bio slu aj na severnoj zemljinoj polulopti tokom kvartara i na junoj u neogenu i kvartaru. Starije glacijalne formacije (gornjokarbonsko-donjopermske starosti) obrazovane su na junim gondvanskim platformama. Van ledni kih oblasti umesto glacijalnih formiraju se lesne naslage. Tokom stadijuma tabli koji su na starim platformama trajali 500-600 miliona godina, dolo je do viestrukih izmena njihovog strukturnog plana. Na to su uticali spoljanji i unutranji faktori. Promene prouzrokovane spoljanjim faktorima odgovarju u celini granicama tektonskih ciklusa i pot injene su tim zakonitostima. Njih je za Rusku tablu prvi ustanovio Karpinski, a odnose se i na sve ostale platforme (pravilo Karpinskog). Saglasno pravilu Karpinskog, najve im sputanjima u svakoj tektonskoj etapi izloeni su prostori koji se nalaze u blizini i paralelno sa najaktivnijim delom mobilnog pojasa. Tako na primer, na Ruskoj tabli u kaledonskom ciklusu glavna sputanja odvijala su se u njenom severozapdnom delu u blizini skandinavskih Kaledonida, pri emu je u takav proces bio uklju en i Balti ki tit. U hercinskom ciklusu intenzivnim sputanjima bila je izloena isto na polovina platforme, odnosno onaj deo Ruske table koji je blii uralskom mobilnom pojasu i juni deo paralelan Sredozmnomorskom pojasu, gde je i formiran Dnjeprovsko-donjecki aulakogen. U alpskom ciklusu sputanjima je bio zahva en juni deo platforme, tj., onaj koji gravitira sredozemnomorskom mobilnom pojasu kada je i generisana mlada skitska tabla. Sli an razvoj imale su i druge table. Vano je ista i da do ove transformacije strukturnog plana tabli nikada se nisu skokovito odvijale. Starija subsidencijalna aktivnost nije naglo prestajala sa promenom geodinami kih uslova, ve je u laganijem tempu nastavila da se ispoljava sve do potpunog gaenja. U unutranje faktore razvoja strukturnog plana platformi spadaju zagrevanje i hla enje litosfernih platformi. Do zagrevanja je dolazilo u etapama postojanja superkontinenata u donjem rifeju, kasnom paleozoiku ranom mezozoiku i kratkoj fazi aktivizacije u devonu. U ovim stadijumima dolazilo je do aktiviranja ekstenzionih procesa kojima su formirani riftovi i generisan magmatizam (bazi ni i alkalno-bazi ni). Hla enjem litosfere inicirana su sputanja i tom prilikom nad aulakogenima su obrazovane sineklize, a u pokrovu je ispoljeno refleksiono ubiranje. Ima miljenja da je ovo opta tendencija na platformama, te da su titovi i anteklize njihovi zaostali, odnosno manje sputeni delovi. Me utim, ima 119

mnogo elemenata (brojni prekidi u sedimentacji, poja an magmatizam u domenu titova i antekliza i dr.), koji pokazuju da to i nije ba tako i da su pojedini delovi platformi bili izloeni i izdizanjima.

6.2.5.

Magmatizam platformi

Magmatizam u okviru platformi nije tako jako ispoljen kao u mobilnim pojasevima. Tako na primer, platformni vulkaniti ine svega 10% od ukupnih fanerozojskih vulkaniskih produkata. Me utim, i pored toga magmatizam predstavlja vaan element aktivnosti platformi i po mnogo emu je specifi an. Izdvojene su tri asocijacije magmatizma na platformama: (1) trapova, (2) alkalnobazaltna i (3) kimberlitska. Trapova asocijacija Na platformama je najbolje izraen tzv., trapov magmatizam . Njegovi produkti zauzimaju ogromne povrine platformi ( esto i vie od milion kvadratnih kilometara). Predstaljen je pokrovima toleitskih platobazalta ije pojavljivanje ima linijski karakter sa odre enim vulkanskim centrima du razloma. Kontinentalni toleitski baziti razlikuju se od bazita srednjoekeanskih grebena neto pove anim sadrajem alkalija, naro ito K2O, to je povezano sa asimilacijom kontinentalne kore. Zapaaju se tako e i pokrovi ultrabazi nih stena (pikrita) i subalkalnih stena. Intruzivna trapova formacija predstavljena je silovima i dajkovima dolerita, gabro-dolerita i gabro-dijabaza. Silovi i dajkovi dolerita mogu biti debeli 200-300 metara. Interesantno je da u nekim sineklizama (na primer, Tunguska u Rusiji), neki od dajkova podse aju na ofiolitske, samo su manje pravilnije gra e. Iz toga proizilazi da je taj prostor bio izloen istezanju sli no onome kod izalu nih basena. Rasprostranjenije trapove asocijacije u vremenu korenspondira sa periodima raspada superkontinenta: prvo u rifeju, a zatim krajem paleozoika i u mezozoiku. U ovom drugom slu aju trapova socijalcija je genetski vezana za raspad Gondvane. Ona se pojavila u gornjem permu isto nih Himalaja i jugozapadnog dela Junokineske platforme, u gornjem trijasu - donjoj juri June Afrike, Antarktika i Tasmanije, u dornjoj juri - donjoj kredi June Amerike i Indije, gornjoj kredi donjem paleogenu zapadne Indije, Jemena... Sve ove asocijacije danas su otkrivene na razli itim stranama mladih okeana Atlantskog i Indijskog, mada su prvobitno inili jedinstvenu celinu. Postoji trapov magmatizam koji je u manjoj meri neposredno vezan za procese raspada Pangea, me utim i njihovi geodinami ki procesi u principu su isti. Alkalno-bazaltna asocijacija Ova asocijacija ima manje rasprostranjenje na platformama nego trapova. esto je sa njom prostorno i vremenski povezana. Izvor magmi alkalno-bazaltne asocijacije je na ve im dubinama u omota u nego u slu aju trapovih asocijacija. Sastoji se od efuzivnih i intruzivnih formacija. Efuzivne su predstavljene uglavnom trahi-bazaltima sa razli itim diferencijatima: od ultrabazi nih do kiselih, posebno fonolita. Intruzivnu ine ovalni plutoni ultrabazi nog i alkalnog sastava tipa 120

nefelin-sijenita, alkalnih granita i karbonatita. Ovi su koncenti ne gra e pri emu starost magmatita opada ka centru plutona, a u istom smeru pove ava se i njihova bazi nost i alkalnost. Efuzivne i intruzivne alkalno-bazaltne formacije esto su me usobno razdvojene. Efuzivna formacija gravitira ka riftovima i paleoriftovimaaulakogenima i uopte, zauzimaju vie delove fundamenta platformi. Trapova asocijacija zauzima prostore sinekliza koje prestavljaju ogromne vulkanotektonske depresije, odnosno strukture sputanja. Vremenski, alkalno-bazaltna asocijalcija ili prethodi trapovoj ili je sledi. O igledno da se platobazalti (trapova socijacija) izlivaju tokom kulminacije magmatske aktivnosti, kada su centri rastapanja na manjim dubinama i kada obuhvataju velike prostore. Koncentri ni plutoni alkalno-bazi nog i ultrabazi nog sastava jo su bliskije vezani za platformna izdizanja - titove i anteklize. Alkalno-bazaltna asocijalcija kontinenata bliska je asocijaciji magmatita okeanskih ostrva, to upu uje na njihovo zajedni ko dubinsko poreklo, iz omota a. Magmatska ognjita kontinentalne asocijacije moraju se nalaziti u litosfernom omota u ina e ne bi moglo dolaziti do njihovog viestrukokg obnavljanja u istom centru, a u uslovima horizontalnog kretanja litosfernih plo a. Kimberlitska formacija Re je o intruzivnoj formaciji sli noj alkalno-bazaltnoj koja se generie du raseda u zonama levkova i dajkova, posebno na presecima tih raseda, u me uriftnim prostorima. Glavne oblasti razvoja kimberinskih formacija su Sibirska platforma, Juna i Zapadna Afrika. U kimberlitskoj formaciji javljaju se dijamanti. Stoga je ona prava dubinska formacija kontinenata, jer se dijamnti ne obrazuju na dubinama manjim od 150-200 kilometara.

6.2.6.

Razvoj platformi

Povrina platformi u stvari predstavlja eroziono-denudacionim procesima zaravnjen ubrani pojas orogen. Drugim re ima, u evolucionom nizu krupnih elemenata litosfere ona sledi iza orogena. Me utim, platformni reim na podru ju nekog orogena ne uspostavlja se odmah, ve posle vie desetina u domenu mladih, ili ak nekoliko stotina miliona godina, u slu aju starih platformi. Toliki je vremenski interval do nastupanja stadijuma formiranja platformnog pokrova. A pre toga, odnosno pre transformisanja u tablu, platforma je prola kroz dva privremena stadijuma koji se odlikuju jo pove anom mobilizacijom. To su stadijumi kratonizacije i aulakogena. Stadijum kratonizacije na najve em broju starih platformi vezan je za prvu plovinu srednjeg proterozoika, tj., za donji rifej. Postoji ozbiljna pretpostavka da su u tom stadijum sve savremene stare platforme ulazile u okvire jednog superkontinenta poznatog kao Pangea 1, koji je formiran krajem donjeg proterozoika. Povrina superkontinenta bila je izloena optem izdizanju i akumulaciji uglavnom kontinentalnih tvorevina na ogran enom prostoru. Veliku zastupljenost imali su i subaeralni pokrovi kiselih efuziuva i tufova (ingimbrita), esto pove ane alkalnosti. Istovremeno, starije stene su bile podvrgnute kalijskom metasomatizmu, to je bilo pra eno utiskivanjem krupnih plutona, obi no u obliku 121

lopolita, bazi nih u donjim i kiselijim u gornjim delovima. Prvi tip plutona je predstavljen gabro-anortozitima, a drugi granitima rapakivi tipa. Ovi prvi nastali su rastapanjem delova donje kore pod uticajem izdignute astenosfere ili neposredno izdizanjem njenih proizvoda, dok se graniti najverovatnije formiraju na ra un rastapanja gornje kore. Magmatizam i metamorfizam ovog stadijuma svedo e o pove anom toplotnom toku koji je doveo do izotropizacije platformnog fundamenta. Aulakogeni stadijum je usledio posle stadijuma kratonizacije i na ve ini starih platformi ispoljio se tokom srednjeg i gornjeg rifeja mogu no i u donjem vendu. On ozna ava po etak raspada superkontinenta i individualisanje starih platformi. Karakteriu ga procesi ekstenzije i obrazovanje riftova i riftnih sistema koji su transformisani u aulakogene (otuda i naziv ovog stadijuma). Riftni sistemi konstatovani su na skoro svim starim platformama posebno onim iz severnog niza. Ovi paleoriftovi su ispunjeni klasti nim kontinentalnim i plitokodnim morskim sedimentima (kvarciti, argiliti, stromatolitski karbonati); u gornjem rifeju po eli su se pojavljivati i evaporiti. U domenu aulakogena veliko prisustvo imaju pokrovi platobazalta i silovi gabrodiorita i gabraodijabaza, tj., stene trapove asocijacije, ije je maksimalno pojavljvanje bilo na granici srednjeg i gornjeg rifeja, gornjeg rifeja i venda. Na mladim platformama, stadijum koji je prethodio formiranju tabli je jako skra en. Stoga kratonizacija i nije izraena, a stadijum aulakogena je obeleen formiranjem riftova neposredno superponovnih na odumiru e orogene saglasno njihovom pruanju. Ovi riftovi esto se ozna avaju kao tafrogeni. Oni su ispunjeni kontinentalnim tvorevinama crvene boje ponekad i ugljenosnim naslagama, a prisustni su i bazalti. Ovakvi tipovi riftova konstatovni su na vie mesta, na primer, eljabinski graben na isto nim padinama Urala, grabeni na periatlantskoj ravnici SAD, graben Sredinje doline u kotskoj, zatim sli ne strukture u isto noj Australiji i dr. Prelaz ka stadijumu table (pravi platformni stadijum) zavaren je na starim platformama Isti ne Evrope, Sibira, Kine i Koreje u vendu; Severnoj Americi krajem kambrijuma; na junim kontinentima u ordovicijumu (u Australiji u kambrijumu). Prelaz ka stadijumu table obeleen je optim sputanjem fundamenta, proirivanjem aulokogenih podru ja do razmere sinekliza, prekrivanjem izdignutih podru ja platformi morskim vodama, odnosno njihovim transformisanjem u anteklize i u krajnjem slu aju obrazovanjem kompaktnog platformnog pokrova. Po etak formiranja pokrova poklapa se po etkom raseda superkontinenata: Pangee 1, u vendu - kambrijumu i Pangee 2, u juri. Upravo zbog toga pokrov mladih platformi po svojoj stratigrafskoj pripadosti odgovara prvom sloju kore savremenih okeana. Akumulacija pokrovnih tvorevina nije bila kontinuirana, ve je prekidana epohama tektonske aktivizacije, koje su se odrazile regresivnim fazama preformiranjem strukturnog plana i magmatskom aktivno u. Ovim prekidima pokrov je izdeljen na komplekse koji po pravilu odgovaraju tektonskim ciklusima susednih mobilnih pojaseva: kaledonskom, hercinskom i alpskom. U velikom broju starih platformi junog niza stadijum pravih tabli jo nije nastupio, ve se itav proces ograni io na obrazovanje izolovanih sinekliza 122

(sineklizni stadijum). Na mladim platformama u Evroaziji, isto noj Australiji i Patagoniji, stadijum table po eo je u srednjoj juri. Ovde platformni pokrov odgovara jednom (na epihercinskim) ili dva (na epikaledonskim platformama) ciklusima pokrova starih platformi.

6.3.

EPIPLATFORMNI OROGEN
Opte osobine

6.3.1.

Pored orogena koji su formirani u oblastima konvergentnih granica litosfernih plo a postoji i veliki broj sli nih sistema obrazovanih na zreloj konsolidovanoj kontinentalnoj kori na manjoj ili ve oj udaljenosti od kolizionih uticaja. Ovakvi orogeni ozna eni su kao sekundarni ili epiplatformni , a sam proces njihovog obrazovanja posle relativnog tektonskog mirovanja, nazvan je tektonska aktivizacija . Najtipi niji predstavnik ovakve unutarplatformne orogeneze, danas, jeste Centralnoazijski pojas. On uklju uje planinske sisteme: Hindukua, Tjan-ana, Pamira, Kunluna, Nanana, Cinlina, Altaja, Sajana, Perbajkala, Zabajkala, Stanovojskog gorja. Mnogi od njih po svojoj veli ini ne zaostaju za primarnim orogenima kao to: Alpi, Kavkaz, i dr., nego ih ak i prevazilaze (Tjanan, Pamir, Kunlun). Centralnoazijski pojas je u direktnom kontaktu sa severnim obodom Alpsko-himalajskog primarnog orogena i po eo je da se formira istovremeno, a delimi no i neposredno posle njega. Ova injenica upu uje na njihovu genetsku povezanost, odnosno zajedni ke uzroke njihovog formiranja. Unutranja gra a Centralnoazijskog pojasa pokazuje da je formirana u uslovima horizontalne kompresije meridijalne orijentacije. Ve ina savremenih istraiva a zajedni ke uzroke formiranja sekundarnog Centralnoazijskog i primarnog Himalajskog orogena vide u koliziji kontinentalne plo e Indije i Evroazije, koja je po ela u eocenu pre 50 miliona godina. Me utim, konkretni mahenizmi kontinentalne (epiplatformne), orogeneze ostaju i dalje diskutabilni. O tom problemu postoji vie miljenja koja su u dobroj meri i kompatibilna. Poznati su stavovi Molnara i Taponiea, prema kojima je severni pendapski istureni deo Indijske plo e imao ulogu indentera i uklinio se u meki obod Evroazijske plo e. To je izazvalo obrazovanje pamirskog luka nasuprot pendapskom klinu, opte saimanje u krupne nabore, formiranje gorja i me uplaninskih depresija Centralnoazijskog pojasa i razvoj krupnih transkurentnih razloma sa obe strane pamirsko-pendabskog rta: desnih, pruanja SZ-JI, na isto nom i levih, pruanja SI-JZ, na njegovom zapadnom obodu. Prema miljenju Djuia, suenje Centralnoazijskog pojasa, nasuprot indijskog indentera dogodilo se ne samo na ra un ekstruzije delova litosfere prema zapadu i istoku nego i na ra un opteg saimanja i zadebljanja zemljine kore u oblasti Tibeta. Ovi mehanizmi mogli su dejstvovati i zajedni ki. Zonenajn, polazi od toga da neravnomeran raspored seizmi nosti unutar 123

Centralnoazijskog pojasa upu uje da u ovim terenima postoji ve i broj mikrokontinenata koji su se pri optoj koliziju Indijske i Evroazijske plo e razli ito kretali (transkurentna i reversna kretanja). Sli ne plo e (Iberijska, Apulijska, Egejska, Anatolijska), bile su ranije izdvojene u zapadnom delu Alpskohimalajskog mobilnog pojasa. Za podru je Centralnoazijskog pojasa i isto nog oboda Azijskog kontinenta utvr eno je vie od 20 mikroplo a koje su smetene izme u glavnih litosfernih plo a: Evroazijske, Afri ke, Arabijske, Indijske i Tihookeanske i koje formiraju oblast interlitosferne aktivnosti sa kretanjima u razli itim pravcima saglasno sa konvergencijom glavnih plo a. Ovaj pojas potvr en je difuznim pojavljivanjem seizmi nosti na udaljenosti i do pet hiljada kilometara od Himalajskog kolizionog fronata. Lobkovski, polaze i sa pozicija dvoetanosti tektonike plo a, smatra da pri koliziji Indijske plo e, odnosno njenom podvla enju pod Evroazijsku, donji plasti ni deo zemljine kore pomeren je ka severu pod uticajem Indijske plo e. Ovo pomeranje izazvalo je saimanje gornjeg vieg i vrstog dela zemljine kore Centralnoazijskog pojasa, to je bilo pra eno obrazovanjem planinskih sistema i me uplaninskih depresija u tom prostoru. Ovakva aktivnost obeleena je izdvajanjem toplote koja je predstavljala uzrok pove anja toplotnog toka i obrazovanja astenolita u unutranjosti planinskih sistema Centralnoazijskog pojasa, to je jo vie uticalo na njihovo izdizanje. Zbog toga ima miljenja da je glavni uzrok izdizanja Centralnoazijskog pojasa astenosferni dijapirizam, a ne regionalna kompresija. Me utim, to nije ta no, jer su konstatovana brojna reversna kretanja i navlake u oblasti Pamira i konjugovani parovi raseda esto seizmi ni, koji se mogu objasniti jedino regionalnom kompresijom. Izloene koncepcije o genezi Centralnoazijskog orogenog pojasa po Hainu, ne protivure e jedna drugoj ve se dopunjavaju. injenica da je Centralnoazijskog pojasa nastao na heterogenom supstratu i da je predstavljen kolaem fanerozojskih ubranih oblasti razli ite starosi koje su razdvojene starijim kontinentalnim blokovima. Ovaj strukturni kola je kasnije u kompresionim uslovima prouzrokovanim indijsko-evroazijskom kolizijom remobilisan i ponovo izdeljen na ve i broj blokova - mikroplo a sa razli itom vertikalnom i horizontalnom tektonskom mobilnoi u. Najverovatnije da mikroplo e nisu bile litosfernog ve kornog sadraja, ta nije izgra ene su od gornjih delova Zemljine kore, koji su kretani po niem plasti nom supstratu. Vano je ista i da su deformacije u ovom pojasu uglavnom u paleozojskim ubranim sistemima, dok su stariji kontinentalni blokovi tektonski bili pasivni. Unutranja gra a Centralnoazijskog epiplatformnog orogenog pojasa kao reprezenta ovakvih sistema obeleena je smenjivanjem izdignutih blokovskih struktura sa sputenim tipa me uplaninskih depresija. Na krajnjem severu prema grani noj zoni neaktivirane platforme ovaj pojas markiran je predgornim depresijama. Planinski sistemi izgra eni su od kompleksa jako deformisanih paleozojskih i prekambarijumskih tvorevina mestimi no metamorfisanih, u koje su utisnuti graniti. Strukture pokazuju naglaenu vergentnost prema predgornim i me ugornim depresijama. Depresije su ispunjene debelim molasnim naslagama koje se razlikuju od onih u primarnim orogenima ve om zastupljeno u kontinentalnih u odnosu na morske tvorevine. Debljina molasa je vie kilometara i one obi no lee 124

preko naslaga platformnog pokrova koji je isti kao na neaktiviranom delu platforme. Platformni pokrov Centralnoazijskog pojasa je mezozojsko-paleogene starosti, a do akativizacije i akumulacije molasa dolo je po etkom oligocena. Unutranja gra a epiplatformnih orogenih sistema saglasna je sa pruanjem glavnog primarnog ubranog pojasa, me utim strukturni stil jako varira i u zavisnosti je od udaljenosti od uzroka tangencijalnih naprezanja. U slu aju Centralnoazijskog pojasa to je frontalni deo pendebaskog indentera. Tako na primer, u njegovoj neposrednoj blizini, na Pamiru, sekundarna orogeneza je obeleena intenzivnim deformacijama sve do obrazovanja navlaka, kraljuti i drugih sloenih elemenata sklopa. Severnije, u zapadnim delovima Tjanana, u susedstvu Pamira, dolo je do formiranja asimetri nih nabora i strmih navlaka i kraljuti severne vergence (suprotno vergentnosti primarnog hercinskog orogena). U isto nom Tjanenu, gde je direktan uticaj pendabskog indentera spre en poloaj Tarmskog masiva, sli ne deformacije svedene su na uska polja koja su razdvojena zonama opteg svodovskog izdizanja. Sa jo ve im udaljavanjem od pendabskog indentera ovakvih deformacija vie nema, ve su prisutna samo jaka svodovska i blokovska izdizanja. Centralnoazijski pojas je najve i i najbolji, ali ne i jedini primer sekundarnih orogena, koji su formirani u blizini primarnih. Sli ni orogeni nalaze se na starim platformama isto no od Severno-ameri kih i Junoameri kih Kordiljera. U tom smislu posebno su ilustrativne oblasti isto nih Kaskadnih planina i plato Kolorado u Severnoj Americi. Do krede ove oblasti su inile zapadni obod starog severnoameri kog kratona koji je predstavljen donjoprekambrijumskim kristalastim fundamentom i rifeo-paleozojski-mezozojskim (zaklju no sa jurom) pokrovom. Fundament je danas disponiran u domenu izdignutih struktura, a pokrov sa uvan u depresijama ispunjenim molasama izme u ovih izdignutih sistema. Po etkom krede kada su izdizanjima bile obuhva eni susedni Centralni Kordiljeri, oblast Kaskadnih planina je bila izloena sputanju i akumulaciji naslaga molasnog tipa. Krajem krede i po etkom paleogena ovaj prostor je deformisan i delom invertovan uz formiranje visokog planinskog sistema (vieg od 4 km) i me uplaninskih depresija u kojima se sve do eocena obavljala, u jezerskim uslovima, depozicija da bi tada i ove tvorevine bile kona no deformisane. Izdignuti blokovi u ijim erodovanim svodovima su otkrivene stene prekambrijumskog fundamenta du ne tako strmih reversnih raseda nagurane su na susedne depresije. Ranije se smatralo da ovi rasedi sa dubinom postaju vertikalni ime se eliminie uticaj tangencijalne kompresije u njihovom stvaranju. Kasnije, seizmi kim profiliranjem, je utvr eno da nikakvog ustrmljivanja raseda sa dubinom nema, ime je potvr eno da su ove strukture nastale u kompresionom reimu. Poseban strukturni fenomen ovog prostora je plato Kolorado. On je kao celina izdignut oko dva kilometa i tako morfoloki postao integralni deo Kordiljera. U grani noj zoni platoa prema neaktiviranoj platformi nastale su predgorne depresije Vajoming i Rejton. Sli na obeleja na periferiji Severnoameri kih Kordiljera, a u domenu platforme, imaju gorje Bruksa Severne Aljaske sa kolvilskom predgornom depresijom i planine Mekenzi i Frenklin u severozapadnoj Kanadi. U Andima June Amerike sli nog su porekla isto ni Kordiljeri Centralnih Anda. Oni posle hercinske orogeneze nisu bili obuhva eni sputanjima 125

ve su kasnije bili uklju eni u andska izdizanja sa navla enjima krajem neogena na subandsku depresiju. Na isti na in uklju en je u Andski masiv i blokovski sistem Sijera Pamp koji je produkt bajkalske tektogeneze. Istoj kategoraiji struktura pripadala bi i neka izdignu a na severnoj periferiji Alpsko-himalajskog orogenog pojasa Evrope i Azije kao to su Planinski Krim, Veliki Balhan, Bend i Turkestan i Parapamiz. Oni su proizvod kasnokimerijske tektogeneze da bi zatim u kredi i donjem paleogenu bili prekriveni platformnim pokrovom, a jo kasnije tektonski ponovo aktivirani. Sli no je i sa predgornim grebenom Velikog Kavkaza, koji je primarno oblikovan hercinskim pokretima, a zatim u novije vreme i u uslovima sekundarne orogeneze. Poseban slu aj predstavljaju izdignuti ubrani sistemi na spoljanjoj strani predgornih depresija Alpa (planina Jura) i Polarnog Urala (nizovi aranieva, ernova i Sorokina). O igledno je da su svi pomenuti strukturni elementi i njihova morfoloka izraenost uglavnom u obliku planinskih sistema indirektan proizvod kolizije litosfernih plo a, odnosno odraz tih procesa na ve oj ili manjoj udaljenosti od kolizionog ava. Me utim, postoje jo udaljeniji, na rastojanju od vie stotina kilometara ubrani pojasevi koji su od primarnih orogena odvojeni irokim prostorima subhorizontalnog poloaja platformnog pokrova. O tome da je i njihovo formiranje povezano sa kolizionim procesima u grani nim zonama litosfernih plo a, svedo i paralelnost ovih pojaseva sa primarnim orogenima i vremenska saglasnost njihovog obrazovanja. Ovi sekundarni ubrani pojasevi nastaju na mestima nekadanjih riftova avlakogena, kao rezultat njihove inverzije. Uzrok inverzije avlakogena je tangencijalni-horizontalni kompresioni, odnosno litosferni stres iji je izvor u zoni konvergencije plo a (mobilni pojas). Kao primeri ovakvih nabornih deformacija i izdizanja mogu posluiti vali Zapadne i Centralne Evrope (Vild - Bulonski, Pomorski i dr.), Planinski Mangilak u kaspijskom regionu, Paliridi u Siriji, Visoki, Srednji i Saharski Atlas u Maroku i Aliru, Keltberijski nizovi i dr. Ovakve strukture se nazivaju telekolizionim . Unutar platformi postoje izdignu a koja se ni prostorno ni vremenski nikako ne mogu vezati za kolizione zone. Takve su Uralski krst, koji se prua upravno na Aopsko-himalajski i Centralnoazijski orogeni pojasa i odvojen je od njih irokim nedeformisanim prostorom. Logi no objanjenje nastanka planinskog reljefa Urala i nekih deformacija njegovih tvorevina (zaklju no sa eocenskim), tako e se svodi na dejstvo intralitosfernog stresa na hercinsku oslabljenu suturnu zonu. Zanimljivo je tako e da se novija izdizanja Urala, kojima nije zahva en itav gornjopaleozojski ubrani pojas, vremenski poklapaju sa obrazovanjem Centralnoazijskog i Alpsko-himalajskog orogenog pojasa. Potpuno poseban slu aj unutarplatformnih izdizanja ispoljen je na periferiji kontinentalnih riftova. Izdizanja su posledica bo nog efekta riftogeneze astenosfernog dijapira koji je formiran ispod riftnog rova i prouzrokovao izdizanje i njegovih krila. Najtee je objasniti poreklo intraplatformnih izdignu a koja se nalaze u sreditima kontinenata i imaju vie ili manje izometri ne crte, na primer: plato Putoran u Sibiru, plato Karu u Junoj Africi, gorje Mekdonel i Masgrejv na australijskom kontinentu, masiv Ahgar i Tibesti u Sahari i dr. Samo u poslednjem 126

slu aju (Tibesti) izdizanje je pra eno mladom magmatskom aktivno u (vru a ta ka) i njome se moe objasniti morfologija ovog masiva. Me utim i ostala izdignu a su verovatno vezana za izdizanja magmi u zonama vru ih ta aka. Osim toga sva ona lee na starim suturama, odnosno zonama relativno ve e magmatske propustljivosti. Plato Putoran, Karu i Dekan obrazovani su na mestu trapovih sinekliza, tj., predstavljaju produke njihove inverzije. Ispoljena izdizanja su rezultat zadebljanja litosfere do kojeg je dolo usled akumulacije ohla enih bazaltnih magmi u osnovi kore, dakle magmi koje nisu izbile na povrinu (underplating).

6.3.2.

Magmatizam epiplatformnih orogena

Magmatizam u domenu epiplatformnih orogena je razli ito ispoljen. U nekima od njih magmatizam prakti no odsustvuje, na primer, sva telekineziona izdizanja i znatan deo perikolizionih orogena (Tjan an, Altaj). To se objanjava slabom propustljivo u litosfere u tim prostorima i prisustvom sloja izolatora u vidu plasti nog donjeg dela kore. U ostalim unutarkontinentalnim orogenima prisutan je slabiji ili ja i magmatizam. Vulkanizam je uglavnom bazaltnog ili alkalno-bazaltnog, re e i kiselog karaktera (isto ni Sajan, Peribajkal, Mongolija i Centralnoazijski pojas, masivi: Centralni francuski, Bohemski u Zapadnoj i Centralnoj Evropi, Ahgar i Tibesti i drugi sli ni u Severnoj Africi i dr. Sude i po sastavu ksenolita ovaj vulkanski materijal poti e sa ve ih dubina iz omota a. Veliki zna aj u intraplatformnim orogenima ima i intruzivni granitoidni magmatizam iji su produkti naro ito rasprostranjeni u isto noj Aziji od Stanovojskih planina i Aldanskog tita na severu do Indonezije na jugu. Produkti ovog magmatizma esto se ozna avaju kao anorogeni (graniti A-tipa). Me utim, taj naziv nije adekvatno upotrebljen, jer i oni prate orogenezu, ali posebnog tipa. Po Hainu, pravilnije bi bilo da se zovu teleorogeni jer su o evidno u daljoj vezi sa mobilnim pojasevima. U isto noj Aziji prostrana polja ovih granitoida mezozojske starosti okruuju sa zapada Tihookeanski pojas. Ovo ak navodi na pomisao da je njihovo obrazovanje povezano sa dalekom pozadinom blagih subdukcionih zona koje su dale obodni isto no-azijski vulkano-plutonski pojas. U petrohemijskom pogledu ovi granitoidi se odlikuju neto pove anim alkalno u i vode poreklo iz kore ili iz omota a. Brojna i relativno manja tela granitoid-monconita laramijske starosti utisnuta su u tvorevine Isto nih Kaskadnih planina prodiru i i u susedne delove platformi. Na platou Kolorado poznat je klasi an lakolit, Henri. I ovaj plutonizam verovatno je sli nog porekla kao isto noazijski.

6.3.3.

Vremenski odnosi deformacija epiplatformnih orogena

Kada je prvi put utvr en tip epiplatformnih orogena on se odnosio samo na noviju oligocensko-miocensku etapu razvoja zemljine kore. Me utim, kasnije se pokazalo da su se fenomeni sekundarne orogeneze kontinuirano obrazovali i u starijoj geolokoj prolosti. Na to ukazuju molase koje lee neposredno na znatno starijem ubranom fundamentu ili na njegovom pokrovu, zatim anorogeni granitoidi i pojave regionalnog metamorfizma i sa njim povezanog radiometrijskog podmla ivanja stena. U celini posmatrano sekundarna orogeneza je startovala po etkom paleozoika, posebno devona da bi paroksizam doivela u vremenskom 127

intervalu: oligocen-kvartar. Na fonu opte horizontalne kompresije i formiranja epiplatformnih orogena u nekim oblastima je moglo do i i do suprotnih procesa, odnosno istezanja i riftogeneze (Bajkalski rift, Rajnski graben ili u gornjoj juri - donjoj kredi poliriftni sistem Zapadnog Zabajkala).

128

7.

GLAVNE FAZE RAZVOJA ZEMLJINE KORE

7.1. Pregeoloka etapa (pre 4,6 4,0 milijardi godina): Nastanak Zemlje

Prema savremenom tuma enju, smatra se da je Zemlja zajedno sa Suncem i drugim planetama formirana iz oblaka gasa i praine (uklju uju i i krupnije fragmente), a pod uticajem impulsa prouzrokovanog raspadom (eksplozijom) supernove, u sastav tela sun evog sistema su uli tei elementi koji nisu mogli biti sintetizovani u termodinami kim uslovima samog Sun evog sistema i pojavili su se zahvaljuju i nukleosintezi u vreme raspada supernove. Osim toga ovaj raspad je morao generisati gravitacionu silu koja je neposredno olakavala saimanje oblaka gasa i praine i po etnu kondezaciju rasejenog materijala. Formiranje planete Zemlje putem akrecije gasno-prainastih komponenti planetezimala, odvijalo se verovatno brzo, tokom prvih sto miliona godina. Postoje razli ita miljenja o tome da li je akrecija bila homogena, tj., nije bila pra ena deobom protomaterijala po sastavu, ili je pak bila heterogena, pra ena obrazovanjem ve u samom po etku jezgra sa materijalom tipa gvo evitih meteorita? Ipak, najverovatnije je neko srednje reenje: prvo je obrazovano samo unutranje jezgro, dok je spoljanje nastalo kasnije kao rezultat dubinske diferencijacije materijala omota a na gvo e uglavnom sa primesama nikla, koje je sputeno u jezgro i silikate, koji izgra uju omota . Sloj D na granici jezgra i omota a mogao bi predstavljati dananju zonu ovakve diferencijacije. Ova diferencijacija materijala postepeno je slabila, a moda je i produena sve do u recentno vreme i bila pra ena izdvajanjem toplote. Bez obzira na pomenute nedoumice, pre 3.5 milijardi godina spoljanje jezgro je moralo biti formirano i bilo je u te nom stanju, jer od toga vremena stene zemljine kore poseduju remanentnu namagnetisanost. Postoje, tako e, ozbiljne pretpostavke da se rast unutranjeg na ra un spoljanjeg jezgra odvijao i kasnije. Zemlja je ve u procesu akrecije usled sudara planetezimalnih estica morala biti znatno zagrejana. Tome su, svakako, kasnije doprineli i raspadanje radioaktivnih elemenata ija je zastupljenost u po etku u Zemlji morala biti izuzetno velika, kao i plimatski uticaji izazvani gravitacionim privla enjem verovatno tada blisko u odnosu na Zemlju postavljenog Meseca. Mesec je formiran vrlo brzo posle nastanka Zemlje na to upu uje apsolutna starost njegovih stena (4.4 milijarde godina). to se ti e objanjenja njegovog porekla, danas je najpopularnija hipoteza da je on rezultat kondenzacije materijala rasutog iza oblasti Roa, koji je nastao kao posledica pada tela veli ine Marsa na zemljinu povrinu. Ina e oblast Roa je zamiljena sfera oko Zemlje iza koje estice ne mogu biti vie privu ene zemljinom teom. Zagrejanost Zemlje u njenom ranom stadijumu razvoja je morala biti tolika da je ne samo spoljanje jezgro bilo rastopljeno ve i vie sfera sve do povrine Zemlje, ak sa mogu no u obrazovanja tzv. magmatskog okeana. Po drugoj verziji, najvii povrinski deo Zemlje bio je u vrstom stanju, ali je zato rastopljena 129

zona prototip astenosfera, formirana na relativno maloj dubini. Bilo kako da se proces odvijao, ostvareni su uslovi da se iz omota a izlu i primarna kora bazaltnog sastava. Stene ove kore nisu nigde otkrivene i mogu e ni sa uvane, izuzev ksenolita u znatno mla im tvorevinama. Najve a utvr ena starost stena Zemlje je 4.0-3.8 milijardi godina. One su otkrivene na Ukrajinskom i Kanadskom titu i na jugozapadnom Grenlandu. Me utim, u Zapadnoj Australiji u kvarcitima starim 3.5 milijardi godina, na ena su zrna cirkona datirana na 4.3-4.2 milijardi godina i to su najstariji minerali na Zemlji. Kako je cirkon karakteristi an za kisele stene, moe se pretpostaviti da su se ve u toj epohi mogle obrazovati stene kiselog sastava. Me utim, analogijom sa Mesecom, gde su stare stene kao i mla e predstavljene bazaltima i anortozitima, na osnovu sastava ksenolita i optih petrolokih razloga (o tome da znatnije koli ine kiselih stena ne mogu biti direktan proizvod rastapanja omota a) upu uju ipak, da su primarne stene Zemlje bile bazi nog sastava. Prema analogiji sa Mesecom i njegovim morima vaan faktor razvoja Zemlje u ovoj etapi, a i neto kasnije u intervalu od 4.2-3.8 milijardi godina, bilo je bomardovanje meteoritima. Tada su krupni meteoriti (asteroidi) mogli probiti tanku koru i otkriti rastopljeni sloj koji je popunjavao bazaltnom lavom, formirane kratere. Ve u ovoj etapi po elo je formiranje atmosfere, to je potvr eno izotopima plemenitih gaosva. Pretpostavlja se da je ovakav proces otpo eo jo u najranijoj fazi obrazovanja planete Zemlje izdvajanjem gasova prilikom akrecije i sudaranja estica planetezimalnog oblika. U ovoj etapi hidrosfera jo ne postoji, tako da su stene povrine Zemlje ak i ako nisu bile rastopljene, morale biti jako zagrejane. Kao zaklju ak moglo bi se re i: ve u najranijem stadijumu razvoja Zemlje otpo elo je njeno raslojavanje na sfere - jezgro unutranje, a moda i spoljanje, omota , koru i atmosferu.

7.2. Donji arhaik (pre 4,0-3,5 milijardi godina): formiranje protokontinentalne kore
Ova etapa je ve dokumentovana stenama odgovaraju e starosti koje su, istina, otkrivene na malom prostoru, ali gotovo na svim kontinentima i starim kratonima (Balti kom, Ukrajinskom, Aldanskom). Utvr ene su stene katarhajske i donjoarhajske starosti, predstavljene uglavnom granitognajsevima tonalitskog sastava, koji se esto imenuju jednostavno kao gnajsne serije i odlikuju se pove anim sadrajem Na2O u odnosu na K2O. Izdvojene su i bazi ne stene iste starosti, a tako e i sedimentne obrazovane u vodenoj sredini i stare 3.8 milijardi godina. Poreklo tonalitskih granitognajseva koji predstavljaju koru blisku, mada ne i istovetnu savremenoj, jo nije reeno. Neki smatraju da su formirani direktno iz omota a, uzimaju i u obzir da je on u to vreme bio jako zasi en fluidima pa i vodom. Drugi su miljenja da su gnajsne serije nastale metasomatskom transformacijom primarne bazalne kore tako e fluidima omota a. Tre i smatraju da je takva primarna kora pretopljena fluidima i to objanjenje bi bilo najverovatnije u slu aju geneze protokontinentalne kore. Ostaje i dalje nejasno: koliki prostor su zauzimale ove gnajsne serije, 130

odnosno da li su predstavljale kontinuiran sloj na itavoj planeti? Retki nalasci cirkona starosti ve e od 3.5 milijardi godina u mla im klastitima navode na zaklju ak da je gotovo itava protokontinentalna kora po etkom arhaika bila u obliku ostrva iznad povrine plitkog protookeana. Ova ostrva su mnogo kasnije posluila kao jezgra kontinenata. Na taj na in, u ovoj etapi razvoja Zemlja je dobila jo dve sfere: protokontinentalnu koru i hidrosferu, a ima nagovetaja da je u njoj za et i ivot (biosfera).

7.3. Srednji i gornji arhaik (pre 3,5-2,5 milijardi godina): nastanak prave kontinentalne kore, prva Pangea
U ovoj etapi, na velikom prostoru, dolo je do obrazovanja pojasa zelenih stena. Tokom arhaika smenilo se nekoliko generacija ovih tvorevina koje su definitivno utemeljene u srednjem arhaiku na istanjenoj protokontinentalnoj kori. Ovakva kora je pri tome doivela dalje istanjenje (plasti ni rifting) uz inkorporiranje bazi nih i ultrabazi nih stena, to je doprinelo dodatnom oteavanju i sputanju. Pojava u kasnom arhaiku kalk-alkalnih vulkanita i normalnih granita upu uje na po etak subdukcije u domenu subokeanske kore pod protokontinentalnu, tj., o po etku delovanja mehanizama tektonike plo a. Pojasevi zelenih stena su sukcesivno sjedinjavani jezgrima protokontinentalne kore, koja je na velikom prostoru bila podvrgnuta pretapanju pra enom obrazovanjem kalijskih granita. Kao kona an rezultat ovakvih procesa formirane su prostrane oblasti pojaseva zelenih stena i granita koje se danas nalaze u u sastavu kontinentalne kore, odnosno fundamenta starih platformi. Sude i po tome da je donji deo ove kore pretrpeo metamorfizam granulitske facije koji zahteva ne samo visoke temperature ve i visok pritisak, debljina kore je ve dostigla normalne dananje vredosti (30-35 km). Po nekim prora unim povrina koju je zauzimala arhajska kontinentalna kora iznosila je ne manje od 70% od povrine savremene kontinentalne kore. Tako e, se pretpostavlja da je krajem arhaika bio formiran jedinstven kontinentalni objekat superkontinent Pangea. Na to upu uje disonantnost arhajskih i donjoproterozojskih mobilnih pojaseva i injenica da se u bazi ovih poslednjih nalaze elementi prera ene arhajske kore. Ako je postojala epiarhajska Pangea, morao je postojati i njen antipod svetski okean Pantalasa sa bazi nom korom okeanskog tipa. Karakteristi na asimetrija Zemlje (sa jedne strane Pangea malih okvira i sa druge prostrani okean Pantalasa) mogla bi biti i rezultat pada asteroida na Zemlju koji je bio uzro nih izbacivanja materijala od kojeg je formiran Mesec? Epiarhajska Pantalasa je o igledno bila manje dubine nego savremni okeani i to ne zbog kontrasta u gra i okeanske i kontinentalne kore, ve zbog male zapremine voda. Me utim, intenzivnost fluidnog priticaja iz omota a, a time i izlu ivanje voda u arhaiku su i dalje dosta visoki. Prema tome, glavni rezultat razvoja Zemlje u arhaiku bio je utemeljenje zrele kontinentalne kore dvoslojne gra e, iji se entiteti jasno razlikuju po sastavu, stepenu metamorfizma i reolokim svojstvima. Konvekcija u omota u, sude i po rasporedu pojaseva zelenih stena i 131

njihovom odnosu prema gnajsnim jezgrima i postupnosti razvoja, dobila je ure eniju formu u odnosu na prethodne etapa kada je bila haoti na.

7.4. Donji proterozoik (2,5-1,7 milijardi godina): raspad prve Pangee, uobli avanje platformi i prvi mobilni pojasevi
Krajem arhaika usled smanjenja toplotnog toka i hla enja, kora je u svom gornjem delu postala dosta vrsta i krta tako da je bila izloena formiranju brojnih raseda i pukotina. Na to upu uju rojevi dajkova bazi nih stena poznatih na mnogim titovima starih platformi. Ovakva aktivnost dovela je do toga da je sredinom donjeg proterozoika (izme u 2,2 i 1,9 milijardi godina) dolo do raspada epiarhajske Pangee na ve i broj blokova niske hipsometrijske elevacije u odnosu na tadanji nivo mora. Na blag nizijski reljef kontinentalnih blokova upu uje sastav sedimentnog pokrova protosinekliza (sitnozrne plitkovodne morske i terigene naslage). Unutar sedimentnog pokrova kontinentalnih blokova (protoplatformi) dolo je i do formiranja pokrova platobazalta, re e i kiselih vulkanita. Pokrov je esto i metamorfisan naro ito u blizini razloma i intruzija ak do amfibolitske facije. U njega su esto utisnute granitognajsne kupole obrazovane remobilizacijom arhajskog kristalastog fundamenta. Poznate su i raslojene intruzije ultrabazi nog, bazi nog i kiselog sastava. Neke od ovih intruzija su izuzetno velike kao na primer: Buveld u Junoj Africi, Stilvoter u isto nim Kaskadnim planinama Severne Amerike. Za njih i njihove dajkove vezane su rude hroma, nikla, kobalta, platine, bakra, zlata. Platformni pokrov je ubran u blage nabore i deformisan uglavnom gravitacionim rasedima. Na protoplatformama se javljaju i prave riftne strukture protoavlakogeni. Oni sadre iste tipove sedimenata kao i sineklize, samo to su znatno ve e debljine i esto u smeni sa pokrovima i silovima bazi nih i ultrabazi nih magmatita. Protoavlakogeni takvog tipa poznati su na Balti kom titu (Pe engski i ImandroVarzugski na Kolskom poluostrvu) i na Kanadskom titu izme u protoplatformnih blokova koji imaju poligonalni izgled (markiran razlomima) nalaze se mobilni pojasevi obrazovani na ra un riftogenog razmicanja protoplatformi. U nekim od njih formirani su srednjookeanski grebeni to je dokazano prisustvom ofiolita. U drugima se riftogeneza ograni ila na istanjenje i transformaciju kontinentalne kore u subokensku. Ovakvi prostori koji su obrazovani u uslovima istezanja kontinentalne kore u po etku su predstavljali podru ja akumulacije sedimenata i ispoljavanja vulkanske aktivnosti. Kasnije su bili zahva eni kompresionim reimom koji je bio pra en ubiranjima i navla enjima sa vergencama prema protoplatformama, granitizacijom i metamorfizmom. Krajnji rezultat ovkve aktivnosti bio je formiranje ubranih pojaseva. Protomobilni pojasevi su bili iroki stotinu, a duga ki vie stotina ponekad i vie od hiljadu kilometara. Sli no njihovim mla im analozima izgra eni su od spoljanjih i unutranjih zona. Za spoljanje zone karakteristi ne su tvorevine elfa (danas kvarciti, dolomiti, despiliti) ili kontinentalne padine (argiliti, grauvake i fli). U unutranjim zonama veliko rasprostranjenje imaju toleitski bazalti i relativno dubokomorske tvorevine. Zavrne deformacije zahvatile su prvo unutranje, a zatim i spoljanje zone ispred kojih su obrazovane molasne tvorevine. Tip mobilnih pojaseva koji se pojavio krajem arhaika i u donjem proterozoiku stekao glavnu ulogu u gra i zemljine kore obeleen je granitsko 132

gnajsnim zonama koje karakterie intenzivno saimanje u zavrnim stadijumima razvoja, a to je posledica kolizije blokova (protoplatformi) koji ih ograni avaju i uopte, jak metamorfizam do granulitske facije. Zavrnim razvojem brojnih donjoproterozojskih mobilnih pojaseva dolo je do povezivanja razdvojenih kontinentalnih blokova (protoplatformi) i akrecije novoformirane kontinentalne kore i samim tim do uspostavljanja novog superkontinenta jedinstvene Pangee koja je veli inom prevazila prethodnu epiarhajsku. S obzirom na veli inu kontinentalnih plo a (relativno malih u odnosu na savremene) i veoma guste mree riftnih sistema, neki donjoproterozojski geodinami ku aktivnost ozna avaju kao tektonika malih plo a. Nju markira i druga iji na in konvekcije, prazli it od arhajske.

7.5. Srednji proterozoik (1,7-1,0 milijardi godina): delimi an raspad kontinenata i ponovno uspostavljanje Pangee
Razvoj zemljine kore u ovoj etapi nije u potpunosti jasan, zbog ograni enog rasprostranjena tvorevina donjeg i srednjeg rifeja. Pretpostalja se da se donjoproterozojska Pangea kao jedinstven objekat o uvala i u donjem rifeju bez obzira na obnavljanje jednog broja kontinentalnih riftova i njihovog transformisanja u unutarplatformne ubrane pojaseve i alvakogene. Pangea je u donjem rifeju bila izloena jakom zagrevanju to je bilo posledica akumulacije toplote prouzrokovane debljinom njene kore. To je dovelo do ispoljavanja kiselog subaeralnog vulkanizma i utemeljavanja krupnih stratiformnih plutona tipa gabroanortozita i rapakivi granita. U srednjem rifeju destrukcija Pangee je znatno poja ana o emu svedo e pojave ofiolita. Me utim, krajem ove ere veliki deo mobilnih sistema zavrava svoj razvoj i ponovo se uobli ava jedan superkontinent Pangea.

7.6. Gornji proterozoik - donji paleozoik (1,0-0,4 milijardi godina): destrukcija donjoproterozojske Pangee, formiranje mobilnih pojaseva neogeikuma
U gornjem rifeju, posebno u njegovoj drugoj polovini, dolazi do potpune dezintegracije Pangee. Ovaj proces je bio obeleen individualisanjem starih platformi kratona, kao jezgra savremenih kontinenata i obrazovanjem prostranih mobilnih pojaseva u po etnom stadijumu paleookeana, koji su zatim evoluirali sve do u fanerozoik. Takvog karaktera su bili okeani Japetus, proto a zatim i paleo Tetis, paleozojski i paleoarkti ki okeani. Od svih njih samo je Japetus zavrio svoj razvoj krajem ove etape i na taj na in je dolo do objedinjavanja Severne Amerike i Isto ne Evrope u Lauraziju, a ostali su nastavili da egzistuju u slede im etapama. U vezi sa ovim doga ajima pojavile su se odre ene razlike u evoluciji severnog i junog dela Pangee. U severnom delu vladali su destruktivni procesi skoro tokom itave etape (u Japetusu do gornjeg ordovicijuma). U njenim junim delovima ve po etkom paleozoika destruktuvne procese zamenila je tendencija zatvaranja dotadanjih uskih riftnih mobilnih sistema i kao krajnji rezultat takve 133

aktivnosti dolo je do objedinjavanja june grupe kontinenata u superkontinent zvani Gondvana. Platforme su u srednjem i gornjem rifeju prole kroz avlakogeni stadijum razvoja koji je mestimi no produen do kambrijuma (Severna Amerika). Me utim, kod ve ine platformi (isto na Evropa, Sibir, Kina, Koreja) ovaj proces je zavren u vendu i od tada funkcionie reim tabli. U rifeju i po etkom paleozoika jo je produen razvoj nekih granulitskognajsnih pojaseva, koji se isti u kao linearne zone izdizanja i ponovnog metamorfizma. Takvog karaktere su Mozambi ki pojas u Isto noj Africi, isto no Getski u Indiji, Periatlantski u Brazilu i drugi. Me utim, ostali pojasevi ovog tipa i u tom smislu klasi ni Grenvilski, zavrili su svoj razvoj jo u gornjem rifeju u istoimenoj fazi tektogeneze. Tektonika plo a gornjeg fireja u potpunosti je sli na savremenoj. Nju su obeleili ofioliti, vulkaniti ostrvskih lukova, granitni batoliti, metamorfizam viskog pritiska niske temperature i dr. I konvekcija u omota u je bila bliska dananjem ispoljavanju i odvijala se u okviru dva odvojena sistema: u donjem i gornjem omota u.

7.7. Gornji proterozoik - donji mezozoik (0,4-0,2 milijardi godina): formiranje Pangee
U ovoj etapi su me ukontinentalni pojasevi obrazovani raspadom gornjoproterozojske Pangee Paleozojski okean, Tetiski (Sredozemnomorski) i delovi Paleoarkti kog bili izloeni kompresiji i zatvaranju. To je bilo pra eno ubiranjima, navla enjima, granitizacijom i regionalnim metamorfizmom tih prostora, koji su na kraju transformisani u ubrane pojaseve. Ovakav proces kulminirao je sredinom karbona, ali se nastavio i dalje do u perm. U po etku se ispoljio zatvaranjem severnog dela Paleozijskog okeana i na taj na in je dolo do objedinjavanja Laurazije i Sibira u superkontinent Lauraziju. Zatim je obavljeno zatvaranje zapadnog dela Tetisa i objedinjavanja Laurazije i Gondvane. Na taj na in svi kontinenti su objedinjeni u superkontinent Pangeu, polazni objekat budu eg kontinentalnog drajfa o kome je pisao Vegener. Odumiranjem dotadanjih ubranih pojaseva i smena orogenog platformnim reimom dolo je formiranja mladih platformi: Skitsko-turanske, Zapadnosibirske, Isto noaustralijske, Patagonske i dr. Na taj na in uve an je kontinentalni prostor starih platformi. Sadanji pokrov mladih platformi po eo je da se formira odmah u slede oj etapi razvoja Zemlje. U drugoj polovini ove etape one su prole kroz tafrogeni stadijum, sli an avlakogenom stadijumu starih platformi. Me utim, obod Tihog okeana produio je svoj aktivni razvoj na njegovoj junoj polovini na periferiji Australije, na Antarktiku i u Junoj Americi. Razvoj ovog oboda odvijao se po andskom tipu i bio je obeleen obrazovanjem vulkanoplutonskih pojaseva. Na severnoj polovini Tihookeanskog oboda u Aziji i Severnoj Americi razvijali su se vulkanski lukovi i obodna mora, a postojali su i mikrokontinenti. Pretpostavlja se da se u ovoj etapi akvatorijum Tihog okeana proirio na ra un kopna i delimi no ili potpuno i na ra un drugih okeana, to se moe zaklju iti na osnovu ofiolita odgovaraju e starosti raspore enih na njegovoj 134

periferiji. Ni Pangea nije bila mirna. Pre svega, na njenom gondvanskom delu po etkom perma je dolo do obrazovanja mo nog ledni kog pokrova koji je izazvao eustati ko snienje svetskih mora i okeana. Osim toga, sve vie je zagrevan njen gornji omota to je imalo za posledicu formiranje trapovog magmatizma u Sibiru (kraj perma po etak trijasa), u Patagoniji, Junoj Africi, Antarktiku i dr. (kraj trijasa srednja jura). Razvijaju se procesi riftogeneze posebno u srednjem trijasu i time je anticipiran raspad Gondvane koji je usledio u srednjoj juri.

7.8. Kasni mezozoik - kenozoik (0,2-0,0 milijardi godina): raspad Pangee, obrazovanje mladih okeana i formiranje savremenih struktura i reljefa Zemlje
Glavni doga aj poslednje krupne etape razvoja Zemlje i zemljine kore bio je raspad Pangee, koji je po eo u srednjoj juri (batski kelovejski kat), i produio se do dananjih dana. Prvo je dolo do formiranja Centralnog Atlantika i samim tim do uspostavljanja veze izme u Tihog i Tetiskog okeana. Istovremeno po elo je i obnavljanje kore Tihog okeana. Krajem jure ispoljava se druga ija tendencija formiranjem Atlantskog i severnog dela Indijskog okeana, a tako e i okeana koji je okruivao Antarktik. Ovakva aktivnost je sredinom krede naro ito, dovela do skra ivanja Tetisa i pribliavanja gondvanskih blokova: afri ko-arabijskog, indijskog i australijskog evroazijskom kontinentu. Kao rezultat toga otpo eo je proces formiranja gigantskog Alpsko-himalajskog ubranog pojasa. Paroksizam ovih pokreta bio je u eocenu. Istovetan proces zahvatio je i relikte Paleoarkti nkog i Paleoazijskog okeana koji su posle paleozoika predstavljali apofize Tetiskog okeana (Junoanijski i Amuro-ohotski). Prvi je zatvoren u donjoj kredi, a drugi jo u gornjoj juri. Tihi okean je usled otvaranja mladih okeana bio izloen tako e skra ivanju i formiranju aktivnog oboda koji skoro kontinuirano okruuje itav tihookeanski mobilni pojas (Tihookeanski prsten). Ovaj pojas je i danas upadljivo istaknut i karakterie se visokom tektonskom, seizmi kom i magmatskom aktivno u. Me utim, pojedini njegovi delovi su se razli ito razvijali. Na severozapadnom azijskom obodu u prvoj polovini ove etape odvijala se akrecija vulkanskih lukova i mikrokontinenata. Na taj na in dolo je do transformacije ovog strukturnog tipa u andski tip oboda koji je obeleen vulkanskim pojasom. Sli an pojas u po etku etape postojao je du isto nog oboda Australije: od Nove Gvineje do Novog Zelanda. Zatim se prvo na jugu u gornjoj kredi otvorilo Tasmanijsko more, a onda sekcesivno prema severu sve do Beringovog mora do u miocen obrazovao skoro neprekidni pojas obodnih mora odeljenih od kontinenta ostrvskim lukovima. Druga ije je tekao razvoj isto ne polovine Tihookeanskog mobilnog prstena. Na obodu Severne Amerike aktivno se odvijao proces pripajanja kontinentu razli itih terena sve dok se on nije transformisao u obod andskog tipa. Zatim, u oligocenu je po eo da stupa u kolizione odnose sa Tihookeanskim izdignu em koje je duboko zalo pod severnoameri ki kontinent i ova margina je u oblasti Kalifornijskog zaliva imala transformni karakter. 135

Junoameri ki obod u centralnim i junim delovima, a tako e i antarkti ki sa uvali su svoj andski tip tokom itave etape. Me utim, na Antarktiku je dolo do postepenog odumiranja zone subdukcije i danas je ona sa uvana samo na suprotnoj strani severnog oboda Antarktika i susednih arhipelaga. U oligocenu je naruena veza izme u June Amerike i Antarktika, izme u Anda i Antarktika obrazovanjem marginalnog basena Skotija. U severnim Andima je jo ranije dolo do akrecije vulkanskog luka i obod je tako e dobio isti izgled kao juni Andi. Granica eocen-oligocen je prelomna u okviru ove etape. Na toj granici zavreno je formiranje glavnih crta savremenih struktura i reljefa Zemlje raspored kontinenata i okeana, platformi i mobilnih pojaseva uklju uju i i srednjookeanske grebene, a po elo je i formiranje ve ine planinskih sistema. U Aziji, severno od Alpsko-himalajskog ubranog pojasa, kao posledica efekata kolizije Indijske i Evroazijske plo e, nastao je unutarkontinentalni Centralnoazijski ubrani sistem. Du zapadnog oboda obe Amerike protee se, tako e mo an kordiljerski ubrani sistem sloen vulkanskim lukovima: centralnoameri ki i antilski. Sve ovo u potpunosti opravdava izdvajanje posebnog neotektonskog stadijuma razvoja zemljine kore, a u okviru krupnije kasnomezozojsko - kenozojske etape. Kasnomezozojsko - kenozojska etapa u istoriji Zemlje je dobro prou ena zahvaljuju i velikom broj geolokih padataka i informacija dobijenih pre svega sa podru ja okenske litosfere. Samo za ovu etapu razvoja prema magnetnim anomalijama mogu se precizno utvrditi irenje okeanskog dna i relativno kretanje plo a to daje mogu nost korelacije svih glavnih oblika tektogeneze.

136

APENDIKS Prezentacije sa prate om grafikom

137

GRAA I SVOJSTVA ZEMLJE

Oblik Zemlje

smatralo se da je Zemlja oblika lopte poluprenika 6 371 km.

ER - 6 378,160 km PR - 6 356,775 km razlika 21,385 km

Njutn - Zemlja ima oblik rotacionog elipsoida blago spljotenog na plovima tzv. sferoida.

instrumentalna geodetska merenja - oblik Zemlje je jo sloeniji i odstupa od elipsoida. - geoid - povr koja je u svakom svom delu upravna na pravac sile tee .

1. Okean, 2. Elipsoid, 3. Lokalna normala, 4. Kontinent, 5. Geoida

Izostazija
A) Eri - zemljina kora je postojane gustine ali razliite debljine i kompenzacija se odigrava na raun nejednakih visina pojedinih blokova koji po zakonima hidrostatike plivaju po guoj (itkoj) potkornoj osnovi. Veliina blokova i dubina do koje dopiru u potkorno podruje vee su ispod planinakih masiva a manje ispod okeanskih depresija. B) Prat - izostatika kompenzacija se vri prema razlikama u gustini stena, a pri postojanoj debljini kore to je stena laka to je blok istaknutiji i stoga se ispod planinskih venaca nalaze stene manje, a ispod okeanskih depresija, vee gustine. Hipotezu Erija dalje je razvio Vening-Mejnes koji smatra da se kompenzacija odigrava u regionalnim razmerama bez izdeljenosti zemljine kore na blokove.

A)

B)

11,5

Magnetno polje Zemlje

Dipol Magnetosfera Deformisana 10r 1Ma km magnetosferni rep

Ilustracija impakta solarnog vetra na Zemljinu magnetosferu - Satelit: Cluster - NASA - 09 Jul 2009.

Remanentni magnetizam normalno magnetno polje reversno magnetno polje.

Paleomagnetizam tektonske rekonstrukcije.

Unutranja gra Zemlje

Popreni presek Zemlje pokazuje sledee lejere: 1. kora, 2. omota, 3a. spoljanje jezgro, 3b. unutranje jezgro, 4. litosfera, 5. astenosfera, 6. spoljanje jezgro, 7. unutranje jezgro. Litosfere se sastoji od kore, plus najvii deo omotaa. Astenosfera je direktno ispod litosfere i dela gornjeg omotaa.

2900 km

5100 km

Mohoroviiev diskontinitet granica kora/omota Vihert Gutenbergov granica omota/jezgro

6378 km

Tipovi kore
Okeanska kora

Debljina 5-10 km, proseno oko 7 km ine je tri sloja: 1. Nekonsolidovani sedimenti; D - najvie 1 km, proseno 0,3-0,4 km u prelaznim oblastima prema kontinentu (obodna i unutranja mora) moe da bude i znatno deblja, brzina prostiranja uzdunih seizmikih talasa u ovoj sredini je proseno 2 km/s. 2. Drugi sloj (bazaltni), kontinuiran, D - najee 1-2 km, mestimino do 4-5 km, brzina prostiranja uzdunih seizmikih talasa je oko 5,1 km/s. Izgraen je od toleitskih bazalta i jastuastih lava, mestimino sa doleritskim dajkovima u podini. 3. Pravi okeanski sastoji se uglavnom od stena tipa gabrova i kontinuiranog je rasprostrnjenja. D - do 5 km, Prosena brzina prostiranja uzdunih seizmikih talasa oko 6,7 km/s.

Okeanska litosfera

Kontinentalna kora
41% povrine

Kontinentalni kopneni delovi, elfovi (kontinentalni obod), mikrokontinenti Prosene debljine 35-40 km; ispod orogena 50-70 km (Andi 70-74 km, Alpi 65 km). Grade je: sedimentni, granitni (granitsko-metamorfni, granitsko-gnajsni) i bazaltni (granulitno-bazaltski) slojevi. Sedimentni sloj - D 20-25 km, Granitni i bazaltni sloj - konsolidovana kora.

Granitni sloj - D 15-20 km (pa do 30 km), brzina seizmikih talasa 5,5-6,3 km/s. Bazaltni sloj D - 15-20 km, (pa do 35 km), brzina seizmikih talasa 6,5-7,2 km/s.

Granica Zemljina kora/gornji mantl - Mohoroviiev diskontinuitet (M) - skok brzine seizmikih talasa od 7,5-7,7 do 7,9-8,2 km/s. Konradov diskontinuitet (K) - izmeu granitnog i bazaltnog sloja, brzina seizmikih talasa se poveava od 6,1 do 6,4-6,7 km/s

Razlike: debljina starost- tektonska aktivnost magmatska aktivnost

Kontinentalna litosfera

Debljine kore u km

Prelazna kontinentalna kora Subokeanska domen kontinentalne padine i kontinentalnog podnoja

- istanjena kontinentalna kora D 15-20 km; brojni dajkovi bazinih magmatita Subkontinentalna transformacijom ensimatinih vulkanskih ostrvskih lukova, D-25 km, slabije konsplidovana, smanjenih brzina seiz. Talasa 5-5,5 km/s

Omota

Podeljen na dva dela: gornji i donji. Gornji omota - pretano izgraen od ultrabazinih stena, Donji omota vee gustine. Ispod Mohoroviievog diskontinuiteta brzina seizmikih talasa se postepeno smanjuje sve do dubine od oko 250 km, da bi se na nie sve do 400 km, ponovo lagano poveavala. Na granici od 400 km, skokoviti porast brzine seizmikih talasa, a izmeu 400 km i 700-900 km lagan rast - prosena brzina 11,5 km/s, u blizini granice sa jezgrom dostie 13,9 km/s. Na samoj granici sa jezgrom popreni seizmiki talasi se dalje ne prostiru, a brzina uzdunih je 7,5 km/s.

Astenosfera. Prvobitno izdvojena kao omota u kome se odigrava izostatika kompenzacija.

Materijal u astenosferi je malog viskoziteta blizak itkom stanju sa sposobnou konvekcijskog teenja. Astenosfera se nalazi na razliitim dubinama unutar Zemlje. Smatra se da se ispod kontinenata nalazi na dubini od 100-250 km, a ispod okeana 50-250 km. Deo gornjeg omotaa iznad astenosfere i cela zemljina kora, zajedno, oznaeni su kao litosfera. Mantl, posebno njegov gornji deo u koji je ukljuena i astenosfera, ima velikog odraza na tektogenezu - zajedno se litosferom ini tektonosferu.

Jezgro

Sredinji deo Zemlje, 32,5% mase. Metalinog je sastava, preovlauju uglavnom gvoe. Granica mantl/jezgro - skokovita izmena brzine uzdunih seizmikih talasa sa 13,5 km/s na 7,5 km/s i potpunog prestanka prostiranja poprenih talasa. Ova injenica upuuje na prelaz materije iz vrstog stanja u mantlu, u itko stanje u spoljanjem jezgru. Gustina vea - na granici mantl/jezgro - 9,9 g/cm3. Jedna od najvanijih osobenosti jezgra jeste da se u njemu generie geomagnetno polje.

Toplotni reim i konvekcijska strujanja u unutranjosti Zemlje

Segmenti litosfere su u pokretu brzina kretanja od 2,5 do 15 cm/god. Glavni izvor u unutranjosti Zemlje koji obezbeuje tektonsku i magmatsku aktivnost jeste toplotna energija. Poveanje temperature od povrine u dubinu, markirano je geotermskim stupnjem - oko 20C/km. Smatra se da su generator kretanja litosfernih ploa konveciona kretanja u omotau. Problem - objanjenje mehanizama prenosa toplote u njenoj unutanjosti

Manji deo se prenosi zahvaljujui toplotnoj provodljivosti stena

ili neobino visoka toplotna provodljivost stena omotaa, ili konvekcijsko strujanje.

Konvekcija- kretanje materije u tenoj sredini usled gravitacione nestabilnosti, odnosno razlika u gustini pojedinih estica.

Toplotna konvekcija - posledica zagrevanje homogene tenosti u donjim delovima - poveana temperatura - irenje tenosti - smanjenja njene gustine u niim delovima - zagrejane i lake estice se izdiu prema viim nivoima - hlade se, postaju gue -ponovo vraaju nazad.

Prilikom kretnja estica manje gustine na vie i guih na nie, generie se gravitaciona energija i pri tome zagrejane mase prenose toplotu. Razlike u gustini nastaju i iezavaju brzo i na taj nain obezbeuje se postojanost i kontinuitet konvekcije.

Konvekcijska kretanja osim to omoguuju prenos toplote u Zemlji, obezbeuju i transfer toplotne u mehaniku energiju i stoga predstavljaju glavni generator tektonske aktivnosti

Tipovi granica ploca

TEKTONSKI PROCESI I STRUKTURE DIVERGENTNIH GRANICA PLOCA

Glavni geodinamicki proces u domenu divergentnih granica ploca jeste riftogeneza. Riftogeneza je proces kojim se generie nova kora pa se cesto ovakvi obodi oznacavaju kao akrecioni ili konstruktivni.

Riftogeneza moe biti kontinentalna i okeanska. Strukturni elementi formirani kontinentalnom riftogenezom su: kontinentalni riftovi, a okeanskom riftogenezom: srednjookeanski grebeni i okeani

Savremene riftne zone vecina povezana obrazujuci globalni sistem koji se prua preko kontinenata i okeana. Riftne zone obrazuju skoro pun krug oko Junog pola na geografskoj irini od 4060 i jo tri meridijalno postavljena sistema: Van globalnog riftnog sistema nalazi se manji broj riftova kao to su:

istocno-tihookeanski, atlantski i indookeanski. uslovno zapadnotihookeanski pojas (rezultat riftnih procesa iznad rajnski, bajkalski i envejski (ansi u Kini).

subdukcionih zona).

Kontinentalna riftogeneza

Morfologija kontinentalnog rifta

granice sistemi gravitacionih raseda duine 100 1000 km, cesto asimetricne grade, u unutranjosti razvijeni sistemi manjih rovova i horstova, u centralnom delu razvijena riftna dolina (40-50 km), riftna zona je razvijena u domenu regionalnog svodovskog izdignuca (30005000 m).

Geoloki sastav

terigene grubozrne naslage u aridnim oblastima evaporiti uz vulkane hemogeni sedimenti: karbonatni, silicijski i sulfatni, vulkanizam: preteno bazalti po periferiji alkalno-olivinski u centralnim delovima toletski, alkalno ultrabazicni plutoniti (omotac), kiseli magmatiti (kora).

Geofizicke karakteristike

Debljina kore smanjena Rajnski 22-25 km, Kenijski do 20 (13) km, brzine uzdunih talasa od 7,2 7,8 km/s, seizmicnost veoma slaba ali postojana, hipocentri na 15 do 35 (40) km, fokalni mehanizmi ukazuju na gravitaciona, retko transkurentna rasedanja, epicentri korespondiraju sa istanjenim delovima kore, visok termalni fluks (blizina zagrejane astenosfere), negativne vrednosti anomalije zemljine tee (pozicija i stanje stena omotaca ekstenzija aplift), izraene negativne anomalije u depresijama zapunenima grubozrnim klastitima, pozitivne anomalije u podrucjima intruzija bazicnih i ultrabazicnih tela,

Mapa dubine Moho diskontinuiteta debljina kontinentalne kore; zapadna obala USA

Mehanizmi formiranja riftova

Ekstenzija fokusirana na uzanom prostoru istezanje zemljine kore formiranje rasednog paterna progresivno razmicanje kore formiranje krustalnih produkata okeanskog afiniteta.

Simetricna riftogeneza: riftogeneza pracena gravitacionim kretanjima blokova simetricno u odnosu na osu rifta mehanicke deformacije

Asimetricna riftogeneza: riftogeneza pracena gravitacionim kretanjima po krupnim gravitacionim rasedima blagog pada (10-20); povlatno krilo sistem listricnih raseda; podinsko - dominira magistralni gravitacioni rased; pojave dinamometamorfizma, moguce otkrivanje metamorfnog jezgra, astenosferni dijapir je smeten bocno

Geneza kontinentalnih riftova

Transformacija kontinentalnog rifta u okean geneza pasivne kontinentalne margine

Za stadijum kontinentalnog rifta karakteristicno je da je to pocetak raskola kontinenta. Osnovna obeleja ovog stadijuma su: prisustvo kontinentalnih jezerskih i fluvijalnih tvorevina, lagunski sedimenti (evaporiti), plitkovodni morski sedimenti, preteno izolovani baseni, pokrovi lava i vulkanogeno-sedimentne stene u smeni Za stadijum Crvenog mora karakteristican je: dalji raskol kontinentalne litosfere, pojava uskog polja okeanske kore, u oblast depresije transgredira more, pocinje formiranje elfa i kontinentalne padine, dolazi do lokalnog klizanja u basen i pojave mutnih tokova, vulkanizam je pracen intenzuivnom hidrotermalnom aktivnocu, za stadijum Crvenog mora karakteristicno je jako sputanje blokova kontinentalne kore, a na izdignutim grebenima formiranje koralskih sprudova, evaporiti pod dejstvom sopstvene teine postaju mobilni i formiraju oblike povoljne za obrazovanje leita nafte i gasa.

Evolucija Trostrukog spoja u vremenu

(a) Trostruki spoj koji ukljucuje tri grebena (RRR trostruki cvor) je uvek stabilan - magnetne anomalije unutar povrina izradena su u obliku slova Y oko centra irenja. (b) Trostruki spoj tri rova (TTT) je skoro uvek nestabilan, osim u ovom slucaju gde je relativno kretanje ploca A i C paralelno sa granicom ploca izmedu B i C. (c) Trostruki spoj izmedu dva grebeni i transformnog raseda moe postojati samo kratko, brzo se transformie u spoj ploca razdvojenih srednjeokeanskim grebenima i transformnim rasedom

Sedam tipova trostrukog spoja postoje u dananjoj konfiguraciji tektonskih ploca RRR (npr. u Junom Atlantiku, Indijskom okeanu i zapadno od Galapagosa u Pacifiku) TTT (npr. centralnom Japanu) TTF (npr. u blizini obale Cilea) TTR (npr. Morzbi (Moresby) ostrvo, zapadni deo Severne Amerike) FFR, FFT (npr. spoj San Andreas raseda i Mendocino transformnog raseda - Zapad SAD) RTF (npr. juni deo zaliva Kalifornija). R ridge srednjeokeanski greben zona irenja T trench rov duboka depresija subdukciona zona F - transform fault transformni rased konzervativna granica

Jo jedan elemenat grade u domenu pasivne kontinentalne margine su obodni platoi. To su periferni delovi elfa sputeni do dubina od 2-3 km, kaskadno odvojeni od njega odsekom tipa kontinentalne padine ili rovom riftnog porekla. irina ovih platoa je reda velicina prvih stotinu kilometara

Okeanska riftogeneza

Linearne magnetne anomalije i odredivanje brzine irenja u oblasti srednjookeanskog grebena

Proucavanje linearnih magnetnih anomalija koje su obeleene smenom normalnih i reversnih polariteta pocelo je jo 60-tih godina 20. veka; utvrdene su sledece zakonitosti: Linearne magnetne anomalije paralelne su seizmicki i magmatsko aktivnoj osi riftne zone okeana i razmetene su simetricno u odnosu na nju, U svakoj aktivnoj riftnoj zoni svetskih okeana prepoznaje se jedan isti niz anomalija, u kojem se ponavljaju karakteristicne crte svake anomalije, Rastojanje medu istoimenim anomalijama u razlicitim riftnim zonama moe biti razlicito. Ono nije postojano ni du jedne te iste riftne zone, U odredenim slucajevima simetrija sistema linearnih anomlija u odnosu na riftnu zonu je naruen, tako da su sa jedne strane riftne anomalije razredene, a sa druge zgusnute. Proracunui pokazuju da se okeansko dno iri brzinom od 1.5-18.0 cm godinje, a za istocni deo tihookeanskog grebena 13-23 cm/god.

Brzine irenja okeanskog dna variraju od 1,5 do 15-18 cm/g. Uobicajno je da se pod malim brzinama podrazumevaju brzine spredinga manje od 3 cm/g, srednjim 3-7 cm/g i velikim > 7 cm/g. Tektonotip velikih brzina irenja okeanskog dna je Tihi okean. Tokom brzog spredinga obrazuje se prostrani litosferni svod du kojeg se umesto centrlne riftne doline prua sistem malih grabena i horstova. Tektonotip malih brzina spredinga jeste okeanska kora Atlantskog okeana. Pri malim brzinama irenja okeanskog dna obrazuje se relativno uski podvodni greben sa dobro akrtikulisanom riftnom dolinom. Male brzine spredinga

Velike brzine spredinga

Primer: Istocno pacificki greben 15 cm/god)

Primer: Atlantski srednjo-okeanski rov, IstocnoAfricki rift, Severni deo Crvenog mora

USGS sea-floor maps

Glavni strukturni elementi unutranjih delova okeanskih prostora

(1) srednjookeanski grebeni (2) abisalne ravnice osloene izdignuca. razlicitim tipovima

Srednjookeanski grebeni Najmarkantnije mesto u dananjim svetskim okeanima zauzimaju strukturni elementi poznati kao srednjookeanski grebeni. Ukupna duina dananjih srednjookeanskih grebena iznosi oko 60 000 kilometara, srednja dubina 2500 km, hipsometrijska pozicija iznad dna okeana 1000 do 3000 metara, irina grebena od vie stotina kilometara do 2000-4000 km (Tihi okean).

Zona grebena zauzima mesto sa obe strane riftne doline ili aksijalnog dela horstova. irine je prvih 100 km. Odlikuje se jako raclanjenim reljefom i blokovskom gradom, to je obeleeno smenom vie ili manje izdignutih struktura linearne orijentacije, koje su ogranicene subvertikalnim rasedima. U ovom delu srednjookeanskih grebena pojavljuje se sedimentni pokrov, ali on nije kontinuirano rasporeden. Zone padine srednjookeanskog grebena je veoma iroka, reda velicina vie stotina pa i hiljada kilometara. Nalazi se sa obe strane neposredne zone grebena u podrucju opteg sniavanja reljefa prema abisalnim ravnicama. Sedimentni pokrov ni ovde nije kontinuirano rasprostranjen. Njegova debljina postepeno raste prema abisalnim ravnicama.

Profil kroz riftnu dolinu pokazuje jasnu strukturnu izdiferenciranost Centralni deo riftne doline sa magmatskom komorom, kumulatima i glavnim granicnim rasedima

Uporedni tolpografski profil kroz Atlantski srednjookeanski rov (niske brzine - 36) i Istocnotihookeansku riftnu dolinu (6 cm/g 21, 10,2 cm/g 13i 16cm/g 20)

Transformni rasedi

Abisalne ravnice

Abisalne ravnice se nalaze izmedu srednjookeanskog grebena i kontinentalnog podnoja. Poseduju koru uglavnom preoligocenske starosti. Nalaze se na dubini od 4000-6000 m. Kora u oblasti abisalnih ravnica odgovara normalnom tipu okeanske kore. Kora je postojane debljine, s tim to se sedimentni sloj prema kontinentalnom podnoju povecava. Povecavanje debljine sedimenata je posledica prinosa terigenog i vulkanskog materijala sa kopna turbiditskim ili eolskim putem ili unoenjem od strane velikih reka (deltna sedimentacija). Morfologija - neke abisalne ravnice u Atlanskom i Indijskom okeanu imaju skoro idealno ravan reljef: U Tihom okeanu karakteriu se breuljkastim reljefom. Abisalne ravnice su krupnim podvodnim izdignucima izdeljene na manje depresije. Te depresije su obicno ovalno-izduene forme cija dua osa iznosi i vie od hiljadu kilometara.

Nastanak izdignuca unutar okeanske litosfere obicno je objanjavan dejstvom vrucih tacaka stacioniranih izvora zagrejanog i fluidnog materijala, koji se generie na granici jezgra i donjeg omotaca, a za koje je tipican alkalno-bazaltni magmatizam.

Mada je uloga magmatizma, posebno vulkanizma u formiranju izdignuca unutar okeana ocevidna, ne mogu se iskljuciti i drugi faktori, pre svega, tektonski odnosno blokovska kretanja.

Seizmicka istraivanja u domenu izdignuca atskog, Hesa, Bermudskog i dr., pokazala su da imaju blokovsku gradu. Smatra se da je takva grada nastala posle gaenja vulkanizma i da je posledica hladenja i sputanja okeanske kore.

Starost i poreklo okeana

U Atlanskom i Tihom okeanu najstarija kora je bat-kelovejske (165 Mamoguce i neto starija); u Indijskom oksfordske (158 Ma); u Arktickom kredne (100 Ma). Za sve okeane sem Tihog ova starost oznacava pocetak raskola superkontinenta Pangee i pocetak spredinga. Ideja o postojanju jednog takvog kontinenta krajem Pz i pocetkom Mz potekla je Vegenera (1912). Sredinom 60-tih godina engleski geofizicar E. Bulard rekonstruisao je poziciju kontinenata danas razdvojenih Atlantikom. Slicni rezultati dobijeni su i za podrucja Indije, Austalije i Antarktika. Krucijalna potvrda - paleomagnetna istraivanja (mladi okeani Mz-Kz).

Tihi okean stariji. Dananja kora Tihog okeana nije starija od jure.

Ofioliti . rifeo-kambrijumske starosti (JIKina), kambrijumske (Tasmanija, Australija, Novi Zeland), ordovicke (Korjakija, Kalifornija, Juni Andi). To su sacuvani segmenti prejurske kore Tihog okeana ili njegovih obodnih mora.

Glacialni deponati Peermske starosti (250-290 Ma)

Permski klimatski pojasevi

Uklapanja savremenih kontinentalnih periferija (i osobina sklopa) kroz Atlantik

TEKTONSKI PROCESI I STRUKTURE KONVERGENTNIH GRANICA PLOA

Glavno strukturno obeleje konvergantnih granica litosfernih ploa jeste aktivna kontinetalna margina (prelaz okean-kontinent). Ona moe biti dvojakog karaktera (1) kao kontinentalni obod andskog tipa (2) sa sistemom ostrvskih lukova i obodnih mora i .

Najupadljiviji strukturni elemen najvieg reda formiran u oblasti konvergencije litosfernih ploa jesu ubrani pojasevi orogeni. Glavni tektonski procesi ispoljen u konvergencijskim granicama su: subdukcija, obdukcija i kolizija. Subdukcija

Du dubokomorskog rova Indonezije otkivene su negativne vrednosti anomalija sila tee. Vening-Majnes je na osnovu toga zakljuio da se u ovim terenima u omota inkorporiraju stene iz domena kore. Leik razmatra izgled i razmetaj ostrvskih lukova. Smatra da su nastali presecanjem zemljine sfere nagnutim ravnima du kojih je Azijski kontinent kretan prema Tihom okeanu. tile smatra da je obrazovanje dubokomorskih rovova praeno negativnim anomalijama sile tee povezano sa strmim podvlaenjem okeanske kore gde se ona na odreenoj dubini rastapa i daje materijal za vulkanizam koji se ispoljava paraleno pruanju rova.

Sam termin subdukcija dao je pedesetih godina ovog veka Amtuc. Na primeru Alpa subdukcijom je nazvao podvlaenje jednih sijalikih komponenti pod druge takoe sijalike mase to naravno nije definicija subdukcije. Pojam i termin subdukcija je uveden da oznai sloene dubinske procesa koji ranije nisu bili poznati. Subdukcija se ne sme shvatiti ni kao podvlaenje ni kao navlaenje litosfernih ploa. Njihovo zbliavanje pri subdukciji predstavlja zbir vektora kretanja dvaju konvergirajuih ploa pri emu se mogu uspostaviti razliiti odnosi smera i veliine ovih vektora. Utvreno je da se subdukcija razvija razliito u zavisnosti od odnosa vektora kretanja ploa, starosti subdukovane litosfere i drugih faktora.

Morfologija subdukcionih zona Konvergentno dejstvo litosfernih ploa pri subdukciji markirao je u reljefu asimetrinou. Liniju aktivnog kontakta predstavlja dubokomorski rov.

Duine je nekoliko hiljada kilometara, irine 50-100 km. Izgleda je lunog sa ispupenjem prema subdukovanoj litosferi. Prostiru se uglavnom pod pravim uglom u odnosu na smer subdukcije (ortogonalnost subdukcije) ili ree pod uglom koji je blii pravom uglu. Profil rova je uvek asimetrian: sudukovano krilo je blagog pada (oko 5), a povlatno strmije (10 ree 20). esto je okeanska strana rova usloena grebenim i horstovima, a suprotna strana sistemima strmih raseda. Usko dno rova irine ponekad samo nekoliko stotina metara ispunjeno je sedimentima.

Geofizika izraenost subdukcionih zona

Konvergentna aktivnost u subdukcionim zonama dovodi do naprezanja koja naruavaju izostatiku ravnoteu. Gavimetrijska istraivanja otkrivaju velike anomalije sile tee. Ispred dubokomorskog rova u okeanu obino su prisutne pozitivne anomalije sile tee (4060 mGala). Odgovaraju izdignuu ispred rova, koje je nastalo elastinim savijanjem okeanske litosfere u procesu njegovog tonjenja u astenosferu. U domenu samog rova nalaze se visoke negativne anomalije sile tee (120-200 ree 300 mGala) koje se mogu tumaiti uticajem tektonskog reljefa litosfere i porasta debljine sedimenata. Na drugoj strani dubokomorskog rova u domenu povlatnog krila subudkcione zone nalaze se visoke pozitivne anomalije (100-300 mGala) iji je uzrok najverovatnije subudkcija guih stena hladne litosfere u astenosferu. U sistemima ostrvskih lukova u zonama obodnih mora prisutne su takoe velike pozitivne anomalije.

Geofiziki profil i geoloki profil zona subdukcije u Peru ile rovu

Subdukcione zone su markirane i geomagnetnim anomalijama Na kartama linijskih magnetnih anomalija basena okeanskog tipa jasno se razlikuju grane riftogene i subdukcione prirode. Pri sputanju okeanske kore u domenu dubokomorskog rova intenzitet linijskih anomalija se sniava nekoliko puta to se objanjava razmagnetisavanjem stena, a u vezi sa naprezanjima koja dovode do savijanja ploe.

Geotermika istraivanja otkrivaju sniavanje toplotnog toka u zonama subdukcije to se objanjava sputanjem relativno hladne litosfere pod ostrvski luk ili kontinent. Meutim, sa pribliavanjem pojasu aktivnih vulkana, toplotni tok se naglo poveava.

Beniof zone Beniof zone predstavljaju najbolji pokazatelj savremenih subdukcionih procesa. Re je o seizmofokalnim zonama i njihovom rasporedu po dubini. Tridesetih godina 20. veka Vadati je pod japanskim ostrvljem prvi put ustanovio jednu takvu zonu. Sledeih desetak godina Gutenberg i Rihter su dali informacije o veini ostalih seizmofokalnih zona. Zavaricki (1946) je izneo miljenje o primarnoj ulozi tektonskih procesa u obrazovanju ovih zona.

Beniof (1949-1955) je prouavao ove fenomene i kako je to vreme formiranja nove globalne tektonike pri emu su takvi podaci imali izuzetan znaaj njemu je pripala ast da se ove zone nazovu njegovim imenom. ini se da bi pravilnije bilo nazivati ih VadatiZavaricki-Beniof zonama. Postupak prouavanja Beniof zona kao markera subdukcionih odnosa zasniva se lokaciji zemljotresa, dubini, magnitudi i mehanizmima rasedanja u aritima potresa.

Distribucija zemljotresa

Wadati-Benioff zone

hipocentri

Severni Japan

epicentri

Nagib i profil Beniof zona

Sve Beniof zone su vie ili manje nagnute. U obodno-kontinentalnim subdukcionim sistemima uvek su nagnute prema kontinentu. U oblastima okeanske subdukcije (Marijanski tip) smer nagiba nije kontrolisan blizinom kontinenta ve se sputa ona ploa koja ima stariju okeansku koru. Nagib svake seizmofokalne zone menja se sa dubinom. Najmanji je pri povrini (10-35), a sa dubinom se poveava u poetku neznatno, a zatim naglo u pojedinim sluajevima sve do vertikalnog.

Profil Beniof zone u stvari trasira poloaj subudukcione zona. Srednji nagib ploe je proporcionalan starosti subdukovane litosfere, a obrnuto proporcionalan brzini subdukcije. Tako na primer, velika brzina subdukcije omoguava da povlatno krilo prekrije okeansku plou pri emu se obrazuje blag do gotovo horizonalalan odrezak Beniof zone (Centralni Andi).

Geoloke osobenosti subdukcionijh zona

Sedimentacija u subdukcionim zonama

Tektonski reljef u subudukcionim zonama utie na razmetaj sedimentacionih basena i karakteristinih formacija. Kod kontinentalnih oboda andskog tipa gde je prisutan niz sedimentacionih basena: dubokomorski rov, frontalni basen, pozadinski basen, sedimentacija je ispoljena na sledei nain: Za dubokomorske rovove su karakteristini: fline tvorevine, terigeni i tufogeni turbiditi. Materijal vodi poreklo sa kontinentalne padine i esto sadri proizvode erozije granitno metamorfnog fundamenta.

Zapaen je i uzduni transport materijala du dubokomorskog rova.

Frontalni i pozadinski baseni sadre kontinentalne i plitkovodne morske tvorevine molasnog tipa i debljine nekoliko kilometara.

Frontalni basen koji se nalazi izmeu nevulkanskog i glavnog vulkanskog grebena asimetrino je zapunjavan: sa jedne strane terigenim, a sa druge kako terigenim tako i vulkanogenim materijalom. U pozadinskom basenu takoe su prisutni produkti razaranja glavnog grebena i njegovog vulkanskog materijala. U ovaj basen dopire i materijal sa unutranjih kratonskih izdignua.

Na blagom dnu dubokomorskog rova mladi sedimenti, uglavnom turbiditi su nedeformisani skoro horizontalni, bez obzira na blizinu konvergentne granice gde su naprezanja izuzetno velika. Ova anomalija objanjava se nesposobnou nevezanih sedimenta da realizuju, prenose kompresiona naprezanja.

U samoj blizini povlatnog krila subdukcione zone (gornje ploe) pod njegovim buldoerskim dejstvom deo sedimenata dubokomorskog rova ulazi u okvir jako deformisanog (prevrnuti nabori, kraljuti) akrecionog klina (prizme).

Ako subdukcija nije praena obrazovanjem akrecionog klina tada se u blizini povlatnog subdukcionog krila formiraju brojni reversni i gravitacioni razlomi.

Uporedo sa obrazovanjem longitudinalnih raseda, u subdukcionim zonama formiraju se i popreni razlomi koji prouzrukuju njeno segmentiranje.

Subdukcija i magmatizam

Magmatizam je jedna od najupadljivijih pojava dubinskih procesa u zonama subdukcije. Postoji jasno utvrena zakonitost ispoljavanja magmatskih procesa u subdukcionim zonama. Stoga su magmatski kompleksi najbolji informator kod paleotektonskih rekonstrukcija i prouavanja subdukcionih zona geoloke prolosti.

Jo je pedesetih godina ovog veka tile tvrdio da je andezitski krug Tihog okeana posledica rastapanja okeanske kore pri njenom dospeu u omota. Sa pojavom ideja o litosfernoj subdukciji, magmatizam ostrvskih lukova i aktivnih kontinentalnih oboda andskog tipa tumaen je upravo ovim procesima.

Udaljenost vulkanskih pojaseva od rova obrnuto je sreazmerno nagibu Beniof zona. to je vei nagib Beniof zone, to je vulkanski pojas blii dubokomorskom rovu.

Dubina magmatskih ognjita pod subdukcionim zonama

U domenu subdukcionih zona koje prate vulkanski pojasevi postoje aseizmiki prekidi u zonama Beniofa. U subdukcionim zonama bez vulkanskih pojava takvih prekida nema. Aseizmikii prekidi pod vulkanskim pojasevima oznaavaju smanjenje elastinih osobina tonue ploe usled njenog zagrevanja i deliminog rastapanja. Aseizmiki prekid markira magmatska ognjita, odnosno subdukovani odrezak u kome se generie magmatizam. Dubina ovih odrezaka gde se generie magma varira ne samo od jedne do druge subdukcione zone, ve i od segmenta do segmenta jedne iste subdukcione zone. Od toga i zavisi sastav vulkanskog materijala koji dolazi na povrinu. Razvojem subdukcije, odrezak u kome se generie magmatizam formiran na dubini od nekoliko desetina kilometara, postepeno migrira po padu do dubine od prvih stotina kilometara.

Glavni strukturni nizovi subdukcionih zona Subdukcione zone karakteriu odreeni strukturni nizovi ija morfologija i redosled zavise od toga da li se subdukcija odvija u domenu aktivnog kontinentalnog oboda andskog tipa ili pod sisteme ostrvskih lukova. lukova

U subdukcionim zonama kontinentalnog oboda andskog tipa od okeana prema kontinentu formira se sledei strukturni niz: obodno izdignue, dubokomorski rov, priobalski greben (ponekad podvodno izdignue ili terasa), frontalni basen, glavni greben (vulkanski), predgorna depresija.

Za oblasti subdukcionih zona koje su razvijene u domenu ostrvskih lukova karakteristina je sledea sukcesija struktura: obodno izdignue, dubokomorski rov, spoljanji (nevulkanski) ostrvski luk, predluni basen, izaluni basen (na istanjenoj kontinentalnoj ili novoformiranoj okeanskoj kori, izumrli luk.

Za evroazijsku plou, naprotiv, vektori su usmereni jedan prema drugom i osmatrana ekvatorijalna kretanja su bliska nuli. Tihookeanska osa spredinga se na taj nain pribliava istonom okruenju okeana gde je ve ula pod obod kontinenta. Na suprotnom zapadnom obodu Tihog okeana znatno udaljenom od ose spredinga u zonu subdukcije dolazi zrela okeanska litosfera velike gustine. Njena subdukcija praena je gravitacionim sputanjem u astenosferi i ima kao posledicu pomeranje dubokomorskog rova prema okeanu to je prouzrokovalo rotaciono kretanje astenosferske materija u odnosu na litosferu. U uslovima stabilnog poloaja kontinentalnog oboda to dovodi do otvaranja meulunih i izalunih basena, koji su nastali ekstenzijom i spredinogom iznag zone subdukcije, gde su kako se pretpostavlja locirane uzlazne struje astenosferskog materijala.

Geneza i kinematika ostrvskih lukova

Tektonski uslovi koji obezbeuju nastanak ostrvskih lukova i njihova zakrivljenost bila su predmet mnogih istraivanja i jo nisu u dovoljnoj meri jasni. Jedno od prvih miljenja potie od Leika, koji je smatrao da se oblik ostrvskog luka formirao kao posledica preseka zemljine sfere sa nagnutom povri. Ovo je kasnije bilo u suprotnosti sa seizmolokim i drugim geofizikim podacima.

Drugu geometrijsku hipotezu predloio je Frenk - doao do zakljuka da je radijus krivine u direktnoj zavisnosti od pada subdukovane ploe, proporcionalno sinusu polovine tog ugla. Jo poetkom ovog veka Hobs je pretpostavio da se tokom razvoja luka krivina poveava. Ta izvijenost je posledica izdizanja astenosferskog dijapira ili ostrvskog luka nad zonom subdukcije.

Kora koja se subdukuje zaranja u astenosferu to dovodi do migracije rova

U zapadnom delu Tihog okeana mogunost otvaranja izalunih basena povezana je sa regresivnim rolingom arnira subdukcione zone. Luk bi mogao biti i pravolinijski u sluaju istih brzina subdukcijana itavom njegovom pruanju. Suprotno, kada su brzine razliite formira se zakrivljenje. Relativno debela i laka kora se takoe suprostavlja subdukciji i prua otpor u sistemu ostrvskog luka to se reperkusuje na njegov izgled.

Tektonski reim subdukcije Prouavanjem savremenih subdukcionih zona uoeni su razliiti tektonski efekti uzajamnog dejstva litosfernih ploa. U zavisnosti od toga, razlikuju se tri subdukciona reima: (1) reim subukcione akrecije, (2) reim subdukcione erozije i (3) neutralni reim. 1) Reim subdukcione akrecije

U poetku kada je definisan pojam subdukcije pretpostavljeno je da kraj gornje ploe predstavlja veliku prepreku koja zadrava i strue nelitifikovane sedimente na tonuoj donjoj ploi. Pri tome, slojevi obrazuju nabore koji su jako iskraljutani sa padovima raseda u smeru subukcije. Na taj nain formira se tzv., akreciona prizma.

Ona ima sloenu izoklinu i kraljuastu grau i na taj nain nadograuje kontinentalni obod ili ostrvski luk.

Novija istraivanja su pokazala da se na povrini donje ploe zadrava samo deo sedimentnog materijala, dok se drugi deo subdukuje. Nekada svi sedimenti budu uvueni u subdukciju i u omota. to se tie mehanizma obrazovanja akrecione prizme smatra se da na to ima veliki uticaj sa jedne strane buldozersko i dejstvo gornje ploe, a sa duge strane stalno podvlaenje sedimenata pod akrecionu prizmu gde dolazi do njihovog odslojavanja sa okeanske kore i samim tim do narastanja prizme.

Kod geneze akrecionih prizmi trebalo bi uzeti u obzir i reoloke parametre akrecionog kompleksa sa visokim sadrajem vode.

Obdukcija

1. a) Obdukcija ofiolitskih plasa kao posledica parcijalne subdukcije Atlanske margine

1. b) Obdukcija kao posledica kolizije Atlanske margine i ostrvskog luka

2. Obdukcija kao proizvod gravitacionog klienja okeanske kore na kontinentalnu marginu Atlanskog tipa

3. Obdukcija kao proizvod transformacije srednjookeanskog grebena u zonu subdukcije

5. Obdukcija u domenu obodnog mora a) Obdukcija okeanske kore obodnog mora na kontinentalni obod

4. Obdukcija kao posledica interferencije irenja u domenu srednjookeanskog grebena i subdukcione zone

b) Obdukcija iz domena obodnog mora na ostrvski luk

c) Obdukcija ostrvskog luka na kontinent

6. Obdukcija nastala tokom kontinentalne kolizije.

Kolizija Kada se na konvergentnoj granici sa obe strane nae kontinentalna litosfera, tada se relativno lak sialini materijal ne sputa u omota, ve istupa u aktivno mehaniko uzajamno dejstvo. Jaka kompresija formira sloene strukture i orogen. Tokom ovakvih procesa dolazi do unutranjeg tektonskog raslojavanja litosfere, formiranja plasa koje su izloene horizontalnim kretanjima i disharmoninim deformacijama. Ovakvi procesi u domenu konvergentnih granica nazvani su kolizijom. Neki istraivai smatraju da je ovo poseban tip subdukcije koji oznaavaju kao aplinotipna subdukcija (A-subdukcija).

Obrazovanje kolizionih zona moguno je i prilikom saimanja relativno uskih basena crvenomorskog tipa, ije je zatvaranje obino praeno obdukciijom ofiolita. Znatno je ei sluaj zbliavanja kontinentalnih jedinica koje okruuju vee basenske prostore sa odgovarajuom subdukcijom na njihovim obodina. Ovakvo zbliavanje zavrava se prelaskom subdukcije u koliziju posle potpune konzumacije okeanske kore u omota (danas granica Evroazije i Australije). U prolosti kolizioni procesi koji jo nisu zavreni prisutni su na granici Indijske i Evroazijske ploe (Tibet, Himalaji), Jadranske i Evropske ploe (Alpi) i dr.

Uporedo sa naborno-navlanim deformacijama za kolizione zone karakteristina je i pojava metamorfizma visokog stupnja. O zagrevanju koje je posledica porasta debljine zemljine kore svedoe i utiskivanja granita palingenog tipa. Ovakvi graniti vezani za koliziju nazivaju se kolizioni graniti ili S-graniti. Oni se razlikuju od tzv. subdukcionih granita ili I-granita.

Tokom konvergencije litosfernih ploa heterogene grae zapaaju se po pruanju konvergencijske granice prelazi: od kolizionih zona ka subdukcijskim i obratno.