SOCIJALNA DINAMIKA PREDRASUDA

Premda izvesni osnovni psiholoki procesi, razmatrani u prethodnom poglavlju, uslovljavaju inherentnu ljudsku sklonost ka etnocentrizmu i predrasudama, ovi procesi ne operiu na automatski ili neizbean nain. Umesto toga, neophodno je da izvesni signali ili stimulusi iz socijalne sredine izazovu, razrade i usmere ove procese. Prema tome, ne gaje sve osobe predrasude prema svim spoljanjim grupama. Neke grupe se mogu voleti, a druge mogu izazivati indiferentnost dok se prema nekim grupama moe gajiti nesimpatija ili ak mrnja. Osim toga, pojedinani obrasci intergrupnih stavova i predrasuda koje individua poseduje nisu samo produkt individualne idiosinkrazije. Tipino, ovo su socijalni obrasci koji su raireni i variraju meu pripadnicima grupe. Kao sto je erif (1967) naglasio: Problem grupnih predrasuda i stereotipnih slika prema drugim grupama nije problem line mrnje i neotkrivenih uverenja male grupe izdvojenih pojedinaca. To je problem neprijateljstava i predstava koje deli, u razliitom stepenu, veliki broj individua koje pripadaju istoj ljudskoj grupi (str. 24). Tri karakteristike predrasuda ilustruju njihovu prirodu, kao socijalni ili grupni fenomen: (a) socijalne grupe se pokazuju kao normativni ili konsenzusni obrazac predrasuda; (b) razliite grupe mogu posedovati razliite obrasce predrasuda, i (c) ovi obrasci predrasuda se mogu promeniti, ukoliko doe do promena istorijskih okolnosti. Socijalni konsenzus ili normativna priroda predrasuda je veoma dobro dokumentovana. Na primer, ameriki obrazac predrasuda je opisan ponovljenim merenjima socijalne distance i pregledima stereotipa, tokom proteklog stolea (pregled Ovena, Ajznera, & MekFaula, 1981). Na vrhu ove hijerarhijske lestvice su pripadnici bele severnoevropske rase, njih slede istoni i juni Evropljani, zatim Azijati, i na posletku Afrikanci. Ovaj obrazac je iroko rasprostranjen i prihvaen u SAD, i on je ostao neverovatno stabilan tokom proteklih pedeset godina. Konsenzusna priroda socijalne distance ili hijerarhijskih predrasuda je prikazana i prihvaena na isti nain i kod manjinskih grupa koje zauzimaju veoma niski poloaj, ali sa jednom izmenom oni visoko vrednuju vlastitu grupu (Asmor & Delboka, 1976; Levin & Levin, 1982; Simpson & Jinger, 1985). Socijalno konsenzusna priroda takvih stavova je jasno demonstrirana u ranoj amerikoj studiji Horovica (citirano prema Hardingu i sar., 1969) On je pronaao da bela deca koja ive u prilino razliitim geopolitikim podrujima SAD Njujork Siti, urbani deo Tenesija, i ruralni deo Dordije - razvijaju sutinski sline stavove prema crncima. On je zakljuio da rasni stavovi nisu determinisani kontaktom sa crncima, nego kontaktom sa preovlaujuim stavom prema crncima (str. 35). Ove grupe mogu imati posve razliite normativne obrasce predrasuda, ali one se zasnivaju na isti nain. Amor i DelBoka (1976) su npr. uoili dosledne i dugotrajne razlike izmeu kulturalnih grupa s obzirom na etnike stavove. Kako se pomeramo iz drutva u drutvo, javlja se irok spektar grupa prema kojima su predrasude uperene, ali postoji velika doslednost kroz vreme u obrascu intergrupnih relacija unutar pojedinog drutva (str. 94) Prema tome, rasne predrasude su veoma visoke u pojedinim drutvima, kao sto su Juna Afrika, kontinetalni deo SAD-a, i Australija, a mnogo nie u drugim drutvima, kao sto su Meksiko, Brazil i Havaji (Bonacic, 1972). Dramatine razlike u stepenu rasnih predrasuda su prikazane u visokim drutvima, kao sto su Britanija i Holandija (Begli i sar., 1979) i u slinim kulturnim grupama, kao to su pripadnici engleskog govornog podruja, beli juno-Afrikanci i Britanci (Hempel & Krup, 1977), pa ak i u razliitim regionima u okviru iste zemlje, kao to su sever i jug u SAD (Midlton, 1976; Pitgrou, 1959). Na posletku, dok je normativni obrazac predrasuda, karakteristian za pojedina drutva, esto prilino stabilan tokom vremena, promene istorijskih okolnosti mogu prouzrokovati sistematske i veoma bitne promene. Simpson i Jinger (1985) su opisali veliki broj primera takvih promena. Neki dramatiniji primeri se odnose na promene koje su se pojavile u stavovima nacija i drugih grupa,

jednih prema drugima kada su se pomerale iz ratnog stanja u stanje mira i saveznitva. Vrlo dobar primer je relativno dobar stav Amerikanaca prema Japancima, poetkom dvadesetog veka; onda ekstremno negativan stav prema Japancima i i Nemcima tokom drugog svetskog rata, praen pozitivnim stavom prema Rusima, koji se onda, nakon rata, promenio u pozitivniji stav prema Nemcima i Japancima i negativan stav prema Rusima. U Junoj Africi, studija Nievudta i Pluga (1983) je pokazala da je anti-crnaki stav meu belcima postao primetno negativniji nakon erupcije otvorene crnake pobune tokom 1976 ( "Soveto buntovnici"). Zapaanje da socijalne grupe imaju normativne ili konsenzusne obrasce predrasuda prema drugim grupama, i da ove variraju izmeu grupa, i da se menjaju sa promenom istorijskih okolnosti, pokree vana pitanja. Koja je socijalna i unutargrupna dinamika koja stvara ove konsenzusne obrasce? I kako ova dinamika stvara bazinu ljudsku tendenciju da se podrava svoja grupa, u istrajavanju obrazaca mrnje i predrasuda protiv pripadnika drugih grupa? Na ova pitanja se obino odgovaralo u terminima prirode odnosa izmeu grupnih interesa. Prema tome, poloaj intergrupnih stavova je sagledavan kao odraz intergrupnih relacija. Prouavanje intergrupnih relacija ukljuuje, naravno, teme i probleme koji su esto sagledavani i locirani na nivou analize koja nije odgovarajua za socijalno-psiholoka istraivanja. Rezultat toga je bio da su socijalni psiholozi prouavanje socijalne i intergrupne dinamike predrasuda esto tretirali kao periferno podruje. Oni su smatrali da je bolje da ovo podruje prepuste sociolozima, istoriarima i antroplozima. Ipak, u prolosti, socijalni psiholozi su izvrili nekoliko veoma vanih radova u ovom podruju, naroito u objanjenju malih grupa (Blejk & Mauton, 1979; erif, 1976). Iz tih istraivanja se mogu izvesti znaajni, generalni, eksplanatorni principi. Oni sugeriu da postoje bazini socijalnodinamiki principi predrasuda, koji vae kako za male grupe licem-u-lice, tako i za velike sociokulturne grupe. Slini zakljuci proizilaze iz teorije socijalnog identiteta, koja je tokom protekle dekade usmerila panju na injenice, kako izvesne intergrupne okolnosti, relevantne kako za male minimalne grupe i velike prirodne grupe, utiu na intergrupno ponaanje, percepciju i stavove. Generalno, zbog toga, socijalno-psiholoka istrazivanja sugeriu da izvesne odlike povezanosti izmeu socijalnih grupa mogu biti kljune u determinisanju intergrupnih stavova na makro nivou. Jedna grupa faktora se pojavljuje kao stepen u kom interesi grupe konvergiraju ili se sukobljavaju. Obino se smatralo da je najistaknutija perspektiva ovde bila teorija realistinog konflikta (TRK), koja je posmatrala intergrupne stavove kao proizvod intergrupne kompeticije. Ovaj pristup ce biti diskutovan detaljnije u sledeem odeljku, i bie predloeno da moe biti korisno proiriti ga tako da obuhvati mnogo iri domen situacija. Teorija socijalnog identiteta je, tavie, naglaavala da se mogu razlikovati dve vrste intergrupnih kompeticija: realistina kompeticija nad pravim fizikim izvorima i moima (ovim problemom se bavi TRK) i socijalna kompeticija nad isto statusnim izvorima ili prestiom. Poto socijalna teorija identiteta predlae univerzalnu motivacionu tendenciju da se izbori za pozitivni socijalni identitet, viena je kasnije kao fundamentalnija determinanta intergrupnih stavova i ponaanja. Iz ove perspektive, izvesni makrosocijalni intergrupni uslovi, posebno postojanje i priroda statusnih razlika meu socijalnim grupama, trebali bi da budu posebno vani. O ovome se disktuje u drugom delu ovog poglavlja. Trei deo poglavlja razmatra izvesne makrosocijalne uslove intergrupnih konflikata i interakcije, koji ne moraju nuno da ukljue konflikt ili kompeticiju, ali koji se takoe ine korisnim za pojavu intergrupnih obrazaca i predrasuda. TEORIJA REALISTINOG KONFLIKTA Teorija realistinog konflikta (TRK) se moe posmatrati kao iroka socijalno-psiholoka perspektiva ili okvir koji izraava veoma uoptene principe. To je termin koji vrlo retko koriste sociolozi i drugi socijalni naunici; oni za svoje potrebe formuliu i razrauju svoje teorije, od kojih su mnoge, u stvari, sutinski saglasne sa TRK. TRK se esto dovodi u vezu sa imenom Muzafera erifa, socijalnog psihologa koji je formulisao osnovne propozicije pristupa, u formi koja je prilagoena za ispitivanje ponaanja u malim grupama (Sherif, 1976). On je takoe demonstrirao validnost ovih propozicija u serijama uzbudljivih
1

i uticajnih eksperimenata. erif se posebno fokusirao na jednu vrstu konfliktnih intergrupnih relacija takmienje meu grupama koje su relativno sline po poloaju i moi. Ove grupe slede inkompatibilne ciljeve, na taj nain da se svaka grupa bori da ostvari sopstvene ciljeve, ugroavajui verovatnou drugih da oni ostvare svoje ciljeve. Sledei ovu perspektivu, TRK je ograniena na situacije u kojima se svaka grupa vidi kao da predstavlja realnu opasnost za drugu grupu (Levin & Kembel, 1972, str.29-42). Mogue je, meutim, razlikovati nekoliko drugih formi intergrupnih konflikata ili interesovanja, u kojima koncept "realne pretnje", nije posebno znaajan. Iako ove forme konfliktnih intergrupnih interesovanja jesu zabeleene u literaturi, njihove implikacije na TRK nisu bile sistematski razmatrane. Na primer, intergrupna dominacija i iskoriavanje jasno ukljuuju konflikt interesa izmeu grupa. U ovom sluaju, negativni stavovi prema dominantnim i iskorivanim grupama ne treba nuno da ukljue i odgovor na pretnju. U stvari, bilo je zgodno istaknuto da ovaj konflikt interesa izgleda da, kao osnovni motiv, ukljuuje "veru u uspeh, pre nego strah od gubitka" (Harding i sar., 1969, str.116). Na posletku intergrupna rtva izgleda da konstituie treu vrstu intergrupnih konflikata, koja se razlikuje od obe direktne intergrupne kompeticije i dominacije. U ovom sluaju intergrupna mrnja, i ponekada progon, ne izviru iz prave pretnje ili pohlepe. Umesto toga, izgleda da ukljuuje atribuciju krivice prema drugoj grupi za probleme koji nanose bol unutar grupe, na nain koji je funkcionalan za unutranjost grupe. Dakle, vidimo da se mogu jasno razlikovati tri osnovne forme intergrupnih konflikata interesa. U svakom sluaju, predrasuda je funkcionalna za svaku grupu. Meutim, svaka od ove tri forme stvara razliite obrasce predrasuda, koji se takoe mogu razlikovati u zavisnosti od strukturalne lokacije u okviru ovih konfliktnih sistema. Na primer, obrasci predrasuda konfliktnih dominantnih i podredjenih grupa, jedne prema drugoj, e se prirodno razlikovati. Naredno poglavlje e pokuati da predstavi TRK, opisujui ove razliite forme intergrupnih konflikata interesa i razliite obrasce predrasuda koje izaziva svaki. Bie sugerisano da se svaki obrazac predrasuda pojavljuje tako da ukljuuje razliite predstave spoljanjih grupa, demonstrirajui pojedinanu vrstu afektivnog i bihejvioralnog odgovora na to, i da slui pojedinanim funkcijama svake grupe. Meugrupno takmienje Prema Sherif & Sherif (1979): Kada su grupe ukljuene u aktivnosti koje su za svaku grupu podjednako takmiarske i frustrirajue, kao to je postizanje eljenih ciljeva od strane jedne grupe, koje dovodi do gubitka druge grupe, poinju da se koriste nepovoljni stereotipi o grupi kojoj se ne pripada i njenim lanovima. Vremenom, ovi nepovoljni stavovi se standardizuju u nekoj grupi i tua grupa se postavlja na predrasudnu distancu, ak do te mere da lanovi grupe ne ele da imaju bilo ta sa lanovima druge grupe. (str.10) Levajn (LeVine) i Kembel (Campbell) zabeleili su da grupe koje se takmie predstavljaju realnu pretnju jedna drugoj, i upravo ta pretnja izaziva neprijateljstvo prema izvoru pretnje (str. 30) proporcionalno njenoj veliini. Moe se navesti puno istorijskih primera u prilog ovoj tvrdnji (Simpson & Yinger, 1985, glava 3). Na primer, direktno nadmetanje izmeu naroda oko nekog politikog, ekonomskog ili bilo kog drugog pitanja uvek izaziva izrazito neprijateljske meugrupne stavove i percepcije. Ovo obino postaje posebno dramatino kada konflikt poprimi oblik otvorenog rata. Uredno dokumentovan primer je sukob na kinesko-indijskoj granici iz 1959. godine. Sinha i Upadhyaya (1960) izmerili su stavove indijskih studenata prema Kinezima pre sukoba na granici u februaru te godine. Pronali su generalno povoljnu sliku: Kinezi su posmatrani kao prijateljski nastrojeni, napredni, poteni, hrabri i obrazovani. U decembru, poto je izbio sukob na granici, studija je ponovljena. Indijski studenti su sada opisali Kineze kao agresivne, nepotene, okrutne i glupe. erifovo (1967) istraivanje bitno je doprinelo validaciji ove perspektive u malim grupama. On je izveo tri eksperimenta u prirodnim uslovima tokom kasnih 40-ih i ranih 50-ih godina, koji su zbog svog realizma, paljivog izvoenja i dramatinog uticaja zaslueno dobili status
2

socijalnopsiholokih klasika. Subjekti su bili normalni, zdravi, prilagoeni ameriki deaci iz stabilnog, srednje-klasnog okruenja koji su poseivali letnje kampove. Ovi letnji kampovi su bili organizovani tako da se mogao testirati odreeni broj hipoteza o efektima intergrupnog takmienja i kooperacije na intergrupne stavove i ponaanja. Eksperimentalno su kreirane tri vrste meugrupnog kontakta ili interakcije. Prvo, tokom poetnih stadijuma kampa, pojedinci su bili dodeljeni grupama koje su bile razdvojene, i iji su lanovi obavljali svoje aktivnosti u kooperaciji. Tokom ove faze svaka grupa je razvila jasnu grupnu strukturu predstavljenu statusnom hijerarhijom, normama i izraenim oseanjem pripadnitva grupi. U drugoj fazi, grupe su stavljane u situacije meusobnog takmienja preko niza turnira i organizovanjem aktivnosti u kampu po principu kompeticije. Bilo je dosta efekata, ali su najistaknutiji bili stvaranje intenzivnog meugrupnog neprijateljstva zajedno sa poveanjem unutargrupne kohezivnosti i solidarnosti. Na kraju, na treem stadijumu, kreirano je niz situacija u kojima su grupe morale da sarauju da bi postigle obostrano eljene ciljeve. Kooperativna aktivnost usmerena prema ovim nadreenim ciljevima je bila praena znaajnim smanjivanjem intergrupnog neprijateljstva i napetosti. Dva najosnovnija zakljuka su bila da takmiarski grupni ciljevi izazivaju konflikte i intergrupno neprijateljstvo, dok nadreeni grupni ciljevi dovode do kooperacije i pozitivnijih meugrupnih stavova. Ovi zakljuci su kasnije ponovo dobijeni u drugim terenskim studijama sa prilino razliitim uzorcima i situacijama (npr. Blake & Mouton, 1979) kao i u eksperimentalnim studijama (Turner, 1981, str. 67-75). Ipak, kao to je Tarner (1981) istakao, vano ogranienje erifovih zakljuka proizalo je iz tog eksperimentalnog istraivanja. Izgleda da postoje odreeni uslovi intergrupnog kontakta pod kojim kooperacija ne poboljava intergrupne stavove i moe ak da dovede do toga da grupe koje sarauju pokazuju vie meugrupnih predrasuda od grupa koje se takmie. O ovim rezultatima emo detaljnije diskutovati kasnije u ovom poglavlju. Ipak, oni ilustruju tvrdnju koju smo naveli u uvodu ovog poglavlja, da postojanje takmiarskih nasuprot kooperativnih grupnih ciljeva nije jedina socijalna dinamika koja odreuje meugrupne stavove. Nain na koji grupe doive meusobni kontakt i institucionalizovane uloge koje one imaju jedna prema drugoj su takoe vani i mogu da stvore meugrupne antagonizme ak i kada bi grupe mogle da budu pre kooperativno nego takmiarski meuzavisne. Odreen broj sociolokih i istorijskih teorija su razvile objanjenja rasnog antagonizma na osnovu direktnog meugrupnog takmienja. Dve od njih se odnose na rasne stavove u Junoj Africi. To su Mekrounova (MacCrone, 1937) teorija granica i teorija podeljenog trita rada Edne Bonaki (Bonai, 1972). Iako Mekrounova teza nije izbegla kritike (du Preez, 1977), ona ipak ilustruje kako takmiarski meugrupni procesi u okviru odreenog socijalnog i istorijskog konteksta mogu da se pretvore u snane meugrupne antipatije. Mekroun je smatrao da je u istoriji June Afrike situacija sa granicom presudno uslovila izbijanje i oblik rasnih predrasuda u Junoj Africi, kao i odreene osobine afrikanerskog drutva. Kad su se holandski kolonisti proirili sa svojih prvobitnih naseobina na Kejpu u unutranjost zemlje, razvila se situacija sa granicom i neprestan konflikt sa starosedelakim crnakim narodom. Sutinske karakteristike situacije sa granicom bile su njena izolovanost (fizika, socijalna i politika) i izuzetna nesigurnost u borbi za opstanak. Ovo je stvorilo drutvo sa intenzivnom grupnom sveu, naglaskom na grupnu koheziju i proimajuim etnocentrizmom. U atmosferi rata i pretnji, religiozni stavovi su se stopili sa rasnim razlikama. Dihotomija izmeu hriana i pagana postala je dihotomija izmeu belog i crnog. Tako su hrianstvo i boja koe postali kriterijumi grupne svesti i iskljuivosti, i oni su oblikovali osnovu intenzivnih i duboko ukorenjenih rasnih predrasuda koje su na kraju poprimile osobine kasti. Bonaiina (1972) teorija pokazuje kako rasni ili etniki antagonizam izrasta iz situacije podeljenog trita rada. Ona je to opisala kao trite na kome postoji velika razlika u ceni rada za isti posao izmeu dve etnike grupe. Kao posledica toga razvija se sukob interesa tri kljune grupe: firme, vie plaenih radnika i manje plaenih radnika. Firma eli da zameni vie plaene radnike manje plaenim. Vie plaeni radnici reaguju na pretnju neprijateljstvom prema nie plaenoj grupi i bore se da sauvaju i osiguraju svoju poziciju sa svih strana. Ako je vie plaena grupa dovoljno jaka, ona moe da pokua da iskljui jeftinije radnike sa trita (npr. restrikcijom ili zaustavljanjem
3

imigracije). Ovo moe biti nemogue ako je jeftinija grupa radnika ve prisutna i ne moe biti iskljuena. U tom sluaju moe se razviti kastinsko ureenje sa razraenom baterijom zakona, obiaja i verovanja osmiljenih tako da spree jeftiniju grupu radnika da se takmii kao i da pridobija politike i druge izvore koji im mogu omoguiti da promene ovakvu situaciju. Primenljivost ovog modela na Junu Afriku je oigledna. Stvarna razlika izmeu plata belih doseljenika i crnih starosedelaca nastala je istorijski du Preez (1977) je zabeleio da je 1917. odnos izmeu belih i crnih plata bio 13,4 : 1 i da je 1970. i dalje praktino ostao isti na 12,9 :1. Trostruki konflikt izmeu kapitala, belih radnika i crnih radnika dostigao je vrhunac 1922. kada su pokuaji da se zamene beli, jeftinijim crnim radnicima u rudnicima zlata doveli do pobune belih radnika iz 1922. zvanoj pobuna na Randu. Iako je pobuna bila uguena, savez belih radnika i Nacionalne partije koju su podravali ruralni Afrikaneri, pobedio je 1924. godine na izborima i, kao to je de Kiewiet (1957) istakao, predao je Junu Afriku vladavini sainjenoj u interesu belog drutva smelije nego ikad pre (str. 224). Ovaj proces je na kraju kulminirao u stanju aparthejda. Da zaokruimo, dakle, ima prilino dokaza koji ukazuju na to da je direktno takmienje izmeu socijalnih grupa nesumnjivo povezano sa izbijanjem predrasudnih meugrupnih stavova. Doivljaj meugrupnog takmienja izgleda da izaziva sliku tue grupe kao opasne. Ovo stvara neprijateljstvo i antagonizam prema tuoj grupi, reakciju koja bi tipino dovodila do mobilisanja vlastite grupe i omoguila joj da se to efektivnije bori. Meugrupna dominacija i eksploatacija U prethodnom delu naglaeno je da kada su grupe u direktnom takmienju, pretnja upuena od strane jedne grupe prema drugoj izaziva intergrupne antagonizme. Ovo neprijateljstvo moe da obuhvata i doivljaj inferiornosti grupe sa kojom se takmii, ali to nije uvek tako. Takmiarske grupe neretko doivljavaju jedna drugu kao naroito sposobnog, monog i preteeg protivnika. Primeri za to su savezniko vienje nacistike Nemake tokom Drugog svetskog rata i ameriko vienje Sovjetskog Saveza tokom perioda hladnog rata. Ponekad kompetitivna interakcija izmeu grupa moe kulminirati takvom pobedom jedne grupe, da ona moe da ustanovi i institucionalizuje mo nad drugom grupom i da koristi tu mo za obezbeivanje ekonomske prednosti za sebe na raun druge grupe. Kad se ovo jednom dogodi, verovanje u inferiornost potlaene grupe nastaje skoro neizbeno. Izgleda da ustanovljeni meugrupni odnosi dominacije i eksploatacije ine razvoj opravdavajuih i racionalizujuih verovanja o potlaenoj grupi psiholokom potrebom dominantne grupe. Ovo uvek ukljuuje i uniavanje podreene grupe i vrsto uverenje u njenu inferiornost. Iako dominantne grupe doivljavaju iskoriavane grupe kao inferiorne, zanimljivo je da to ne znai obavezno i da ih ne vole ili posmatraju kao neprijatelje. To je pokazano u Van den Bergeovom (van den Berghe, 1967) klasinom poreenju paternalistikog i takmiarskog rasizma. U sluaju paternalistikog sistema, rasna dominacija je toliko ukorenjena i institucionalizovana, da je bespogovorno prihvaena kao ispravna i prirodna u svakom pogledu. U takvim sluajevima, iako je podreena grupa posmatrana kao infeoriorna, stav dominantne grupe moe biti oinski, bez odbojnosti i neprijateljstva. U stvari, u meri u kojoj lanovi podreene grupe prihvataju svoju inferiornost i sa potovanjem se mire sa svojom potlaenou, lanovi dominantne grupe mogu osetiti i pozitivna oseanja prema njima. Brojni istorijski primeri potvruju povezanost izmeu intergrupne dominacije i eksploatacije sa verovanjem u inferiornost potlaene grupe (Simpson & Yinger, 1985, pogl. 3). Verovatno je najdirektniji sluaj dominacije i eksploatacije u ljudskoj istoriji bio ropstvo sistem koji je neizbeno bio praen vrstim verovanjem od strane robovlasnika u prirodnu inferiornost njihovih robova koja im je sudbinski, idealno pristajala.Na primer, Njubaj (Newby, 1968, citirano u Ashmore, 1970) navodi da tek poto su Crnci bili porobljeni, beli Amerikanci su zakljuili da je ropstvo prirodan status ove rase (str. 19-20). U sluaju June Afrike, rasne predrasude su mogle da budu vane za opravdavanje bele politike dominacije nad crnom veinom i postojanja brojnih socijalnih i pravnih uredbi koje su funkcionisale u ekonomsku korist belaca, a na tetu crnaca.
4

Nekoliko teorija je razvilo kompleksnija objanjenja rasizma preko dominacije i eksploatacije. Na primer, marksistike varijante predloili su Koks (Cox, 1948) i Rajh (Reich, 1972), koji su zastupali tezu da je rasizam kreiran i odravan od strane kapitalista da bi promovisali kompeticiju i podelu izmeu belih i crnih radnika i poveali eksploataciju. U direktnom kontrastu sa teorijom Bonakieve, ovi teoretiari su doivljavali beli biznis, pre nego bele radnike, kao zlotvore za primer. Tako je Koks tvrdio da su rasne predrasude socijalni stavovi propagirani u javnosti od strane eksploatiue klase sa ciljem da oznae neku grupu kao inferiornu i time opravdaju eksploataciju ili same grupe ili njenih resursa (1948, str. 343). Ovaj argument mogao bi da se primeni i na Junu Afriku i na Sjedinjene Drave. Ipak, on se obino posmatra sa skepsom poto se malo dokaza moe navesti njemu u prilog (Ashmore & DelBoca, 1976). Ova teorija, takoe, kao da pretpostavlja da bi belci vieg socio-ekonomskog statusa trebalo da izraavaju vie predrasuda od onih sa niim socioekonomskim statusom, dok je u principu upravo suprotno empirijski pokazano (Harding et. al., 1969; Hyman & Wright, 1979; Simpson i Yinger, 1985). Tako, beli radnici obino izraavaju vie rasnih predrasuda nego beli kapitalisti. Uopte, malo je eksperimentalnih dokaza dostupno o ulozi dominacije i eksploatacije u javljanju predrasuda, verovatno zato to postoje isto praktine potekoe vezane za osmiljavanje i izvoenje takvih istraivanja. Ipak, jedna klasina socijalnopsiholoka studija, iako je raena sa drugaijim ciljevima, ini se dosta relevantnom za ovu temu. U ovoj studiji, koju su izveli Hani i Zimbardo (Haney & Zimbardo, 1976), simuliran je zatvorski ambijent u kampusu na Stenford univerzitetu sa ciljem da se pokae uticaj bezlinih uloga na ponaanje u institucionalnom okruenju. Studenti su odabrani i plaeni da glume ili straara ili zatvorenika u periodu od dve nedelje. Subjekti su bili normalni, inteligentni, mladi ljudi iz srednje klase, bez istorije antisocijalnog ponaanja i uloge su im bile dodeljene sluajnim izborom. Ponaanje ovih subjekata je bilo intenzivno posmatrano tokom studije i eksperimentatori nisu smeli da interveniu na bilo koji nain. Ipak, ishod ove studije je bio toliko uznemirujui da su morali da prekinu eksperiment posle samo est dana. Od samog poetka straari su poeli da pripisuju pogrdne i ocrnjujue oznake zatvorenicima i ekstremno poniavajui stereotipi brzo su izbili na povrinu. Vremenom su straari sve vie pokazivali brutalno, sadistiko i dehumanizovano ponaanje prema zatvorenicima, od kojih je za polovinu prijaviljeno da su doiveli emocionalni slom u periodu dok eksperiment nije prekinut. Uobiajeno, ova studija je bila interpretirana kao pokazivanje moi socijalnih situacija i uloga da strukturiu ponaanje. Ipak, ona takoe dramatino pokazuje kako dominacija jedne grupe nad drugom stvara snane psiholoke pritiske za pravdanjem situacije pojavom uniavajuih uverenja i neprijateljskih emocija usmerenih na podreenu grupu. Sumirajui, dakle, izgleda da dominacija i eksploatacija stvaraju predrasudne meugrupne stavove isto toliko neizbeno kao i direktno takmienje. Ipak, struktura predrasuda se razlikuje. Podreena grupa se ne vidi neizbeno kao pretea, ak nije ni obavezno nevoljena. Ona je, ipak, nesumnjivo doivljena kao inferiorna i uniena. Ova predstava dominantne grupe izgleda da ukljuuje proces psiholoke racionalizacije, koja funkcionie u cilju opravdanja ugnjetavanja i eksploatacije. Meugrupno traenje rtvenog jarca (traenje deurnog krivca) Psiholozi su traenje rtvenog jarca razumevali u okviru teorije frustracija-agresija-zamena (uporedi: Levin, Kempbel, 1972). Meutim, kako je Tadfel (Tajfel) (1981) istakao, traenje rtvenog jarca kao drutvena pojava se moe posmatrati u irim okvirima nego to je prosto premetanje agresije. On je ukazao da se ono moe posmatrati u kontekstu pripisivanja drutvenih uzroka na nain koji je funkcionalan za grupe. Tako posmatrano, istakao je on, meugrupne okolnosti mogu biti takve da za jednu grupu moe biti delotvorno da trai "uzroke uznemirujuih drutvenih deavanja... u odlikama, namerama ili ponaanju spoljanjih grupa" (str. 155). Stiven (1983) je opisao traenje rtvenog jarca izmeu grupa na slian nain: Proces putem kojeg se drugi pojedinci ili grupe smatraju uzrokom sopstvenih problema. Tipino, on ukljuuje pripadnike statusno vie grupe koji za odreeni problem okrivljuju
5

manje monu grupu. U ovom odbrambenom manevru pojedinac izbegava da okrivi sebe i preusmerava krivicu na druge. On do te mere okrivljuje ove grupe za svoje probleme da postoji velika verovatnoa da e izgraditi predrasude prema njima. (str. 425) Prouavanja koja su izveli Blejk i Mauton (1979) su pokazala kako neuspeh jedne grupe u izvrenju zadatka moe dovesti do slabljenja kohezije, odbacivanja voe, pa ak i do raspada grupe. U sluaju da neuspeh, ili drugi problemi sa kojima se grupa moe sresti, mogu umesto toga da se pripiu potezima devijanata, manjina ili spoljanjih grupa, onda se ove disfunkcionalne posledice mogu izbei, a kohezija odrati, ili ak uvrstiti. Zapravo, Babad i drugi (1983) su ironino ukazali da korisno pravilo za delovanje moe da bude da kada postoje tenzija i drutveni problemi izgledaju nepremostivi, treba nai neku nevinu, slabu i istaknutu grupu za okrivljavanje i rtvovanje (str. 103). Istorijski prikazi ukazuju da je nalaenje rvenog jarca bilo vaan inilac antisemitizma (uporedi: Simpson i Jinger, 1972, poglavlje 10). Ovo je potvreno primerima pogroma (organizovanog progona ili istrebljivanja jedne etnike grupe), u Istonoj Evropi i primerima proganjanja, a to je doivelo svoj vrhunac u holokaustu u nacistikoj Nemakoj. U ovom potonjem sluaju, istaknuto je da "su pripadnici nemakog drutva gledali na Jevreje kao na direktno odgovorne za ozbiljne ekonomske probleme koji su ih muili" (Levin i Levin, 1982, str. 184). U irem kontekstu, Bilig (1978) je ovako opisao ulogu koju savremeni antisemitizam igra u obezbeivanju usavrene ideologije sposobne da objasni ogromnu raznovrsnost drutvenih anomalija: Grubi antisemitizam je zasnovan na uverenju da Jevreji imaju ogromne sile zla u svetu. Moderna anti-semitska dogma tvrdi da Jevreji kontroliu i komunizam i kapitalizam i da je njihov cilj da vladaju svetom i u reimu koji e unititi Zapadnu civilizaciju. Sve injenice su objanjene u okvirima ovog sve-proimajueg i izopaenog verovanja. Neki zanimljivi eksperimentalni prikazi traenja deurnog krivca su zabeleeni u jednoj naroito finoj studiji, na primer, Loderdejl, Smit-Kanien, Parker i Inveratn (1984) su pokazali da spoljanja pretnja nekoj grupi (ne ukljuujui frustraciju) moe da rezultira time da neki lanovi grupe budu obeleeni kao devijantni i da budu odbaeni. tavie, nivo solidarnosti grupe je pokazivao tenju poveanja do te mere da su devijanti bivali obeleavani i odbacivani. Da rezimiramo, dakle, meugrupno nalaenje deurnog krivca je povezano sa predrasudom prema grupi koja je rtveni jarac. Obrazac predrasude se, ipak, razlikuje od onog koji je karakteristian za meugrupno nadmetanje ili dominaciju. U ovom sluaju, pripisivanje tekoa ili problema koje je unutranjoj grupi prouzrokovala grupa koja se tretira kao rtveni jarac tipino rezultira opaanjem te grupe kao zlobne, esto na naroito prepreden, podmukao i lukav nain. Okrivljavanje rvene grupe pomae da se odri kohezija unutranje grupe i rezultira kanjavalakim neprijateljstvom prema toj grupi, a moda ak i sporadinim ili sistematskim proganjanjem. Kao to su Berkovic i Grin (1962) istakli, rtvene grupe su obino drutveno istaknute grupe koje ve mogu biti u poloaju nesimpatisanja i omraenosti. Takoe postoji tendencija da one budu znatno slabije od unutranje grupe, jer bi u protivnom njihovo proganjanje moglo izazvati stvarnu pretnju za tu grupu. Reagovanje (odgovaranje) na pritisak Ova rasprava do sada nije uzimala u obzir reakciju grupe koja je infefiorna, kojom se dominira i koja predstavlja rtvenog jarca, na ugnjetavanje i proganjanje. Tajfel (1981) je istakao da se obino pretpostavljalo da bi logian odgovor ugnjetenih i progonjenih grupa bilo neprijateljstvo prema ugnjetavaima i progoniteljima, reakcija koju je Olport (1954) oznaio kao kanjavalaki obrazac ka spolja. Meutim, ovo nije obavezno. esto, ugnjetena grupa prihvata superiornost dominantne grupe i svoju sopstvenu inferiornost, u nekim sluajevima ak i do stepena onoga to je oznaeno terminom prezir prema samom sebi (Luin, 1948). Olport (1954) je ovakvu reakciju oznaio terminom kanjavalaki obrazac prema unutra, po kome pojedinac tei "ako ne da krivi sebe, a ono barem da preuzme na sebe odgovornost za prilagoavanje datoj situaciji (str. 160).

Intro-kanjavalaki obrazac odgovora je dobro potkrepljen dokazima u mnogim prouavanjima manjina (uporedite preglede Milnera, 1983. i Tadfela, 1981). Jedan primer je klasino delo Klarkovih 1940-ih na temu vee naklonosti prema spoljanjoj grupi i odbacivanja sopstvene grupe kod crnake amerike dece. Odgovor je takoe dokumentovan dokazima unutar manjina visokog stalea ija kombinacija drutvene privilegovanosti i politike ranjivosti ih ini stvarnim ili potencijalnim rvenim jarcima. Primer su Jevreji u Zapadnoj Evropi (Simpson i Jinger, 1985) i Kinezi u Jugo-istonoj Aziji (Hjuston i Vord, 1985). U tom sluaju podreene grupe odbacuju sopstvenu grupu, a pokazuju veu naklonost prema spoljanoj grupi. Oni, ak, mogu da usvoje i predrasudu usmerenu prema njima. Ovo je esto povezano sa samookrivljavanjem koje ukljuuje pripisivanje vlastite drutvene podreenosti i diskriminisanosti sopstvenim osobinama ili inferiornosti (Hjuston i Vord, 1985). Na taj nain, lanovi unutranje grupe doivljavaju dominantnu spoljanju grupu kao vredniju, reaguju na nju pokornou i divljenjem. Spolja gledano, intro-kanjavalaki odgovor na ugnjetavanje moe se initi disfunkcionalnim za grupu u smislu da bi teio da izazove bespomonost i rezignaciju tako da lanovi ugnjetene grupe time sarauju u sopstvenom ugnjetavanju. Ustvari, pod odreenim okolnostima to treba da bude izuzetno funkcionalno. Ovakve okolnosti postoje kada je ravnotea u snazi izmeu grupa takva da ugnjetavalaki sistem ne moe uistinu biti promenjen - kada je ugnjetavana grupa isuvie slaba da bi se oslobodila. Pod ovakvim okolnostima, intro-kanjavalaki odgovor bi trebalo da osigura pasivno prihvatanje nepravde umesto akcija koje bi mogle da izazovu pojaavanje ugnjetavanja, a, moda, ak i genocidne politike poteze. U ovakvoj situaciji, samo-kanjavalaki odbrazac odgovara bi nosio vrednost opstanka za ugnjetenu grupu. Jedno kljuno pitanje je ta odreuje prirodu odgovora podreene grupe, odnosno, da li ona prihvata sopstvenu inferiornost na intro-kanjavalaki nain, ili odgovora izvan-kanjavalaki neprijateljstvom prema ugnjetavau. Tadfel (1981) je ukazao da e na psiholokom nivou inferiornost i negativni drutveni identitet unutranje grupe biti prihvaeni sve dok se meugrupna mo i statusni diferencijal doivljavaju kao stabilni (to jest, ne mogu uistinu biti promenjeni) i legitimni. Ukoliko se, s druge strane, dogodi da se postojea mo i statusni sistem shvate kao nestabilni i nelegitimni, podreena grupa e ih odbaciti i moe se prebaciti na izvan-kanjavalai obrazac odgovora. ta bi moglo da prouzrokuje takve promene u opaanju i verovanju? TRK (teorija realistinog konflikta) bi podrazumevala da bi promene u ovakvim opaanjima teile da prate stvarne istorijske promene u odnosu snaga izmeu grupa. To jest, sa drutvenim, politikim i ekonomskim promenama koje poinju da stvaraju mogunost za stvarne promene, u prethodno stabilnim sistemima ugnjetavanja ugnjeteni e poeti da opaaju drutveni sistem kao nestabilan i nelegitiman, i tako izvriti promenu od intro-kanjavalakog obrasca odgovora u izvan-kanjavalaki obrazac. Ovo e biti povezano sa vanim pomeranjem unutar vrsta drutvenih atribucija propratnih drutvenih svojstava koje pripisuju lanovi podreene grupe. Samo-okrivljavanje, koje ukljuuje pripisivanje drutvene podreenosti unutranje grupe njenoj sopstvenoj inferiornosti bie zamenjeno "krivicom sistema" ili pripisivanjem njihove podreenosti potezima nadreene grupe (Gimond, Bigin i Palmer 1989, Hjuston, 1988). Ovakvo menjanje atribucija izgleda da je vaan sastavni deo revolucionarnog "buenja svesti" i stvaranja onoga to je Bilig nazivao "ideologijom nezadovoljstva". Kao rezultat ovih procesa, ugnjetena grupa se prebacuje od predstave dominantne spoljanje grupe kao superiorne na vienje te iste grupe kao ugnjetavake i diskriminatorne. Ovo prouzrokuje usmeravanje prezira i neprijateljstva kao stava prema ugnjetavau i odgovor u vidu pobune. Ovaj stav slui da pomogne da se podreena grupa pokrene na borbu za promenu meugrupnog odnosa moi - politikim renikom, na borbu za svoje osloboenje. Reakcije na pobunu Kako ovi procesi deluju na dominantnu grupu? Kada podreena grupa prkosi svom ugnjetavanju, moda ak i do stepena otvorene pobune, sve stvarne prednosti dominacije, kao i drutvena osobenost
7

prirodne superiornosti, bivaju ugroene za dominantnu grupu. Opaanje ove ugroenosti menja stavove dominantne grupe i njena opaanja podreene grupe. U sutini, obrazac opaanja i stavova koji je karakteristian za meugrupno nadmetanje dolazi preko onog koji je karakteristian za meugrupnu dominaciju. Tako, podreena grupa se vie ne posmatra prosto kao inferiorna, ve i kao inferiorna i kao pretea. Dominantna grupa zbog toga odgovara ne samo superiornou i potcenjivanjem ve i neprijateljstvom i suprotstavljanjem. Ovaj obrazac slui i da opravda ugnjetavanje i da pokrene dominantnu grupu na borbu za odranje sopstvene dominacije. Van den Berg (1967) je opisao i potkrepio dokazima ovaj prelaz u kontekstu rasnih odnosa - to jest, prelaz od paternalistikog (zatitnikog) rasizma na takmiarski rasizam u istorijskom iskustvu Brazila, June Afrike, Sjedinjenih Drava. U svakom sluaju, postojao je prelaz od relativno sigurnog i stabilnog sistema rasne dominacije do pojaano izazvanih i rivalskih sistema. Sa ovom promenom dolo je promena u predstavi o podreenoj grupi. "Stereotipi podreene grupe su se promenili od poniznog, bezbrinog "dobrog" crnca, ili "uroenika koji je znao gde mu je mesto" u drskog, naduvenog, bezobraznog, izdajnikog, podmuklog, nasilnog, "novog crnca", ili rasplemenjenog koji ugroava status quo. (str. 128). Moe se takoe desiti i potpuno drugaija reakcija dominantne grupe na podreenu grupu koja dovodi u pitanje svoju podreenost. Ova reakcija se moe opisati kao reakcija pomirenja, a povezana je sa sasvim drugaijim obrascem predrasude. Izgleda da se ona javlja kada je ravnotea u snagama izmeu dominantne i podreene grupe takva da borba podreene grupe ne moe vie legitimno biti poricana. esto, ovo se moe dogoditi zato to se odnos moi izmeu dominantne i podreene grupe potpuno i dramatino promenio, toliko da je podreena grupa postala, ili moe lako da postane, ona koja je monija. Ako izbije otvoreni sukob, dominantna grupa ne moe da prevlada. Ovo ini politiku represije i stavove otvorenog neprijateljstva prema odreenoj grupi izuzetno opasnom po dominantnu grupu, jer moe da izazove otvoreni sukob i mogui katastrofalni poraz. Opaanje podreene grupe kao mone, isuvie mone da bi se rizikovalo oprobavanje snaga sa njom, zbog toga stvara kod lanova dominantne grupe povrinsku, ili ambivalentnu toleranciju i pomirenje ili poputanje kao odgovor. Ovaj odgovor je oito delotvoran za unutranju grupu, u konanoj analizi obavljajui ulogu samoouvanja i opstanka. Ovakav obrazac, ili neki vrlo slian, moe da opie savremene stavove mnogih Amerikanaca prema crncima. Ovaj obrazac, kako izgleda, pojavio se u trenutku kada su mnogi belci primetili da je borba crnaca takva da se ne moe legitimno porei na temelju vanih drutvenih vrednosti kao to su demokratija i jednakost povoljnih prilika. Promena u meugrupnom odnosu snaga ini se da je ovde u osnovi ideolokog tipa, ukljuujui i drutvenu legitimaciju njene borbe od strane kohezivno opredeljene manjine (uporedi: Moskovisijeve (1976) eksperimentalne demonstracije uticaja manjine), pre nego to su to promene u politikoj, ekonomskoj ili vojnoj moi. Ovaj ambivalentni stav povrinske tolerancije nadgraen na jednu prikrivenu negativnu naklonost koja lei ispod svega je valjano potkrepljen dokazima u istraivanju u SAD. ini se da mu je svojstvena posveenost vrlo optim naelima rasne jednakosti ali otpor njihovom sprovoenju u delo (Dekmen i Muha, 1984). Otvorene rasistika uverenja se odbacuju, dok se prihvata mnogo rafiniraniji "simbolian rasizam" (Mek Konahi i Haf, 1976), ili "moderne rasne predsrasude" (Petigru i Martin, 1987). Spolja gledano, liberalna uverenja o ravnopravnosti postoje istovremeno sa suptilnim diskriminatornim ponaanjem (Krozbi i drugi, 1980; Gertner, 1973), osim u javnim i vidljivim situacijama gde se moe javiti i obrnuta diskriminacija (Mek Konahi, 1983). Meutim, kad su pojedinci emotivno uzbueni ili razljueni, moe doi do regresije u napadno otvoreni rasizam i diskriminatorno ponaanje (Roders i Prentis-Dan, 1981). Izgleda da slian obrazac postoji za mnoge bele Juno-afrikance koji govore engleski. Veliki broj istraivanja pokazuje da meu anglofonima postoji manja sklonost ka rasnim predrasudama nego meu Afrikanerima (Junoafrikancima holandskog porekla) (Dakit, 1988; Hempel i Krap, 1977; Minart, 1978). Meutim, veliki deo ove tolerancije moe biti relativno povrinski. Empirijska istraivanja su otkrila istovremeno postojanje slobodoumnih stavova i odravanja stroge drutvene distanciranosti od crnaca (Preston-Vajt, 1976) i paternalistiku obrnutu diskriminaciju (Tajson, lahter i Kuper, 1988), a sve to kod juno-afrikih Engleza.
8

Neka zanimljiva otkria takoe podravaju miljenje da tolerantniji rasni stavovi ljudi koji govore engleskim jezikom mogu ukljuivati i stepen poputanja i uznemirenost vezanu za porast moi crnakog otpora beloj vladavini. Na primer, obimno anketiranje belih Junoafrikanaca je otkrilo da je uznemirenost zbog budunosti negativno povezana sa rasnim predrasudama, za one koji govore engleski, ali ne i za one koji govore afrikim jezicima (Hempel i Krap, 1977). U osnovi slina otkria su naena u rezultatima ankete koji je jo bila sprovoena kada su "Soveto nemiri" - crnaka pobuna koja je uputila znaajan izazov beloj vladavini - izbili 1976. (Njuvut, Plag i Minhart, 1977). Istraivai su uspeli da uporede stavove belaca ispitane neposredno pre nego to su "nemiri" poeli sa onima koji su ispitivani tokom pobune. Poreenje je ukazivalo da je poetak nemira imao za posledicu to da su rasni stavovi Afrikanera postajali negativniji, dok su rasni stavovi govornika engleskog jezika postali pozitivniji. Zanimljivo, dalje ispitivanje, godinu dana kasnije, kada su nemiri nasilno ugueni, ukazivalo je da su stavovi onog dela populacije koja je govorila engleski prema crncima postali znatno manje pozitivni, verovatno zato to se pretnja promene smanjila. Da rezimiramo, stoga, kada podreena grupa izazove dominantnu grupu, moe oigledno doi do dva osnovna odgovora dominantne grupe. U jednom sluaju, stari obrazac zatitnikog paternalizma biva proet neprijateljstvom i odbojnou koji u odreenim sluajevima mogu biti izraeni putem surove represije. Druga mogunost je, ako lanovi dominantne grupe ponu da veruju da se zahtevi podreene grupe ne mogu porei a njena borba ne moe spreiti, da odgovor koji e uslediti bude pomirenje, izraeno u stavu povrinske i ambivalentne tolerancije. Teorija realistinog konflikta: zakljuci TRK pripisuje predrasudu odnosima izmeu grupa koji ukljuuju stvarni sukob interesa. Na taj nain, predrasuda se posmatra kao delotvorna za grupu koja je izraava. Na osnovu prethodne rasprave oigledno je da veliki deo dokaza, istorijskih i eksperimentalnih, podrava tvrdnju da meugrupni sukobi interesa zaista prouzrokuju meugrupne stavove koji imaju karakter predrasuda. TRK je tipino bila posmatrana samo u kontekstu direktnog nadmetanja izmeu grupa koje su relativno meusobno sline po moi i drutvenom statusu. Meutim, dokazivano je da se mogu ustanoviti jo najmanje dva drugaija oblika meugrupnog sukoba interesa koja su oba vana za odreivanje predrasude. Dok se negativni meugrupni stavovi javljaju pod svakim od ovih uslova, razliiti oblici koje taj sukob interesa poprima i strukturalni poloaj svake grupe u okviru sistema sukoba, izgleda da u kvalitativnom smislu proizvode razliite obrasce predrasuda. Ovi obrasci variraju u predstavi o spoljanjoj grupi, prirodi odgovara oseanjima i ponaanju koje je izmamila ova slika, i zadovoljenim funkcijama unutranje grupe. Glavne take ove analize su rezimirane u tabeli 6.1. Meutim, ovo ne znai da predrasude uvek moraju biti prouzrokovane meugrupnim sukobima interesa. Ve je primeeno da je veliki deo istraivanja, posebno onih koja koriste paradigmu minimalne grupe, pokazao da se meugrupna pristrasnost i diskriminacija mogu pojaviti izmeu grupa i onda kad ne postoji sukob interesa. Tako su Tadfel (1981) i drugi zastupnici teorije socijalnog identiteta razlikovali: "drutveno nadmetanje", koje obuhvata nadmetanje oko isto psiholokih spornih taaka - kao to je pozitivan identitet na individualnom nivou - od istinskih sukoba oko "stvarnih" pitanja - kao to su mo i prirodni resursi. Makro-drutveni meugrupni uslovi koji izazivaju drutveno nadmetanje i koji na njega utiu razmatrae se, iz tog razloga, u narednom odeljku.

Tabela 6.1. PRIRODA ISTINSKOG SUKOBA I OBRASCI MEUGRUPNIH PREDRASUDA

PREDSTAVA O SPOLJANJOJ GRUPI ODGOVOR UNUTRANJE GRUPE USMERAVANJE PREMA SPOLJANJOJ GRUPI FUNKCIJA ZA UNUTRANJU GRUPU

PRIRODA SUKOBA

Nadmetanje Dominacija (stabilna) Traenje rtvenog jarca Izloenost ugnjetavanju (stabilno) Izloenost ugnjetavanju (nestabilno) 1. Nadmo dovedena u pitanje 2. Nadmo dovedena u pitanje

Pretea Inferiorna Zlobna

Suparniki Racionalizacija Okrivljavanje Potinjavanje

Neprijateljstvo Poniavanje Kanjavalako Introkanjavalako ponienje Ekstrakanjavalako: neprijateljsko Neprijateljstvo i poniavanje Povrinska tolerancija

Pokretanje za sukob Opravdava ugnjetavanje Odrava koheziju Izbegava sukob

Superiorna Ugnjetaka Inferiorna i pretea Mona

Pobuna

Pokretanje za borbu Opravdavanje i pokretanje Izbegava sukob

Represija

Pomirenje

INTERGRUPNA SOCIJALNA KOMPETICIJA Kao i u sluaju malih grupa, teorija socijalnog identiteta tvrdi da e, u bilo kojoj makrosocijalnoj situaciji gde je intergrupna distinkcija upadljiva, bazina tendencija oveka da traga za pozitivnim socijalnim identitetom neminovno rezultirati socijalnom kompeticijom (Hogg & Abrams, 1988; Tajfel & Turner, 1979). Tako, grupe e teiti da usvoje kompetitivnu orijentaciju jedna prema drugoj i da se takmie za status ili presti, u potpunom odsustvu bilo kakvog realistinog konflikta interesa. Meutim, kao to je bilo navedeno u prethodnom poglavlju, postoje poprilino dobri dokazi da intregrupne predrasude i pristrasnost u minimalnim intergrupnim situacijama socijalne kompeticije generalno ukljuuju pojaanje stava prema vlastitim grupama i ne nuno negativniji stav prema tuim grupama (Brewer, 1979; Gaertner et al., Hinkle et al., 1989; Hinkle & Scopler, 1979; Lalonde et al., 1987; Purde et al. 1990). Tako, dok samo postojanje uoljive intergrupne kategorizacije moe neminovno uzrokovati favoritizam unutar vlastite grupe, stavovi prema tuim grupama nisu uvek negativni, i kao to je navedeno u uvodu ovog poglavlja, oni esto mogu biti neutralni ili ak pozitivni. Ovo pokree pitanje o tome kakva stanja vlastitih grupa, prema teoriji socijalnog identiteta, mogu delovati tako da pojaaju kompetitivnu intergrupnu orijentaciju da stvara predrasudne stavove. Naalost, teorija se nije ovim pitanjem bavila direktno. U stvari, pokazano je malo interesovanja za koncept predrasuda kao takvih, pri emu se polazilo od pretpostavke da predrasude o vlastitim grupama i diskriminacija koja je opaena u minimalnim intergrupnim situacijama moe biti posmatrana u sutini kao ekvivalentna predrasudama. Teorija, meutim, specifikuje dve grupe faktora koji utiu na intenzitet socijalne kompeticije: prvo, socijalne uloge ili okolnosti koje utiu na uoljivost intergrupne distinkcije i, drugo, postojanje i priroda statusnih razlika izmeu vlastitih i tuih grupa.
10

Upravo ono to ini neke intergrupne distinkcije (prva grupa faktora) uoljivijim nego druge u prirodnom socijalnom kontekstu je vaan faktor u predrasudama. Kao to Brewer i Kramer (1985) navode, velika kompleksna drutva su kategorisana prema multiplom meusobno ukrtajuem sistemu socijalne kategorizacije, i pojedinci imaju korespondirajue multiple socijalne identitete, od kojih svaki moe biti aktiviran u datoj socijalnoj situaciji (p. 283). Na alost, teorija socijalnog identiteta imala je malo da kae o tome koji faktori ine socijalne kategorije istaknutim, iako Turner (1985) predlae neke veoma iroke principe u svojoj elaboraciji teorije samo-kategorizacije. Brewer i Kramer (1985), meutim, sugeriu nekoliko makrosocijalnih osobina intergrupnog kontakta i interakcije koji mogu da stvore i odre predrasude utiui na istaknute intergrupne razlike. U veini sluajeva, ovi faktori izgleda da takoe i na druge naine utiu na predrasude. O njima se zato diskutuje u treem delu ovog poglavlja zajedno sa drugim makrosocijalnim stanjima intergrupnog kontakta i interakcije koji tee da budu asocirani sa socijalnim obrascima predrasuda. Zbog toga to je predmet socijalne kompeticije status i presti, postojanje intergrupnih statusnih razlika bi trebalo da utie na nain na koji se grupe takmie i otuda na njihove intergrupne stavove i ponaanje. Pretpostavlja se da dve grupe faktora odreuju kako se to stvarno deava: prvo, propustljivost grupnih granica tj. koliko je lako ili teko za pojedince da napuste vlastitu grupu i postanu lan tue grupe i, drugo, legitimnost i stabilnost intergrupnih statusnih razlika (Hogg & Abrams, 1988; Tajfel & Turner, 1979; van Knippenberg, 1989). Propustljivost grupnih granica se smatra posebno vanim faktorom koji utie na reakciju grupa nieg statusa zato to bi intergrupna socijalna mobilnost bila oigledna strategija lanova ovih grupa da postignu svoj socijalni identitet. Permeabilnost grupnih granica se zato posmatra kao faktor koji pojaava orijentaciju ka socijalnoj mobilnosti, i kada permeabilnost postoji pretpostavlja se da e lanovi grupa nieg statusa pokazati manje predrasuda i diskriminacije prema tuim grupama vieg statusa, kao i tendenciju identifikacije sa tuim grupama. Neka podrka za ovo potie iz laboratorijskih studija koje su eksperimentalno manipulisale i grupnim statusom i intergrupnom permeabilnou. Tako je pokazano da se lanovi grupa nieg statusa manje identifikuju sa svojom sopstvenom grupom a vie sa tuim grupama vieg statusa kada su grupne granice permeabilne nego kada su granice nepermeabilne (Ellemers et al., 1988; Ellemers, van Knippenberg, & Wilkie, 1990). Prema tome, kao to su Hogg i Abrams (1988) istakli, moe biti prednost grupa vieg statusa da neguju verovanje u socijalnu mobilnost unutar sistema (pogrena svest u marksistikim terminima) (p. 56). Uloga permeabilnosti u prirodnim socijalnim grupama izgleda da jo uvek nije sistematski ispitivana, ali ova tvrdnja izgleda plauzibilna. Svakako najozbiljnija problematina manifestacija intergrupnog konflikta izgleda da se pojavljuje kada su grupne granice relativno nepropusne tj. izmeu rasnih, kulturnih i nacionalnih grupa. Nasuprot tome, bez obzira na stepen do kog grupne granice jesu ili nisu permeabilne u realnosti, postojanje verovanja u socijalnu mobilnost, kao to je tipino sluaj kod socijalnih klasa i strunih grupa, izgleda da ini bezopasnim konflikt orijentacija i intergrupnu hostilnost u grupama nieg statusa. Teoretiari socijalnog identiteta izgleda da nisu proirili svoje analize na efekte permeabilnosti na intergrupnu orijentaciju grupa vieg statusa. Meutim, pokazalo se da ekstremno predrasudni stavovi prema osobama koje pokuavaju da se pomere iz grupa nieg u grupe vieg statusa mogu da ne budu neuobiajeni. Istorija anti-imigracionih predrasuda u Sjedinjenim dravama i u Zapadnoj Evropi tokom ovog veka je primer, a i druge primere nije teko nai. Verovatno bi teorija socijalnog identiteta objasnila ovo u terminima percepcije grupa vieg statusa, tako to e mobilnost, posebno ako je izraena, progresivno razoriti njihovu pozitivnu distinktivnost od grupa nieg statusa. Druga grupa socijalnih faktora koji utiu na intergrupne stavove i ponaanje, kada se grupe razlikuju prema statusu, je stabilnost i legitimnost intergrupnih statusnih razlika. Ova dva faktora se smatraju posebno vanim kada su integrupne granice relativno nepropusne i kada se socijalna mobilnost ne opaa kao realna opcija. Bilo je navedeno u prethodnom poglavlju o TRK da ovi koncepti takoe mogu biti primenjeni na realistine konflikte izmeu grupa koje se razlikuju u moi posebno u determinisanju reakcije podreenih grupa prema njihovim tlaiteljima (ilustrovano van den Bergheovom 1967 klasinom komparacijom paternalistikog naspram kompetitivnog rasizma). Teorija socijalnog identiteta sugerie u osnovi slinu analizu za grupe koje se razlikuju samo prema
11

statusu. Ako se intergrupne statusne razlike shvate kao stabilne i legitimne (sigurne), grupe i vieg i nieg statusa bi trebalo da pokau malo predrasuda i diskriminacije jedne prema drugima. Nijedna grupa nije sposobna da stvori kognitivne alternative za postojei statusni odnos. Tako, lanovi grupa nieg statusa mogu ak teiti da se identifikuju sa tuim grupama vieg statusa. Sa druge strane, kada se ovo razlikovanje shvati kao nestabilno i nelegitimno (nesigurno), od obe grupe se oekuje da pokau mnogo vie predrasuda i diskriminacije. Ovo prerasta u pokuaje grupa vieg statusa da brane svoj pozitivni identitet i pokuaj grupa nieg statusa da unaprede svoju relativnu statusnu poziciju. Iz teorije su izvedene ak mnogo finije predikcije o nainu na koji e grupne razlike u statusu odgovarati razliitim permutacijama stabilnosti. Na primer, Turner i Brown (1978) izveli su eksperiment u kome su manipulisali stepenom do kog su statusne razlike izmeu grupa bile posmatrane kao legitimne i stabilne. Oni su nali da su lanovi grupa vieg statusa pokazivali vie intergrupnih predrasuda i diskriminacija kada su smatrali svoju superiornost kao legitimnu ali nestabilnu, ili kao stabilnu mada nelegitimnu. lanovi grupa nieg statusa, sa druge strane, su se vie razlikovali kada je njihova inferiornost bila shvaena kao nelegitimna, posebno kada su izgledali kao nestabilni. Ovi nalazi izgledaju uglavnom konzistentni sa teorijom, mada treba pomenuti da su efekti u ovoj studiji bili prilino slabi i ne uvek statistiki znaajni. Osim toga, nasuprot oekivanju, nestabilnost sama po sebi nije imala jasan efekat na diskriminaciju. Brojne druge studije su testirale predikcije teorije o efektima intergrupnih statusnih razlika (npr., Brown 1978; Commins & Lockwood, 1979; Ellemers et. al., 1988; Finchilescu, 1986; Sachdev & Bourhis, 1987; Skevington, 1981; Tajfel, 1982b, pp. 16-20). Iako je veina ovih nalaza bila uglavnom podravajua, nekonzistentni nalazi su takoe bili dobijeni dosta esto (cf. Messick & Mackie, 1989). Tako, neke studije su nale da se grupe vieg statusa vie razlikuju (e.g., Comminis & Lockwood, 1979; Doise & LSinclair, 1973; Sachdev & Bourhis, 1987); druge su nale da se grupe nieg statusa vie razlikuju (e.g., Branthwait, Doyle, & Lightbown, 1979; Finchilescu, 1986), i tree su nale da nema efekta razliitog statusa (e.g., Ng, 1985; Tajfel et al., 1971). Taylor i Moghaddam (1987) su takoe naveli da labaratorijski nalazi i terenske studije nisu uvek bili u saglasnosti. Na primer, eksperimentalne labaratorijske studije su generalno potvrdile da nelegitimnost intergrupnih statusnih razlika pojaava predrasude i diskriminaciju, dok odreene terenske studije ovo nisu potvrdile. Brojni metodoloki razlozi su mogli da utiu na ovu nekonzistentnost. Tako, neke studije nisu uzimale u obzir opaenu stabilnost ili legitimnost statusnih razlika (e.g., Sachdev & Bourhis, 1987), dok druge nisu proveravale da li su njihovi pokuaji da eksperimentalno kreiraju statusne razlike bili uspeni (e.g., Commins & Lockwood, 1979). Potencijalno relevantne varijable kao to je mo bile su zanemarene (Ng, 1982), i socijalne i istorijske statusne okolnosti prirodnih grupa u terenskim studijama moda nisu dale dovoljne razloge (Condor & Brown, 1988). irina i kompleksnost potencijalne primene teorije socijalnog identiteta na specifine socijalne fenomene takoe ini njene predikcije nekako nepostojanim u vremenu. Tako, nalazi koji nisu bili predvieni, ili koji su ak bili u suprotnosti sa predikcijom, esto mogu biti reinterpretirani kao ne potpuno nekonzistentni sa teorijom. Kao to je bilo navedeno u prethodnom poglavlju, ovo ini konanu ocenu teorije tekom u ovom stadijumu. U prirodnim socijalnim situacijama, intergrupne statusne razlike su esto u korelaciji sa razlikama u moi i ukljuuju intergrupne veze moi ili konflikte interesa. U ovim sluajevima, veoma je teko, ako ne i nemogue, razdvojiti efekte statusnih razlika na predrasude od ovih drugih faktora. Meutim, postoje situacije u kojima statusne razlike izmeu grupa ili socijalnih kategorija izgledaju relativno nekontaminirane od strane direktnih konflikta interesa. Primeri su razlike izmeu urbanih i ruralnih osoba, strunih grupa, mukaraca i ena u situacijama gde razlike u moi nisu fakor koji utie, i razliite akademske staze u kolama. U takvim situacijama, ini se da postoji jaka tendencija za pojavljivanjem negativnih stereotipa i predrasudnih stavova prema grupama nieg statusa. Takvi efekti su takoe bili dokumentovani u literaturi o interpersonalnim kontaktima izmeu lanova razliitih socijalnih grupa i predrasudama. Kontkt osoba nejednakog statusa posebno ako je kontakt izmeu lanova veinske grupe vieg statusa i manjinske grupe nieg statusa konzistentno je bio povezan sa intergrupnim predrasudama i negativnim stereotipima prema grupama nieg statusa
12

(Amir, 1976; Brewer &Kramer, 1985; Stephan, 1987). Ovo izgleda da je sluaj za bilo koju vrstu intergrupne nepravednosti na dimenziji socijalnih vrednosti. Tako, kada se grupe razlikuju ili izgleda da se razlikuju po dimenziji kao to je bogatstvo, sofisticiranost, obrazovanje, ivotne okolnosti, izgled, vetina, postignue, itd., postoji jaka ka negativnoj evaluaciji i predrasudama prema nie rangovanim grupama. Nije potpuno jasno da teorija socijalnog identiteta moe adekvatno objasniti takve efekte, posebno zato to mnogi od ovih statusnih razlika ee izgledaju kao stabilni i legitimni pre nego obrnuto. Pored toga, postoji dokaz da negativni stereotipi i predrasude prema grupama nieg statusa izbijaju na povrinu ne samo kod lanova relevantnih grupa nego takoe kod potpuno nezainteresovanih posmatraa (npr. Lerner 1980; Lerner & Miller, 1978; Ryan, 1971) za koje razmatranja o intergrupnom socijalnom identitetu i pozitivnoj raznolikosti verovatno ne bi bila vaila. Demonstrirano je da ovaj efekat reflektuje bazinu tendenciju da se za nii status ili bilo koju drugu nepravednost ili nesreu okrivi rtva preko atribucije inferiornosti ili druge negativne crte. Ove atribucione tendencije, o kojima e biti diskutovano detaljnije u sledeem poglavlju, izgleda da omoguavaju plauzibilnije objanjenje za potpuno proirenje predrasuda prema grupama nieg statusa. Da sumiramo, zato, samo deljenje individua u grupe stimulie intergrupno nadmetanje oko relativnog statusa i prestia, stvarajui predrasude i diskriminaciju u korist vlastite grupe. Meutim, ovo ne ukljuuje nuno poniavanje tuih grupa. Teorija socijalnog identiteta sugerie dve grupe faktora koji krucijalno utiu na ovu socijalnu kompeticiju i mogu pojaati ove predrasude u hostilne i predrasudne stavove prema tuim grupama. To su, prvo, socijalne uloge ili okolnosti koje ine odreene intergrupne distinkcije posebno uoljivim i, drugo, intergrupne statusne razlike. Prethodne su bile veoma ignorisane od strane teorije socijalnog identiteta i bie razmatrane u sledeem poglavlju. Pretpostavlja se da efekat statusnih razlika na intergrupno ponaanje i stavove varira, zavisno od faktora kao to su permeabilnost grupnih granica i stabilnost i legitimnost intergrupnih statusnih razlika. Iako postoji poprilino podravajuih eksperimentalnih dokaza, ovi dokazi nisu konzistentni niti nesumnjivo konkluzivni. Takoe, kada su statusne razlike naene u prirodnim socijalnim grupama, izgledale su redovno povezane sa predrasudama prema grupama nieg statusa. Proirenje predrasuda prema grupama nieg i grupama ne tako visokog statusa izgleda bolje objanjeno u terminima delovanja atribucionog procesa kao to su okrivljavanje rtve pre nego tendencije traenja pozitivnih socijalnih identiteta. Efekti socijalnog identiteta mogu ovo moderirati tako da proirenje predrasuda prema grupama nieg statusa postane intenzivirano kada je prednost grupa vieg statusa (nesigurna), i kao to grupe nieg statusa izraavaju predrasude prema grupama vieg statusa kada je njihova prednost izgleda kao legitimna i nestabilna. Izgleda da su neophodna sistematinija istraivanja da bi potvrdila i razjasnila efekte koje predvia teorija socijalnog identiteta za intergrupne statusne razlike pod varijabilnim uslovima permeabilnosti, stabilnosti, i legitimnosti intergrupnih stavova i ponaanja. Drugi prioritet istraivanja bi bio da ustanovi kada bi ovi efekti zaista ukljuivali predrasude o tuim grupama i ne samo favorizam vlastite grupe. Trei vaan cilj bi bio da objasni meuveze izmeu realnih grupnih konflikata interesa i sociajalne kompeticije za status samostalno u uticanju na intergrupne stavove i ponaanje. Ako su dva pristupa zaista komplementarna, kao to je Tajfel (1982b) sugerisao, njihova integracija u iru okosnicu moe biti ostvariva. Moe biti da je socijalna kompeticija presudna kada su realistini konflikti odsutni ili slabi, ali nevana kada su jaki. Tako, manjina istraivakih studija koje su poredile uticaj realistinih konflikta i socijalne kompeticije u prirodnom setingu su uglavnom nalazile da su realistini konflikti bili jai prediktori intergrupnih stavova i ponaanja (e.g., Brown et al., 1986; Brown & Williams, 1984; Kellz, 1988). USLOVI KONTAKTA MEU GRUPAMA Na kraju prethodnog odeljka je pomenuto da, kada se grupe u kontaktu razlikuju po statusu, predrasude prema grupi sa niskim statusom mogu nastati putem atribucionih procesa. Zato se sukob ili takmienje, bilo realni, bilo oko relativnog statusa, ne pokazuju kao neophodni uslov za
13

pojavljivanje, socijalnim koncenzusom nastalih, pristrasnih oblika meugrupnih stavova. Drugi makrosocijalni uslovi meugrupnih kontakata izgledaju dovoljni da izazovu i odre predrasude bez ukljuivanja bilo kakve vrste konflikta. Obino su psiholozi pitanje meugrupnih kontakata videli kao pitanje meugrupnih kontakata izmeu pojedinaca iz razliitih grupa, a koji smanjuju predrasude. Vrlo vredna istraivaka literatura je iznikla iz pitanja hipoteze kontakta. Ovde, meutim, problem nisu efekti interpersonalnog kontakta na predrasude pojedinaca tim problemom emo se baviti u sledeem odeljku. Umesto toga, problem ovog poglavlja tie se onih vrsta makrosocijalnih uslova kontakta i interakcije meu drutvenim grupama koji e teiti da stvore normativne obrasce predrasuda u ovim grupama. Po tradiciji, socijalni psiholozi nisu pokazali puno interesovanja za identifikovanje takvih makrosocijalnih uslova meugrupne interakcije. Brojer i Miler (Brewer & Miller, 1984) su, meutim, nedavno ispitivali ovaj problem. Beleei da je teorija socijalnog identiteta u velikoj meri zapostavila kljuno pitanje o tome ta izaziva meugrupne kategorizacije i distinkcije ini tako oiglednim, oni ekspliciraju koji faktori ine postojee socijalne kategorije oiglednijim nego to to ine drugi faktori iz irokog raspona socijalnih prilika i uslova (str. 283). Dva faktora koji oni pominju stvarni meugrupni sukobi i meugrupne razlike u statusu su ve bili razmatrani. Kao dodatak njihovim efektima na predrasude, koji su ve pomenuti, oigledno je da postojanje meugrupnih sukoba i takmienja takoe ini meugrupne diferencijacije visoko izraenim. Ova poviena izraenost sama po sebi bi imala efekta na pokretanje kategorijalnog, deindividualizovanog i stereotipnog reagovanja koje vodi predrasudama. Drugi faktori pomenuti od strane Brojera i Milera su postojanje konvergiranih razgranienja meu grupama, razliit tretman grupa od strane spoljnjih vlasti ili agenata kao i relativna veliina grupa koje stupaju u interakciju. Takoe se mogu identifikovati jo dva makrosocijalna uslova meugrupnog kontakta ili interakcije koji izgledaju bitni za razvoj meugrupnih predrasuda. Jedan se istie kada su grupe sainjene sa razliitim socijalnim ili ekonomskim ulogama, posebno kada se ovo dogaa unutar iste socijalne strukture. Ova situacija je razmatrana od Levina i Kembela (LeVine & Campbell, 1972), koji su pokazali da ona esto dovodi do stereotipiziranja i meugrupnih predrasuda. Konano, uslov meugrupnog kontakta nezanemarljivog znaaja po predrasude jeste stepen institucionalizovane segregacije meu grupama, kao to imamo sluaj sa aparthejdom u Junoj Africi. Efekti svakog od ovih makrosocijalnih uslova meugrupne interakcije e uskoro biti razmatrani detaljnije. Konvergirana razgranienja to se grupe vie karakteriu konvergiranim razgranienjima odnosno poklapanjem mnogih moguih razlika, kao to su religiozne, klasno-socijalne, jezike, razlike u politikoj orijentaciji i tako dalje verovatnije e meugrupni kontakt rezultirati predrasudama meu ovim grupama, i manje je verovatno da e njihov kontakt eventualno smanjiti ve nastale predrasude. Brojer i Miler su smatrali da do ovoga dolazi zbog toga to kada je pripadnost odreenoj socijalnoj kategoriji odreena veim brojem faktora, postoji velika verovatnoa da barem jedan faktor kategorijalnog identiteta bude relevantan u svakoj socijalnoj situaciji. Postoje snani dokazi da su konvergirana razgranienja ili razliitosti na meugrupnom nivou vane determinante meugrupnih stavova. Veina ovih dokaza se sastoji od korelacija izmeu meugrupnih stavova i opaanja slinosti meu grupama. Ovi nalazi su nairoko razmatrani u prethodnom poglavlju kada smo se bavili teorijom kongruentnog ubeenja. Problem sa ovim dokazima, bar kada je u pitanju ometajua kauzalnost, je u njihovoj korelativnoj prirodi. Podjednako je mogue da nedopadanje izazove opaene razlike kao i obrnut sluaj. Ipak, postoji nekoliko odgovarajuih istraivanja u kojima je slinost grupa procenjivana od strane objektivnih procenjivaa. Tako su Brojer i Kembel, u studiji o 30 istonoafrikih plemena, pronali da je stepen u kom su nezavisni strunjaci procenili grupe kao kulturno i jeziki sline snano povezan sa stepenom u kom su se ove grupe dopadale jedna drugoj.Ovo je takoe dobijeno u studiji o 12 kenijskih etnikih grupa, gde su meusobne slinosti grupa procenjivane od strane antropologa na osnovu standardizovanih
14

kriterijuma jezike slinosti, slinosti uverenja o zajednikom poreklu i kulturnim obrascima (Levin i Kembel, 1972). Nalazi poput ovih podravaju tvrdnju da bi javljanje meugrupnih predrasuda trebalo da bude olakano kada se razgranienja prirodnih grupa, kao to su rasne i etnike, udrue sa ostalim socijalno vanim razlikama, kao to su klasna pripadnost, otmenost, jezik i ivotni stil, ak i u odsustvu realnog sukoba interesa. Deprimirajue je to to su takva konvergirana razgranienja izuzetno uobiajena esto i prirodno narastaju, na primer kada jezike razlike stvaraju barijeru u kontaktu i komunikaciji, to na koncu moe dovesti do daljnjih razlika u kulturi, ivotnom stilu, normama i vrednostima. Ona takoe mogu biti vetaki uveana od strane zakonskih prinuda ili upranjavanja obaveza koje efikasno ometaju geografsku ili socio-ekonomsku pokretljivost grupa. Ovo tei da bude glavna posledica socijalnog sistema koji je podlegao segregaciji. Ovi sistemi stvaraju i potkrepljuju udruivanje grupnih razgranienja, koja ne mogu biti lako uklonjena formalnom integracijom, kao to to pokazuje iskustvo SAD. Kada grupna razgranienja nisu konvergirana, pojedinci bi trebalo da smatraju sebe pripadnicima jedne grupe po jednom, a pripadnicima druge grupe po drugom kriterijumu. Ovo krosseenje kategorija i grupne pripadnosti bi trebalo da smanji opaene istaknutosti i vanost pripadnosti bilo kojoj pojedinoj grupi. Antropoloki dokazi pokazuju da bi kros-seenje grupne lojalnosti ove vrste moglo biti vaan mehanizam za smanjenje meugrupnih konflikata i odravanja socijalne integrisanosti u plemenima (Levin i Kembel, 1972). Pokazalo se, takoe, da su eksperimentalno stvorena kros-seenja kategorizacija smanjila meugrupnu suprotstavljenost i diskriminaciju (Brown & Turner, 1979; Deschamps & Doise, 1978; Rehm, Lilli & Eimeren, 1988; Vanbeselaere, 1987). Razliit tretman Stepen u kome su razliite kategorije ili grupe osoba podvrgnute razliitom tretmanu od strane spoljnjih uticajnih struktura kao to su drutveni i organizacioni sistem pokazuje se kao znaajan faktor u stvaranju i potkrepljivanju grupnog identiteta kao i naglaavanju intergrupne diferencijacije i predubeenja. Bruer i Miler (1984) su istakli da ovom miljenju u korist govore studije o meugrupnim situacijama gde akcije spoljanjeg autoriteta (eksperimentatora), koje se sastoje samo u smetanju pojedinh subjekata u razliite grupe, tee da poveaju meugrupna predubeenja i diskriminaciju. Rabi i Horvic (Rabbie & Horwitz, 1969) su nainili korak dalje da bi jasnije demonstrirali efekte razliitog tretmana grupa. U njihovom istraivanju jednostavno smetanje pojedinaca u grupe sa drugaijim nazivima nije stvorilo meugrupna predubeenja. Meutim, kada je jedna grupa nagraena, a druga ne, subjekti u obe grupe poinju da pokazuju znaajnu naklonost u korist svoje grupe. Kod prirodnih grupa razliit tretman deluje kao moan faktor u generisanju percepcije zajednike sudbine i naglaavanju opaene meugrupne diferencijacije i predrasuda. varcvald (Schwartzwald,1984), osvrui se na iskustvo Izraelaca, zabeleio je da je proces kolovanja u integrisanim kolama disproporcionalno upuivao Zapadno- i Srednjeevropske Jevreje u razliite smerove, a to je pratio i efekat potkrepljivanja i izotravanja stereotipnih meugrupnih stavova predrasuda. Ovaj efekat drugaijeg tretmana izgleda posebno moan kada jedna grupa ima povlaeniji tretman od druge, kao to se dogaa kod kasta ili u segregacionim sistemima kakav je aparthejd, i rezultira u onom to je oznaeno kao institucionalna diskriminacija. U poslednjem sluaju prividno fer pravila u stvari idu u korist jedne grupe. Zbog toga je esler (Chesler,1976) izjavio da institucionalni rasizam u Americi vie ne zahteva svesne, pa ni javne rasistike akte da bi se odrao(str. 42).On je smatrao da bi ovaj institucionalni rasizam mogao biti glavni faktor odravanja i potkrepljivanja rasnih stereotipa i predrasuda u amerikom drutvu. Ako drugaiji tretman grupa stimulie predubeenja i predrasude, da li bi onda predrasude mogle biti redukovane ili inhibirane kada bi se grupe otvoreno tretirale na egalitaristiki nain?
15

Zapravo, postoji dosta empirijskog materijala koji podupire ovaj efekat. I Olport (1954) i Amir (1976) su, u svojim uticajnim pregledima literature zabeleili da je snana posveenost jednakom tretmanu lanova manjina od strane institucionalnih autoriteta bila jedna od vanih determinanti povoljne promene u meugrupnim stavovima u situacijama kontakta. Relativna veliina grupe Ve je reeno da relativna veliina grupa koje stupaju u interakciju moe uticati na meugrupne stavove. Na primer, Amir (1976) je izloio spekulativan predlog da bi otprilike 40% Crnaca u desegregiranim uionicama u SAD mogao biti optimalan nivo za olakavanje meugrupnog prihvatanja. Ipak, on je uoio da je sakupljeno malo direktnih dokaza po ovom pitanju. Kasnije su Brojer i Kremer (1985) ustanovili da relativno podjednaka zastupljenost dve socijalne kategorije moe uiniti razlike izmeu kategorija manje istaknutim, dok e prisustvo oigledne manjine poveati istaknutost razlika (str. 285). Kao podrku ovom miljenju, eksperimentalna istraivanja su pokazala da jasna manjina, a suprotno podjednakoj zastupljenosti, dovodi do naglaavanja meugrupne diferencijacije (Mullen,1983) i poveava predubeenja u korist grupe kojoj se pripada (Sachdev&Bouhris,1984). Prilina koliina materijala potvruje, takoe, da je solo status (npr. jedan Crnac u grupi belaca) posebno podloan stereotipiziranju i predrasudama. Petigru i Martin (Petigrew&Martin,1989) su zabeleili da su ovakve situacije vrlo uobiajene kada jedna grupa predstavlja znatnu manjinu, kao to su to crni Amerikanci esto u organizacijama, to doprinosi stvaranju predrasuda prema njima. Na drugoj strani, Longor i Prager (Lonhshore&Prager,1985) su otkrili da su meugrupni stavovi bili najnepovoljniji kada su belci i Crnci bili ravnopravno podeljeni u desegregiranim kolama, tako da nijedna grupa nije mogla da kontrolie teritoriju. Ovi pogledi deluju kontradiktorno, ali bi mogli biti pomireni ako bi efekt veliine grupe zavisio od stepena u kom su odnosi meu grupama kompetitivni, odnosno nekompetitivni. Ako su meugrupni odnosi kompetitivni ili konfliktni, podjednaka zastupljenost bi mogla da stimulie otvorenu borbu za nadmo i tako pojaa konflikte i predrasude. Ovo se ne bi moglo dogoditi u situaciji u kojoj bi jedna grupa bila oigledno manja i slabija. S druge strane, kada su meugrupni odnosi kooperativni ili nekompetitivni, podjednaka zastupljenost bi mogla uiniti meugrupnu diferencijaciju manje istaknutom nego to bi to mogla uiniti situacija u kojoj imamo oitu manjinu. Shodno tome, bilo bi vie stereotipiziranja i predrasuda u situaciji u kojoj imamo jasnu manjinu. Relativni status i mo dve grupe takoe moe biti bitan. Na primer, Moscovici i Paicheler (1978) su otkrili da brojane veine niskog statusa i manjine visokog statusa mnogo vie ispoljavaju neskrivenu diskriminaciju prema grupi kojoj se ne pripada nego veine visokog statusa i manjine niskog statusa. Najbolji zakljuak u ovom trenutku bi trebalo da bude taj da, dok relativna veliina grupa izgleda da zaista utie na meugrupne predrasude, njeni su efekti sloeni i skoro sigurno ih doteruju druge varijable, kao to su stepen kompeticije ili sukob izmeu grupa kao i njihova relativna mo i status.

Razlike u socijalnim i ekonomskim ulogama Razliita raspodela grupa po socijalnim i ekonomskim ulogama u odnosu jedne prema drugoj grupi moe mono da utie na nain na koji e se jedna drugu videti. Levin i Kembel (1972) su pregledali prilinu koliinu antropolokog empirijskog materijala da bi ukazali na to da meugrupni odnosi uloga, koji su postali institucionalizovani unutar socijalnih struktura, esto utiu na sadrinu stereotipa koje grupe imaju jedna prema drugoj. Oni su istakli da: Institucionalizovani odnosi uloga konstituiu najei i socijalno potkrepljujui kontekst za interakciju i posmatranje meu grupama koje varira u zavisnosti od zanimanja i stepena
16

urbanizovanosti. Ovaj kontekst dela tako da osobe uini prijemivim za vane karakteristike ovih grupa, istovremeno ograniavajui osnove stereotipnog sadraja. Ovo omoguava predvianje stereotipiziranih predstava koje e se razviti kada postoje etnike grupe koje u potpunosti zauzimaju odreene poloaje u socio-ekonomskom sistemu. Ove deluju dva procesa. Prvo, ako interakcija pojedinaca iz jedne grupe sa pojedincima iz druge dosledno ukljuuje i zauzetost jednih posebnom aktivnou vezanom za odreenu ulogu, moe se doi do uverenja da su sposobnosti i line osobine zahtevane za datu aktivnost tipine za grupu koja je obavlja. Drugo, teorija socijalnog identiteta bi pretpostavila da, to je interakcija meu pripadnicima razliitih grupa vie strukturisana grupnim razlikama u socijalnim ulogama, to e i kontakt naglaavati i potkrepljivati meugrupnu diferencijaciju. U okviru drutvenih sistema Levin i Kembel (1972) pretpostavljaju da grupne razlike u ulogama koje nameu zanimanja i ulogama povezanim sa urbanim, odn. ruralnim mestom ivljenja mogu biti posebno vane. Drugi primeri bi mogle biti grupe koje se odnose kao gospodari i sluge, seljaci i graani, zaposleni i oni koji zapoljavaju, trgovci i muterije. Na rasne stereotipije i predrasude u Junoj Africi i SAD izgleda da utiu brojne ovakve polarizacije. U obe zemlje crnci tradicionalno ive u ruralnim sredinama, a ruralne osobe su tipino stereotipizirane od strane graana kao nesofisticirane, bezazlene, lakoverne i neznalice (Stephen,1983, str.420). Slino, crnaka prezastupljenost na niim socio-ekonomskim nivoima je rezultirala u uobiajenom stereotipu koji manuelne radnike ili osobe iz nie klase karakterie kao neznalice, lenje, bune, prljave i bezbrine osobe (Stephen,1983, str.420), koji je inkorporiran u rasne stereotipe. U sluaju antisemitizma, Levin i Kembel (1972) su zabeleili da se biznismen ili trgovac obino stereotipiziraju kao pohlepni, oholi, lukavi, iskljuivi i uobraeni (str. 157) i da se sterotip o Jevrejima u Evropi izgleda ponavlja za etnike grupe specijalizovane za trgovinu svuda u svetu: Indijce u istonoj Africi, Kineze u jugoistonoj Aziji, Sirijce na Srednjem Istoku, Arape u Etiopiji i Libance u zapadnoj Africi (str. 158). Istraivanje otkriva slian stereotip o Indijskim Junoafrikancima, koji takoe moe biti izazvan vidljivou ove grupe u trgovakom poslu (Kinloch, 1977; MacCrone,1937).

Aparthejd i predrasude Izrazito obimna literatura bavila se efektima kontakata meu grupama na intergrupne stavove (npr. Olport, 1954; Amir, 1976; Stefan, 1987.). Najvei deo izuavanja efekata kontakata se eksplicitno ili implicitno bavi prelascima od segregirane situacije ili situacije bez kontakata ka desegregiranoj ili situaciji kontakta. Ovaj rad je jasno pobio ranu jednostavnu ideju da bi kontakt neminovno poboljao meugrupne stavove u odnosu na situaciju bez kontakata (Olport, 1954; Amir, 1976, Stefan, 1987.). Prema tome, implementacija rasne integracije u prethodno segregiranu situaciju moe ostaviti rasne stavove neizmenjenim ili ih ak pogorati. Obrnuto od ovoga kretanje od integrisane ka segregiranoj situaciji retko je bilo uzimano u obzir, teoretski ili empirijski. Nije teko nai razloge za to. Segregacija je bila ozbiljan drutveni problem u Sjedinjenim Dravama i drutveni naunici su je se gotovo univerzalno gnuali. Implicitna pretpostavka izgleda da je bila da njeni efekti na meugrupne stavove moraju biti loi, ili, ako to ne bi moglo biti pretpostavljeno, da segregacija predstavlja tako nepoeljno stanje stvari da osoba ne bi volela ak ni da razmisli o mogunosti da njeni efekti ne moraju uvek biti negativni. Bilo kako bilo, tvrdnja da segregacija moe imati pozitivne efekte je bila predstavljena veoma ozbiljno. Takoe je bila testirana i implementirana u ogromnom podvigu prinudne drutvene tehnike implementacija aparthejda u Junoj Africi, naroito od strane vladajue Nacionalne partije nakon 1948. Samo iz ov og razloga, inilo se bitno za drutvene naunike da se suprotstave i ocene obrazloenje aparthejda, Foster i Finilesku (1986) su nedavno ovo razjasnili. Obimno citirajui osnovne tvorce politike aparthejda, zakljuili su da:

17

Vodei princip aparthejda iz tog razloga moe biti predstavljen u obliku hipoteze negativnog kontakta: ako bi kontakt izmeu crnaca i belaca bio sveden na apsolutni minimum, konflikti i rasni problemi bi nestali, ili bi bili smanjeni na minimum, dok bi istovremeno civilizacija i mir bili odrani (s. 120) Foster i Finilesku (1986) latili su se empirijske provere ove hipoteze nasuprot retkoj i prilino neubedljivoj literaturi o efektima kontakta u Junoj Africi. Drugi nain da se prie ovoj temi, koji emo mi ovde usvojiti, bio bi da se izui aktuelni uticaj aparthejda na kontakte meu rasama nasuprot empirijski utvrenim efektima razliitih vrsta meugrupnih kontakata na stavove meu grupama uopte. Zbog toga to su brojni osnovni principi koji se tiu efekata kontakta bili dobro utvreni od strane znatne istraivake literature (uporediti Amir, 1976, Stefan, 1987. ), izvoenje moguih efekata mera aparthejda na stavove nije teko. Iako je tobonji cilj aparthejda bio smanjenje kontakata meu rasama, Fosterove i Finileskuove (1986.) analize efekata zakona aparthejda pokazuju da su samo odreene vrste kontakata bile umanjene dok su se ostale nastavile ili poveale. Vrste kontakata meu rasama koje su bile zabranjene su upravo kontakti izmeu onih koji su jednakog statusa, meuljudski kontakti za koje je otkriveno da su bitan uslov pozitivnih promena u stavovima meu rasama. Iz tog razloga, Foster i Finilesku (1986.) su zakljuili da aparthejd stoga iskljuuje veinu aktivnosti koje zadovoljavaju kriterijum o kooperaciji u postizanju zajednikog cilja koji je izveden iz hipoteze negativnog kontakta (s.7). Takoe su ukazali na to da je vie kontakata meu rasama u Junoj Africi nego u Sjedinjenim Dravama. Petigru je 1971. nainio potpuno isto zapaanje. Ovaj kontakt obino ukljuuje formalne ekonomske uloge nadreenog i podreenog. Prema tome, vei deo kontakata meu rasama u Junoj Africi se deava u kontekstu odnosa kao to su gospodar i sluga, poslodavac i slubenik, supervizor i radnik, biznismen i klijent, direktor i kandidat. Vrsta dozvoljenog kontakta, ako ne i podsticana, pod aparthejdom, je dakle kontakt onih koji su nejednakog statusa. Umesto opisivanja aparthejd drutva kao drutva bez kontakata, bilo bi mnogo podesnije opisati ga kao drutvo kontakata meu onima koji su nejednakog statusa. Zbog toga to je kontakt izmeu onih koji su jednaki statusom znaajan uslov za smanjenje predrasuda, i zato to kontakt meu onima koji su nejednaki statusom tei da osnauje i jaa predrasude, izgleda kao da u osnovi postoji kontradikcija izmeu iznete namere aparthejda i njegovih moguih efekata na stavove i konflikte meu rasama. Trudei se da ovo objasnimo, mogue je raspravljati o tome da hipoteza negativnog kontakta moe jednostavno biti prazno opravdanje politike koja ima sasvim drugaije ciljeve. To je sigurno mogue. Meutim, razmatranje drutvene dinamike meu grupama o kojoj je diskutovano u poglavlju sugerie da hipoteza negativnog kontakta u aparthejdu moda ima osnovno psiholoko objanjenje. Ono se pojavljuje im su drutvene psiholoke implikacije meurasnih kontakata onih koji su nejednakog statusa razmatrane u kontekstu politike dominacije belaca. Diskusija o reakcijama podreene grupe na dominaciju u odeljku TRK ranije u ovom poglavlju pokazala je da se unutranjekazneni oblik reakcije pojavljuje kada su odnosi moi i statusa meu grupama opaeni kao stabilni i opravdani (Tajfel, 1981.). To jest, i tlaena i dominantna grupa prihvataju kao nesumnjivu inferiornost tlaene grupe i njenu nesposobnost da dri i deli vlast jednako. Takva uverenja zahtevaju da interpersonalni kontakti meu pripadnicima tih grupa budu skoro iskljuivo na bazi nejednakog statusa. im se interpersonalni kontakti jednakih po statusu poinju pojavljivati u velikom obimu, pretpostavka o superiornosti/inferiornosti poinje da se rui, naroito za tlaenu ili grupu nieg statusa. Prema tome, dok se opravdanost i opaena stabilnost odnosa moi meu grupama raspada, tlaena grupa e zauzeti spoljno-kaznenu orijentaciju prema grupi koja tlai, otvoreno e izazvati odnose moi, i mobilisae se protiv njih. U sluaju tlaitelja ili grupe vieg statusa, kontakti meu jednakima po statusu sa navodno inferiornom grupom u velikom obimu bi trebalo da smanje predrasude i oslabe pretpostavku o inferiornosti podreene grupe. To bi moglo da stvori konflikte vrednosti kod lanova dominatne grupe i da smanji njihovu spremnost da prihvate korienje krajnje prinudnih mera da odre tlaiteljski drutveni sistem.
18

Studija Finileskua (1988) svedoi o tano ovakvim reakcijama kao odgovoru na kontakte meu rasama izmeu onih koji su jednaki po statusu u Junoj Africi. Ova studija je istraivala efekte uestvovanja u zajednikoj verziji inae odvojenih trening programa na stavove crnih i belih obuavanih bolniarki u nekoliko privatnih bolnica u Junoj Africi. Kao to nije bilo neoekivano, sve grupe koje su uestvovale u zajednikim programima za trening su preferirale zajedniki pre nego odvojeni trening. Ono to je bilo interesantnije, meutim, je da je posle zajednikog treninga, grupa belaca teila da smanji predrasude meu grupama to jest, procenjivala je crnce relativno povoljnije. Nasuprot tome, crnkinje su posle zajednikog treninga pokazale vie predrasuda o sopstvenoj grupi, kao i veu svest o rasi kao o faktoru koji odreuje nejednak tretman bolniarki u bolnicama uopte. Prema tome, doivljaj kontakta izmeu onih koji su jednaki po statusu od strane crnih bolniarki poveao je njihovu svest i ozlojeenost zbog diskriminacije prema njima. Ovaj argument i ovi nalazi sugeriu da, sa take gledita socijalno psiholoke dinamike koja je u pitanju, aparthejd ima bazino opravdanje. To jest, predstavlja pokuaj da se utvrdi i odri psiholoka opravdanost dominacije belaca u svesti kako lanova dominantne grupe belaca, tako i kod lanova podreene grupe crnaca. U jednom odreenom smislu, iz tog razloga, aparthejd pokuava da uini ono to su njegovi tvorci zahtevali od njega: traga za smanjenjem konflikata meu grupama, iako ne u obliku predrasuda i diskriminacije, ali u obliku odbijanja i suprotstavljanja vladavini belaca od strane crnaca. Aparthejd u ovom smislu moe biti vien kao pokuaj da se odre psiholoki uslovi za stabilan sistem rasnog ugnjetavanja. Naravno, ovo ne znai da aparthejd nije imao druge ciljeve i funkcije. Oito jeste. Ova rasprava fokusira se samo na jednu takvu funkciju, pokuaj da se osnai opadajua psiholoka opravdanost sistema kasti predupreivanjem kontakata jednakih po statusu izmeu lanova dominantne i podreene grupe. Za izvesno vreme, aparthejd je mogao da uspe u tome, ali njegov neuspeh da utvrdi opravdanost dominacije belaca u svesti crne veine postajala je sve uoljivija nakon 1976., to je nagovestilo poetak masivnog i odranog unutranjeg otpora stanju aparthejda. To je, zajedno sa internacionalnom kampanjom sankcija, konano uinilo aparthejd nemoguim, bar u tradicionalnoj formi. Bilo da promena koja je sada na putu u Junoj Africi ukljuuje naputanje aparthejda i vladavine belaca, bilo samo promenu proste, prevaziene, ili tradicionalne forme aparthejda ka novijoj, suptilnijoj, i modernizovanoj verziji u kojoj e se politika dominacija belaca nastaviti, jo uvek se ini da je u ravnotei. Zakljuci U zakljuku, izgleda da direktan konflikt interesa meu grupama ili drutveno takmienje oko statusa nisu jedini drutveni faktori koji stvaraju neprijateljstvo meu grupama. Izvesni uslovi kontakata i interakcije meu grupama takoe olakavaju stereotipiranje meu grupama i predrasude u nedostatku bilo kakvog konflikta interesa, ak i kad su grupe kooperativno meuzavisne (Tarner, 1981). Ovi uslovi ukljuuju konvergentne granice grupe, razliit tretman grupa, relativnu veliinu grupa (iako delovanje ovog efekta jo nije dobro shvaeno), i stepen u kome grupe zauzimaju razliite drutvene uloge u odnosu jedna prema drugoj. Osnovni mehanizam putem koga ove drutvene okolnosti meu grupama utiu na predrasude izgleda da je isticanje razlika meu grupama i izazivanje pripisivanja negativnih osobina ili inferiornosti grupama kojim ne pripadamo. Osim njihovih direktnijih efekata, konflikti interesa meu grupama i razlike u statusu meu grupama takoe izgleda da imaju takve efekte. Konano, aparthejd je bio kratko razmotren kao specijalan sluaj segregacije. Aparthejd je bio opravdan u terminima hipoteze negativnog kontakta sa ciljem smanjivanja konflikata i neprijateljstva meu grupama. Bilo kako bilo, on predupreuje samo odreene tipove kontakata kontakte onih koji su jednaki po statusu koji normalno deluju ka smanjenju predrasuda i diskriminacije. Dokazivano je da ova oigledna kontradikcija moe biti reena ako bi aparthejd bio vien kao pokuaj da se sauva psiholoko opravdanje ugnjetakog sistema kasti.

19

DRUTVENA DINAMIKA PREDRASUDA: OSNOVNI ZAKLJUCI Postojanje drutveno konsensualnih i normativnih oblika predrasuda dobro je dokumentovano. Dok je objanjenje takvih pojava uvek bilo primarno vieno kao problem sociologa i antropologa, dobar deo socijalno psiholokih teorija i istraivanja sugerie da osnovna drutvena dinamika koja je u pitanju moe biti sutinski ista kod malih grupa i kod velikih sociokulturnih grupa. Najvei deo rada usredsreen je na stepen konflikta ili slaganja meu interesima i ciljevima grupa, sa dosta dokaza koji svedoe da konflikti interesa meu grupama neprestano stvaraju neprijateljstvo meu grupama i predrasude. Povrh toga, odreeni oblici suprotstavljenih meugrupnih interesa kao to je direktno takmienje meu grupama, dominacija, i eksploatacija, isto kao i nalaenje rtvenog jarca meu grupama izgleda da podstiu razliite oblike meugrupnih stavova sa predrasudama. Teorija drutvenog identiteta, ipak, sugerie da takmienje izmeu grupa i negativni stavovi koji slede iz njega ne nastaju neizbeno iz stvarnih konflikata grupnih interesa. Oni mogu da nastanu usred pukog postojanja podela po grupama, koje e teiti da izazivaju kompeticiju meu grupama oko relativnog statusa i prestia. Razlike u statusu izmeu grupa e teiti da pojaavaju ovo takmienje izmeu grupa, naroito kada su granice grupa nepropustljive i razliit status je nesiguran, i tako utiu na meugrupne stavove i ponaanje. Konano, odreeni makrosocijalni uslovi kontakata i interakcije meu grupama izgleda kao da takoe pogoduju normativnim oblicima predrasuda meu grupama, iako ne ukljuuju neizostavno konflikt ili takmienje. Ovi meugrupni uslovi izgleda da stvaraju ili jaaju predrasude meu grupama na nekoliko naina. Dakle, ini se da utiu na isticanje grupnog identiteta i razlika meu grupama; oni struktuiraju prirodu interpersonalnih kontakata koje pripadnici razliitih grupa obino doive jedni sa drugima; i oni stimuliu pridavanje negativnih osobina i inferiornosti lanovima grupa kojima ne pripadamo.U izvesnim sluajevima, efekat takvih uslova u stvaranju predrasuda, takvih kao to su postojanje konvergentnih grupnih granica, razliit tretman grupa, uloge razliitog statusa i sa tim u vezi nejednakost izmeu grupa na drutveno cenjenim dimenzijama kao to su bogatstvo, prefinjenost i obrazovanje, ini se razumno dobro dokumentovan. Efekat ostalih faktora, kao to je relativna veliina grupa koje su u interakciji, je manje dobro shvaen. Da sumiramo, izgleda da postoje brojni naini na koje drutvene strukture doprinose oblicima predrasuda meu grupama. Najistaknutiji nain izgleda da ukljuuje konflikt interesa meu grupama, drutveno takmienje meu grupama, pretnje grupnoj koheziji za koje mogu konvencionalno biti okrivljene grupe kojima ne pripadamo ili manjine, nejednakost meu drutvenim grupama na visoko cenjenim dimenzijama, i drutvene okolnosti koje ine razlike meu grupama naroito istaknutim. Konano, dok predrasude kao grupni ili drutveni fenomen mogu biti objanjene u terminima drutveno strukturalnih karakteristika grupa i prirode odnosa meu njima, predrasuda kao stav je, u naelu, naravno, doivljena i noena od strane pojedinca. Ovo postavlja krucijalno pitanje kako su grupni oblici predrasuda, odreeni drutvenom i dinamikom meu grupama, sticani ili preneseni pojedinim lanovima grupe. Ovi mehanizmi prenoenja su diskutovani u sledeem poglavlju.

20