John Duckitt: AUTORITARNOST Uvod i poreklo Teorija autoritarne linosti (Adorno i drugi 1950.

) bila je najambiciozniji i najuticajniji pokuaj razumevanja psihologije predrasuda. Ona ide dalje od pristupa koji su povezivali izolovane crte karaktera ili osobine sa predrasudama i predlae da su mnoge osobine, potrebe i saznanja i dispozicije ponaanja u korelaciji I da formiraju optiji sindrom linosti. Ovaj sindrom, onda, odreuje osetljivost ne samo na predrasude ve i na iri spektar uverenja i ideologije. Na njega se u osnovi moe gledati kao slian dimenzijama linosti drugog reda opisanim od strane Katela i njegovih saradnika (Katel, Eber i Tatsuoka, 1970.) kakve su ekstravertnost i neuroticizam, koje spajaju brojne oite osnovne crte i kao takve imaju glavni uticaj na koherenciju i predstavljanje linosti. Pre publikacije dela Autoritarna linost (Adorno i drugi, 1950) pojava faizma u Evropi tokom dvadesetih i tridesetih godina podstakla je brojne pokuaje razumevanja psihologije faizma. Oni su uglavnom sardali opise tipa linosti za koji se smatralo da je naroito privuen faistikoj ideologiji i koji bi verovatno uestvovao u faistikim pokretima. U osnovnoj formi, opisi su bili vrlo slini slici kasnije prikazanoj od strane Adorna i njegovih saradnika u njihovoj knjizi. Oba, i raniji opisi i teorija Adorna i drugih, bile su pod snanim uticajem psihoanalitike teorije, a takoe esto i marksizma. Rajh (1975) je npr. argumentovao da su kapitalistike socijalne strukture koristile autoritarne porodice i prakse gajenja dece koje su sadrale iroku seksualnu represiju da bi stvorile tipove autoritarnih linosti koji ne bi bili u stanju da se pobune protiv eksploatacionih socijalnih uslova. Ova struktura autoritarnog karaktera opisivana je kao konzervativna, u strahu od slobode, pokorna autoritetu, posluna, a opet sa prirodnom agresivnou izvrnutom u brutalni sadizam (str. 66). Takve osobe su podvodljivi subjekti u autoritarnim drustvima, jako privueni autoritarnom i faistikom ideologijom. Maslov (1943.) i From (1941.) dali su vrlo slina objanjenja. Ovi opisi tipa autoritarne linosti prezentovani su od strane onih koji su se protivili faistikoj i etnocentrikoj ideologiji. Interesantno je primetiti da je nacistiki psiholog Jen dao opis idealnog naciste, J-tip, koji je bio veoma slian autoritarnoj linosti. Po Braunu (1965.) Jen je opisao J-tip kao oveka koji bi donosio definitivne, nedvosmislene perceptivne procene i koji bi istrajao u njima. On bi prihvatio da je ljudsko ponaanje fiksirano krvlju, zemljom i nacionalnom tradicijom. Bio bi jak, miiav, vrst; ovek na koga se moe osloniti. Njegovi preci bi iveli od drevnih vremena na prostorima severne Nemake i u sklopu severnonemake populacije; preci bi bili ti koji su mu zavetali zadivljujue osobine. (str. 478) Konano, slian obrazac linosti takoe je opisan od strane MakKrona (1937) u objanjenju nastanka rasistickih predrasuda u Juznoj Africi. Predlozio je da su priroda i potrebe pogranicnog ivota u Juznoj Africi pre dvadesetog veka obrazovale ta je on nazvao kalvinisticko-puritanskim tipom linosti. Ova linost bila je sadomazohina, etnocentrina, konzervativna, religiozna i rasistika. Teorija autoritarne linosti Dve vane razlike izmeu vidjenja Adorna i njegovih kolega i ranijih vidjenja uveliko su objasnile mnogo vei uticaj Adornove teorije. Prvo, njihova teorija o autoritarnoj linosti bila je mnogo detaljnija, razumnija i prefinjenija nego njihovih predhodnika. Drugo, njihova teorija se bazirala na obimnom empirijskom istraivanju koristei generalno prihvaene metode empirijskodrutvenih nauka. Prema tome, oni su proizveli psihometrijske mere svojih centralnih sinteza i demonstrirali njihovu interkorelaciju. Oni su takoe potvrdili teoriju poredei empirijski stvorene kriterijske grupe linosti visoke i niske u etnocentrizmu na velikom broju indikatora i procena uzetih nasumice iz intervjua i TAT protokola. Njihovo istraivanje je poelo sa ciljem da se objasne psiholoke osnove anti-Semitizma. Pokazalo se da je on deo mnogo ireg etnocentrikog obrasca koji je sadrao generalnu nenaklonost prema drugim grupama i manjinama, kao i prekomerni i nekritini patriotizam. Anti-Semitizam i etnocentrizam bili su takoe vrsto povezani sa politikim i ekonomskim konzervatizmom. Ovi 1

stavovi i uverenja su formiralu koherentni obrazac i ovaj obrazac bio je najbolje objanjen kao izraz osnovnih potreba unutar linosti. Tako, sugerisano je da politika, ekonomska i drutvena ubedjenja individue esto formiraju irok i koherentan sklop, kao da je povezan mentalitetom ili duhom i da je ovaj sklop izraz dubinskih trendova linosti (str.1). Dokazi brojnih izvora i naroito njihovih linih podataka iz intervjua sugerirali su konstalaciju devet crta koje su kovarirale da konstituiu ovaj sindrom linosti. Stavke upitnika stvorene su da ocene svaku crtu i ovo je kulminiralo u F skali kao meri ove autoritarne linosti. Ovih devet crta i primer stavke napisane da oceni svaku crtu prikazani su u tabeli 8.1. Tabela 8.1. Definicije i ilustrativne stavke F skale za Adornovih devet crta sindroma autoritarne linosti. 1. KONVENCIONALIZAM strogo pridravanje konvencionalnih vrednosti srednje klase. Osoba sa loim manirima, navikama i vaspitanjem teko moe oekivati da se slae sa pristojnim ljudima. 2. AUTORITARNA POTINJENOST pokoran, nekritian stav prema idealizovanim moralnim autoritetima unutar grupe. Poslunost i potovanje autoriteta su najvanije vrline koje deca treba da naue. 3. AUTORITARNA AGRESIVNOST tendencija da se bude na oprezu, da se osude, odbace i kazne osobe koje prekre konvecionalne vrednosti. Homoseksualci teko da su bolji od kriminalaca i trebaju biti strogo kanjeni. 4. ANTI-INTRACEPTIVNOST suprotstavljanje subjektivnom, imaginarnom, mekom. Danas se sve vie ljudi interesuje za stvari koje bi trebalo da ostanu line i privatne. 5. SUJEVERJE I STEREOTIPNOST verovanje u mistine faktore koji odreuju sudbinu individue; miljenje u grubim kategorijama. Verovatno e se jednoga dana pokazati da astrologija moe objasniti mnoge stvari. 6. MO I VRSTINA preokupiranost sa odnosima dominantnost-potinjenost, snaga-slabost, voasledbenik; identifikacijom sa monim figurama. Ljudi se mogu podeliti u dve jasne klase, slabu i jaku. 7. DESTRUKTIVNOST I CINIZAM generalizovano neprijateljstvo, klevetanje ljudi. Ljudska prirod je takva da e uvek biti ratova i sukoba. 8. PROJEKTIVNOST sklonost da se veruje da se divlje i opasne stvari deavaju u svetu; projekcija nesvesnih emotivnih impulsa. Veina ljudi ne shvata koliko su nai ivoti kontrolisani planovima skovanim na tajnim mestima. 9. SEKS preuveliana zabrinutost seksualnim deavanjima. Divlji seksualni ivot starih Grka i Rimljana bio je pitom u odnosu na neka deavanja u ovoj zemlji, ak i na mestima gde ljudi to najmanje oekuju. U stvari, izraz autoritaran moda i nije bio najpogodniji epitet za ovaj sindrom linosti. Adorno i drugi (1950.) nisu objavili nikakve prave dokaze koji pokazuju da su stavke ili devet crta F skale koje su oni identifikovali bili povezani sa faizmom ili autoritarnim tenjama. I crte koje sadre sindrom i stavke F skale prvenstveno su bile izvedene iz podataka iz intervjuisanja grupa visokih i niskih u etnocentrizmu. Selekcije stavki za F skalu bile su bazirane na sposobnosti svake stavke da visoko korelira sa skalom anti-semitizma. Ovaj sindrom linosti je stoga mogao biti pogodnije nazvan etnocentrina nego autoritarna linost. Ovaj kasniji naziv je u stvari bio samo naizgled verodostojan zakljuak iz slike individue koja je bila konzervativna, etnocentrina, anti-semitska i, moda, svojom oitom slinou sa ranijim spekulacijama Froma (1941), Maslova (1943) i Rajha (1975). Globalno, teorija koju su skicirali Adorno i drugi (1950.) povezuje fenomene na etiri razliita nivoa. Ovo je sumirano u tabeli 8.2. Tako, stroga i kanjavajua roditeljska socijalizacija stvara trajan konflikt unutar individue. Ozlojedjenost i odbojnost prema roditeljskom autoritetu, a samim tim i svakom autoritetu, uguena je i potisnuta zbog bojazni i potrebe da se potini autoritetu. Ova psihodinamika se na povrini linosti ispoljava u sindromu devet kovarirajuih crta. Ova konstalacija crta je ta koja konstituise autoritarnu linost po sebi. Konano, ove crte su izraene u odreenim 2

socijalnim verovanjima, stavovima i ponaanjima, najoitijim u onim implicitnim antidemokratskim verovanjima uzetim u primerima F skale. Tabela 8.2. Teorija autoritarne linosti Struktura porodice i Dubinska linost: Povrinska linost: Drutvena uverenja i meuodnosi konflikti unutar crte ponaanja linosti Vrednosti Ozlojedjenost i Konvencionalizam Implicitno antikruta, neprijateljstvo prema Autoritarna demokratska verovanja konvencionalna, roditeljskoj disciplini potcinjenost (pr. stavke F skale) orijentisana na status Autoritarna agresija Meuodnosi Suzbijanje i Anti-intracepcija Etnocentrizam, odreena ulogom, potiskivanje zbog Projektivnost predrasude, ovinizam, emotivno udaljena, bojazni i potrebe da Sujeverje i diskriminatorno dominantnase potini stereotipnost ponaanje prema potinjena roditeljskom manjinama autoritetu Socijalizacija Slab ego, Mo i vrstina Politiko-ekonomski stroga, kaznena kanjavajui i Destruktivnost i konzervativizam, arbitrarna disciplina; neintegrisan superego cinizam faistika ideologija, netolerancija Prekomerna desniarska politika konformizma zabrinutost seksualnim aktivnost deavanjima Izvor: Predrasude i rasizam J. Dakit, u Socijalnoj psihologiji June Afrike (str. 177), autora D. Foster & J. Lou-Potgiter (Eds.), 1991. Ova teorija je izazvala puno entuzijazma. Izgledalo je da je uspeno povezala koncepte sa ekstremno velikim opsegom od individualne psihodinamike do sociolokih fenomena neizmernog znaaja za ljudsko drutvo i istoriju. Ali, teorija i istraivanje na kojima je zasnovana takoe je izmamila dosta ozbiljnih kritika. Kritiki odgovor Kritiki odgovori na Autoritarnu linost postavili su metodoloka, pojmovna i psihometrijska pitanja. Npr., broj ozbiljnih metodolokih mana naznaeni su od strane Hajmana i Setslija (1954) ubrzo posle publikacije knjige. Oni su primetili da korieni uzorci nisu bili reprezentativni i da dobijena korelacija tako nije imala generalnu validnost. Korelacije izmeu mera upitnika nisu mogle da izraze preklapajue sadraje stavki i, u odreenim sluajevima, bar delimino su rezultat procedure izbora stavki. Npr., stavke su birane za F skalu ne samo na osnovu interne doslednosti, vec i zato to su visoko korelirale sa skalom anti-semitizma. U uporednim studijama, ispitivai su znali u koju kategoriju je subjekt klasifikovan, tako da su razlike u odgovorima u intervjuima i na TAT izmeu visokih i niskih etnocentrinih grupa mogle biti pod uticajem pristrasnosti ispitivaa. Tako dobijene razlike u verovanjima, linosti, doivljajima iz detinjstva i kognitivnim stilom meu grupama moda nisu odrazile obrazovne ili socioekonomske razlike meu grupama. Kao rezultat ovih i drugih mana, Hajman i Setsli (1954.) su smatrali da zakljuci Autoritarne linosti nisu dokazani. Nemogunost kontrolisanja varijabli poput obrazovanja i socioekonomskog statusa takoe je ostavila vana alternativna objanjenja nalaza nerazjanjenim, najoitije u smislu generalizacija kao to su norme nie klase (Braun, 1965.), irina perspektive (Kelman i Barklej, 1963.) i kognitivna prefinjenost (Glok i drugi, 1975.). Glavna konceptualna kritika bila je da je Autoritarna linost predstavljala samo autoritarnost desnice a ne autoritarnost levice. ils (1954), npr., smatra da dok su faizam i komunizam autoritarni, komunisti imaju, umesto visokog, nizak skor na F skali. Tako, on smatra, F skala sama po sebi ne moe biti mera autoritarnosti. Ova kritika je bila vrlo uticajna u smeru ka stvaranju alternativnih 3

konceptualizacija za ocenu autoritarnosti obe strane, levice i desnice. Dva vana primera su koncepti dogmatizma (Roki i drugi, 1960.) i ilavost duha (Ajzenk, 1954.). Generalno, ipak, ova kritika je oslabila vremenom, moda zbog toga to, kao to Stounov (1980.) pregled dokaza pokazuje, leviatski autoritarac nikad nije jasno nauno prikazan. Kao rezultat toga, ideja da F skala i druge mere autoritarnosti ocenjuju samo autoritarnost desnice nije bila toliki problem kakvim se smatrala pedesetih godina tokom hladnog rata (Altemajer, 1981.). Glavna psihometrijska kritika F skale bila je da su sve njene stavke formulisane tako da slaganje ukazuje na autoritarnost (Bas, 1955; Bruster-Smit, 1965; Kauc i Keniston, 1960). Ovo je dalo mogunost da je set odgovora, naroito tendencija slaganja nezavisno od sadraja stavki, koju Bas (1955.) naziva povodljivost, uticao na rezultate F skale. Ovo se takoe odnosilo na Adornove skale etnocentrizma (E) i anti-semitizma (A-S). Pitanje o tome da li su ove skale merile povodljivost, a ne crte kao to je autoritarnost i, ako da, do kog stepena, stimulisalo je estoku raspravu koja je trajala vie od decenije. Dosta istraivanja je vreno koja su demonstrirala uticaj pomirenja na rezultate F skale. Prvo, vrena su preokretanja originalnih stavki F skale (za koje je neslaganje impliciralo autoritarnost) i pokazano je da ove preformulisane stavke nisu korelirale ni priblino visoko kao to su trebale sa originalnim stavkama (primer: Bas, 1955.; Kristi, Hejvel i Sidenberg, 1958.; Dzekson i Mesik, 1957). Pibodi (1961) je, slino, naao ogromnu stopu duplog slaganja izmeu originalnih stavki i njihovih navodno suprotnih preokreta. Drugo, pokazalo se da nezavisne mere povodljivosti, obino broj odgovora slaem se na stavke koje su pokrivale vrlo iroki opseg sadraja, koreliraju sa F skalom (primer: Bas, 1956.; Kauc i Keniston, 1960; Gejdz, Levit i Stoun, 1957.). Ipak, zakljuak da povodljivost bitno utie na rezultate F-skale ozbiljno je doveden u pitanje u dva uticajna rada tokom 1960-tih godina (Rorer, 1965; Samelson &Yates, 1967). Pokazano je, posebno od strane Rorera (1965), da obe prethodne vrste nalaza mogu biti prouzrokovane stvarnim sadrajem korienih merila ili stavki, i zato rezultati nisu nuno saglasni. Par poslednjih psiholokih studija su podrale zakljuak da je u stvari povpdljivost problem koji slabi valjanost F-skale (Altemeyer, 1981; Duckitt, 1985; Ray, 1983). Socioloka istraivanja su takoe dokazala da se dvostruko slaganje, sa prvobitnim i preobrnutim stavkama F-skale dramatino poveava sa opadanjem obrazovnog statusa (Campbell, 1960, Landsberger & Saavedra, 1967; Lenski & Leggett,1960), i to otkrie ukazuje na znaaj povodljivosti. Vaan problem koji proizlazi iz nalaza o znaaju povodljivosti je taj da odnos izmeu bilo koje dve merea koje se sastoje iz iskljuivo pozitivno formulisanih stavki moe biti preuvelian. Ovo znai da vanost veza izmeu autoritarnosti i etnocentrizma moe biti znaajno precenjena od strane Adorna (1950) i ostalih koji su koristili takva merenja. Jedan odgovor na zakljuak o uticaju povodljivosti na skor na F-skali bili su pokuaji da se razvije alternativa originalnoj F-skali koja e imati jednak broj pozitivno i negativno izraenih stavki da bi se tako eliminisao uticaj povodljivosti (Altemeyer, 1981; Byrne & Bounds,1964; Cristie, 1958; Kohn, 1974; Ray, 1972). Meutim, ovi pokuaji nisu bili posebno uspeni. Zbog sloenosti stavki originalne F-skale i neizvesnosti oko definisanja suprotnosti autoritarnosti, ozbiljna potekoa se javila u stvaranju uspenih negativnih stavki. Kao rezultat, unutranja pouzdanost i mogunosti ove balansirane F-skale bile su prilino niske (Altemeyer, 1981). Stoga, nijedna od ovih skala nije postala ozbiljan rival F-skali. Sve u svemu, kritike THE AUTHORITARIAN PERSONALITY pokazale su veliki broj ozbiljnih nedostataka i slabosti u istraivanjima i njihovim zakljucima. Kao krajnji rezultat, iako su kritiari priznali da je teorija i koncept autoritarne linosti znaajan, uzbudljiv i verodostojan (Hyman & Sheatsley, 1954), njene propozicije smatrane su, u biti, nepotvrenim. Osim toga, vano pitanje oko shvatanja autoritarnosti i mogunosti njenog merenja putem F-skale je dobijalo na znaaju. Kao rezultat, mnogobrojna istraivaka literatura se pojavila kao odgovor na pitanja kao to su ova tokom 4 dekade nakon njegovog izlaenja. Sa take gledita razumevanja psihologije predrasuda, dva pitanja u ovom istraivanju izgledaju posebno bitna. Prvo, to je pitanje valjanosti Adornove celokupne teorije strukture, psihodinamike, porekla iz detinjstva autoritarne osobe. Drugo, to je pitanje valjanosti konstrukcije autoritarnosti kako je ona operacionalizovana u F-skali. Ovde je pitanje da li ova konstrukcija prikazuje primer meusobne veze sa konceptom kao to su predrasude, etnocentrizam,

politiki konzervarizam, faistiki autoritarnost, socijalni odnosi, i ponaanje, koje se podrazumeva u njegovoj konceptualizaciji. Istraivanja koja se odnose na oba ova pitanja e zato biti diskutovana. VALJANOST TEORIJE U odmeravanju valjanosti Adornove teorije, mogu se formulisati etiri problema koja korespondiraju sa etiri nivoa njegove teorije, kao to je opisano u tabeli 8.2: prvo, da li su izvesna iskustva iz detinjstva i socijalizacije u osnovi autoritarnosti; drugo, da li su unutranji konflikti po pitanju autoriteta i slabost ega karakteristike autoritarne osobe; tree, da li model devet meusobno povezanih osobina prikladno reprezentuje autoritarnost na povrini linosti; i etvrto, da li je ovaj model devet crta karaktera adekvatno meren F-skalom. Vrsta rane socijalizacije iji je kasniji mogui ishod autoritarnost i etnocentrizam je opisana kao relativno okrutni i pretei tip kune discipline koju su iskusila i ocenila deca. U vezi s tim je tendencija zasnivanja meuljudskih odnosa na prilino jasno definisanim pravilima dominacije i potinjenosti to je suprotstavljeno naelu jednakosti (Adorno, 1950, str. 385).Odgovarajui test da li takva socijalizacija u detinjstvu zaista prouzrokuje kasniju autoritarnost zahteva ambiciozno i skupo longitudinalno istraivanje. Ovakva vrsta istraivanja nije sprovoena, i dobar deo istraivanja koja se obino navode da se odnose na ovu hipotezu ine to prilino indirektno. Na primer, veliki broj studija je pokazao da autoritarnije i etnocentrinije osobe vie vole stroije i grublje podizanje dece (Block,1955; Bush, Gallagher & Weiner, 1982; Hart, 1957; Levinson & Huffman, 1955; Thomas,1987; Zuckerman, Barrett-Ribback, Monashkin & Norton, 1958). tavie, autoritarnost pojedinaca i njihovih roditelja je izgleda u pozitivnoj korelaciji, iako se njihov odnos ne ini veoma snanim (Altemeyer, 1981; Byrne, 1965; Williams & Williams, 1963). Ova saznanja - da su autoritarni roditelji naklonjeniji praksi stroijeg podizanja dece i da njihovo potomstvo ima tendenciju ka autoritarizmu - ipak ne dokazuje da stroije podizanje dece ini da ta deca postanu autoritarna. Donekle bolji testovi ovoga obezbeeni su istraivanjima koja direkto ispituju odnose izmeu stava roditelja prema vaspitanju dece i autoritarnosti i etnocentrizma njihove dece. Neka od ovih prouavanja su nala znaajnu pozitivnu vezu, da je stroija i grublja roditeljska praksa povezana sa veim predrasudama (Bagley, 1979; Dickens & Hobart, 1959;Kates & Diab, 1958) ili autoritarizmom potomaka (Lyle &Levit, 1955). Mnoga istraivanja, ipak, nisu pronala jasnu tendenciju da su stroije i roditeljstvo sa vie kanjavanja povezani sa veim predrasudama potomaka (Epstein & Comorita, 1965, 1966; Harris, Gough & Martin, 1950; McCord & Howard, 1960; Mosher & Scodel, 1960) ili autoritarnou potomaka (Altemeyer, 1981; Richard, 1963). Na alost, ova istraivanja karakteriu ozbiljni metodoloki propusti (Altemeyer, 1981), ukljuujui korienje malog i nereprezentativnog uzorka, korienje mera nepoznate valjanosti ili male pouzdanosti, manjak kontrole moguih interveniuih faktora kao to su obrazovanje ili socioekonomski status, i retrospektivni pregled izvetaja o porodinom ponaanju od samih roditelja ili njihovih potomaka. Sumnjiva valjanost retrospektivnih izvetaja ilustrovana je Altemeyer-ovim (1981) istraivanjem koje je otkrilo veoma slabu korelaciju izmeu roditeljskog opisa o tome koliko su strogi bili prema deci i deijih opisa koliko su njihovi roditelji bili strogi. Najbolja istraivanja korelacija roditeljske strogosti sa autoritarnou i etnocentrizmom njihovih potomaka su najverovatnije ona Altemeyer-ova (1981) koja koriste velike uzorke i zadovoljavajua merenja, i McCord-ova (1960) koji je koristio longitudinalni pristup i ocenjivanje roditeljskog ponaanja od strane nezavisnih intervjuista. Oba ova istraivanja nisu pronala veze izmeu roditeljskog kanjavanja i autoritarnosti i predrasuda njihovih potomaka. Manjina istraivanja su pronala da kazneno roditeljstvo povezano sa autoritarizmom i etnocentrizmom potomaka verovatno odraava autoritarne i etnocentrine stavove roditelja. Njihova deca mogla su jednostavno nauiti takve stavove direktno od svojih roditelja - mnogo loginije objanjenje nego ono koje oznaava da vaspitanje prouzrokuje predrasude i autoritarnost (Altemeyer, 1981; Harding, 1969). Izgleda, dakle, da istraivanje ne podrava tvrenje da izvesna iskustva socijalizacije u detinjstvu prouzrokuju prihvatanja autoritarnih i etnocentrinih ubeenja (Altemeyer, 1981; Ashmore & DelBoca, 1976; Harding, 1969; Katz, 1976; Proshansky, 1966). Drugo tvrenje, da su unutranji konflikti po pitanju roditeljskog autoriteta i kasnije svih autoriteta, zajedno sa slabim egom i 5

kanjavajuim, ali slabo integrisanim superegom, karakteristike autoritarne osobe, privuklo je veoma malu panju. Ovo moe biti zbog dve stvari, teine nedvosmislene operacionalizacije konstrukcija ove prirode i relativno slaba cenjenost psihoanalitikih koncepata od strane socijalnih psihologa. Jedan zakljuak koji moe biti izveden iz ove tvrdnje je da autoritarne osobe moraju biti anksioznije i uopte slabije u psiholokim prilagoavanjima nego neautoritarne osobe. Iako ovaj zakljuak nije Adornov(1950), ostali su ustanovili da je najrazumnije izveden zakljuak iz ovog sadraja da autoritarne osobe imaju slab ego(Byrne, 1966; Masling, 1954). Neka istraivanja su ustanovila da su visoko autoritarne osobe slabije prilagodljive od osoba nisko autoritarnih (Friedman, Webster & Sanford, 1956; Larson & Schwendiman, 1969). Veliki broj drugih istraivanja, meutim, nisu pronala neku razliku po tom pitanju (Crabbe, 1974; Duckitt, 1983; Heaven, Conners & Trevethan, 1987; Masling, 1954; Maykovich, 1975; Mehryar, 1970; Michael, 1967; Ray, 1981). Ove studije pokrivaju raznolika drutva i ukljuuju nekoliko korienih velikih i reprezentativnih uzoraka zajednice (Duckitt, 1983; Maykovich, 1985). Povrh svega, oni sugeriu da autoritarnost ne mora neophodno implicirati anksioznost ili neku drugu vrstu neprilagoenosti. U meri u kojoj se ovo moe posmatrati kao povezano sa slabou ega, Adornova teorija koja se tie osnove psihodinamike autoritarnosti ne izgleda potkrepljena. Na sledeem teoretskom nivou je pretpostavka da su ove osnove psihodinamike izraene na povrini linosti u sindromu devet kovarijantnih osobina. Otkako su grupe stavki F-skale napisane da prikau svaku od ovih devet osobina, jedan nain potvrivanja ovog modela bio bi da empirijski prikae postojanje grupa stavki koje korespondiraju sa ovim teorijskim osobinama. Ove grupe stavki i naravno stavke trebalo bi onda takoe da uzajamno variraju u dovoljnoj meri da nagoveste osnovni opti faktor. Veliki broj faktorskih-grupnih-analitikih studija F-skale bile su objavljene (Altemeyer, 1981; Aumack, 1955; Camilleri, 1959; Christie & Garcia, 1951; Kerlinger & Rokeach, 1966; Lever, Schlemmer & Wagner, 1967). U skoro svim ovim istraivanjima F-skale pokazalo se da je ona multidimenzionalna. Meutim, dimenzije ili grupe stavki koje su se pojavile nisu bile stabilne i znatno su varilale iz studije u studiju. One takoe ne korespondiraju sa crtama koje je predloio Adorno (i takoe Altemeyer, 1981; Christie, 1954; Knapp, 1976). Istraivanja su dakle bila neuspena u potvrivanju ovog modela strukture autoritarne osobe ili u pokazivanju da je konstelacija kovarijantnih osobina reprezentovana u F-skali. Ovi zakljuci su saglasni sa onim izvedenim iz istraivanja o poetku detinjstva i skrivenoj psihodinamici autoritarnosti. To znai da Adornova psihoanalitiki orijentisana teorija autoritarne osobe nije bila jasno podrana empirijskim istraivanjima ni u jednom od njena etiri nivoa (videti tabelu 8.2). Ipak, zakljuci koji pokazuju da ova teorija ne izgleda ba valjana, ne moraju obavezno znaiti da je konstrukcija autoritarnosti koju su neposredno opisali Reich, Fromm i Maslow i operacionalizovao Adorno u F-skali, nevaea. U stvari, veina literature o autoritarnosti koja je sledila Adornova istraivanja, nije se nikad ozbiljno oslanjala na njihov psihodinamiki model sam po sebi. Umesto toga, kao to su Kirscht i Dillehay (1967) istakli, F-skala je prihvaena kao radna definicija autoritarnosti (str.6). Bitno pitanje je dakle da li ovaj koncept, onako kako je operacionalizovan u Fskali, pokazuje oekivani obrazac kovarijantnosti takvih koncepata, kao to su predrasude, nacionalizam, etnocentrizam, politiki konzervatizam, faistika autoritarnost i ostali bitni socijalni stavovi i ponaanja. Vrednost konstrukta Centralno pitanje je pitanje kovarijacije izmeu autoritarnosti i predrasuda. Ovo je bila glavna tema velikog broja istraivanja. Iako je veina istraivanja pokazala pozitivne korelacije, nalazi nisu bili potpuno dosledni. Dakle, dobijene korelacije su bile ekstremno promenljive kreui se od veoma niskih, ak i statistiki neznaajnih u nekim sluajevima, do tako visokih, ili gotovo tako visokih, kao to su prvi put izvestili Adorno i drugi (1950). Nekoliko faktora mogu objasniti ovu nedoslednost. To je ili zato to su koriene originalne F i E skale, ili zbog upotebe neuravnoteenih mera izloenih efektima povodljivosti, ili su varijable kao to su obrazovanje, socio-ekonomski status (SES) i stepen do kog su predrasude regulisane grupnim normama, bile kontrolisane u predmetnim istraivanjima.

Na primer, u studijama u kojima su koriene originalne E i F skale iz studije Adorna i sar. (1950) uglavnom su se ponovile njihove veoma visoke korelacije (e.g.,Campbell i McCandless,1951;Christie i Garcia,1951; Gaier i Bass,1959; Hoogvelt,1969; Kales i Diab,1955; Kaufman,1957; McDill,1961; Meloen i dr.1988; Roberts i Rokeach,1956). Kako bilo, kao i u originalnoj studiji, ove korelacije su mogle biti uveane slaganjem, preplitanjem sadraja skale i postojanjem ugraenih veza izmeu ove dve skale. Nije iznenaujue, zbog toga, da su studije koje su koristile nezavisno izvedene mere predrasuda nezagaene slaganjem najee izvetavale o niim, ali visoko znaajnim korelacijama (Campbell i McCandless,1951; Martin i Westie,1959; Triandis,Davis i Takezawa,1965). Na primer, Campbell i Mc Candless (1951) su izvestili o korelaciji od 0.73 izmeu originalnih F i E skala, i korelacijama koje se kreu od 0.42 i 0.57 izmeu F skale i njenih nezavisno razvijanih i izbalansiranih skala ksenofobije. Studije u kojima su mere autoritarnosti i predrasuda izbalansirane da bi se neutralisala povodljivost takoe su izvestile o niim korelacijama, najee u opsegu od 0.40 do 0.50. (Kohn,1974;Lee i Warr,1969; Ray,1980a,1984). Drugo pitanje koje je ostalo otvoreno u "Autoritarnoj linosti" je to da je odnos izmeu autoritarnosti i etnocentrizma mogao odraavati efekte obrazovanja ili SES-a. Ipak, studije koje su koristile uzorke osoba na istom nivou obrazovanja, kao to su studenti, utvrdile su korelacije izmeu F skale i predrasuda koje su bile nie nego one o kojima su izvetavali Adorno i drugi, ali ne dramatino. (Christie i Garcia,1951;Gaier i Bass,1959;Kates i Diab,1955). Druge studije koje su koristile nestudentske uzorke u kojima je kontrolisano obrazovanje, SES, ili varijable sa tim u vezi, takoe su utvrdile da je ovaj odnos smanjen, ali jos uvek visoko znaajan (Kaufman,1957; McDill,1961; Middleton,1976; Pettigrew,1959; Roberts i Rokeach,1956). Konano, vie studija izvedenih u Junoj Africi su produkovale rezultate ozbiljno razliite od onih dobijenih drugde. Ove studije su utvrdile neznaajne korelacije izmeu F skale i predrasuda protiv Crnaca (Heaven,1979; Orpen,1971a; Orpen i Tsapogas,1972). Ostale juznoafrike studije su nale znaajne ali veoma male korelacije izmeu autoritarnosti i predrasuda - ne vie od oko 0.30 (Colman i Lambley,1970; Heaven i Rajab,1980; Lambley,1973; Lambley i Gilbert,1970; Orpen,1973a, 1973b; Spangenberg i Nel,1983). Studija koja je koristila veliki drutveni uzorak od 1884 belaca je utvrdila korelaciju od samo 0.17 (za afriko govorno podruje) i 0.32 (za englesko govorno podruje) izmeu F skale i socijalne distance prema vie spoljnih grupa (Lever,1978). Neto vee korelacije su dobijene u onim junoafrikim studijama koje su upotrebljavale neizbalansirane mere i autoritarnosti i predrasuda, koje su izloene efektima povodljivosti (Nieuwoudt i Nel,1975; Pettigrew,1958). Ipak, ak su i ove korelacije izgledale nie nego one koje su najee dobijane u studijama van June Afrike koriene sline neizbalansirane mere. Da bi se objasnila, kako se cini, anomalna otkria, dokazivano je da su predrasude u drutvima sa veoma izraenim predrasudama kao to je Juna Afrika primarno odreene veoma snanim socijalnim normama. Zato to su predrasude normativne i proizvod komformiranja tim socijalnim pritiscima, psiholoki faktori kao to je autoritarnost bi trebalo da imaju manje uticaja na predrasude (Lever,1978; Orpen,1975; Pettigrew,1958; Van den Berghe,1967). Ovaj argument e biti razmatran detaljnije i neke od njegovih implikacija e biti elaborirane u poglavlju devet. Nalazi o vezama izmeu autoritarnosti i predrasuda mogu biti sumirani na sledei nain. Osim nalaza iz June Afrike, postojanje veze izgleda dobro zasnovano. Ono to je nejasno ini se da je jaina veze, i moda njena univerzalnost kroz socijalne kontekste. Nema sumnje da upoteba originalnih F i E skala ozbiljno poveava stvarne veze. Studije koje koriste balansirane mere i autoritarnosti i predrasuda navode na to da veza moe biti umerena pre nego veoma snana. Ipak, slabi psihometrijski kvaliteti i, naroito, veoma niske unutranje konzistentnosti balansiranih F skala (Altemeyer,1981) ine ovaj zakljuak privremenim. Konano, autoritarnost moe biti veoma slabo vezana za predrasude u kontekstima kao to je Juna Afrika gde su predrasude drutveno normativne. Drugo pitanje koje izgleda centralno za konstruktivnu valjanost autoritarnosti je njegova kovarijacija sa politikim konzervatizmom i desniarskim faistikim ekstremizmom. Zabeleeno je ranije da Adorno i drugi (1950) nisu nikada proizveli nijedan dokaz da je autoritarnost nagovetavala prijemivost za faizam, uprkos njihovom odreenju F(faistiki) skale. Veliki broj istraivanja je zatim krenuo da ponovi njihov nalaz o vezi sa konzervativnim politikim oseanjem i aktivnou. Bilo je nekoliko razmatranja ovih studija (Altemeyer,1981; Kirscht i Dillehay,1967; Meloen,1983; Meloen i 7

dr.,1988). Najbitnija od njih bila je Maloenova (1983), koji je izveo meta-analizu tri dekade istraivanja autoritarnosti koja su ukljuivala nekih 30.000 amerikih i 15.000 ne americkih subjekata. Srednji skorovi F skale iz ovih studija su standardizovani na skali od 1,00 do 7,00 sa neutralnom sredinjom takom 4,00. Srednje vrednosti od preko 4,50 su bile klasifikovane kao visoke, a srednje vrednosti ispod 3,50 kao niske. Postojala je jasna globalna tendencija za politiki konzervativne grupe da se dobijaju vii srednji skorovi i za liberalnije ili radikalne grupe da se dobijaju nii skorovi. Srednji skorovi nekoliko desniarskih ekstremistickih i faistikih grupa su bili ukljueni u meta-analizu. Ovo je od posebnog interesa za procenu kapaciteta F-skale da nagovetava prijemivost za faizam. U jasan prilog ovome, standardizovane srednje vrednosti za ove grupe su bile izuzetno visoke: Britanski faisti, 5,30; bivi lanovi SS u Nemackoj, 5,23; superpatriotski ameriki lanovi ultrakonzervativnog udruenja, 5,08; pristalice holandske desniarske ekstremistike partije, 5,00. Uopteno, ovi nalazi podravaju vezu izmeu autoritarnosti, politikog konzervativizma i prijemivosti za faizam. Ipak, u sumiranju razmatranja ove literature, Altemeyer (1981) upozorava da je, uprkos generalno potvrdnom obrascu nalaza, bilo vie nekonzistentnih i dvosmislenih nalaza (e.g. Mischel i Schopler,1959; Schwendiman, Larson i Cope,1970; Wrightsman, Radloff, Horton i Mecherikoff,1961; Zippel i Norman,1966). On takoe primeuje da globalna veza nagovetena u literaturi nije tako snana ili oigledna kao to konceptualizacija autoritarnosti to oekuje, ili kao to su istraivanja Adorna i drugih sugerisala. Istraivanje veze izmeu autoritarnosti i nacionalizma izgleda da ukazuje na sline zakljuke. Ponovo, mogu se navesti mnoge studije koje pokazuju da je autoritarnost, merena bilo originalnim ili balansiranim F skalama, u vezi sa nacionalizmom ili patriotizmom (Farris,1960; Fensterwald, 1958; Heaven,Stones i Bester, 1986; Hughes, 1975;Levinson, 1957; MacKinnon i Centers, 1957; Martin, 1964; Marx,1967; Ray i Furnham,1984; Smith i Rosen, 1958. Ova korelacija je dokazana za konstrukte s tim u vezi, kao to su dogmatizam i konzervatizam (Chesler i Schmuck,1964; Heaven,1981; McClosky,1967; Ray i Furnham,1984;Terhune,1984). Ipak, nalazi nisu potpuno konzistentni. Nekoliko studija je izvestilo male ili nikakve korelacije izmeu F skale i indikatora nacionalistikog oseanja(e.g.Forbes,1985). Osim toga, korelacije u ovim studijama koje su izvestile o potvrdnim rezultatima su iroko varirale i nekada bile veoma niske (e.g. Ray, 1981b). Veina ovih studija su bile metodoloki slabe, koristei ili male uzorke uenika (e.g. Smith i Rosen, 1958), dubiozne nepotvrdjene indikatore nacionalizma (e.g. MacKinnon i Centers, 1957), ili neuspevajui da kontroliu obrazovanje ili SES - korelate i nacionalizma i F skale (cf. Kirscht i Dillehay, 1967, str. 6667). Procena ovih nalaza je zakomplikovana odreenim nereenim konceptualnim pitanjima. Najvanije izgleda da e biti to da li postoje razliite vrste nacionalizma i patriotizma. Na primer, Adorno i drugi (1950) su prvobitno sugerisali da zdrava i neetnocentrina patriotska ljubav za svoju zemlju postoji i treba je razlikovati od etnocentrine i ovinistike vrste nacionalizma na koji su se oni usresredili. Forbes (1985) je nedavno razradio ovu razliku, dokazujui da je nacionalizam ugnjetavanih ili manjinskih grupa esto prethodne vrste (zdrav neetnocentricni patriotizam) i tei da ne bude povezan sa autoritarizmom. Doob (1964) je takoe dokumentovao ono to je izgleda neetnocentrini oblik patriotskog oseanja koje ne bi moglo biti povezano sa autoritarizmom. Uprkos ovim teskoama, generalni zakljuak iz ovih istraivanja izgleda sutinski isto kao oni prethodno dostignuti za druge teoretski bitne veze autoritarnosti sa predrasudama i konzervatizmom. U svakom od ovih sluajeva, korelacija centralna za valjanost konstrukta se pojavila, ali ne tako konzistentno ili snano kao to bi se teoretski oekivalo. Mnogo drugih bihejvioralnih i kognitivnih konstrukata, iako ne tako centralnih za valjanost autoritarnosti kao ovi, bi trebalo ipak da kovariraju sa njim. Oni ukljuuju konformizam, neprijateljstvo i agresiju, krutost, netoleranciju dvosmislenosti i ponaanje u grupnim kontekstima. Istraivanje koje ispituje njihovu povezanost sa F skalom je obuhvatno razmatrano od strane Altemeyera (1981). Njegovi zakljuci nisu razliciti od onih prethodno dobijenih. Nalazi su cesto nedosledni, sa nekim studijama koje izvestavaju ocekivane korelacije i drugim sa neznacajnim rezultatima. Povrh toga, kada se izvestava o potvrdnim rezultatima, korelacije tee da budu manje bitne nego to bi se teoretski ocekivalo. Globalno, ovi nalazi, pogotovo oni koji se odnose na kovarijaciju sa konceptualno centralnim konstruktima predrasuda,nacionalizma,konzervatizma i desnicarskog 8

ekstremizma, siroko sugerisu da koncept autoritarnosti onako kako je operacionalizovan u F skali ima vrednost. Ipak,oni to cine na nacin koji nije ni konacan ni ubedljiv.Altemeyer (1981) je dokazivao da ovo moe biti zbog ozbiljnih psihometrijskih ogranicenja F skale i drugih mera autoritarnosti. Ova ogranienja, ukazuje on,ine ih veoma nesavrenim indikatorima autoritarnosti to rezultira obrascem slabih i nedoslednih nalaza koji karakteriu literaturu o istraivanjima. Ova kritika navela je Altemeyera da razvije vane nove mere autoritarnosti i preiavanja koncepta. Altemeyerov pristup Tradicionalna psihometrijska kritika F skale se usresredila primarno na potpuno proautoritarno formulisanje njenih stavki i posledinu mogunost da tendencije ka nekritikom slaganju mogu uticati na skorove na skali. Altemeyer (1981) je, ipak, ukazao da je veoma niska unutranja konzistentnost F skale bila jo vaniji problem. Prema tome, srednja korelacija meu stavkama je bila samo oko 0,13. Ovo bi takoe bilo uveano nainom odgovaranja; otuda jos nie unutranje doslednosti balansiranih F skala. Paljiv ponovni pregled analitikih studija faktora takoe je otkrio da, u prilog pokazivanju nestabilne multidimenzionalnosti, ove studije nisu pokazale jak generalni faktor koji podupire skorove F skale. Altemeyer je zbog toga zakljuio da stavke F skale (i devet osobina koje su napisali da ih izraze) nisu ukljuile dosledan i jedinstven sindrom ili dimenziju. Ovo moe da objani obrazac slabih, nedoslednih i konfliktnih nalaza koji karakteriu literaturu o valjanosti F-skale. Altemeyer (1981) je naglasio da je mala grupa stavki originalne F skale kovarirala dovoljno da nagovesti da one moda mere zajedniki konstrukt. Ove jezgrene stavke izgleda da su tiu samo tri od devet konstrukata nabrojanih od strane Adorna i drugih (1950). To su bili konvencionalizam, autoritarna submisivnost i autoritarna agresija. Ovaj zakljuak je potvren serijom studija testiranja stavki koje koriste veliki fond stavki izvuen iz F skale i ostale tradicionalne mere autoritarnosti, kao i nove specijalno napisane stavke. Konceptualizacija autoritarnosti je zbog toga preraena u "kovarijaciju ova tri klastera stavova" (Altemeyer, 1981, str.147-148), i razvijena je RWA (desniarska autoritarnost) skala da je meri. Niz studija valjanosti otkrile su da je RWA skala imala odline psihometrijske osobine. Uprkos tome to je bila balansirana, pokazala je visok nivo unutranje doslednosti i bila je sutinski jednodimenzionalna. Povrh toga, ona je sutinski nadmaila mnogo tradicionalnih mera autoritarnosti u predvianju raznovrsnosti kriterijuma valjanosti na dosledno visokom nivou. Do sada, relativno malo istraivanja je uraeno RWA skalom. Ipak, potvreno je nekoliko vanih propozicija koje se ticu autoritarnosti. Vazan nalaz, bitan za razumevanje predrasuda, je taj da RWA skala pokazuje dosledne pozitivne korelacije sa merama uopstenih predrasuda protiv spoljnih grupa i manjina, bar u severno-amerikim uzorcima koji su bili prouavani (Altemeyer,1981, 1988a). Ovi nalazi pokazuju da je odnos izmeu autoritarnosti i predrasuda umeren (sa korelacijama oko 0,40) pre nego veoma snaan kako su ukazali Adorno i drugi. Takoe su ustanovljeni dosledni odnosi sa politikom orijentacijom i aktivnou. Subjekti sa visokim skorovima na RWA skali spremno prihvataju nepravedna dela od strane vladajuih autoriteta, vide zakon kao osnovu moralnosti i rigorozniji su prema neuobiajenim ciljevima. U stvari, jedan od najbitnijih nalaza u upotrebi RWA skale je bio visok skor kaznenosti i agresije u pravcu svakog cilja sankcionisanog od strane konvencionalnog autoriteta. Sumirajui seriju studija u kojima je od subjekata traeno da odgovore na situacije u kojima su vladajui autoriteti hipotetiki zabranili razliite grupe ili organizacije, Altemeyer (1988b) je saoptio da: Oni sa visokim skorovima su pre nego drugi, ne samo za to da se uhvate i ubiju komunisti ve i za to da pomognu da se proganjaju takoe i ostali. Moglo bi se oekivati da oni sa niskim skorovima budu agresivniji nego visoki prema, na primer, Kju Klux Klanu; ipak, kada je Klan hipotetiki stavljen van zakona visoki skorovi su ostali najmanje usprotivljeni...da prihvate i da delaju na ukazivanju. Isti obrazac se odrao kada je Kanadska Progresivna Konzervativna Partija - partija za koju su oni sa visokim skorovima, u drugim pregledima, izglasali jaku podrku - bila zabranjena. Iako neradi da proganjaju tako uglednu grupu, za ljude sa visokim RWA skorovima je ponovo bilo verovatnije da e prihvatiti "neophodnost" unitenja te partije. Izgleda, ukratko, 9

da bi oni bili prvi koji napadaju skoro svaki cilj - leviarski ili desniarski, ugledan ili odbijajui - dokle god je taj cilj bio sankcionisan od strane nekog etabliranog autoriteta. (str.33-34) Niz studija koje su pokuale da objasne psiholoke osnove autoritarne agresivnosti proizvele su nova vana otkria (Altemeyer, 1988a, 1988b). Dosledna sa prethodnim nalazima koji su koristili F skalu, pojavila se mala podrka originalnoj psihoanalitickoj teoriji Adorna i saradnika. Stoga, korelacije izmeu roditeljske kaznenosti i strogosti u deijem uzgoju i RWA skorova njihovih potomaka nisu bile znaajne, ta vie znaci potisnute agresije u sanjarenjima i fantazijama nisu bili nita vie uobiajeni meu visokim nego meu niskim RWA skorovima. Meutim, dve hipoteze dobijene iz teorije socijalnog uenja bile su upeatljivo podrane: (a) strah koji je posledica vienja sveta kao opasnog mesta i (b) samo-pravednost i vienje sebe kao moralno superiornog izgleda da je uticalo na vei deo kovarijacije autoritarnosti i agresije prema raznovrsnim ciljevima. Altemeyer (1988b) je istakao da su ova dva faktora bila bitno komplementarna sa "strahom od opasnog sveta koji slui kao podstreka koji budi autoritarno neprijateljstvo i samo-pravinost koja slui kao dezinhibitor koji je puta sa lanca"(str.37) Altemeyerovo usavravanje koncepta autoritarnosti i njegovo razvijanje RWA skale kao pouzdane i valjane mere konstrukta su izgleda konano omoguili da se prouavanje autoritarnosti pomeri van nereivih metodolokih kontraverzi i neubedljivih nalaza koji su ga do sada muili. Istraivanje sa RWA skalom, iako jos infantilno, ve pokazuje da je proizvelo dosledan obrazac veza koje potvruju valjanost i relevantnost koncepta autoritarnosti za razumevanje vanih aspekata ljudskog socijalnog i meuljudskog ponaanja. Uz to, ono izgleda da je stvorilo prelomne nove uvide u poreklo i uzroke autoritarnog ponaanja. Altemeyerov rad, ipak, nije reio sva postojea pitanja o autoritarnosti. Moe se dokazati, na primer, da kritino konceptualno pitanje ostaje sutinski nereeno. To je pitanje koji se bitan osnovni konstrukt individualnih razlika meri RWA skalom. Mogu odgovor e biti raspravljen u sledeem odeljku. Preureivanje koncepta autoritarnosti Ranije je spomenuto da je na osnovu svojih empirijskih nalaza Altemeyer (1981, 1988a) definisao autoritarnost kao meudejstvo tri skupa stavova: konvencionalizam, autoritarna submisivnost i autoritarna agresivnost. Nagoveteno je, meutim, da ovakva definicija zahteva preispitivanje (Duckitt, 1989). Kritina taka konceptualizacije ovde se moe izdvojiti kao pitanje ta ini ovu kovarijaciju? Drugim reima, koji fundamentalni, bazini konstrukt spaja ta tri u jednu skladnu dimenziju? Nagoveteno je na drugom mestu da jedna tema dotie sve tri ove komponente (Duckitt, 1989, 1990a). Svaka od njih moe biti posmatrana kao izraz intenzivne (i nesigurne) identifikacije sa jednom ili vie znaajnih socijalnih grupa (obino nacionalnih, etnikih, plemenskih ili drutvenih) i posledino tenje za pripajanjem, pripadanjem grupi. Stoga autoritarnost moemo definisati kao skup uverenja okupljenih oko normativnih oekivanja da isto line potrebe, tenje i vrednosti lanova grupe treba da budu u potpunosti potinjene zahtevima i jedinstvu grupe. Konvencionalizam istie znaaj konformizma u ponaanju i stavovima prema unutargrupnim normama i pravilima; autoritarna submisivnost istie znaaj potovanja i bezuslovne poslunosti voama i autoritetima; autoritarna agresivnost odraava netolerantnost i sklonost kanjavanju osoba koje se ne potinjavaju grupnim normama i pravilima. Zapravo, ovakvo definisanje autoritarnosti ne samo da objedinjuje Altemeyerove tri komponente nego predvia i etvrti inilac - tenju ka bezuslovnoj odanosti grupi. ire gledano, autoritarnost je skup normativnih uverenja individue ili grupe o tome kakvi bi odnosi izmeu grupa i njihovih lanova trebalo biti. to se jae pojedinac identifikuje sa grupom, to se osea vie zastraen i nesiguran, to e jaa biti njihova tenja da se odri jedinstvo grupe, ire granice verovanja da pojedinci treba da budu podreeni zahtevima i interesima njihove grupe. Ovaj koncept je shematski prikazan:

10

Procena ostalih lanova grupe Tenja za jedinstvom Pretnja ostalim lanovima grupe Autoritarnost

Konformizam prema normama Poslunost prema voama Netolerantnost prema devijacijama (Lojalnost grupi)

Ovakav koncept ima veliki broj implikacija koje nam mogu pomoi da razumemo autoritarnost (Duckitt, 1989, 1990a). Neke od tih implikacija e biti kratko predstavljene ovde u cilju ilustrovanja kako ovaj pristup moe pomoi u razjanjavanju bitnih teorijskih problema ili pretpostavki iz psiholoke literature na ovu temu. Odnose se na vezu autoritarnosti sa faistickom ideologijom, sa rezultatima istraivanja autoritarnosti u Junoj Africi, kao i sa odnosom izmeu autoritarnosti i predrasuda. Prvo, odreenje autoritarnosti u terminima snane grupne identifikacije koja stvara tenju za potinjavanjem pojedinca zajednitvu grupe pomae da se objasni zato je faistika ideologija tako ist izraz autoritarnosti. Ovo je ilustrovano fasces simbolom odakle je termin faizam i izveden. Fasces je bio drevni rimski simbol autoriteta i sastojao se od svenja prutova uvezanih zajedno. Svaki pojedinani prut bi bilo lako slomiti dok su tako vezani bili gotovo nesalomivi. Faistika ideologija je nalagala ujedinjenje, zajedniko dranje, vezivanje svih klasa, nivoa, i elemenata nacije u jedan jedinstven organizam sa jednom jedinstvenom voljom. Drugo, rezultati istraivanja sprovedenog u Junoj Africi pokazali su znaajne razlike u F skorovima izmeu belaca engleskog govornog podruja i belaca sa afrikog govornog podruja (Duckitt, 1983a, Mynhardt, 1980). Iako su obe grupe bile jednako politiki dominantne i uivale socioekonomske prednosti u odnosu na crnaku veinu, oni sa engleskog govornog podruja nisu bili naroito visoko na F skali dok oni sa afrikog jesu. Ovo se obino objanjavalo striktnijom praksom socijalizacije Afrikanera (Lambley, 1980, Mynhardt, 1980, van der Spuy & Shamley, 1978) i odbijajuim psiholokim modelima prilagoavanja. Ove interpretacije ne zvue ba podesno s obzirom na neuspeh istraivanja u kojima je koriena bilo F skala bilo Altemeyerova RWA skala da se pronae jasna korelacija izmeu slabosti ega, problema u prilagoavanju ili kanjavake socijalizacije sa autoritarizmom (videti Altemeyer, 1981, 1988a, Duckitt, 1990b, str. 175-179). S druge strane, visoki nivo autoritarnosti kod Afrikanera postaje prilino objanjiv ako autoritarnost posmatramo kao izraz snane identifikacije sa socijalnom grupom iji identitet je usko povezan sa socijalnim i ekonomskim prednostima dobijenim kroz politiku dominaciju. Takva zastraena i nesigurna priroda bi dovela do naroito intenzivne tenje ka jedinstvu grupe sa prateim zahtevom za konformiranjem normama grupe, unutargrupnoj odanosti, bezuslovnom potinjavanju liderima i odbijanju nekonformista. Zapravo ovo su sve dokumentovane specifinosti afrike nacionalistike ideologije (videti Foster, 1991, str. 366-369). Konano, problem sa tradicionalnim pristupom autoritarizmu je taj to iako su osobine autoritarnosti usko vezane za predrasude, niti jedan zadovoljavajui mehanizam nije dat kako bi objasnio povezanost. Poimanje autoritarnosti kao izraza odreene vrste socijalne identifikacije pomae u iznalaenju reenja. Teorije socijalnog identiteta predlau mehanizam (potrebu za odranjem pozitivnog socijalnog identiteta) kroz koji identifikacija sa nekom socijalnom grupom generie diskriminaciju i neprihvatanje bilo ega izvan te grupe. to je jaa i izraenija ova identifikacija i to se pojedinac vie osea nesigurno i ugroeno, intenzivnija je diskriminacija i netrpeljivost (Brewer, 1979, Hogg & Abrams, 1988, Tajfel & Turner, 1979). U odreenom smislu ovakvo objanjenje autoritarnosti moemo posmatrati i kao produetak teorija socijalnog identiteta na problem objanjenja individualnih razlika u osetljivosti na predrasude. Iako je dobar deo dokaza koji je bio razmatran saglasan sa ovom koncepcijom (videti Duckitt, 1989) veoma malo empirijskog rada je uraeno da bi se direktno testirala. Jedno skoranje otkrie 11

podrava tvrdnje ovog pristupa. Jedna od najvanijih socijalnih grupa za veinu pojedinaca je njihova nacionalna grupa. Priroda njihove identifikacije s ovom grupom e uticati na njihov krajnji nivo autoritarnosti. U cilju testiranja ovog, na velikom uzorku kanadskih studenata, sprovedeno je balansirano ispitivanje sa 21 ajtemom, potrebe za pripadanjem grupi skalom sa osvrtom da je kanadsko drutvo razvijeno (npr Od vitalnog je znaaja da svi pravi Kanaani zaborave na razlike meu sobom i formiraju istinski ujedinjenu naciju i Razliita, ak oprena miljenja i ideologije su kljune za razvoj pravog demokratskog drutva u Kanadi) Ova skala je bila pouzdana sa alpha koeficjentom od 0.82. Jo vanije, ova skala je snano pozitivno korelirala sa Altemeyerovom RWA skalom (r=.49) (Altemeyer, lina komunikacija, 11. novembar 1990). Potreba za pripadnou grupi je takoe znaajno korelirala sa nekim predrasudama i stavovima prema manjinama. Zanimljivo, ove korelacije su bile generalno vie od onih sa RWA skalom mada su imale iste indikatore. Ovo ide u prilog stavu da je autoritarnost povezana sa predrasudama jer odraava odreenu vrstu grupne identifikacije (napeto i ugroeno) i posledini zahtev za jedinstvom grupe. Da sumiramo, smatra se da je Altemeyerova konceptuelizacija autoritarnosti kao kovarijacije tri faktora: konvencionalizma, autoritarnog potinjavanja i autoritarne agresije, - nepotpuna jer ne objanjava zato ove tri komponente kovariraju. Novi pristup vidi ova tri inioca kroz izraavanje intenzivne ali nesigurne identifikacije sa vanom socijalnom grupom, stvarajui niz verovanja u nunost potinjavanja linih potreba, interesa i vrednosti lanova grupe, grupi kao celini i njenim zahtevima. Tako merenja poput F i RWA skale moemo posmatrati kao merenje relativno stabilnog niza normativnih uverenja pojedinca ili grupa, o vrsti odnosa koja bi trebalo da postoji izmeu socijalne grupe i njenih lanova. Iako je broj do sada sprovedenih istraivanja u kojima se testira ovaj pristup mali, neki preliminarni nalazi deluju razumno ohrabrujue. Autoritarnost: pregled i zakljuci Psiholoki konstrukt autoritarnog tipa linosti ima dugu istoriju, jo od Rajhovih i Fromovih radova. Veliki podsticaj prouavanju je doao sa klasinim istraivanjem Adorna i sar. 1950-te u kome se na autoritarnost gleda kao na dimenziju linosti koja lei u osnovi generalizovane tendencije ka predrasudama i etnocentrizmu. Ovaj rad je drastino podstakao interesovanja istraivaa za temu autoritarnosti. Dodue, ta istraivanja su bila obeleena fundamentalnim metodoloskim i konceptualnim problemima. Jedan od njih je bilo i njihovo merenje autoritarnosti, F skalom, instrumentom sa ozbiljnim brojem mana. Kao rezultat, istraivaka literatura koja se razvila oko merenja i konceptuelizacije ispostavila se kao veoma nepotpuna. Iako su rezultati sugerisali da koncept autoritarnosti ima izvesnu validnost (Meloen, 1983, Meloen i Meloen i sar., 1988), oni su ipak bili suvie slabi i nedosledni. Jedan odgovor na neubedljivost ovih istraivanja je bio razvoj alternativnih koncepta i mera kao to su dogmatizam (Rokeach i sar.), rigidnost (Eysenck, 1954), i konzervativizam (Wilson, 1973). Nijedna se od ovih, meutim, nije pokazala naroito uspenom (Altemeyer, 1981, str.80-104). Pojedine alternative, kao Ray-ov konstrukt neposrednosti (Ray, 1976) su se suvie razile od originalne konceptuelizacije autoritarnosti da bi se uopte dovele u vezu s njim (Duckitt, 1982,1984). Tako je, kao rezultat, dolo do postepenog gubitka interesovanja za koncept autoritarnosti i osecanja da on moda nije od naroitog znaaja za razumevanje socijalnog ponaanja oveka. Altemeyer (1981, 1988a, 1988b) je nedavno efikasno preradio, preistio koncept autoritarnosti i razvio nove, validne i pouzdane kriterijume. Poetni zakljuci koji proistiu iz ovog pristupa su snano potvrdili validnost i vanost koncepta. Pokazalo se da je stabilna dimenzija individualnih razliitosti od kljune vanosti za objanjenje irokog opsega socijalnih i licnih ponaanja i ubeenja. Ovo ukljuuje dosledan dokaz da individualne razlike u autoritarnosti lee u osnovi osetljivosti na predrasude i etnocentrizam. Daljim proiavanjem predloen je pogled na autoritarnost kao proizvod intenzivne i nesigurne identifikacije sa bitnom socijalnom grupom, koja stvara niz normativnih verovanja zahtevajui potinjavanje individue zahtevima grupe (Duckitt, 1989). Ova konceptuelizacija jo uvek nije prola dovoljna empirijska ispitivanja. Veliki broj empirijskih pitanja ostaje bez odgovora ili im je potrebno detaljnije razjanjenje. Jedno od njih se odnosi na mogunost da veza izmeu autoritarnosti i predrasuda nije univerzalna. Na 12

primer, postoje indikacije iz istraivanja u kojima su koriene originalna ili balansirana verzija F skale, da pod odreenim okolnostima ta veza moe biti ozbiljno oslabljena. ini se da bi ovo mogao biti sluaj sa socijalnom strukturom u Junoj Africi gde su predrasude normativ i regulisane snanim socijalnim pritiskom koji moe u potpunosti pregaziti individualne psiholoke sklonosti. Individualne razlike i predrasude: zakljuak Veliki deo pomenutih istraivanja ukazuju na to da su predrasude generalizovan stav. Mada, unutargrupni stavovi prema drugim, drugaijim grupama znaajno koreliraju. Ovo sugerie stabilne individualne razlike u prijemivosti ili sklonosti ka predrasudama. Veliki broj psiholokih faktora i nekih socijalnih atributa koji deluju relevantno za objanjenje ovih individualnih razlika su razmotreni u ovom poglavlju. To su bili: frustracije, samopouzdanje, kognitivna obeleja, politika i religiozna ubeenja, izvesne socio-demografske karakteristike i autoritarnost. Iako postoji znatan broj dokaza da ovi faktori diferenciraju osobe sklonije predrasudama od onih manje sklonih, ove dokaze je esto bilo teko evaluirati zbog odreenih konceptualnih i empirijskih problema. Prosto empirijsko bivarijantno istraivanje nije raeno uz punu kontrolu potencijalno konfundirajucih varijabli, stoga esto nije bilo jasno da li dobijena korelacija izraava stvarnu vezu izmeu varijabli ili odraava uticaj drugih varijabli. Ispitivane dimenzije su esto bile loe, siromano konceptualizovane i neadekvatno merene. Primeri su frustracije, dogmatizam i kognitivno iskrivljavanje, izopaenje. Ovo je takoe bio veliki problem u slucaju F skale Adorna i sar. koja je dugi niz godina dominirala istraivanjem individualnih razlika u predrasudama. Mogue je da je veliki broj neubedljivih zakljuaka i nerazreenih metodolokih kontraverzi u ispitivanju F skalom kojim je ona postala ukaljana, znaajno doprineo kasnijem zanemarivanju celokupnog problema individualnih razlika u predrasudama. Ti metodoloki problemi su objasnili zato su rezultati ispitivanja esto bili protivreni. Na primer, oni mogu biti odgovorni u onim studijama koje su povremeno pokazivale ne znaajnu korelaciju psiholokih faktora kao to su frustracije, samopotovanje ak i autoritarnost sa predrasudama. Meutim, postoji alternativno objanjenje ovih protivrenosti i neusaglaenosti. Smatra se da bi veza izmeu psiholokih faktora i predrasuda mogla biti ublaena faktorima sredine ili kontekstualnim faktorima, naroito jainom socijalnih pritisaka prema predrasudama. Tako, to su socijalni pritisci prema predrasudama snaniji, psiholoki faktori e imati manje efekta (Bagley i sar., 1979, Opren, 1975, Pettigrew, 1958, van den Berghe, 1967). Mischel (1977) je takoe napomenuo da e snane situacije tj. situacije gde su snane bihejvioralne norme delotvorne, praktine gotovo isprati individualne razlike.Ovakva vrsta argumenta je primenjena na rasne predrasude meu belcima u Junoj Africi tj. snani konformistiki pritisci na pojedince da zadre rasne predrasude e uiniti psiholoke faktore manje znaajnim u odreivanju rasnih stavova (Opren, 1975, Pettigrew, 1958, van den Berghe, 1976).

13