Fridrih Direnmat

Poseta stare dame

Komedija u tri ina Prevod: Dragoslav Andri LICA: POSETIOCI: Klara Zahanasijan, ro. Veer, milijarderka (Armenijan Ojl) Njeni muevi VII-IX Sluga Tobi i Robi, koji stalno vau vakau gumu Kobi Lobi, dva slepca DOMAI: Alfred II Njegova ena Njegova ki Njegov sin Predsednik optine upnik Profesor Lekar Policajac Prvi graanin Drugi graanin Trei graanin etvrti graanin Slikar Prva ena Druga ena OSTALI: Gospoica Lujza ef stanice Vozovoa Kondukter Poreski izvritelj NASRTLJIVCI: Novinar I Novinar II Radioreporter Snimatelj

MESTO: Gilen, varoica VREME: Sadanje Pauza posle drugog ina. PRVI IN Pre dizanja zavese uje se zvono na eleznikoj stanici. Zatim - natpis: Gilen. To je oigledno ime gradia naznaenog u pozadini, zaputenog i propalog. I stanina zgrada je zaputena: ograde ima ili nema, ve prema zemlji; upola iscepan red vonje na zidu, zarale instalacije: vrata sa natpisom Ulaz zabranjen. U sredini bedna Stanina utica. I ona samo naznaena. Levo jedna kuica, sva nikakva, pokrivena crepom, sa poderanim plakatima na zidovima bez prozora. Levo tabla: enski, desno: Muki. Sve obasjano toptim jesenjim suncem. Pred kuicom klupa, na njoj etiri oveka. Peti, neopisivo neugledan, crvenom bojom ispisuje jedan transparent, oigledno za neku sveanu povorku: Dobro dola, Klarice. Huka i buka ekspresa koji prolazi. ef stanice salutira. Ljudi na klupi pokretom glave, sleva nadesno, slede ekspres. PRVI: Gudrun, Hamburg-Napulj. DRUGI: U jedanaest i dvadeset sedam dolazi Besni Roland Venecija-Stokholm. TREI: Jo nam je samo to zadovoljstvo ostalo - da gledamo vozove. ETVRTI: Pre pet godina Gudrun i Besni Roland su stajali u Gilenu. A i Diplomat i Lorelaj, svi poznati ekspresi. PRVI: Poznati u celom svetu. DRUGI: Sad ne staju ni putniki vozovi. Samo dva iz Kafigena i onaj iz Kalbertata u jedan i trinaest. TREI: Propadamo. ETVRTI: Vagnerova fabrika je propala. PRVI: Bokman bankrotirao. DRUGI: Ne pue se vie dimnjaci na Sunanom proplanku. TREI: ivi se od pomoi za nezaposlene. ETVRTI: Od orbe za sirotinju. PRVI: ivi se? DRUGI: Vegetira. TREI: Crkava. ETVRTI: Ceo gradi. (Zvono na stanici.) DRUGI: Krajnje je vreme da doe ta milijarderka. Kau da je u Kalbertatu podigla bolnicu. TREI: U Kafigenu deje jasle, a u prestonici crkvu. SLIKAR: Uzela je Cimta, to naturalistiko mazalo, da joj napravi portre. PRVI: Ta ima novaca! Ima Jermensku naftu, Zapadne eleznice, Severnu radiokompaniju i itav jedan otmeni kvart u Honkongu. (Huka voza. ef stanice salutira. Ljudi slede voz i pokretom glave zdesna nalevo.) ETVRTI: Diplomat. TREI: A na grad je bio pravi centar kulture. DRUGI: Jedan od prvih u zemlji. PRVI: U Evropi. ETVRTI: Ovde je Gete prenoio. U kafani Kod Zlatnog apostola. TREI: Brams je komponovao jedan kvartet. (Zvoni.) DRUGI: Bertold varc pronaao barut. SLIKAR: A ja sam blistao na koli likovnih umetnosti, a ta sam sad? Firmopisac! (Huka voza. Levo se pojavljuje kondukter, koji kao da je upravo skoio iz voza.) KONDUKTER (uzvikuje otegnuto): Giilen! PRVI: Putniki iz Kafigena. (Jedan putnik je siao, ide levo, pored Ijudi na klupi, i nastaje tamo gde

pie Muki.) DRUGI: Poreski izvritelj. TREI: Dolazi da zapeati zgradu optine. ETVRTI: I politiki smo upropaceni. EF STANICE (die ruku): Polazak! (Iz gradia dolaze predsednik optine, uitelj, upnik i II, ovek od oko ezdeset pet godina; svi u otrcanoj odei.) PREDSEDNIK OPTINE: Visoki gost dolazi putnikim vozom iz Kalbertata u jedan i trinaest. PROFESOR: Pevae meoviti i omladinski hor. UPNIK: Zvonie vatrogasna zvona. Jo nisu postavljena. PREDSEDNIK OPTINE: Na Pijanom trgu svirae gradski orkestar, a Gimnastiko drutvo pravi piramidu u ast milijarderke. Onda imamo banket u Zlatnom apostolu. Na alost, stanje naih finansija ne dozvoljava nam da uvee osvetlimo katedralu i optinu. (Poreski izvritelj izlazi iz kuice.) PORESKIIZVRITELJ: Dobar dan, gospodine predsednie. Moje potovanje. PREDSEDNIK OPTINE: ta vi ovde traite, gospodine Gluc? PORESKI IZVRITELJ: To gospodin predsednik optine ve zna. Imam vanredno teak zadatak - da popiem itav jedan grad. PREDSEDNIK OPTINE: Sem jedne stare pisae maine, nista neete nai. PORESKI IZVRITELJ: Gospodin predsednik optine zaboravlja gilenski Narodni muzej. PREDSEDNIK OPTINE: Prodat Americi jo pre tri godine. Nae kase su prazne. Niko ne plaa porez. PORESKI IZVRITELJ: To mora da se izvidi. itava provincija cveta, samo je Gilen bankrot, sa svojim Sunanim proplankom. PREDSEDNIK OPTINE: Zaista smo pred pravom privrednom zagonetkom. PRVI: Sve je to maslo slobodnih zidara. DRUGI: Jevrejska mahinacija. TREI: Iza toga se krije krupni kapital. ETVRTI: Tu su umeani prsti meunarodnog komunizma. (Zvoni.) PORESKI IZVRITELJ: Imam oi sokolove - uvek neto naem. Idem da malo obiem Optinsku tedionicu. (Odlazi.) PREDSEDNIK OPTINE: Bolje da nas sad opljaka nego kad doe milijarderka. (Slikar je zavrio natpis.) IL: Ovako zbilja ne moe, gospodine predsednie - natpis je suvie intiman. Treba da stoji: Dobro nam doli, Klaro Zahanasijan. PRVI: Pa to je naa Klarica! DRUGI: Klarica Veer. TREI: Ovde je odrasla. ETVRTI: Otac joj je bio zidar. SLIKAR: Onda da prosto napiem s druge strane: Dobro nam doli, Klaro Zahanasijan. Ako se milijarderka bude razneila, lako moemo da okrenemo prvu stranu. DRUGI: Berzijanac, Cirih-Hamburg. (Novi ekspres dolazi zdesna.) TREI: Uvek je taan - mogao bi prema njemu da se doteruje asovnik. ETVRTI: Zaboga, ko jo ovde ima asovnik? PREDSEDNIK OPTINE: Gospodo, milijarderka je naa jedina nada. UPNIK: Osim boga. PREDSEDNIK OPTINE: Osim boga. PROFESOR: Ali on se ne rauna. PREDSEDNIK OPTINE: Vi ste s njom bili bliski, Ile, sve sad zavisi od vas. UPNIK: Ali - rastali su se! Seam se da se neto prialo... Imate li ta da priznate svome ispovedniku? IL: Bili smo najbolji prijatelji - mladi i nepromiljeni. U stvari, gospodo, pre etrdeset pet godina bio sam jo gotovo deak. A Klara? I sad je vidim kako prosto zrai u mraku Petersove itnice ili kako bosonoga ide kroz umu, po mahovini i liu, razbaruene crvene kose, vitka kao prut, sva nekako

lomna - avolski lepa vetica. ivot nas je rastavio, samo ivot, kao to se esto deava. PREDSEDNIK OPTINE: Bili bi mi potrebni neki detalji o gospoi Zahanasijan, za moj mali govor na banketu u Zlatnom apostolu. (Vadi notes iz depa.) PROFESOR: Pregledao sam stare kolske dnevnike. Ocene Klare Veer su, na alost, na alost... vrlo slabe. Kao i vladanje. Jedine dobre ocene imala je iz botanike i zoologije. PREDSEDNIK OPTINE (beleei): Tako. Dobre ocene iz zoologije. Fino. IL: Mogao bih i ja da pomognem gospodinu predsedniku. Klara je volela pravdu. Jednom su uhapsili nekog skitnicu. Gaala je policajca kamenjem. PREDSEDNIK OPTINE: Oseanje za pravdu. Nije ravo. To uvek deluje. Ali ono sa policajcem najbolje da izostavimo. IL: Imala je i dobru duu. Delila je sve to je imala. Jednom je ukrala krompira za neku staru udovicu. PREDSEDNIK OPTINE: Sklonost dobrim delima. To, prijatelji, neizostavno moram da istaknem. To je glavno. Da li se neko sea kakve zgrade koju je zidao njen otac? Dobro bi bilo da se pomene. SVI: Niko ivi. (Predsednik optine zatvara notes.) PREDSEDNIK OPTINE: Ja sam, lino, spreman. Ostalo zavisi od Ila. IL: Znam. Treba joj odreiti kesu sa milionima. PREDSEDNIK OPTINE: Sasvim tano, s milionima - to je pravi izraz. PROFESOR: Jedne deje jasle ne bi nam pomogle. PREDSEDNIK OPTINE: Moj dragi Ile, vi ste ve odavno najomiljenija linost u Gilenu. Na prolee u dati ostavku, i ve sam uspostavio kontakt sa opozicijom. Sloili smo se da vas kandidujemo za predsednika optine. IL: Ali, gospodine predsednie... PROFESOR: Mogu to samo da potvrdim. IL: Gospodo, na stvar. S Klarom u najpre govoriti o naoj teskoj situaciji. UPNIK: Budite taktini, delikatni. IL: Treba raditi pametno, psiholoki. IL: Na nastup treba da bude smiljen, psiholoki sraunat. Nespretan doek na stanici mogao bi sve da upropasti. Gradski orkestar i meoviti hor ne mogu sami nita da uine. PREDSEDNIK OPTINE: II ima pravo. Ovo je presudan momenat. Gospoa Zahanasijan stupa na tlo svoga zaviaja, kao u svoj dom, dirnuta, suze su joj u oima, uspomene je gue. Naravno, ja neu biti ovako bedno odeven kao sad, nego sveano, u crnom, imau cilinder, kraj mene e biti moja supruga, preda mnom moje dve unuke, u belom, sa ruama. Gospode, samo da sve bude spremno. (Zvoni.) PRVI: Besni Roland. DRUGI: Venecija-Stokholm u jedanaest i dvadeset sedam. UPNIK: Jedanaest i dvadeset sedam! Ostaju nam jo dva sata da se sveano obuemo. PREDSEDNIK OPTINE: Transparent Dobro nam doli, Klaro Zahanasijan podii e Kin i Hauzer. (Pokazuje etvrtog.) Ostali - najbolje da mau eirima. Ali, molim, ne vikati kao prole godine kad je dolazio delegat vlade; utisak je bio nitavan, i jo nismo dobili nikakvu subvenciju. Preterana radost nije na svom mestu, nego topla, dirljiva nenost prema detetu koje se vraa u zaviaj. Budite neusiljeni, srdani, ali organizacija mora da funkcionie besprekorno, vatrogasna zvona ubaciti odmah posle meovitog hora. Pre svega treba paziti... (Tutnjava voza koji se pribliava ini njegove rei nerazumljivim. kripa konica. Na svim licima - zaprepaenje. Petorica skoe sa klupe.) SLIKAR: Ekspres... PRVI: ... stao... DRUGI: ... u Gilenu! TREI: U najjadnijoj... ETVRTI: ... najbednijoj... PRVI: ... najalosnijoj selendri na pruzi Venecija-Stokholm! EF STANICE: Zakoni prirode su prekreni. Besni Roland treba da se pojavi iz Lojtenauke krivine, da protutnji ovuda i da, kao tamna tacka, iezne u Pikenridskoj dolini. (Zdesna dolazi Klara

Zahanasijan. Ima ezdeset i tri godine, crvenu kosu, ogrlicu od bisera, ogromne zlatne narukvice, nemogue nakinurena, ali ipak, odnosno upravo zbog toga, svetska dama, koja ima neku posebnu Ljupkost, uprkos svemu to je na njoj groteskno. Za njom, njena pratnja: sluga Bobi, oko osamdeset godina, sa crnim naoarima, njen mu VII, visok, mrav, crnih brkova, sa kompletnim priborom za pecanje. Uzrujani kondukter, sa crvenim kaketom i torbom, pritrava grupi.) KLARA ZAHANASIJAN: Je li ovo Gilen? KONDUKTER: Povukli ste konicu, gospoo. KLARA ZAHANASIJAN: Ja uvek povlaim konice. KONDUKTER: Protestujem, energino. U ovoj zemlji se konica nikad ne povlai, ak ni u nevolji. Tanost u redu vonje je vrhovni princip. Smem li moliti za objanjenje? KLARA ZAHANASIJAN: Zbilja, u Gilenu smo, Mobi. Poznajem ovu tunu selendru. Tamo dole je uma s potokom gde moe da pece pastrmke i tuke, a ono desno je krov itnice. IL (kao da se budi): Klara. PROFESOR: Zahanasijan. SVI: Zahanasijan. PROFESOR: A meoviti hor jo nije tu, ni omladinski! PREDSEDNIK OPTINE: Gimnastiari, vatrogasci! UPNIK: Crkvenjak! PREDSEDNIK OPTINE: Nemam redengot, za ime boga, cilinder, unuii! PRVI: Klarica Veer! Klarica Veer! (Skoi i stri u gradi.) PREDSEDNIK OPTINE (vie za njim): Ne zaboravi moju enu! KONDUKTER: Oekujem neko objanjenje. Slubeno. U ime direkcije eleznica. KLARA ZAHANASIJAN: to me gnjavite. Hou da posetim svoje rodno mesto. Ne mogu, valjda, da iskaem iz vaeg ekspresa? KONDUKTER: Zaustavili ste Besnog Rolanda samo zato to elite da posetite Gilen? (To mu nikako ne ide u glavu.) KLARA ZAHANASIJAN: Naravno. KONDUKTER: Gospoo, ako ste hteli da posetite Gilen, molim, bio vam je na raspolaganju putniki iz Kalbertata u dvanaest i etrdeset. Kao i svima drugima. Dolazi u Gilen u jedan i trinaest. KLARA ZAHANASIJAN: Putniki koji staje u Lokenu, Brunhibenu, Bajzenbahu i Lajtenau? Da pola sata taljigam kroz ovakve predele? KONDUKTER: Gospoo, ovo e vas skupo stajati. KLARA ZAHANASIJAN: Bobi, daj mu hiljadarku. SVI: (mrmljajui) Hiljadarku! (Sluga daje kondukteru hiljadarku) KONDUKTER (zabezeknut): Gospoo... KLARA ZAHANASIJAN: I tri hiljade Drutvu za pomo udovicama elezniara. SVI (mrmljajui): Tri hiljade. (Kondukter dobija tri hiljade od sluge.) KONDUKTER (oamuen): Takvo drutvo ne postoji, gospoo. KLARA ZAHANASIJAN: Onda ga osnujte. (Predsednik optine ape neto kondukteru na uvo.) KONDUKTER (potpuno smeten): Milostiva je gospoa Klara Zahanasijan? O, pardon! To je, naravno, sasvim druga stvar. Mi bismo se zaustavili u Gilenu - to se razume samo po sebi - da smo samo mogli da slutimo ... ali uzmite svoj novac, milostiva gospoo - etiri hiljade, gospoo! SVI (mrmljajui): etiri hiljade. KLARA ZAHANASIJAN: Zadrite ih - nije to nita. SVI: Zadrite. KONDUKTER: Da li milostiva gospoa eli da Besni Roland prieka dok ona malo razgleda Gilen? Direkcija eleznica e to sa zadovoljstvom prihvatiti. Kau da portal Katedrale zaista vredi videti. Gotski stil. Sa najnovijim Stranim sudom. KLARA ZAHANASIJAN: Tornjajte se s tim vaim vozom. MU VII (plano): Ali tampa, miiu, tampa jo nije sila. Reporteri dorukuju u vagonrestoranu, tamo napred, i ne slute nita.

KLARA ZAHANASIJAN: Pusti ih neka jedu, Mobi. U Gilenu mi tampa trenutno nije potrebna, a docnije e ve sami doi. (U meuvremenu je donet redengot predsedniku optine. Predsednik optine sveano prilazi Klari Zahanasijan. Slikar i etvrti sa klupe diu transparent Dobro nam doli, Klaro Zahana... Slikar ga nije dovrio.) EF STANICE (daje znak): Polazak! KONDUKTER: Kad se samo milostiva gospoa ne bi alila Direkciji eleznica... To je, prosto, bio nesporazum. (Voz kree. Kondukter uskae.) PREDSEDNIK OPTINE: Mnogopotovana milostiva gospoo. Kao predsednik optine Gilen, imam ast da vas, milostivu mnogopotovanu gospou, kao dete naeg zaviaja... (Ostatak govora predsednika optine, koji nepokolebljivo nastavlja, ne moe vie da se uje zbog voza koji polazi s velikom bukom.) KLARA ZAHANASIJAN: Zahvaljujem vam, gospodine predsednie, na lepom govoru. (Ona prilazi Ilu, koji joj, pomalo zbunjen, ide u susret.) IL: Klara. KLARA ZAHANASIJAN: Alfrede. IL: Lepo je to si dola. KLARA ZAHANASIJAN: To sam odavno nameravala. Celog ivota, otkako sam otila iz Gilena. IL (nesiguran): To je ljubazno od tebe. KLARA ZAHANASIJAN: Jesi li i ti mislio na mene? IL: Naravno, stalno. Ti to zna, Klara. KLARA ZAHANASIJAN: Bili su divni svi ti dani kad smo bili zajedno. IL (ponosito): Nego ta. (Predsedniku.) Vidite, gospodine predsednie, imam je u akama. KLARA ZAHANASIJAN: Zovi me kako si me uvek zvao. IL: Moja divlja makice. KLARA ZAHANASIJAN (prede kao stara maka): Kako jo? IL: Moja mala arobnice. KLARA ZAHANASIJAN: Nazivala sam te svojim crnim panterom. IL: Jo uvek sam to. KLARA ZAHANASIJAN: Kojeta, ugojio si se i osedeo. I poeo da pije. IL: Ali ti si ostala ista, mala arobnice. KLARA ZAHANASIJAN: ta prica! I ja sam ostarela i ugojila se. Uz to sam izgubila i jednu nogu. Sudar automobila. Sad putujem samo ekspresom. Ali proteza je izvrsna, zar ne nalazi? (Podie suknju i pokazuje levu nogu.) Moe fino da se pokree. IL (odmie se): Nikad ne bih ni pomislio, moja divlja makice. KLARA ZAHANASIJAN: Dozvoli da ti predstavim svog sedmog mua, Alfrede. Ima plantae duvana. Sreni smo u braku. IL: O, da. KLARA ZAHANASIJAN: Hodi, Mobi, pokloni se. On se, u stvari, zove Pedro, ali Mobi je lepe. A i slae se sa Bobi, kao to mi se zove sluga. Dobar sluga uva se doivotno, pa zato i muevi moraju da se ravnaju prema njegovom imenu. (Mu VII se klanja.) Zar nije zgodan, s tim crnim brkovima? Razmiljaj, Mobi. (Mu VII razmilja.) Dublje. (Mu VII razmilja dublje.) Jo dublje. MU VII: Ali ja ne mogu jo dublje da razmiljam, miiu, zaista ne mogu. KLARA ZAHANASIJAN: Naravno da moe. Pokuaj opet. (Mu VII razmilja jo dublje. Zvoni.) Vidi, tako valja. Zar ne, Alfrede, ovako deluje gotovo demonski. Rekao bi neko - Brazilijanac. Ali nije. On je pravoslavac. Otac mu je bio Rus. Venao nas je neki pop. Vrlo interesantno. A sad u malo da razgledam Gilen. (Kroz lornjon ukraen dragim kamenjem posmatra kuicu na levoj strani.) Ovaj nunik, Mobi, podigao je moj tata. Dobro uraeno, precizno. Kao dete, satima sam sedela na krovu i pljuvala odozgo. Ali samo na mukarce. (U pozadini su se okupili meoviti i omladinski hor. Dirigent istupa napred, sa cilinderom.) PROFESOR: Milostiva gospoo, kao direktoru gilenske gimnazije i oboavaocu plemenite gospoe Muzike, neka mi bude dozvoljeno da vas pozdravim jednom narodnom pesmom u obradi, u izvoenju

meovitog i omladinskog hora. KLARA ZAHANASIJAN: Samo napred, profesore, s tom vaom u obradi. (Profesor vadi viljuku za timovanje, daje ton, i meoviti i omladinski hor sveano poinju da pevaju. U tom trenutku nailazi drugi voz sleva. ef stanice salutira. Hor mora da se bori s tutnjavom voza; profesor je oajan; voz najzad prolazi.) PREDSEDNIK OPTINE (neuteno): Vatrogasna zvona! Trebalo je da se sada uju vatrogasna zvona! KLARA ZAHANASIJAN: Dobro ste pevali, Gilenci. Naroito onaj plavi bas, pozadi levo, sa velikom Adamovom jabuicom. (Kroz meoviti hor probija se policajac i zauzima stav mirno pred Klarom Zahanasijan.) POLICAJAC: Policijski narednik Hanke, milostiva gospoo. Stojim vam na raspolaganju. KLARA ZAHANASIJAN (odmerava ga): Hvala. Nikog neu da hapsim. Ali moda ete Gile nu biti potrebni. Umete li da ponekad zamurite na jedno oko? POLICAJAC: Svakako, milostiva gospoo. Kako bih inae dospeo u Gilen? KLARA ZAHANASIJAN: Bolje murite na oba. (Policajac zbunjeno stoji.) IL: Ovo lii na Klaru, moju malu arobnicu. (Zadovoljno se pljesne po butini. Predsednik optine stavlja na glavu profesorov cilinder, nameta pred sebe svoje dve unuke, plavokose sedmogodinje bliznakinje sa kikama.) PREDSEDNIK OPTINE: Moje unuke, milostiva gospoo, Hermina i Adolfina. Nedostaje samo jo moja ena. (Brie znoj. Dve devojice duboko se klanjaju i pruaju goi crvene rue.) KLARA ZAHANASIJAN: estitam vam na unukama, predsednie. (Stavlja rue efu stanice u ruke.) Drite! (Predsednik optine kriom dodaje cilinder upniku, koji ga stavlj a na glavu.) PREDSEDNIK OPTINE: Nas upnik, milostiva gospoo. (upnik skida cilinder i klanja se.) KLARA ZAHANASIJAN: A, pastor. Starate li se o utesi samrtnika? UPNIK (zaueno): inim sve to mogu. KLARA ZAHANASIJAN: I osuenih na smrt? UPNIK (zbunjen): Smrtna kazna je ukinuta u naoj zemlji, milostiva gospoo. KLARA ZAHANASIJAN: Moda e opet biti uvedena. (upnik zapanjen, vraa cilinder predsedniku optine, koji ga opet stavlja na glavu.) IL (smejui se): Divlja mackice! Kakve su to nestane ale! KLARA ZAHANASIJAN: Sad idem u gradi. (Predsednik optine hoe da je uhvati pod ruku.) KLARA ZAHANASIJAN: ta vam je, predsednie, neu, valjda, da peaim kilometrima sa svojom protezom. PREDSEDNIK OPTINE (uzmuva se): Odmah! Odmah! Lekar ima auto. Mercedes iz devetsto trideset druge. POLICAJAC (lupi petama): Razumem, gospodine predsednie. Rekvirirau auto i doveu ga ovamo. KLARA ZAHANASIJAN: Nije potrebno. Od onog nesrenog sluaja kreem se samo na nosiljci. Robi i Tobi, ovamo s njom. (Sleva dolaze sa nosiljkom dva ogromna monstruma, koji vau gumu. Jedan nosi gitaru na leima.) KLARA ZAHANASIJAN: Dva gangstera iz Menhetna, osuena u Sing-Singu na smrt na elektrinoj stolici. Osloboeni su na moju molbu, da bi mi sluili kao nosai. Ta me je molba stajala milion dolara. Nosiljka je iz Luvra - poklon francuskog predsednika. Simpatian ovek, izgleda ba onako kao u novinama. Nosite me u grad, Robi i Tobi. OBOJICA: Jes, mem. KLARA ZAHANASIJAN: Ali najpre idemo do itnice, pa kroz umu. Hou da sa Alfredom obiem mesta gde smo vodili ljubav. Za to vreme, neka se moj prtljag i mrtvaki koveg odnesu do Zlatnog apostola. PREDSEDNIK OPTINE (zabezeknut): Mrtvaki koveg? KLARA ZAHANASIJAN: Ponela sam jedan sa sobom. Moe da mi zatreba. Robi i Tobi, hajdemo! (Dva monstruma, vaui gumu, nose Klaru Zahanasijan ugrad. Predsednik optine daje znak; svi viu ura, ali se utiaju kad dva nosaa pronose skupoceni crni mrtvaki koveg. Upravo u tom trenutku poinju vatrogasna zvona.)

PREDSEDNIK OPTINE: Vatrogasna zvona - najzad! (Narod polazi za kovegom. Najzad, sobarice Klare Zahanasijan, sa bezbrojnim koferima koje nose stanovnici Gilena. Policajac upravlja saobraajem; hoe da se pridrui povorci, ali zdesna dolaze dva mala, debela, stara i tiha oveka, koji se dre za ruke; obojica su briljivo odeveni.)

DVOJICA: U Gilenu smo. Oseamo to, oseamo to, oseamo to u vazduhu, u gilenskom vazduhu. POLICAJAC: Ko ste vi? DVOJICA: Mi pripadamo staroj dami, mi pripadamo staroj dami. Ona nas zove Kobi i Lobi. POLICAJAC: Gospoa Zahanasijan je odsela u Zlatnom apostolu. DVOJICA (veselo): Mi smo slepi, mi smo slepi. POLICAJAC: Slepi? Onda u vas odvesti. DVOJICA: Hvala, gospodine policaje, hvala lepo. POLICAJAC (zauen): Otkud znate da sam policajac, kad ste slepi? DVOJICA: Po glasu, po glasu, svim policajcima glas jednako zvui. POLICAJAC (podozrivo): Izgleda, ljudi, da ste ve imali posla s policijom. DVOJICA (udei se): Ljudi - on nas smatra ljudima! POLICAJAC: Pa ta ste onda, do vraga! DVOJICA: Videete ve, videete ve! POLICAJAC (zbunjen): U svakom sluaju, dobre ste volje. DVOJICA: Kljukaju nas kotletima i unkom. Svakog dana, svakog dana. POLICAJAC: Tako bih i ja umeo. Hodite, dajte mi ruku. Stranci su zbilja smeni kad se ale. (Ide sa obojicom u grad.) DVOJICA: Idemo gde su Bobi i Mobi, Robi i Tobi! (Promena bez zavese. Fasada stanice i kuice kraj nje odlaze uvis. Unutranjost Zlatnog apostola; moe se, ak, odozgo spustiti natpis gostionice, pozlaena, dostojanstvena figura apostola - amblem koji ostaje da visi u prostoru, u sredini. Nekadanji luksuz: sve je pohabano, pranjavo, slomljeno, neprijatnog mirisa, trulo; gips je otpao. Beskrajna povorka nosaa najpre unosi jedan veliki kavez, a onda ostali prtljag. Predsednik optine i profesor sede desno, u prednjem planu, i piju rakiju.) PREDSEDNIK OPTINE: Koferi, samo koferi, itave gomile. A maloas su u kavezu doneli i ivog crnog pantera. PROFESOR: Mrtvaki koveg je smestila u zasebnu sobu. Zbilja udno. PREDSEDNIK OPTINE: Svetske dame imaju svoje udi. PROFESOR: Ona kao da hoe due da ostane ovde. PREDSEDNIK OPTINE: Utoliko bolje. Il je ima u akama. Naziva je divljom makicom. Izvui e joj milione. U njeno zdravlje, profesore! Da bi Klara Zahanasijan sanirala Bokmanovu fabriku. PROFESOR: I Vagnerov kombinat. PREDSEDNIK OPTINE: I topionicu na Sunanom proplanku. Ako ona krene, sve e krenuti - optina, gimnazija, sveopte blagostanje. (Kucnu se.) PROFESOR: Ve vie od dve decenije, gospodine predsednie, ispravljam ja grke i latinske pismene zadatke gilenskih uenika, ali tek pre jednog asa osetio sam pravi uas. Uhvatila me jeza kad sam video tu staru damu kako silazi s voza, u crnoj odei. Kao neka Parka, grka boginja sudbine. Trebalo je da se zove Kloto, a ne Klara; ovek bi zbilja poverovao da ona see konce ivota. (Dolazi policajac i vea lem o kuku.) POLICAJAC: Nije prijatno biti na dunosti u ovoj selendri. Ali sada e cvee izrasti na naim ruevinama. Do malopre sam bio u itnici sa milijarderkom i bakalinom Ilom. Scena je bila dirljiva. Doekali su ih gotovo pobono, kao u crkvi. Bilo mi je nekako nezgodno da budem prisutan. Zato sam se odvojio kad su poli u umu. Prava pravcata parada. Napred - nosiljka, kraj nje Il, a pozadi - sluga i njen sedmi mu sa udicom. PROFESOR: Velika potronja mukaraca. Druga Lais. POLICAJAC: A onda jo dva debela oveuljka. avo bi ga znao ta mu to znai.

PROFESOR: Neprijatni su. Kao neki doljaci iz pakla. PREDSEDNIK OPTINE: Da mi je znati ta trae u umi. POLICAJAC: Kao i u itnici, predsednie, obilaze mesta gde je nekad - kako se to kae - tinjala njihova strast. PROFESOR: Plamtela! To ve podsea na ekspira. Na Romea i Juliju. Gospodo, uzbuen sam. Prvi put oseam u Gilenu antiku veliinu. PREDSEDNIK OPTINE: Pre svega treba da nazdravimo naem dobrom Uu, koji daje sve od sebe da pobolja nau sudbinu. Gospodo, za naeg najmilijeg sugraanina, moga naslednika! (Napis gostionice opet nestaje uvis. Sleva dolaze etiri graanina s prostom crvenom klupom, bez naslona, koju stavljaju na levu stranu. Prvi staje na klupu; dri veliko srce od kartona sa slovima A. i K. Drugi staju oko njega u polukrug, ire ruke kao grane markirajui drvee.) PRVI: Mi smo smreke, borovi, bukve. DRUGI: Mi smo tamnozelene jele. TREI: Mahovina, liaj, i brljan. ETVRTI: iblje i iva ograda. PRVI: Oblaci koji prolaze, ptice koje se dozivaju. DRUGI: Prava nemaka prauma. TREI: Otrovne peurke, plaljive srne. ETVRTI: Grane koje umore i stari snovi. (Iz pozadine dolaze dva monstruma to vau gumu, nosei nosila s Klarom Zahanasijan; pored njih, II. Za njima Mu VII, a sasvim pozadi sluga, koji vodi za ruku dvojicu slepaca.) KLARA ZAHANASIJAN: Stigli smo u Konradsku umu, Robi i Tobi, stanite. DVOJICA SLEPACA: Stanite Robi i Tobi, stanite Robi i Tobi. (Klara Zahanasijan silazi s nosiljke i gleda umu.) KLARA ZAHANASIJAN: Srce s tvojim i mojim imenom, Alfrede. Jedva se razaznaje. Drvo je poraslo, njegovo stablo i grane odebljali su kao i mi. (Prilazi drugom drveu.) Stara rodna uma. Odavno nisam ila kroz umu svoje mladosti, odavno nisam lutala kroz belogoricu i iblje. Proetajte se sad malo kroz bunje, s tom vaom nosiljkom, vi to vaete gumu - ne mogu vie da vam gledam lice. A ti, Mobi, sii do potoka, ekaju te tvoje ribe. (Dva monstruma odlaze levo s nosiljkom. Mu VII odlazi desno. Klara Zahanasijan seda na klupu.) KLARA ZAHANASIJAN: Gledaj, srna. (Trei poskoi i iezne.) IL: U ovo doba godine lov je zabranjen. (Sedne kraj nje.) KLARA ZAHANASIJAN: Na ovoj steni smo se poljubili. Pre vie od etrdeset pet godina. Voleli smo se u ovom bunju, pod ovom bukvom, na mahovini, meu peurkama. Imala sam sedamnaest godina, a ti jo nisi bio napunio dvadesetu. Onda si se venao sa Matildom Blumhard, sa njenom bakalnicom, a ja sa starim Zahanasijanom, s njegovim milijardama iz Jermenije. Naao me je u jednom hamburkom bordelu. Moja crvena kosa primamila je tog starog, zlatnog gundelja. IL: Klara KLARA ZAHANASIJAN: Bobi, jednu cigaru Henri Klej. DVOJICA SLEPACA: Jednu cigaru Henri Klej, jednu cigaru Henri Klej. (Sluga dolazi iz pozadine, daje joj cigaru i pali je.) KLARA ZAHANASIJAN: Volim cigare. U stvari, trebalo bi da puim cigare svog mua, ali nemam u njih poverenja. IL: Oenio sam se Matildom Blumhard za tvoje dobro. KLARA ZAHANASIJAN: Imala je novaca. IL: Bila si mlada i lepa. Pred tobom je bila budunost. Ja sam ti eleo sreu. Zato sam morao da se odreknem svoje sree. KLARA ZAHANASIJAN: Sad je dola ta budunost. IL: Da si ostala ovde, bila bi siromana kao i ja. KLARA ZAHANASIJAN: Siromaan si? IL: Kao propali bakalin u propalom gradiu.

KLARA ZAHANASIJAN: Sad ja imam novca. IL: ivim u pravom paklu otkako si otila. KLARA ZAHANASIJAN: Ja sam se pretvorila u pakao. IL: Borim se s porodicom koja mi svakog dana prebacuje zbog siromatine. KLARA ZAHANASIJAN: Matilda te nije usreila? IL: Glavno je da si ti srena. KLARA ZAHANASIJAN: A tvoja deca? IL: Ne znaju ni za kakve ideale. KLARA ZAHANASIJAN: Ima vremena. (On uti. Oboje ukoeno gledaju umu svoje mladosti.) IL: Prosto je smeno kako ja ivim. Nikako da se otrgnem odavde. Jedno putovanje u Berlin i jedno u Tesin, to je sve. KLARA ZAHANASIJAN: A i emu to, uostalom? Ja, eto, poznajem ceo svet. IL: Zato to moe uvek da putuje. KLARA ZAHANASIJAN: Zato to mi pripada. (On uti, a ona pui.) IL: Sad e sve biti drukije. KLARA ZAHANASIJAN: Svakako. IL (vrebajui je): Pomoi e nam? KLARA ZAHANASIJAN: Neu ostaviti na cedilu mesto u kome sam provela svoju mladost. IL: Potrebni su nam milioni. KLARA ZAHANASIJAN: Lako za to. IL (oduevljen): Divlja makice! (Razdragano je potape po levoj butini, ali odmah povlai ruku, koja ga je zabolela.) KLARA ZAHANASIJAN: To boli. Udario si o arku moje proteze. (Prvi izvlai iz depa na pantalonama staru lulu i zardali kljui, pa njime lupka o lulu.) KLARA ZAHANASIJAN: Detli. IL: Kao pre, kad smo, mladi i neobuzdani, dolazili u ovu umu, onda kad smo se voleli. Visoko iznad jela, blistavi kotur sunca. U daljini klize oblaci, a kukavice se uju iz dubine ume. ETVRTI: Ku - ku! Ku - ku! (Il opipava Prvog.) IL: Zeleno drvo i vetar u granama, um morskih talasa koji udaraju o obalu. Kao pre, sve je kao pre. (Tri oveka koji markiraju drvee duvaju i mau rukama.) Kad bi to vreme moglo da se vrati, mala moja arobnice... da nas ivot nije razdvojio... KLARA ZAHANASIJAN: Ti bi to eleo? IL: To, samo to, Jer - ja te volim! (Ljubi joj desnu ruku.) Ista ona svea, bela ruka. KLARA ZAHANASIJAN: Vara se. I to je proteza. Od slonovae. (Il uasnuto puta njenu ruku.) IL: Klara, zar su na tebi sve same proteze! KLARA ZAHANASIJAN: Bezmalo. Posle jedne avionske nesree u Avganistanu. Jedino sam se ja, puzei, izvukla iz olupina. Sva je posada izginula, ali ja ne dam lako svoju kou. DVOJICA SLEPACA: Ne da svoju kou, ne da svoju kou. (Sveano zasvira duvaki orkestar. Firma gostionice opet se sputa. Gilenci unose stolove; dronjavi prekrivai deluju alosno. Stolni pribor i jelo stavljaju se na tri stola paralelna sa publikom. upnik dolazi iz pozadine. Ulazi sve vie Gilenaca; jedan je u gimnastiarskom trikou. Ponovo se pojavljuje predsednik optine, profesor i policajac. Gilenci aplaudiraju. Predsednik optine prilazi klupi na kojoj sede Klara Zahanasijan i II. Drvee se opet pretvorilo u graane, koji su sad u dno sale.) PREDSEDNIK OPTINE: Aplauz je vama upuen, potovana milostiva gospoo. KLARA ZAHANASIJAN: Upuen je gradskom orkestru, predsednie. Izvrsno sviraju. A i piramida, maloas, bila je divna. Volim mukarce u majicama i kratkim pantalonama. Izgledaju tako prirodno. PREDSEDNIK OPTINE: Smem li da vas odvedem do stola? (Vodi Klaru Zahanasijan do stola u sredini; predstavlja joj svoju enu.) Moja supruga. (Klara Zahanasijan posmatra enu kroz lornjon.) KLARA ZAHANASIJAN: Anetica Dumermut, najbolja uenica u naem razredu. (On joj predstavlja jo jednu enu, isto tako istroenu i antipatinu kao to je njegova.) PREDSEDNIK OPTINE: Gospoa Il.

KLARA ZAHANASIJAN: Matildica Blumhard... Seam se kako si, iza vrata radnje, vrebala Alfreda. Omravila si i ubledela, dobra moja. (Zdesna dotri lekar, demekasti pedesetogodinjak sa brkovima, ekinjastom crnom kosom i oiljkom na licu; u starom fraku.) LEKAR: Ipak sam stigao na vreme, u svom starom mercedesu. PREDSEDNIK OPTINE: Doktor Nislin, na lekar. (Klara Zahanasijan posmatra kroz lornjon lekara koji joj ljubi ruku.) KLARA ZAHANASIJAN: Interesantno. Da li izdajete umrlice? LEKAR (zaueno): Umrlice? KLARA ZAHANASIJAN: Kad neko umre? LEKAR: Svakako, milostiva gospoo. To mi je dunost. Vlast to zahteva od mene. KLARA ZAHANASIJAN: Ovih dana konstatovaete jednu smrt od srca. IL (smejui se): Sjajno, prosto sjajno. (Klara Zahanasijan se okree od lekara i gleda gimnastiara u majici.) KLARA ZAHANASIJAN: Izvedite neku vebu. (Gimnastiar savija kolena, iri ruke.) Izvanredni miii! Jeste li ve upotrebili svoju snagu da nekog udavite? GIMNASTIAR (u ueem stavu, zabezeknut): Da udavim? KLARA ZAHANASIJAN: Zabacite ruke jo jednom unazad, gospodine gimnastiaru, a onda preite u leei stav. IL (smejui se): Taj Klarin humor zlata vredi! Prosto da umre od smeha! (Lekar je jo zbunjen.) LEKAR: Ne znam! Od takvih ala marci mi idu uz kimu. IL (tiho): Obeala je milione! (Predsednik optine se bori za dah.) PREDSEDNIK OPTINE: Milione? IL: Milione. LEKAR: Trista mu. (Milijarderka se okree od gimnastiara.) KLARA ZAHANASIJAN: Gladna sam, predsednie. PREDSEDNIK OPTINE: ekamo samo vaeg mua, milostiva gospoo. KLARA ZAHANASIJAN: Ne treba da ekate. On peca, a i razvodim se, uostalom. PREDSEDNIK OPTINE: Razvodite se? KLARA ZAHANASIJAN: I Mobi e biti iznenaen. Venavam se sa jednim nemakim filmskim glumcem. PREDSEDNIK OPTINE: Ali rekli ste da vam je brak srean! KLARA ZAHANASIJAN: Svaki moj brak je srean. Ali moj davnanji san je bio da se venam u gilenskoj katedrali. Snove mladosti treba ostvariti. Sve e biti vrlo sveano. (Svi sedaju. Klara Zahanasijan zauzima mesto izmeu predsednika optine i Ila. Kraj Ila je gospoa Il, a kraj predsednika optine njegova supruga. Desno, za drugim stolom, profesor, upnik i policajac; levo ona etvorica. Drugi poasni gosti sa enama su u pozadini, gdeje i transparent: Dobro dola, Klarice. Predsednik optine ustaje, blistajui od zadovoljstva; ve je namestio servijetu. Kuca u au.) PREDSEDNIK OPTINE: Milostiva gospoo, moji dragi sugraani. Ima ve etrdeset pet godina kako ste napustili na gradi, koji je osnovao izborni knez Haso Plemeniti, na tako lepom mestu izmeu Konradske ume i Pikenridske doline. etrdeset pet godina - vie od etiri decenije - to zbilja nije malo. tota se u meuvremenu desilo, bilo je mnogo gorkih dana. Tuan je bio svet, tuni smo bili mi. Ali ipak, vas, potovana gospoo - nau Klaricu - (aplauz) nikada nismo zaboravljali. Ni vas, ni vau porodicu. Vaa divna majka, olienje zdravlja (Il mu neto ape.) - koju je, na alost, suica prerano otrgla od nas - i va otac toliko omiljen u narodu, koji je na stanici podigao jednu zgradu koju i poslovni ljudi i obian narod esto poseuju - (Il mu neto ape.) - esto sa zadovoljstvom gledaju ive jo u naim mislima, kao nai najbolji, najzasluniji graani. A ko nije znao vas, milostiva gospoo - plavokoso - (Il mu neto ape) devoje s divnim crvenim loknama, koje je skakutalo po naim ulicama, danas, na alost, tako zaputenim. Ve tada je svako zapaao ari vae linosti, predoseao va budui uspeh do vrtoglavih visina oveanstva. (Izvlai notes iz depa.) Ostali ste nezaboravni. Vae uspehe u koli nastavnici i danas iznose kao primer; ali najvie je imponovao va smisao za botaniku i zoologiju, kao izraz vaeg saoseanja za sve to ivi i to treba tititi. Vae

oseanje za pravdu i vaa sklonost dobrim delima ve tada su izazivali divljenje nadaleko i nair oko. (Buan aplauz.) Naa Klarica je bila ta koja je dala hrane jednoj sirotoj staroj udovici, poto je svojim deparcem, mukotrpno zaraenim u susedstvu, kupila malo krompira i tako spasla staricu od smrti od gladi - da pomenem jedno od njenih dobrih dela. (Buan aplauz.) Milostiva gospoo, dragi sugraani, nene klice tih divnih sklonosti sad su se potpuno razvile. Nestano devoje s crvenim loknama pretvorilo se u damu koja obasipa svet svojim dobroinstvima. Pomislimo samo na njenu drutvenu delatnost, na njene domove za majke i kuhinje za sirotinju, na njenu pomo umetnicima i njene deje jasle. Zato mi dozvolite da uskliknem onoj koja je opet nala svoj zaviaj: ivela, ivela, ivela! (Aplauz.) KLARA ZAHANASIJAN (ustaje): Predsednie, Gilenci. Vaa nesebina radost zbog moje posete dirnula me je. Istina, bila sam neto drukija od one koju je predsednik prikazao u svom govoru: u koli su me tukli, a krompire za udovicu Bol krala sam, sa Ilom, ne zato da bih staru kuplerku spasla od smrti od gladi, nego da bih jednom legla sa Uom u krevet, gde je bilo udobnije nego u Konradskoj umi ili Petersovoj itnici. Da bih, ipak, dala svoj doprinos vaoj radosti, odmah izjavljujem da sam spremna da Gilenu poklonim jednu milijardu. Pet stotina miliona gradu, a pet stotina miliona da se podeli na svaku porodicu. (Mrtva tiina.) PREDSEDNIK OPTINE (mucajui): Jednu milijardu. (Svi su jo uvek kao obamrli.) KLARA ZAHANASIJAN: Pod jednim uslovom. (Svi udaraju u neopisivo slavlje. Skau, pleu, penju se na stolice, gimnastiar se prevre itd. II se od oduevljenja udara u grudi.) IL: Takva je Klara! Zlatna! Boanstvena! Da se ubije! Moja prava mala arobnica! (Ljubi je.) PREDSEDNIK OPTINE: Pod jednim uslovom - rekla je milostiva gospoa. Smem li znati taj uslov? KLARA ZAHANASIJAN: Rei u ga. Dajem vam jednu milijardu, i time kupujem za sebe pravdu. (Mrtva tiina.) PREDSEDNIK OPTINE: Kako to treba razumeti, milostiva gospoo? KLARA ZAHANASIJAN: Kao to sam rekla. PREDSEDNIK OPTINE: Ali pravda ne moe da se kupi! KLARA ZAHANASIJAN: Sve moe da se kupi. PREDSEDNIK OPTINE: Jo uvek ne razumem. KLARA ZAHANASIJAN: Prii, Bobi. (Sluga prilazi zdesna, staje u sredinu, izmeu stolova, i skida tamne naoari.) SLUGA: Ne znam da li me se neko od vas jo sea. PROFESOR: Predsednik suda Hofer. SLUGA: Tano. Predsednik suda Hofer. Pre etrdeset pet godina bio sam predsednik suda u Gilenu, a onda sam preao u Apelacioni sud u Kafigenu, dok mi, pre dvadeset pet godina gospoa Zahanasijan nije ponudila da stupim u njenu slubu kao sluga. Prihvatio sam. To je, moda, malo udna karijera za nekog ko ima akademsko obrazovanje, ali ponuena plata bila je toliko fantastina... KLARA ZAHANASIJAN: Prei na stvar, Bobi. SLUGA: Kao to ste maloas uli, gospoa Klara Zahanasijan nudi jednu milijardu, a u naknadu trai pravdu. Drugim reima: gospoa Klara Zahanasijan nudi jednu milijardu ako ispravite nepravdu koja je gospoi Zahanasijan u Gilenu naneta. Gospodine Ile, smem li moliti. (Il ustaje, bled, istovremeno iznenaen i uplaen.) IL: ta hoete od mene? SLUGA: Priite, gospodine Ile. IL: Molim. (Stane pred desni sto. Zbunjeno se smei. Slee ramenima.) SLUGA: To je bilo 1910. godine. Ja sam bio predsednik suda u Gilenu i imao sam da raspravim jedno pitanje oinstva. Klara Zahanasijan, tada Klara Veer, okrivila je vas, gospodine Ile, da ste otac njenog deteta. (Il uti.) Vi ste poricali oinstvo, gospodine Ile. Doveli ste dva svedoka. IL: Stare prie. Bio sam mlad i nepromiljen. KLARA ZAHANASIJAN: Tobi i Robi, dovedite Kobija i Lobija. (Dva monstruma to vau gumu dovode na sredinu pozornice dva slepa evnuha, koji se veselo dre za ruke.) DVOJICA: Tu smo, tu smo!

SLUGA: Poznajete li ih, gospodine Ile? (Il uti.) DVOJICA: Mi smo Kobi i Lobi, mi smo Kobi i Lobi. IL: Ne poznajem ih. DVOJICA: Mi smo se promenili, mi smo se promenili. SLUGA: Kaite kako se zovete. PRVI: Jakob Hinlajn. Jakob Hinlajn. DRUGI: Ludvig par, Ludvig par. SLUGA: A sada, gospodine Ile? IL: Nita ne znam o njima. SLUGA: Jakobe Hinlajn i Ludvie par, poznajete li gospodina Ila? DVOJICA: Mi smo slepi, mi smo slepi. SLUGA: Poznajete li ga po glasu? DVOJICA: Po glasu, po glasu. SLUGA: Hiljadu devetsto desete bio sam sudija, a vi svedoci. ta ste, Ludvie par i Jakobe Hinlajn, zakletvom potvrdili pred gilenskim sudom? DVOJICA: Da smo spavali s Klarom, da smo spavali s Klarom. SLUGA: Tako ste se preda mnom zakleli. Pred sudom i pred bogom. Da li je to bila istina? DVOJICA: Lano smo se zakleli, lano smo se zakleli. SLUGE: Zato, Ludvie par i Jakobe Hinlajn? DVOJICA: II nas je podmitio, II nas je podmitio. SLUGA: ime? DVOJICA: Litrom rakije, litrom rakije. KLARA ZAHANASIJAN: Ispriajte sad, Kobi i Lobi, ta sam s vama uinila. SLUGA: Ispriajte. DVOJICA: Dama je stala da nas trai, dama je stala da nas trai. SLUGA: Tako je. Klara Zahanasijan stala je da vas trai. Po celom svetu. Jakob Hinlajn je bio otiao u Kanadu, a Ludvig par u Australiju. Ali nala vas je. ta je uradila s vama. DVOJICA: Dala nas je Tobiju i Robiju. Dala nas je Robiju i Tobiju. SLUGA: A ta su Tobi i Robi uinili s vama? DVOJICA: Kastrirali nas i oslepili, kastrirali nas i oslepili. SLUGA: Ovo je cela pria: jedan sudija, jedan optueni, dva lana svedoka, jedna nepravedna presuda, godine 1910. Je li tako, tuiteljko? KLARA ZAHANASIJAN (ustaje): Tako je IL (stalno se premeta s noge na nogu): Zastarelo, sve je to zastarelo! Stara pria bez ikakvog smisla. SLUGA: ta se desilo s detetom, tuiteljko? KLARA ZAHANASIJAN (tiho): ivelo je godinu dana. SLUGA A ta je bilo s vama? KLARA ZAHANASIJAN: Postala sam kurva. SLUGA: Zato? KLARA ZAHANASIJAN: Presuda me je naterala na to. SLUGA: I sada hoete pravdu, Klaro Zahanasijan? KLARA ZAHANASIJAN: Mogu sebi to da dozvolim. Dajem Gilenu jednu milijardu ako neko ubije Alfreda Ila. (Mrtva tiina. Gospoa Il pritrava Ilu i grevito ga grli.) GOSPOA IL: Fredi! IL: Mala arobnice! To ne moe da zahteva! ivot je, ipak, tekao dalje! KLARA ZAHANASIJAN: ivot je tekao dalje, ali ja nita nisam zaboravila, Ile. Ni Konradsku umu ni Petersovu itnicu, ni sobu udovice Bol, ni tvoje izdajstvo. Sad smo oboje ostareli, ti si oronuo, a ja sam sva izmrcvarena hirurkim noevima, i sad hou da se obraunamo: ti si svoj ivot odabrao, a meni si moj naturio. Maloas, u umi nae mladosti, eleo si da se poniti vreme, da se spase od prolaznosti. Pa eto, ja sam ga ponitila, i sada hou pravdu, pravdu za jednu milijardu.

PREDSEDNIK OPTINE (ustaje, bled, dostojanstven): Gospoo Zahanasijan! Mi smo jo u Evropi, jo nismo postali divljaci. U ime grada Gilena, u ime ovecanstva - odbijam vau ponudu. Radije emo ostati siromani nego da svoje ruke umrljamo krvlju. (Buran aplauz.) KLARA ZAHANASIJAN: Ja ekam.

DRUGI IN Gradi. Samo naznaen. U pozadini hotel Kod Zlatnog apostola, gledan spolja. Zaputena fasada u novom stilu. Balkon. Desno, natpis: Alfred II, bakalska radnja. Ispod njega prljava tezga; pozadi raf sa starom robom. Kad neko ude kroz fiktivna vrata, zauje se slabano zvonce. Levo, natpis: Policija. Ispod toga drveni sto s telefonom. Dve stolice. Jutro je. Robi i Tobi, vaui gumu, dolaze sleva prema hotelu i nose vence i cvee, kao za neki pogreb. Il ih gleda kroz prozor. Njegova ki, na kolenima, pere pod. Njegov sin stavlja cigaretu u usta. IL: Venci. SIN: Svakog ih jutra donose sa stanice. IL: Za prazan kovceg u Zlatnom apostolu. SIN: Nikog to nee zaplaiti. IL: Gradi je uz mene (Sin pali cigaretu.) Hoe li majka sii na doruak? KI: Ne, ostae gore. Kae da je umorna. IL: Imate dobru majku, deco. Zaista, moram da kaem, imate dobru majku. Neka ostane gore, neka priuva svoje zdravIje. Dorukovaemo, onda, nas troje. To odavno nismo uinili. Predlaem jaja i kutiju amerike salame. Poastiemo se malo. Kao u stara dobra vremena, kad je gradi cvetao. SIN: Moram da se izvinim. (Gasi cigaretu.) IL: Nee da jede s nama, Karlo? SIN: Idem na stanicu. Jedan radnik je bolestan. Moda im treba zamena. IL: Rad na stanici, usred bela dana, to ne dolikuje mom sinu. SIN: Bolje ita nego nita. (Izlazi. Ki ustaje.) KI: Idem i ja, oe. IL: I ti. Tako. A kuda, ako smem pitati gospoicu svoju ker? KI: Na Berzu rada. Moda imaju neko mesto. (Ki izlazi. Il je dirnut i brie nos maramicom.) IL: Dobra deca. dobra deca. (Sa balkona se uju akordi gitare.) GLAS KLARE ZAHANASIJAN: Bobi, donesi mi levu nogu. GLAS SLUGE: Ne mogu da je naem. GLAS KLARE ZAHANASIJAN: Na komodi je, iza cvea za verenike (Ilu dolazi prvi kupac. To je onaj Prvi graanin.) IL: Dobro jutro, Hofbaueru. PRVI: Cigarete. IL: Kao obino. PRVI: Ne te, hteo bih one zelene. IL: Skuplje su. PRVI: Zapiite. IL: Uiniu to zato to ste vi u pitanju, Hofbaueru, i zato to moramo da se drimo jedni uz druge. PRVI: Tamo neko svira na gitari. IL: Jedan od onih gangstera iz Sing-Singa. (Iz hotela dolaze dvojica slepaca, nosei tapove za pecanje i ostali pecaki pribor.) DVOJICA: Lepo jutro, Alfrede, lepo jutro. IL: Idite do avola. DVOJICA: Idemo da pecamo, idemo da pecamo. (Odlaze levo.) PRVI: Idu na potok. IL: Sa udicama njenog sedmog mua.

PRVI: Sigurno je izgubio svoje plantae pamuka. IL: Sad i one pripadaju milijarderki. PRVI: Zato sprema bogovsku svadbu sa osmim. Jue je proslavljena veridba. (Na balkonu u pozadini pojavljuje se Klara Zahanasijan, u kunoj haljini. Pokree desnu ruku, levu nogu. Ovde bi se moglo uti nekoliko akorda na gitari, to bi i docnije pratilo sve scene na balkonu, otprilike kao uz reitativ neke opere, i to, prema smislu teksta, as valcer, as odlomci raznih narodnih himni itd.) KLARA ZAHANASIJAN: Opet sam namontirana. Robi, jermensku narodnu melodiju. (Melodija na gitari) Zahanasijanova omiljena pesma. Hteo je da je uvek slua. Svakog jutra. Bio je to ovek i po. Stari bogata je imao ne samo ogromnu petrolejsku flotu ve i gotove milijarde. Uza sve to, dozvolio je sebi da se vena. Majstorski je plesao - u svemu je bio pravi znalac. Proao je taj u svom ivotu kroz sito i reeto! Svata sam od njega nauila. (Dve ene dolaze i daju Ilu posude za mleko.) PRVA ENA: Dajte mi mleko, gospodine Ile DRUGA ENA: Izvolte lonac, gospodine Ile. IL: Dobro jutro. Lep dan danas. Po litar za svaku gospou. (Otvara kantu i hoe da naspe mleko.) PRVA ENA: Dajte mi punomasno mleko, gospodine Ile. DRUGA ENA: Dva litra punomasnog, gospodine Ile. IL: Punomasnog? (Otvara drugu kantu i sipa. Klara Zahanasijan posmatra okolinu kroz lornjon.) KLARA ZAHANASIJAN: Lepo jesenje jutro. Laka magla po ulicama, srebrnasti dim, a gore - ljubiasto nebo, kao to ga je slikao grof Holi, moj trei mu, ministar spoljnih poslova. Kad god bi otiao na odmor, slikao je. I to grozno. (Ceremonijalno sede.) I sam je uopte bio grozan. PRVA ENA: I masla. Dvesta grama. DRUGA ENA: I belog hleba. Dva kilograma. IL: Dobile ste nasledstvo, gospoe? OBE ENE: Zapiite to. IL: Jedan za sve, svi za jednog. PRVA ENA: I okolade - dve table. DRUGA ENA: Meni etiri. IL: I ovo da zapiem? PRVA ENA: I to. DRUGA ENA: Ovde emo ih pojesti, gospodine Ile. PRVA ENA: Kod vas je najlepe, gospodine Ile. (Sedaju u dno radnje i jedu okoladu.) KLARA ZAHANASIJAN: Jednu vinstonku. Hou, najzad, da probam cigare svog sedmog mua - sad kad sam se razvela od jadnog Mobija, strasnog pecaa. Sad sedi u ekspresu za Portugal, sigurno vrlo tuan. (Sluga joj daje cigaru i pali je.) PRVI: Eno je, sedi na balkonu i pui cigaru za cigarom. IL: I to sve skuplje i skuplje. PRVI: Rasipnitvo. Kako je nije sramota da to radi naoigled siromanog graanstva. KLARA ZAHANASIJAN (puei): udnovato. Imaju vrlo prijatan ukus. IL: Prevarila se u raunu. Ja sam stari grenik, Hofbaueru, ali ko nije? Ravo sam se poneo prema njoj - ta ete, bio sam mlad i obestan. Ali kad su graani u Zlatnon apostolu, uprkos bedi, jednoduno odbili njenu ponudu - to je bio najlepi trenutak u mom ivotu. KLARA ZAHANASIJAN: Viski, Bobi, ist. (Dolazi drugi kupac, siromaan i dronjav kao isvi. To je Drugi.) DRUGI: Dobro jutro. Bie toplo danas. PRVI: Jo traju lepi dani. IL: Odjutros ima mnogo kupaca. Obino niko da naie, a od pre nekoliko dana p rosto navaljuju. PRVI: Svi smo uz vas. Uz naeg Ila. Niko nas nee razdvojiti. ENE (jedui okoladu): Niko, gospodine Ile, niko. DRUGI: Ti si, uostalom, najomiljenija linost u ovom mestu. PRVI: I najvanija.

DRUGI: Na prolee bie izabran za predsednika optine. PRVI: To je ve gotova stvar. ENE (vaui okoladu): Gotova stvar, gospodine Ile, gotova stvar. DRUGI: Daj mi rakiju. (Il dohvati flau sa rafa. Sluga servira viski.) KLARA ZAHANASIJAN: Probudi novog. Ne volim da mi muevi dugo spavaju. IL: Tri i deset. DRUGI: Neu to. IL: Pa ovo obino pije. DRUGI: Bolje daj konjak. IL: Konjak staje trideset pet. To niko ne moe sebi da dozvoli. DRUGI: ovek mora neki put da se poasti. (Preko pozornice tri neka polunaga devojka, a Tobi za njom.) PRVA ENA (vaui okoladu): To je skandal kako se Lujza ponaa. DRUGA ENA (vaui okoladu): A verena je za onog plavokosog muziara iz Ulice Bertolda varca. IL (vadi bocu konjaka): Molim. DRUGI: I duvana. Za lulu. IL: Lepo. DRUGI: Daj uvozni. (Il sabira raun. Na balkon dolazi Mu VIII, filmski glumac, visok, mrav, crvenih brkova, u kunom ogrtau. Njega moe da igra isti glumac koj je igrao i Mua VII.) MU VIII: Moja mala veverice zar to nije divno: prvi zajedniki doruak verenika. Mali balkon, lipa koja umori, ubor gradskog vodoskoka, nekoliko kokoaka tri plonikom, tamo negde domaice avrljaju o svojim malim brigama, a iznad krova toranj Katedrale! KLARA ZAHANASIJAN: Ostavi se prie Hobi, i sedi. Pejza vidim i sama, a misli ti nisu jaa strana. DRUGI: Sad je tamo seo i mu. PRVA ENA (vaui okoladu): Osmi. DRUGA ENA (vaui okoladu): Lep ovek, filmski glumac. Moja kerka ga je videla u jednom filmu u ulozi divljaka. PRVA ENA: A ja kao svetenika u jednom filmu Greama Grina. (Mu VIII Ijubi Klaru Zahanasijan. Akord gitare.) DRUGI: Sve se moe dobiti za novac. PRVI: Ali ne kod nas. (Udara pesnicom o sto.) IL: Dvadeset tri i osamdeset. DRUGI: Zapii. IL: Ove nedelje u napraviti izuzetak, ali da mi plati prvog, im dobije pomo za nezaposlene (Drugi polazi ka vratima.) Helmesbergeru! (Ovaj zastaje. Il mu prilazi): Ima nove cipele. Nove, ute cipele. DRUGI: Pa ta? (Il pogleda noge Prvog.) IL: I ti, Hofbaueru. I ti ima nove cipele. (Pogleda ene, polako im p rilazi, dok ga hvata jeza.) I vi. Nove ute cipele. Nove ute cipele. PRVI: Ne znam ta u tome nalazi. DRUGI: Ne moe se, valjda, veito ii u starim cipelama. IL: Nove cipele. Kako ste uspeli da kupite nove cipele? ENE: Rekli smo da zapiu, gospodine Ile, rekli smo da zapiu. IL: Rekli ste da zapiu. I ovde ste rekli da zapiem. Bolji duvan, bolje mleko, konjak. Kako to da odjednom svuda imate kredit? DRUGI: I kod tebe imamo kredit. IL: ime ete da platite? (utanje. Il stane da gaa kupce robom. Svi bee.) IL: ime ete platiti? ime ete platiti? ime? ime? (Otri pozadi.) MU VIII: Neka galama. KLARA ZAHANASIJAN: Kao obino u varoicama. MU VIII: Neto kao da se deava u onoj radnji. KLARA ZAHANASIJAN: Sigurno su se posvaali oko cene mesa. (Jak akord gitare. Mu VIII skae,

prestravljen.) MU VIII: Za ime boga, veverice! Jesi li ula? KLARA ZAHANASIJAN: To je moj crni panter. Frke. MU VIII (zauen): Crni panter? KLARA ZAHANASIJAN: Poklon Pae od Marakea. eta se po salonu. Velika prgava makica sa blistavim oima. Mnogo ga volim. (Policajac seda za sto, levo. Pije pivo. Govori polako i promiljeno. Pozadi ulazi Il.) KLARA ZAHANASIJAN: Moe da servira, Bobi. POLICAJAC: ta elite, Ile? Izvolite sesti. (Il i dalje stoji.) Vi drhtite. IL: Zahtevam hapenje Klare Zahanasijan. (Policajac puni lulu i bezbrino je pali.) POLICAJAC: udno. Vrlo udno. (Sluga servira doruak; donosi potu.) IL: Zahtevam to kao budui predsednik optine. POLICAJAC (pravei oblake dima): Izbori jo nisu provedeni. IL: Smesta uhapsite tu gospou. POLICAJAC: Znai, doli ste da gospou potkaete. Da li e ona biti uhapena, odluie policija. Je li uinila neki prestup? IL: Podsticala je nae graane da me ubiju. POLICAJAC: I sad ja treba damu, prostonaprosto, da uhapsim? (Sipa sebi pivo.) KLARA ZAHANASIJAN: Pota. Pie mi Ajk. I Nehru. alju estitke. IL: To je vaa dunost. POLICAJAC: udno. Vrlo udno. (Ispija pivo.) IL: To je neto najprirodnije. POLICAJAC: Dragi Ile, to nije tako prirodno. Razmotrimo to pitanje hladnokrvno. Gospoa je gradu Gilenu predloila da vas, za jednu milijardu - znate ta hou da kaem. To je tano, bio sam prisutan. Ali to za policiju jo nije razlog da preduzme korake protiv gospoe Klare Zahanasijan. Mi smo, najzad, vezani zakonom. IL: Ali to je podsticanje na ubistvo. POLICAJAC: Pazite, Ile. O podsticaju na ubistvo moe se govoriti samo onda ako je predlog da budete ubijeni bio ozbiljan. To je bar jasno. IL: I ja tako mislim. POLICAJAC: Eto vidite. Ali predlog se ne moe smatrati ozbiljnim jer je suma od jedne milijarde preterano visoka, to morate i sami priznati; za tako neto se nudi jedna hiljada ili moda dve, svakako ne vie, moete biti sigurni, a to opet pokazuje da se nije mislilo ozbiljno; a da se ozbiljno mislilo, onda policija tu gospou ne bi mogla da shvati ozbiljno, jer ona bi onda bila luda. Shvatate? IL: Bila gospoa luda ili ne bila, njena ponuda mi ugroava ivot. To je bar logino. POLICAJAC: Nije logino. Vas ne moe da ugrozi nekakav predlog, nego samo izvrsenje onog to je predloeno. Skrenite mi panju na neki istinski pokuaj da se taj predlog ostvari, na primer, ako neki ovek uperi na vas revolver, i ja u doleteti kao na krilima. Ali ne, taj predlog niko nee prihvatiti, naprotiv. Graani su u Zlatnom apostolu ostavili izvanredan utisak. Moram, naknadno, da vam estitam. (Pije pivo.) IL: Nisam sasvim siguran, gospodine narednie. POLICAJAC: Niste sasvim sigurni? IL: Moji kupci uzimaju bolje mleko, bolji hleb, bolje cigarete. POLICAJAC: Tim bolje za vas - posao vam, znai, bolje ide. (Pije pivo.) KLARA ZAHANASIJAN: Bobi, kupi sve akcije Dipon. IL: Helmesberger je kod mene kupio konjak. A ve godinama nita ne zarauje - hrani se na sirotinjskom kazanu. POLICAJAC: Veeras u probati taj konjak. Pozvan sam kod Helmesbergera. (Pije pivo.) IL: Svi nose nove cipele. Nove ute cipele. POLICAJAC: ta imate protiv novih cipela. Uostalom, i ja imam nove cipele. (Pokazuje svoje noge.) IL: I vi.

POLICAJAC: Vidite. IL: I vae su ute. A pijete plzensko pivo. POLICAJAC: Odlino je. IL: Ranije ste pili ovdanje. POLICAJAC: Bilo je grozno. (Muzika sa radio-aparata.) IL: ujete li? POLICAJAC: Da. IL: Muzika. POLICAJAC: Vesela udovica. IL: Radio. POLICAJAC: Tu kod Hagholcera. Trebalo je da zatvori prozor. (Belei u svoj notes.) IL: Kako je Hagholcer doao do radija? POLICAJAC: To je njegova stvar. IL: A vi, narednie, ime vi mislite da platite to pilzensko pivo i te nove cipele. POLICAJAC: To je moja stvar. (Zazvoni telefon na stolu. Policajac podie slualicu.) KLARA ZAHANASIJAN: Bobi, telefoniraj Rusima da prihvatam njihov predlog. POLICAJAC: U redu. (Spusta slualicu.) IL: I moji kupci - ime e da plate? POLICAJAC: To se policije ne tie. (Ustaje i uzima puku naslonjenu na stolicu.) IL: Ali mene se tie. Jer e mojim ivotom da plate. POLICAJAC: Niko vas ne ugroava. (Poinje da puni puku.) IL: itav se grad zaduuje. Dugovi donose blagostanje. Blagostanje zahteva da budem ubijen. I zato, gospoa ima samo da sedi na balkonu, da pije kafu, pui cigare i da eka. Samo POLICAJAC: Govorite kojeta. IL: Svi vi ekate. (Lupi rukom o sto.) POLICAJAC: Popili ste koju aicu vie. (Manipulie pukom) Tako, sad je puna. Moete biti mirni. Policija je tu da obezbedi potovanje zakona, da se brine za red, da titi graane. Ona zna ta joj je dunost. Ako bi se igde pojavila makar i najmanja sumnja da postoji opasnost, policija e preduzeti korake, gospodine Ile, moete se pouzdati u to. IL (tiho): A otkud vam taj zlatni zub u ustima, narednie? POLICAJAC: ta? IL: Nov, sjajan zlatan zub. POLICAJAC: Vi ste sasvim izgubili pamet. (Il sad vidi da je puana cev upravljena na njega i polako podie ruke.) POLICAJAC: Nemam vremena da raspravljam o vaim matarijama, ovee. Onoj luckastoj milijarderki je pobeglo mezime - crni panter. Moram za njim u lov. (Odlazi pozadi.) IL: Mene vi lovite, mene. (Klara Zahanasijan ita pismo.) KLARA ZAHANASIJAN: Dolazi kreator mode. Moj sedmi i najlepi mu. On je dao nacrte za sve moje haljine za venanje. Robi, menuet. (Zauje se menuet na gitari.) MU VIII: Ali peti je bio hirurg. KLARA ZAHANASIJAN: esti. (Otvara jo jedno pismo.) Od vlasnika Zapadnih eleznica. MU VIII (iznenaen): O njemu nita ne znam. KLARA ZAHANASIJAN: Moj etvrti. Osiromaio je. Njegove akcije su prele u moje ruke. Zavela sam ga u Bekingemskoj palati. MU VIII: Ali to je bio lord Izmael. KLARA ZAHANASIJAN: Zaista, ima pravo, Hobi. Zaboravila sam njega i njegov zamak u Jorkajru. To mi, znai, pie moj drugi mu. Upoznala sam se s njim u Kairu. Ljubili smo se u podnoju Sfinge. Takvo vee se ne zaboravlja. (Desno promena. Sputa se natpis Optina. Dolazi Trei, sklanja kasu, nameta tezgu malo drukije, tako da sad moe da slui kao pisai sto. Dolazi predsednik optine. Sputa revolver na pisai sto i seda. Sleva dolazi II. Na zidu visi nekakav graevinski plan.) IL: Treba da govorim s vama, gospodine predsednie.

PREDSEDNIK OPTINE: Izvolite sesti. IL: Kao mukarac s mukarcem. Kao va naslednik. PREDSEDNIK OPTINE: Molim. (Il i dalje stoji, ukoeno gledajui revolver.) Pobegao je panter gospoe Zahanasijan. Vere se po Katedrali. Treba se naoruati. IL: Zacelo. PREDSEDNIK OPTINE: Pozvao sam sve ljude koji imaju oruje. Deca e biti zadrana u kol i. IL (nepoverljivo): Da nisu te mere malo preterane? PREDSEDNIK OPTINE: Lovi se divlja zver. (Dolazi sluga.) SLUGA: Predsednik Svetske banke, milostiva gospoo. Maloas je doleteo iz Njujorka. KLARA ZAHANASIJAN: Ne mogu ni s kim da razgovaram. Moe odmah da odleti natrag. PREDSEDNIK OPTINE: ta vas to mui? Slobodno otvorite srce. IL (nepoverljivo): Puite neku dobru cigaru. PREDSEDNIK OPTINE: Marka Plavi pegaz. IL: Prilino je skupa. PREDSEDNIK OPTINE: Ali izvrsna. IL: Ranije je gospodin predsednik optine puio druge marke. PREDSEDNIK OPTINE: Parip broj pet. IL: Jevtinije. PREDSEDNIK OPTINE: Suvie ljute. IL: Imate novu kravatu. PREDSEDNIK OPTINE: Svilenu. IL: I vi ste kupili cipele? PREDSEDNIK OPTINE: Naruio sam ih iz Kalbertata. Interesantno, otkud znate? IL: Zato sam doao. PREDSEDNIK OPTINE: Ta ta je to s vama? Bledi ste. Da niste bolesni? IL: Strah me je. PREDSEDNIK OPTINE: Strah vas je? IL: Standard se poboljava. PREDSEDNIK OPTINE: To je za mene novo. Radovao bih se ako je tako. IL: Od vlasti zahtevam zatitu. PREDSEDNIK OPTINE: Gle! A zato? IL: To gospodin predsednik i sam zna. PREDSEDNIK OPTINE: Nemate poverenja? IL: Jedna milijarda je ponuena za moju glavu. PREDSEDNIK OPTINE: Obratite se policiji. IL: Bio sam u policiji. PREDSEDNIK OPTINE: To vas je, valjda, umirilo. IL: U ustima policijskog narednika sija novi zlatan zub. PREDSEDNIK OPTINE: Vi zaboravljate da se nalazite u Gilenu. U gradu humanih tradicija. Gete je ovde prenoio, Brams komponovao jedan svoj kvartet. Takve tradicije obavezuju. (Sleva dolazi jedan ovek s pisaom mainom; to je Trei graanin.) OVEK: Nova pisaa maina, gospodine predsednie. Remington. PREDSEDNIK OPTINE: Odnesite je u kancelariju. (ovek odlazi desno.) Nismo zasluili da prema nama budete nezahvalni. ao mi je ako nemate poverenja u nau optinu. Nisam oekivao takav nihilistiki stav. Mi, najzad, ivimo u dravi gde se zakoni potuju. IL: Onda uhapsite tu gospou. PREDSEDNIK OPTINE: udno. Vrlo udno. IL: To je rekao i policijski narednik. PREDSEDNIK OPTINE: Ponaanje te dame, bog sam zna, i nije sasvim neshvatljivo. Vi ste, na kraju krajeva, naveli dva mladia na krivokletstvo i jednu devojku gurnuli u krajnju bedu. IL: Ta krajnja beda je, ipak, pozlaena milijardama, predsednie. (utanje.)

PREDSEDNIK OPTINE: Govorimo otvoreno. IL: Ja to i elim. PREDSEDNIK OPTINE: Kao mukarac s mukarcem, kako ste sami traili. Vi nemate moralno pravo da zahtevate hapenje te dame, a za poloaj predsednika optine uopte ne dolazite u obzir. ao mi je to moram to da kaem. IL: Slubeno? PREDSEDNIK OPTINE: Po ovlaenju politikih stranaka. IL: Shvatam. (Lagano ide levo, do prozora, okrenuvi lea predsedniku optine, i gleda napolje.) PREDSEDNIK OPTINE: Ako osuujemo gospoin predlog, to ne znai da odobravamo vae zloine koji su doveli do tog predloga. Za poloaj jednog predsednika treba ispunjavati izvesne uslove, moralne prirode, koje vi, morate priznati, vie ne ispunjavate. Razume se, mi emo se inae odnositi prema vama sa istim postovanjem i ljubavlju kao i dosad. (Dolazei sleva, Robi i Tobi opet prenose preko pozornice vence i cvee i icezavaju u Zlatnom apostolu.) Najbolje e biti da o tome i ne govorimo. Zamolio sam i Narodni glasnik da ne iri nikakve vesti o ovome. IL (okree se): Ve ukraavaju moj koveg, predsednie! utanje je suvie opasno za mene. PREDSEDNIK OPTINE: Nemojte tako, dragi Ile. Trebalo bi da nam budete zahvalni to taj ruan sluaj prekrivamo velom zaborava. IL: Samo ako budem govorio o tome, imau nekakvih izgleda da se izbavim. PREDSEDNIK OPTINE: Ovo je ve suvie! Pa ko vas to ugroava? IL: Jedan od vas. PREDSEDNIK OPTINE (die se) Navedite mi neko ime, i ja u ispitati stvar, do kraja. Na koga sumnjate. IL: Na sve vas. PREDSEDNIK OPTINE: U ime grada, sveano protestujem protiv takve klevete. IL: Niko nee da me ubije, ali se svako nada da e to neko da uini, i tako e to na kraju i biti uinjeno. PREDSEDNIK OPTINE: Vi vidite duhove. IL: Vidim jedan plan na zidu. Nova zgrada optine? (Lupka prstima po planu.) PREDSEDNIK OPTINE: Boe moj, valjda se sme planirati. IL: Vi ve pekuliete sa mojom smru! PREDSEDNIK OPTINE: Dragi prijatelju, ako ja kao politiar ne bih imao pravo da verujem u bolju budunost bez zadnjih, zloinakih misli, ja bih se povukao, moete u to biti sigurni. IL: Vi ste me ve osudili na smrt. PREDSEDNIK OPTINE: Gospodine Ile! IL (tiho): Plan to dokazuje! Plan! KLARA ZAHANASIJAN: Dolazi Onasis. Vojvoda i vojvotkinja. Aga. MU VIII: Ali Kan? KLARA ZAHANASIJAN: Svi koje Rivijera moe da liferuje. MU VIII: I novinari? KLARA ZAHANASIJAN: Iz celog sveta. tampa je uvek prisutna tamo gde se ja venavam. Potrebna sam tampi, i ona je potrebna meni. (Otvara jo jedno pismo.) Od grofa Holka. MU VIII: Draga moja veverice, zar zaista mora, sad kad prvi put dorukujemo zajedno, da ita pisma svojih bivih mueva? KLARA ZAHANASIJAN: Neu da izgubim pregled. MU VIII (bolno): I ja imam svoje probleme. (Ustaje i gleda varoicu.) KLARA ZAHANASIJAN: Tvoj kadilak nee da krene? MU VIII: Ovakve varoice me prosto gue. Istina, lipa umi, ptice pevaju, fontana ubori, ali to se sve deavalo i pre pola asa. Nita se ne deava ni u prirodi ni meu graanima; svud je potpuni, bezbrini mir, sitost, ugodnost. Nikakve veliine, nikakve tragike. Nedostaje moralna klima velikih epoha. (Sleva dolazi upnik, sa pukom o ramenu. Komadom bele tkanine sa crnim krstom prekriva sto za kojim je maloas sedeo policajac, i naslanja puku na hotelski zid. Crkvenjak mu pomae da

obue mantiju. Zamraenje.) UPNIK: Doite, Ile, u sakristiju. (Il dolazi sleva.) Ovde je mrano, ali svee. IL: Neu da vam smetam, oe. UPNIK: Boja kua je svakome otvorena. (Primeuje Ilov pogled, kojije pao na puku.) Ne udite se zbog puke. Po gradu se unja crni panter gospoe Zahanasijan. Maloas se ovde pentrao po galeriji, a sad je u Petersovoj itnici. IL: Traim pomo. UPNIK: Zato? IL: Bojim se. UPNIK: Bojite se? Koga? IL: Ljudi. UPNIK: Bojite se da vas ne ubiju, Ile? IL: Progone me kao divlju zver. UPNIK: Ne treba se bojati ljudi, nego boga; ne smrti tela, nego smrti due. (Crkvenjaku) Zakopaj mi pozadi mantiju. (Svuda na sceni, prema kulisama, mogu se videti Gilenci: najpre policajac, zatim predsednik optine, pa ona etvorica, slikar i profesor. Promiu okolo, unjajui se oprezno, spremni da pucaju.) IL: Re je o mojem ivotu. UPNIK: O vaem venom ivotu. IL: Bojim se tog sve veeg standarda. UPNIK: Bojite se svoje savesti. IL: Ljudi su vedri. Devojke se udeavaju. Mladii nose arene koulje. Grad se sprema da proslavi moju nasilnu smrt, dok ja umirem od straha. UPNIK: Ta kriza kroz koju prolazite moe da bude samo pozitivna. IL: To je pakao. UPNIK: Pakao je u vama. Stariji ste od mene i mislite da poznajete ljude, ali ovek poznaje samo sebe. Zato to ste, novca radi, pre mnogo godina izneverili jednu devojku, vi sad verujete da e i drugi vas izneveriti zbog novca. Sudei po sebi, donosite zakljuke o drugima. To je najzad, sasvim prirodno. Ali uzrok naeg straha lei u naim srcima, u naim gresima; kad to budete shvatili, biete u stanju da savladate ono to vas mui. IL: Simethoferovi su nabavili mainu za pranje rublja. UPNIK: Ne brinite zbog toga. IL: Na kredit. UPNIK: Brinite se za besmrtnost svoje due. IL: A tokeri - televizijski aparat. UPNIK: Molite se. (Crkvenjaku) Stolu. (Crkvenjak stavlja upniku stolu.) Ispitajte svoju savest. Poite putem pokajanja, inae e svet stalno da vam uliva strah. To je jedini put. Ne moemo uiniti nita drugo. (utanje. Naoruani Ijudi se opet gube; samo se vide senke na kulisama. Vatrogasno zvono poinje da zvoni.) A sad moram da izvrim obred, Ile, imam jedno krtenje. (Crkvenjaku) Bibliju, trebnik, psaltir. Detence poinje da plae, mora se skloniti na sigurno mesto, na jedinu svetlost koja obasjava na svet. (I drugo zvono poinje da zvoni.) IL: Jo jedno zvono. UPNIK: Zaista? Ton je izvanredan. Pun i snaan. Sve je to pozitivno, vrlo pozitivno. IL (krikne): I vi, oe! I vi! (upnik priskoi Ilu i grevito ga stegne.) UPNIK: Bei! Svi smo mi slabi, bili hriani ili nevernici. Bei! Zvono se ori u Gilenu, zvono izdaje. Bei, ne navodi nas na iskuenje ostajui ovde. (Dva pucnja. Il klone na tlo; upnik klekne kraj njega.) Bei! Bei! KLARA ZAHANASIJAN: Pucaju, Bobi. SLUGA: Stvarno, gospoo. KLARA ZAHANASIJAN: A zato? SLUGA: Panter je bio pobegao.

KLARA ZAHANASIJAN: Pogodili su ga? SLUGA: Lei mrtav pred Ilovom radnjom. KLARA ZAHANASIJAN: Jadna ivotinjica. Robi, posmrtni mar! (Posmrtni mar se svira na gitari. Balkon nestaje. Stanino zvono. Pozomica kao na poetku prvog ina. Stanica. Samo je vozni red na zidu nov, neiscepan, a na jednom mestu je prikaen veliki plakat sa utim suncem koje blista i natpisom Putujte na jug. Dalje: Posetite verske sveanosti u Oberamergauu. U pozadini se vidi i nekoliko dizalica izmeu kua, kao i nekoliko novih krovova. Tutnjava ekspresa koji prolazi. ef stanice salutira pred staninom zgradom. Iz pozadine dolazi Il, sa starim koferiom u ruci, i obazire se. Polako, kao sluajno, sa svih strana prilaze Graani. Il stane, oklevajui.) PREDSEDNIK OPTINE: Dobar dan, Ile. SVI: Dobar dan! Dobar dan! IL (sa oklevanjem): Dobar dan. PROFESOR: Kuda ste se uputili s tim koferom? IL: Na stanicu. PREDSEDNIK OPTINE: Ispratiemo vas. SVI: Ispratiemo vas! Ispratiemo vas! (Pojavljuje se sve vie graana.) IL: Ne morate, zaista nije potrebno. Zato da se trudite. PREDSEDNIK OPTINE: Putujete, Ile? IL: Putujem. POLICAJAC: A kuda? IL: Ne znam. U Kalbertat, a onda dalje. PROFESOR: Tako - a onda dalje. IL: Verovatno u Australiju. Novac u ve nekako nai. (Opet krene ka stanici.) SVI: U Australiju! U Australiju! PREDSEDNIK OPTINE: A zato? IL (zbunjen): Pa, eto, ne moe se veito iveti u istom mestu - iz godine u godinu. (Potri i stigne na stanicu. Ostali polako krenu za njim i opkole ga.) PREDSEDNIK OPTINE: Emigrirati u Australiju - pa to je prosto smeno. LEKAR: A za vas i vrlo opasno. PROFESOR: Znate, jedan od dvojice malih evnuha je takoe emigrirao u Australiju. POLICAJAC: Ovde ste najbezbedniji. Svi: Najbezbedniji, najbezbedniji. (Il se plaljivo obazire, kao progonjena ivotinja.) IL (tiho): Pisao sam prefektu Kalbertata. POLICAJAC: Pa? IL: Nije mi odgovorio. PROFESOR: Vae nepoverenje je neshvatljivo. PREDSEDNIK OPTINE: Niko vas nee ubiti. SVI: Niko, niko. IL: Pota nije poslala pismo. SLIKAR: Nemogue. PREDSEDNIK OPTINE: Upravnik pote je lan gradskog vea. PROFESOR: I estit ovek. SVI: estit ovek! estit ovek! IL: Vidite. Plakat: Putujte na jug. LEKAR: Pa ta? IL: Posetite verske sveanosti u Oberamergauu. PROFESOR: Pa ta? IL: Zida se! PREDSEDNIK OPTINE: Pa ta? IL: Svi imate i nove pantalone. PRVI: Pa ta?

IL: Postajete sve imuniji, sve bogatiji! SVI: Pa ta? (Stanino zvono.) PROFESOR: Vidite i sami koliko ste omiljeni. PREDSEDNIK OPTINE: itav grad vas ispraa. SVI: itav grad! itav grad! IL: Nisam vas za to molio. DRUGI: Valjda smemo da se oprostimo od tebe? PREDSEDNIK OPTINE: Kao stari prijatelji. SVI: Kao stari prijatelji! Kao stari prijatelji! (Tutnjava voza. ef stanice daje znak. Levo se pojavljuje kondukter, koji kao da je upravo skoio sa papuice voza.) KONDUKTER (uzvikuje otegnuto): Gilen! PREDSEDNIK OPTINE: To je va voz. SVI: Va voz! Va voz! PREDSEDNIK OPTINE: A sada, Ile, elim vam srean put. SVI: Srean put, srean put! LEKAR: I dug i srean ivot! SVI: I dug i srean ivot! (Graani se skupljaju oko Ila.) PREDSEDNIK OPTINE: Ve je vreme. Popnite se sad, uime boga, u putniki voz za Kalbertat. POLICAJAC: I mnogo sree u Australiji! SVI: Mnogo sree, mnogo sree! (Il nepomino stoji, ukoeno gledajui svoje suGraane.) IL (tiho): Zato ste vi ovde? POLICAJAC: ta hoete da kaete? EF STANICE: U kola! IL: Zato ste se svi skupili oko mene? PREDSEDNIK OPTINE: Uopte se ne skupljamo oko vas. IL: Napravite mi mesta. PROFESOR: Pa imate mesta. SVI: Imate mesta, imate mesta! IL: Neko e me zadrati. POLICAJAC: Kojeta. Treba samo da se popnete na voz i videete da je to besmislica. IL: Sklonite se. (Niko se ne mie. Neki stoje sa rukama u depovima.) PREDSEDNIK OPTINE: Ne znam ta hoete. Treba vi sami da poete. Popnite se u voz. IL: Sklonite se! PROFESOR: Va strah je prosto smean. IL (pada na kolena): Zato ste tako blizu? POLICAJAC: Ovaj ovek je poaavio. IL: Hoete da me zadrite. PREDSEDNIK OPTINE: Ta penjite se! SVI: Penjite se! Penjite se! (utanje.) IL (tiho): Neko od vas e me zadrati kad budem hteo da se popnem. SVI (sveano): Nee niko! Nee niko! IL: Znam ja. POLICAJAC: Krajnje je vreme. PROFESOR: Popnite se najzad na voz, dragi moj. IL: Znam ja to! Neko e me zadrati! Neko e me zadrati! EF STANICE: Polazak! (Die runi signal. Kondukter markira uskakanje, a Il pokriva lice akama, slomljen, okruen graanima.) POLICAJAC: Eto! Otiao vam je ispred nosa! (Svi ostavljaju Ila slomljenog, odlaze pozadi, polako, i nestaju.) IL: Izgubljen sam!

TREI IN (Petersova itnica. Levo, Klara Zahanasijan, nepokretna, sedi na svojoj nosiljci, u beloj venanici, sa velom itd. Sasvim levo, lestvice; jo dalje, kola za seno, stare koije, slama, a u sredini malo bure. Gore vise lampe, trule vree, ogromne paukove mree ire se na sve strane. Sluga dolazi iz pozadine.) SLUGA: Lekar i profesor. KLARA ZAHANASIJAN: Neka uu. (Pojavljuju se lekar i profesor; pipajui po mraku, nalaze najzad milijarderku i klanjaju se. Obojica su sad u dobrom i solidnom graanskom odelu, gotovo elegantnom.) OBOJICA: Milostiva gospoo. (Klara Zahanasijan ih posmatra kroz lornjon.) KLARA ZAHANASIJAN: Izgledate pranjavi, gospodo. (Oni otresaju sa sebe prainu.) PROFESOR: Izvinite. Morali smo da preskaemo neke stare koije. KLARA ZAHANASIJAN: Sklonila sam se u ovu itnicu. Potreban mi je mir. Jutronje venanje u Gilenskoj katedrali, zamorilo me je. Najzad, ja vie nisam u cvetu mladosti. Sedite na to bure. PROFESOR: Hvala lepo. (Sedne. Lekar i dalje stoji.) KLARA ZAHANASIJAN: Ovde je zapara, da se ovek ugui. Ali volim itnicu, miris sena, slame, i kolomasti. Uspomene. Te alatke vile, koije, slomljena kola za seno, sve je to bilo tu i kad sam bila mlada. PROFESOR: Mesto vrlo pogodno za razmiljanje. (Brie znoj.) KLARA ZAHANASIJAN: upnik je nadahnuto govorio. PROFESOR: Prva poslanica Korinanima, stih 13. KLARA ZAHANASIJAN: A i vi ste se dobro pokazali, gospodine profesore, sa vaim meovitim horom. Ton je bio vrlo svecan. PROFESOR: Bah. Iz Stradanja po svetom Matiji. Jo sam pod utiskom svega. Bio je prisutan sav otmeni svet, svet iz filmskih i finansijskih krugova... KLARA ZAHANASIJAN: Ve su otperjali ka prestonici u svojim kadilacima. Na svadbeni ruak. PROFESOR: Milostiva gospoo. Ne elimo da vam oduzimamo vae dragoceno vreme vie no to je potrebno, Va mu vas svakako nestrpljivo eka. KLARA ZAHANASIJAN: Hobi? Poslala sam ga, s njegovim kadilakom, u Holivud. LEKAR (zbunjeno): U Holivud? KLARA ZAHANASIJAN: Moji advokati su ve aranirali razvod. PROFESOR: Milostiva gospoo, a svatovi? KLARA ZAHANASIJAN: Navikli su ve na to. Ovo je moj najkrai brak, sem jednog. Sa lordom Ismaelom ilo je jo bre. ta vas je dovelo ovamo? PROFESOR: Dolazimo u vezi sa sluajem gospodina Ila. KLARA ZAHANASIJAN: O, je li umro? PROFESOR: Milostiva gospoo! Mi, na kraju krajeva, imamo svoje zapadnoevropske principe. KLARA ZAHANASIJAN: ta onda hoete? PROFESOR: Stanovnici Gilena su se, na alost, snabdeli raznim stvarima... LEKAR: I to prilino dobro snabdeli. (Obojica briu znoj.) KLARA ZAHANASIJAN: Zaduili su se? PROFESOR: Beznadeno. KLARA ZAHANASIJAN: Uprkos svim principima? PROFESOR: Svi smo mi samo ljudi. LEKAR: I sad moramo da platimo svoj dug. KLARA ZAHANASIJAN: Znate ta treba initi. PROFESOR (hrabro): Gospoo Zahanasijan. Govorimo otvoreno. Stavite se u na alosni poloaj. Ve dve decenije odgajam u ovoj osiromaenoj sredini nenu mladicu kulture, dok gradski lekar hita svojim tuberkuloznim i rahitinim pacijentima u starom, dotrajalom mercedesu. emu te bolne rtve? Novca radi? Ne bi se moglo rei. Nai prihodi su minimalni, ali ja sam ipak jednostavno odbio

ponudu da preem u Kalbertatsku viu gimnaziju, a lekar nije prihvatio poziv da predaje na Univerzitetu u Erlangenu. Iz istog ovekoljublja? I to bi bilo preterano. Ne. Mi smo ekali tokom svih ovih beskrajno dugih godina, a s nama i ceo gradi, jer je postojala nada da e se Gilen uzdii u svojoj staroj veliini, nada da e opet biti iskorisene sve mogunosti koje naa rodna gruda prua u takvom obilju. U Pikenridskoj dolini pod zemljom lei nafta, Konradska uma krije naslage ruda. Mi nismo siromani, gospoo, samo smo zaboravljeni. Potreban nam je kredit, poverenje, porudbine, da bi se naa privreda i naa kultura rascvetale. Gilen ima ta da ponudi: kombinat na Sunanom proplanku. LEKAR: Bokmana. PROFESOR: I Vagnerovu fabriku. Kupite ih, sanirajte ih, i Gilen e procvetati. Sto miliona bilo bi pametno i rentabilno uloeno; nije potrebno proerdati celu milijardu. KLARA ZAHANASIJAN: Preostaju mi jo dve. PROFESOR: Nemojte dozvoliti da nae dugogodinje ekanje ostane uzaludno. Mi ne traimo milostinju, mi nudimo dobar posao. KLARA ZAHANASIJAN: Zaista, posao nije rav. PROFESOR: Milostiva gospoo! Znao sam da nas neete ostaviti na cedilu! KLARA ZAHANASIJAN: Ali ne moete izvesti. Sunani proplanak ne mogu da kupim - jer mi ve pripada. PROFESOR: Vama? LEKAR: A Bokman? PROFESOR: A Vagnerova fabrika? KLARA ZAHANASIJAN: I to je moje. Fabrike, Pikenridska dolina, Petersova itnica, gradi, svaka ulica, svaka kuca. Sav taj stare kupila sam preko svojih agenata, koji su obustavili sve radove. Vaa nada je bila luda, vaa istrajnost besmislena, vaa rtva glupa, a itav va ivot uzalud straen. (utanje.) LEKAR: To je zbilja grozno. KLARA ZAHANASIJAN: Bila je zima, nekad, kad sam napustila ovaj gradi, u matroskoj bluzi, sa crvenim kikama, ve uveliko trudna. Graani su se kezili na mene. Drhtala sam od hladnoe u ekspresu za Hamburg, ali kad su za mnom nestale konture Petersove itnice, gledane kroz ledeno cvee na prozoru vagona, reila sam da se vratim jednog dana. I evo, tu sam. Sad ja pravim pogodbu, ja diktiram uslove. (Glasno) Robi i Tobi, u hotel! Stigao je deveti mu, sa svojim knjigama i rukopisima. (Dva monstruma dolaze iz pozadine i podiu nosiljku.) PROFESOR: Gospoo Zahanasijan! Vi ste ena uvreena u svojoj ljubavi i zahtevate apsolutnu pravdu. U mojim oima, vi ste antika junakinja, Medeja! Ali kad vas ve tako dobro razumemo, dajte nam hrabrosti da zatraimo od vas jo neto: otresite se tih mranih osvetoljubivih misli, ne terajte nas u krajnost, pomozite sirotim, slabim, ali estitim ljudima da ive dostojnim ivotom, neka u vama pobedi isto ovekoljublje! KLARA ZAHANASIJAN: ovekoljublje, gospodo, prilii milionerskoj kesi, dok se sa mojim finansijskim sredstvima moe sebi dozvoliti jedan novi svetski poredak. Svet je od mene napravio kurvu, ja hou da od sveta napravim javnu kuu. Ko bi hteo da plee, a ne moe da plati, mora da se uzdri. Vano je samo ko plaa, a ja eto plaam. Gilen za jedno ubistvo; blagostanje za jedan le. Hajdete, vas dvojica. (Odnose je pozadi.) LEKAR: Gospode, ta da radimo? PROFESOR: Ono to nam savest nalae, doktore Nisline. (U prednjem planu desno, Ilova radnja postaje vidljiva. Nov natpis, nova sjajna tezga, nova kasa, skupocenija roba. Kad neko proe kroz fiktivna vrata, zauje se pompezna zvonjava. Za tezgom gospoa Il. S leva dolazi Prvi, kao novopeeni mesar, sa novom kaceljom ponegde isprskanom krvlju.) PRVI: To je bila gozba! Sav Gilen je bio na trgu pred Katedralom. GOSPOA IL: Klarici se moe dozvoliti ta radost, posle svega to je pretrpela. PRVI: Filmske glumice kao deverue. Sa ovolikim grudima. GOSPOA IL: Takva je danas moda. PRVI: Pa novinari. Svratie i ovamo. GOSPOA IL: Mi smo prosti Ijudi, gospodine Hofbaueru. Od nas oni nita ne oekuju.

PRVI: Svakog poneto pitaju. Dajte mi cigarete. GOSPOA IL: Obine? PRVI: Kamel. I saridon. Banio sam noas kod tokersa. GOSPOA IL: Da zapiem? PRVI: Zapiite. GOSPOA IL: Kako ide posao? PRVI: Moe se. GOSPOA IL: Ni ja ne mogu da se poalim. PRVI: Uzeo sam personal. GOSPOA IL: I ja u od prvog uzeti pomonika. (Gospoica Lujza prolazi elegantno obuena.) PRVI: Ta svata uobraava, im se tako oblai. Sigurno veruje da emo ubiti Ua. GOSPOA IL: Bestidnica. PRVI: A gde je on? Odavno ga nisam video. GOSPOA IL: Gore je. (Prvi pali cigaretu, oslukujui zvuke koji dopiru odozgo.) PRVI: Koraci. GOSPOA IL: Sve tako ide po sobi. Ve danima. PRVI: Mui ga savest. Ravo se poneo prema jadnoj gospoi Zahanasijan. GOSPOA IL: I ja patim zbog toga. PRVI: Gadno je to, unesreiti devojku. (Odluno) Gospoo Il, nadam se da va mu nee priati kojeta kad budu doli novinari. GOSPOA IL: O, ne. PRVI: S obzirom na njegov karakter... GOSPOA IL: Nije ni meni lako, gospodine Hofbaueru. PRVI: Ako bude pokuao da dovede Klaru u nepriliku priajui kojekakve lai - na primer, to da je ponudila neto za njegovu smrt, to je, u stvari, bio samo izraz neizrecivog bola - moraemo da se umeamo. Ne zbog milijardi (pljune), nego zato to bi narod bio ozlojeen. Bog je svedok da je sirota gospoa Zahanasijan ve dosta pretrpela zbog njega. (Obazire se) Ovuda se ide u stan? GOSPOA IL: To je jedini ulaz. Nije praktino. Ali na prolee prezidaemo to. PRVI: Tamo u se namestiti. Sto je sigurno, sigurno. (Prvi staje sasvim desno, prekrtenih ruku, miran kao straar. Dolazi profesor.) PROFESOR: Il? PRVI: Gore je. PROFESOR: To mi inae nije obiaj, ali sad prosto moram da uzmem neko jako alkoholno pie. GOSPOA IL: Lepo je od vas to ste najzad doli da nas posetite, gospodine profesore. Imam novu glogovau. Hoete da probate? PROFESOR: Samo aicu. GOSPODA IL: Hoete i vi, gospodine Hofbaueru? PRVI: Ne, hvala. Moram jo da odem do Kafigena, u svom folksvagenu. Da kupim prase. (Gospoa Il sipa; profesor pije.) GOSPOA IL: Pa vi drhtite, gospodine profesore? PROFESOR: Suvie pijem u poslednje vreme. GOSPOA IL: Jo jedna aica nee koditi. PROFESOR: To on gore koraa? (Oslukuje zvuke koji dopiru odozgo.) GOSPOA IL: Stalno hoda tamoamo. PRVI: Bog e ga kazniti. (Sleva dolazi slikar sa jednom slikom pod mikom. Ima novo odelo od prugastog somota, arenu maramu oko vrata, crnu baskijsku kapu.) SLIKAR: Panja! Dva novinara su me pitala za ovu radnju. PRVI: Sumnjivo. SLIKAR: Pravio sam se da ne znam. PRVI: Pametno. SLIKAR: Za vas, gospoo U. Tek to sam je skinuo s nogara. Jo je vlana. (Pokazuje sliku, dok

profesor sam sebi sipa pie.) GOSPODA IL: Moj mu? SLIKAR: Umetnost poinje da cveta u Gilenu. To je slika, a? GOSPOA IL: Kako samo lii. SLIKAR: Ulje. Trajae veno. GOSPODA IL: Mogla bih da je obesim u spavaoj sobi. Iznad postelje. Alfred stari. Nikad se ne zna ta se moe desiti, stoga je ovek srean kad ima uspomene. (Napolju prolaze dve ene iz drugog ina, elegantno obuene, i gledaju robu u zamiljenom izlogu.) PRVI: Te ene. Idu u novi bioskop usred bela dana. Ponaaju se kao da smo prave ubice. GOSPODA IL: Je li skupa? SLIKAR: Trista. GOSPOA IL: Ne bjh sad mogla da platim. SLIKAR: Ne mari. ekau, gospoo Il, strpljivo u ekati. PROFESOR: Koraci, stalno koraci. (Sleva dolazi Drugi.) DRUGI: tampa. PRVI: Moramo je drati na odstojanju. Pitanje ivota i smrti. SLIKAR: Pazite da ne sie. PRVI: Zato smo tu. (Graani staju desno. Profesor je ispio pola boce i ostaje kraj tezge. Dolaze dva novinara sa fotoaparatima.) NOVINARI: Dobro vee, prijatelji. GRAANI: Pomoz bog. NOVINAR I: Prvo pitanje: Kako se oseate, uopte govorei? PRVI (zbunjen): Mi se, naravno, radujemo poseti gospoe Zahanasijan. SLIKAR: Dirnuti smo. DRUGI: Ponosni. NOVINAR I: Ponosni. NOVINAR II: Drugo pitanje gospoi za tezgom: Tvrdi se da ste bili suparnica Klari Zahanasijan i da ste na kraju odneli pobedu. (Tiina. Graani su oigledno zaprepaeni.) GOSPOA IL: Ko to tvrdi? (utanje. Dva novinara ravnoduno ispisuju belenice.) NOVINAR I: Dva mala debela slepca gospoe Zahanasijan. (Tiina) GOSPOA IL (sa ustezanjem): ta su ispriali? NOVINAR II: Sve. SLIKAR: Do avola. (Tiina) NOVINAR II: Klara Zahanasijan i vlasnik ove radnje, pre vie od etrdeset godina, bili su pred venanjem. Je li tako? (utanje) GOSPOA IL: Tako je. NOVINAR II: Je li gospodin Il ovde? GOSPOA IL: U Kalbertatu je. SVI: U Kalbertatu, NOVINAR I: Moemo da zamislimo tu idilu. Gospodin Il i gospoa Zahanasijan zajedno su odrasli, moda i u susedstvu, idu zajedno u kolu, etaju se po umi, prvi put se ljube, kao brat i sestra. Ali onda gospodin Il upozna vas, draga gospoo, novu osobu, na koju nije bio naviknut - vi ste bili njegova strast. GOSPOAIL: Strast, da. Bilo je upravo tako kao to priate. NOVINAR I: Stari sam lisac, gospoo Il. Klara Zahanasijan to shvata, povlai se, na njen tihi, otmeni nain, i vi se venavate... GOSPOA IL: Iz ljubavi. OSTALI GRAANI (sa olakanjem): Iz ljubavi. NOVINAR I: Iz ljubavi. (Zdesna dolaze dva evnuha, koje Robi vodi za ui.) OBOJICA (kukajui) Neemo vie priati, neemo vie priati. (Robi ih odvodi pozadi, gde ih e ka Tobi sa biem)

NOVINAR II: Gospoo Il, da li se va mu, s vremena na vreme... hou da kaem, to bi na kraju krajeva bilo i Ijudski... da li se on s vremena na vreme kaje? GOSPOA IL: Nije sva srea u novcu. NOVINAR II (beleei): Nije sva srea u novcu. NOVINAR I: To je istina koju mi moderni ljudi neemo nikad moi dovoljno esto da istaknemo. (Sleva dolazi sin, u konoj vindjaki.) GOSPOA IL: Na sin Karlo. NOVINAR I: Sjajan momak. NOVINAR II: Znaju li oni za prirodu odnosa... GOSPOA IL: U naoj porodici nema tajni. Uvek kaemo: to zna bog, treba da znaju i naa deca. NOVINAR II: Da znaju i deca. (U radnju stupa i ki u kostimu za tenis, sa teniskim raketom.) GOSPOA IL: Naa ki Otilija. NOVINAR II: armantna gospoica. (Sad ustaje profesor.) PROFESOR: Graani. Ja sam va stari profesor. Mirno sam ovde pio i nisam se meao u razgovor. Ali sad hou da odrim govor, hou da priam o dolasku stare dame u Gilen. (Penje se na burence, koje je tu jo od scene u itnici.) PRVI: Jesi li poludeo? DRUGI: Tiina! PROFESOR: Graani Gilena! Hou da razglasim istinu, pa makar veno ostali siromani! GOSPOA IL: Pijani ste, gospodine profesore, trebalo bi da se stidite! PROFESOR: Da se stidim? Ti treba da se stidi, eno, ti koja se sprema da izda svoga mua! SIN: Zapui usta! PRVI: Isterajte ga! DRUGI: Napolje! PROFESOR: Zaista, daleko smo doterali! KI (preklinjui ga): Gospodine profesore! PROFESOR: Razoarava me, kerice. Trebalo bi da ti govori, a eto, moram ja, ovako star, da grmnem! (Slikar ga tresne slikom po glavi.) SLIKAR: Eto ti! Hteo bi da mi oduzme porudbine! PROFESOR: Ja protestujem! Pred svetskom javnou. Strane se stvari spremaju u Gilenu. (Graani kidiu na njega, ali u tom trenutku Il dolazi zdesna, u starom, otrcano m odelu.) IL: ta se to deava u mojoj radnji? (Graani ostavljaju profesora i prestraeno gledaju Ila. Mrtva tiina.) ta traite na tom buretu, profesore? (Ovaj radosno i sa olakanjem gleda lla.) PROFESOR: Borim se za istinu, Ile. Govorim istinu gospodi novinarima. Govorim kao arhaneo, glasom gromovnika. (Klati se) Jer ja sam humanist, prijatelj starih Grka, oboavalac Platona. IL: utite. PROFESOR: Kako? IL: Siite odatle. PROFESOR: Ali oveanstvo. IL: Sedite. (utanje.) PROFESOR (razoarano): Da sednem. Da utim. oveanstvo treba da uti. Molim, kad i vi izdajete istinu. (Silazi s bureta i seda; slika mu ostaje nabijena na glavu.) IL: Izvinite. Ovaj ovek je pijan. NOVINAR II: Gospodin Il? IL: ta hoete od mene? NOVINAR II: Radujemo se to smo vas ipak nali. Potrebni su nam neki podaci. Smemo li moliti? (Obazire se.) ivotne namirnice, predmeti za pokuanstvo, pribori za jelo - setio sam se: snimiemo vas kako prodajete sekiru. IL (polako): Sekiru? NOVINAR I: Mesaru. Samo ono to je prirodno ostavlja utisak. Dajte ovamo to smrtonosno oruje. Va kupac uzima sekiru, odmerava je u ruci, pravi zamiljeno lice, a vi se saginjete iznad tezge i govorite

mu. Molim. (Nameta ih) Vie prirodnosti, gospodo, nemojte biti usiljeni. (Fotoaparati kl jocaju) Lepo, vrlo lepo NOVINAR II: Smem li vas zamoliti da sad prebacite ruku preko ramena vae supruge. Sin levo, ki desno. A sad, molim, sijajte od sree, blistajte, blistajte, od tihog unutranjeg zadovoljstva. NOVINAR I: Izvanredno blistate. (Sleva, napred, nekolicina fotoreportera pretre preko pozornice, odlazei pozadi. Jedan dovikuje onima u radnji.) SNIMATELJ: Zahanasijanka ima sad novog mua. Maloas su otili da se etaju u Konradskoj umi. NOVINAR I: Novog mua? NOVINAR II: To e biti naslov za Lajf. (Oba novinara istre iz radnje. utanje. Prvi graanin jo uvek dri sekiru.) PRVI (sa olakanjem): Imali smo sree. SLIKAR: Mora da izvini, profesore. Ako treba da ostanemo prijatelji, tampa ne sme nita da sazna. Jasno? (Odlazi napolje. Drugi poe za njim, ali malo zastane ispred Ila.) DRUGI: Bilo je pametno, vrlo pametno s tvoje strane to nisi izbrbljao kojekakve gluposti. Ali jednoj hulji kao to si ti ionako se nita ne bi verovalo. (Odlazi.) PRVI: Sad emo dospeti u ilustrovane asopise, Ile. IL: Svakako. PRVI: Postaemo slavni. IL: Tako rei. PRVI: Dajte jedan partagas. IL: Molim. PRVI: Zapiite. IL: Razume se. PRVI: Otvoreno govorei, ono to si ti Klari uinio, moe da uini samo jedna vucibatina. (Hoe da poe.) IL: Sekiru, Hofbaueru. (Prvi zastane i vrati mu sekiru. utanje u radnji. Profesor jo sedi na buretu.) PROFESOR: Morate mi oprostiti. Probao sam tu glogovau - popio sam dvetri aice. IL: Ne mari. (Porodica izlazi desno.)

PROFESOR: Hteo sam da vam pomognem. Ali spreili su me, a ni vi to niste hteli. (Oslobaa se slike) Ah, Ile. Kakvi smo mi to ljudi. Ta sramna milijarda gori u naim srcima. Trgnite se, borite se za svoj ivot, poveite se sa tampom, nemate vie vremena za gubljenje. IL: Neu vie da se borim. PROFESOR (zauen): ta je to s vama, vi kao da ste potpuno izgubili razum od straha. IL: Uviam da vie nemam prava. PROFESOR: Nemate prava? U odnosu na tu prokletu staru damu, tu kurvu nad kurvama, koja bestidno menja mueve pred naim oima, koja nam otima due? IL: Na kraju, ja sam kriv za to. PROFESOR: Kriv? IL: Ja sam Klaru uinio takvom kakva je, i sebe ovakvim kakav sam i to sam - jedan praznoglavi i prljavi bakalin. I ta sad da radim, profesore? Da izigravam nevinog? Sve je to mo je delo - ti evnusi, taj sluga, ta milijarda. Ne mogu vie sebi da pomognem, a ni vama. (Uzima pocepanu sliku i gleda je.) Moj portre. PROFESOR: Vaa ena je htela da ga obesi u spavaoj sobi. Iznad postelje. IL: Kin e ve naslikati drugu. (Stavlja sliku na tezgu. Profesor ustaje, s mukom, tetura.) PROFESOR: Otreznio sam se. Najzad. (Nesigurnim korakom prilazi Ilu.) Imate pravo. Potpuno. Vi ste krivi za sve. A sad u vam neto rei, Alfrede Ile, neto osnovno. (Stoji pred Ilom prav kao svea sasvim se malo ljulja.) Biete ubijeni. Ja to znam, jo od poetka, a i vi to odavno znate, mada inae niko u Gilenu nee u to da poveruje. Iskuenje je i suvie veliko, a nae siromatvo i suvie gorko. Ali ja znam jo neto. I ja u biti pomaga. Oseam kako polako postajem ubica. Moja vera u

ovekoljublje je nemona. I zato to to znam, postao sam pijanica. Plaim se, Ile, kao to ste se i vi plaili. Znam i to da e i do nas, jednoga dana, doi jedna stara dama, i da e se i s nama desiti isto to se s vama deava, ali ja uskoro, moda ve za koji as, neu to vie znati. (utanje.) Jo jednu bocu glogovae. (Il stavlja bocu pred njega; profesor okleva, a onda odluno uzima bocu.) Zapiite. (Polako izlazi. Porodica opet dolazi, Il se kao u snu obazire.) IL: Sve je novo. Sasvim moderno izgleda. isto je, ukusno. Uvek sam sanjao o takvoj radnji. (Uzima raket iz ruke svoje keri.) Igra tenis? KI: Ila sam na nekoliko lekcija. IL: Rano ujutru, zar ne? Umesto na berzu rada? KI: Sve moje drugarice igraju tenis. (utanje.) IL: Karlo, odozgo iz sobe video sam te u automobilu. SIN: To je samo opel-olimpija, nije skup. IL: Kad si nauio da vozi? (utanje.) Nisi, znai, iao po vruini na stanicu da trai posao? SIN: Jesam, neki put. (Sin, zbunjen, iznosi desno burence na kome je sedeo profesor.) IL: Traio sam svoje nedeljno odelo, i tako naao neku krznenu bundu. GOSPOA IL: Uzela sam je na probu. (utanje.) Svi se zaduuju, Fredi. Samo se ti uzbuuje zbog toga. Tvoj strah je prosto smean. To je bar jasno, da e se stvar reiti prijateljski, i da nee izgubiti ni vlas sa glave. Klarica nee ii do kraja, znam je ja, ona ima suvie dobro srce. KI: Zaista, oe. SIN: To valjda i sam uvia. (utanje.) IL (polako): Danas je subota. Hteo bih da se provozam tvojim automobilom, Karlo, samo jedan jedini put. Naim automobilom. SIN (nesigurno): Hteo bi? IL: Obucite najbolja odela. Provozaemo se zajedno. GOSPOA IL (nesigurno): I ja treba da poem? Nije trenutak za to. IL: Zato ne? Obuci tu bundu, neka ovo bude prva prilika za to. Ja u dotle obraunati kasu. (Gospoa Il i njihova ki izlaze desno, sin levo, a II se uposli oko kase. Sleva dolazi predsednik optine s pukom.) PREDSEDNIK OPTINE: Dobro vee, Ile. Nemojte se uznemiravati. Svratio sam samo na koji trenutak. IL: Samo izvolite. (utanje.) PREDSEDNIK OPTINE: Doneo sam puku. IL: Hvala lepo. PREDSEDNIK OPTINE: Puna je. IL: Nije mi potrebna. (Predsednik optine prislanja puku uz tezgu.) PREDSEDNIK OPTINE: Veeras je optinski zbor. U Zlatnom apostolu. U sveanoj sali. IL: Doi u. PREDSEDNIK OPTINE: Svi e doi. Razmatraemo va sluaj. U tekoj smo situaciji. IL: I meni se ini. PREDSEDNIK OPTINE: Ponuda e biti odbijena. IL: Mogue. PREDSEDNIK OPTINE: Ali moda se i varam. IL: Zaista. (utanje.) PREDSEDNIK OPTINE (oprezno) U tome sluaju, da li biste se povinovali presudi, Ile? Tamo e, naime, biti prisutna i tampa. IL: tampa? PREDSEDNIK OPTINE: I radio, televizija, filmski urnal. Situacija e biti kakljiva, ne samo za vas ve i za nas, verujte mi. Kao gospoino zaviajno mesto, u ijoj se Katedrali ona sad jo i venala, Gilen je postao tako poznat da e biti napisana reportaa o naim starim demokratskim institucijama. (Il je zaposlen oko kase.) IL: Obavestiete javnost o gospoinoj ponudi?

PREDSEDNIK OPTINE: Ne direktno - samo e upueni razumeti smisao rasprave. IL: Naime, da je re o mom ivotu. (utanje.) PREDSEDNIK OPTINE: Obavestio sam tampu da e - moda - gospoa Zahanasijan osnovati jedan fond, i da ste tu posredovali vi, kao njen prijatelj iz mladosti. To staro prijateljstvo sad je ve postalo poznato. Tako ete biti isti u oima javnosti, ma ta se dogodilo. IL: To je ljubazno od vas. PREDSEDNIK OPTINE: Otvoreno govorei, nisam to uinio radi vas, nego radi vae hrabre, potene porodice. IL: Shvatam. PREDSEDNIK OPTINE: Mi igramo potenu igru, to morate priznati. Vi ste dosad utali. Dobro. Ali da li ete utati i dalje? Ako nameravate da govorite, moraemo da uinimo sve to moemo, i ne okupljajui graane. IL: Razumem. PREDSEDNIK OPTINE: Dakle? IL: Radujem se to ujem otvorenu pretnju. PREDSEDNIK OPTINE: Ja vam ne pretim, Ile, vi pretite nama. Ako budete govorili, moraemo i mi da preduzmemo korake. I to prvi. IL: utau. PREDSEDNIK OPTINE: Ma kakva bila odluka zbora? IL: Prihvatiu je. PREDSEDNIK OPTINE: Lepo. (utanje.) Radujem se, Ile, to ete se povinovati presudi graanstva. U vama jo nije utrnuo i poslednji plamiak potenja. Ali zar ne bi bilo bolje kad uopte ne bismo morali da zakazujemo suenje? IL: ta hoete time da kaete? PREDSEDNIK OPTINE: Rekli ste maloas da vam puka nije potrebna. Moda vam je sad ipak potrebna. (utanje) Mogli bismo da kaemo gospoi da smo vam je posudili, pa bismo i tako dosli do novca. Verujte mi, ovaj predlog sam platio mnogim besanim noima. Ali, najzad, zar ne mislite da bi zaista bila vaa dunost da okonate svoj ivot, da kao astan ovek prihvatite sve posledice? Iz graanske svesti, iz ljubavi prema otadbini. Vi vidite nasu gorku siromatinu, nae zlopaenje, nau gladnu decu... IL: Sad vam je sasvim dobro. PREDSEDNIK OPTINE: Ile! IL: Predsednie! Ja sam proao kroz pravi pakao. Gledao sam vas kako se zaduujete. Svaki novi znak vaeg novog blagostanja izazivao je u meni oseanje da je smrt dopuzila malo blie. Da ste mi utedeli taj strah, taj jezivi uas, sve bi se drukije odvijalo, mogli bismo drukije da razgovaramo, uzeo bih vau puku. Vama za ljubav. Ali ovako, zatvorio sam se u sebe, i pobedio svoj strah. Sasvim sam. Bilo je teko, ali je uspelo. Ne moe se vie nazad. Vi sad morate da mi budete sudije. Povinovau se vaoj presudi, ma kakva ona bila. Za mene, to e biti pravda; ta e za vas da bude, ne znam. Dao bog da se zbog toga ne pokajete. Moete me ubiti, ne alim se, ne protestujem, ne branim se. Ali ne mogu da vas oslobodim vaega ina. PREDSEDNIK OPTINE (opet uzima puku): teta. Proputate priliku da sperete ljagu sa sebe i da postanete gotovo sasvim poten ovek. Ali to se zaista ne moe od vas zahtevati. IL: Da vam pripalim, gospodine predsednie. (Pripaljuje mu cigaretu. Predsednik optine odlazi. Gospoa Il dolazi u krznenoj bundi, ki u crvenoj haljini.) Otmeno izgleda, Matilda. GOSPOA IL: Persijaner. IL: Kao prava dama. GOSPOA IL: Prilino je skupa. IL: Lepa ti je haljina, Otilija, ali malo smela, zar ne misli? KI: Oh, tata, trebalo bi tek da vidi moju veernju haljinu. (Trgovina nestaje. Sin dolazi u automobilu.) IL: Lepa kola. itavog sam se ivota muio da doem do malo novca, malo udobnosti, do takvog

automobila, na primer, i zato bih sad, kad smo ve dotle doli, voleo da vidim kako to izgleda. Matilda, hodi sa mnom pozadi, a Otilija nek sedne sa Karlom. (Penju se u automobil.) SIN: Mogu da vozim sto dvadeset. IL: Nemoj tako brzo. Hou da gledam gradi u kome sam iveo skoro sedamdeset godina. Divne su te stare ulice, tota je doterano. Sivi dim iznad dimnjaka, zdravac na prozorima, a suncokret i rue u vrtovima kod Geteovih vratnica. Svuda deji smeh i ljubavni parovi. Gle, moderna novogr adnja na Bramsovom trgu. GOSPOA IL: Kafana Hodel se proiruje. KI: Lekar - u mercedesu 300. IL: Ravnica, sa breuljkom u pozadini, danas kao da je pozlaena. Velianstvena je ova hladovina u koju poniremo - a onda opet svetlost. Dizalica Vagnerove fabrike i Bokmanovi dimnjaci izdiu se iznad horizonta kao dinovi. SIN: Ponovo e proraditi. IL: ta kae? SIN (glasnije): Ponovo e proraditi. (Svira u trubu.) GOSPODA IL: Smeni automobilii. SIN: Mesermiti. Svaki egrt mora da ima tako neto. KI: Cest terrible. GOSPOA IL: Otilija pohaa vie kursove francuskog i engleskog jezika. IL: Pametno. Kombinat na Sunanom proplanku. Odavno nisam bio ovde. SIN: Proirie se. IL: Mora glasnije da govori, pri ovakvoj brzini. SIN (glasnije): Proirie se. - Ovo je toker, naravno. Svakog prestie svojim bjuikom. KI: Skorojevi. IL: Vozi sad kroz Pikenridsku dolinu. Proi pored movare, kroz aleju topola, pa zaokreni kod Lovakog paviljona kneza Hasla. Ogromni oblaci na nebu, jedan iznad drugog , kao leti. Lep predeo, utonuo u sumrak. Kao da ga danas prvi put gledam. KI: timung kao kod Adalberta tiftera. IL: Kod koga? GOSPOA IL: Kod tiftera. Otilija studira i literaturu. IL: Zbilja otmeno. SIN: Hofbauer u svom folsvagenu. Vraa se iz Kafigena. KI: Sa prasiima. GOSPOA IL: Karlo odlino vozi. Kako je elegantno sekao krivinu. ovek se tako sigurno osea. SIN: U prvu brzinu. Ulica je strma. IL: Uvek sam gubio dah kad sam se peo uz nju. GOSPOA IL: Dobro je to imam bundu. Postaje hladno. IL: Poao si pogrenim pravcem. Ovuda se ide u Bajzenbah. Mora nazad, pa onda levo u Konradsku umu. (Automobil odlazi pozadi. Dolaze etvorica, sa drvenom klupom, i markiraju drvee; sada su u fraku.) PRVI: Mi smo jele, bukve. DRUGI: Detli i kukavica, plaljiva srna. TREI: timung prohujalog doba, opevan esto. ETVRTI: Koji sad kvare automobilske sirene. (Sin svira u trubu.) SIN: Opet srna. Nee da se skloni s druma, glupaa. (Trei skoi.) KI: Imaju poverenja. Vie ih ne love. IL: Zaustavi ispod ovog drvea. SIN: Molim. GOSPOA IL: ta hoe? IL: Da proem kroz umu. (Silazi.) Lepo je uti ovde zvono iz Gilena. Poveerje. SIN: etiri zvona. Tek sad prijatno zvue.

IL: Sve je uto, jesen je ve na pragu. Lie je na zemlji, kao suvo zlato. (Gazi po liu.) SIN: ekaemo te pored mosta. IL: Nije potrebno. Idem kroz umu u grad. Na optinski zbor. GOSPOA IL: Mi emo onda da se odvezemo u Kalbertat, Fredi, idemo u bioskop. SIN: Servus, oe! KI: So long, Daddy. GOSPOA IL: Do vienja! Do vienja! (Automobil sa porodicom iezava, vozei opet unazad. Porodica mae. Il ih gleda. Onda sedne na klupu koja se nalazi levo. um vetra. Zdesna dolaze Robi i Tobi s nosiljkom na kojoj se nalazi Klara Zahanasijan u svojoj obinoj odei. Robi nosi na leima gitaru. Pored nje ide njen Mu IX, dobitnik Nobelove nagrade, visok, mrav, prosed, sa brkovima. I njega moe da igra isti glumac. Pozadi sluga.) KLARA ZAHANASIJAN: Konradska uma, Robi i Tobi, stanite. (Klara Zahanasijan silazi s nosiljke , posmatra umu kroz lornjon i pomiluje Prvog po leima.) KLARA ZAHANASIJAN: Paraziti su mu izgrizli koru; drvo umire. (Primeuje Ila.) Alfrede! Milo mi je to sam te srela. Dola sam da vidim svoju umu. IL: Zar je i Konradska uma sada tvoja? KLARA ZAHANASIJAN: I ona. Smem li da sednem pored tebe? IL: Samo izvoli. Maloas sam se oprostio od svoje porodice. Idu u bioskop. Karlo je nabavio automobil. KLARA ZAHANASIJAN: Napredak. (Sedne od Ila desno.) IL: Otilija pohaa kurs literature. Uz to ui engleski i francuski. KLARA ZAHANASIJAN: Vidi, ipak se u njima probudio smisao za ideale. Hodi, Cobi, pokloni se. Moj deveti mu. Dobitnik Nobelove nagrade. IL: Veoma se radujem. KLARA ZAHANASIJAN: On je naroito interesantan kad ne misli. Nemoj da misli, Cobi. MU IX: Ali, duice... KLARA ZAHANASIJAN: Nemoj da se prenemae. MU IX: Dobro, onda. (Ne misli.) KLARA ZAHANASIJAN: Vidi, sad izgleda kao diplomata. Podsea me na grofa Holka, samo to taj nije pisao knjige. Sprema se da se povue, da napie svoje memoare i da preuzme nadzor nad mojom imovinom. IL: estitam. KLARA ZAHANASIJAN: Imam ravo predoseanje. Jer mukarci slue za reprezentaciju, ne za neto stvarno korisno. Idi, pretrai umu, Cobi, levo e nai istorijske ostatke. (Mu IX odlazi da traga. Il se obazire) IL: A dva evnuha? KLARA ZAHANASIJAN: Poeli su da brbljaju. Naredila sam da ih poalju u Honkong, u jednu moju jazbinu za puae opijuma. Tamo mogu da pue i da sanjare. Uskoro e i sluga za njima. Ni taj mi uskoro nee biti vie potreban. Bobi, cigaretu. Romea i Juliju. (Sluga dolazi iz pozadine, slui je kutijom za cigarete.) Hoe i ti jednu, Alfrede? IL: Rado. KLARA ZAHANASIJAN: Poslui se. Daj nam vatre, Bobi. (Pue.) IL: Ovo prija. KLARA ZAHANASIJAN: esto smo u ovoj umi zajedno puili, sea li se? Cigarete koje si kupovao kod Matildice. Ili krao. (Prvi lupka kljuem po luli.) KLARA ZAHANASIJAN: Opet detli. ETVRTI: Ku - ku! Ku - ku! IL: I kukavica. KLARA ZAHANASIJAN: Da li da Robi odsvira neto na gitari? IL: Molio bih. KLARA ZAHANASIJAN: Dobro svira taj pomilovani razbojnik, potreban mi je u trenucima kad

razmiljam. Mrzim gramofon i radio. IL: Kroz pustinju eta ide. KLARA ZAHANASIJAN: Tvoja omiljena pesma. Nauila sam ga. (utanje. Pue. Kukavica itd. uma umori. Robi svira baladu.) IL: Imala si - hou da kaem, imali smo dete. KLARA ZAHANASIJAN: Da, imali smo. IL: Deka ili devojicu? KLARA ZAHANASIJAN: Devojicu. IL: I kakvo si joj ime dala? KLARA ZAHANASIJAN: enevijeva. IL: Lepo ime. KLARA ZAHANASIJAN: Samo sam jednom videla siroe. Na poroaju. Onda su mi ga oduzeli. Hriansko staranje. IL: Kakve su joj bile oi? KLARA ZAHANASIJAN: Jo ih nije bila ni otvorila. IL: A kosa? KLARA ZAHANASIJAN: Crna, ini mi se, ali to je est sluaj kod novoroenadi. IL: Istina je. (ute. Pue. Muzika.) Gde je umrla? KLARA ZAHANASIJAN: Kod nekih ljudi. Zaboravila sam im imena. IL: Od ega? KLARA ZAHANASIJAN: Od zapaljenja mozga. Moda jo i od neeg drugog. Primila sam kartu od nadlenih. IL: U smrtnim sluajevima ovek se moe osloniti na njih. (utanje.) KLARA ZAHANASIJAN: Priala sam ti o naoj devojici. Sad ti priaj o meni. IL: O tebi? KLARA ZAHANASIJAN: Kakva sam bila kad sam imala sedamnaest godina, kad si me voleo. IL: Morao sam jednom dugo da te traim u Petersovoj itnici; naao sam te u koijama, samo u koulji, sa poduom slamkom u zubima. KLARA ZAHANASIJAN: Bio si jak i hrabar. Tukao si se s onim elezniarem koji me proganjao. Brisala sam ti krv sa lica svojim crvenim iponom. (Gitara zauti.) Balada je zavrena. IL: Neka svira jo. O, zaviaju, slatki i mili. KLARA ZAHANASIJAN: Zna Robi i to. (Gitara ponovo svira.) IL: Hvala ti na vencima, hrizantemama i ruama. Lepo izgledaju na kovegu u Zlatnom apostolu. Sveano. Ve dve sale pune su cvea. Ve se blii as. Eto, poslednji put sedimo u naoj staroj umi, koja umori, puna kukavica. Veeras se graani okupljaju. Osudie me na smrt, i jedan od njih e me ubiti. Ne znam ko e to da bude, ni gde e to da se dogodi, samo znam da sam na kraju jednog besmislenog ivota. KLARA ZAHANASIJAN: Odneu te, u tvom kovegu, na Kapri. Podigla sam mauzolej u parku svoje palate, meu empresima. Sa pogledom na Mediteran. IL: To sam video samo na razglednicama. KLARA ZAHANASIJAN: Tamnoplavo. Grandiozna panorama. Tamo e ostati. Pokojnik pored kamene statue. Tvoja Ijubav je umrla pre mnogo godina. Moja Ijubav nije mogla da umre. Ali ni da ivi. Postala je neto zlokobno, kao i ja sama, kao te blede peurke u ovoj umi, kao to koren je nalik na glave slepaca. Sve je ogrezlo u moje milijarde; one se maaju tebe, svojim kandama, hoe tvoj ivot. Jer on meni pripada. Zauvek. Sad si uhvaen u mreu, izgubljen si. Uskoro e od tebe ostati samo jedan mrtvi ljubavnik u mome seanju, jedan blagi duh meu ruevinama. IL: I pesma o zavicaju je zavrena. (Mu IX se vraa.) KLARA ZAHANASIJAN: Dobitnik Nobelove nagrade. Dolazi sa iskopina. Dakle, Cobi? MU IX: Poeci hrianske ere. Hunska pustoenja. KLARA ZAHANASIJAN: teta. Daj mi ruku. Robi i Tobi, nosiljku. (Penje se na nosiljku) Adieu, Alfrede. IL: Adieu, Klara. (Nosiljku odnose pozadi. II ostaje da sedi na klupi. Drvee se sklanja. Odozgo se

sputa pozorini portal sa standardnim zavesama i draperijama. Natpis: IVOT JE OZBILJAN, UMETNOST JE VEDRA. Iz pozadine dolazi policajac u novoj, raskonoj uniformi, i sedne pored Ila. Dolazi jedan radioreporter i poinje da govori u mikrofon, dok se graani okupljaju - svi u novim, sveanim haljinama ifrakovima. Na sve strane fotoreporteri, novinari, filmske kamere.)

RADIOREPORTER: Dame i gospodo. Posle nae reportae iz rodne kue i razgovora sa upnikom, prisustvujemo jednom optinskom skupu. Blii se najvaniji trenutak posete koju je gospoa Zahanasijan uinila svom prijatnom i simpatinom rodnom mestu. Istina, slavna gospoa nije prisutna, ali predsednik optine e u njeno ime dati vano saoptenje. Nalazimo se u pozorinoj sali Zlatnog apostola, hotela u kome je Gete jednom prenoio. Ljudi se okupljaju na pozornici koja inae slui za priredbe mesnih drutava i gostovanja Kalbertatskog pozorita. To je stari obiaj, kako nam je predsednik optine objasnio. ene se nalaze u gledalitu - i to je tradicija. Sveano raspoloenje, opta nestrpljivost. Filmski snimatelji su zauzeli svoje poloaje, tu su i moje kolege sa televizije, reporteri iz celog sveta, a sad predsednik optine poinje svoj govor. (Reporter prilazi sa mikrofonom predsedniku optine, koji stoji na sredini pozornice; graani su oko njega u polukrugu.) PREDSEDNIK OPTINE: Pozdravljam graane Gilena srdanom dobrodolicom. Otvaram sastanak! Na dnevnom redu je samo jedna taka. Imam ast i privilegiju da vas obavestim da gospoa Klara Zahanasijan, ki naeg uglednog sugraanina, arhitekte Gotfrida Veera, namerava da nam pokloni jednu milijardu. (agor meu novinarima) Pet stotina miliona za grad, a pet stotina miliona da se podeli na sve graane. (Tiina.) RADIOREPORTER (prigueno): Drage sluateljke i sluaoci. Ogromna senzacija. Fond prekono ini stanovnike ovog gradia imunim ljudima, tako da to predstavlja jedan od najveih socijalnih eksperimenata nae epohe. Prisutni kao da su oamueni. Mrtva tiina. Duboko uzbuenje na svim licima. PREDSEDNIK OPTINE: Dajem re gospodinu profesoru. (Radioreporter se sa mikrofonom priblii profesoru) PROFESOR: Graani. Mora da nam bude jasno da gospoa Klara Zahanasijan ovim poklonom hoe da postigne neto odreeno. A ta je to, u stvari? Da li je njen cilj da nas usrei novcem, da nas obaspe zlatom, da sanira Vagnerovu fabriku, kombinat na Sunanom proplanku, Bokmana? Vi znate da nije tako. Ona hoe pravdu za svoju milijardu, pravdu! Ona hoe da nae drutvo postane pravednije. Taj zahtev nas iznenauje. Nae drutvo, znai, nije bilo pravedno? PRVI: Nikad. DRUGI: Tolerisali smo zloin! TREI: Sudsku nepravdu! JEDAN ENSKI GLAS: Jednog vucibatinu! DRUGI GLASOVI: Tako je! PROFESOR: Graani Gilena! S gorcinom konstatujemo stanje stvari: tolerisali smo nepravdu. Ja dobro vidim iroke materijalne mogunosti koje nam prua ova milijarda; ja takoe uviam da je u naem siromatvu koren svakog zla i bede, pa ipak - nije rec o novcu. (Buran aplauz) Nije re o blagostanju, o naem komforu, niti o luksuzu, nego o tome da li emo hteti da ostvarimo pravdu, i ne samo nju ve i sve ideale za koje su nai preci iveli, borili se i umirali - ideale koji daju vrednost naoj zapadnoevropskoj civilizaciji. (Buran aplauz) Sloboda je u opasnosti, kad se baca pod noge ljubav naih blinjih, kad se ne potuje zapovest da se tite slabi, kad se nanosi uvreda braku, kad se vara sud, kad se jedna mlada majka gura u bedu. (Uzvici: Fuj!) Nae ideale, uime boga, moramo najzad ostvariti, ne alei ivote. (Buran aplauz) Bogatstvo ima onda smisla, ako je izvor milosra; ali pomilovan e biti samo onaj ko gladuje za milosrem. Oseate li tu glad, graani, tu glad duha, a ne samo onu drugu, profanu glad tela? To je pitanje koje bih hteo da vam postavim kao direktor gimnazije. Samo ako neete da trpite zlo, samo ako vise ni pod kojim uslovima ne pristajete da ivite u svetu nepravde, smete da primite milijardu gospoe Zahanasijan, ispunjavajui uslov koji je u vezi sa osnivanjem fonda. O tome, graani, elim da razmislite.

(Frenetian aplauz.) RADIOREPORTER: uli ste aplauz, dame i gospodo. Ja sam zaista potresen. Govor direktora gimnazije pokazuje moralni nivo koji se danas, na alost ne moe esto videti. On je hrabro ukazao na nepravilnosti svih vrsta, na nepravde kojih ima u svakoj zajednici, svuda gde ive ljudi. PREDSEDNIK OPTINE: Alfrede Ile... RADIOREPORTER: Predsednik optine ponovo uzima re. PREDSEDNIK OPTINE: Alfrede Ile, imam da vam postavim jedno pitanje. (Policajac mune Ila. Ovaj ustaje. Radioreporter mu prilazi sa mikrofonom.) RADIOREPORTER: Sad ete uti glas oveka na iji je predlog osnovan Fond gospoe Zahanasijan, glas Alfreda Ila, dobrotvorkinog prijatelja iz mladosti. Alfred Il je krepak uspravan ovek od blizu sedamdeset godina, pravi Gilenac od stare loze. Naravno, on je uzbuen, pun zahvalnosti i tihog zadovoljstva. PREDSEDNIK OPTINE: Ovaj fond nam je ponuen zahvaljujui vama, Alfrede Ile. Jeste li toga svesni? (Il tiho kae neto.) RADIOREPORTER: Morate govoriti glasnije, dragi prijatelju, da bi i nae sluateljke i sluaoci mogli neto da uju. IL: Da. PREDSEDNIK OPTINE: Hoete li potovati nau odluku o prihvatanju ili neprihvatanju Fonda Klare Zahanasijan? IL: Potovau je. PREDSEDNIK OPTINE: Ima li ko da postavi neko pitanje Alfredu Ilu? (utanje) Ima li ko da stavi neku primedbu na Fond Klare Zahanasijan? (utanje) upnik? (utanje) Gradski lekar? (utanje) Policija? (utanje) Politika opozicija? (utanje) Prelazimo na glasanje. (Tiina. uje se samo zujanje filmskih kamera, kljocanje bliceva.) Ko ista srca eli da ostvari pravdu, neka podigne ruku. (Svi osim Ila podiu ruku.) RADIOREPORTER: Pobona tiina u sali. Vidimo samo more podignutih ruku - to je mona zakletva da e se ostvariti jedan bolji, pravedniji svet. Samo je stari Il nepomian, savladan radou. Njegov cilj je postignut, fond je osnovan zahvaljujui dobroti njegove prijateljice iz mladosti. PREDSEDNIK OPTINE: Fond Klare Zahanasijan je prihvaen, jednoglasno. Ne radi novca. GRAANI: Ne radi novca. PREDSEDNIK OPTINE: Ve radi pravde. GRAANI: Ve radi pravde. PREDSEDNIK OPTINE: I po savesti. GRAANI: I po savesti. PREDSEDNIK OPTINE: Jer ne moemo iveti ako toleriemo zloin meu nama. GRAANI: Jer ne moemo iveti ako toleriemo zloin meu nama. PREDSEDNIK OPTINE: Moramo ga iskoreniti. GRAANI: Moramo ga iskoreniti. PREDSEDNIK OPTINE: Da ne bi od toga trpele nae due. GRAANI: Da ne bi od toga trpele nae due. PREDSEDNIK OPTINE: I sve to nam je najsvetije. GRAANI: I sve to nam je najsvetije. IL (krikne): Gospode boe! (Svi sveano stoje s podignutim rukama, ali je kamera snimatelja filmskog urnala prestala da radi.) SNIMATELJ: teta, gospodine predsednie. Prekid struje. Molio bih da se ponovi zavretak glasanja. PREDSEDNIK OPTINE: Da se ponovi? SNIMATELJ: Za filmski urnal. PREDSEDNIK OPTINE: O, vrlo rado. SNIMATELJ: Je li dovod u redu? JEDAN GLAS: Jeste. SNIMATELJ: Onda kreemo. (Predsednik optine zauzima pozu.)

PREDSEDNIK OPTINE: Ko ista srca eli da ostvari pravdu, neka podigne ruku. (Svi diu ruku.) Fond Klare Zahanasijan je prihvaen, jednoglasno. Ne radi novca. GRAANI: Ne radi novca. PREDSEDNIK OPTINE: Ve radi pravde. GRAANI: Ve radi pravde. PREDSEDNIK OPTINE: I po savesti. GRAANI: I po savesti. PREDSEDNIK OPTINE: Jer ne moemo iveti ako toleriemo zloin meu nama. GRAANI: Jer ne moemo iveti ako toleriemo zloin meu nama. PREDSEDNIK OPTINE: Moramo ga iskoreniti. GRAANI: Moramo ga iskoreniti. PREDSEDNIK OPTINE: Da ne bi od toga trpele nae due. GRAANI: Da ne bi od toga trpele nae due. PREDSEDNIK OPTINE: I sve to nam je najsvetije. GRAANI: I sve to nam je najsvetije. (Tiina.) SNIMATELJ (tiho): No, Ile? (Tiina. Razoarano) Nita onda. teta to nije ponovljen radosni usklik Gospode boe! - to je bilo naroito efektno. PREDSEDNIK OPTINE: Gospoda novinari, radioreporteri i filmski snimatelji pozivaju se na zakusku. U restoran. Najbolje e biti da napustite salu kroz glumaki ulaz. Gospoama se servira aj u bati Zlatnog apostola. (Novinari, radioreporteri, filmski snimatelji i njihovi pomonici izlaze pozadi desno. Ljudi ostaju nepokretni na sceni. Il ustaje, hoe da poe.) POLICAJAC: Ostani! (Silom ga natera da sedne.) IL: Hoete to jo danas da uinite? POLICAJAC: Naravno. IL: Mislio sam da bi bilo najbolje da umrem kod kue. POLICAJAC: To e se desiti ovde. PREDSEDNIK OPTINE: Ima li jo koga u gledalitu? (Trei i etvrti gledaju dole.) TREI: Nema nikog. PREDSEDNIK OPTINE: A na galeriji? ETVRTI: Prazna je. PREDSEDNIK OPTINE: Zakljuajte sva vrata. U salu vie niko ne sme da ue. (Dvojica odlaze u gledalite) TREI: Zakljuana su. ETVRTI: Zakljuana su. PREDSEDNIK OPTINE: Ugasite svetlost. Mesec sija kroz prozor na galeriji. To je dovoljno. (Scena se zamrauje. Pri slaboj svetlosti meseine ljudi se jedva naziru.) PREDSEDNIK OPTINE: Napravite ivu ogradu. (Graani prave palir, na ijem kraju stoji gimnastiar, sada u elegantnim belimpantalonama, sa crvenom earpompreko majice.) PREDSEDNIK OPTINE: Gospodine upnie, smem li moliti? (upnik polako prilazi Ilu i sedne kraj njega) UPNIK: I tako, Ile, doao je va teki as. IL: Cigaretu. UPNIK: Cigaretu, gospodine predsednie. PREDSEDNIK OPTINE (srdano): Razume se. Jednu naroito dobru. (Daje upniku kutiju koju ovaj prua Ilu. Il uzima jednu cigaretu policajac mujepali; upnik vraa kutiju predsedniku optine.) UPNIK: Kao to je ve rekao prorok Amos ... IL: Molim vas nemojte. (Il pui.) UPNIK: Ne bojite se? IL: Vie ne toliko. (Il pui.) UPNIK (bespomono): Moliu se za vas. IL: Molite se za Gilen. (Il pui. upnik polako ustaje.)

UPNIK: Bog nek nam se smiluje. (upnik se polako pridruuje drugima.) PREDSEDNIK OPTINE: Ustanite, Alfrede Ile. (Il okleva.) POLICAJAC: Ustaj, svinjo. (Grubo ga podie.) PREDSEDNIK OPTINE: Narednie, savladajte se. POLICAJAC: Izvinite. Omaklo mi se. PREDSEDNIK OPTINE: Alfrede Ile, hodite. (Il ispusti cigaretu, zgazi je nogom. Onda polako dolazi na sredinu scene, okrenuvi se leima publici.) PREDSEDNIK OPTINE: Stanite meu ljude. (Il okleva.) POLICAJAC: Hajde, polazi. (Il polako ulazi u palir Ijudi koji ute. Sasvim pozadi, gimnastiar se postavlja prema njemu. Il ostaje na mestu, okrene se, vidi kako se iva ograda nemilosrdno zatvara. Pada na kolena. iva ograda se pretvara u bezglasno ljudsko klupko, koje se stee i polako saginje. Tiina. Sleva, napred, dolaze novinari. Svetlost.) NOVINAR I: ta se to dogaa? (Ljudsko klupko se odmotava, ljudi se prikupljaju pozadi, utei. Ostao je samo lekar, kleei pored lea, preko koga je razastrt karirani stolnjak, kakav se via po gostionicama. Lekar ustaje. Odlae stetoskop.) LEKAR: Srani udar. (Tiina.) PREDSEDNIK OPTINE: Smrt od radosti. NOVINAR II: ivot pie najlepe romane. NOVINAR I: Na posao. (Novinari pohitaju pozadi desno. Sleva dolazi Klara Zahanasijan, za njom sluga. Ona vidi le, stane, a onda lagano prie sredini pozornice i okrene se publici.) KLARA ZAHANASIJAN: Donesite ga ovamo. (Robi i Tobi dolaze sa nosilima, stavljaju na njih Ila i donose ga pred noge Klare Zahanasijan.) KLARA ZAHANASIJAN (ne miui se): Otkri ga, Bobi. (Sluga otkriva Ilovo lice, koje onaposmatra, nepokretna, dugo.) Opet je onakav kao nekad, davno, crni panter. Pokri ga. (Sluga pokriva lice.) Stavite ga u koveg. (Robi i Tobi odnose le levo, van scene.) Vodi me u moju sobu, Bobi. Neka se spakuju koferi. Putujemo na Kapri. (Sluga joj prua ruku; ona polako poe napolje, levo, ali zastane) Predsednie. (Iz grupe ljudi koji ute, pozadi, izdvaja se predsednik optine i stupa napred) ek. (Ona mu predaje hartiju i odlazi sa slugom) (Sve bolja odea odraavala je sve vee blagostanje, diskretno, nenametljivo, ali ipak sve primetnije; dekor je postajao ukusniji, menjao se, peo se po drutvenoj lestvici, neprimetno se menjao od sirotinjskog kvarta u moderni napredni grad, bivao je sve bogatiji, i taj uspon nalazi sad u zavrnoj slici svoju apoteozu. Nekad sivi svet preobrazio se u donekle tehniki blesak i bogatstvo, utapajui se u univerzalni hepijend. Zastave, venci, plakati, neonska svetlost, sve to ukraava renoviranu stanicu. Graani Gilena, ene u veernjim haljinama, mukarci u frakovima, obrazuju dva hora, koji podseaju na grku tragediju - ne sluajno, ve da bi odredili poloaj, kao kad teko oteeni brod, noen strujom, daje poslednje signale.) HOR I: Bezbrojne su grozote: Silni zemljotresi, Planine to bljuju vatru, bure na moru I ratovi, tenkovi to breku po njivama, Zvezdana peurka atomske bombe. HOR II: Ali nita nije groznije od siromatva, Koje ne zna za pustolovine, Gui neuteni ljudski rod, Nie Prazan dan za praznim danom. ENE: Bespomono gledaju majke Kako im venu mili i dragi. MUKARCI: A ovek Kuje zaveru, Smera izdaju.

PRVI: Hoda u traljavim cipelama, TREI: Sa smrljivim pikavcem u ustima. HOR I: Radilita koja su nekad donosila hleb, Sada su prazna. HOR III: A zahuktali vozovi klone se ovog mesta. SVI: Blago nama... GOSPOA IL: ija je dobra srea... SVI: Sve preokrenula. ENE: Pristojna odea sad se pripija Uz naa graciozna tela. SIN: Mladi tera sportska kola... MUKARCI: Trgovac limuzinu. KI: Devojka tri za loptom Po crvenom terenu. LEKAR: Lekar veselo vri operaciju U novoj operacionoj sali sa zelenim ploicama. SVI: Veera se pui U kui. Zadovoljan, Dobro obuven, Svak pui bolji duvan. PROFESOR: Svi eljni znanja eljno ue. DRUGI: Vredni industrijalac gomila blaga. SVI: Rembranta za Rubensom! SLIKAR: Umetnost obilno hrani umetnika. UPNIK: Na Boi, Uskrs i Duhove Katedrala jedva izdrava Navalu hriana, SVI: A vozovi, Blistavi, velianstveni, Koji na gvozdenim inama ure Iz mesta u mesto, povezujui narode, Opet staju i ovde. (Sleva dolazi kondukter.) KONDUKTER: Gilen. EF STANICE: Ekspresni voz Gilen-Rim! Molim uite u kola! Kola za spavanje su napred! (Iz pozadine, Klara Zahanasijan,nepokretna na svojoj nosiljci, stari kameni idol, dolazi izmeu dva hora; za njom njena pratnja) PREDSEDNIK OPTINE: Odlazi... SVI: Ona to nas je bogato podarila... KI: Dobrotvorka... SVI: Sa svojom otmenom pratnjom! (Klara Zahanasijan nestaje desno; na kraju nosai polako odnose koveg na dugi put.) PREDSEDNIK OPTINE: Neka joj je onda srean put! SVI: Odnosi neto dragoceno to joj je povereno. EF STANICE: Polazak! SVI: Ali neka nam uva... UPNIK: Bog... SVI: U ovo vreme to tutnji i grmi.., PREDSEDNIK OPTINE: Blagostanje. SVI: Neka nam uva sveta blaga, neka nam uva mir, Neka nam uva slobodu,

A no neka ostane daleko, Neka nikad ne zamrai na grad Raskono preobraen, Da bismo mogli u srei sreno da uivamo.
POGOVOR AUTORA Poseta stans dame je pria o neem to se moglo desiti bilo u kom gradiu Srednje Evrope. Nju je ispriao neko ko se od tih ljudi uopte ne izdvaja, i koji nije ba siguran da bi sam drukije postupio. A ta ova pria osim toga predstavlja, to ovde ne treba rei niti, pak, u pozoritu inscenirati. To vai i za zavretak, kad ljudi, istina govore sveanije nego to bi u stvarnosti govorili, vie u stilu onoga to se smatra za poeziju, za lep nain izraavanja, ali to je samo zbog toga to su graani Gilena odjedanput postali bogati, pa kao skorojevii govore probranijim jezikom. Ja opisujem ljude, a ne marionete, radnju, a ne alegoriju; prikazujem svet, a ne moral kao to mi katkad pripisuju. Da, ja se i ne trudim da svoj komad suprotstavim svetu, jer se to deava samo od sebe, dokLs u pozorite dolazi publika. Pozorini komad odigrava se, po mojem miljenju, u skladu s mogunostima pozornice, a ne u nekom odreenom stilu. Kad graani Gilena igraju drvee, to nije radi nadrealizma, nego da bi se pomalo muna ljubavna scena u onoj umi - naime, pokuaj jednog starog oveka da se priblii jednoj staroj eni - dala u poetinom scenskom okviru i tako uinila snoljivom. Ja piem sa najdubljim poverenjem u pozorite, u glumca. To je moja osnovna pobuda. Materijal me zavodi. Glumcu je potrebno sasvim malo da predstavi nekog oveka, moda samo boja koe, ali tekst mora da bude dobro usklaen. Hou da kaem: kao to je jedan organizam uoblien koom, neim spoljanjim, tako je pozorini komad uoblien jezikom. Pozorini pisac daje samo to: jezik je njegov rezultat. Stoga se ipak ne moe raditi samo na jeziku, nego jedino na onom to se jezikom stvara, to jest na mislima, moda i na radnji. Na jeziku samom po sebi, na stilu, rade samo diletanti. Zadatak glumca sastoji se u tome, verujem, da taj rezultat iznova postigne, da ono to je umetnost predstavi kao prirodu. Ako se u tom smislu dobro igra, onda e se, mislim, smisao pokazati sam od sebe. Ja sebe ne ubrajam u dananju avangardu, mada i ja imam neka umetniku teoriju (ta sve oveku ne priinjava zadovoljstvo!). Meutim, ja je zadravam za sebe, kao svoje privatno miljenje, po kome ne moram da se upravljam, jer vie volim da vaim za pomalo smuenog, sirovog momka kome nije stalo do forme. Ako se moji komadi postavljaju kao komadi iz narodnog ivota, ako se sa mnom postupa kao sa nekakvim malo svesnijim Nestrojem, najdalje e se stii. Treba ostati pri mojim dosetkama, ne traei neki dublji smisao; treba nastojati da se radnja odvija bez zastoja i bez zavese; i scenu u automobilu treba igrati prosto, najbolje na pokretnom delu pozornice na koju je montirano samo ono to je najpotrebnije: sedite, volan, konica; kola treba da se vide, spreda, sa izdignutim zadnjim seditem; sve to, istina, treba da izgleda novo, novo kao ute cipele. Klara Zahanasijan ne predstavlja pravdu ili Maralov plan, ak ni Apokalipsu; ona je samo ono to jest, najbogatija ena na svetu, koja, zahvaljujui svojoj imovini, mos da postupa kao junakinja iz grke tragedije, neumoljiva, strana kao Medeja. Ona to sebi moe da dozvoli. Gospoa ima humora, to ne treba prevideti, jer ona ljude gleda s izvesnog rastojanja kao robu za prodaju, ali ona i na sebe gleda s odstojanja", ima i neku neobinu ljupkost, neki zlokobni arm. Ipak, poto se kree izvan ljudskog poretka, ona je postala neto nepromenljivo, kruto, neto to se vie ne razvija, kao da se pretvara u kamen i postaje idol. Ona je pesnika vizija, kao i njena pratnja, ak i evnusi, koje ne treba dati realistiki neukusno, sa glasovima kastriranih, ve nerealno, kao u bajci, tiho, sablasno u njihovoj biolokoj srei. Oni su rtve jedne totalne osvete, koja je logina kao prastari zakonici. (Da bi se stvar lake odvijala nji h dvojica mogu da govore i naizmenino, umesto istovremeno, ali bez ponavljanja reenica.) Dok je Klara Zahanasi jan nepromenljiva, junakinja od poetka do kraja, stari Ijubavnik tek postaje junak. Taj prljavi bakalin je najpre njena rtva, i ne slutei da je to. Kriv je, ali misli da je ve ivot iskupio svu njegovu krivicu. Taj prostoduni ovek polako poinje da poneto shvata, u strahu, u uasu, neto sasvim lino: sam e iskusiti pravdu, jer e shvatiti svoju krivicu, i, umirui postae veliki (njegova smrt bie u izvesnom smislu monumentalna.) Ta smrt je istovremeno puna smisla i besmisla. Bila bi puna samo smisla kad bi Il iveo u mitskom carstvu nekog antikog polisa. Ali pria se deava u Gilenu. U sadanje vreme. Junacima se pridruuju graani Gilena, ljudi kao mi svi. Njih ne treba prikazati kao zle, nikako. Oni u poetku odluno odbijaju ponudu. Istina, zaduuju se, ali ne sa namerom da ubiju Ila, nego iz lakomislenosti, iz nekog oseanja da e se sve ve nekako urediti. Tako treba postaviti drugi in. U sceni na stanici, strah osea samo Il, koji shvata svoj poloaj, ali jo nijedna zla re nije izreena. Tek scena u Petersovoj itnici donosi preokret. Sudbina se vie ne moe izbei. Od tada se graani malopomalo pripremaju na ubistvo, ljute se zbog Ilove krivice itd. Samo se njegova porodica od kraja nada da e sve ispasti dobro; ni ona nije zla, ve je slaba kao i ostali. Svi se polako predaju iskuenju, kao i profesor, ali treba da se razume. Iskuenje je suvie veliko, a siromatvo suvie gorko. Stara dama je srdit komad, ali ba zato ne sme tako da se igra, nego na najhumaniji nain, sa tugom, ne sa gnevom, ali i sa humorom, jer ovoj komediji, koja ima tragian kraj, nita ne smeta toliko kao krvava zbilja.